Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Moj današnji gost je Branko Nešić. Vi ga možda znate kao osnivača Rakia bara ili jednog od pokretača Beogradskog noćnog marketa ili osnivača Belgrade Urban Distillery, koja se nalazi na Dorćolu. Svakako on je jedan neobičan čovek, koji je kroz svoj život u dosta situacija odlučio da neke tradicionalne stvari prezentuje na jedan potpuno drugačiji način i da im jednu novu dimenziju i novu vrednost. Tako je i priča Rakia bara, koja traje već 16. godinu, učinila to da rakija od jednog tradicionalnog, ali vrlo neuglednog proizvoda postane nešto što ima šanse da bude prepoznato kao premium piće. Ja verujem da je njegova uloga u tome veoma značajna, jer je bio jedan od prvih koji su to počeli. Naravno, i mnogi drugi su se naslonili na to i nastavili tu priču, ali zapravo kako izgleda to biti pionir u nečemu više puta i kako izgleda razvijati nešto u šta veruješ toliko da ne slušaš sve one koji ti kažu da to nema smisla, pa napraviš da je moguće na kraju – e, to je poenta našeg današnjeg razgovora i verujem da će vam biti veoma zanimljiv. Uživajte!

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Branko, dobro došao. Već dugo si na spisku onih kojih ovde treba da se pojave, ali kako to obično biva, ja nekako gledam da doziram ko će kad i da malo šaram sa temama da ljudima bude interesantno. Jest’ da rakija baš i nije neka letnja tema, ali tako se potrefilo da smo sad uspeli da se organizujemo i da se vidimo. Meni je neverovatno zadovoljstvo i čast što si ti danas ovde i što ćemo ispričati tvoju priču koja je vrlo neobična, kao i mnoge priče koje su bile u Pojačalu, ali je karakteristična zato što je od nekih lepih, tradicionalnih stvari, kojima bi se neki normalan narod ponosio, napravila nešto za ponos. Jer mi očigledno po defaultu nismo bili sposobni da to uradimo. Ko ne zna, ti si čovek koji stoji iza brenda Rakia bar, ti si čovek koji je pokrenuo Beogradski noćni market i Belgrade Urban Distillery, i svašta nešto još, pričaćemo o tome, ali to su neki brendovi po kojima si najprepoznatljiviji i oni su vrlo distinktivni u odnosu na sve ostalo što postoji i mislim da je to zapravo najveća jedinstvena vrednost koju ćemo dobiti iz ovog razgovora, ali biće sigurno mnogo toga još. Hvala ti što si došao i kao sa svim svojim gostima, prvo pitanje je Munchmallow pitanje, šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću…

Branko Nešić: Čuveno pitanje, da. 🙂 Pre svega veliko hvala tebi na pozivu. I meni je isto čast i zadovoljstvo što sam ovde. A ovo pitanje, šta sam hteo da porastem, verovatno odgovor na to pitanje verovatno što većina ljudi kaže i stvarno je tako – hteo sam da budem đubretar. Prosto, oni momci na kamionu kako se vešaju, uvek se smeju, meni je to uvek bilo mnogo zanimljivo i kad god prođu ja kao: “Vau, ovi kao nešto rade.” U stvari, verovatno me je privukla, kao i sve klince, ona uniforma, onda čitavo to skakutanje, kačenje na kamion, itd. I to je prvo čega se sećam. Druga raskrsnica, kad je bilo pitanje šta bih voleo da budem porastem, jeste izbor posle srednje škole. Tad sam se dvoumio između istorije, filozofije i astronomije. I onda je usledilo kevino pitanje: “Od čega ćeš da živiš?” 🙂 I pošto su to bile one vesele 90-e, ja sam se okrenuo i otišao na ekonomiju. To je bila 95. godina, ali nedugo zatim sam krenuo u preduzetništvo, tako da se onda fakultet više nije bio na prvom mestu. Ali, eto, tako je krenulo, od đubretarske priče do rakijske.

Ivan Minić: Uvek postoji, kod muškaraca naročito baš izraženo taj momenat sa uniformama u raznim oblicima, ali mislim da dosta ljudi je reklo da su đubretari, ulični čistači da su im bili neka vrsta te inspiracije. Mislim da je i ta neka energija koju su oni imali i taj osmeh i sve što uz to ide. Jer ima gomila ljudi koji su nosili neke uniforme, ali nisu baš bili nasmejani u tom celom procesu. 🙂

Branko Nešić: Nisu, naprotiv. 😀

Ivan Minić: A ovi su nekako uvek imali neko dobro zezanje i to. To je jako težak život i onda valjda moraš da imaš takav pristup da bi izašao iz njega živ, što se kaže.

Branko Nešić: Apsolutno, apsolutno.

Ivan Minić: Uvek pitam svoje goste, pitaću i tebe, jer si ti to malo preskočio, ali taj neki proces odrastanja i formiranja, osnovna, srednja škola, sve te stvari koje se tu dešavaju. U tvom slučaju, to se dešava u neko najgore vreme. Realno. Kraj osnovne, početak srednje je početak 90-ih i to je bilo jezivo u svakom smislu. Ali su to neki periodu kada mi prvi put nalećemo na nekakve zanimljive ljude, nekakve zanimljive situacije, neke stvari koje nam malo pale lampice, šta bi mogli, kako bi mogli, šta možda ne bi mogli, jer i to naučiš. Deluje ti da sve možeš kad si mali, onda malo porasteš, pa shvatiš da ne možeš baš možda sve i ne može baš tako kako si zamislio. Ko su bili ti ljudi u tvom odrastanju, koji su tako na neki način usmeravali, palili ti lampice, motivisali te da nešto pokušaš?

(Ne)formalni uzori

Branko Nešić: Pa, da budem iskren, nije bilo ljudi mene toliko inspirisali, pa verovatno i zbog vremena koje je bilo takvo kakvo jeste, koje si pomenuo. Zaista je bilo previše loših primera okolo, tako da sam znao šta ne želim, nego šta želim. I bilo je tada dramatičnog raslojavanja u smislu ko ima, ko nema, i obesmišljeno je bilo razmišljati u nekom budućem pozivu. Tako da sam ja više znao šta ne želim i glavna mi je bila sloboda. Znači, prosto nisam hteo da budem deo tog stereotipa koji je tada – u mojoj generaciji pola generacija je bio Pravni i Ekonomski fakultet i sve ovo ostalo je bilo nešto kreativnije. I to dovoljno govori o tome koliko su ljudi tražili sigurnost, a ne inspiraciju. Tako da zaista taj deo kod mene nije preterano zanimljiv. Nisam imao neke inspirativne stvari. Više su to neki događaji, kao kad smo otvorili tu prvu radnja, ona se zvala Vesela dolina, po epizodi iz Alana Forda. Znači, više nam inspiracija bila vučena iz Alana Forda ili tad iz Naše krmače ili nekih humoreski pre nego iz preduzetničkih karijera ili inspirativnih ljudi. U moje vreme su ljudi, tako su ih zvali, žestoki momci, jelda, bili najpopularnije ličnosti. Nije bilo toliko, niti je bilo prilike da se čovek upozna sa nekim stvarima. Ja sad kad pogleda unazad, od ograničenja putovanja, ograničenje informacija, svega toga, nije baš bilo u to vreme stasavanja moguće mlad čovek toliko da vidi… nije bilo bar u mom primeru.

Ivan Minić: Nije bilo interneta na kraju dana.

Branko Nešić: Da, nije bilo u krajnju ruku ni interneta.

Ivan Minić: Počeli su da se pojavljuju novi televizijski kanali, pa ti je to bilo vau.

Branko Nešić: Da.

Ivan Minić: A sad ih imaš beskonačno, ne znaš ni šta imaš više, a mnogo toga se desilo za 30-ak godina.

Branko Nešić: Da, prosto, baš ovo što smo pričali pred emisiju i to, kad sam sređivao ove stvari i kad pogledao unazad, kao: “Ju, čoveče, šta se ovde sve desilo!” Taj razvoj zaista se ubrzao od 2000-ih, bar u mojoj situaciji, jer ove sve 90-e su bile stvarno jedno magnovenje, puno tih nekih političkih i raznih drugih uticaja, manje te neke preduzetničke priče i inspiracije. Tako da mogu da kažem da nije bilo ljudi, više je bilo nekih možda događaja i slično. I kad tako vraćam film, shvatam da je moj beg od realnosti, koji se oslanjao pre svega na kafanu, meni kasnije bio inspiracija u poslu. Jer ja sam puno vremena provodio, pošto sam odrastao na Starom gradu, Dorćolu, i puno sam vremena proveo u Skadarliji. I sećam se sa drugarima, kad god je bilo bežanje iz škole i slične stvari, bio je jedan bife, baš bife onaj stari, sa onim inoks pultom. Dživdžan se zvao i tamo smo provodili dane i rane noći. I tu su onda bili prvi vinjaci, prva ta neka pića, itd. I bio taj jedan kafanski tip života kao beg iz te neke realnosti koja je tad postojala. I onda se tu zapatilo, itd, i evo do dan-danas sam ostao blizak alkoholu, ali sad kroz posao. 🙂

Ivan Minić: 90-e su bile preživljanje. Kad se baviš preživljavanjem, ne baviš se lepim stvarima. Baviš se onim što je neophodno da se desi da održiviš život i da opstaneš, itd. I onda kako se to lagano vraćalo u neku vrstu normale, iako kod nas normala suštinski ne postoji, ali su se stvari malo smirivale, počeo da se otvara prostor za neke bolje stvari. Počeo je da se otvara prostor da ljudi pokušaju nešto. Obično to kad pokušavaš, a nemaš pređašnje znanje i iskustvo na koje možeš da se osloniš, neko makar da te posavetuje, itd, to dosta teško ide. Mi sad imamo, bez obzira na sve krize i ratove i sve, mi imamo 30 godina preduzetništva realnog. Znači, možeš da kažeš: OK, neko ima 3000 godina, neko ima 300, mi imamo 30, ali postoji barem tih 30, pa možeš da pitaš, možeš da saznaš nešto. Formirao se nekakav korpus znanja i iskustava odakle možeš da izvlačiš nešto. Međutim, u tom trenutku suštinski ništa od toga nije postojalo. Kako si ti uopšte došao do ideje da pokreneš nešto?

Kako je biti preduzetnik 90-ih u Srbiji?

Branko Nešić: Pa, bila je potreba, pre svega. Upravo ta želja da budeš slobodan. Kad gledaš da su ljudi radili, profesor na fakultet koji kaže: “Ja sad zbog ovog predavanja nisam razmenio na vreme svoju platu u marke i popodne kad budem otišao kod mog dilera moja plata će biti prepolovljena.” I predavao je teoriju cena. 

Ivan Minić: Baš dobar predmet za to.

Branko Nešić: Upravo to. I bilo je takvih neverovatnih primera koji te apsolutno demorališu kada je u pitanju karijera i ti sad treba sebe da vidiš negde. Tako da ja sam tada već rekao: “Ja ne želim da budem deo ovoga. Želim da napravim nešto za sebe.” I krenuo sam praktično od dedinih podruma u Dobračinoj, gde smo živeli, gde je sada Rakia bar. Krenuo sam da od jednog – prvo smo napravili, to je bukvalno bila stanica za istovar uglja, i onda smo brat i ja pozvali ortake i mi krenemo to da sređujemo. To je 6 kvadrata bilo. I tu smo napravili prodavnicu i prodavali smo sve i svašta: pivo, cigarete. Skupljalo se društvo, itd, i to se zvalo Vesela dolina. I onda smo posle krenuli da otkupljujemo podrum po podrum. I ta nije baš bilo ni kredita, kao i danas, pa smo onda morali da prodamo stan da bismo otkupili te podrume, itd. I tu smo napravili lokal i to je bila prva preduzetnička priča. Iz moranja više nego iz neke velike želje. Znaš kako, hoćeš sa ortacima da izađeš, hoćeš da platiš pivo, pošteno to da zaradiš, itd, i to je bila tad neka opcija koju sam ja izabrao. I onda je to posle ušlo u krv. I kasnije onda sam ja paralelno studirao, radio, itd, da bih kasnije se ipak skroz opredelio za preduzetništvo. I onda od te prve radnje, to je 97-98, Vesela dolina, posle toga ide neki niz godina kad mi to izdajemo, hoćemo-nećemo da radimo, itd. I posle već nekog trećeg izdavanja kažem burazeru: “Mi ako ovo otprilike nastavimo da izdajemo biće javašluk.” Jer svako proba šest meseci, izađe, proba. Ja rekoh: “Hajde mi sami nešto da radimo.” I jedan dasa tad se pojavio i rekao: “Ja hoću da napravim kafić.” Mi kao što bi on radio kafić pored nas koji smo odrasli tu, itd. Jer mi kad smo imali tu prodavnicu Vesela dolina, to su bile fantastične stvari zato što prvo imamo 20 i nešto godina, tu se skupljaju ortaci, tu se napravilo zaista – još one demonstracije 97-98, tu je otprilike bilo stečište za sve događaje u gradu. Prvo se dođe kod nas…

Ivan Minić: Krizni štab. 🙂

Branko Nešić: Krizni štab, baš tako. Sad možeš da zamisliš koliko je to u 6 m2 kad se skupi 30 ljudi. To je haos. I tu smo zaista imali fantastične epizode, pa čak i onih nekih suludih scena. Taj lokal se nalazi – tu je i magacin isto tamo u podrumima i ta prodavnica. Još tad nismo otkupili te podrume, nego smo imali tu prodavničicu i pozadi smo imali naš podrum. Između su bili podrumi ostalih stanara, itd, koji su 99. bili puni ljudi koji se sakrivaju od bombardovanja, itd. Uredno radimo, dolazi društvo i s jedne strane se skupljaju ortaci, tu se pije pivo, ćaska se, itd, a pozadi su ljudi sakriveni u podrumima. To je bilo vrlo, vrlo živopisan period. I da ti pravo kažem, nakon toga smo hteli da mi celu tu ekipu, celu tu energiju prevedemo u ugositetljstvo i to se nije desilo. Desilo se potpuno suprotno. Uvek je ovo bilo pivo na gajbi, druženje, itd, i sad kad je to umesto velikog došlo do onog malog piva i da se sedne i da se druži, itd, to se nije desilo. I sećam se brat i ja gledamo Ligu šampiona, petak, pivo, TV, mi sami u lokalu. I moja tadašnja devojka, današnja supruga, tad je Strahinjića Bana bila popularna ulica, ide sa društvom dole i kao: “Ćao, šta radite? -Ništa, gledamo tekmu, gledamo što niko ne ulazi.” I da skratim, otvorimo mi tu temu, ona kao: “Treba da radiš ono što voliš. -Volim kafanu, volim rakiju, itd. -Pa, dobro, otvori rakija bar.” Ja kažem: “Vidi, ne razume ona žena kafanu, ne razume rakija, karirani stolnjak, plehana pepeljara i to sve.” I sad ja njoj objašnjavam, jer ona nije rođena niti odrasla ovde. Ja sad pokušavam da joj tu kafansku tradiciju predočim i šta je rakija. I ona vrlo iskreno i naivno pita: “A zašto?” Ja otprilike… I tu krene sijalica da se pali i onda krene priče ta cela u stvari da mi napravimo, da tu svoju ljubav prema rakiji i kafani prosto ispričamo na drugi način. I tad počinje epizoda Rakia bara, koja i do dan-danas traje i koje posle otvorila mnoge neke epizode. Ali, to je otprilike taj neki period i moj ulazak u preduzetništvo, koji je bio iz moranja krajem 90-ih do neke 2006. kad je Rakia bar nastao kao iskrena želja. I tu zaista počinje taj preduzetnički rollercoaster – ona vožnja koju ti ne možeš da odbiješ. Tako da do tada je bilo egzistencija, a od 2006. i Rakia bar onda je već bila ljubav i zanesenost.

Ivan Minić: Taj momenat da uzmeš nešto je obično i da učiniš drugačijim je zapravo magija koja tebi jako dobro ide od ruke. Rakija je nešto naše, duboko tradicionalno, sa jako dugom istorijom i to sve, ali pričali smo i u epizodi kad je bio Ilija Malović iz Rakija, uglavnom, koliko zapravo smo mi to, a i mnoge druge tradicinalne stvari zapostavili, nikad ih nismo predstavili na pravi način, vrlo često ih nepodaštavamo, itd, dok bi se neko drugi prema tome odnosio na dosta drugačiji način. I taj momenat zapravo kada ti počinješ sa time, ako gledamo neku vremensku liniju, ti počinješ otprilike 5-6-7 godina pre nego što kreće neka renesansa te scene. U tom smislu, ja tebe doživljavam kao utemeljivača nove tradicije i nove rakijske scene. Nisi jedini, ali jedan od najznačajnijih upravo zato što si ti uspeo da napraviš nešto što je jednu staru tradicionalnu stvar prezentovalo na jedan drugačiji način, stavilo u jedan drugačiji kontekst. Ali, jedna od stvari koja je meni možda najupečatljivija u celoj toj stvari je to što nešto što do tog trenutka prosto nije bilo doživljavano na taj način je postalo rado viđen, vrlo popularan, vrlo cenjen i voljen poklon samo zato što je bilo malo drugačije proizvedeno, ali pre svega drugačije spakovano, drugačije ponuđeno, drugačije ispričano, iz ugla nekog storytellinga. I to su neverovatne stvari. To je mala stvar koja je napravila ogromnu razliku kroz vreme. E sad, objasnio si kako je došlo do epifanije da to treba da se radi, ali kako ste došli do toga šta treba da se radi i kako je to od starta krenulo? Jer praviš nešto što – svi će da ti kažu u tom trenutku, 2006. godine, ti si lud, to niko neće tako, a ti veruješ u sebi da jesi lud, ali da ipak možda hoćeš.

Ono kada ti svi osporavaju ideju za Rakia bar

Branko Nešić: Da, niko nije verovao. I kad smo negde tu ideju već challengeovali, naravno, prvom grupom prijatelja, itd. Svi kao: “Ma kakva rakija bar, besmisleno!” Ali, inspiracija i ta realizaciju su poprilično išle spontano. Zato što prvo ja lično apsolutno verujem u to. Ti imaš destilaciju nečega što je napravljeno od najkvalitetnije sirovine moguće za proizvodnju alkohola. Mi se uvek zezamo, mi pravimo alkohol od dečje hrane. Ti u proizvodnji alkohola, naravno, kad uđeš u tu temu, pa shvatiš da ovi dobijaju tekilu od agave, koja se suštinski kaktus, da imaš pšenicu, kukuruz, itd. Znači, imaš sirovine koje su suštinski jako jednostavne i dostupne su 365 dana godišnje i da niko ne pravi od voća zato što je preskupo, zato što nikom ne treba toliko sofisticiran alkohol i onda imaš, naravno, onu srpsku bahatost, a to je mi to imamo, ali nas baš briga. Niko se nije bavio, čast izuzecima i dobrim destilerijama, ali uglavnom se ljudi nisu bavili detaljima. Niti kvalitet nije bio ujednačen, niti je bio na visokom nivou. Recimo, mi kad smo počinjali, meni je bio veliki problem da nađem rakije koje imaju etiketu. Zato što postoji onaj pad velikih društvenih kompanija bivše Jugoslavija: Navip, Prokupac, Rubin, itd. I nedovoljno sazrevanje privatnih destilerija da uopšte imaju i količinu i kvalitet, da ne pričam o nekom dizajnu, brendu, itd. I onda smo se mi našli na jednoj praktično livadi, gde ničeg ništa nema, i onda nije bilo teško da uspostavljamo pravila. Jer zaista smo mogli da budemo inspirativni koliko smo hteli. Ono od čega nikad nismo odstupali, a to je kvalitet. Znači, uvek smo gledali da ta ponuda uvek bude bolja i bolja i bolja. I nismo koketirali sa nekom etno pričom: da li kao posledicu odrastanja u Beogradu, da li kao posledicu respekta prema samom proizvodu, ni sam ne znam. Prosto, to je prirodno gledište tog proizvoda. Normalno da će neko sa Zlatibora da to doživi na jedan način, neko iz Vojvodine na drugi način, neko iz Beograda na treći način. Ali, ono što nigde nismo koketirali, kako bih rekao, nismo pravili od toga cirkus. Znači, Rakia bar je vrlo brzo postao toliko popular da mi da smo koketirali verovatno smo mogli da napravimo jako veliki novac. Da smo šećerne neke vodice prodavali i uključili neke narodnjake, to bi sigurno bilo popularna kafana. Ali, ne, baš smo išli u usmerenju da ta rakija bude onakva kakvu je mi vidimo, a to je kao jedno vrhusko piće koje zaslužuje zaista jedan poseban tretman. Tako da vrlo jedan spontan pristup, što kažu, lepota je u oku posmatrača. Mi smo to tako videli, to su tako prezentovali, ljudi su to prepoznali, i do dan-danas to prepoznaju u smislu da se ne postavlja pitanje u Rakia baru što se toči. 

Ivan Minić: Postoji taj momenat – ja sam tada 2006-07. počeo malo više da radim sa ljudima iz inostranstva. Povremeno su neki od njih dolazili i sve. I tada je počeo da se javlja taj momenat, koji meni nije baš nešto preterano jasan, jer nisam ja nešto mnogo ni izlazio pre toga, posebno u tom nekom ozbiljnijem kontekstu. Izlazio sam – izlazio, ali to nije isto. I tada sam shvatio koliko zapravo stranci cene to što mi imamo, a mi vrlo često ne, pa se onda kad vidiš da neko dva puta pita za to, onda se raspitaš šta valja i onda ti kažu: “Žuta osa je najsigurnija opcija”, i onda kupuješ to na poklon, nosiš, svi se oduševljavaju. U principu, imaš jednu stvar koju možeš da kupiš. Nije baš tako, ali bila je Žuta osa, bila Stara Sokolova.

Branko Nešić: Viljamovka Takovo, da.

Ivan Minić: Da, to ti je bilo negde glavno. Ali, taj momenat vodiš u neki dobar restoran i sad od svega ima izbor beskonačan, a ovo je rakija kuća. “Hoćete šljivu, lozu ili šta već? -Je li može dve rečenice samo? Da im damo neki kontekst. -Pa, nema dve rečenice. Mi dobijemo tako i to je to.”

Branko Nešić: Gazdina.

Ivan Minić: I to je baš onako bilo – neki period 2006-07-08. je bilo specifično. Onda ste vi krenuli da radite, malo ste se pročuli, pa je to postalo opcija za tako neke stvari. “Hajde da idemo na klopu. Sve je to u redu. Ali, posle idemo da vidite i da se kupi nešto u shopu, da imate za uspomenu”, itd. I sad iz mog ugla u većini slučajeva su na takve stvari sa oduševljenje reagovali stranci. Nije bilo mnogo slučajeva u mom okruženju – ja jesam tad bio dosta mlađi i sve, i ti si, svi smo bili, je li – nisam primećivao da u mom okruženju neko na to reaguje na neki ozbiljniji način. I trebalo je vremena dok se ljudi nisu naučili na nešto tako. E sad, to je meni koji gledam sa strane sve zanimljivo, ali ne znam koliko je zanimljivo kada si ti time baviš, kada čekaš da neko prepozna. Radiš ti na tome, ti aktivno komuniciraš, ali to jeste nešto što ljudima u prvom trenutku nije prirodan kontekst toga o čemu pričaš.

Branko Nešić: Pa, mi nikad – ja lično nikad nisam jurio profit. Ja sam tek od skora sazreo poslovno i emotivno da mogu da posmatram te događaje kroz neke poslovne naočare, da kažem, da malo se distanciram od ideje i da ih doživljavam sa biznis aspekta, što zbog godina, što zbog zaista velike ljubavi prema svemu tome. Jer ja čak kad pogledam unazad, većina projekata uopšte nije bila profitabilno orijentisana, već sa ciljem da se ispriča cela ta priča. I ljudi su prepoznavali tu strast i ljubav i zaista su cenili. Stranci uvek zato što dobro znaju koliko je potrebno vremena uloži da bi se dobila tako neka posvećenost i u krajnju ruku da bi oni dobili tu uslugu koju su dobili. Naši ljudi uglavnom ne cene te stvari zato što peče moj deda, peče moj stric, znam ja, svi znaju, itd. I onda je praktično vremenom to počelo da – nije tu bio samo Rakia bar, tu je bio Rakia fest, to je posle postala edukacija i prve rakijske ture, predavanje, itd. I onda su ljudi dolazili. Na primer, radimo blind tastinge, organizujemo novinare, vlasnike restorana, somelijere, itd. I onda ljudi se zaista zapitaju, shvate da kad stavimo stručni žiri, kad stavimo hobiste i ljubitelje, da oni – postoji ogromna razlika u prepoznavanju kvaliteta alkoholnih pića. I onda oni ljudi dođu i kažu: “Aha, pa zaista ovo može bolje”, itd. Ali, to nije samo – evo, recimo svedoci smo toga, pričali isto o sladoledima, zanatskom pivu, kafi. Znači, vina su prva prebrodila to. Bilo je koje ćeš vino: belo, crveno, roze. I onda podrum ovaj, podrum onaj. I tako se i ovde sa rakijom to dešavalo. I dalje nije završen proces, jer i dalje ima puno te rakije koja je u sivoj zoni, i dalje imamo te domaće rakije, pogotovo po kafanama, ali potreban je proces pre svega da bi ljudi shvatili da ne znaju, odnosno koliko znaju, da budemo precizniji, da bi shvatili da tu ima mesta za unapređenje i da bi u krajnj ruku počeli da poštuju i sebe i trud tog proizvođača, da kažu: “Aha, daj mi ovo, daj mi ono. Prepoznajem ovaj brend, onaj brend”, itd. Kažem, kod rakije je najsporije, jer ima tu čvrstu, ukorenjenu tradiciju da je tzv. domaća rakija od dede, strica najbolja i onda vremenom je potrebno da tebe pet puta od tog proizvoda zaboli glava ili da odneseš nekome, pa se izblamiraš, itd. I onda su počeli da kažu: “Čekaj, ovi ljudi znaju nešto šta rade i znaju to što pričaju, pa hajde da im poverujem.” Tako da, eto, sporo je bilo, ali danas je – ja kažem, ja sam među prvima koji je bacio tu grudvu. Danas je to jedna lavina. Danas ima stotine destilerija, utrkuju se sa najboljom ambalažom, kvalitetom, specijalnim servisom. Danas je potpuno normalno da odeš u bar i kao: “Koju ćeš rakiju? -Pa, pijem ovu, ovu, ovu.” To ranije nije bilo moguće. Kamoli u kafiću da naručiš. Danas to je najnormalnije u klubu da naručiš rakiju, potpuno bilo nezamislivo. Tako da jedan veliki proces je bio. Meni to sad deluje kao treptaj oka, mada sad kad kažeš koliko je godina prošlo, nije to baš tako kratak period.

Ivan Minić: Ima i taj jedan momenat koji jeste vezan uz rakiju, prosto zbog socio-istorijskog konteksta, da razna ova druga pića koja pominjemo i druge neke oblasti u kojima je ta kraft priča se izdigla, taj majstorski prefinjeni momenat se izdigao u prethodnom periodu, rakija ima lošu reputaciju. Po defaultu ima lošu reputaciju, jer je vezana za neumerenost, pijanstvo i sve ostalo. I upravo taj momenat – to je neka flaša bez etikete. Ili je to neka plastična flaša sa etiketom za koju znaš da nije to u njoj. 😀

Branko Nešić: Tako je.

Ivan Minić: A, kako beše ono: “Ako je na flaši Coca-cola, a čep je od Fante, unutru sigurno nije nijedno od ta dva pića.” 😀

Branko Nešić: Baš tako. 🙂

Ivan Minić: I sad ti ulaziš u to da pokušavaš da menjaš svest ljudi. Ali, jedna od prvih stvari, prvo ljubav se ne dovodi u pitanje, ali treba znanje, koje nije baš najdostupnija stvar na svetu u tom trenutku. Nemaš ni od koga, ni kako. Znači, prvo gde si tražio? Drugo, kako praviš selekciju šta će tu da bude? Šta se kvalifikuje da bude tu, pod kojim uslovima, itd?

Kako se pravila i menjala selekcija rakije tokom godina?

Branko Nešić: Sa prvim Rakija festom ja sam se upoznao sa ocenjivanjem i formirao sam komisije sa profesorima sa Poljoprivrednog fakulteta i zvao sam ljude koji znaju. I onda su oni prosto… počeo sam korak po korak zajedno sa njima da – ja sam veoma uvažavao njihove znanje, oni su veoma uvažavali moju hrabrost da se uputim u tako neki projekat, da okupljam proizvođače. Ja sam napravio to prvo Srpsko udruženje proizvođača rakije. Imao sam zaista jednu želju da Srbija bude sa rakijom kao Škotska sa viskijem. Naravno da to je bilo mladalački naivno da okupiš sve Srbe oko jedne ideje. I tu je bilo problema i vrlo brzo sam se povukao iz te priče. To su ono kao srpske političke partije. Ali, u svakom slučaju, ti profesori sa kojima sam radio, tehnolozi, su mi otprilike otvorili – napravili su mi sliku u kom smeru treba ići sa razmišljanjem. Jer je veoma nezgodno kad se priča o rakiji, šta je to. Recimo, mi kad organizujemo – sad iza mene već 11 godina Rakija festa i ozbiljnijih takmičenja, itd, pa kad kažu: “Ocenjujemo kvalitet pića ili kvalitet rakije? Šta onda ocenjujemo kad ocenjujemo rakiju: ocenjujemo starost, zanatski…” Nekom se rakija dogodi. Neko dolazi na takmičenje sa dedinom rakijom, sa ciljem da osvoji neku medalju i da tamo u svom lokalnom selu budu glavni šerif koji ima najbolju rakiju. Besmisleno. Imaš proizvođače – naravno da ne može da se ocenjuje rakije koje su za komercijalno tržište u velikim serijama i neke male, specijalne edicije. Ima puno tu nekih detalja. Ali, u svakom slučaju sa njima, sa tim tehnolozima prolazio sve te stvari i tu sam učio o samim stvarima. A proces proizvodnje sam 2009. počeo sa sopstvenom proizvodnjom. To sam učio, naravno, kroz praksu. Svake godine. Pa, sadiš svoje šljive, sadiš svoje dunje, pa bereš, pa gledaš. Tu je prošlo isto puno vremena dok nisam usavršio sve te procese. I na kraju, naravno, imaš ono što je stalno najlepši deo posla, degustacija, znači stalno ocenjivanje svih tih rakije koje su bile u ponudi. Mi smo u jednom momentu imali preko 150 etiketa. I onda smo probali sve te rakije, pa razgovarali sa ljudima, diskutovali, pa koja se promenila, pokvarila, pa koja sorta, nije ovako, onako, zašto, itd. I onda smo otprilike dobijali jednu sliku jasnu samog tržišta, sa strane svih proizvoda, sa strane sopstvene proizvodnje i sa strane stručnih lica. I onda sam ja smanjivao ponudu sve više i više, jer, na primer, mene pita jedan od kolega proizvođača, kaže: “Što više nemaš moju rakiju”, itd. Ja kažem: “Pa, nije isto. Prosto se pokvario – nije to ta starost koja je deklarisana. -Jeste, jeste.” I na kraju se ispostavi, naravno, da nije, itd. I onda na kraju do te mere sam ja otišao u to da na kraju sam previše znao, uslovno rečeno, da tako kažem. Bilo je više – rekao sam: “Hajde, bolje da se malo izvučem.” Previše sam bio u tome i na kraju smo se od jednog zaista sveli smo se na Rakia bar i prijatelji. Bilo je više nemoguće ispratiti toliko broj hobista, destilerija, subjektivnih stavova vezano za kvalitet. Dešavalo mi se da mi ocenjujemo rakije i zaista se ispostavilo ona izreka: “Možeš Srbinu seljaku da mu je žena ružna, ali ne da mu je rakija loša.” Ima jako puno sujeta za to. “Pa, kako? Ja sam dobio ovo! Pa, kum mi kaže da je najbolje”, itd. Tako da sam se na kraju i povukao iz tog ocenjivanja i svega toga, jer ljudi veruju u ono šta žele veruje, tržište na kraju daje konačan rezultat i to je to.

Ivan Minić: Uvek imaš i taj momenat da suštinski nije važno šta je objektivno, najbolje, važno je šta se tebi sviđa. 

Branko Nešić: Tako je.

Ivan Minić: I u mnogim slučajevima se te dve stvari ne poklapaju. U nekom procentu se poklapaju, ali ne mora nužno da bude slučaj.

Branko Nešić: Tako je.

Ivan Minić: Selekcija proizvoda od kojih se krenuli, kako je napravljen prvi izbor onoga što će biti u Rakia baru i kako se to kroz vreme menjalo? Pomenuo da se menjalo, ali nekako meni su uvek najupečatljiviji bili proizvodi koji su bili pod vašim brendom. To jeste ona prava stvar, ovo ostalo je nekakav dodatni kontekst koji je više nego dobrodošao.

Branko Nešić: Da, sa svojim brendom smo počeli tek 2012-13, bez obzira što je 2009. počela proizvodnja. Zato što smo stasavali mi kroz proizvodnju, učili, gledali, gde smo i šta smo. I danas je to dominantno u ponudi. Ali, kad smo počeli sa tih preko 150 etiketa, sad slagaću te tačan broj, 157, na primer, mi smo uzimali sve ono što se našlo na tržištu. I rakiju od šumske jagode i banane i travarice raznorazne i sa etiketom ovakom, pa flaša sa šubaricom, pa flaša šajkačicom, pa luksuzna, pa ovako… Tu je bilo svega i svačega. I onda shvatiš da ti na kraju kad neko kaže: “Hoću dunjovaču”, ti mu kažeš: “Koju hoćeš? Imaš 20 dunjavača.” I kreneš selekciju, da vidiš tačno koje se tri, četiri ili pet izdvajaju kao najkvalitetnije, jelda. Pa, onda imaš ocenjivanje, takmičenje, prvi-drugi-treći-peti Rakija fest, pa se već pojavljuje tu, ko se ističe ne samo kao dobra rakija već kao dobra destilerija. Znači, može da ponovi taj kvalitet. Mnogi ljudi nestaju, propadaju. Većini je to bio hobi, tako da nije tu bilo puno profesionalaca. I onda se tek u zadnjih 10 godina se pojavljuju tek pravi profesionalci i od njih će verovatno otpasti sad veliki broj, jer ne žive od destilerije, već žive od nekih drugih biznisa, ali imaju profesionalni pristup proizvodnji. Tako da hoću da kažem da je u početku bilo hobistički, a onda smo se sveli na nekih 70 i nešto etiketa, gde su bili kao best of, da bismo se kasnije sveli na nekih 30 etiketa. I to best of je bilo besmisleno da ljudima daješ – kao imaš pet dobrih dunja, pa koju ćeš da ponudiš. Onda smo išli na autentične ukuse uz ove zanimljive: banane, šumske jagode, dinje, itd, breskve i slično. E, onda smo i to izbacili, jer smo shvatili da i to, kako bih rekao, neozbiljno.

Ivan Minić: Malo kvari celu priču.

Branko Nešić: Pa, da. Suštinski, šta ljudi očekuju kada dođu kod nas? Da li oni očekuju da probaju razne ukuse? Da, to možda žele proizvođači. Ja kao proizvođač želim da odem negde da uporedim moju sa pet dunja. Ali, kupca to ne zanima, kaže: “Daj mi dobru dunju. Daj mi dobru kajsiju.” Pogotovo stranci, oni ne znaju kad kažeš šta je quince, on ne zna šta je dunja, a kamoli rakiju od dunje i da primeti razliku i nijanse neke. Tako da smo se na kraju sveli na osnovne voćne vrste. Gledamo da imamo dobru tu uvek arhivsku ponudu, pogotovo kod šljivovica. I evo sad smo u ovoj najzrelijoj fazi dajemo taj jedan kompletan rakija experience, gde se uopšte ne bavimo rakijom kao vrstama rakije, jer ima toliko lokala u gradu koji to mogu da ponude, da mi ne moramo više time da se bavimo. Ne moramo da imamo ni 50 ni 100 ni ništa. Mi se sad bavimo koktelima sa rakijom, čokoladom sa rakijom. Imamo parfem od šljivovice. Imamo klasične rakije, imamo tasting menije, imamo slaganje rakije i hrane. Bavimo se rakijom kao jednim experienceom, više nego samom – svi proizvođačima. Jer ima toliko lokala koji to mogu da ponude, nema potrebe da se mi sad svi utrkujemo, da li ćemo 400 rakija ili 500 rakija. Besmisleno. Dakle, eto, prosto dajemo sve znanje, iskustvo do sada kroz jedan jedinstven experience.

Ivan Minić: Jedna stvar, pomenuo sam to i malopre i mislim da je vrlo značajna, a to je taj momenat kada učiniš svojim radom, smislom, idejom, dobro estetikom da to postane vrlo poželjan poklon. I to obično nisu bile – to nije 0,7 flaša nečega, nego su to one male flašice, to su ona neka drugačija pakovanje i to sve. Sada ima destilerija koje to rade. Odnosno, ima destilerija koje to rade neko duže vreme, ali ih nema mnogo. Ja se sećam, to mi je uvek ostalo nekako upečatljivo, kao prvo što sam ja video da se neko ozbiljnije bavio time – Zarić, koji je imao tu varijantu uvek i flašice, ali i pakovanje da ti možeš da uzmeš pet flašica, a da ti je to lepo spakovano, da možeš da ga staviš u carry-on ili šta god, i da nemaš problem. To je nešto što je nekako – meni je to možda najbolji reklamni alat koji je postojao u tom smislu, jer se o tome pričalo, jer se to poklanjalo ljudima, pa su onda krenuli i drugi da kopiraju. Ali, nebitno, manje-više se zna odakle i kako je krenulo. Ali, taj momenat gde ti u startu praviš tu neku selekciju šta bi trebalo da bude ponuda, u startu pričaš sa ljudima sa kojima niko nikad nije pričao na taj način, jer niko njihov proizvod ne nudi na taj način. U najboljem slučaju, oni su imali dobre restorane sa kojima su radili, gde neko zapravo znao da prezentuje njihov proizvod i to je to. Sad je ovo nešto drugo, gde je to proizvod sam za sebe. Nije sad rakija u kontekstu šta ćemo sve pojesti, itd. Kasnije je došlo kroz ove dodatne aktivnosti. Kako bi ti, kao neko ko je, slobodno mogu da kažem, revolucionar na tom tržištu, kako bi ti uopšte opisao šta je specifičnost tog proizvoda? Zašto rakija, a neko drugo jako alkoholno piće?

Zašto je Branko izabrao baš rakiju?

Branko Nešić: Da, mi smo pioniri u rakiji kao upravo poklonu, kao dobar packaging: od rakije u čokanju, rakije u tubi, ne znam šta sve nismo radili.

Ivan Minić: Svašta čudno.

Branko Nešić: Da, svašta čudno. Jer je u stvari bila ideja da šta naši ljudi poklanjaju. Ti poklanjaš rakiju. I sad uvek je – znaš kako doktori imaju u kući gomilu onih rakije koje uopšte ne znaju koja je koja, jer to su od srca date rakije i sad ti neprijatno da odbiješ, a šta radiš s tim. Ti na kraju dana ne znaš uopšte šta je u toj boci. Ne mislim da je ništa loše, ali sa druge strane svaka je različita, itd. I onda mi dođemo do toga da rakija je u stvari autentičan poklon. Kao što se nosi 200 g kafe, čokolade, itd, uvek se nosi dobra rakija. Sad hajde ta čokolada i kafa koliko-toliko izgledaju pristojno, ali rakija je katastrofa. I onda hajde da napravimo. I onda puno smo se bavili tim packagingom, čak smo na Rakiju festu imali svake godine predavanja vezano za packaging. Mi smo puno uticali na to, inspirisali brojne destilerije sa tim pristupom, da se okrenu tom smeru. Šta je ono što razlikuje rakiju od ostalih alkoholnih pića, osim tog sadržaja od kog je proizvedena, jeste jedan autentična proizvodnja srpskih rakija, a to je dvostruka destilacija. Niko na svetu ne primenjuje ovako skupi i slobodno mogu da kažem srednjovekovni pristup procesu, koji je loženje i dalje na drva, ručno pravljeni bakarni kazani, čovek koji sedi pored, koji proba svakih pet minuta, sad da sečem, da ne sečem. Znači, on je instrument, on je merni instrument. I to je genijalno. To je prvo toliko jedan proces koji je zabavan, jer tu su komšije, prijatelji, svi sve znaju.

Ivan Minić: Svi pomažu.

Branko Nešić: Svi pomažu. Znači, to je jedna sociološka stvar, nije samo proizvodna. Druga kategorija jeste što tako proizvedena rakija daje zaista jedan neverovatan aftertaste. Znači, ja kad pijem evropske neke destilate, često ih zovem šećerna vodica. Zato što oni imaju fantastičan miris, ali na ukusu, na tom post-ukusu ti ne znaš posle dva minuta šta si pio – da li je bila kruška, kajsija, prosto nema. Pogotovo nema kod šljivovice one dubine, one konjačke note, onog mljackanja, itd. I mislim da je to jedan autentičan proizvod tog podneblja, koji treba da se zašti, itd. I kako bi trebao on da izgleda? To je bila jedna sjajna diskusija. Ja sam stalno sa Cobom, s kojim sam radio najviše u packigingu, i on je uglavnom i bio predavač na tim festivali, imali smo diskusiju šta je rakijska flaša. Ako nećemo da bude čutura, buklija, kako god da zovemo, ako nas i ona asocira na neki industrijske jeftine rakije, šta je to rakija. Kakva je to ambalaža? Konjak ima kitnjaste boce, viski ima tvrde, čvrste, kockaste.

Ivan Minić: Kockaste.

Branko Nešić: Tako je, da. Italijani imaju grape uglavnom, polalitarke, bele, izdužene, itd. Austrijanci, Nemci imaju isto kao u tim grapa, to su neke jednostavne, tanke boce. Tekile imaju ono ludilo, sa sombrerima, isto kitnjasto, itd. Šta je srpska rakija? Ako nije Fanta i Coca-cola. I onda dođemo do toga – ja sam je nazvao špajzera. I tako je nastala naša prva boca za rakija, špajzera, a to je upravo ono gde je svako od nas – da li je sok ili rakija, znaš tek kad otvoriš, je li tako. Stoji u špajzu sa uglavnom onim plastičnim poklopcem, zelena ili bela ona litarka, i onda piše sok ili ako ne piše ništa, onda rakija. Onda smo mi nazvali špajzeru, da je to srpska boca za rakiju. Probali smo da je upristojimo, imali smo tad razne projekte, zvalo se selekcija, pa onda Rakia bar, itd. Taj dizajn je napredovao, naravno. I dan-danas to nije rešeno pitanje, ni rakijske čaše, ni rakijske flaše. Ja sam se, naravno, i umorio malo i povukao. I sad postoje mlade snage koje o tome ovo što smo pominjali, uopšte razni neki ljudi koji se bave rakije kroz različite aspekte. Ja sam dosta povukao, jer kad sam postao zaista ozbiljan proizvođač u tom smislu, nisam više ni smatrao da treba da budem onaj koji će na taj način objašnjava. Nego sam uzeo kroz svoj primer da pokažem kako ja mislim da treba i to je, recimo, moj doprinos toj rakijskoj sceni, a neka neki drugi ljudi se malo više bave time. Vidim da je i bilo nekih incijativa da se napravi rakijska čaša. Ima raznih inicijativa i oko standardizacije, ali to je već posao udruženja i države, itd.

Ivan Minić: Da, postoji taj momenat. Ja sam zapravo kroz druženje sa Ilijom i Zoranom prvi put došao u kontakt sa nečim što je degustaciona čaša i zašto ona, zašto baš takva. I jeste to interesantna priča. E sad, ono što je opet karakteristika proizvoda – nema svoju flašu, ne znaš kako izgleda. Kad vidiš, može da bude žućkasta, obično je između bele i žute i u suštini ne znaš šta je unutra dok ne probaš. A mnogi i kad probaju, ne znaju šta je unutra i dalje zato što nemaju istrenirano nepce za tako nešto. Ali, ono što je isto vrlo karakteristično bilo što je to nekad uvek doživljavano kao jeftin proizvod. Čak i oni koji su bili serijski proizvedeni po nekom standardu, sa nekim garancijom da je to ispravnom, itd, mada jaka alkoholna pića teško da mogu da naprave neki problem, kao pivo ili vino, koje mogu da se pokvare. Ali, suštinski to jeste uvek nekako doživljavano kao jeftino piće, čega boca ne može da košta preko 1000 dinara nikako. I ti kad odeš, pre 15 godina, odeš u tom trenutku Metro ili Tempo, gde imaš veliki izbor, ne ove specijalizovane radnje, to je drugo, ali nešto gde prvi put se na masovnom srećeš sa nekim većim izborom i piva i svega ostalog, imaš naravno viskije koji koštaju – i na takvom mestu imaš viskije od 100 eura, imaš i onaj od 1500 dinara, pa naviše, ali imaš i to 100 eura, imaš konjak, imaš svašta. Ali, kad dođeš u deo sa rakijama tada, nećeš naći ništa što je u četiri cifre napisano. Obično 699. I onda gledaš i razmišljaš, barem ja, gledaš i kažeš…

Branko Nešić: Od čega li je. 😀

Ivan Minić: Od čega li je i zašto je vino neko ne preterano dobro – mislim, ne razumem se u vino, to isto dosta pomaže u tom procesu odlučivanja, ali zašto je vino skuplje? OK, jeste bolje spakovano, jer su ljudi ranije shvatili možda zbog te neke prefinjene priče koja ide uz vino, jeste bolje spakovano, ali ovo je mnogo ozbiljniji proizvod. Mnogo kompleksniji proizvod, mnogo zahtevniji proizvod. Sirovinski mnogo teži proizvod za proizvesti. I sad fastforward 15 godina unapred ili ne moramo čak ni 15, 7-8-10 godina unapred, mi zapravo imamo rakije koje izgledaju dobro, koje su sve sad – možemo pričati o nekim ličnim preferencijama, itd, ali teško će se desiti da naletiš na proizvod koji izgleda sjajno, dobro je spakovano, a da je unutra loš. To će se teško desiti. Nije to toliko komplikovano i neće ljudi sebe da dovede u situaciju. Da li može biti još bolji? Sigurno, mnogi. Ali, desila se ta tranzicija. Desila se ta tranzicija da, da, imaš i dalje rakiju od 300-500 dinara, na litar, preko prijatelja, itd, ali imaš mogućnost da odeš i kupiš dobar proizvod, dobro spakovan proizvod, da li u etno smeru ili u nekom drugom, nije važno, ali imaš izbor i toga.

Branko Nešić: Tako je.

Ivan Minić: Neko želi da mu pokloniš etno priču. Stranci vole taj neki momenat, takođe.

Branko Nešić: Tako je.

Ivan Minić: Kako je izgledala ta tranzicija? Jer ti si neposredno bio učesnik iz prvih borbenih linija za tako nešto?

Kako je došlo do ekspanzije rakije?

Branko Nešić: Pa, znaš kako, ja sam uvek poredio – ako ne može prase iz gepeka, ne može ni rakija iz gepeka. Znači, moraš da imaš neku sigurnost to šta piješ. Druga stvar je bila argumentacija da smo mi na takmičenjima imali – takmičenje Beogradski pobednik je najveće rakijsko dostignuće. Beogradski pobednik nešto što sam prvi uveo u Srbiji, to je da smo mi na ocenjivanjima, pošto sam ja često menjao komisije zato što nisam dozvoljavao monopole komisija, da sad ne ulazim u te stvari, ali poenta da mi je jako bilo važno da bude nepristrasno ocenjivanje. To je u interesu struke, u interesu publike, u interesu svih.

Ivan Minić: Tržišta.

Branko Nešić: Tržišta apsolutno. Međutim, to nije baš dobro shvaćeno, jer kao što bi to bilo. Međutim, meni je to zaista bilo jako bitno, čak i sam medijski to forsirao, da ljudi dođu, da vide, da učestvuju u procesu, itd. Šta mi radimo? Daju nam proizvođači tri adrese gde njihov proizvod može da se kupi. Kupimo, imamo naravno fiskalni račun, dokaz gde smo kupili i kada smo kupili. I to smo, naravno, radili blind tasting. Maskirali smo flaše, imali serijske brojeve, niko nije video odakle se šta sipa, itd. I dobili smo najobjektivniju moguću ocenu rakija koje se nalaze na tržištu. S druge strane, imali smo najveće rakijsko dostignuće, a to je da nam ljudi šalju rakije koje oni – da li su dedine, njihove, 20 godina stare, godinu dana stare, nije ni bitno. I radili smo paralelna – znači, dve kategorije. Dugi niz godina se ispostavilo da rakije koje se kupuju u slobodnoj prodaji su boljeg kvaliteta kvaliteta u ukupnom zbiru od rakija koje nam šalju domaćini. I tu sam shvatio da su profesionalne destilerije napravile značajan iskorak, da su sa školovanim tehnolozima, sa upotrebom kvasaca, enzima i svih ostalih elemenata koji su neophodni za kvalitetnu dobijanje voćnih rakija, oni prosto toliko odmakli u kvalitetu u odnosu na tzv. domaće ili nebrendirane rakije, da to je samo potrebno da ljudi shvate i da više nikom neće pasti na pamet, što se već masovno dešava u kafanama. Kad mi kaže: “Koju rakiju imaš? -Imam domaću. -Ne, hvala, daj mi vino, pivo, šta god, daj mi viski.” Moji prijatelji su potpuno preusmereni, kažu: “Ne možemo više bilo gde da pijemo rakiju.”

Ivan Minić: Oštetio si ih. Da, jasno.

Branko Nešić: Da. Kažu: “Navikli smo se na taj i taj kvalitet.” I tu je nesumnjivo. I to ne samo ja sa svojim proizvodima, nego sve ove zanatske destilerije, sve kolege masovno i to je samo pitanje trenutka kad će se u restoranima ukinuti, kao nekad vino, što više nema domaće, tako neće biti ni domaćih rakija. Jer nisu ljudi ni glupi da ne znaju šta je kvalitet, nego prosto je pitanje da li su oni platežno sposobni da to sebi priušte. Tako da domaće rakije su OK za kućnu upotrebu, ali mislim da na tržištu realno ne bi smele da se pojavljuju, jer svaka rakija koja se nalazi u prodaji je prošla hemijske analize, ima kontrole, ima HACCP standard u proizvodnji, ima tehnologa koji stoji iza toga. Dok ovo što mi kupujemo ili dobijemo od prijatelja, ne znamo šta je stavljeno, da li tu ima primesa bilo kakvih, to nikad u kontrolu nigde nije prošlo. Ja samo postavljam pitanje ljudima: Ako ne pijete domaće pivo, ako ne pijete…

Ivan Minić: Ima ljudi koji piju i domaće pivo. Ja ne bih, ali znam ljude koji su probali.

Branko Nešić: Ima fanatika uvek i to je sve OK.

Ivan Minić: Ima.

Branko Nešić: Ali, statistički gledano, ljudi žele zaista nešto što je prošlo određeni sistem provere. Tako da ja ne sumnjam u budućnost destilerija rakija, samo je pitanje tržišta, koliko će biti potrebe za time i koliko će to koštati, itd. Ali, to je bio neki razvojni put. Ocenjivanje, kvalitet, zaista jasno dokazano statistički, kako god hoćemo to zovemo, da su rakije koje se nalaze u slobodnoj prodaji bolje od domaćih rakija.

Ivan Minić: Ja sam u jednom periodu se dosta bavio istraživanjem ambalaže, jer mi je bilo interesantno. Naročito onog trenutka kad su počele da se pojavljuju ambalaže koje do tad nisu bile ovde. Ono što je bilo dostupno na tržištu je uvek bilo prilično skromno, ali došli smo u situaciju da ti relativno, ako ti treba više od par desetina komada, možeš da uvezeš odakle god treba ono što ti treba i to je sve super. Sećam se u tom istraživanju, naravno, uslovi su drugačiji u velikoj nabavci, ali ja sam to gledao na neke relativno male količine, nešto smo eksperimentalisali, igrali se, ništa preterano ozbiljno. Sećam se na nekoj manjoj skali i za tegle i za flaše, itd, imaš ta neka default rešenja, koja 90% ljudi koristi. I ona su bukvalno džabe. To je ono velika tegla, sve sa poklopcem, to je 13 dinara. Dobro. Ali, vidiš, teglicu koja je prelepa – OK, verovatno nije za neki proizvod koji će se prodavati u nekoj velikoj količini, ali ako je nešto malo finije i to sve, ima smisla, i koliko je? 117 dinara. Dobro. Ne znam da li mogu to da napravim – da li mi se isplati ili mi se ne isplati. To sad već poslovna odluka. Ali, kod flaša je to bilo vrlo karakteristično. Imao si svašta nešto od tih defaultnih oblika i onda su počele da se pojavljuju te malo ozbiljnije, deblje, drugačijeg oblika, itd. I ti sad gledaš i kažeš: “Pa, dobro, ovo treba upariti sa dobrom etiketom i folijom, itd, i sve, sve, sve. Ali, ova flaša košta 300 dinara. 500 dinara košta flaša prazna. Treba je napuniti nečim. I to treba da izađe pred…” I taj momenat kako su ljudi uspeli da prezupče da ne mora da košta 1000 dinara, da može da košta 2-3-5000 i da ne mora – ako košta 5, da ne mora da razmišljaš o tome da moraš da prodaš 100.000 boca. Ne moraš ni da proizvedeš 100.000 boca. Da je OK da proizvedeš 1000 godišnje, ali da imaš nekakav premium standard po svakoj osnovi. I posebno što kod rakija postoji jedna divna stvar koja ne postoji kod mnogih proizvoda, neće da se pokvari. Ne moraš da je prodaš ove godine ako slabo ide tržište. Neka odstoji godinu dana, neće ništa da joj fali, sledeće godine će se prodati i ti ćeš možda nešto promeniti u narednih godinu dana, refokusirati se, itd. 

Branko Nešić: Biće još bolje.

Ivan Minić: Ali, ne moraš da razmišljaš po svaku cenu da se to mora da se desi, jer ističe rok ili nešto slično. Nema, ne postoji. Kako je taj – taj deo mi je najzanimljiviji zato što zapravo to je trenutak kada rakija izlazi iz okvira nečeg što je stvar iz neposrednog okruženja koju svako ima i postaje premium proizvod koji ima svoj smisao i svoje mesto. Jer ti kada mu staviš cena koja je dovoljna da svi u procesu budu zadovoljni i da imaš maržu i da možeš da isfinansiraš izlazak na sajam i da možeš da isfinansiraš atestiranje da može da ide u izvoz, itd, tek onda stvarno imaš proizvod koji ima vrednost. Sada je to postalo dobar dan, jer imamo track record koji govori da je to moguće. Ali, praviti taj track record nije baš bilo jednostavno. Kako je taj deo izgledao?

Branko Nešić: Pa, mi imamo sreću kao svi proizvođači da u poslednjih sad već ne znam koliko godina dolazi do te premiumizacije na tržištima u svim kategorijima. I mogu da se kupuju i piva za 400-500 dinara, što je isto bilo nezamislivo, i čokoladi, i sladoledi, i vina, itd. Kod vina i manje-više, tu i ranije su ljudi bili spremni da plate velike cene. Tako dolazi i kod rakija. Ljudi prosto su spremni, ko je platežno sposoban da sebi priušti kvalitet. Ono što je bilo izazov jeste da se objasni na osnovu čega je to tako i mnogi su izlazili sa vrlo starim destilatima, što sad kroz ovu konstaticiju bih se nadovezao. Mislim da je to bila greška i mislim da su mnoge destilerije pogrešile, jer su izlazile sa starim destilatima, gde nisu mogli da ponovo kvalitet. Jer ovo što pominješ, da može da se proizvede manja količina po većoj ceni, da, ali pitanje koliko takvih kupaca ima u Srbiji. I u toj premium kategoriji je velika konkurencija. Ima puno rakija starih 10-15 godina. I ono što je problem je što svi žele da uđu u tu kategoriju, a ne može jedna destilerija – sad pričam i profesionalno u smislu biznis nekog aspekta proizvodnje voćnih rakija – ne može se živeti samo od premium kategorije. Iz prostog razloga, jer za premium kategoriju su potrebni dugi, dugi niz godina. Znači, za jedan kvalitetan destilat od šljive treba 10+ godina i to ne samo za jednu šaržu, nego treba stalno pratiti sa ostalim količinama koja je to investicija potrebna da čovek sad ima zalihe starih rakija i da čeka 10 godina i da 10 godina proizvodi za džabe i da ulaže, ulaže, itd. Znači, to je neodrživo iz razloga što tržište rakije, pričali smo isto pred emisiju, kad sam mojim prijateljima rekao nemojte to da radite. Ja i dan-danas kad me zovu ljudi amateri, kad hoćeš da uđu u malo ozbiljniji posao, ja kažem: “Nemojte ulaziti u to.” Mnogo je jednostavnije baviti drugim poslom zato što je jako skup biznis, zahteva jako puno novca koji je zarobljen u destilatima. Slažemo se da nema rok trajanje, da poveća svoju vrednost, itd, ali tržište 80% rakije u Srbiji je po zvaničnoj statistici sivo. Odnosno, crno tržište. Zašto bi neko ulazio da se bori za onih 20% među stotinama i stotinama destilerija? Evo sad i vinari ulaze u destilacije alkoholnih pića. Sad toliko ima rakije da je to potpuno neisplativ biznis po mom mišljenju. Mi koji smo tu već uveliko, itd, koji smo prošli te dečje bolesti i manje-više nemamo…

Ivan Minić: I obrnuli ste taj ciklus od 10 godina, 5.

Branko Nešić: Tako je, preživeli smo, pretekli smo, ali ovi novi destileri koji se pojavljuju zaista jako teško. Prvo, puno opet kažem rakije na crnom tržištu, nema toliko platežne moći za visok kvalitet, u premium kategoriji ima puno konkurencije i za tu premium kategoriju zaista mora da si ozbiljan i u packigingu i u svemu. Meni se često dešava da mi ljudi kažu: “Ej, imam super dunjovaču, 600-700 dinara.” Ja kažem: “Daj, ja ću da je kupim, jer mene toliko da je proizvedem.” Potpuno… Ja sam sadio svoje dunje. Nama treba 18 kila leskovačke dunje, kad izbacimo semene ložu i sve, uz potpuno vrhunska enološka sredstva nama treba dobijemo litar rakije od 18 kila. A beremo je otprilike u novembru potpuno zrelu, pa je ostavljamo sa strane još nekih… Skup biznis, skup proizvod za nedovoljno edukovanu publiku, veoma zanimljiv, jako je važna ta tradicija, itd, ali nije baš toliko isplativ. Tako da te strategije oko premium – sve ovo što si pominjao, po mom mišljenju, diversifikacija portfolija mora da postoji, mora da postoji jasan cilj, jasan USP, gde si krenuo, šta želiš da dobiješ i to je to. I, naravno, da se okreneš ka exportu, jer domaće tržište – nemamo baš – nismo merodavni. Ti kad pogledaš u Beogradu, misliš da je to sve OK. Ali, čim zađeš malo levo-desno, to se ne pije.

Ivan Minić: To se ne pije. OK, taj Beograd je opet 20% tržišta.

Branko Nešić: Upravo to.

Ivan Minić: Mnogo lepih 20%, ali ostalih 80 to ne zanima. Tako da je to svakako challenge. 🙂 E sad, pominjao si trenutak – relativno brzo nakon otvaranje cele priče da ste ušli u priču sa sopstvenom proizvodnjom, kojoj je trebalo neko vreme da dođe do publike, itd. Ali, šta si tu naučio? Prvo zašto si uopšte krenuo u to, a onda šta je prosto bila neka ideja? Jer sopstvena proizvodnja podrazumeva dosta tih koraka koji nisu samo sipaš u flašu, zatvoriš, nalepiš etiketu.

Branko kao proizvođač rakije i Beogradska destilerija

Branko Nešić: Pa, sopstvena proizvodnja je – dva razloga. Prvi je što se od tog velikog broja rakija svaka stota flaša je bila drugačija. I mi smo imali ozbiljan problem sa našom reputacijom, gde ja garantujem za neki brend i preporučujem ga i onda vidim da to više nije to. I onda te se pokvario ovaj, te ovaj, te ovaj. Onda se oni vrate. Suštinski, ne mogu da kažem da je to pad, samo je oscilirao. I onda ti nikad ne znaš šta je to što ti možeš da ponudiš, pod broj jedan. Pod broj dva, što je tu tržište nerazvijeno, nema tačnih cena, nema nekog odnosa cena-kvalitet, itd. I onda kažemo: “OK, hajde da probamo da imamo i sopstveni – hajde da uđemo u tu proizvodnju, da probamo da bar imamo neku sigurnost oko svega.” I paralelno s tim se dešava da roditelji od moje supruge imaju imanje na jugu Srbije, koje nije maksimalno iskorišćeno. Hajde sad da ne ulazim u te privatne razloge, pojavila se jedna potreba da mi dole podignemo proizvodnju, ne bi li to celo imanje živelo, itd. I onda smo mi tu krenuli zaista čisto radi tog imanja, da se tu neke stvari dešavaju, da taj voćnjak koji je postojao da se ne zapusti, itd. I onda, naravno, mic po mic, hajde da posadimo dunje, pa hajde malo da raskrčimo šumu, posadimo još dunja, pa hajde malo da posadimo šljiva, pa vidi dole jabuke stare da se iskoriste, itd. I onda mi praktično krećemo u jedno širenje koje smo sad već uveliko prevazišli i ulazimo u tu proizvodnju korak po korak i to se naravno uvećava, jer rezultate koje smo dobijali su bili jako dobri. Jer posle dugog niza godina sa one strane, kao konzument, promoter, prodavac, kako god, degustator, onda kad si proizvođač to sve znanje primenjuješ i počinješ da dobijaš proizvode koje ljudi traže i koji definitivno imaju svoje mesto na tržištu. I ta proizvodnja evo do dan-danas se razvija, čak i brže nego što prodaja se razvija, čak i brže nego mi proizvode možemo da ispratimo. I eto nadam se da ćemo i u tom smeru da napredujemo sad u godinama koje dolaze zato što definitivno trend rakije se proširio na region, počinje dosta… Jer Beograd je glavni grad i ono što se ovde kod nas dešava dođe dijaspora, pa kaže: “Hej, hajmo ovo u Francuskoj, Nemačkoj, gde god da smo, hajde i mi ovo da imamo.” Čuli su za ovaj brend, onaj bred. Tako da većina srpskih destilerija gro biznisa sad bazira na izvozu.

Ivan Minić: Jasno, jasno. Tema koje ćemo se dotaći kasnije, pošto hoću da imam kontinuitet rakije, tema koje ćemo se dotaći kasnije je Beogradski noćni market, jer je to takođe jedna neverovatno lepa priča i jedna neverovatna energija, ali hajde da pričamo o tome malo kasnije, da se sad nastavimo kroz rakijsku priču na ono što se zove Belgrade Urban Distillery, koja se nalazi na Dorćolu, koja je jedan izuzetno interesantan objekat. Ti ćeš objasniti šta je sve tamo, ali meni je fascinantan taj sledeći korak te rakijske priče koju imate i bazom, arhivom koja tam postoji i sa tim raznim nekim mogućnostima koje date ljudima koji su zainteresovani da nešto u tom smislu rade sami, ali ne žele baš da sazidaju fabriku za to i da posade i da čekaju 20-30 godina i da se to sve desi. Odakle ideja uopšte za to? Zašto baš tamo i zašto baš tako?

Branko Nešić: Pa, Beogradska destilerija je nastala posle jedne moje pauze. Ja sam se 2012. godine preselio u Beč i malo sam se izvukao – i dalje sam poslovno prisutan bio u Srbiji, u kontinuitetu sam, ali poprilično izdvojen. I onda u stvari dolazim do toga – klasična ona situacija kad čovek ne vidi šumu od drveća i onda kad se izmakneš malo drugačije vidiš sve to. I shvatim da cela ova moja priča koju mi danas ovde pričamo o njoj je nevidljiva. Znači, sve to što mi radimo suštinski se ukoliko nisi došao u Rakia bar ne može sagledati. I onda sam rekao: “Pa, hajde da to napravimo vidljivim. Hajde da to sve što radimo da prezentujemo na jedan drugačiji način.” Sve to vezano za proizvodnju što mi to znamo, to je OK, ali nije ta priča dobacivala do velikog broja ljudi. Svi su mislili: Rakia bar, odeš i piješ dobru rakiju i to je to. Niko nije video tu širinu cele ideje i koncepta. I onda sam rekao: “Pa, hajde da to napravimo vidljivijim.” I tako nastaje ideja otvorene destilerije u smislu – što nije ništa novo, to je apsolutno svetski trend, kao što su kraft pivari, tako su kraft destilerije, ali uopšte u ovom delu Evrope to je prvi takav projekat. Radi se o tome da smo na Dorćolu napravili destileriju otvorenog tipa, što znači da svako ko je ušao kod nas u destileriju može da vidi sam proces filtriranja, kupažiranja, pakovanja, etiketiranja, itd. I može da se uveri da sve cisterne iz kojih se rakija toči ili burad imaju jasno označene hemijske analize i da ne postoji ono što se ja zezam rakija za kuma i rakija za majstore. To je to. I to je to što je ispred, što se vidi. Na taj način smo praktično rešili sve ove mistifikacije koje postoje vezane za rakiju i ono: “Kunem ti se, ja ti kažem.” Ne, dođeš, pogledaš sam. To je prva stvar. Druga stvar je što smo proširili kapacitet za turizam, koji je nama inače bio razvijen kroz Rakia bar, jer ono što si rekao, uglavnom su naši ljudi dovodili strance da nam pokažu, ali se to uvek završavalo na degustaciji i na priči: “Znate, mi imamo…” Ovde sada kada mi ugostimo strance, mogu da bukvalno degustiraju iz bureta, da probaju jake destilate, rakije, koktele sa rakijom, itd. Jer se radi o jednom veoma interesantnom prostoru. Nalazi se 800 m od Trga republike. Mi tu imamo na 1000 m2 imamo destileriju, imamo restoran, koji je ujedno i event space, i tu radimo najviše venčanja, razne korporativne proslave, itd. Ono što je zanimljivo, taj restoran ima puno jela koja su rakijom, što je ta neka ekstenzija restoraterstvu. Imamo u koktel bar, isto zanataskog tipa, koji je isto fantastičan. I praktično smo napravili jedno široko iskustvo: od toga da probaš rakije, probaš proizvode sa rakijama u jednom modernom prostoru. I turisti stvarno, pogotovo koji su negde i bili glavni ciljna grupa, su prezadovoljni. Jer ljudi prosto ne očekuju da tako nešto se desi u Srbiji, Beogradu. Ono što je zanimljiv – koje usluge mi tamo nudimo, to je isto zanimljivo. Znači, osim restorana, destilerije, gde možeš da kupiš to direktno iz proizvodnje, jeste što možeš da kupiš svoje bure rakije. To je ta arhiva. Mi smo je nazvali Srpska banka rakije. Jer ona čuvena naša tradicija zakopavanja buradi u zemlju – što kaže Duško Kovačević: “Imamo pet godišnjih doba. Proleće, jesen, zima, leto i rat.” Tako da zbog tih neplaniranih pomeranja stanovništva, ljudi zakopaju tu zemlju i samo oni znaju gde je i kad je i onda se to za rođenje, krštenje, itd, otvara. To zakopovanje buradi u zemlju ne daje taj kvalitet rakije, daje neke vrlo specifične destilate, ali uglavnom su to neki preterano stari da tako nazovem destilati, koji su, naravno, remek-delo, ali zanatski nije to 100%. I onda smo mi ovde hteli da ponudimo sličnu verziju. Ti ukoliko želiš dobru rakiju, a da je zaista tvoja, pogotovo smo tu negde locirali ugostitelje da bi to njima bilo zanimljivo. Ako već kažeš u kafani da je to tvoja domaća rakija, pa hajde bar zaista je napravi. Ako nisi registrovan, kako si onda napravio? Tu se postavlja vrlo jedna – ako ja kao proizvođač plaćam akcizu, ako plaćam hemijske analize, imam ozbiljne dažbine, opet se vraća na temu oko cene, ne mogu da budem sa dobrom flašom, akcizom, tehnologom, ja ne mogu da budem nikako konkurentan sa nekim ko ništa to nema. I onda kažem: “OK, ako hoćeš da igraš igru domaće rakije, onda dođi kod nas i napravi svoj blend.” Mi ti damo, kao u kuhinji, damo ti sastojke i ti napravi svoju recepturu. I nije se to najviše zapatilo sa ugostiteljima, ali se zapatilo zaista sa ljudima koji su prepoznali da dobijaju jedinstven proizvod po odličnoj ceni. O čemu se u stvari radi u Srpskoj banci? Dođeš kod mene i uzmeš destilate različitih starosti i napraviš svoj blend uz edukaciju. Mi onda tu pričamo zašto ova sorta šljive, zašto ova starost, zašto ta jačina alkohola, šta daje bure, šta će u roku od 6 meseci da, da li je bure od 50-100-225 litara, itd. Igramo se praktično jedne alhemije tu i onda mi kupcima damo mogućnost da kad naprave taj blend, pečatiraju i zatvore svoje bure i pečat ostaje kod njih. Dobijaju pločicu, ugravirano ime i prezime i naziv rakije i dobijaju pečat. I onda nakon toga kad se otvori bure, praktično u praksi se pokazalo da to bure od 50 litara jakog destilata sa padom alkohola zbog odležavanja angel’s share, je li tako, dobiju uglavnom oko 100 boca od pola litre rakije i dobijaju svoju etiketu koju mogu sami da popune. I onda oni tu imaju svoje nazive za rakije, itd. I onda se to pokazalo kao fantastičan poklon za, recimo, team building. Dođe firma, naprave svoje bure, potpišu bure. Tako da mi sad imamo – radili smo za košarkaški klub Partizan, radili smo Turističku organizaciju Beograd tzv. Beogradsku dunjovaču, za firmu Beko, za razna fizička lica, za… Ima sad tu i dosta pojedinaca i stranaca. Skoro je jedna Amerikanka bila, napravila je bure, ali nije mogla da podigne, pa je poslala kolegu. Sad smo otvarali baš i sad je rakija na putu za Ameriku. I to je zaista fantastičan, zanimljiv proces. Tako da trudimo se u stvari kroz tu destileriju, kroz naše osnovne obične delatnosti ljudi vide da mistifikujemo rakiju. Da izađemo iz one legende: “Ne znaš ti. Tajni recept. Deda ovo, stric ono.” Ne, sve je vrlo transparentno, sve je poprilično jednostavno i da se svako uveri koliko to košta. To zakopovanje buradi u zemlju ne daje taj kvalitet rakije, daje neke vrlo specifične destilate, ali uglavnom su to neki preterano stari da tako nazovem destilati, koji su, naravno, remek-delo, ali zanatski nije to 100%. I onda smo mi ovde hteli da ponudimo sličnu verziju. Ti ukoliko želiš dobru rakiju, a da je zaista tvoja, pogotovo smo tu negde locirali ugostitelje da bi to njima bilo zanimljivo. Ako već kažeš u kafani da je to tvoja domaća rakija, pa hajde bar zaista je napravi. Ako nisi registrovan, kako si onda napravio? Tu se postavlja vrlo jedna – ako ja kao proizvođač plaćam akcizu, ako plaćam hemijske analize, imam ozbiljne dažbine, opet se vraća na temu oko cene, ne mogu da budem sa dobrom flašom, akcizom, tehnologom, ja ne mogu da budem nikako konkurentan sa nekim ko ništa to nema. I onda kažem: “OK, ako hoćeš da igraš igru domaće rakije, onda dođi kod nas i napravi svoj blend.” Mi ti damo, kao u kuhinji, damo ti sastojke i ti napravi svoju recepturu. I nije se to najviše zapatilo sa ugostiteljima, ali se zapatilo zaista sa ljudima koji su prepoznali da dobijaju jedinstven proizvod po odličnoj ceni. O čemu se u stvari radi u Srpskoj banci? Dođeš kod mene i uzmeš destilate različitih starosti i napraviš svoj blend uz edukaciju. Mi onda tu pričamo zašto ova sorta šljive, zašto ova starost, zašto ta jačina alkohola, šta daje bure, šta će u roku od 6 meseci da, da li je bure od 50-100-225 litara, itd. Igramo se praktično jedne alhemije tu i onda mi kupcima damo mogućnost da kad naprave taj blend, pečatiraju i zatvore svoje bure i pečat ostaje kod njih. Dobijaju pločicu, ugravirano ime i prezime i naziv rakije i dobijaju pečat. I onda nakon toga kad se otvori bure, praktično u praksi se pokazalo da to bure od 50 litara jakog destilata sa padom alkohola zbog odležavanja angel’s share, je li tako, dobiju uglavnom oko 100 boca od pola litre rakije i dobijaju svoju etiketu koju mogu sami da popune. I onda oni tu imaju svoje nazive za rakije, itd. I onda se to pokazalo kao fantastičan poklon za, recimo, team building. Dođe firma, naprave svoje bure, potpišu bure. Tako da mi sad imamo – radili smo za košarkaški klub Partizan, radili smo Turističku organizaciju Beograd tzv. Beogradsku dunjovaču, za firmu Beko, za razna fizička lica, za… Ima sad tu i dosta pojedinaca i stranaca. Skoro je jedna Amerikanka bila, napravila je bure, ali nije mogla da podigne, pa je poslala kolegu. Sad smo otvarali baš i sad je rakija na putu za Ameriku. I to je zaista fantastičan, zanimljiv proces. Tako da trudimo se u stvari kroz tu destileriju, kroz naše osnovne obične delatnosti ljudi vide da mistifikujemo rakiju. Da izađemo iz one legende: “Ne znaš ti. Tajni recept. Deda ovo, stric ono.” Ne, sve je vrlo transparentno, sve je poprilično jednostavno i da se svako uveri koliko to košta. 

Ivan Minić: I zašto košta.

Branko Nešić: I zašto košta koliko toliko. Da shvate ljudi koje su godine potrebne, kakva sirovina, koliki gubici, koliko negovanje tog proizvoda. E, sad ko shvati – shvati; ko ne shvati – nema pomoći.

Ivan Minić: Dobro. Hipotetički, kako izgleda proces kada neko dođe i želi da napravi nešto svoje? Šta su sve parametri koje može da bira i šta je neki preporuči vremenski okvir kako stvari treba da funkcionišu?

Branko Nešić: Mi ćemo sada – baš se bavim time aktivno – jedan upitnik da pomognemo ljudi da donesu lakšu odluku. Zato što ne dolaze baš svi sa dobrim predznanjem kad je u pitanju rakija. Prvo moje pitanje je koji povod je i kad je planirano otvarenje bureta. Suštinski, ukoliko neko želi da otvori bure, recimo, sad za Novu godinu da ima poklon za kompaniju ili za sebe ili za zimu, kako god, mi onda dajemo kupažu već odležalih destilata. Tako da je moje prvo pitanje kada želiš da otvoriš bure: za godinu-dve-tri, za šest meseci, za tri meseca. I u skladu sa tim ubacujemo određenu starost destilata unutra. Znači, kupaža – izvini, prvo pitanje je koju rakiju: dunja, jabuka, kajsija ili šljiva. Kajsija – preporuka je da ne bude više od 18 meseci, dunja od 24 meseca, jabuka i šljivovica mogu da stoje dugi niz godina. Onda idemo s tim šta je cilj: da li je poklon, da li je za sopstvenu upotrebu, itd, da li je cilj duga starost ili je cilj više harmonizacija ukusa, itd. Jer onda biramo bure. Jer ako hoće dugi niz godina da leži, to mora da bude u buretu koji minimum – znači, taj bariko od 225 litara. Ukoliko želiš neku kraću ekstrakciju, bržu reakciju, to je najmanje bure koje nudimo – 50 litara. Tako da imamo 50, 100 i 225 litara burad. I onda u zavisnosti šta klijenti hoće, u kom roku da rakija odležava, nudimo određeni blend, određenu zapreminu buradi i onda radimo to sklapanje destilata. Pri sklapanja destilata, radimo prvo degustaciju pre nego ih sklopimo. Onda komentarišemo: da li rakija hoćemo da ima više voćne kiselosti, manje, da li hoćemo da ima više gorčine, post gorčine, prijatne gorčine od bureta ili manje, da li hoćemo tu voćnu notu da istaknemo ili da ublažimo. Znači, šta su ciljevi, koji profil rakije treba da bude. Kad se usaglasimo oko toga, pravimo taj blend, koji obojica kažemo da je OK. Onda nakon toga, u stvari, u procesu toga zajedno merimo procenat alkohola, učimo da čitamo alkoholne tablice, radimo malo edukativno kod same degustacije: zbog čega, zašto, koja sorta voća, šta se dešava u destilaciji ovako-onako, itd. I ljudi se poprilično upoznaju sa tim proizvodom, bude im mnogo bliže šta će to dobiti. I onda nakon toga pečatimo bure, stavlja se vosak, udara se pečat i taj set sa pečatom i tablicom se dobija. Tablica – onda sam klijent stavlja na svoje bure, označava ga sa svojom mesinganom pločicom, tablicom. I onda nakon par meseci otvaramo bure. I uvek kažem bilo bi dobro da klijent dođe na svakih, recimo, šest meseci odležava, dođe na svaka dva meseca. Onda otvorimo, probamo i vidimo prvi kontrolni uzorak koji imamo i ovaj sad: šta se to promenilo. I onda kažemo: “Ivane, hoćeš da čekaš još šest meseci ili ćeš sutra da točiš?” Jer rakija se menja tako da u nekim momentima – nikad se tačno ne zna kad će da dobije ubrzanje ili pik neki, jelda. Recimo, nekad se dešava da kajsijevača posle šest meseci je gora nekad kad si je stavio u bure. Jer ima neku mešavinu. Taj hrast prosto nije odradio to što je trebalo, ali nakon osam meseci ona je fantastična. Onda nakon 12 meseci opet ima neku svoju notu. Jer ta hemija između bureta, odnosno tih smola koje su u hrastovini, koja je nagorela, i rakije, ona pravi jednu novu hemiju, novi proizvod i onda se on menja. Zavisi od jačine alkohola, vrste hrastovina, stepena nagorelosti. Hiljadu tu ima faktora. I mi suštinski uvek imamo neki znak pitanja kad otvorimo bure šta ćemo tačno dobijemo: da li je ta ekstrakcija bila brža, sporija, na kojoj temperaturi odležavalo, itd. I onda mi se dogovorimo, ja ti kažem: “Otprilike možeš da se desi to i to u tom i tom periodu.” I onda ti kažeš: “Otvaraj sad!” Kad otvorimo, mi izvadimo to sve. Spuštamo destilovanom vodom na jačinu na koju treba. To je uvek između 40 i 43% alkohola. Filtriramo, flaširamo i onda ti popunjavaš svoje etikete i kažeš: “Ova Ivanova prepečenica, Pojačalo, ludnica”, šta god hoćeš, zezaš se, praviš, zavisi kome poklanjaš. I popunjavaš ručno svoje etikete. Od nas dobijaš apsolutno sve što treba, zatvaranje, kompletno sve i to je to.

Ivan Minić: I jeste malo tužno što ugostitelji još uvek ne reaguju na to na pravi način, ali verujem da hoće u neko dogledno vreme i da je sve većem broju njih zapravo stalo da imaju nekakvo autentično rešenje, jer generičkih restorana ima previše. I oni su ti koji najviše izgube u svakoj od ovih situacije, kao što je bila korona. Ili je i dalje, možemo i tako da kažemo. E sad, kad već pričam o tome, pre nego što te prebacim na drugu priču, šta je značila korona u tvom poslu?

Branko Nešić: Pa, značila je jedan zid nasred auto-puta u punoj brzini. 🙂 Jedno vraćanje ozbiljno, X koraka unazad. I, naravno, pre svega loše iskustvo zbog svih emocija iz okruženja, među ljudima. To je jako bilo teško odvojiti privatno i poslovno. Poslovno gledano je značilo zaista jedno stopiranje svih aktivnosti. Privatno nisam se toliko potresao, jer su postojale važnije teme, naravno, za sve nas, kao što su zdravlje i koliko će da traje, šta će biti, itd. Ali, poslovno gledano, jedno preispitivanje i jedno dobro iskustvo da se ono čuveno preduzetničko, nemoj sva jaja u istu korpu. A to je da smo mi bili poprilično zavisni od – nismo razvili online prodaju dovoljno, nismo imali razvijen taj exportni portfolio dovoljno i da smo bili puno vezani za turizam, što nas je baš ukočilo kad je sve stalo. I nismo bili prisutni dovoljno u trgovinskim lancima, jer smo većinu naše prodaje plasirali kroz sopstveni retail. Tako da smo odmah nakon korone sva ta iskustva iskoristili i prebacili sad upravo to – da budemo dostupni na nekim drugim mestima, jer za vreme korone su ljudi mnogo više pili, ali…

Ivan Minić: Nabavka nije bila baš tako jednostavna.

Branko Nešić: Nabavka nije bila jednostavna, da. Tako da smo rešili te stvari i eto to je bila korona – jedan dobar šamar, vaspitna, što se kaže, i mislim da smo se sad… Nadam se da se neće ponoviti, ali imaćemo neke nove izazove, svi kažu, pa hajde da vidimo.

Ivan Minić: Kad smo već u toj priči, Rakia bar je koncept je onog trenutka kada ga postaviš na zdrave noge i ustoličiš na neki način i prepoznatljivost i sve to, napraviš od toga brend, on stvarno zvuči idealno kao franšiza. Kao nešto što možeš u suštini da širiš. Naravno, nije nešto što će biti na svakom ćošku. Neće nikad biti McDonalds, niti treba da bude, ali jeste nešto što može da bude jako interesantno da u svakom većem gradu postoji, da u gradovima gde je populacija naših ljudih ili neki uticaj naše kulture malo veći, da može da postoji prostor i za možda nešto više od toga, itd. I ja znam da si ti bio u jednom periodu vrlo motivisan da se time baviš na taj način. Znam da imaš i lep primer toga, ali znam isto tako i da su u priličnoj meri odustao od te ideje, pa bih voleo da podeliš to iskustvo zato što znam dosta ljudi koji su krenuli čista srca i nekih dobrih emocija, neke dobre energije u svoje biznis poduhvate, ali opet sa ciljem da ukoliko sve bude kako treba za 5-7-10 godina od toga prave nešto tako što može da se širi mimo njih samih. Znači, da se taj know-how i sve što treba spakuje u jedan dobar paket i da skaliranje toga ne zavisi samo od tih osoba koje su pokrenule.

Prilike i neprilike za franšizingom

Branko Nešić: Da, moje iskustvo sa franšizom je jako veliko. Nisam odustao od nje, samo se isto kao i ovo što sam pričao sa rakijom, promocijom rakije kao pića malo povukao, tako sam se iz franšize malo izvukao, jer sam imao burna iskustva. Suštinski, mi smo imali franšizu u Zemunu, u Beogradu na Dorćolu isto još jedan lokal, Kragujevac, Novi Sad, Niš, prodavnicu u Šangaju, dva lokala u Torontu, Beč kao franchise corner. I to je zaista šarena geografija i kulturološki potpuno drugačiji pristupi, gde sam mnogo naučio. I iskustva su mi više negativna nego pozitivna. Negativna iz razloga, jer sam shvatio da franšizing nije uopšte tako jednostavan, da zahteva zaista mnogo energije i mnogo nekih stvari koje nemaju mnogo veze sa biznisom. Jer taj ljudski pristup je jako važan i ti kao mala firma nemaš baš mnogo uticaja na franšizoprimca i poštovanje standarda. To je možda i jedno ključno razočaranje. Ono što je pozitivno jeste što je tu bilo zaista i divnih – i dan-danas, evo uvek to pominjem, moji poslovni partneri, Dimitrije i Mihajlo, koji su iz Rakia bara u Zemunu, to je preraslo u jedno fantastično prijateljstvo i mi smo danas partneri u drugim poslovima. Taj ljudski momenat je jako važan i ti kao franšizodavac naravno da ne možeš da se toliko baviš svim tim. Ja sam franšizing uradio i sa profesorima i Privrednom komorom i stranim konsultantima. Zaista bio jedan od članova osnivača Srpske franšizne federacija, itd, čak i predavač negde sa iskustvom, jer je vrlo zanimljivo bilo – autentičan srpski gastronomski koncept prezentovati u svetu. To je bio veliki izazov. Prvo velike su razlike bile samo između Novog Sada i Niša, a kamoli sad između Kanade i Austrije. Ono što je moj zaključak jeste da franšiza u servisnoj industriji je jako teška, možda je najbolja u tim fast food lancima, tamo gde imaš proizvode. Recimo, sad kad uzmemo primer Walter, imaš recepturu za ćevap, imaš dobar servis, imaš prepoznatljiv brend i to sad to multiplikuješ uz, naravno, razvoji svih nekih drugih stvari. U okviru Rakia bara mi smo imali sve te knjige, operations manual, itd, standarde, ali je jako teško prezentovati rakiju čak i u Torontu – od delova grada je zavisilo gde će biti, a kamoli onda onog čuvenog da svako misli da može da bude taksista, tako svako misli da može da vodi bar ili kafanu i kaže: “Ne znaš ti, imam ja, moram ovo ili moram ono.” I onda je tu bilo najvećih izazova da se poštuju standardi, pravila, itd. I bilo je uspešnih franšiza, bilo je neuspešnih, bilo je srednje uspešnih. Jer taj preduzetnički momenat je nešto što je u franšizi jako važno. Znači, da ne može baš neko ko je frizer da otvori bar, niti može neko ko je ugostitelj da otvori berbernicu. Tako isto i ovde. Ne može svako ko misli da mu je rakija zanimljiva kao tema da otvori rakija bar. I mi smo imali zbog toga i veliki broj plagijata. Ja sam nekih čak – nije za hvalu, ali je činjenicu, dobio i nagradu čak Ministarstva za turizam, ako se ne varam 2010. godine za razvoj i doprinos u intelektnoj svojini u Srbiji. Rakia bar je zaštitićen žig i na evropskom, i na balkanskom i na srpskom nivou. Ja sam u Srbiji 18 njih morao da zatvorim. I dan-danas postoji u Crnoj Gori, u Hrvatskoj su čak rakijarnice, to je ex rakija barovi. Onda ima neko ko se dobija, pa kaže Rakijica bar, pa Rahija bar. To je šou. Tako da izašao sam iz toga onog momenta kad sam izgubio jedno suđenje u Valjevu, gde je sve bilo jasno kao dan i gde je sudija rekla – mi smo dokaz uzeli sa Facebooka i ona je rekla: “Šta je to Facebook?” I onda je presuda bila takva da kao: “Dokazano je da ste vi u pravu, da je došlo do kršenja vaše intelektualne svojine, ali niste dokazali da je taj gospodin, koji je tuženi praktično da je to on uradio, jer niste dokazali da je to bio njegov profil.” Rekoh: “Ljudi, čime se mi bavimo ovde?” Nije poenta da uopšte dođe do toga, a kamoli da se mi bavimo tim stvarima. Odustao sam zato što sam shvatio da je nije kreativan franšizing. Na kraju se ispostavlja da je više policijski posao nego kreativan posao. I to je bio moj razlog povlačenja. Mislim da sada sa ovim godinama i iskustvom i našom modifikacijom koncepta koji je trenutno aktuelan vezano za Rakia bar da možemo biti mnogo bolja franšiza i verovatno ćemo se svo to iskustvo i znanje u budućnosti negde ipak valorizovati. Ali, zaista sam trebao dobar jedan odmor od franšizinga, jer je vrlo specifična stvar.

Ivan Minić: Ima taj jedan momenat koji stvarno stoji, a to je da možeš ti da imaš i najbolji lokal na svetu i arhitektu – kad dobiješ standarde, znaš otprilike šta je i kako je. Ali, ako ta osoba sa kojom si ti u kontaktu nije osoba kakva treba da bude za tako nešto, iskustvo onoga ko dođe neće biti onako kako bi trebalo da bude. I zato u franšizama jako dobro funkcionišu stvari koje ne zavise od toga ili gde je to ponašanje programirano.

Branko Nešić: Tako je.

Ivan Minić: Nema nešto mnogo prostora za slobodno tumačenje i kreativnost. Znaš šta će svaki šalterski službenik u svakom fast foodu da ti kaže i šta su očekivanja, ali za ove stvari koje imaju tu neku ličnu crtu svakako, taj čovek sa kojim si u kontaktu stvarno mora da nosi to, mora da živi to, mora da se loži na to, da se usavršava, a kada gledaš franšizu kao koncept, to se najčešće uzima sa ciljem da se diversifikuje portfolio, da se uđe u još neku industriju. To obično rade ljudi koji ne žive za to. 

Branko Nešić: Tako je.

Ivan Minić: To rade ljudi koji vide dobru biznis priliku. Ako nađu osobu koja će da vodi, koja je ta, to će biti uspešno. Ali, ako ne nađu, ako misle da bilo ko to može da radi, vrlo teško.

Branko Nešić: Pa, baš tako, taj ljudski faktor. To je nešto što je meni bila glavna, naravno, svako ima svoje iskustvo, ali meni je to bila glavna i prepreka i smetnja i ono što mi je crpelo energiju. Tako da se potpuno slažem. Ako se u franšizingu taj ljudski element smanji na najmanju moguću meru kao neki problem, onda franšiza je ozbiljan poslovni iskorak i za svaku firmu može da bude ozbiljna strategija.

Ivan Minić: E sad, ono što si pomenuo da si u tom procesu pored niza ne tako sjajnih iskustava imao i sjajna iskustva i sjajne ljude na koje si naišao. I projekat koji ostavljamo za ovaj poslednji deo razgovora, Beogradski noćni market je zapravo napravljen u saradnji sa ljudima sa kojima si već sarađivao kroz Rakia bar, koji su bili tvoji franšizeri u Zemunu, i dalje su. Otkuda uopšte ideja za Beogradski noćni market? Kad je to počelo? Kako je to počelo? Jer to je nešto što je opet potpuno drugačije od svega na šta su ljudi u tom trenutku navikli.

Kako je nastao Beogradski noćni market?

Branko Nešić: Pa, počelo je kad sam se ja malo izvukao iz ove rakijske priče. Jer ta moja ostrašćenost vezana za posao kojim se bavim je donela sve te zanimljive stvari: i festivale i uopšte celu tu rakijsku scenu, podigli nebrojano sajmova i šta sve tu još nije bilo osim samog Rakia bara. Međutim, onda upravo sa tim mojim odlaska, povlačenjem iz Beograda, sam pomalo i tu emociju spustio. I kako se izvučeš, moraš da zatvoriš jedna, vrata se otvore druga. Krenuo sam sa nekim novim idejama. Ništa spektakularno. Samo mi je padao na pamet da bi neke druge stvari – isto kao ta priča za rakiju. Znači, neke obične, svakodnevne stvari i da bi mogli drugačije da izgledaju. I onda sam se pojavio jedan dan u pijacama i rekao: “Dobar dan. -Dobar dan. -Ja imam tu i tu ideju.” I onda su rekli OK. Neki su verovali, isto kao za Rakia bar, neki nisu. I onda kao: “Hajmo da odradimo.” I onda je baš moj kolega i poslovni partner, Mihajlo, koji je tada održao prvu konferenciju za novinare baš u Rakia baru u Zemunu. On se poprilično – upravo je bilo to poverenje: OK, hoću, verujem, hajmo. I hajmo da napravimo. Mi smo to nazvali novo lice pijace. Jer je bila ideja da praktično naše pijace koje imaju tu energiju koje imaju i vezano za tradiciju i za okupljanje ljudi i za njihove lokacije, raznolikost, prirodnost proizvoda koji se tu prodaju, itd, su nekako nezapažene. I rukovodstvo pijace je prepoznalo tu ideju u smislu i njihovog nekog interesa ka promociji pijacama kao nekog zanimljivijeg mesta i dobili smo zeleno svetlo da radimo to na pijacama. Već prvi festival je bio fantastičan. Znači, tu smo imali 70 i nešto izlagača, koje nije bilo baš skroz u smeru u kom smo mi kretali. Mi smo hteli da napravimo najveći restoran pod otvorenim nebom. Međutim, onda se mnogo više uključilo ljudi koji su se bavili dizajnom i oni su imali nekako identičan problem kao i mali proizvođači hrane i pića, koje smo mi targetirali u prvom momentu. Oni su trebali da imaju neku svoju platformu, neko svoje mesto gde bi se oni pojavili. I onda smo mi dobili jednu koheziju dizajna i street fooda praktično. I to je karakterisalo i do dan-danas je to koncept Beogradskog noćnog marketa. I desilo se manje-više isto kao i sa Rakia barom. Jedna vrlo brza, velika popularnost. Ljudi su prepoznali to i došlo je opet do raznoraznih – mi smo pioniri tih marketa, sad postoji bazari raznorazne, onda… Ja se smejem, mi kad smo došli na pijaca, to je bila ideja – danas pijace imaju čitav sektor, svoj marketing tim koji se bavi samo organizacijom događaja. Tako da je bio jedan pionirski, zabavan projekat, koji je uslovio praktično jedno naše ozbiljno okretanja ka tome, da smo mi to isto doživeli kao biznis i evo imamo sada iza sebe 30 festivala. Beogradski noćni market je posetilo više stotina hiljada ljudi. Nama prosečna posećenost po festivalu od 5000 do 10000, nekad i više, u zavisnosti od pijace. I radimo od 5 do 7 festivala godišnje na raznim pijacama. Noćni market je zanimljiv što ne samo što je festival, ne samo događaj, on je preduzetnička platforma. Jer nama strahovit broj ljudi dolazi koji, na primer, učestvuju na 2-3-5 festivala, onda se povuku i kažu: “Mi smo sad već dovoljno veliki brend da ne moramo da budemo na pijaci.” Mnogi se nekad vrata, više emocija i ljubavi, kao: “Hoćemo da podržimo”, itd. I to je jedan organski rast i jedna veoma zdrava priča. I imamo zaista samo lepe uspomene, jer tu je i zabava, i za celu porodicu uživanje u smislu besplatan je ulaz. Dolaze ljudi s decom. U početku je to počinjalo u šest, pa traje do ponoći. U tu od šest do osam otprilike se promuvaju ljudi s klincima, ako ima neko kućne ljubimce kupi šta im treba, itd, a onda uveče je tu neka zabava, kupovina, dizajn, itd. Sve se uvek završi vrlo pristojno i baš je onako uživanje je organizovati ga. 

Ivan Minić: Jedna od stvari koja mislim da je jako važna, pričao sam sa dosta malih proizvođača, i njima je, naravno, to prilika da izađu pred neki veći trg, ali svakako jedna od glavnih stvari da im je to u suštini vrlo često prva prilika da stvarno u realnim uslovima testiraju svoju ideju. Jer, OK, naravno, možeš ti testirati i na Instagramu, Facebooku i sve to, ali ovde su ljudi koji mogu da osete tvoj proizvod, pipnu, probaju, šta god. I ti ćeš u par sati dobiti kompresovano iskustvo za koje bi ti trebalo nekoliko meseci, sa slanjem, vraćenjem, zadovoljstvom, nezadovoljstvom. I to ovde dobijaš u jednom vrlo sirovom, ali izuzetno vrednom iskustvu. I znam dosta njih koji su to prerasli realno okvire toga, da im to nije bilo neophodno da bi mogli da funkcionišu, ali im je to bio reality check, a u nekim slučajevima i nešto što im rešava problem cash flowa. Jer ti za jedan dan prodaš količinu koju možda u drugim okolnostima prodaš za dva-tri-četiri nedelje. To je idealna prilika da ti izneseš neke proizvode koji ti možda ne idu sjajno ovako, ali tu napraviš neku akciju, pa se reši nekog viška, lagera, itd. I otvara ti gomilu nekih mogućnosti samo zato što postoji ta kritična masa ljudi koji su došli. Mnogi su došli da vide šta ima, ali retko ko će izaći praznih ruku odatle.

Branko Nešić: Tako je.

Ivan Minić: A imaš taj momenat, takođe, da pijace koliko god bile žive, a neke su posebno žive u ovom gradu i imaju posebno jaku reputaciju i vrednost, koliko god bile žive, one najčešće svoj život završavaju u 12-13-14. U tri popodne više nema nikog.

Branko Nešić: Jeste.

Ivan Minić: A imaš jedan ogroman prostor na vrlo atraktivnim lokacijama koji veći deo dnevnog svetla i celo veče i onaj najprijatniji deo dana koji svi najviše i volimo u ovim nekim delovima godine kad je toplo, je to prostor koji je potpuno neiskorišćen. Nema ništa. Tad su zatvorene kapije, stavljen katanac i to je to. I do sutra ujutru, rano, rano, rano ujutru se ništa neće dešavati. I to jeste i drugo lice, ali i drugi život tih prostora. Sad, naravno, jedna stvar je kad ti imaš povremeno to vrstu akcije. Pa, kad imaš povremeno, onda se ljudi i pripremaju na povremeno i iskaču i prave tako neke – uklapaju se u odnosu na to šta će se dešavati. Ali, recimo, ja se sećam u par tih nekih situacija kad sam po inostranstvu išao, obično su postojale, ja bih to – najbolja asocijacija u životu Beograda za tako nešto mi je Depo. Takva lokacija. Znači, to neka ili sajamska hala ili stari neki prostor tog tipa, industrijski, kao što je bio Depo, gde su upravo ti mali proizvođači suvenira, svega ostalog. I ja sam to na par mesta širom sveta, doduše uglavnom u Evropi, obilazi kad sam hteo to da nešto autentično donesem od suvenira, da nije to onaj najgeneričkiji magnet koji kupiš na aerodromu, nego nešto malo drugačije. I mi tako nešto nismo imali. Imali smo ove akcije koje su u nekim predvidljivim razmacima, pa znaš otprilike kad će da se dese, ali nije postojalo to – jedno mesto gde stvarno možeš da se osloniš na nešto tako. Imali smo, kako beše, Beoizlog za jedan deo tih proizvoda.

Branko Nešić: Jeste.

Ivan Minić: Ali, to je već obično dva-tri stepenika viši nivo proizvođača. Jeste kreativno, zanimljivo, ali to su proizvođači koji proizvode hiljade nečega, pa je napravljena selekcija tu. Imali smo Mikser, koji više ne postoji, ali gde je, takođe, bila ta neka selekcija gift programa.

Branko Nešić: Jeste.

Ivan Minić: Supermarket, koji je imao isto nešto slično, ali je sve to bilo veoma malo i nije baš pratilo šta se dešava. Nego dogovorili su se sa nekim i onda pet godina imaš to, a pojavilo se u međuvremenu svašta nešto novo, a nema prostora zato što već imaš ovo što je napravljeno.

Branko Nešić: Jeste.

Ivan Minić: I onda čini mi se da je prostor koji se zvao Beogradski market, gde je danas destilerija i restoran i sve to, da je to bio neki koncept kako ste vi zamislili da to funkcioniše. Šta je bilo sa tim? Zašto nije uspelo?

Zašto Beogradski market nije uspeo?

Branko Nešić: Pa, to je bila ideja praktično da mi upravo tu jednu kreativnost Beogradskog noćnog marketa prebacimo u jednu stalnu postavku, jer postoji potreba za tim. I onda nije uspelo najiskrenije zato što imali smo loše partnerstvo. Nismo hteli da idemo istim putem i prosto je puklo. Tako da smo Mihajlo i ja ostali u toj priči. Jedna vlasnička struktura se tu promenila. To je prvi razlog. Drugi razlog što mi smo suštinski bili kao Beogradski market okrenuti ka food hali. I to mislim da nije bilo zrelo. Mislim da… Ne bih sad da pričam unapred, pošto su mi neki projekti trenutno u fazi neke pripreme i realizacije, ali mislim da će vrlo brzo Beograd dobiti, skoro siguran sam da će Beograd dobiti vrlo brzo jedan takav prostor, veoma zanimljiv i da je to pitanje samo vremena. Ono što je – konkretno zašto mi nismo uspeli u tom prostoru i u to vreme da uradimo to je nije ni ponuda toliko raznovrsna, pogotovo kad je u pitanju ponuda hrane i pića. Jer Beograd nema niz azijske, uopšte svetske kuhinje nisu baš toliko razvijene kod nas. Mi ovde kad pričamo o sušiju, mi pričamo o nekoliko lokacija. Mi kad pričamo…

Ivan Minić: Da, ima svega na nekoliko mesto, ali to nije dovoljno.

Branko Nešić: Tako je. Ali, nemamo tu kritičnu masu fast food koncepta, koja bi bila dovoljno šarolika i preduzetnički iskusna da bi mogla da se uklopi u koncept food hale. Jer food hala zahteva pre svega, ako ne pričamo o onim komercijalnim, nego ako uzmemo onu berlinsku, koja ima samo četvrtkom ako se ne varam, ponudu internacionalnih kuhinja, nema baš mnogo – recimo, ima onaj Time Out, koji sad isto svetska franšiza, jelda, ali u regionu nea nijedna. 

Ivan Minić: Tako je.

Branko Nešić: Ni Beč nije uspeo, ni Budimpešta… Postoje neke street food postavke, ali nijedna klasična food hala koja bi mogla da ima taj kreativni, plus dizajn, ne postoji. Iz razloga što mislim da je i tržište kod nas tradicionalno, da je slabo razvijeno u smislu diversifikacije i da lokacijski je to jako skup projekat za koji baš ne može svaki preduzetnik da uđe u to. Mi smo dosta daleko dobacili ovim projektom Beogradskog marketa, ali prosto nismo imali, što se kaže, dobru tu internu energiju, viziju i želju na kraju krajeva da idemo u istom smeru. To je prosto ono u preduzetništvu – svi pričamo o samo onim uspešnim stvari, kao i u sportu kad kažu fudbaleri. Od te neke ekipe, od par stotina hiljada ljudi koji mi vidimo u tim ligama koje gledamo na TV-u, ima iza milioni i milioni ljudi koji nisu došli dotle. Tako daje u preduzetništvu, ja isto imam – uglavnom su ta loša iskustva u partnerstvima, gde nemaju ljudi istu viziju i gde nisu iz iste branše.

Ivan Minić: A mnogo lako se dođe do različite vizije ako rezultati ne idu onako kako bi svi želeli.

Branko Nešić: Naravno, naravno. To u kući dođe do toga, a u poslu, taman posla. To je stvarno veoma jednostavno. Ono što je jako važno u partnerstvima, po mom mišljenju, da ljudi dolaze iz iste branše, jer tek onda mogu da razumeju da li je nešto uspeh ili neuspeh. Ja sam bio u partnerstvu isto u jednom restoranu, gde je nešto meni bilo uspeh, partnerima je bilo neuspeh. Ne znam, ako za šest meseci restoran dođe do nule, meni je to, s obzirom da je bio jako veliki objekt, meni je to bilo uspešno. Za neke je bilo neuspešno. I mi onda dolazimo tu do praktično sukoba u kom smeru treba ići dalje, itd. Ali, i to je sve OK. Čovek samo treba da ne bude previše ličan u tome. To treba posmatrati profesionalno i sve je to OK. Beogradski market je bio jedna epizoda koja se završila neslavno. Zato su se neke druge otvorile i one su uspešne. I to je to.

Ivan Minić: Mislim da je još jedna stvar tu bitna. Pomenuću je prosto iz nekog mog ličnog iskustva koje imam sa proizvođačima, malim proizvođačima, jer sam ih i mnogo upoznao, intervjuisao, ispričao njihove priče, video kako sve izgleda iza kulisa, itd. To je činjenica – ja to stalno volim da kažem, postoji razlog zašto su mali mali. I ako ti nije jasno zašto je, kad ih upoznaš, postaće ti vrlo brzo jasno. Neki su mali zato što je to prosto trenutna faza njihovog razvoja, žele da raste organski, oni će za pet godina stići negde.

Branko Nešić: Da.

Ivan Minić: Ali, ima mnogo njih koji nikad neće stići nigde zato što su oni organičavajući faktor da dođe nekog rezultata i uspeha. I to je jako teško ljudima da shvate, da to što neko, kao i sa rakijom, to što je neko napravio nešto vanserijski dobro, ako ne može to da ponovi, to suštinski nema vrednost. Pošto nisam imao dovoljno sportskih metafora u ovom podkastu, to ti je ono trener koji je napravio jednog igrača je dobio dobru sirovinu, trener koji je napravio pet igrača zna šta radi sa igračima.

Branko Nešić: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Jedno je – imao si sreće, čudo prirode, udario grom, upao u čarobni napitak kad je bio mali, ti si naleteo i od njega si napravio… Dao si mu priliku, bio si dovoljno pametan da vidiš priliku. Nisi ti ništa napravio, ti si mu samo dao loptu.

Branko Nešić: Da.

Ivan Minić: Ali, jedna stvar je kad imaš nekog ko ima track record. Za prethodih 15 godina je uradio to triput. E, verovatno postoji razlog zašto.

Branko Nešić: Nešto možda i zna. 🙂

Ivan Minić: Uradio si dosta čudnih i komplikovanih stvari u svom životu. 🙂 I postavio si se nekako od starta tako da challengeuješ status quo i pokušavaš da menjaš stvari koje su uvrežene, što je u principu najgora stvar koju možeš da radiš ako si u Srbiji. 🙂 I verovatno delom i zbog ti je trebao taj momenat da se malo izdvojiš iz svega. OK, ti si na relaciji, stalno si tu, ali verovatno malo bolje vidiš kako to sve izgleda 600 km dalje iz Beča. Korona je prošla, da kažemo, taj neki prvi udar, ono što nas je sve najviše pogodilo. Videćemo kako će razvijati, to niko ne zna na kraju dana, ali manje-više smo se svi vratili u neku normalu. Čak i oni najobazriviji su se vratili u onaj neki period od pre. Pod uslovom da se tu ništa ponovo ne desi takvo i od onoga što možeš da podeliš sa nama, šta su neki tvoji planovi za naredni period?

Kakvi su planovi za dalje?

Branko Nešić: Pa, za naredni period imam jedan predivan projekat kojim se bavim. To je da smo Rakia baru pokrenuli jednu priču promocije, odnosno umrežavanja kafe i rakije. A to je da smo lokaciju u Dobračinoj, mesto gde je sve počelo, ubacili kafu, domaću kafu na nov način. Znači, ideja nam da domaću kafu osvetlimo na način na koji je to urađeno i sa pijacama i sa rakijom, a to je da srpska kafa dobije status koji zaslužuje. Jer mi imamo srpsku kafu – ne znam da li smo svesni da imamo srpsku kafu. Mi je zovemo domaća, turska, tradicionalna, itd, a ona je zaista specifična. I kad je uporedimo, na primer, sa turskom kafom, ona se ne kuva u bakarnim džezvama, ako se pričamo o onom što se dešava u srpskim domaćinstvima. Uglavnom su to one Metalac, emajlirane džezve. Drugo, ne pijemo u ovim malim šoljama, nego je pijemo uglavnom – nekad se pila, ali ne više, sad su uglavnom 0.1-0.15 doze. Drugo, ne jedemo je uz ratluk, nego je naša tradicija slatko, voda i rakija, jelda, uz to. Tako da tu ima puno elemenata koji je definišu kao srpsku. S punim pravom Grci tu istu kafu zovu grčkom. Ne pretendujem ja da mi sad kažemo da to nije turska kafa i da mi ne znam ni ja šta radimo. Nego samo želim da isto kao što smo radili sa rakijom i sa pijacama, stavimo svetlo na kafu i stavimo je na pozornicu. I već se bavimo tim nekim eksperimentima šta sve može od domaće kafe da bude i tu srpsku verziju, njenu srpsku i modernu verziju smo počeli bukvalno pre nekoliko dana da prezentujemo. Dakle, radi se o tome da sada ti u Dobračinoj možeš da dođeš i da uzmeš domaću kafu, sveže samlevenu ispred tebe, da ne bude sad kao ovo što je bilo na reklama šta nam sve stavljaju u kafu. Ne, nego kafu u zrnu, koja je single-origin. Imamo Kolumbiju, imamo Etiopiju, imamo domaći blend. Gde ti možeš da popiješ u domaćoj verziji single-origin. Pošto sam ja u Beču jedno vreme radio specialty coffee program, pa mi je vrlo jasno taj talas kafe šta znači. Ali, mi smo, apropo onog našeg pomodarstva, mi smo…

Ivan Minić: Uzeli najgore od svega. 🙂

Branko Nešić: Ne, nego smo uzeli da ti u Beogradu piješ espreso kakav zaista retko gde – nije retko gde, ali piješ svetski konkurentne kafe kad je espreso u pitanju. Zaista. Ima fantastičnih pržionica, fantastičnih barista i svaki dan sve više i više takvih mesta. A i dalje imaš problem gde ćeš da popiješ dobru domaću kafu. 

Ivan Minić: Ne, ne, dobru domaću kafu nećeš popiti nigde.

Branko Nešić: E, to je poenta! Zašto? Zašto moram da dobru rakiju pijem kući ili kod kuma i kafu da pijem kod tetke ili kod majke? Pa, hajmo da pijemo dobru domaću kafu i dobru rakiju u baru, kafani, restoranu, kako god. Tako da je to projekat kojim se bavim i on ima neke svoje nastavke o kojima sad ne mogu, nažalost, da pričam, ali biće jako zanimljivi pred kraj godine. To je prva stvar. Druga stvar je jako lepa, ja sad ne znam kad će emitovati, ali ekskluziva je definitivno, a to je da organizujemo Bečki noćni market. Tako da smo počeli da temu noćnog marketa i širimo van granica i to je neka moja inspiracija da tu preduzetničku priču da malo izađemo iz ove naše zone. Da li je ona udobna ili neudobna, diskutabilno je, ali u svakom slučaju da proširimo malo vidike.

Ivan Minić: Da izađemo malo sa govornog područja. 🙂

Branko Nešić: Upravo to. I da napravim te konekcije koje su ne samo – Grad Beograd će biti gost na Bečkom noćnom marketu. Želja nam je da malo umrežimo to i nadam se da će i okviru Beogradskog noćnog marketa biti malo stranih izlagača ubuduće. Jer je cilj da to preduzetništvo i ta preduzetnička problematika promocije, prezentacije upravo ovog challengea koji si pričao, kad dođu izlagači i dobiju odmah na licu feedback o njihovim proizvodima, to je problematika koja muči ljude i u Beogradu, i u Beču i u Budimpešti podjednako. Ti će biti neki projekti kojima se bavim u buduće vreme. Naravno, osim redovnog ovog posla sa destilerijom i novih proizvoda i svakakvih nekih opet tu akcija.

Ivan Minić: Još jedno pitanje za sam kraj vezano za destileriju i proizvode. Rekao si da je za nekakav kvalitet, rezultat, za nekakav rast koji ima smisla potrebno izaći iz okvira našeg podneblja ovde. I vi ste zapravo dosta fokusirani u prethodnom periodu na izvoz. Šta je nešto zanimljivo što možeš da podeliš vezano za to?

Kakva je situacija sa izvozom rakije?

Branko Nešić: Najzanimljivije je Amerika. To je nešto što je aktuelno, gde smo dobili sve odgovarajuće licence. I sada imamo banalne – ne mogu da probleme, ali imamo neki banalni – ambalaža i ta dostupnost i snabdevanje, koje je posle korone stvarno katastrofalno. Mnogo su dugi rokovi i čekanja. Specifična ambalaža ide za Ameriku. Tako da to rešava upravo ovih dana i otvaramo američko tržište do kraja godine na jedan ja se nadam – veoma ambiciozno idemo u to. Iz prostog razloga, jer nije cilj samo da probamo da uđemo na američko tržište, već nam je cilj da kategoriju rakije definišemo na tržištu koje ne zna šta je to. Jer ti preko kada pričaš rakija, raki, rakia, pa kao kakva je razlika, jelda. I onda ti kad probaš turski raki ili grčki raki iliti cipur, itd, onda popiješ našu šljivovicu i kažeš: “Pa, čekaj, ovo nije isto piće!” Naravno da nije. Tako da moramo da radimo na kategoriji, gde ona nije prepoznata i tu je Amerika jako veliki izazov. Prvo, jako veliko tržište. Drugo, oni isto među državama imaju različite zakonske regulative. I treće što je to negde mislim pravo mesto, najjače, najkonkurentnije tržište za bilo kakvu borbu i dokazivanje. I ono što je pred nama je da prvo vidimo kako će – za naše ljude se ne brinem, ali da vidim kako će Amerikanci sa tim voćnim destilatima da reaguju. Mi smo već imali, kao private label smo već izvezli određenu količinu i to je sad u samom početku, a sa našim brendom, Branko voćnim rakijama, koje će biti u Americi, s tim isto tako očekujemo velike i uzbudljive epizode. 🙂

Ivan Minić: Ono što je meni bilo fascinantno – dosta puna sam bio u Americi, bio sam i kad je krenula korona, zaglavljen tri meseca, itd – taj momenat kako smo mi navikli, što sam malopre rekao, odeš u Metro i kupiš sve i kupiš par flaša nečega što treba. Odeš tamo i shvatiš da je taj Kroger, Wallmart, šta god, da su oni pet puta veći od bilo čega što možeš da zamisliš, ali nema toga. Ima piva i to je to. Nema ni vino, nema ništa. Ja kao: “A što nema? -Pa, da, ali to se ne prodaje u prodavnici. To se prodaje u licenced liquor store. -Pa, dobro, gde ima? -Ima ih.” Po gradu ih ima neka količina, ali nije to toliko često i to sve. I većina su prilično veliki. Ti uđeš i shvatiš da su to hiljade i hiljade i hiljade boca kakve nikad u životu nisi video, naravno. I one sve ostale koje si video. Sretao sam i rakije, ali one neke naj, najindustrijske, najpoznatnije ovdašnje. Ali, to je to. Kad uđeš tako i gledaš šta tu sve postoji i koliko toga ima i kad staviš da postoje dve ogromne police sa jedno 500 vrsta tekile, a da rakije na jednom mestu gde je ostalo i da ih dve vrste, od čega je jedna iz Hrvatske, jedna je odavde. I to je to.

Branko Nešić: Tako je, tako je.

Ivan Minić: I shvatiš da zapravo ne postoji uopšte nikakva navika, tradicija, niti bilo šta nije uspostavljeno i sad mora da se pojavi neki čovek sa dijagnozom koji će da proba da tu nešto promeni.

Branko Nešić: Da, čovek sa dijagnozom. Ja hoću opet da uradimo ono što je – ovaj naš partner iz Amerike ima istu želju, a to je da hoćemo da damo sve od sebe da tu priču probamo da ispričamo. Da li ćemo mi nju da ispričamo do kraja ili ćemo samo da načnemo temu, ne znam, ali hoćemo da bacimo, kao i kod Rakia bara, i to da bacimo grudvu. Hajde da vidimo da probamo da napravimo tu kategoriju. Znači, da otvorimo eventualno vrata i ostalim destilerijama, zašto da ne. Ja sam uvek to tvrdio, srpska rakija i srpski proizvođači, to su mizerne količine za svetsko tržište. Znači, svi mi zajedno se skupimo, pa ne možemo da zadovoljimo potrebe – kakva Amerika, Rusija, čak i nekih mnogo manjih država. Nego je samo to da probamo da otvorimo da nas čuju, vide, da napravimo kategoriju, da imamo neke interne dogovore oko standarda, da prosto u godinama koje dolaze neki novi destileri ili mi stariji već kad budemo u to vreme bili da probamo da uzmemo, kako bih rekao, da imamo neki svoj potpis na svetskom tržištu. Jer meni je neverovatno da ljudi znaju za grapu, koja je naša komovica, koju mi koristimo za obloge, a ne za piće, da ljudi – čak više tekila nije tema, sad je meskal tema.

Ivan Minić: Da, da.

Branko Nešić: Znači, razni vermuti, razni… To je meni neverovatno da mi nismo čak ni na nivou grada, na nivou regiona, čak ni na nivou države nismo uspeli da napravimo da smo prepoznati po evo samo šljivovici. Samo šljivovici. Imamo selo Šljivovicu, imamo imena Šljivko, Šljivić prezime, Šljivančanin. Znači, sve je šljiva. Onda se ja stalno zezam u tim rakija turama pričam: “Šljiva na oku, šljiva na vratu.” Nama sve vezano za šljivu, a mi tu šljivovicu uopšte nismo brendirali. Evo pokušaćemo sa Amerikom, mislim da je to glavno tržište, jer nema tih etničkih predispozicija. Jer kad odeš u Mađarsku, on kaže: “A, ne moja palinka.” Odeš u Nemačku: “Ne moj Edelbrand.” Vrlo je teško nekome ko ima svoje etničko piće prodaš svoje etničko piće. U Americi to nije problem. I očekujemo da bude jedna uzbudljiva avantura.

Ivan Minić: Ja se nadam da će biti uspešna. A ne sumnjam da će biti zanimljiva, kao i sve ostalo. Branko, hvala ti.

Branko Nešić: Hvala tebi.

Ivan Minić: Bilo je divno imati te u gostima i nadam se da neće biti više prevelikih stresova i da će ove dobre stvari koje si posadi i pustio da porastu nastaviti da rastu na pravi način.

Branko Nešić: Hvala tebi.

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali i gledali. To bi bilo to za ovu nedelju. Eventualne komentare, pitanja, sugestije ostavite na Youtubeu u sekciji sa komentarima. Ja vam se zahvaljujem što ste nas slušali i gledali, a mi se vidimo ponovo sledeće nedelje.