Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Ja stalno u Pojačalu imam te sportske analogije, jer mi je to toliko nekako blisko i prirodno i mislim da postoji ne mali broj ljudi kojima to sad već smeta, mada postoji oni kojima je simpatično, pa mi povremeno pišu na tu temu, ali evo konačno nakon nekog vremena imamo i priču koja je sportska, ali i biznis istovremeno. Veoma neobična priča, neobično iskustvo u industriji koja nije baš često tema ovakvih razgovora, ali danas imamo u gostima jednog mladog gospodina – mladog, izgleda svakako mlađe od mene, iako smo isto godište, koji se bavi fitnes preduzetništvom i tako mu se i zove knjiga koju je napisao, koja je sjajna, koja svakome ko želi da uđe u neku vrstu biznisa sa fitnesom, terenatama i slično može mnogo da pomogne da ne napravi razne neke greške koje ljudi često u tom biznisu prave. Milane, dobro mi došao.

Milan Zarić: Bolje te našao. Hvala na pozivu. Zaista mi je zadovoljstvo što sam ovde i velika mi je čast što sam tvoj gost. Pratim tvoje podkaste, tako da utoliko je moja čast veća.

Ivan Minić: Kad je izašla knjiga, ti si mi poslao. Ne mogu da se pohvalim da sam je detaljno pročitao, jer baš došla u nekom periodu kad je bio haos, ali je jesam temeljno prelistao i pročitao neke stvari. I bilo mi je jako zanimljivo kako si kroz lično iskustvo provukao sve te neke poente koje si vremenom naučio. Mnogo toga korisnog ljudi mogu da pronađu u knjizi, ukoliko uopšte razmišljaju da uđu u neku vrstu takvog biznisa. I zapravo kroz tvoje iskustvo, koje je vrlo raznorodno u tom domenu, mogu da sebe spreče da naprave neke greške koje mogu jako skupo da ih koštaju. Ali, hajde da ispričamo tvoju priču, pa da ljudi sami procene koliko je to što u knjizi piše relevantno, jer su to negde slične stvari. Ona i jeste pisana kako otprilike izgleda naš razgovor manje-više, s tim što, kao što je poznato, mi volimo da damo malo više konteksta tom samom početku i svemu. I uvek, sa svim gostima, prvo pitanje je Munchmallow pitanje. Šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću…

Milan Zarić: Lagao bih kada bih rekao da nisam očekivao to pitanje, jer gledam sve tvoje podkaste i znam šta uvek bude prvo pitanje. I često kada sam gledao prethodne epizode sam se pitao šta bih ja odgovorio da sam na mestu tvojih gostiju. Evo danas imam priliku da kažem. Ja u stvari kad sam bio mali i kad sam bio dete, nisam želeo da budem policajac, nisam želeo da budem fudbaler, nisam želeo da budem vatrogasac, nisam želeo da bude pekar, nisam želeo da budem ništa ono što je većina mojih vršnjaka želelo da bude. Ja sam – razmišljao sam dugo o tome šta bih ti odgovorio. U stvari hteo sam da budem dete, da se igram, da skačem, da plivam, da se penjem, da radim sve one stvari koje rade deca. To mi je bilo strava i hteo sam što duže da budem dete. E sad, 11-12 godina kada sam imao, odnosno tačno kada sam upisao 5. razred osnovne škole sam shvatio šta želim da budem. To je momenat kada sam ja dobio razrednog starešinu, koji je nastavnik fizičnog. To je nažalost sada pokojna Goca Tešić, ali ona je osoba koja mi je usadila ljubav prema sportu i uopšte prema fizičkom vaspitanju i fizičkoj kulturi, što je jako važno. Ja sam tada odlučio – to svima govorim, to je zaista činjenica, da želim da upišem Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja, odnosno popularni DIF. I da, negde prirodno je to, nakon toga postanem profesor fizičkog. Ja zaista nisam ni znao šta drugo mogu postati kad završim DIF. I moj san taj dečački, neka želja se ispunila 15 godina posle tog. Ja sam bio profesor fizičkog tri godine u Tesli, ovde u Beogradu. I onda sam shvatio da to u stvari ipak nije za mene i da se nisam baš pronašao u svemu tome. Želeo sam da uradim nešto i da radim nešto što je daleko možda zabavnije i izazovnije i gde ima očigledno više problema.

Ivan Minić: Generalno ta neka putanja kojom manje-više svi idemo kroz život, u godinama od kraja osnovne i srednje škole, u tih nekoliko godina se u principu formi sve to šta ćemo i kako ćemo dalje da funkcionišemo, pa onda shvatimo da to možda ipak nije tako, pa nešto menjamo ili ostanemo na trajektoriji koju smo tad zacrtali. Ali, to su ti neki veliki lomovi koje imamo. I tad mnogo nas ima situacije da pokušava da nađe način da ono što mu se dopada i strasti koje u tom trenutku oseća i stvari koje vole da radi nekako ukalupi u posao. To je otprilike i to kako si ti objasnio. Tebi se to mnogo svidelo i ti si rekao: “Ja ovo želim da radim.” Sad to verovatno kad si porastao, došao u neke zrele godine, i dalje te je držala ta želja, ali onda si shvatio da to baš i ne funkcioniše tako.

Milan Zarić: Da, da.

Ivan Minić: Ali, mislim da je i to iskustvo iz razgovora sa svim gostima i gomilom ljudi mimo podkasta i sve, mislim da je sport jako važan činilac to nekog ličnog razvoja i mnogo dobra polazna osnova za neki zdrav lični razvoj kasnije. Jer te nauči nekim dobrim principima. Odnosno, naučite da rezultat preko noći se vrlo retko dešava i da je potrebno mnogo rada da napraviš nekakav iskorak što se toga tiče. Ti kažeš da u 5. razredu taj susret i taj boravak u školi i na časovima fizičkog tebe opredelio, ali kakvu je ulogu sport imao u tvom životu mimo samih časova fizičkog. 

Kako sam kao tinejdžer postao preduzetnik?

Milan Zarić: Da, ja sam, kao i većina deca mog uzrasta i generalno u tom delu Srbije, bavio sam se fudbalom. Trenirao sam fudbal. Igrao sam za Mladost iz Lučana. To je bio najbliži klub mom mestu gde sam stanovao. I voleo sam fudbal. To je ono što me je generalno ispunjavalo. Danas više volim da gledam košarku, a svoje slobodno vreme najčešće volim da koristim gledajući Zvezdu. Tako da sam ja tim nekim odrastanjem zavoleo sport, zavoleo najviše te kolektivne sportove. U stvari, meni je to bilo dobro i zanimljivo. Zato što je to negde ekipa, druženje, ljudi koji sarađuju. To je ono što je mene privuklo, to je ono što sam ja voleo. A dolazim iz jednog vrlo malog mesta, koje se baš nalazi između Požege i Lučana. To selo se zove Gugalj. U knjizi sam napisao vrlo, ja bar mislim, interesantno poređenje Gugla i Guglja, da bi ljudi mogli da zapamte u stvari odakle sam ja. Jer to mesto po popisu iz 2011. godine ima 244 stanovnika. To je jedna omanja zgrada u Beogradu. 🙂 Po novom popisu projekcije su da će imati 30% manje ljudi, što znači da ćemo biti ispod 200 stanovnika. Ali, to mesto je mene definitivno oblikovalo. U svakom pogledu. Ne samo kao čoveka, već i kao nekog sportskog stručnjaka, osobu koja se bavi sportom, koja se bavi i ljudima. Kada sam upisao treću godinu zapravo srednje škole, ja sam zajedno sa svojih pet drugara u svom mestu, u Guglju, napravio svoju prvu teretanu. E sad, bukvalno napravio. Te godine, recimo, Lučani nije imao teretanu. Požega je imala jednu teretanu od 40 kvadrata. I zapravo odakle nama ideja da napravimo teretanu i zašto smo uopšte pravili teretanu? Šta će to nekome ko živi u selu? To je zato što smo mi leti imali šta da radimo. Mi smo leti išli na Moravu, ona nam je tu blizu. Pravili smo plaže, pravili smo terenu za beach volley, za fudbal na pesku. Jer smo na taj način želeli da privučemo naše vršnjake u naše selo, da jednostavno oživimo selo. I to se zaista dešavalo tad. Ljudi su sa raznih strana dolazili na Moravu, u Gugalj, da se kupaju, da igraju odbojku na pesku, da igraju fudbal na pesku. Zato što smo mi vodili računa da to bude mesto koje će biti bezbedno, lepo, zabavno i privlačilo je dosta naših vršnjaka. E sa, problem nam je bila zima. U malom mestu u selu zimi nema šta da radiš posebno, osim da provodiš po kućama. E sad, pošto sam želeli opet ostanemo aktivni, da se bavimo nekim sportom, mi smo pored toga što smo trenirao fudbal krenuo sam i u teretanu. Teretana je bila u Požegi. Nas pet je krenulo. Kad dođu u teretanu, napune je zato što je imala 40 kvadrata. Šest ljudi kad dođe, to je maltene puno. I mi smo nakon par meseci vežbanja shvatili da bi mi realno to mogli sami da napravimo, da to nije ništa komplikovano, da su to mašine koje su vrlo prosto i da to znanje koje mi imamo, a svako ima neku veštinu, možemo primeniti, napraviti teretanu koju bismo pozicionirali u naš Dom kulture, odnosno Dom mesne zajednice, gde smo imali jednu prostoriju od 50 kvadrata. I dali smo se u taj posao. Praktično smo svaki dan išli da vežbamo, a kad smo vežbali mi smo i merili uglove, dužine tih šipki, zapisivali sve, iskopirali 1/1 tu teretanu iz Požege i krenuli u realizaciju, pravljenja u Guglju. Pošto smo bili klinci, nismo imali novac. Nama je prvo trebao metal. Odatle smo krenuli. Danas je naročito skup, a tada je s obzirom da nema ništa nije ti bio dostupan, pa smo po selu išli, pitali komšije da li neko može da nam da neki metal. Imali smo sreće da jedan komšija je hteo da pravi ogradu i nije pravio 10 godina i te šipke su mu stajale u garaži. Kad je shvatio da neće napraviti, već 10 godina nije napravio, rekao je: “Hajde, deco, uzmi to. Radite šta hoćete, pravite šta hoće.” I mi smo uzeli taj metal, te šipke, otišli kod našeg drugog komšije, koji je imao radionicu. Imao i strug. Obrađivali metal, varili, napravili priličnu dobru teretanu. Nije to nešto sklepano sad, ne znam kakvu ste sliku stekli, ali to je teretana koja izvajala dosta dobrih tela. Ono što je zanimljivo sa Gugljom jeste da smo mi uspeli u toj našoj nameri da napravimo prostor za vežbanje u našem selu, gde smo mi prvo vežbali, a onda gde smo potpuno nesvesno toga napravili i biznis. Posao. Lučani nije imao teretanu, a bilo je udaljeno 4 km. Ljudi su dolazili svaki dan da vežbaju. Članarina je bila 400 dinara. Ja sam bio blagajnik tad, jer sam bio najčešće tu i bio sam najmlađi. I mi smo od tog novca kupili mini-liniju, kupili smo bajs sobni, kupili smo džak, kupili smo stoni fudbal, bilijar, stoni tenis. Praktično sav novac koji smo ulagali mi smo kupovali nešto za selo. Tako da smo nakon godinu dana imali svašta nešto. I to je negde prvi preduzetnički poduhvat, ne iz neke namere vrlo jasne, već iz neke želje da nešto napravimo, da nešto stvorimo, da nešto ostane selu. Dan-danas ta teretana radi, dan-danas ljudi tu vežbaju. Ne u tolikoj meri kao pre zato što je u međuvremenu i Lučani dobilo dve teretane, Požega ima nekoliko teretana. Ne dolaze ljudi sa strane, već dolaze isključivo naši Gugaljci, deca koja su iz Guglja i mi kada se vratimo tu treniramo.

Ivan Minić: Uvek su te neke inicijative koje napraviš na lokalu, koje napraviš sa prijateljima nešto kad vidiš kako funkcioniše u principu te pokrene da probaš i u narednim koracima da napraviš nešto veliko. E sad, trenutak kad upisuješ faks je trenutak kada dolaziš u Beograd. Znači, odlaziš iz svog do tada primarnog okruženja, dolaziš u veliki, prljavi grad i dolaziš na fakultet koji kako god to ljudima delovalo zapravo ozbiljan i težak i komplikovan. Kako je uopšte izgledalo – znači, ti si znao da to želiš, znao si već dugo, ali trebalo i pripremiti se adekvatno. Ja se sećam u periodu nekog mog odrastanja, to osnovne škole, mi smo imali nekoliko momaka koji su se u našoj školi spremali za prijemni zato što nisu imali nigde drugo pristup gimnastičkim spravama, a mi smo ih imali nekoliko, a oni su imali iz nekog razloga da polažu to sve. I često mi klinci, neko ko je 4-5 godina stariji od nas, ništa posebno, propitivali 1001 stvar. Jer smo se u tom trenutku svi ložili da ćemo se ne možda baviti DIF-om, ali bavićemo se nekim sportom i to sve. Naravno, niko se nije bavio sportom posle, samo rekreativno, ali kroz celo to iskustvo ja sam zapravo i kroz razgovore kasnije sa ljudima ja sam zapravo shvatio koliko je taj fakultet težak, što nije čudno, jer u pitanju jeste izuzetno odgovorna stvar, izuzetno važna stvar u životu svakog od nas. E sad, kako je to izgledalo iz tvog ugla?

Studiranje DIF-a i primena znanja u praksi

Milan Zarić: Ja sam došao u Beograd 2004. godine. Ono što je meni bila olakšavajuća okolnost jeste da je moja mama iz Beograda, pa su meni tu bili baba i deda. Ja sam bio kod babe i dede na Karaburmi, što nije baš dobro ako studirate na Vidikovcu, što znači da praktično putujete 23. od početne stanice do krajnje. Nekada je taj put znao da bude i po dva sata, pa sam ja na ispite ili neke obaveze koje su malo odgovornije, gde ne smem da zakasnim nikako, kretao dva-dva i po sata ranije. Maltene kao da živim u Požegi, a ne u Beogradu. Fakultet – ja sam zapravo od starta znao da je prijemni ispit izuzetno težak. E sad, to što pominješ gimnastičke sprave, jedan deo prijemnog ispita – prvo, on traje dva dana. Drugo, postoji poligon, gimnastički poligon, koji je izuzetno zahtevan i deca koja to nisu radila u osnovnoj i u srednjoj školi teško da mogu da uopšte polažu taj prijemni. U mojoj generaciji, recimo, prijavi se 600 ljudi, primaju 150, prijemni položi 200. Znači, njih 400 ne položi prijemni, ne uđe uopšte na neku rang listu. Imali smo poligon koji je gimnastički, imali smo poligon koji je s loptom, odnosno poligon s loptom, imali smo plivanje koje je eliminacioni test, gde ukoliko napraviš grešku, a dešavalo se, recimo, kad skočiš, isplivaš u drugu traku, ti si momentalno izbačen sa prijemnog i jednostavno si diskvalifikovan. Imali smo test poznavanja sporta, test opšte kulture odnosno. Imali smo plesove, odnosno igra i ples, osećaj za ritam, što je ljudima bilo čudno i meni isto kad sam to pripremao, razmišljajući čemu to, a onda shvatiš da na fakultetu imaš nekoliko predmeta koji su vezani za ritam i pokret, za plesove, moderne plesove, narodne igre, osećaj zvuka. To je sve trebalo položiti i to je sve trebalo proći, ne bi li ja taj fakultet upisao. Meni su govorili da je DIF teško upisati, a lako završiti. A onda kad sam video u prvoj godini da je prolaznost sa prve na drugu u tom trenutku bilo svega 50% i to ne zato što su profesori nas mrzeli, već zato što si imao anatomiju u prvoj godini, koja je bila pravo čistilište. Znači, svaki drugi otpada. On koji nije hteo da uči, a taj predmet je zaista ozbiljan predmet i mora da se nauči veoma detaljno, jer dan-danas ga koristimo, znanja koja smo tu stekli – ne možeš da upišeš drugu godinu. Onda drugu godinu imaš fiziologiju, koja je takođe meni bila – sad nije ovim generacijama, ali bila je uslovni predmet za treću godinu, pa onda pola ljudi ne upiše treću godinu zato što ne uspe da položi fiziologiju. Kasnije dolazi biomehanika, motorna kontrola. To su sve predmeti koji su izuzetno teški, ali izuzetno potrebni. Ja sam – hajde tu anatomiju manje-više bio sam spreman na to da je to teško i učio sam mesecima, ali sam se pitao čemu ta fiziologija, šta mene briga koji su izvori energije, šta mene briga šta se stvara kao nusproizvod treninga, ali je činjenica da to sve treba sutra kada počneš da radiš. Ja sam imao sreću da sam – sreću, ali i neku svoju inicijativu i želju da neka svoja teorijska znanja – malo sam shvatao da gubim poentu svog tog učenja i hteo sam da počnem da radim. Ja sam kad sam upisao drugu godinu, 2005. godine u novembru, odnosno ja sam u oktobru mesecu konkurisao za posao u jednoj teretani u Beogradu, i želeo sam da do tada stečena teorijska znanja primenim u praksi. I nakon toga mi je bilo mogu reći sve lakše, iako je to možda paradoksalno u smislu dosta vremena sam radio, ali sam radio isključivo vikendom. I radnim danom kad sam trebao da radim neke zamene, žrtvovao sam slobodno vreme da bih nešto naučio i da bih opet video svrhu učenja na fakultetu. Kasnije sam kroz rad shvatao zašto imamo četiri psihologije zato što je izuzetno važno na koji način prilaziš sad klijentu, odnosno vežbaču, kako mu doziraš opterećenje, kako mu doziraš pohvale ili neke grdnje. Nije svako isti. Moraš da naučiš te stvari da bi bio dobar trener. Nije dovoljno samo i imati znanja iz oblasti treninga, oprećenja, pauze, već i neke druge kvaliteta, a poslednje vreme sve više je ta komunikacija i psihologija važna zato što smo mi – tako je vreme – jednostavno, često i terapeuti, a ne samo treneri. Posle osnovnih studija ja sam master studije upisao u Novom Sadu, što je opet zanimljivo. Kao šta ćeš u Novom Sadu, došao si u Beograd iz Guglja, gde bežiš u Novi Sad. U Novi Sad sam zajedno otišao sa svojih pet drugara zato što smo hteli da naučimo nešto drugo. Naše master studije su bile praktično preslikane osnovne studije, jer smo bile te prve generacije koje su radile po tom novom metodi. I želeo sam da naučim nešto novo, da od nekih novih profesora saznam nešto drugačije barem. Ono što nam je išlo na ruku jeste da je nastava na master studijama bila petak popodne i subota ceo dan, pa sam ja završavao treninge pre podne, sedam u auto, odem u Novi Sad, odslušam predavanja, vratim se u Beograd, opet ujutru za Novi Sad. I dosta mi je značilo to što sam i upoznao druge profesore, upoznao druge kolege i što sam naučio neko gradivo na malo drugačiji način. Opet je to isto, ali drugačije ispričano i neko drugo iskustvo sam stekao. Dosta dobrih kontakata i poznanstava, što je jako važno u tom periodu studija. I ja sam se – to mi je delimično opredelilo čime ću se baviti i kakve poslove ću raditi. Na master studijama sam kada sam trebao da definišem svoju temu za master rad sam rešio da hoću da se specijalizujem iz oblasti redukcija telesne mase. To nisam uradio slučajno, nego sa vrlo jasnim saznanjem da u tom trenutku – to je bila 2011. godina – u svetu postoji 2 milijardi i 800 miliona ljudi koji imaju problem sa telesnom masom. Shvatio sam da je to sve publika koju sutra mogu trenirati. Ne sve, ali dobar deo njih. Iz tog razloga sam želeo da se specijalizujem iz te oblasti i da radim sa takvim ljudima koji mogu konkretno pomoći da reše problem koji imaju. Master studije su ispunile svoj zadatak i svoj posao. Stekao sam novo znanje, specijalizovao sam se iz oblasti koje sam hteo, stekao sam nove kontakte i poznanstva. I onda sam bio spreman da nastavim dalje.

Ivan Minić: Ali, ti si tokom celog tog perioda radio. Počeo si, kažeš, na drugoj godini fakulteta sporadično, više da bi imao taj kontakt sa praktičnim delom, ali to se relativno brzo uozbiljilo. E sad, kako je došlo do toga da se uozbilji?

Milan Zarić: Da, pa došlo je zato što ja uvek hoću da zakomplikujem sebi život.

Ivan Minić: Jasno.

Milan Zarić: To je sigurno i uvek nešto novo pokušavam da ubacim, nešto novo pokušavam da radim, pa sam ja onda od jednog posla – pošto radim dva posla – počeo sam da radim u jednom studiju koji je otvorio menadžer kluba gde sam prvo radio, koji me je pozvao da mu pomogne. Bio sam trener tu, ali ono što je jako važno znati da nisam bio samo trener. To je bio moj opis posla, ali sam radio sve druge stvari koje su morale da se urade za jedan mali klub, koji drži jedan čovek i gde si ti jedini zaposleni. Pa sam tako flajere, lepio plakate, čisto klub. Radio sve one stvari koje morale urade da bi taj klub funkcionisao. Taj način rada tog kluba, odnosno studija, je bio pionirski. U smislu da nije bilo samostalnog vežbanja, nije bila klasična teretana, već je više bio studio za rešavanje nekih problema ili uglavnom tada je to bila redukcija telesne mase. Radilo se jedan na jedan ili u manjim grupama. To je bila 2007. godina, čini se daleko, ali ljudi su tad retko uzimali trenera, odnosno to je uglavnom bila sramota. Kao, šta će tebi trener, valjda znaš sam sebe da opteretiš, neće neki tamo da ti uzima pare za nešto što ne vredi. I onda smo imali problem da dođemo do novih ljudi. Zato što si morao da praktično objašnjavaš koja je tvoja uloga u celom tom sistem, kako možeš pomoći, čime se baviš, nemaš gomilu tegova. Mene to ne zanima. I taj studio je loše radio. Ja sam paralelno radio i u ovom prvom klubu, ali zato što pominjem taj studio? Zato što sam zahvaljujući nekom svom radu i poslu koji nisam možda trebao da radim dobio priliku i mogućnost da postanem suvlasnik tog kluba, odnosno dobio sam dobit, vlasnički dobit, procenat vlasništva tog kluba zato što je klub bio u problemu, nije zato što je radio dobro, nego zato što je bio u problemu i trebala je pomoć. Ja sam dobio priliku da postanem suvlasnik toga, a često sam se kad došao u Beograd pitao ko drži klubove u Beogradu, ko su ti ljudi. I onda iznenada ja postajem suvlasnik manjiski jednog studija, koji nije big deal, ali je opet strava momenat i strava klub gde možeš da učiš, a da to što naučiš te ne košta mnogo. Jer opet nema velike zahteve, nema velike troškove. S druge strane, ima ogromnu mogućnost da se nešto novo nauči i ja sam tu posle Guglja, posle prvog kluba, dobio taj svoj prvi procenat vlasništva i ušao u te neke konkretne preduzetničke vode sa vrlo ograničenim znanjem. Nisam znao apsolutno ništa osim što mi se kaže da uradim.

Ivan Minić: Da, jedna stvar koju hoću da te pitam. Fakultet daje jako dobru osnovu da se ti baviš poslom trenera. Znači, bilo da se opredeliš za to da radiš sa profesionalnim sportistima, kojima treba pomoć oko kondicione ili druge pripreme, ili da radiš sa rekreativcima ili da radiš sa nekim ko rešava neki zdravstveni problem, bilo da je u pitanju višak telesne težine ili problemi sa kičmom, kolenima, čime god. I ti si sa stručne strane dobro opremljen kada si to završio. Možda su neke stvari koje si učio zastarele, možda ti treba da se malo dodatno usavršavaš, itd, ali sve je to OK. Nema tu nekih većih problema i koliko sam shvatio ima dosta sjajnih ljudi okolo koji iako možda kurikulum nije 100% aktuelan su tu da ti daju to što ti fali aktuelno, da te usmere, da ti pomognu, itd. Ali, zapravo, kako to obično biva sa našim fakultetima ti si super opremljen da radiš neki konkretan posao, ali nisi na koji način opremljen da napraviš posao, da vodiš posao, da se baviš poslovanjem nečeg takvog. Ti si trener i to je to.

Milan Zarić: Da.

Ivan Minić: I sad ceo taj set znanja i veština koje treba da stekneš da bi mogao da upravljaš nekim biznisom na dobar način, jer stručnost nije dovoljna sigurno, je nešto što si ti morao da pokupiš usput i što u tom trenutku nisam baš imao ni na previše mesta da pitaš, niti je bilo nekih mnogo uspešnih priča, niti je bilo nekih – evo da kažem, ako je neko napravio jednu stvar koja dobra radi, to je možda izuzetak; ako je napravio tri stvari koje dobro rade, onda nije. Ili u slučaju sporta, ako si napravio jednog igrača, možda si samo dobio dragulj. A ako si napravio pet igrača, e onda nešto ima u tome verovatno. Možda si dobio pet dragulja, ali postoji razlog što su došli kod tebe, a ne kod nekog drugog. Kako je to izgledalo, odnosno šta su to sve bile neke stvari sa kojima si se susretao? OK, to je bilo pre 15 godina, ali neko je sada u poziciji u kojoj si ti bio pre 15 godina.

Kako sam bez prebijene pare pokrenuo klub?

Milan Zarić: Super si to koncipirao pitanje i uveo u ovu priču zato što je to suština. Ja moj fakultet zaista poštujem. Dao mi je divna znanja i kod mene u klubu rade isključivo ljudi koji su sa mog fakulteta i koji su završili ili studiraju moj fakultet. Zato što mislim da su znanja koja su to dobijaju izuzetno dobra. Sad neko će možda reći da nisu dobra. Ja, barem ono što sam ja prošao, koliko se ja sećam i što vidim sad kroz saradnju sa fakultetom, gde mi dolazi dosta dece na praksu, vidim da dobar deo njih koji je naravno hteo da uči, ne većina, su kvalitetni treneri. Biće dobri treneri. Biće baš dobri treneri. Ali, da bi bili uspešni treneri, nedostaje im mnogo toga što im fakultet nažalost nije dao. E, to su ta neka znanja u komunikaciji, neka znanja iz marketinga, iz generalno biznisa ili preduzetništva uopšte. Razlog zašto sam i knjigu napisao jeste da pomognem tim ljudima zato što sam ja imao ogromne probleme. Raznorazne prirode i sa zakonom i sa drugim ljudima. I svega je tu bilo i iz svega toga sam ja naučio nešto drugo i želeo sam da to svoje iskustvo prenesem drugim ljudima, ne bi li oni možda manje grešili i ne bi li im bilo možda malo lakše nego što je bilo meni. Ja nisam imao od koga da učim, nisam imao koga da pitam, pa smo recimo taj klub koji je prvi pravi preduzetnički poduhvat je zapravo bio naš klub koji je došao 2008. godine, kad sam imao 23 godine. To je bio i dan-danas radi klub ispod malog Taša, kod Vukovog spomenika, koji se prodavao, ali novac za kupovinu nismo imali tog kluba, pa smo opet našli način kako ćemo ga preuzeti. Sad neću o tome da dužim, ali ću da ti kažem problem koji smo imali godinu i po dana nakon početka poslovanja.

Ivan Minić: Ne, ne, ispričaćeš kako je išao taj proces, kako ste se dogovorili zato što mislim da je to – prvo, OK, bili ste klinci i beskrajno je sve to simpatično i smešno, ali način na koji ste pristupili rešenju problema je zapravo sjajan, jer će siguran sam nekoga sprečiti da zarobi ogromnu količinu novca sa kojom kasnije ne može da uradi ništa. Znači, šta je bila priča? Klub se prodavao, ali se prodavao neko vreme i nije bilo zainteresovanih?

Milan Zarić: Da, da. Klub se prodavao, prodavao se – evo konkretna cifra je bila 20.000 eura. To je bila 2008. godina i to je bio ogroman novac. Ja nisam poznavao nikoga ko taj novac ima, niti da neko moj zna nekog ko ima taj novac. Apsolutno mi je to bilo kao danas, ne znam, neki milioni. Ali, klub se prodavao i ja sam želeo taj klub da pogledam. Valjda iz neke više zabave, čisto da vidim šta to, bre, vredi 20.000 eura, da vidim šta je to, kako to izgleda. I onda smo otišli ja i Goran, moj tadašnji partner iz tog studija smo otišli klub. Nalazi se, kažem, kod Vukovog spomenikao. Imao je, dan-danas ima 220 kvadrata, što je netipično za klubove u tom periodu, gde su uglavnom bili 100-150 kvadrata. Sad je to ljudima možda čudno, jer su uglavnom 1000+ kvadrati, ali je tada to bilo iznad proseka kvadratura. Naravno, nalazio se u podrumu, jer gde drugde treba da budu klubovi nego u podrumu, odnosno suterenu. Ali, kad siđeš kroz te kružne stepenice, koje čini se da su beskonačno dugačke, dolaziš u prostor koji ima 7 m visine. Ja kad sam ušao, meni je to bio hram sporta. Veruj mi, ja sam pao, pao bukvalno na dupe kad sam video to kako to izgleda. Rekoh: “To je klub koji bih ja voleo da imam.” Pritom, taj klub je imao Panatta opremu. Da ljudima bude jasnije šta je to, to je premium brend fitnes opreme, a u tom trenutku većina klubova, preko 95% klubova u Srbiji je imalo handmade sprave, kao što smo mi imali u Guglju. Znači, pravljene sprave. Nisu se kupovale brendirane. Oprema je iz Italije bila i zaista su bile fantastične. Imao sam ogromnu želju da na neki način dođemo do tog kluba, da ga preuzmemo, ali nisam imao novac. Ali sam zajedno sa Goranom vraćajući u naš studio počeo da razmišljam na koji način bismo mi mogli da ipak preuzmemo taj klub. I palo mi je na pamet da bi možda mogli da pitamo da nam izrentira te sprave i taj klub. Rekoh: “Super ideja. Hajde da probamo, što da ne.” Pozvali smo ga, rekli smo imamo predlog. On je super, hajde dođite da porazgovaramo. I seli smo u kafić preko puta teretane, gde on nije znao ko smo mi – došli su dvojica klinaca. Sad neki klinci došli tu u šorcu i majici i papučama da pregovaraju o klubu koji košta 20.000 evra. I ja sam ga pitao, rekoh: “Mi bismo hteli da uzmemo vaš klub. Izuzetno smo zainteresovani. Mnogo nam se sviđa. Da li postoji opcija da vi nama taj klub izrentirate?” I čovek je tu malo i popizdeo, kao došli ste da mi nudite nešto, a ne novac. I rekao je, prekinuo me i rekao je: “OK, dobro. Može. Tri mesečne rate za sprave, tri mesečne rate za prostor unapred. Sprave su 700 evra mesečno, prostor je 833 evra mesečno. To je moja ponuda. Uzmite ili ostavite. Nemojte više trošiti moje vreme. Kad sam dolazio ovde, što sam dolazio.” Sad tu neki inat se valjda budi u meni i neki prkos, jer on ne shvata me ozbiljno. Kao klinac, pa sad hoćeš da dokažeš da si ti ipak ozbiljan u poslu. Ja rekoh: “Ne, OK, može, dogovoreno.” Pružim ruku, super. Kaže: “Donesite mi novac sutra u isto vreme u ovom kafiću ovde.” I ja izlazim sa Goranom iz kafića i šetamo ka našem studiju i kažem: “Gorane”, počnem da sabiram, “700×3, 2100. 833×3, to je 2500. Mi obećasmo da ćemo sutra dati gotovo 5000 evra.” Kaže Goran: “Pa, ja sad računam. Ne znam šta ti bi da mu kažeš može. -Šta me briga. Iako ne budemo došli sutra, boli me uvo. Zaboraviće ko smo. I ne zna, ne poznaje nas u krajnjem slučaju.” Međutim, razmišljajući, 5000 evra je ogromna cifra, ali ja podelim to na dva dela. Razmišljam, po 2500 evra. Pitam Gorana: “Gorane, koliko imaš para? -Nemam ništa. Nemam nijedan euro. Koliko ti imaš? -Imam 400 evra.” Moja ideja je bila da ja ponudim 400 evra za rentiranje tog kluba. To mi je bila neka granica, cifra, koju bih ja dao da probamo mi mesec dana, pa ako bude moglo – super; ako ne – ne. “Pa, šta ćemo da radimo? -Vidi, 5000 kada bismo podelili na pet ljudi. To je po 1000 evra. To je mnogo bolje nego 5000. Zvuči mnogo realnije da se realizuje.” Ja odmah pozovem svog brata, koji je takođe sa mnom studirao i pitam ga, starijeg brata, rekoh: “Ivane, treba da – našli smo neki klub, hoćemo da ga uzmemo. Treba da damo 5000 evra do sutra. Nas – mislio sam pet ljudi da nađem. Da li bi ti dao 1000 evra za sebe? -Pa, hajde, što da ne. Kakav klub?” On je odmah otišao da ga pogleda, svidelo mu se. Rekao: “OK, može. -Ima caka jedna. Treba da meni da pozajmiš još 600, ako ti je to OK. -Dobro, hajde, može.” I meni broj brat da 600, ja sam imao 400. I mi sad imamo tri partnera i 2000 evra. Fali nam još 3000 evra. Radio sam smenu u toj teretani to posle podne i došao jedan drugar naš koji je sa mnom radio. I u prolazu sam ga pitao: “Je li bi hteo da budeš partner u našem novom klubu?” Više kroz šalu neku, jer to sam tako i doživljavao, kao neku zabavu, hajde da nađem nekog ko će dati 5000 da probamo da radimo tu. I on mi kaže: “Šta, gde? Pa, što da ne, mogao bih da dam. Hajde skupiću. Kad treba da donesem? -Treba da doneseš danas ili najkasnije sutra. -OK, super.” Nađemo mi četvrtog partnera i imamo 3000 evra. Znači, fali nam još jedan partner i 2000 evra. Dok sam radio smenu u klub je došao jedan momak koji je tu vežbao godinama. Mi smo ga znali, stalno smo mu asistirali. Super, fin, ljubazan, radio je tad kao stjuard u JAT-u. I ja dok sam mu asistirao na benču pitam ga: “Vlado, je li bi hteo da uđeš s nama u partnerstvo za posao? Novi klub otvaramo.” On ovako iznenađen, rekao: “Što mene pitaš? Otkud to?” A ja sam u fazonu bio, iskren da budem, ko god da je naišao da ga pitam: “Hoćeš da budeš naš partner u klubu? Otvaramo klub. Treba nam – daš 1000 evra.” Većina je bila u fazonu: “Hajde, bre, prođe me se.” I on kaže: “Znaš šta, meni se malo smučio ovaj posao u JAT-u. Hajde, što da ne, daću. -Ali, trebalo bi Goranu da pozajmiš još 1000, pošto nema. Ako ti je to OK. -Hajde, što da ne.” Bez viđanja kluba, on to pristane. Mi skupimo te pare do sutra i damo 5000 evra čoveku sutradan i kupimo mir i priliku da radimo u klubu tri meseca. I zaista smo tako razmišljali. Hajde da probamo tri meseca, da vidimo šta će da bude. Možda napravimo posao, možda ne napravimo, ali sledeća tačka je za tri meseca. Za tri meseca moramo da skupimo ponovo 5000, ne bi li nastavili posao. Uspeli smo da skupimo, isplatili smo, dobili smo ključ. I sećam se, ušao sam u klub to jutro kad smo postali vlasnici, odnosno preuzeli klub, na galeriji je bio kafić, odnosno par stolova gde su ljudi mogli da sačekaju. I ja sam razumeo da se vlasnik klub postaje tako što se isplati novac nekome koji si dogovorio, koji ima ključ, čovek koji ima ključ, on ti da ključ, ti dođeš u klub, otvoriš, upališ muziku, upališ svetla. I popnem se gore u kafić, seo sam na fotelju tu, digao noge na sto i rekao: “Milane, svaka ti čast. Postao si vlasnik kluba u Beogradu.”

Ivan Minić: “I šta sad?” 🙂

Danak neiskustvo koji je mogao da me košta svega

Milan Zarić: 🙂 E, to je bilo zaista momenat, što si reklo, krunisao sve nas u vlasnike kluba i mislio sam da se to tako radi. Jednostavno, nisam znao da postoji nijedna druga procedura, da treba da se ide u APR, da treba da se registruje negde to. Nego sam mislio da to funkcioniše tako, kao što je funkcionisalo u Guglju. Ko ima ključ, on je gazda i to je to. Mi smo radili sve poslove. Znači, od rada u smeni, od čišćenja, opet lepljenja plakata, flajera, animacije ljudi, vodili smo treninge svima. I razlog zašto je taj klub uspeo i tako brzo došao do klijenata jeste što nama je retencija, odnosno zadržavanje ljudi koji novi dođu u klub bila 100%. Svi su bili zadovoljni, jer smo svima držali personalne treninge maltene za članarinu od 1500 dinara. I niko nije odlazio. I mi smo klub vrlo brzo napunili. Nakon tri meseca ponovo skupili pare, dali za nova tri meseca i to je to tako išlo. Tri meseca, tri meseca, tri meseca. I nakon 5 godina rešili da bismo mogli da otplatimo te sprave, da više ne plaćamo taj harač toliki i da barem tu omču oko vrata koja nam je bila svaka tri meseca da skinemo i da probamo da lakše da živimo, što smo i učinili. Nakon 5 godina smo otplatili te sprave i postali vlasnici i sprava. Prostora, naravno, ne. Rentirali smo ga, ali smo posle toga se mnogo lakše, sa mnogo manjim opterećenjem jednostavno poslovali. Šta se desilo? Desilo se to da nismo registrovali klub, da smo radili i godinu i po dana, recimo, nakon otvaranja kluba ja sam bio… Ne! Moram prvo da kažem šta je prethodilo tome. Znači, ja sam čuo da mi treba to da registrujemo negde na proleće. Ja sam rekao: “OK, šta, gde treba?” I ja čujem od nekog trenera koji radi u nekom klubu, pošto nisam poznavao nijednog vlasnika, pravog vlasnika kluba koji je to registrovao na neki legalan način, pravi način kako se to radi, rekao mi: “Ideš, bre, u Ministarstvo omladine i sporta, tamo SIV. Tamo će oni sve rešiti, pokazati. Završićeš to.” I ja odem tamo i ono što je isto zanimljivo i pokazuje o tome da ja nemam pojma ništa o tome kako funkcioniše država – ja odem u šorcu i majici, jer sam ja ceo fakultet završio u šorcu i majici. To je meni uniforma bila. I prvi dan me vrate. Rekoh: “Evo nam ne daju ni da završimo ove stvari koje treba da uradimo.” I onda sutradan dođem, naravno, u dugim pantalonama. I na tu informacijama dobijem informaciju da treba da se popnem taj neki sprat drugi-treći i tamo dobiti formular koji treba da popunim i to je to. Ja odem gore, popunim taj formular, upišem sebe kao osnivača i mi se registrujemo kao sportsko udruženje u Ministarstvu omladine i sporta. To je bilo tada tako. Prilikom izlaska iz zgrade SIV-a, mene žena koja je primila taj podatak, kaže: “E sad, Milane, idi pravo u APR, i tamo završavaš dalje.” Ja izlazim sav zbunjen, rekoh: “Šta ova priča? Kakav, bre, APR? Šta dalje da završavam? Ovi su mi samo rekli da treba da završim ovde. Hajde da na netu vidim šta je APR.” Vidim APR Brankova. To mi je usput ka klubu, tamo ću da svratim i tamo. Ja odem tamo, dobijem to – zaista to super funkcioniše, taj sistem – dobijem sve što treba, popunim sve papire i sad treba da stavim osnivače ko su. Oni svi potpišu, sutradan se vratim i mi to sve zavedemo. “Idite u banku, otvorite račun.” Mi dobili račun, dobili smo neki PIB. Stoji to nama rešenje u klubu tu i to je to. Mi poslujemo dalje, registrovani smo, zakonski sve postojimo, ponosni na sve to. Naravno, taj račun ne koristimo, sve ide keš, hvala Bogu. Ništa ne ide preko računa. 🙂 Pitam se čemu služi uopšte, ali nema veze. Imamo mi to sve, sve smo završili. Nakon godinu i po dana od osnivanja nama stiže plava koverta. Ja sam odgovorno lice kome stoji poziv za Privredni sud zato što nismo predali završni račun. Šta je, bre, to? Pritom su stizale koverte pre toga plave, uglavnom za prethodni klub. Ja sam bio u fazonu: “Šta su ovi loše uradili? Ovako im stalno stižu plave koverte.” I tu sam mislio takođe da nije za nas. I vidim svoje ime i vidim kazna za fizičko lice 50.000, za pravno lice 200.000. Rekoh: “Šta je, bre, završni račun? Gde mi to predajemo? Ko mi to predajemo? Šta je to uopšte?” I raspitam se ja onda kod nekih ljudi koji su imali firme. Oni mi kaže: “To treba da predaš svake godine. -Ko to radi? -Pa, radi knjigovođa. Imaš knjigovođu? -Pa, nemam knjigovođu. Nisam znao da treba da imam knjigovođu. -Au, ala ste vi u problemu. -Šta možemo da uradimo? -Pa, ništa. Idi na to suđenje, pa vidi šta je. Platićeš tu kaznu. 50.000, 200.000.” A ta kazna – evro je bio manji od 80. To je preko 3000 evra kazna. Znači, mi ne da nemamo te pare, nego praktično ako nam daju tu minimalnu kaznu, mi klub zatvaramo. Ja se sećam da sam svojim klijentima pred odlazak te nedelje na sud rekao: “E, od ponedeljka ćemo verovatno da vežbamo na Tašu. Lepo je vreme gore. Super će biti da malo promenimo”, znajući da mi ovaj klub zatvaramo praktično, od ponedeljka ne radimo 100%. Nekima sam čak i rekao. Rekoh: “Računajte da od ponedeljka mi ovde nismo.” Idem sutra na ovaj sud, to je to. Stavljam na katanac i ćao. Završili smo priču. Ne možemo da platimo ovo. I drugarica, odnosno od mog drugara majka je bila advokat. I ona kaže: “Napiši na papir sve to što si meni rekao, da nisi znao, da ste mladi. I samo kukaj, što više kukaj. I stavi to da baš prikaže to kako je realno, iako teško da će ti iko poverovati.” I tada sam trenirao, i dalje treniram, tada mladog glumca Rašu Vujovića, gde ja njemu kažem: “Treba da idem na sud, ona mi je rekla da kukam tamo.” On kaže: “Vidi, ne možeš da kukaš, a da stojiš pravo. Moraš da kukaš, malo se saviješ dole, spoji glavu, gledaj ka podu i kukaj. Samo pričaj, moraš samo da nabrajaš, nabrajaš.” Ja sam imao taj spisak, tu molbu i ja ti odem u Privredni sud, Masarikova. Sad koja je to ozbiljnost. Ja sam klinac, 24-25 godina tad imao. I odem u sud i ne znam da li je neko bio. Ima te sudnice. Ja sam pre toga bio jednom u sudu za saobraćajni prekršaj neki. I to imaš jednog sudiju, jedan koji piše i to je to. Neka mala sobica. Ovde dolazim i sad na vratima stoje firme koje taj dan imaju suđenje. Ja vidim, piše, sećam se bio JAT, šećerana jedna i sportsko udruženje City. “Au, ala smo mi”, da ne kažem čemu zaglabili duboko. “Najebali smo”. I sedim sam u hodniku. I došao sam nešto ranije i izlaze iz sudnice deset ljudi. Svi crna odela, kao neki Men in Black, tad sam gledao taj film. I izlaze svi, jedan za drugim, ljuti, nervozni. Ovi prozivaju sportsko udruženje City i ja ulazim. I scena kao na filmu. Nisam očekivao uopšte to. Pet ljudi ovako sedi. Pet ljudi sedi na velikoj katedri i ja ulazim. Kaže: “Izvolite? Još neko s vama? -Pa, ne. -Nemate zastupnika? -Pa, je li mi treba? -Pa, svi dođu sa advokatom. -Pa, nemam advokata. -Dobro, hajde, sedite.” I sad oni čitaju, ja rekoh: “Je li mogu ja samo molbu da predam?” Kaže sudija: “Kakvu, bre, molbu?! Nemaš prava na to. Prekršaj je učinjen. To je to. O čemu pričamo? Samo da vidimo koliko će biti kazna. -Meni su rekli da ako mogu da pročitam ovo. -Hajde, pročitaj, kad već nisi došao ni sa kim, pročitaj to, da vidimo šta kažeš.” Ja krećem svoju ulogu, savio se do zemlje, povukao ramena unutra, po savetu. I čitam to. To je zaista bila istina. Nismo znali, da smo mladi, da smo ušli u to misleći da se to tako radi, da sam ja u stvari grešku napravio što sam otišao APR, jer su mi svi rekli idi samo u Ministarstvo i tu stani. Ja sam ispao pošten i otišao u APR, pa završio to. Niko nije ni znao da treba da se ide u APR od mojih kolega. Svi završavali u Ministarstvu omladine i sporta. I da je to mene dovelo da toga ja da budem ovde ispred njih sad i da zaista nisam znao da mi treba knjigovođa. Mislio sam da to malo neozbiljnije. Mi nismo neka firma, nego smo neki klub. To je jednostavno funkcioniše na znatno nižem nivou. U stvari si ti pravno lice kao i svaki drugi. Boli njih uvo šta ti radiš, a ti imaš svoj PIB, imaš svoje obaveze koje moraš da izvršiš. I sad ja to pročitam i ovaj glavni kaže meni: “Šta sad? Mi treba tebi da poverujemo da je to baš tako?” I ja sad izgledam malo mlađe, kao što si ti rekao na početku emisije, i tad sam izgledao zaista kao dete neko. Bio sam na ivici suza, jer to je to. Završavamo našu priču, nema dalje. “Mi treba tebi da poverujemo da je to zaista istina? -Vi kako hoćete, a to je stvarno tako bilo.” Kaže on: “Hajde, izađi napolje, pozvaćemo te.” Ja izađem napolje, čekam, čekam. Nije prošlo ni minut. “Uđite.” Ja uđem. Kaže: “Vidi, Milane, rešili smo da ti poverujemo. Neverovatno je, ali rešili smo da ti poverujemo i da te podržimo. Usmeno si opomenut. Neće biti minimalna kazna.” Ja sam njima rekao da mi zatvaramo klub, rekoh: “Bežim iz ove firme, zatvaram preduzetništvo. Ništa me više ne interesuje. Samo pustite nas bez kazne, mi ćemo izaći iz svega ovoga. Neću više da se bavim ovim nikad.” I on kaže: “Da te podržimo da nastavite dalje da radite. Super je što ste tako mladi ušli u to. Usmeno ste opomenuti i imate rok 7 dana da uradite završni račun koji niste predali.” Ja na sedmom nebu. Istog časa zovem moju Jelenu, zovem moje partnere. “E, radimo! Ne pričaj ljudima da zatvaramo! Usmena opomena!” I onda se razletimo po gradu, tražeći knjigovođu koji mogu da uradi – to nema nekog posla, nije bilo nikakvog prometa, ništa posebno, nismo ni koristili taj račun. Završimo odmah, uradimo isti dan praktično taj završni račun. Nađemo knjigovođu, koja je divna žena, dan-danas nam radi knjige. I predamo taj završni račun. Izvučemo se iz te situacije iz koje sam mislio da neću izaći nikada i da će to biti kraj svemu. Toliko sam bio u fazonu da sam kajao što sam u to ušao. “Šta mi je ovo trebalo? Mogao sam lepo da radim u teretani kao trener, da ne razmišljam ni o čemu.” A na kraju sam izvukao vrlo važnu lekciju i shvatio da sa državom nema zezanja i da sve svoje obaveze moraš na vreme izvršavaš, jer jednostavno takva su pravila igre. Ako hoćeš igraš, onda ih poštuj.

Ivan Minić: Dobro, činjenica je da kod nas postoji taj problem da mnogi koji ulaze, posebno ako ulaze u nešto što je nestandardno preduzetništvo. Ako otvaraš pekaru, znaš manje-više šta ti treba. Odnosno, znaš da ti treba knjigovođa sigurno, pa sad on će ti reći ostalo i advokat će ti reći, pa ćeš ti nekako skupiti od toga sve ono što ti treba. Ali, ljudi koji ulaze u bilo šta što je nestandardno, zapravo nemaju gde da saznaju tako nešto. To može da bude nestandardno u smislu da je baš nestandardni oblik, da je u pitanju sportsko društvo, sportski klub, itd, a može da bude i nestandardno u smislu da je standardni oblik organizacije, neki DOO, preduzetnik, nebitno, ali da je delatnost da je takva da ima niz nekih specifičnosti, licenci, uslova koji moraju da se ispune za koje ti jednostavno ne znaš zato što niko nikad to nije rekao i onda saznaš to na teži način. Činjenica je da smo mi malo po tom pitanju u problemu i da dosta ljudi zapravo ne zna. I da mnogo ljudi kada ih pitaš takve stvari ne znaju. Zato se i trudimo da pričamo ovde najrazličitija moguća iskustva, jer upravo kroz takve stvari dajemo ljudima još nešto što može da ih u tom trenutku zainteresuje, gde mogu da provere, raspitaju se, jer mnogo je bolje ne doći u poziciju u koju si došao nego doći u poziciju da se vadiš.

Milan Zarić: Da, slažem se.

Ivan Minić: Iako to iskustvo je neprocenjivo i ta mala pobeda, koja uopšte nije bila mala, je nešto što te je odredilo da ostaneš ceo život u tome. Da si tad dobio po ruci, verovatno bi – definitivno batalio i otišao bi u nekom potpuno drugom smeru.

Milan Zarić: Sigurno.

Ivan Minić: Često ljudi sa druge strane, kako god ih mi doživljavali i šta god pričali da je Poreska biološki neprijatelj svakog preduzetnika, često ljudi sa druge strane zapravo imaju razumevanja kada vide da je u pitanju neko ko je OK i hoće da nađu rešenje, da izađu u susret, da naprave varijantu. Neće ti niko oprostiti dug koji imaš, ali će ti naći varijantu kako da uradiš reprogram, kako da ga platiš iz mnogo rada, itd. Jer niko ne želi da ti ubije firmu. Ako je ubije, neće se nikad naplatiti. A ovako država ima šanse da dobije ono što joj pripada, a država može da sačeka, što se kaže. I ona će da sačeka uvek iza ćoška. Šalim se, naravno. Dobro, to je priča za prvi ozbiljan početak prvog ozbiljnog kluba. E sad, šta si ti naučio kroz rad u tom klubu? Ti kažeš od starta ste ulazili u tu priču ekstremno posvećeno, što nije dugoročno održivo da ti svako ko ti dođe kao vežbač radiš individualno sa njim, praviš mu program i sve ostalo. U startu, naravno, kad želiš da privučeš ljude, to jeste jedan od načina, ali onda treba napraviti prelaza na neki normalan odnos i slično. Ali, prosto ti ciklusi od po tri meseca su sigurno bili vrlo značajna iskustva učenja, posebno što tri meseca je kvartal i taman se kroz svaka tri meseca menjaju sezone.

Milan Zarić: Jeste.

Ivan Minić: A sezonalnost je u ovom poslu prilično interesantna. Kako je to izgledalo? Šta ste učili kroz to sve?

Učenje o biznisu kroz biznis

Milan Zarić: Definitivno je nešto što nas je održalo u poslu je ta posvećenost. Kako smo rasli, mi smo imali potrebu da zapošljavamo nove ljudi. Novi ljudi su ulazili u klub i definitivno je kvalitet i posvećnost opadala. Bilo nam je jasno da ne može niko da radi posao kao što smo ga radili mi, jer mi smo opet imali neki entuzijazam neverovatan u samom početku i nekoliko godina. Ja sam dugo u svom klubu radio kao trener. Praktično 4-5 godina maltene u svom klubu sam radio kao trener, ali smo vrlo brzo uspeli da organizujemo da možemo nekoga da čisti, da možemo da nađemo jednog trenera koji će da radi dodatne poslove neke, jer je bilo posla. I imali smo mogućnosti da polako i postepeno idemo dalje. Sad mene nikada nije držalo mesto, ja sam uvek hteo nešto više, pa makar u momentu kad to nešto što smo radili nije imalo jak temelj. Jedan od mojih klijenata mi je sad pričao da je to totalno pogrešno ići dalje, a da ovde nisi sve posložio kako treba. Bio sam mlad, meni je to bilo potpuno OK, kao neka igrica – idem dalje, osvajam dalje, pravim neke nove priče, nove pobede. I pojavio se novi klub relativno brzo. Znači, neke dve godine nakon otvaranja prvog, pojavio se drugi klub. I to se pojavio studio, koji je mali prostor, 64 kvadrata u Bulevaru, relativno blizu našeg, koji se opet prodavao. E sad, ja sam imao iskustvo sada i način kako bi mogao da preuzmem, ali sam imao iskustvo da ne dozvolim toj drugoj strani da mi kaže cifru, nego odmah kad dođem i pitam: “Kako ste? Jeste li dobro? 600 evra!” Tako da sam imao ideju koliko želim da platim prostor i sprave i uopšte rentiranje tog kluba i da ne dozvolim da neko drugi mi da ponudu pre nego što ja kažem onoliko koliko ja smatram i da obrazložim zašto to toliko treba da košta i da jednostavno nekome iznesem taj predlog, jer nije neko ko je tipičan, da neko očekuje. Ali, ako je klub u problemu, na taj način može vrlo lako da dođeš do toga da preuzmeš poslovanje i da kreneš da radiš tu. Tako da smo mi relativno brzo preuzeli drugi klub, koji je bio klub od 64 kvadrata, sa simpatičnom opremom, ne premium kao dole. To je bio neki kineski brend, ali koji prave svoju biografiju u zapadnoj Evropi, pa je onda imao etikete nemačke. Zapravo je napravljen u Kini i bio je za korišćenje loš, odnosno nije se pokazao baš najbolje, ali je bio vizuelno lep, što je bilo dobro za taj klub zato što klub nije imao veliki broj ljudi, nije ni mogao da ima veliki broj ljudi i nije se toliko ta oprema trošila. Tako da je bila dobra opcija. U tom studiju smo radili opet svi mi odozdo, pa smo zaposlili i nova dva trenera, koji su radili tu i ta priča o tog studija je vrlo dobra i zanimljiva zato što je to klub koji sam ja posle nekoliko godina zapravo prodao svom treneru. I da kažemo da je tu cela priča zaokružena, priča od rentiranja, odnosno preuzimanja, do na kraju prodaje tog biznisa čoveku koji je kod nas krenuo da radi od samog početka, odnosno od fakulteta i gradili smo ga i kao trenera i kao čoveka i kao preduzetnika. Dan-danas klub radi, dan-danas klub funkcioniše dobro i to je zaista sjajna i super priča, koja ima dobar kraj. Opet ja sam do sada imao osam klubova. Praktično sam ih pokrenuo osam i za neki period od 2008. – znači 14 godina. Relativno često sam kretao u nešto novo i praktično odmah posle studija smo krenuli u novi klub, koji se opet igrom slučaja nalazi vrlo blizu nas i zvao se Superior Gym. Važno je da kažemo to zato što je to zaista bio superioran klub. U svakom pogledu. I u pogledu opreme i pogledu prostora, pozicije. Bio je za početak iznad nivoa zemlje, bio je prizemlje, imao pogled na sprat, prozore sa cele jedne strane, trake sa touch screenom.

Ivan Minić: Prirodno svetlo. 🙂

Milan Zarić: Jeste, što je potpuno bilo neočekivano. I tek su tad neki klubovi počeli da izlaze iz podruma. Jednostavno poslovanja su dozvolila da se prosto plati više i da se izađe izvan nivoa zemlje. I bio je super klub, zaista super cena koja je tražena je bila OK. Malo smo tu pregovarali oko cene, ali je tu napravljena druga ogromna greška koja je mene koštala ne samo finansijski nego i sede ove koje sam dobio i sve što ide uz to. Zapravo smo kupovali klub u radu. Šta to znači? To znači da kupujemo klub koji ima klijente svoje. Sad bi neko rekao: “Pa, strava, super je! Kupio si ljude koji plaćaju članarine.” Što jeste super, ali važno je da ti ljudi budu normalni. E sad, ja kad sam kupovao klub, ja sam uglavnom vodio računa da kupim dobru opremu. E, to je bila ključna greška. Nisam vodio računa o ljudima koji su tu, ni koji rade, ni koji vežbaju, već samo da li je traka ispravna. Ja sam dolazio svaki dan u taj klub, ne gledajući ništa drugo nego gledam kako je radila mašina, da vidim kako je radio ovaj cross. “Dobro, ne čuje se. Ovde se čuje. Može da se zategne malo nešto.” Kao neki tehničar koji je kupovao opremu. Jer sam bio u fazonu da nađem što jeftiniji izlaz. Ako slučajno propadnemo, ta oprema bude dobra da možemo da je prodamo po toj ceni kojoj smo kupili, što je bila greška.

Ivan Minić: Dobro, i nije bila greška s jedne strane, ali to nije dovoljno. Hoću da dodam jednu stvar, taj momenat gde neko želi da proda nešto i on to želi da proda u cigli. To je tako. Onda ti dođeš i ponudiš mu opciju da ti od njega rentaš. Sa jedne strane, on neće dobiti taj novac koji je zamislio odmah, ali će dobiti na rate taj isti novac, što je mnogo bitno za sve te ljude koji imaju problem sa svojim biznisima, kakvi god oni bili. Njemu je ključno, posebno ako to traje duže od par nedelja, njemu je ključno da to prestane da ga košta. Njima nije ni bitno koliko će na kraju dana da dobije. Njemu je bitno da fiksne troškove koje ima, koji su nekoliko stotin evra mesečno, više nema. Jer ako ih je imao, ako su troškovi 500 evra ili 400 evra, nije bitno, za tri meseca to je 1200 evra minusa koji je on napravio čekajući. I onda kada ti dođeš i ponudiš mu nešto, možda čak i ne prihvati u startu, ali ti se javi za dve nedelje kad nema drugo rešenje i kaže: “Ej, samo da se rešim problema”, a tebi to daje prostor da sa relativno skromnim novcem probaš i ako se ispostavi da radi, onda možeš da kažeš: “Ej, hajde da promenimo aranžman, da ja ovo ja otkupim”, ili, “Hajde da promenimo aranžman u nekom drugom obliku, kako god, da ga otplaćujem narednih godinu dana i da ti ga onda otplatim i to sve.” Ali, ti daje tu mogućnost koja mislim da je – zašto mi je to toliko bilo sve simpatično i interesantno – daje ti tu mogućnost da sa nekom količinom para koja relativno skromna, što kažu, jedno dobro letovanje ili polovan auto ili nešto slično, probaš nešto što je prilično veliko. I možda ne poleti i možda ti shvatiš posle mesec-dva-tri da to ne radi dovoljno dobro, ali imaš možda – možda shvatiš da ne radi dobro i da to treba da se batali, ali možda shvatiš da radi OK i ima neki OK trend rasta i da će da dođe tamo gde treba. Jer u principu je relativno predvidljivo. I onda znaš: “Dobro, moraću još malo da iskrvarim, da pozajmim, da ovo, da ono, ali otprilike za šest meseci sam na nuli i od tog trenutka će moći da ide samo na bolje.” A nisi se zarobio kroz kredite, nisi se zarobio kroz pozajmljivanja na mestima gde možda ne želiš da pozajmiš ili iznose koje ne želiš da pozajmiš. Nego si sa relativno skromnim budžetom napravio neke sasvim rezultat.

Milan Zarić: Baš tako.

Ivan Minić: E sad, Superior Gym još jednom. Znači, imao si tu situaciju da klub koji ima vežbače, koji izgleda dobro, koji je na dobrom mestu, koji ima sve što treba.

Milan Zarić: Sve sjajno.

Ivan Minić: Na papiru izgleda savršeno, ali?

Ono kada biznis na papiru izgleda savršeno

Milan Zarić: Znači, to je bila prilika koja iz tog ugla, iz te perspektive nije mogla da omane. Ja sam bio ubeđen da ćemo to da pokidamo. Sve drugo sam imao neki znak pitanje, da li može ili ne može. Superior Gym je trebalo da bude najbolji naš klub. Imao je sve ono što si ti rekao. Apsolutno nema mane. Mi smo kada smo preuzeli taj klub jednog trenera povukli da radi od prve smene, jedan momak je ostao da radi druge koji je bio u tom klubu. Ja sam već nakon par dana dok smo mi radili shvatio da postoji grupa ljudi koji mogu biti problematični. Ali, sa druge strane smo imali vrlo agresivnu kampanju reklamnu, gde smo taj klub punili ovako. Jer se razlikovao od svih drugih. Bio je stvarno superioran, i od opreme i od prostora. Jednostavno ljudi su dolazili. I to je tako potrajalo, da smo mi klub vrlo brzo napunili. Pa, recimo, nakon dva meseca poslovanja kapaciteti su bili popunjeni skroz i super je poslovao. Ja sam bio oduševljen. Rekoh: “To je to. Ovaj će nas klub dići u nebesa. Napravićemo čudo. Ima da otplatimo vrlo lako sve ovo.” Međutim, prvi znak za uzbunu je bila retencija, koja je bila 5%. To znači da 100 ljudi nam dođe, drugi mesec uplati svega njih 5. 95 nestane. E sad, ako znamo da je osnov uspešnog rada fitnes kluba visoka retencija, barem preko 50%, znam da je ovaj klub u ogromnom problemu. Ali, nekako je taj marketing i privlačenje novih ljudi zatrpavao taj problem. Znači, mi smo konstantno dovodili nove. OK, 95 ne obnove, dovedemo novih 100. I ljudi su dolazili.

Ivan Minić: Dobro, tad je bilo vreme kada si ti relativno lako i jeftino mogao kroz društvene mreže da dovedeš ljude. Sad to više nije tako, ali tad to jeste bilo tako i tržište nije bilo zasićeno toliko ponudama dobrih klubova i ljudi koji su gledali da im zaista bude prijatno. 

Milan Zarić: Tako je, to je razlog.

Ivan Minić: Bio je neki pool od par hiljada ljudi koje si imao da izvrtiš jedno 6-7 meseci dok ne dođeš do ivice.

Milan Zarić: Baš tako. Dok ne dođeš do momenta da počne po kraju da se priča: “Hej, nemoj da ideš u klub. Ima nekih problematičnih ljudi tamo. Nemoj da vežbaš.” Zato bi ljudi uopšte i dolazili ako mu već neki prijatelj preporuči da ne dolazi. Preporuka je najbolja stvar u poslu. A negativna preporuka je najgora stvar. Mi smo imali tu situaciju da ljudi nisu hteli da dolaze zato što jednostavno nije im bilo prijatno tu.

Ivan Minić: Hajde objasni u čemu je tačno bio problem. Pošto momci nisu bili problematični u suštini, ali…

Milan Zarić: U suštini su divni ljudi. Ja ih danas dan viđam i super, časte me kafu, pošalju piće, plate vodu 1000 dinara, ne treba kusur. A džaba tih 1000 dinara kad niko neće da vežba kad on dolazi. Zašto neće da vežba? Pa, jednostavno iz nekog razloga su morali da imaju obezbeđenje. I sad ti zamisliš da ti, Ivane, dolaziš kod mene u klub i na ulazim vratima te jedan čovek koji te gleda ko si, šta si, ulazi za tobom, a onda drugi te čeka kod pulta, koji pita ovog koga radi: “Je li ga znaš? Je li proveren?” Moj trener kaže: “Znam ga, znam ga. Ivan vežba kod nas već godinama.” I ti prođeš onda u svlačionicu. Prošao si kontrolu. I izlaziš iz svlačionice, dolaziš u salu i sad je tu taj šef, odnosno glavni lik, koji je isto fin, ljubazan, tebi se javi: “Gde si, Ivane? Kako si? Šta radiš?” Međutim, imaju, što bi se reklo, alatke nedozvoljene. Sad ne mogu da vežbaju sa tim stvarima u džepovima, nego moraju da stave pored. I ti sad očigledno da ti nije baš prijatno da trčiš pored nekoga ko stavi, da kažemo, predmet neki pored tebe. Jednostavno ti je neprijatno. Ako ne moraš da vežbaš tu, ti nećeš vežbati kod mene onda. I ti ćeš platiti mesec dana i reći: “Milan, super ti je teretana. Baš je super teretana, ali pre ću da vežbam u podrumu negde nego ovde.” I jednostavno u tom periodu niko živ nije dolazio u teretanu, a to je bilo dva sata u toku dana kad su svi ljudi znali da jednostavno treba izbegavati klub. E sad, taj period se pomerao, pa je bio sve duži i duži vremenski period kad ljudi nisu dolazili, odnosno kad drugi ljudi nisu dolazili, a ta ekipa je dolazila. Ja sam čak imao ideju da njima dam dva-tri sata dnevno, da kažem: “Evo vam ključ, zaključajte se. Vežbajte. Kad završite, mi ćemo da počnemo da radimo.” Međutim, shvatio sam da to nije dobro rešenje i da mi to ne možemo na taj način rešiti, ali sam se negde nadao, otkud znam, nešto će se desiti, možda će ih neko negde pokupiti nešto, da će otići iz mog kluba ili će otići u neki drugi klub. Naravno, to se nije desilo zato što jednostavno bilo im je lepo. Nema nikoga, lep klub, sami vežbaju.

Ivan Minić: Njima je super. 🙂

Milan Zarić: Super im je bilo realno. 🙂 Ja sam morao da nađem neko rešenje. Jasno je bilo da mi gubimo novac. Svaki mesec gubimo novac. Niko nam ne vežba više. Pritom smo označeni u kraju – imamo imidž lošeg kluba. Ne lošeg u smislu opreme, nego atmosfere ljudi koji su tu. I moralo je da se napravi nešto radikalno da bi se tih ljudi rešili. Sad ja nisam mogao da dođem i da kažem: “Molim te, nemoj više da uplaćuješ članarinu kod mene. Idi u neku drugu teretanu. Praviš mi problem, niko neće da vežba kad si ti tu.” To bih mogao da kažem nekom drugom, ali tim ljudima baš i ne mogu da kažem. Pritom sam ja neki klinac, niti imam leđa, niti imam ikoga iza sebe. Jednostavno ne postoji način da se na taj način rešim člana koji mi ne odgovara. A onda sam morao da napravim uslove takve da oni tu više ne žele da vežbaju. I prva stvar šta je bila, šta sam shvatio da treba da uradim jeste da treba da promenim potpuno namenu tog kluba. Znači, sve te superiorne sprave, superiorne rekvizite, tegove – sve moram da izbacim. Jer ako je nešto loše, tu on više neće vežbati. A još bolje ako je ta oprema koja je prilagođena samo za ženski pol, odnosno za žene. Ako su bučice do 5 kg ili eventualno do 10, jasno je oni tu više ne žele da vežbaju. Da bi to bilo još jasnije da ti ljudi tu ne mogu da vežbaju, ja sam morao – dao sam naziv novog kluba koji su zvao City Fitness Aerobik i Pilates Center. Ovoliki. To je bukvalno rečenica jedna, da otvaram novi klub, zove se City Fitness Aerobik i Pilates Center. 🙂

Ivan Minić: City Fitness sitno, Aerobik i Pilates krupno. 😀

Milan Zarić: Da bude jasno da tu nije mesto gde će oni vežbati. Zato što nećeš valjda da vežbaš u klubu koji se zove Aerobik i Pilates Center. I taj način smo se mi tih ljudi rešili. Oni su prešli u drugi klub. Sva sreća, nisu prešli u naš stari klub, koji je poslovao relativno blizu toga, a nisu prošli, jer sam saznao, to sam se prvo plašio: “Zamisli sad mi pređu u drugi klub.” Ali, nisu prešli zato što logistika tog kluba nije bila dobra. Bio je u suturenu, imao je jedan izlaz, nije im odgovorao i taj klub nije bio dobar za njih, što je super za mene. Prešli su u drugi klub. Na taj način sam se rešio da kažeš bezbolno tih ljudi. Bezbolno u smislu fizički, ali psihički i finansijski ekstremno teško. Zato što je bilo važno tu opremu prodati što pre. E sad, kad imaš neku super i odličnu i skupu opremu, a hoćeš da je prodaš za mesec dana, jasno je da ne možeš da dobiješ novac koliko ta oprema vredi, već gotovo 50% niže. Ako hoćeš što pre da rešiš to, a ja nemam mesto gde bih to držao, a treba mi taj novac da bi ovo drugo sredio. Tako da sam pristao da izgubim praktično pola para, da tu opremu dam gotovo besplatno maltene da bih pokrenuo novi klub. U novi klub sam ubacio druge sprave, drugu opremu, napravio drugu funkciju, rebrendirao potpuno klub, promenio boje, napravio da bude ipak prilagođen ženskom polu i pokrenuo novu priču koja je počela da funkcioniše zaista super. E sad, od samog početka taj klub je imao neku lošu karmu. Ne znam kako to da objasnim, ali jednostavno Superior i ta lokacija je samo na početku bila super. Sve ostalo je bilo katastrofa. I mi krećemo sa radom novog kluba, City Fitness Aerobik i Pilates Centra i dolaze žene. Dosta ih ima. Imamo aerobik, imamo pilates, imamo jogu, imamo irski ples. Imamo tu i vođenje personalne treninge i poslujemo u plusu ponovo. Ja kažem: “Hvala Bogu, rešili smo sve. Sad mora samo na dobro da ide, ne može da ide na dole više.” Jer zaista više nema nikakvih problema. I pred sezonu 2015. godine ja mislim stiže nama obaveštenje od slovenačke firme, koja ide u stečaj, koja je vlasnik prostora.

Ivan Minić: Vlasnik zgrade suštinski.

Milan Zarić: Nisu zgrade, samo su taj poslovni prostor imali. Oni su imali red poslovnih prostora, taj je bio njihov isto. I da oni idu u stečaj, da svi zakupci moraju izaći u narednih 35 dana zato što stečajni upravnik hoće da isprazni to da može da proda. Sad mi ulazimo u sezonu u koju ne možemo da prodamo nijednu članarinu. Sa dogovorimo sa trenerima, sa nekim raznim grupama za grupne treninge, ljudima koje smo tu ubacili koji rade, sa prodatim članarima koje moramo da vratimo ljudima zato što moramo jednostavno da krenemo da se selimo danas zato što treba vreme da se sve to iznese. Ne možeš da krećeš za 30 dana izlaziš. Gde smo morali opet gomilu para da damo da bismo sve to rešili, da bismo odatle izašli i da bismo taj klub napustili što bi se reklo povijenog repa i sa velikim finanijskim minusom. 

Ivan Minić: Dobro, ali u tom procesu si naučio mnogo toga i video si šta sve može da se desi i šta su sve neki potencijalni problemi. Mislim ono što je specifično kod tvog posla, a ne samo kod njega, jer kad ti treba veliki funkcionalan prostor njega ne možeš da platiš po tržišnim uslovima kako to funkcioniše inače u poslovnim zgradama. Da, bilo bi super da svaka poslovna zgrada u kojoj radi par hiljada ljudi ima lepu teretanu, funkcionalnu i sve. Ali, to je moguće samo ako menadžment te zgrade ima sluha da to ne renta po istim uslovima kao kafići, jer ne može da se poredi.

Milan Zarić: Apsolutno, kafić, banka, kladionica.

Ivan Minić: Naročito kladionica. To mi je fenomen, posebno u Beogradu, mada i po Srbiji, ali po Srbiji su jednostavno sve te cene rente jednostavno mnogo niže, ali u Beogradu svaki lokal koji nije mogao da uspeo ni kao fast food, nebitno je, šta god da su probali ništa nije moglo da uspe, svaki lokal je postao kladionica.

Milan Zarić: Pa, da.

Ivan Minić: Iz nekog razloga uspeva, ali hajde da sad to ne analiziramo previše. Znači, Superior Gym nije bio baš sjajna ideja sa svim svojim kasnijim inkarnacijama.

Milan Zarić: Tako je.

Ivan Minić: Kažeš sada da je za ovih 14 godina koliko si u priči da ste pokrenuli ukupno osam klubova. Hajde da napravimo neki presek gde ste sad.

Zašto je nam potreban medicinski fitnes?

Milan Zarić: Da, trenutno poslujemo u dva kluba. Tri godine – dve i po godine zapravo nakon Superior Gyma mi smo – našao sam novi klub, koji je bio super prilike i koji je iz ovog ugla naš najbolji klub. Nalazi se na Voždovcu i zaista je super. I sve ono što sam loše uradio u Superior Gymu sam ovde uradio perfektno. Od analize lokacije, ljudi koji tu žive, ljudi koji tu treniraju. I tu je isto bio klub u radu. Sve ono što sam tamo pogrešio ovde sam ispravio ili sam primenio te greške i to što sam naučio u prethodnom klubu. I znao sam da će to biti win-win. Znači, ako smo već sve pogrešili što smo mogli pogrešiti na prethodnom, onda smo i naučili da će novi klub biti super. Voždovac zaista opravdava epitet našeg najboljeg kluba trenutno. Tako da trenutno poslujemo u City Fitness Centru i poslujemo i City Fitness Voždovcu. Imali smo kratku epizodu, što je naročito interesantno meni kao sportskom stručnjaku, u poslovanju u jednoj medicinskoj ustanovi. To je bio build projekat, koji je bio izuzetno dobar, uspešan. Imali smo malo drugačije poglede na budućnost, pa smo iz tog prostora izašli. Ja sam trenutno u potrazi, zapravo želim da medicinski fitnes dovedem u Srbiju. To je nešto što ja čvrsto verujem da je budućnost našeg posla i nešto čime treba da se bave sportski stručnjaci zajedno sa lekarima, odnosno doktorima, sa zdravstvenim radnicima. Ključna stvar i ono šta ja pokušavam jeste da se mi bavimo fizičkom aktivnošću na recept. Takvu ideju smo imali u jednoj medicinskoj ustanovi, gde smo se bavili različitim zdravstvenim problemima ljudi, rešavanje uzroka, ne posledica. Recimo, primera radi, ja sam pre 10 godina, možda i 15 godina, dobio jednu jednu klijentkinju koju je poslao doktor jedan, koja je imala osteoporozu. I ona meni kaže: “Meni je doktor rekao da ja treba da treniram.” A ja sam bio u fazonu: “Gde ćeš, bre, da treniraš ovde da ti puknu sve kosti u teretani? Kakav je, bre, to doktor?” A onda sam uzeo da malo istražujem već tada i shvatio sam da je fizička aktivnost najbolji lek za osteoporozu. Zašto? Zato što ne možemo da utičemo na poprečni presek mišića, odnosno kosti, da vam bude veća kost ili tako nešto. Ali, možemo da utičemo na gustinu same kosti, gde rešavamo zapravo uzrok osteoporoze. Trening snage utiče na to. Znači, kost se suprostavlja nekom opterećenju, koju imaju vrlo dozirano, planski određeno, bez nekih poluga koji mogu uticati lom kostiju i utiče se na povećanje gustine same kosti, samim tim rešavanja problema osteoporoze. Sa druge strane, imamo statistiku da 5 od 7 žena u ovom trenutku ima problem sa insulinskom rezistencijom. To je bolest modernog doba, modernog društva, naročito sad posle kovida, gde većina – praktično možda i svi endokrinolozi savetuju fizičku aktivnost i kažu: “Ti moraš da vežbaš da bi rešio taj problem.” Zašto mora da vežba? Zato što jednostavno ćelije postaju rezistente na insulin, ne otvaraju se, ne primaju energiju, insulin se konstantno luči, konstantno ga luči. Ćelija je rezistentna, neće da se otvori. Ne možemo da iskoristimo te šećere, koje smo uneli ishranom i jednostavno do momenta kad insulin prestane da se luči onda dolazi do problema koji se zove šećerna bolest. Trening troši te šećere, tu energiju kroz trening snage, kroz aerobni trening, kroz bilo kakvu fizičku aktivnost mi utičemo na to da se lučenje insulina smanjuje i samim tim rezistentnost ćelije poboljšava. Tako da je to druga stvar na koju fizička aktivnost može pozitivno delovati. Postoji preko 20. Recimo, krvna slika, lipidni status. Svi se bave rešavanjem posledica. Znači, pijemo neke lekove da bismo proširili krvne sudove, da bi to bolje išlo.

Ivan Minić: Vidi, mi se bavimo tome da kada urade analizu sve bude kako treba, a nije bitno kako je došlo do toga.

Milan Zarić: To je tačno. Ovde čvrsto verujem da je budućnost mog posla i našeg posla, našeg sektora zapravo rešavanje zdravstvenih problema ljudima. Zato što se i generalno kroz statistiku sve manje ljudi u teretanu dolazi da bi žargonski rečeno nagruvalo. Većina dolazi ili želi da smrša ili želi da se bavi fizičkom aktivnostima. Ili želi, recimo, to je nešto što je sad definitivno nažalost da se bave sportom da razna psihološka stanja ublažili ili rešili: anksioznost, depresija, strah. Nešto što je prisutno poslednjih 2-3 godine, otkad je kovid kod nas. Takođe, fizička aktivnost je nešto što pozitivno deluje na sve nas. I na mene i na sve moje klijente. Jednostavno jer je to lek. To je negde gde ja smatram da mi treba da idemo u budućnosti i gde mislim da će biti sve više posla i sve više potrebe za sportskim stručnjacima. I moja ideja je generalno i u komunikaciji sa najvećim privatnim zdravstvenim sistemom u zemlji napravimo u svakoj medicinskoj ustanovi u zemlji jedan studio za personalne treninge. Kao što imaju sobu za preglede endokrinologa, ginekologa, kardiologa, internistu, da ima sala za personalni fitnes, odnosno za individualne treninge, gde će se sprovoditi lečenje fizičkom aktivnošću. U Švedskoj je već 2018. godine ili 2017. ta inicijativa pokrenuta. Što? Fizička aktivnost na recept, gde zajedno lekar i sportski stručnjak prepišu lek pacijentu koji on sprovodi ili sam ili pod nadzorom trenera ili jedan na jedan sa trenerom. Nakon mesec dana dolazi na kontrolu, ponovo radeći iste testove da se vidi gde je on trenutno, šta treba da se promeni. Ako treba da se promeni ponovo, lekar i sportski stručnjak napišu novi trening koji je pacijent opet sam ili uz nadzor trenera sprovoditi i na taj način lečiti svoj zdravstveni problem. 

Ivan Minić: Sa jedne strane, to apsolutno ima smisla za sve ove stvari o kojima si pričao, a ima smisli mnogo i iz ugla nekog ko radi – samo neka radi kancelarijski posao, pa već ima potrebe da se bavi time. Sa 23-24-25-26-27 godina niko od nas nije imao problem da sedi 10 sati u stolice za računarom, ali već sa 35-36-37 to postaje problem.

Milan Zarić: Sabere se.

Ivan Minić: Hajde, posebna priča je što nemamo dobre stolice i položaji u kojima sedimo su uvek vrlo živopisni, naročito nakon nekog vremena, itd. Ali, sve su to stvari koje – neće se promeniti da to mi moramo da sedimo u stolici i da radimo na taj način. Neće se promeniti.

Milan Zarić: Sigurno.

Ivan Minić: Ali, ono što može da se promeni je šta ćemo da radimo ostatak vremena. I taj deo fizičke aktivnosti, to ne mora da pojede preveliki deo našeg dana, ali jednostavno da ne bismo imali posledice posle 30. ili 40. nije loše da ga što ranije uključimo i da postoji u nekom obimu.

Milan Zarić: Tako je.

Ivan Minić: Zapravo, većina tih stvari – i kad nisi siguran šta može da se uradi, odeš, posavetuješ se, pa vidiš gde možeš da napraviš razliku. Ja sam bio ubeđen da moja kolena nikad neće biti OK, jer nisu OK 25 godina, a moja kolena su sad super. Zato što sam šest meseci ciljano radio na tome stvari koje su užasno dosadne i ja ne želim da ih radim, ali kad vidiš efekat toga onda ti više nije teško. I shvatiš da je to suštinski – trening je možda duži, ali to je suštinski 15-ak minuta tri puta nedelje, koje možeš da uradiš i kući.

Milan Zarić: Tako je.

Ivan Minić: I neće nikad da ti postane zanimljivo, ali je preko potrebno, jer posledice koje možeš da imaš ukoliko to ne radiš su veoma, veoma ozbiljne. Ono što mislim da je isto jako dobro je da u taj medicinski aspekt uđe i stručni rad ljudi koji su sportski treneri. Zato što i sada će ti lekar reći da povećaš fizičku aktivnost, ali ima nas raznih i u mnogim slučajevima ljudi kao što sam ja, a znam ih dosta, to samo može da bude gore nego što je bilo. Jer ja konkretno nemam meru ni u čemu. Takav sam.

Milan Zarić: Da, to je to.

Ivan Minić: I ja u suštini ne idem kod trenera da mi on kaže šta ja treba da radim. Idem i zbog toga, OK, ali najvažnije idem da me spreči da napravim problem. Jer posebno ukoliko je to neko ko je vežbao neki duži period, pa napravio pauzu ili bio sportista, pa napravio pauzu, on misli da može. I možda i može, ali pitanje sa kojim posledicama.

Milan Zarić: Apsolutno, slažem se. Stručnost trenera je jako važna. Mi imamo sad hiperprodukciju ljudi koji se bave vežbanjem i fitnesom, što je s jedne strane dobro za neke ciljeve…

Ivan Minić: To su ovi lepi ljudi, da objasnimo. To su ovi lepi ljudi na internetu. 😀

Milan Zarić: Baš tako. I negde zov tog nekog lepog života, slike koje vide na Instagramu, kakve živote žive, uglavnom je to šminka sve, ali opet privlači ljude iz različitih sfera sa različitim interesima da se bave ovakvim stvarima. Postoji, kod nas konkretno postoji ta neka zakonska pravila koja su i postoji licenci koje izdaju ti granski savezi. Nivo tih licenci bi trebao da određuje ko kojim poslom bi trebalo da se bavi. Imate najviši nivo licence, master licence koji mogu dobiti samo ljudi koji su završili fakultet, završili master studije i eventualno doktorske studije iz oblasti sporta da mogu da se bave nekim stvarima. Ono što si lepo rekao, da te zaustavi neko. Jedan doktor, Spasovski, je to često pričao na svojim predavanjima. On je inače ortoped, ali završio je i Fakultet sporta baš iz razloga što je svojim pacijentima dao paušalne savete: “Idi treniraj, idi jačaj rame.” I onda je video da preko 90% se vrati sa gorim problemom nego kad su prvi put došli kod njega. Kaže: “Ja nekome kažem savet idi jačaj rame, on ide da radi potisak, radi overhead, radi arnold, radi sklekove, propadanja, radi benč, a u stvari mu nisam rekao ništa što je dobro za njega. Ja sam rekao radi rame, misleći da će on raditi neke kontrolisane pokrete, što više izometrije.” Iz tog razloga je važno da se u rad lekara uključi sportski stručnjak, da zajedno naprave plan treninga. Ono što definiše doktor kroz merenja, testiranja, pregled koji izvrši treba da sprovede trener u saradnji. Ne sam. Ne sam lekar, ne sam trener, moraju da rade zajedno. To je ta saradnja koju se nadam da će ostvariti u nekom trenutku zato što je na dobrobit svih nas. Sad neki kažu radiš sa ljudima koji imaju problem, koji su bolesni. Zar ni lakše raditi sa ljudima koji su zdravi, koji hoće da smršaju, malo da se zategnu? Jeste, slažem se, ali ponavljam ja uvek sebi zakomplikujem život i volim da zakomplikujem život i volim neke izazove što niko drugi ne radi. Iz tog razloga ja veoma rad da radim te stvari i da se bavim takvim stvarima zato što je meni to izazov, sa jedne strane. Sa druge strane, zato što je to nešto što može napraviti veliku promenu i pružiti pomoć, a opet našao da možemo ljudima. Može mnogim ljudima pomoći da reše svoje zdravstvene probleme koji su duži niz godina imali. Recimo, hajde sad mogu da ga pomenem, kod mene preko 10 godina ili 12 godina trenira Deki Cukić, pevač, koji je strašno uvek aktivan na sceni, na bini skače. Takva mu je energija. Došao je kod mene pre 12 godina da vežba i tad je imao očajnu krvnu sliku, pio je lekove za visok pritisak, iako je bio mlađi 12 godina. I lekar mu je rekao: “Deki, moraš da se aktiviraš, moraš da vežbaš.” On je sreća imao neku svest da mu treba pomoć nekoga, da ne može to sam da uradi. Došao je, krenuli smo. Radili par treninga prvih i on meni kaže: “Ej, Milanče, pa nisam ja došao kod tebe da mi skratiš život. Došao sam da mi ga produžiš. Daj nešto lako da radimo.” Zapravo, on je osoba koja ne voli da radi teško, a ti si osoba koja voli da radi teško. E, zato treba postoji trener koji će da napravi da ti treba da radiš ono što treba da radiš, a ne ono što ti smatraš da je za tebe dobro i zato što tebi prija. Nego ono što je zapravo svrsihodno tom cilju koji smo zajedno postavili da treba da rešimo. On je nakon par godina bacio lekove za pritisak, ne pije ih više, jači je nego ikad. Može da radi zgibove, sklekove, propadanja, što nekad nije mogao. Gotovo nikad to nije mogao. Tako da ukoliko se u pravom trenutku čovek usmeri, radi stvari koje treba da radi, koje treba da radi pod kontrolom, nadzorom stručnjaka, ali i lekara – ovde je bila saradnja mene i njegovog doktora – može da se napravi prava stvar. A najbolja saradnja i najuža saradnja će biti ako sportski stručnjak bude uključen u rad medicinske ustanove, što je u ovom slučaju kod nas nažalost problem. Zato što mi kao sportski stručnjaci ne možemo da radimo u medicinskoj ustanovi zato što jednostavno nemamo medicinsku struku. Takav nam je zakon, jednostavno takva su pravila da ja kao sportski stručnjak ne mogu da potpišem izveštaj koji može da potpiše lekar, može da potpiše i tehničar, odnosno medicinska sestra ukoliko je član Komore medicinskih sestara i tehničara, ali neko ko je završio DIF, pa makar to bile i doktorske studije, ne može to da potpiše. Jednostavan je takav zakon, ali ja sam ubeđen da što više ljudi bude pričalo o ovome, ne sam ja, nego i druge moje kolege i drugi ljudi, da će to u nekom trenutku biti moguće zato što je to interest društva, država, svih ljudi koji žive.

Ivan Minić: Tu postoji taj momenat da i ti lepi, mladi ljudi što su došli samo da se zategnu – daj im 5 godina.

Milan Zarić: Pa, jeste.

Ivan Minić: Za 5 godina će verovatno početi da imaju neki problem ili možda neće ukoliko sve rade kako treba.

Milan Zarić: Tačno tako.

Ivan Minić: Ali, prosto normalno je i prirodno da kako smo stariji snosimo posledice loših odluka koje smo napravili u nekom trenutku. Ja znam gomilu primera ljudi koji su u svojim 20-im godinama imali saobraćajne nesreće i nisu imali nikakva posledice. I 20 godina kasnije počinju da ih bole stvari koje su tada povredili. Jer jednostavno mlad organizam toleriše sve to. Oni su možda i snimili, ali nije imalo nikakve posledice. Ali, kad se akumulira sve što se dešava, to naravno može da bude problem. Činjenica da na taj način – da je to u interesu manje-više svih u tom ekosistemu. Jedna od stvari koja se desila kada je došlo do ozbiljne ekspanzije privatnog zdravstva kod nas je taj momenat dolaska privatnog zdravstvenog osiguranja, gde ti, OK, imaš neki dodatni trošak, ali on nije strašan ti to – ti ili poslovac to plaćaš, a onda si bezbrižan da možeš da ideš i da koristiš sve te usluge koje treba. Ako neko vežba, manje će koristiti sve te usluge koje su tu negde i potrebne, itd.

Milan Zarić: Baš tako.

Ivan Minić: To je onaj momenat – pričali smo o tome kad smo bili na doručku. Odnosno, ja sam bio na doručku, pošto ti ustaješ u pet. Taj momenat da je zapravo ekspanzija i raznih centara za rehabilitaciju, fizioterapiju došla tada. Jer pre toga ako je neko išao na fizikalnu, ja jesam, jer sam se povređivao u sportu, itd, to je bilo pri Domu zdravlja, pri nečemu i obično je bilo…

Milan Zarić: Vrlo skromno.

Ivan Minić: Beskorisno, recimo. I radili smo stvari koje su se radile pre 100 godina, itd. I jednostavno nije bilo prilagođeno, posebno nije bilo prilagođeno nekome ko nije penzioner, koji ima rehabilitaciju nakon povrede noge. Nego je mladi sportista koji je povredio nešto. Sad ti dođeš i kao dajte mi sve tegove, sve što imate dajte mi i to je to. To je bukvalno tako bilo pre 20 i kusur godina. Sad je to mnogo drugačije. Mnogo stvari se radi na tom polju. Mnogo ima dodatnih edukacija, a to je sve finansirano time što ljudi mogu da koriste tu uslugu u sklopu nečega, a mogu da koriste i mimo toga. Znači, doći će naravno i gro ljudi koji nemaju privatno zdravstveno, jer sada to postoji, dostupno im je, u vidno im je polju i ima smisla negde za njih.

Milan Zarić: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Tako da verujem da to stvarno može da napravi dobru priču.

Milan Zarić: To je jedan od frontova na kojima ja radim jeste da pokušavam da objasnim osiguranjima da je u njihovom interesu ubace medicinski fitnes kao deo usluga koji će oni pokriti kroz privatno zdravstveno osiguranje. Zašto je to u njihovom interesu? Zato što je u njihovom interesu da osoba koja plaća to osiguranje da bude živa, da bude zdrava i da jednostavno može da plaća, da može da radi i da može dugi niz godina bude korisnik tog njihovog osiguranja. Na tom polju radim, što sa osiguranjima, što opet sa medicinskim ustanovama, jer mislim da će to biti preloman trenutak i za ovo naše, kada osiguranja preuzmu taj trošak, onda će ljudi malo slobodnije da krenu da koriste te usluge. Tako je isto bilo i sa fizio grupama raznoraznim, kad su preuzeli trošak osiguravajuća društva, ljudi su bili u fazonu: “OK, mogao bih da koristim kad mi je već na spisku onoga što imam gratis”, i počeli su da idu. U tom trenutku su krenuli da niču takvi objekti, što je sjajno. Mislim da će taj momenat doći i kod nas i da će medicinski fitnes i fizička aktivnost na recept biti dostupna širem i većem broju ljudi.

Ivan Minić: Ima još par stvari koje hoću da te pitam. Prva stvar pre nego što pređemo na ta blic pitanja koja su konkretno saveti za ljude koji ulaze u to, prva stvar o kojoj hoću da pričam je to što se dešavalo prethodnih dve i po godine i kako ste vi preživeli kovid.

Fitnes klubovi u doba pandemije

Milan Zarić: Da, kovid je doneo velike problem. Šta da ti kažem, mi smo označeni kao glavno leglo zaraze na svim medijima. Toliko su se ljudi plašili teretanu da sam se ja plašio da odem u svoje klubove da obiđem kad smo bili zatvoreni. Bio sam u fazonu da ne pipnem nešto, mora da je ostao tu kovid. Nosio sam rukavice i maske. 🙂 Ali je vrlo brzo nakon što je klub otvoren – naravno, klubovi su otvoreni – ljudi su počeli da se vraćaju. Ne u toj meri kao pre, naravno. Zato što smo imali razna realno organičenja, koja smo svi poštovali, jer je to bilo u interesu svih nas, i ljudi koji tu rade i ljudi koji tu dolaze, da se ta ograničenja poštuju. I mi smo to radili tako kao što su nam rekli. Međutim, kad su malo popustile mere, ljudi su sve više počeli da treniraju, sve više počeli da dolaze, što je potpuno neočekivano bilo. Jer ja sam imao pitanja novinara da li iko dolazi da trenira, da li iko dolazi u teretanu, da li teretane uopšte rade. A ono što se desilo jeste da mi imamo veliku ekspanziju, prethodnih dve godine imamo veliku ekspanziju otvaranja klubova zato što postoji potreba. Postoje ljudi koji hoće da treniraju. Korona je prvo donela velike probleme, i finansijske. Dosta klubova je zatvoreno, koji nisu mogli da izdrže. Oni koji su izdržali sad koriste benefite toga što je komunikacija naša išla u pravcu da je fizička aktivnost najbolja prevencija raznih bolesti, što nezaraznih, ali i zaraznih bolesti, prevashodno virusa za koje nema leka osim jak imunitet. Jak imunitet se stiče kroz zdravu i kvalitetnu ishranu, adekvatnu, i kroz fizičku aktivnost. Tako da smo mi to dosta komunicirali. Ne samo moji klubovi, nego i svi drugi. I ljudi su počeli da dolaze. Tako da je naše poslovanje trenutno, gledajući Srbiju naravno, značajno veće i veći obim i više ljudi trenira nego što je to bio slučaj pre korone. Tako da korona je donela loše stvari s jedne strane i velike probleme. S druge strane, donela nam je veliku priliku i mogućnost da se poslovanje proširi i uveća, što se sad upravo dešava. 

Ivan Minić: Da, mislim da je i taj momenat da ljudi nakon što su bili nekoliko meseci zatvoreni trebalo im je da izbace iz sebe svašta.

Milan Zarić: Ima i toga.

Ivan Minić: A i shvatili su da ne mogu da budu living room burrito sve vreme, zamotani u ćebe. Nego da jednostavno moraju da se aktiviraju, da kreću da bole leđa. Dva dana ležiš i treći dan te sve već boli.

Milan Zarić: Jeste.

Ivan Minić: Jednostavno mora da se unese neka vrsta aktivnosti. Relativno brzo se i ta komunikacija promenila i otvorena je mogućnost da teretane rade. Onda je bio onaj period kada su stalno menjali radno vreme, svašta se tu nešto menjalo.

Milan Zarić: Jeste, mere, koliko kvadrata može.

Ivan Minić: Ali, tada šansa ljudima da opstanu koji su se time bavili, što jeste bitno. I mislim da važi nećemo imati tu vrstu problema, barem se nadam, a da je svest trajno promenjena i da su ljudi sada mnogo više svesni. Verujem da to jeste važno.

Milan Zarić: Verujem.

Ivan Minić: E sad, malo konkretnijih pitanja vezano za sve ovo. Nismo prošli sva iskustva koja si imao i nećemo, ali ono što mislim da jeste bitno je kada je prošlo ovoliko vremena, kada si probao toliko različitih stvari, šta su neke ključne stvari koje bi savetovao ljudima koji žele da uđu u ovako nešto, u slučaju da žele da naprave veliki objekat, veliku teretanu i slučaju da hoće da naprave mali studio za vežbanje? Šta su neke stvari koje treba da imaju na umu i u jednom i u drugom slučaju? Odnosno, šta su neke specifičnosti? O čemu treba da razmišljaju?

5 stvari koje treba da znate pre otvaranja fitnes kluba ili teretane

Milan Zarić: Da. Skoro je izašla jedna statistika, 5 ključnih stvari koje su najvažnije za poslovanje fitnes klub, što ja čvrsto verujem i imam to iskustvo. Na prvom mestu je lokacija. Znači, ljudi više ne žele da putuju dugo do kluba, nego su fokusu neki, što bi rekli Amerikanci, local gymovi, koji se nalaze blizu mesta stanovanja, blizu mesta gde ljudi rade. Ukoliko je dalje, mora da ima parking. Znači, neophodno je da se neko ne cima i da ne troši vreme u traženju parkinga. Lokacije je veoma važna. Druga stvar koja je važna jeste oprema. Način na koji se klub – oprema mora da zavisi od toga kakva je ciljna grupa. Videli smo primer mog City Fitness Aerobik i Pilates Centra i Superior Gyma, totalno drugačija oprema. Sad ako bi neko hteo da otvara gym, kaže: “Ja ću možda da otvorim opet kao Superior, da ima sve najbolje”, a nema potrebe za tim ako ti nije ciljna grupa. Meni je ciljna grupa bila nešto drugo, ja otvaram klub takav da ciljna grupa bude zadovoljna opremom koju ja kupim. Ne mora da bude najbolja, ali mora da bude prilagođena njima.

Ivan Minić: Da bude adekvatna.

Milan Zarić: Tako je, svrsi koju oni imaju. Treća stvar je definitivno cena. Nije sad stvar da nešto košta jeftino, ali da ima vrednost koju dobija. Znači, ja ću recimo da odem u neki spa i da platim 5000 neki tretman, saunu. I ja ću da izađem iz toga i kažem: “Vidi, ovo vredi 10.000. Bilo je fantastično.” A otići ću u neku drugu saunu gde ću platiti 1000, izaći ću iz toga i reći: “Neću da se vratim nikad ovde zato što je moje iskustvo užasno.” Jednostavno, mora da ima neku vrednost koju neko plati. Kad plati to, on kaže: “Ovo zaista vredi.” Znači, ne samo cena prosto, nego jednostavno konkretna vrednost. Poslednja stvar, odnosno četvrta stvar je atmosfera. Znači, mi moramo da vodimo računa ko to trenira. Moramo da vodimo računa ko tu radi. Ono što ja stalno pominjem, klub ne čine sprava, ne čini oprema, nego ljudi koji u njemu rade i koji u njemu treniraju. Sistem su u stvari ljudi. Ako napravimo prijatan ljudi, dolazeće ljudi koji vole takvu atmosferu. Ako napravimo hardcore klub u kome se bacaju tegovi, divlja, sluša ne znam kakva muzika, imamo tu ciljnu grupu i želimo da privučemo tu ciljnu grupu. Poslednja stvar mislim da je stručnost osoblja i ljudi koji tu rade. Mora se pružiti adekvatna usluga. Ne mislim tu samo na ljubaznost i te neke tehničke stvari, već jednostavno stručnost u smislu da se konkretno pomogne. Ne da se prodaje nešto što niko ne bi kupio, jer prvo ja volim da prodajem ono u šta ja verujem, a sa druge strane nešto što ima vrednost, što konkretno može pomoći mojim ljudima, odnosno ljudima koji tu dolaze. Vodeći računa opet o ciljnoj grupi, imaš određeni tip trenera koje želiš da angažuješ kod sebe. Tako isto dajem primer, pravi se klub koji je crossfit klub. Znači, treneri moraju biti u tom fazonu. Crossfit je zajednica, ljudi koji tu dolaze moraju da se druže.

Ivan Minić: Pleme.

Milan Zarić: Pleme. Super si rekao. Gym, klasičan gym ili fitnes klub nije tako pleme. Znači, tu neko hoće da dođe da ne priča ni sa kim drugim, da odradim svoj trening i da sluša muziku i da sluša muziku kluba, da ga niko ne pita, da ga niko ne cimne. Ovde ljudi vole da se druže. Takav trener mora da bude. Mora da veruje u šta radi. To je 1/1, nema greške. Crossfit trener teško može da radi u fitnes klubu. Isto tako, trener iz fitnes kluba koji dobar tu teško može da radi u crossfit klubu zato što jednostavno nema te elemente komunikacije. Jednostavno ga to ne loži i sa jedne i sa druge strane. Tako da je to nekih 5 stvari za koje ja smatram da su jako važne ako neko hoće da uspet. Opet mislim da je ključna stvar ljudi. Sistem su ljudi. Klub ne čine sprava, čine ljudi koji tu treniraju i koji tu rade.

Ivan Minić: Otprilike nekako mi se čini da je možda bolje da tako nešto pokreće neko ko ima struku na svojoj strani, nego neko ko ima kapital, vidi to kao biznis priliku, odnosno idealno bi bilo da su to dve osobe koje su partneri i donose i jedno i drugo, ali da zapravo mnogo teži deo naći struku. I vrlo često i u periodima kad sam ja trenirao aktivno, itd, uvek sam imao problem sa tim što dođem u teretanu – OK, ja sam uglavnom trenirao samostalno, nekada uz trenera, ali dođem i vidim te lepe ljude, lepe muškarce i lepe žene koji ne znaju ništa. Znači, oni u suštini prodaju ideju da ćeš ti izgledati kao oni ukoliko budeš vežbao sa njima.

Milan Zarić: Jeste, jeste.

Ivan Minić: Ali, ja gledam sa strane kako osoba radi mrtvo dizanje i ja priđem osobi i kažem: “Povredićeš kičmu ako nastaviš tako da radiš.” Jer joj trener to nije rekao, a to je ono kao: “Pa, ja mogu ovo da uradim.”

Milan Zarić: Jednom, dvaput, triput.

Ivan Minić: Možeš, ali sa kojim posledicama? To nije šala, tu možeš da povrediš kičmu. I šta ćeš onda da radiš? Tako da to jeste nekako prilično problematična stvar. Mnogo ljudi insistira na estetici. Estetika je divna stvar i svi je volimo, ali nekako forma treba da prati funkciju pre svega.

Milan Zarić: Slažem se.

Ivan Minić: I to je ono što bi nekako moralo da bude prioritet. E sad, šta je specifičnost većih u odnosu na manje lokale? Odnosno, šta je nešto što je drugačije kada praviš nešto veliko i kada praviš nešto je prilično za individualne potrebe?

Specifičnosti malih i velikih klubova

Milan Zarić: Evo ti, opet daću ti primer svojih klubova. Kad sam teretanu otvorio, a onda nakon toga kad sam otvorio studio samo za personalne treninge, ja sam recimo promociju studija pokušao da radim na isti način kao i promociju kluba, odnosno teretane, gde sam rekao: “Imamo divan prostor, sportski pod. Imamo divne prozore, pogled je na ulicu. Imamo super sprave, dnevno svetlo.” I ljudi nisu hteli da dolaze zato što ti u stvari u studiju ne možeš da prodaješ ambijent, kakav je ambijent, nego moraš da prodaš konkretnu uslugu i problem koji ti možeš rešiti. Znači, ako se baviš studiom koji je mali, ne prodaješ ambijent i to kako je sjajan ambijent, nego kakva je stručnost tog trenera, koje rezultate oni mogu postići, šta mogu raditi, šta ti konkretno tvom korisniku daješ za mesec dana ili za dva meseca ili za godinu, kakav će biti, gde će stići ako krene sad. Sa druge strane, u klubu ti reklamiraš ono što je ljudima važno: čisto kupatilo, dobra higijena, kvalitetna oprema, dosta traka za trčanje, prirodno svetlo, dobra ventilacija, ljubazno osoblje, povoljne cene, itd. Na studiju nije ono što treba da se promoviše, već samo usluga, konkretan problem. Ne treba ti hiljade ljudi. Na manjem prostoru treba ti 10-15-20 ciljanih ljudi koje si ti odredio da je tvoj target i problem koji ti možeš rešiti. Tako treba da se predstaviš. Kad smo počeli da nudimo rešenje problema, mi smo počeli da dovodimo ljudi. Do tad nije niko živ hteo da dođe. E, to je ključna razlika. Još jedna razlika je, recimo, tipično je, a i to je potpuno normalno da manje klubove otvaraju ljudi koji tek krenu. Manje je ulaganje. I to uglavnom krenu treneri. Najgora stvar je što se uglavnom svi zadrže na tom studiju zato što ne znaju da pređu dalje. Oni su skupili možda 10.000 ili 15, otvorili su studio koji je super, radi dobro, ali se oni i dalje u osnove bave treningom. Tehničari su, to je ono što je problem. Fakultet nas nije naučio da razvijamo posao, i dalje nas ne uči da to radimo, nego to moramo sami. Osoba mora da bude takva da bi mogla da razvija biznis. Znaš i sam, specifični su ti ljudi. Primer velikih klubova uglavnom otvaraju investitori. Znači, ljudi koji imaju novac, hoće da investiraju u to nešto, sa dobrim biznis planom, ili nekoliko trenera, grupa njih. Ne mora da znači, ali je to najčešće slučaj. Primer većih klubova u gradu su uglavnom gde su vlasnici ti ljudi koji nisu sa DIF-a. Da imaju dobru ideju, preduzetnički duh i to su sve primenili i napravili isplative biznise, jer njima je to prvenstveno cilj. Ja mislim da je studio dobar način da neko krene, neko ko je na početku. Zato što će tu opet malo izgubi, može malo da izgubi ako propadne, a sa druge strane može mnogo da nauči ako bude taj studio posmatrao kao neki veliki sistem i kao školu da krene dalje. Tako da podržavam generalno dosta kolega u otvaranju takvih studija. Masa njih zove. Jedan od razloga zašto je knjiga izašla da bi pomogla tim ljudima. Da, kad smo pričali o koroni, meni je korona donela to da sam ja knjigu završio u koroni. Ja sam pisao pre toga šest meseci. Ja nisam uspeo od svojih obaveza da to napišem, ali sam zato tih mesec i nešto da u koroni pisao svaki dan i uspeo sam završim to. I knjiga je i te godine izašla, 2020. Sada pokušavam sa fakultetom, zapravo to bi trebalo da bude od oktobra meseca, da se naprave edukacije. S jedne strane, sa fakultetom edukacije za personalne trenere, da se priča o preduzetništvu u sportu, o onome što fali. A sa druge strane, kroz Savez za rekreaciju i fitnes Srbije imamo već dve godine ga držimo, seminar koji se zove Preduzetništvo u fitnesu, gde je veliki broj mladih ljudi dolazi i edukuje se. Ja pokušavam da skupim ljudi koji hoće da kažu, koji hoće da prenesu znanje, ali ne sad neki bullshit da ti priča, nego konkretne stvari. Nemoj da mi pričaš o tome: “Mi smo tražili ovo, našli smo ovo. Onda nam je palo s neba ovo.” Nego, konkretno kako. Gde si našao prostor, kako si ga plaćao tako malo ili zašto struju plaćaš tako jeftino? Daj mi konkretne razloge zašto si odskočio. Jesi li kupio opremu? Trebaju nam konkretne stvari i sad uspevam da skupim ljudi koji hoće da ispričaju svoju priču zato što je to veoma važno. Da bi biznis išao napred, posao išao napred, ljudi je bilo lakše da razviju biznis, oni koji su nešto napravili moraju otvoreno da pričaju o tome, a ne da sve zavija. Meni je lako sad. Ti si me pitao za probleme koje sam ja imao. Mogao sam da kažem: “Ivane, u tvom podkastu se uglavnom priča o tome kako cveta cveće u moje preduzeće, ali moram da kažem da nije baš tako.” Imao sam osam klubova, sad ima dva. Odnosno, hajde da kažemo, Gugalj tri, ali ovi su se izgubili negde, nestali su. Negde sam pogrešio. Grešio sam neverovatno mnogo. Sad da sam imao iskustvo možda danas koje imam ne bih toliko grešio. Možda ne bih ni toliko rizikovao, jer tad sam bio mlad, baš me nešto bolelo uvo, nisam imao mnogo da izgubim, imao sam slobodno vreme i samo sam terao napred – terao, terao, terao. Grešio dosta, ali opet skupio neko iskustvo koje sad mogu da prenesem svojim kolegama. I veoma mi je drago kada mi se jave moji profesori sa fakulteta koji su pročitali knjigu i da kažu da im se svidela i da daje vrednost studentima i da preporuče deci da pročitaju. Znaš i sam, napisao si knjigu, od knjige se ne živi. Ne možeš da živiš od toga. Ti si napisao knjigu da bi preneo neko svoje iskustvo, nego svoje znanje, da bi pomagao. Knjiga je uglavnom trošak neki koji tebi stvara i vreme koje si tu uložio u to je vreme koje si generalno poklonio nekom drugom. Tako da isto smatram da i te edukacije, ti seminari, kroz predavanja mislim da je to način da se vrati dug i da opet, nadam se, ljudi iz struke počnu da rade posao, a ne da večito budu u tom nekom tehničkom delu.

Ivan Minić: Hoću samo jednu stvar da te pitam za sam kraj. Zato što pričajući sa ljudima koji pokreću svoje biznise jako često imam situaciju da apsolutno nisu u stanju na iole OK način predvide troškove i potencijalne prihode. Hajde, troškove i nekako. Tu može da se desi da nešto zaborave ili da se desi nešto nepredviđeno. Te stvari se dešavaju, normalno je, ali nije to toliko frka. Ali, prihode je apsolutno nemoguće da bilo ko predvidi i tu najčešće prave one velike greške. Znači, moja procena je da ću ja da zaradim toliko po svakom ko dođe i onda shvatiš da ne može.

Milan Zarić: Ipak ne.

Ivan Minić: Ne može jedan trener da handleuje 100 ljudi. Ne može 100 ljudi da bude u istom trenutku u teretani, a imaš dva pika u tom dana kada je gro ljudi i deo dana kada je prazan hod ili nije baš prazan, ali je mnogo manje broj ljudi, itd. To me zanima da probaš, pošto imaš jako dobar primer kako to da oslikaš, da daš neke parametre koje ljudi treba da imaju u glavi kada razmišljaju. Možda u njihovom slučaju ti parametri neće biti baš 100% takvi, ali je mnogo bolje nego da kreću – potpuno da freestyleuju.

Kako izračunati koliko klub može da prihoduje?

Milan Zarić: Evo jedna informacija koja je jako važna i koju isto nesebično delim ljudima. U ovom trenutku u Beogradu postoji samo jedan deo grada gde je veća ponuda od potražnje, što znači nemoj otvarati klub nikako, a to je Banovo brdo. Znači, u tom delu grada beži. Mnogo je veća ponuda od potražnje, odnosno ljudi koji bi da treniraju. Primera radi, mi se sad nalazimo ovde Ustanička ulica. Ja hoću da otvorim klub ovde. Ja ću prvo da analiziram koliko ljudi u ovom delu grada živi. Da bi to analizirao, mogu da saznam preko opštine informacije. Recimo, koliko na opštini Voždovac ljudi živi, ako se nalazim blizu opštine Voždovac. Stavim šestar 2 km najviše. Mada, ako su uske gradske sredine i kilometar je dovoljno okolo i vidim koje ulice ja zauzimam. Mogu da procenim koliko tu ljudi živi. Recimo, u ovom delu grada živi 100.000.

Ivan Minić: Živi i radi.

Milan Zarić: Živi i radi, da. Koji tu borave. 100.000, recimo. Ja hoću da otvorim klub od 500 kvadrata u ovom delu ovde. 100.000 živi. Imamo statistiku da u Beogradu trenira od 5 do 7% stanovništva. Mi ćemo uzeti u obzir, to je gradska sredina, da ćemo u najgorem slučaju 5%. Znači, na 5% ljudi imamo 5.000 – na 100.000 imamo 5.000 njih koji treniraju. To su naši potencijalni korisnici. Moramo uzeti u obzir da naš gym jedini tu. Nismo se mi jedini setili da ga otvorimo. Nego moramo da obiđemo i druge klubove koji su isto tom prečniku, da vidimo koliko kvadrata oni zauzimaju. I, recimo, shvatili smo da u prečniku od kilometra ili dva kilometra postoje pet klubova koji imaju 500 kvadrata. Ili ukupno 2.500 kvadrata, što znači računica je jasna. Jedan čovek na jedan metar kvadratnih. Znači, da je kapacitet negde svih tih klubova 2.500 ljudi. U sezoni možda i 3.500 ljudi, ali ne više od toga, što znači da postoji još 1.500 ljudi koji vise, odnosno potreban im je klub. Ili postoji potreba da se otvori taj klub u gradu. Znači, shvatio sam da je lokacija dobra. 

Ivan Minić: Ali, računica koju treba uzeti u obzir je da jedan čovek po kvadratu je nešto što je kapacitet.

Milan Zarić: Kod nas u ovom trenutku, da. Na zapadu ne. Recimo, vi imate primere da u Nemačkoj bude jedan metar kvadratni sedam ljudi. A znate zašto? Zato što se oni obavežu da će trenirati tri godine. Imaju ugovor na tri godine. Plaćaju svaki mesec, a ne dolaze. Kod nas svi plaćaju mesečne članarine. To je jako važno ili tromesečne. Retko ko godišnje. U Nemačkoj može na jedan metar kvadratni sedam ljudi zato što ne dolaze.

Ivan Minić: A i Nemci.

Milan Zarić: I Nemci. I mogu da stave cenu 19,90. Kod nas, OK, ima i takvih cena. Najčešće je to oko 25 eura, ali uglavnom su to mesečne članarine. Znači, naš objekat ukoliko ima prosečnu ventilaciju, ukoliko ima vrhunsku ventilaciju može da ide na 1,7-1,8. Možda u najboljem slučaju 2, ali to je vrlo mali broj objekata u Beogradu koji ima takvu ventilaciju da može da handleuje toliki broj ljudi. Mora da ima savršenu organizaciju, da vežbaju i pre podne i po podne. Ja uzimam u računici uvek 1 na 1.

Ivan Minić: A sve ostalo je mašala.

Milan Zarić: Super ako bude. I 1 na 1 ti si prilično popunjen. Imamo 500 ljudi. Naš kapacitet je 500 ljudi. Shvatili smo da na našem tržištu postoje potreba za našim gymom i za takvim tipom gyma. Onda idemo da izračunamo koliko je to u parama. I kažemo: 500 ljudi je maksimalni kapacitet. Prosečna cena članarine je, recimo, da bi lakše računali u ovom delu grada je 20 eura, što znači da mi možemo najviše zaraditi 10.000 eura od članarina. Vidi, to je najviše. Jesam li dobro rekao?

Ivan Minić: Jesi.

Milan Zarić: Šta možemo još zaraditi? Dodatna zaradu su rad sa trenerom, odnosno vođenje personalnih treninga. Takođe, tu možemo zaraditi još nešto, ali taj prihod nikada ne ide više od 30% ovoga što zarađuje članarina. Tu je voda, čokoladice, rentiranje peškira, neki dodatni sadržaj, online treninzi, ishrana, itd, ali ne preko 30% toga.

Ivan Minić: Možda bude, ali nemoj računati da će biti.

Milan Zarić: Nemoj računati. Ja to praktično gotovo nikad ne računam. Objektivno šta može da se desi u tvom klubu? Da ti je popunjenost prosečna godišnje 50%. Znači, 0,5 na metar kvadrat, što znači imaš 250 ljudi, puta 20. Znači, imaš 5.000 eura. Ako ti sa 5.000 eura handleuješ prostor, zaposlene, komunalije, a moraš da računaš da ti 500 kvadrata neće trošiti struju 10.000 dinara, jer to moraš da greješ, moraš da hladiš. Leti mora da bude hladno, zimi mora da bude toplo, svlačionice moraju da budu tople zimi, leti hladne takođe. Struja ne može da bude ispod 100.000. To uglavom ljudi misle da je neki stambeni prostor. Uglavnom su potrošači mnogo veći. Prvo, trake troše dosta, klimatizacija, ventilacija takođe troši dosta. Tako da prosečan prihod ti je 5.000. Ako u 5.000 možeš da platiš prostor, struju, zaposlene, ti si super. Ali, moraš da znaš da nećeš zaraditi 10.000, jer si 5.000 ukupno zaradio. Znači, zaradićeš možda 1.000. Razliku da li ćeš zaraditi u našem poslu najčešće pravi cena – koliko plaćaš prostor. Ako prostor platiš 10 eura po kvadratu – hej, 10 evra po kvadratu, pa to ti je sve što si zaradio. Zar ne? Znači, članarina ti je 20 eura, popunjenost je 50%, 10 eura prostor – ti praktično pola kapaciteta moraš da daš za prostor taj. Iz tog razloga, to je moje mišljenje, neki klubovi imaju drugačiju matematiku, da mogu da plate više, moje mišljenje da je to negde najskuplja cena ukoliko je prostor ekstremno dobar, ali je češće od 5 do 7 procena treba platiti prostor, jer je to nešto što je isplativo za fitnes biznis. 10 može u recimo slučajevima ako je to tržišni centar ili neka poslovna zgrada.

Ivan Minić: Da, tržni centar ima niz svojih specifičnosti. Za početak, ima rešen parking. Ima gomilu ljudi koja je već tu, pa što da ne, ali to su baš specifične okolnosti.

Milan Zarić: Kad pogledaš sve, 500 kvadrata klub, prosečna zarada ti može biti, godišnje kad razvučeš sve, negde do 15.000 eura. I to je ta matematika. Ako se uklopiš u tu matematiku, super. Ako ne, bolje nemoj ulaziti, jer ovo nije biznis koji donosi ekstremno veliki novac. A nam najbolje govori to što ne možemo da platimo prostore gde su kladionice, gde su marketi, iako se čini sa strane da ovi se ubiše od para, a u stvari baš i nije tako. Zato što ispred nas uvek prostor uzme kladionica. Ispred nas uvek prostor uzme market neki.

Ivan Minić: Vidi, i uvek tu postoji prostor da ti ostvariš značajno bolje rezultate od tih koji su nekakav minimalni, optimalni.

Milan Zarić: Tako je.

Ivan Minić: Ali, to je stvar sreće.

Milan Zarić: Pa, da.

Ivan Minić: I mnogo rada. I svega.

Milan Zarić: Mnogo stvari da se poklopi.

Ivan Minić: Ne možeš da računaš da će sve da bude super.

Milan Zarić: Nikako, nikako, nikako. To je jedna od čestih greški. Recimo, meni dolaze ljudi sa nekim računicama – ne mogu da verujem. Čekaj, bre, druže, kako će da staviš ti – recimo, 150 kvadrata, skoro je bio jedan trener, gde je doveo svog klijenta jednog koji je hteo da investira i kaže: “Naša procena je da to može 400 ljudi da stane.” Pa, nije ovo noćni klub. Neće da stoje ovako, brate mili. Kako misliš da ti trenira 400 ljudi? I da imaš neki komfor. Apsolutno glavni razlog zašto klubovi propadaju jeste što niko ne računa. Nego samo uđu na emociju neku i kažu: “Vidi, ovo mora da dođe samo posle mene da pokupi pazar i to je to.” A u stvari ni toga više nema. Sada svi imamo kase. Nema više toga. 🙂

Ivan Minić: Ja sam video razne te neke momente gde sve je super i onda imaš svlačionicu u kojoj ne može da stane petoro.

Milan Zarić: I tu štede.

Ivan Minić: A imaš prostora da vežba 200, ali nas petoro kad dođe da se presvučemo – šesti ne može da uđe.

Milan Zarić: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Nas petoro nemamo gde da stavimo stvari. Ili nešto improvizujemo, igramo. Jer, naravno, to je mrtav prostor i niko ne želi da on bude ogroman, jer te košta nešto.

Milan Zarić: Ti imaš statistički da svlačionica mora da bude na 15% minimum prostora. Ako je 85 sve ostalo, 15 mora svlačionica sa tuševima da bi imao iole komfor. Ako staviš manje od toga, ti ćeš uvek imati neko slepo crevo, gde će ljudi da se sudaraju i gde opet neće biti zadovoljni. Super, dao si im komfor u sali, ali džaba kad on ne može da se presvuče normalno i ne može da dočeka tuš.

Ivan Minić: Tako je. Milane, hvala ti. Mislim da smo ispričali svašta, a da koga ovo zanima i vidi sebe u toj priči, ono ostalo može da pročita u knjizi. I, naravno, ti si jedan od onih finih ljudi koje kada pozoveš da popiju kafu sa tobom, dođu i popiju kafu i posavetuju te.

Milan Zarić: Jeste, baš tako. 🙂

Ivan Minić: Jer gradimo industriju koja jedino zajedno može da bude veća i bolja. Jesu ljudi koji tu rade konkurencija, ali mi smo i dalje na to 5 do 7% ljudi koji vežbaju. Cilj nije da ostanemo na tome. Cilj je da idemo na 20% ljudi koji vežbaju.

Milan Zarić: Pa, nadam se kroz par godina.

Ivan Minić: Hvala ti još jednom. Hvala vama što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo zanimljivo i korisno. To bi bilo to od nas za ovu nedelju. Vidimo se ponovo naredne nedelje.

Milan Zarić: Hvala tebi, bilo je super.