Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Moj današnji gost u Pojačalu je moj dragi kolega Milovan Zvijer, advokat, ali ne samo advokat i ne baš običan advokat. Advokat koji voli sport, advokat koji je pronašao način kako da u svoj život uključi sve one stvari koje voli i koje su mu strasti, a da ni porodica ni profesija ne ispaštaju. Pričali smo o sportu, košarci najviše, pričali smo o pravu i advokaturi, a pričali smo jako puno o tome kako zapravo u našoj zemlji porodične kompanije, kao možda jedna od najvažnijih i najvitalnijih stvari u našoj privredi, lagano prethodnih 5-6-10 godine prave tranzaciju u nešto što može dugoročno da bude uspešno. Verujem da će vam ovaj razgovor biti veoma interesantan, ali siguran sam da će vam biti i koristan kada budete došli u poziciju da razmišljate na ovakve teme, da imate nekakvu osnovu i nekakav početak od koga treba krenuti. Uživajte!

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Milovane, dobro došao. Ti si neko ko povremeno prati ono što mi radimo, a ja sam neko ko povremeno prati šta ti radiš. I upravo zbog toga što radiš i povremeno komuniciraš neka svoja razmišljanja, palo mi je na pamet da možda ne bi bilo loše da ispričamo tvoju priču. Jer ona nije baš uobičajena, što sam rekao i u najavi kolegama kad smo pravili plan i sve: “On je pravnik, ali je zanimljiv. Nije baš običan pravnik.” 😀 Ima mnogo nekih dodatnih stvari u životu koje ga čine mnogim širim i zanimljivijim i daju nekakav širi kontekst svemu, pa onda samim tim i to pravo dobije neki smisao, a ne samo tu neku puku, dosadnu formu koja ga često prati. Tako da, dobro došao, i kao sa svim ostalim gostima i tebi prvo pitanje, Munchmallow pitanje, šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću…

Milovan Zvijer: Pre svega, hvala na pozivu i na prilici da danas razgovaramo. Na ovo prvo pitanje verovatno da bih morao da se vratim u rikverc jedno 40 godina, možda i više, i neka prva sećanja u stvari idu na dve stvari. Jedno je vojnik graničar i drugo je skupljač lopti iza gola na fudbalskom terenu. E sad, ako mogu da obrazložim i jedno i drugo zato što samo za sebe rodno ne znače mnogo. Vojnik graničar iz razloga zato što moji baba i deda su odrasli, tj. oni su živeli, a ja sam provodio određeno vreme kod njih u jednom pograničnom selu u Banatu, selo Međa, i tamo je bila karaula, gde su živeli vojnici i imali su pse, nemačke ovčare, vučjake. I to je 80-ih bio zlatni standard i meni je to bilo ne zbog vojske kao vojske, ali kao da poseduje vučjaka, to je mi je delovalo jako dobro. Tako da vojnik graničar. I drugo je skupljač lopti iza gola. Ja sam mislio kad sam bio mali da je to zanimanje. I zavideo sam onim momcima zato što su bili nekako – mislio sam da su im svi fudbaleri ortaci. I onda sam rekao: “To mi deluje jako dobro.” Tako da to je bilo baš u onom ranom, ranom periodu. Kad sam se malo osvestio, uglavnom su bila neka druga interesovanja, uglavnom su bile vezane za sport.

Ivan Minić: Uvek je, kada postoji sportska komponenta u nečijem odrastanju i formiranje, to uvek nosi sa sobom neke zanimljive priče. Sad većina ljudi koji su bili ovde nisu se na kraju profesionalno bavili sportom. Bilo je i njih, imali smo i olimpijske šampione, ali nije to baš često. Ali, gotovo svako ko je prošao kroz sport, kome je sport bio značajan deo odrastanja, mladosti i svega toga, je od toga dobio nešto u tim formativnim godinama, što ga je kasnije obeležilo kroz ceo život i taj neki pristup sportu negde se odrazi i na pristup životu, poslu i svemu ostalom, a to onda obično donese neke dobre stvari. Jer kao u sportu ako želiš da postigneš neki rezultat, osim onih prvih meseci kada ulaziš u nešto, pa ili si talentovan, pa ti je sve lako ili nisi talentovan, pa ništa nije lako. Kasnije za svaki rezultat moraš mnogo dugo da radiš da bi došao u poziciju da zapravo nešto napraviš. Zanimao te je sport, ali kako je sport ušao u tvoj život sa te neke strane, osim posmatračke?

Odrastanje kroz sport

Milovan Zvijer: Pa, tu stvar stoji ovako. Znači, moji roditelji su imali neki interni dogovor ko je sa mnom u vezi vannastavnih aktivnosti. Verovatno neki prećutnim, pretpostavljam. Uglavnom, to je bio otac. I on je onda uradio jednu odličnu stvar i za sebe i za mene, ja mislim, a on je spojio lepo i korisno. Znači, on je voleo sport, a trebao da se bavi sa mnom, je li tako. I onda je on mene vodio na sport. Tako da sam, u stvari, moje odrastanje i sport može da se stavi znak jednakosti u tom nekom delu. Jer zaista najranija sećanja su vezana za sportska dešavanja, pre svega u Zrenjaninu, u gradu u kom sam odrastao, i to su neke zlatne 80-e u smislu za jugoslovenski sport generalno. Tako da sam ja u tom nekom periodu verovatno – ja se šalim na taj račun, ali ne verujem da je na prostoru stare Jugoslavije postojalo mojih vršnjaka koji je toliko provodilo na sportskim terenima kao publika, kao baš u nekom dečačkom periodu. I to je bilo potpuno neselektivan pristup. Znači, nije tu bilo gledamo to i to. Gledamo sve što ima. To je bilo od popularnih sportova, košarke ili rukometa u to vreme, gde je Zrenjanin bio jako visoko kotiran i u evropskim okvirima, tj. Proleter, do borilačkih sportova. I do moto-kros trka. Znači, potpuno… 🙂 I onda je to meni nekako postalo, kažem ti, znak jednakosti. Ceo život živim sa tim. I onda, naravno, u nekom kasnijem periodu sam počeo aktivno da se bavim sportom. U smislu, pre svega, košarkom, tj. isključivo košarkom. Neke druge stvari sam rekreativno pokušavao. I to je, u stvari, beskrajno važan segment mog ne samo odrastanja nego rekao bih kasnije života, pa danas i neke stvari koje radim duboko su vezane za to, imajući u vidu i ovo što si sam rekao. Tako da i u tom nekom delu aktivnog bavljenja, je li tako, nekako ja sam tu prošao od pionirskih kategorija do kadetskog prvenstva, gde smo bili treći u Srbiji, do juniorskog gde smo bili drugi u Srbiji, do par sezona seniorske košarke koje sam igrao, i nekih susreta koje sam tu ostvario, nekih ljudi koji su me trenirali, sa kojima sa provodio vreme. I to je na meni bilo beskrajno važno. Na kraju, ljude koje sam upoznao kroz ceo taj period su u stvari defakto moji najbolji prijatelji. Tako da je to nekako potpuno neodvojivo. Onda usput tu je bilo – nije bilo samo to bavljenje time, koje bilo relativno u nekom periodu i uspešno, nego je bilo jednostavno sve što ima veze sa sportom kao takvim. Tako da sam ja, na primer, Sportski žurnal potpuno neselektivno čitao. Ja sam čitao – mislim da sam imao sat i po vremena dnevno. I to je malo postalo i smešno zato što sam ja imao šahiste za koje sam navijao, a šah nisam imao. 🙂 Znači, potpuno… I sad dan-danas, ali rado se toga sećam. Sećaš se koša, statistike, Giganti del basketo. Nisam znao italijanski, ali sam gledao slike posvećeno. I dan-danas imam nekoliko dobrih drugara, koji su isto tako bili posvećenici sporta u nekoj mladosti, tako da s vremena na vreme duge večernje kafe posvetimo rubrici “Gde su, šta rade”.

Ivan Minić: O, da. To je jedna od omiljenih zabava, ali upravo i taj momenat, iako si ti stariji od mene, suštinski se odrastanje manje-više dešavalo u jednom sličnom periodu i nedostatak informacija. Sada ima beskonačna količina informacija koju vidiš u realnom vremena. U letnjoj ligi znaš svaki sekund koji je neko proveo na terenu. Hajde što možeš da pogledaš statistiku, nego možeš da nađeš video gde je neko isekao tog igrača svaki sekund koji je proveo na terenu. Dok je to nekad bilo ti čekaš da izađe – OK, u jednom trenutku je počeo teletekst, pa si tamo pratio šta se dešava, ali ovo ostalo ti čekaš od broja do broja ili od dana do dana da vidiš neke informacije koje ti trebaju. Ako je nešto što je dovoljno atraktivno, to se pojavi u nekom dnevniku, vestima, ali to je vrlo mali broj informacija i obično su to bile lokalno relevantne informacije, na nivou Srbije i Jugoslavije. Ako je neko naš igrao negde napolju, to za pet dana pročitaš u novinama. I onda prosto ta mogućnost da nađeš neku knjigu, časopis, Tempo kad je krenuo da izlazi, sve te stvari koje tu možeš da pročitaš, meni su stvari koje sam čitao pre 30 godina se urezale u glavu mnogo bolje nego 90% onog što čitam sad. Jer sam tad cenio to što sam imao. Nije bilo toga. Svako slovo mi je značilo.

Milovan Zvijer: Teško je ja mislim danas do kraja oslikati onome ko nije odrastao u tom periodu kako je to izgledalo. Naravno, ima nas puno koji jesmo i ne treba sad lamentirati nad tim. Nije tad bilo bolje nego je bilo drugačije. Ali, apropo ovoga što kažeš, asociraš me na činjenicu da smo mi tad skupljali novine. Nije pročitaš Tempo, pa ga baciš, nego ti ga skupljaš, pa se posle nekog vremena vratiš i čitaš nešto šta je bilo. Jednostavno, da, to je tačno. Ja mislim da ljudi u Beogradu su bili privilegovani, na primer, jer imao si izdanja za Beograd i izdanja za unutrašnjost. I onda ukoliko se nešto dogodilo u nedelju veče, to će doći u unutrašnjost u utorak ujutru. Tako da informacije su još više kasnije, ali nisam nešto siguran da smo zbog toga bili užasno hendikepirani. Tako da mislim da je te neka strast prema tome, u stvari, ljubav generalno je omogućavala da se – i za bolje nismo ni znali. Tako da je to meni bilo tad potpuno u redu.

Ivan Minić: Da, sad je mnogo teže isfiltrirati na šta ćeš da se fokusiraš, jer imaš mogućnost da gledaš bilo šta.

Milovan Zvijer: Tako je.

Ivan Minić: Sad kad gledaš – u jednom trenutku se pojavio na kablovskim i satelitskim – imaš Eurosport, imaš DSF. Sad, brate, imaš lokalnih 30 kablovskih kanala, možeš da gledaš apsolutno sve što se tiče sporta. I onda ne gledaš zato što imaš sve, pa ti više nije ni toliko interesantno, a tad se znalo, tad se pravio plan oko toga kad je prenos neki utakmice. No, dobro. To je sport, a škola?

Funkcija škole u životu

Milovan Zvijer: Pa, škola – išao sam u školu. 🙂 Je li to bilo pitanje? Završio sam školu. Osnovnu, srednju. 🙂 Pa, škola je… Škola je došla kao prirodan nastavak vrtića, a generalno ja sam u školi – ja sam imao jedan hendikep u školi, ako mogu tako da kažem. Može sad da zvuči kao oksimoron. Ja sam bio vukovac i u osnovnoj i u srednjoj školi. Ja stvarno mislim da je to hendikep iz razloga zato što, pod jedan, ja ne verujem više u vukovce iz ove perspektive, jer meni i danas nije jasno kako sam imao 5 iz fizike. Tako da, ali kad si vukovac i sve ti nešto ide kako treba, pitanje je šta ti u stvari stvarno ide. I tu nekako moje iskustvo govori da neki ljudi nisu savršeni u ocenama i u školama da u stvari imaju neke kompetitivne prednosti i da odmah pokažu neka interesovanja. Ja sam, što se škole tiče, meni je žao, jer sam bio dobar đak, ali meni je žao što se, na primer, matematikom više nisam bavio. Mislim da ko zna matematiku, taj može da nauči sve. I sad se relativno radujem se činjenici da će mi ćerka za par godina krenuti u školu, pa ću kroz nju možda malo opet matematikom da se bavim više nego što mislim da ona zaslužuje. Škola je generalno u malom gradu prošla je rekao bih stabilno i dobro. I ja sam imao dosta aktivno detinjstvo. Tako da ništa nije nekako palilo lampice na nivou eureka, kao sad otkrio sam nešto, ali je nekako bilo dovoljno zanimljivo da pokrije neka bazična interesovanja, pri čemu sam se kroz sve to vreme tražio na neki način. Ali, recimo, škola je možda – tu sam prvi put neki neuspeh osetio u školi kada nisam izabran u hor. To mi je stvarno jako teško palo. To mi je isto jedna asocijacija. Da, posle sam bio zahvalan, ali to, na primer, mi je jedna od asocijacija za školu – nisam izabran za hor.

Ivan Minić: I ja sam išao na apsolutno sva takmičenja i apsolutno svuda sam prolazio, bio vukovac, bio đak generacije i jedino kada su dodeljivali na kraju osnovne škole – bilo je kao dobiješ u svakom predmetu gde se neko posebno istekao, oni su davali neke diplome. Ja sam dobio sve osim muzičkog. 😀

Milovan Zvijer: Ali, razumeo si kad sam rekao hendikep kad si vukovac. Nisam hteo da nešto pohvalim ili pokudim bilo koga. Nego jednostavno previše toga ima i onda ti se čini da sve možeš, a u stvari core nekog interesovanja još uvek nije do kraja zagreban. I verujem da bilo da je neko užasno kreativan, što ja mislim nisam nužno bio, ili neko ko je talentovan za prirodne nauke, oni ostali ostaju negde u sredini i produžavaju svoj period traženja i u kasniji period.

Ivan Minić: Imaš uvek taj momenat – naravno, zavisi od škole do škole, i od okruženja do okruženja, ali negde prosto taj uslov koji treba da uspuniš da bi imao najvišu ocenu nije toliko visok. I tebi nije nikakav problem da ga ispuniš, ali to ne znači da si ti dobar u tome.

Milovan Zvijer: Tako je, u pravo to.

Ivan Minić: Jer prvi put kad odeš na neko međugradsko takmičnje, ti shvatiš da ima ljudi koji su mnogo bolji od tebe. Tebi deluje da si ti u svom okruženju superioran. I jesi. Ali, to ne znači da si u realnom kontekstu takav. Druga stvar koja tu postoji i uvek je nekako bitno je što vrlo često interesovanja dece, kada nemaš to baš 100% jasno profilisano za šta si, nego si svaštar koji bi mogao na raznim mestima da se iskaže, multidisciplinaran si u svakom smislu, to šta ćeš zavoleti, to u šta ćeš se upetljati, to čime ćeš se pozabaviti, ima najčešće veze sa tim ko te je učio to. I ako imaš profesora ili profesorku čija inicijativa bila takva da ti zavoliš to što u startu možda nisi ni voleo, to napravi neku neverovatnu razliku.  Ja nikad nisam – ja sam mrzeo srpski jezik i književnost i pisanje i sve to, dok nisam dobio i u osnovnoj i u srednjoj školi dvojicu predivnih profesora, koji su sve promenili. Od nekog ko je trebao da piše pismeni rad – prvo, da se razumemo, majka mi je pismene prvih nekoliko godina, kao i svima u razredu, je li, jer sam ja mislio da sam ja idiot i da ja to ne umem. Onda mi je čovek pokazao da ako umem da pričam tako, ako sam toliko elokventan u tim godinama, zanima me sve, čitam, nemoguće da ne znam da pišem. Samo pokušavam da se ukalupim u nešto u šta ne bi trebalo da se pokušavam da se ukalupim. Čovek me je oslobodio. Dve godine kasnije, ja sam osvojio sve što se može da se osvoji od tih nagrada koje mogu da dobiju mladi pisci za poeziju, za prozu, nije bitno. Da me on nije otključao, to se nikad ne bi desilo. A retke su situacije da naletiš na osobu koja to uradi.

Milovan Zvijer: Pa, ja dugo nisam – sad tvojim pitanjem si malo vratio opet unazad. Moram priznati ne razmišljam previše o tim stvarima, ali kada razmišljam mislim taj period škole u stvari je manje bitan zbog nekih ocena. One su tu da pomogne malo u nekoj kvalifikaciji kasnije za srednje školu. Nije potpuno nebitno, ali u suštini po meni dve stvari: jedno je da se nauči kako se uči. Znači, da jedan pristup učenju bude pravi i da ne bude nužno bubalački, ako mogu tako da kažem. Jer pre ili kasnije se suočavamo sa tim da to jednostavno nije dovoljno. I s te strane da se jednostavno zavoli bazično sticanje znanja i da se bude otvoren ka tome. I mislim da tu funkciju kad škola uradi makar toliko je dovoljno.

Ivan Minić: E sad taj period kraja srednje škole, izlaska iz tih okvira srednje škole je period kad svi mi prolazimo kroz prvi put pravu neku situaciju da moramo da donesemo neke velike odluke. Hajde mi što smo iz Beograda, pa nam je velika odluka da li ćemo na jedan tramvaj ili na drugi tramvaj da idemo do fakulteta. To je malo drugačije i malo lakše. Ali, ti kada si došao u taj period, ima si sa jedne strane sport, sa druge strane si imao činjenicu da manje-više za šta god da se opredeliš moraš da menjaš okruženje u kom si. Sad gde ćeš ići, kako ćeš ići, to je već stvar odluke, ali izlaziš iz te neke sigurne zone, iz zone komfora, a sve se to dešava u nekom periodu koji nije baš sjajan socio-ekonomski u najmanju ruku. Prvo, kako si uopšte razmišljao tada? Kako si došao do zaključka gde želiš da budeš? I kako je izgledao taj proces tranzicije?

Izbor studija i tranzicija u veliki grad

Milovan Zvijer: Da, taj proces tranzicije, tj. odluka je bila uslovljena činjenicom da čak ni kroz srednju školu ja nisam iskristalisao nešto stoprocentno šta hoću da radim. I onda se opet tu pravo nametnulo ili Pravni fakultet kao opet rekao bih neko srednje rešenje, jer Pravni fakultet kao takav ne predstavlja nužno jednu profesiju, nego ostavlja opet jedan širi dijapazon mogućnosti. To je jedna stvar. Druga stvar, imao sam u porodici, tj. sa mamine strane je postojala čak neka tradicija studiranja Pravnog fakulteta i bavljanja advokaturom. Ne koliko stotina godina unazad, naravno, ali braća njena su studirala prava, bili advokati, itd. 🙂 I onda malo kroz popularnu kulturu, je li tako, filmovi, serije. Jedna od serija L.A. Law, Zakon u Los Anđelesu, je li tako. Toga se sećam još iz ranog detinjstva. I onda sve to pomalo mi je nekako nametnulo pravo kao jedan OK izbor. Ja sam dosta bio pričljiv kad sam bio mali, a moji su meni uvek dozvoljavali dosta pravo glasa u kući. Nekad možda i previše. 🙂 I onda su oni kad malo previše pričam: “Ah, kao neki advokat.” Pa, dobro, što da ne. Hajde kad ste rekli da je tako. 🙂 I onda je sve to tako, jedan skup dovelo do toga da se pravo već u 4. godini srednje škole nametnulo kao prirodan put rekao bih. A dolazak u Beograd je bio autobusom. I on je podrazumevao da kako sam došao u Beograd, na Pančevačkom mostu sam seo u 23, otišao u stan gde sam živeo dok nisam dobio studentski dom, i onda sa istom 23. vratio do Pionira da gledam košarkašku utakmicu. Jer je meni dolazak u Beograd na studiranje istovremeno značio ako si u Beogradu, to znači da ti je dostupno da ideš na sva sportska dešavanja. Pa sam ja od prvog dana poslao poruku da sam između ostalo i zbog toga došao. 🙂 Tako da je to bio prvi dan, a razlozi su bili uslovni rečeno ovih nekoliko koje sam ti naveo.

Ivan Minić: Kakav je bio osećaj kad dođeš iz manje sredine u Beograd, koji je prosto toliko veći grad od svega ostalog da nije baš lako ni uporediti?

Milovan Zvijer: Meni ta tranzicija nije toliko teško pala iz razloga što sam kroz bavljenje sportom, kroz putovanje jednostavno navikao na različite grupe ljudi u različitim okruženjima, itd. Tako da meni to nije bio toliko veliki šok i ja sam – relativno sam bio dobro pripremljen za taj period i ozbiljno sam to shvatio. Sve mi je to rekao bih relativno lako prolazilo ili razumno počelo. Pazi, ja sam živeo tokom celog studiranja u studentskim domovima. I to je jedna posebno iskustvo. Štos je bio u prvom domu u kom sam živeo: “Ko prođe godinu dana ovde, treba da bude oslobođen vojske.” 🙂 Kao, topla voda ponedeljkom, sredom i petkom od 16 do 18 i tako. Sad da ne pričam mnogo o tome, ali mnogo je tu bilo neki takvih stvari koje po prirodi stvari čeliče, ako mogu tako da kažem. Naravno, ljudi prođu kroz mnogo teže i strašnije stvari, ali meni je to nekako u tom nekom skupu ljudi iz raznih krajeva iz Srbije na jednom mestu – taj život u domu je meni isto puno značio i nekako mi je bilo sasvim, sasvim u redu. A nisam ja nešto bio potpuno zaslepljen Beogradom. Veliko je, proprocije su neke drugačije, ali u suštini svi funkcionišemo u nekom svom koridoru. Tako da sam ja imao neki svoj koridor kretanja i ja sam to što Beograd pruža puno – nije me to zbunjivalo. Više mi je davalo neke opcije, nego što sam ja oko tih opcija bio mnogo zbunjen gde ću pre. Otprilike negde sam znao gde hoću i tu sam išao.

Ivan Minić: A šta je bilo sa bavljenjem košarkom?

Između dve vatre: školovanje i sport

Milovan Zvijer: Pa, hvala na pitanju. Ja sam se u suštini bavio košarkom do kraja srednje škole. I poslednjih par godina je to u stvari bilo već bavljenje košarkom na seniorskom nivou. Tako da sam ja ostvario, neki krug sam zatvorio, makar u smislu što sam igrao i seniorsku košarku. I moram ti priznati da je to za mene bilo beskrajno, beskrajno važno, jer sam kroz tih nekoliko godina, od nekog drugog-trećeg srednje, pa do kraja, imao usput tu privilegiju. Na primer, u Zrenjaninu je tada trener bio prvog tima dve sezone Kosta Jankov. E sad, ko god je iole pratio sport ili danas prati, pre svega košarku, zna ko je Kosta Jankov. Kosta Jankov je jedan od glavnih skauta Golden State Worriorsa, a u tom periodu je, to je bilo zanimljivo, u tom periodu on je dve-tri godine pre toga, četiri, bio prvak Evrope sa Jugoplastikom. Tamo je bio prvi pomoćnik Boži Maljkoviću. I sad te dve godine njegovog boravka u Zrenjaninu, to može da potvrdi cela moja generaciji, 78-79-80, ta godišta, njegov dolazak je bio neviđena stvar za sve nas. I rad sa njim na neki način je bio – meni evo 25-30 godina posle i dalje jedna velika asocijacija. I par puta i sretnem ga tu i tamo, lepo se jako pozdravimo, itd. Ali, ono što je važno bilo u tom periodu je što je on mnogo obraćao pažnju na mlađe kategorije. I onda je jako dobar deo nas prisvojio, približio prvom timu i neki nas su i prošli, neki od nas su i igrali par sezona, neki nastavili profesionalno da se bave košarkom. Ja sam tu negde pri kraju, nažalost, morao da pravim arbitražu između škole i sporta. I to u stvari, način na koji sam odgojen, to u stvari nije ni ostavljalo mnogo prostora za arbitražu, tj. mislim da sam naginjao više sportu nego ka školi da bih došao u trajni i nepopravljivi konflikt sa roditeljima, a ja to nisam – ne da nisam želeo da imam konflikt s roditeljima, nego nisam bio spreman da se kockam, hajde da kažem. I mislio sam da mi je škola bila sigurniji izbor na neki način. I nisam uspeo da odem u srednju školu u Ameriku, tj. na koledže posle srednje škole iz nekih raznoraznih razloga. I onda sam jednostavno vrlo svesno i vrlo rekao bih možda iz ove perspektive hladnokrvno rekao: “To je to.” Beograd, to znači studije. Imao sam veliki strah da ne postanem večiti student. Čuo sam za to i znao sam…

Ivan Minić: Posebno na pravima. 😀

Milovan Zvijer: Da, čuo sam za to. To je večiti student. I ja sam rekao: “Hajde da probamo da to ne budem.” Tako da to je bio negde kraj tog aktivnog bavljenja košarkom. Znači, neću da romansiram priču, sad kao završio bih u Evroligi, ali sam pokidao ukrštene ligamente, itd, uganuo sam nogu, trener me nije voleo. Ne, svi su me voleli, nisam se povredio, sve je bilo u redu, ali jednostavno procena je bila da nisam mogao da se kladim previše na to.

Ivan Minić: Je li se kaješ?

Milovan Zvijer: Ne. Ne. Pazi, ne… Imam ja daydreaming, ja i dalje pomislim kako bi lepo bilo da dam trojku u poslednju sekundi, ali ne kajem se reći ću ti iz kog razloga. Ja sam imao sjajnu grupu prijatelja i saigrača okolo. I ja sam nekako svoje ambicije živeo i kroz njihove karijere. E sad to može stvarno da zvuči i patetično, ali ja to stvarno od srca mislim tako. I  onda sam ja faktički kad sam prestao i kad sam počeo da studiram, neki od njih su nastavili sa ovakvim ili onakvim uspehom, ali neki su završili u NBA. Da ne imenujem sad, ali bilo je, kako da kažem, svega u toj lepezi. I ja sam nekako nastavio kroz da živim i sport, a paralelno radeći nove, pa su nam se posle nekako putovi ukrštali. Tako da, ne, nije mi stvarno žao. Nekad odluke moraju jednostavno da se donose, makar koliko one bile nekako i teške i sve, ja sam procenio da je to prava stvar i to je to.

Ivan Minić: To je taj problem kad odrasteš i onda moraš da živiš sa odlukama koje si doneo zato što znaš da ćeš sa njima da živiš ostatak života.

Milovan Zvijer: Jeste. Odluka neka mora da se donese, sprovede. Da, nije laka, ali to je to, idemo dalje i nema nekog lamenta velikog.

Ivan Minić: A kaži mi, taj dolazak na fakultet i to opredeljenje da studiraš prava i ceo taj tvoj odnos prema tome, pun odgovornosti prema sebi i tog straha da ne budeš večiti student, što je sigurno je dodatna motivacija, to je sve – ti dolaziš sa nekom idejom, sa nekom slikom, predstavom, često romantičnom predstavom koja nije baš u skladu sa realnošću toga. Kakvo je iskustvo bilo na Pravnom fakultetu? Kako je tebi izgledalo pravo, prva, druga godina?

Studije prava kroz godine

Milovan Zvijer: E, to je bilo sve OK. Kad shvatiš neku stvar ozbiljno i kad imaš strah da ti se nešto ne dogodi, onda kao radiš nešto da se to ne dogodi i to sve bude OK. Znači, meni je fakultet kao fakultet nije nešto preterano teško pao. Bilo je nekih par ispita, jedan koji je onako mučio ozbiljno, krivično-procesno pravo, verovatno se zato nikad nisam ni bavio krivicom. 🙂 Ali, tu sam jednom vratio pitanje, pao, to me je u jednom trenutku iznerviralo. Ali, sem toga je sve išlo relativno OK. I fakultet je tad bio stvarno bio – ne znam kakav je danas, ne studiram danas, pa ne mogu da poredim, ali bila je dobra generacija i profesora i neka generacija moja je bila sjajna. Dosta kolega je napravilo dobre karijere, bilo sad kao profesori, bilo u privredi, bilo u bankarstvu, bilo u advokaturi. Tako da je grupa bila generalno OK i meni to nije predstavljalo neki veliki, užasan problem. Ali, organizacija je bila nekakvo adekvatna. Znaš kako, ono što sebi možda zameram iz ove perspektive i što bih sad kad bi me neko pitao, ja bih verovatno probao drugačije da savetujem, nisam se tad previše bavio nekim vannastavnim aktivnostima. Znači, mimo praćenja sporta, mimo studiranja i mimo izlazaka generalno. Ja sam stvarno dosta provodio vremena u nekom noćnom životu još od srednje škole, itd. I to mi je nekako važan segment bio neke socijalizacije, itd. Ali, recimo, studentske organizacije, tu nisam bio nešto aktivan. Mislim da to nije nužno ispravno. Ja sam malo bio ciničan prema svemu tome. Nisam imao neke… Neki ljudi koji su se tu pojavljivali nisu bili simpatični, ali to je po meni greška. Znači, mislim da čovek već u tom periodu treba malo da sebi mogućnost da izađe iz nekog okvira obaveznog programa. A istovremeno mislim da, i sam si spomenuo, ja to ne bih to nužno čak i spominjao, ali rekao si period kakav je to bio. Ja počeo da studiram 98. godine. Nas je u martu 99. sačekalo znamo već svi šta, je li tako, bombardovanje. Tako da ja sam prve ispite, rimsko pravo, polagao 3. juna 99. pod sirenama. Onda i 2003. šta se sve dogodilo: 5. oktobar, 11. septembar u Americi koji je i ovde imao neki svoj efekat i na sve je to uticalo na kraju dana. Tako da društveno-politički kontekst je bio malo tumorniji, tmurniji nego što je u nekom možda nekom kasnije periodu bio. Tako da je sve to uticalo i na to da se fokus uradi, daj uradimo homework kako treba i da onda idemo dalje.

Ivan Minić: Mislim da je jako važno kad studiraš nešto tako, da imaš taj odnos koji kaže: “Ovo mora da se završi. Mora da se završi. Nije bitno da li se to meni dopada ili ne dopada nešto pojedinačno u tom procesu. To je moje opredeljenje. I sigurno će biti stvari koje mi se u procesu ne dopadaju, ali to je celo, paket koji ide samo na taj način i to je to.”

Milovan Zvijer: Tako je.

Ivan Minić: Ali, taj proces prolaska kroz fakultet te zapravo izlaže raznim nekim zanimljivim stvarima i raznim nekim zanimljivim oblastima. U suštini, ti kada dođeš, neko zna šta hoće, ali mnogi ne znaju. Mnogi tek kroz fakultet dođu do te neke svoje profesionalne orijentacije i usmerenja – u kome smeru žele da idu. Sad u kom smeru žele da idu i u kom smeru će moći da idu, to nisu uvek stvari koje su na liniji. Ali, šta je tebi bilo tokom fakultetu posebno zanimljivo? Čuli smo da si imao traumu…

Milovan Zvijer: Pa, očigledno da mi krivica nije bila previše nešto zanimljiva. Da, ja sam se nalazio negde – pazi, ti predmeti koji imaju veze sa privredom dolaze u kasnijim godinama, ali u startu je već nekako taj građanski deo bio zanimljiviji, što kroz samo to rimsko pravo, pa ove nastavne predmete iz ovih pozitivnih predmeta koji kasnije proizlaze iz toga. Tako da ja sam već imao negde neku ideju otprilike šta neću raditi to. I, naravno, već sam u tom periodu, to je važno bilo, verovatno imao ideju da želim da se bavim advokaturom, što je opet isto jedna odluka. Zato što ne žele nužno svi, odlaze ljudi u pravosuđe, je li tako, odlaze na razne strane. Ja sam rekao: “To će biti advokatura”, i to je nekako se onda sužavalo polje, kako da kažem, delovanja.

Ivan Minić: Kaži mi, u celom tom procesu studiranja i svega, kako se bližiš kraju fakulteta, tako treba da razmišljaš i šta ćeš da kreneš da radiš i gde ćeš da kreneš da radiš, šta će da ti budu prvi profesionalni koraci, nekad i tokom fakulteta, nekad posle. Kako si ti na to gledao?

Svet advokature

Milovan Zvijer: Da, pa ja sam tu imao jednu privilegiju, ako mogu da kažem. Ja prvi posao i u stvari jedini posao, mimo samostalnog bavljenja advokaturom, ja nisam morao da apliciram za posao, jer sam počeo da radim kod mog rođenog ujaka. 🙂 Tako da je to bila malo privilegovana pozicija. Nesporno. Advokat Rade Milošević. Kod njega sam radio, u njegovoj kancelariji 8-9 godina. Tako da sam ja imao tu olakšavajuću okolnost u smislu dobijanja posla. Ali, to istovremeno mislim da smo se i on i ja potrudili da to ne bude otežavajuća okolnost za rad. I to bi verovatno mogle bolje da svedoče kolege iz kancelarije, nego ja ovde. Ali, s te strane sam ja, tu jednu stepenicu imao olakšanu, ako mogu da kažem. Ali, to istovremeno – to je jako zanimljivo. Pitanje je neka stvar koja ti olakšava zavisnosti od kakvog si soja sačinjen, da li ti neke druge stvari otežava i da li ti stavlja neki osećaj veće odgovornosti, itd. Ali, istovremeno mislim da ako bi čovek svaki posao i sve kontaminirao neki ličnim stvarima, u smislu da li ovo treba ili ne treba, onda otprilike sa mnogo ljudi nikad ne bih ni sarađivao. Jer kao nemoj sa ovim, nemoj sa onim, pa onda treba da tražiš potpuno random tipa koga nikad nisi video da bi s njim nešto radio, je li tako. Ali, to je bio neki moj početak, je li tako, advokature. Pri čemu, jedan važan korak se dogodio pre toga, koji mi je puno u stvari pomogao kasnije. Ja sam nekih 6 meseci pre kraja fakulteta proveo taj period u Americi i to ne kao student nego kao šljaker. Znači, ja sam bio jedna od prvih generacija na onom Work & Travel programu, verovatno si čuo. To je bilo 2003. godine

Ivan Minić: Da, da.

Milovan Zvijer: I to mi je bilo sjajno. Znači, to mi je bilo nezaboravno. Tamo sam bio 5-6 meseci i u stvari danas bih mogao da reprodukujem svaki dan koji sam tamo proveo. I to mi je puno pomoglo, hajde i zbog jezika da propričaš, da se oslobodiš, itd, zbog neke multikulturalnosti koja je tamo bila prisutna i zbog nekog životnog iskustva koje sam stvarno u tom kompresovanom periodu steklo. I zbog neke kinte, pravo da ti kažem, koja je u tom periodu bila značajna za studenta ili nekog ko tek treba da počne da radi. 🙂 Tako da to mi je u stvari dalo još jedan zamah u tom nekom početnom periodu tog bavljanja advokaturom, tj. bavljanja pripravništvom dok nije položen advokatski ispit, a to je neke dve-tri godine još.

Ivan Minić: A šta su ti pozicije koje si radio u Americi? Šta ti je tu bilo najinteresantnije?

Milovan Zvijer: E, to je bilo super. Ja sam prodavao hot-dog i perece i sve moguće svaki na nekom ferry boatu. To je bio Kejp Kod, to je poluostrvo u Masačusetsu. To su dva ostrva, Nantaket i Martas Vinjard. Tu smo plovili sa tim. I to sam danju radio. To mi je bio day job, a uglavnom noću sam šljakao u 7-Elevenu. To mi je bilo sjajno. To je bilo neviđeno teško i zahtevno, a istovremeno mi je bilo sjajno. A tamo sam radio: punio frižidere, mopping the floor. Sve što se može da se radi. A od dvanaest noću do šest ujutru sam faktički bio sam u 7-Elevenu. I ono kao u Simpsonovima, radio, prodavao scratch tickets i coffee ujutru, i sve što ima. 🙂 Ali, to je bilo neviđeno. To je bilo jako, jako dobro. Jer ti dođeš tamo iz pozicije negde ti si pri kraju fakulteta, ostalo ti je dva ispita do kraja, imaš neki relativno siguran posao koji te čeka, itd, a onda ono dođeš, studentski posao, ali bez igde ikoga. Imao sam jedan ne uslov, ali želju da budem u kraju gde neće biti naših, jer sam u stvari skapirao da iz razgovara sa ljudima da kada odu naši onda se prave gangovi nekako. I ja sam rekao: “Hajde 5 meseci da ne znam nikoga.” I stvarno otišao sam, nikog nisam znao, upoznao sam masu ljudi i to je bilo odlično. Tako da to su bili – kupovao sam dobre knjige. To možda tebe zanima, to mogu posle snimanja da ti pričam o tome. Kupovao sam knjige za dolar. Ja sam onda imao problem što nisam mogao sve da ponesem, a onda sam poneo, ali stvari koje sam poneo iz Srbije sam maltene pobacao. Sve ono kabasto što je bilo, a što ne vredi mnogo sam bacio da bi bilo mesta. 🙂 Kupovao sam knjige, ono yard sale, dolar knjiga, biblioteke prodaje neke lagere. To je bilo fenomenalno. I dalje imam sve one što sam doneo odande i bilo sjajnih stvari. Na primer, biografija, autobiografija, tj. biografija Muhamed Alija. Ti voliš sport, je li tako, to bi ti bilo sjajno. To je biografija koja u stvari rađena kroz intervjue sa njegovim savremenicima, koju je on autorizovao, tj. dozvolio da takva izađe. Znači, to je Anđelo Dandi i borci suparnici, itd. I to mi je bila, na primer, jedna od omiljenih knjiga koje sam kupio tamo.

Ivan Minić: Knjige imaju tu lošu osobinu da su teške. 🙂 Da su teške i da nisu za prtljag do 23 kg.

Milovan Zvijer: Da! Ali, nekako sam izgurao, da. 🙂

Ivan Minić: Taj dolazak nazad i ulazak u ceo proces rada u kancelariji uz posebno taj momenat dodatne odgovornosti koja uvek ide. To se vidi da si ti takav čovek bio i od najmlađeg uzrasta, da postoji jedna posebna odgovornost kada je to nešto što je porodica, kada je to neko blizak. Ali, to je zapravo prvi put kad se ti u svojoj struci susrećeš sa nekom ozbiljnom odgovornošću, nekakvim poslom. Jesi ti studirao nešto, ali ti u principu ne znaš šta radiš.

Milovan Zvijer: Naravno.

Ivan Minić: Ti si došao tu, imaš dve ruke i dve noge, i zapamćenu količinu strana, ali sad zapravo treba nešto od toga da primeniš. I vrlo često, hajde možda sa pravnicima to nije toliko izraženo, ali vrlo često ima ljude koji izađu sa fakulteta i misle da su popili svu pamet ovog sveta, a tek u susretu sa realnim poslom i realnom strukom, čije pretenduju da budu deo, shvate da ne znaju ništa ili da ne znaju dovoljno ili da stvari koje su u teoriji na jedan način u praksi baš i nisu na taj način. I ta vrsta suočavanja nekada ume da nosi vrlo neke ozbiljne posledice, u smislu razočaranja kako to ispadne. Ti jesi imao – ti si došao u nešto što je uigrano, na poziciju koja ima svoj opis i svoju svrhu, ali prosto ti si imao neka očekivanja od svega toga.

Edukacija o porodičnim kompanijama

Milovan Zvijer: Pitanje ti je potpuno na mestu i to je ono što ja sad sa ove vremenske distance pokušavam da pomognem mlađim kolegama kojima sam ja sad nekako principal, ako mogu tako da kažem, a to je u stvari suočavanje sa tim korpusom neznanja, koje je ogromno i koje je potpuno uobičajeno, da ono ne bude destimulišuće. Tu je pravo malo nezgodno. Ne znam za druge, nisam radio druge poslove, ali generalno potrebno dosta da se vremena prođe da se stvari natalože. I s te strane strpljenje neko je jako, jako važno. Ja sam imao tu sreću da sam radio sve i svašta. Mislim da to isto danas – ne danas, ali mislim da ljudi prerano hrle u neku ekspertizu, pokušavajući prerano da budu nekako jako, jako dobri u nečemu. A mislim da u pravu je zahvalno dotaći mnogo stvari u jednom periodu karijeru, tako da sam ja parničio dosta. Ja sam po sudovima po Srbiji bio, na sto strana. Meni je to bilo super. Subotica, Sombor, parnice. Real life, vidiš kako stvari funkcionišu stvarno na terenu. Kontra neke salonske advokature. Tako da ja sam u tom nekom periodu pripravništva i rane faze advokature dosta toga dotakao. I tu sam beskrajno zahvalan svim kolegama sa kojima sam prvo sarađivao, jer su imali nekako – ne znam da li su imali poverenja ili je bio manjak ljudi, pa je morao neko i ovo da radi. Ne znam šta je bilo. Ako hoću da se osećam bolje, kažem: “Imali su poverenja”, a možda u stvari nije imao ko da radi. Ali sam tu stvarno dotakao svega, raznih, raznih stvari, koje su jednostavno pomogle da vidim šta hoću, a šta neću. Hajde da kažem, to je još jedna trijaža u stvari bila i ona trajala godinama, dok ja nekako i tu nisam prosejao u tom širokom polju nešto što mislim da možda više zanima, nešto manje.

Ivan Minić: I šta si shvatio da hoćeš?

Milovan Zvijer: Pa, šta sam shvatio da hoću? Ja sam imao tu jedan period kada sam zajedno sa svojih nekoliko prijatelja napravio svoju kancelariju. Nakon 8-9 godina rada u ovoj prvoj kancelariji koju sam pomenuo, nekako to je došao neki prirodan put, kako god. U svakom slučaju, mi smo to krenuli da radimo sad potpuno samostalno. I to je bilo nice, lepo jedno dve-tri godine. I dalje smo zajedno, i dalje je super, ali ja sam posle par godina, tj. od danas posmatrano 5-6 godina unazad prvi put bio u nekoj krizi, ako mogu tako da kažem. Kad kažem krizi, mislim na činjenicu da sam nekako – kao da je plafon počeo da mi se spušta. Skapirao sam ili počeo sam da uviđam da u stvari u advokaturi i u pravu je to sve izmišljeno. Nema tu nekog prostora za inovaciju. Ono što kaže jedan moj prijatelj, boriš za shrinking share, onda shrinking market. Znači, market se sužava, a share postaje manji, a ti se nešto boriš za to. Kapirao sam u jednom trenutku da u svakom trenutku nešto što ja radim radim verovatno još par stotina advokata u Beogradu. I onda mi bilo u stvari šta ti tu sad radiš. I istovremeno sam prvi put osetio ne sad ja neću više da se bavim advokaturom, nego nekako sam osetio potrebu da malo reinventujem neke stvari. Nisam nešto bio tech guy, sad ću neki legal tech, pa to će da bude nešto, ne znam ni ja šta. I jednostavno i to sam komunicarao sa mojim partnerima. Rekao sam: “Ljudi, sve je super, ali meni nešto ne valja.” I to je prosto bilo neko zvono da neki ekstra napor u nekom pravcu mora da se učini. I onda se tu dogodila meni važna stvar. Sad posle videćemo koliko je opšte važna, ali meni je važna. 🙂 Susret sa jednim, ne znam da li ga znaš, on se Pavle Vlajičić.

Ivan Minić: Naravno.

Milovan Zvijer: Pavle Vlajičić, serijski preduzetnik i vlasnik Biznis berze, tj. portala Biznis berza, i aktivan u raznoraznim drugim poslovnim aktivnostima i moj drag drugar. I sretnemo sa na nekom eventu i malo počnemo da pričamo o biznis berzi, itd. I ja se stvarno zainteresujem malo, kao mali biznisi, ja sam već imao M&A iskustva, kako pomoći malim biznisima da budu transferabilni, itd. I to odjednom mene počne da vozi, iako tamo tekući posao traje i sve to ide. Sve je u redu, ali ja malo počnem više da se zanimam za to što Pavle konkretno radi. I, hajde da kažem, da mu pomažem u nekom delu, da komuniciramo o tome. I Pavle daje jednu ideju, kaže: “Hajmo mi na neki seminar-konferenciju u Zagreb. -Kakva je to konferencija? Šta je to? -O porodičnim kompanijama, o malim biznisima, srednjim biznisima, itd. -Pa, hajde.” A i njemu sam se požalio, rekoh: “Moram da nešto da probam da uradim, da malo dam neki efe poslu.” Pri čemu, kažem, da ne zvuči da lamentiram. Ljudi prolaze kroz teže stvari u životu. Ja sam imao posao i dobro mi je bilo, ali jednostavno malo, ako se vratim na by the book struktura, i kao hajde da nešto malo probam da to promenim.

Ivan Minić: Imaš neki osećaj kao da radiš nešto i tebi dobro, vidiš da će da ti bude dobro, ali pošto ne planiraš da ćeš da ideš u penziju za tri godine, vidiš da za 15 godina neće da bude tako sjajno.

Milovan Zvijer: Za 5 godina, a ne 15. Jeste! 😀

Ivan Minić: I onda kako da na neki način iskoristim taj period da se preusmerim. Rad sa korporacijama ima svoje prednosti. To sve nešto košta. Njima koliko god da to košta to obično nije problem ukoliko se posao uradi, ali je to prilično dosadno i imaš taj neki momenat koji je meni lično uvek ubijao u takvim nekim situacijama – hoće li nekad nešto da se desi! To o čemu smo mi radili, pričali, probali, hoće li da primeni to neko ili ćemo da čekamo 5 godina da se desi jedan korak. Jer normalno je da je veliki sistem spor, ali moj unutrašnji osećaj je da to mora da bude drugačije i da treba da bude drugačije. I da ako nije drugačije, ta firma će da propadne. Neće odmah. Propadaće 50 godina, ali ja to vidim i meni to ne odgovora.

Milovan Zvijer: Upravo to! I Pavle i ja smo otišli, to je bilo pre 5-6 godina, otišli smo u Zagreb na tu konferenciju, seminar jednodnevni. I ja sam tamo ceo dan bio, kao ono što kažu, kid in a candy store, kao dete u prodavnici igračaka ili slatkiša. Ja sam video da tamo već, to je bio seminar o porodičnim kompanijama, o tranziciji u porodičnim kompanijama, o prenosu vlasništva, upravljanja sa prve na drugu generaciju. Sjajni panelisti, sjajan organizator, profesorica Mirela Alpeza, učenici iz inostranstva, iz big four firmi, advokatskih kancelarija, itd, i nekih stotinjak ljudi koji razgovaraju o tome i postavljaju se pitanja. Vrlo je to sve bilo dinamično i aktivno, ali ništa nešto slično nisam video da se na taj način o tome kod nas govori, a univerzalni su problemi, univerzalna su pitanja. I tada sam, u stvari, tog dana sam upoznao na tom eventu, tj. na tom seminaru Borisa Vukića, koji je u stvari prvi u Srbiji i u regionu se najdetaljnije bavio temom porodičnih kompanija. I na neki način to je bila neka inicijalna kapisla da sam ja video: “OK, nešto mi se čini da imamo o čemu da pričamo.” I, u stvari, Pavle je bio najzaslužniji zato što je na neki način mi je dao tu inicijativu. I ja sam sa pomenutim Borisom Vukićem posle par dana ili par nedelja u Beogradu seo da se lično upoznamo i da malo porazgovaramo. “Šta ti radiš, šta ti radiš”, itd. A ja sam već imao dosta iskustva ovde, da kažem, u kompanijskom pravu, korporativnom pravu, svim tim nekim srodnim granama prava i neki širok dijapazon klijenata. Ono što kaže jedan kolega, kaže: “Ko su vam klijenti? -Pa, malo naši, malo stranci.” 😀 Znači, neka standardna advokatska priča. Ništa to sad nije bilo preunikatno, ali bilo je o čemu da se priča svakako. I ja sednem sa ovim pomenutim gospodinom, Borisom Vukićem, mi razgovaramo i razgovaramo. I ja motam u glavi, rekoh: “Mi pričamo o istim stvarima, samo iz nekih drugih uglova posmatramo kompanije, porodice”, itd. Ja rekoh: “Valjda on isto misli što mislim i ja.” Da on misli o meni: “I ovaj nešto priča što i meni je zanimljivo.” Ali, u stvari, naš taj prvi sastanak se završi tako što on – pošto sam ja tu par nekih stvari, levo-desno, pravo kako se to, nasleđivanja, čuda, šta može, šta ne može, a on je tad bio pri kraju završetka svoje knjige, koja se u stvari tiče porodičnih kompanija. I na kraju tog našeg prvog viđenja on kaže: “Je li bih ja mogao tebi da pošaljem da pročitaš ti malo ovaj rukopis?” Ja rekoh…. I on je mi je to poslao, a ja sam to pročitao sa velikim zadovoljstvom. Par možda nekih sugestija dao, ali sve je to bilo sjajno u stvari. I tu je negde krenuo ne zaokret, ali možda jedno malo skretanja od mejnstrima advokature, ako mogu tako da kažem.

Ivan Minić: Postoji taj jedan momenat koji vrlo često koristimo kao argument, a to je da treba koristiti to što rade korporacije i velike firme, jer oni su izmislili sve. Oni su napravili rešenja za svaku stvar, jer su dovoljno veliki da to mogu da isfinansiraju, da imaju resurse, što interno, što eksterno. Da kad imaju neki problem, ne znam, neko pravno pitanje, mogu da uzmu najbolju advokatsku kancelariju da im to reši. Onog trenutka kad im ona to reši, to rešenje vrlo verovatno može da se primeni na još neko, kao i gomila drugih stvari. Oni u suštini mogu da isfinansiraju ono što onda kasnije mogu da koriste i drugi. A nekako se dešava taj trenutak u tom nekom periodu, poslednjih 10-ak godina, da je dosta firmi koje su počele od 90-e do danas dostiglo taj threshold da mogu da bude ozbiljne firme i mogu da naprave nešto što nije samo nekakav preduzetnički pokušaj od koga živi par ljudi i to je to, nego imaju neku realno vrednost. Imaju neku realnu intelektualnu svojinu. Imaju nešto što ih čini vrlo relevantnim, ali, naravno, imaju sa sobom i niz nekih drugih nedostataka, koje kada si fokusiran na jedno ne možeš da stigneš baš svim ostalim da se baviš. A da bi mogao da budeš ozbiljna firma, u jednom trenutku moraš da središ sve te stvari. I to je ono što smo često pričali. Nekoliko puta smo imali u Pojačalu temu nasleđivanja firmi, prodaja firmi, gde neko misli da firma ima vrednost zato što ovako sada ima vrednost, ali ta vrednost se zasniva na vrednosti jednog čoveka koji je vodi, i ako taj čovek izađe iz firme – onaj ko dođe da kupi taj auto, kupi mnogo lepu školjku, a motor ostane. I to nije to. I sad u celom tom procesu, upoznajući sve te ljude, jer i ja sam se manje-više u istom periodu zainteresovao i krenuo da ulazim u to, shvatio sam koliko tu ima vanredno divnih, kvalitetnih, uspešnih, pametnih, neverovatno kvalitetnih ljudi, koji prosto nemaju sve resurse koji su im potrebni da to urade, a ako su okrenuti samo ovom tržištu, onda i nemaju baš toliko mogućnosti koliko bi imali da gađaju neko drugo, a da svaka ta neka znanja na tu temu koja postoji, jer što bi mi sad izmišljali toplu vodu – OK, dok nas je bio taj diskontinuitet privatnog, ali u drugim zemljama nije, možemo da iskoristimo njihovo znanje. Pa, ne možemo! Njihovo znanje je hiljadu godina unazad! I onda je sve to vrlo specifično. Ti si video tu mogućnost, osetio si da to ima smisla i onda si krenuo malo više da upoznaješ sve te ljude i da zapravo dubinski ulaziš u temu.

Specifičnosti nasleđivanja kompanija

Milovan Zvijer: Pa, sad ti si – tvoje uvodno pitanje bi moglo da ima deset vrsta odgovora, je li tako.

Ivan Minić: Ja takva pitanja postavljam najčešće. 🙂

Milovan Zvijer: Je li ja mogu da odaberem jedan put? 🙂

Ivan Minić: Obavezno. 🙂

Milovan Zvijer: Ali, svaki put od ovih deset bi bio verujem jednako bitan, ali ono što bih nastavio na ono gde sam stao u stvari, a i nastavno je na ovo tvoje pitanje, šta u tom momentu kada ti upoznaješ nekoga ko se bavi time, je li tako. Ili nešto piše i radi na tu temu. I ja sam pokušao u stvari da vidim pojmovno i terminološki šta su porodične kompanije. I da li je neko pisao nešto na tu temu i da li se neko bavio nasleđivanjem kompanija kao takvih. I onda sam u stvari skapirao da tu nema ništa da se inovira, jer ništa ne postoji.

Ivan Minić: Kod nas.

Milovan Zvijer: Da. Znači, postojala je knjiga koju je Boris pisao, ja sam tražio stručne tekstove – pazi, vrlo malo je bilo na temu porodičnih kompanija uopšte i specifičnosti nasleđivanja kompanija u odnosu na nasleđivanje neke druge imovinske celine. Naslediti kuću i izdati tu kuću, ne treba da bude ne znam koliko mudar i prepametan kao naslednik da bi znao kako ćeš da raspolažeš sa tom imovinom. Ali, biznis je jedna, znaš i sam, jako živa kategorija, gde se svaki dan događaju stvari koje mogu da budu fatalno loše ukoliko se ne vodi stvar kako treba, ukoliko nije ustrojena. Tako da naslediti kompaniju to ne mora nužno da bude privilegija, to može da bude i veliki teret u zavisnosti od toga kako su pripremljeni učesnici u tom procesu. Elem, i ja sam tu bukvalno – krenuli smo, ne ja, nego i Boris zajedno. On već radio dosta na tome, a ja sam iz ove neke pravničke perspektive faktički krenuo od nule. I onda tu u stvari jako važno bilo podizanje svesti da to uopšte postoji, da je to tema. I mi smo na tu temu, tj. jedan aspekt je kako u stvari malo obrazovati javnost zašto je to važno i šta to u stvari znači. I na tom tragu – mi smo ove godine četvrta godina zaredom je bila seminar o porodičnim kompanijama, koji je organizovan u Beogradu, četvrta godina zaredom. I velika zahvalnost ide ka PC Pressu i ka BIZIT-u, tj. gđi Vesna Čarknajev, koja je prepoznala, razumela je da postoji nešto što je važno i ona sa njenim timom i sa infrastrukturom u tom organizacionim delom koji imaju bila organizator u stvari toga. Mi smo bili učesnici i na neki način i scenaristi. Ja mislim da je to velika stvar za naš ekosistem. Evo pozivam te godine dogodine, peti će biti sigurno, ne odustajemo, i pozivam te da budeš naš gost. To je jedna važna stvar, je li tako. Onda je druga važna stvar pisanje stvari. Znači, mora nekako da se radi. Ako nema napisano, uzmi pa napiši. Nemoj da lamentiraš kako nešto ne postoji. Uzmi, pa napiši. Tako da smo dosta pisali, radili stručne tekstove, tj. stručne – pokušaj da oni budu stručni, ali i da jednako budu i dopadljivi pa mogu…

Ivan Minić: Za ljudsku upotrebu.

Milovan Zvijer: Da mogu da budu za ljudsku upotrebu, je li tako. Onda tu postoji nešto što se zove Klub 2040, koji okuplja drugu generaciju porodičnih kompanija sa celog eks Ju prostora, pa se okupljamo dvaput godišnje. Boris Vukić je idejni tvorac, ja sam se tu priključio. I onda kroz te skupove polugodišnje i neke radionice, itd, razmenjuje se regionalna iskustva kako je ko šta uradio, da li planira, da li ne planira, tj. kako planira. I tu u stvari druga generacija učestvuje u celom tom procesu. Tako da se tu već zakovitlala i zavrtela cela ta tema. Do neposrednog rada sa porodicama na tom procesu. E sad, dolazim do možda tačnije do ovog odgovora, do onoga što si naslućujem pitao. Mi smo ovde imali taj diskontinuitet u privatnoj svojini. I taj diskontinuitet u privatnoj svojini je u stvari prouzrokovao činjenicu da ne postoji ni kontinuitet nasleđivanja biznisa. Jer ako biznis kao privatan ne postoji, nema šta ni da se nasledi.

Ivan Minić: Da, koliko, 40-50 godina je sasvim dovoljno da sve ode, da ne postoji.

Milovan Zvijer: Da, da se anulira. Kad kažemo mi, postavlja se pitanje ko smo to mi. To nije samo Srbija. Znači, to nije samo Srbija. To je u stvari ceo region. E, šta sad mi imamo kao situaciju? Mi trenutno imamo, ovo što sam rekao, kompanije koje su nastajale 90-ih i koje jednostavno po prirodi stvari – biologija čini svoje i mi imamo na delu nešto što znači da ili će ti biznis… Prodati biznise je jedna tema. Znači, nisu svi biznisi transferabilni. Oni jednostavno – čak i ukoliko imaju neku vrednost, pitanje je vrednosti onoliko koliko će neko da plati, pitanje je u kom sektoru se nalaze, koliko je taj sektor atraktivan, itd. To ima svoju – to da li je nešto transfera ili atraktivno za prodaju ili kupovinu je uslovljeno i nekim geo-političkim situacijama, ekonomskom, generalno globalnom situaciju, itd, a nasleđivanje biznisa nije. Kakva god da je situacija u svetu, biznis se mora u jednom trenutku preuzeti, ako postoji i ako je održiva, biologija čini svoje. I tu je sad taj proces u stvari ono što smatramo da je važno i gde mislimo da postoji veliki prostor za unapređenje. Ali, o čemu se radi? Daću ti jedan primer. Imaš jednu globalnu kompaniju, koja je FMCG, u tom sektoru, to znam, koja finansira proces tranzicije u okviru svojih distributera, jer im je jeftinije da finansiraju taj proces distributerima, nego da zbog loše urađenog procesa izgube distributera na terenu. Šta hoću da kažem? To nasleđivanje biznisa nije samo pitanje jedne porodice i naslednika i osnivača, nego je pitanje jednog i celog postavnog ekosistema. I mislim da čak napraviti biznis – bio bih čak slobodan da kažem da je nekad lakše nego ga učiniti održivim i prenosivim, makar na prvu generaciju. 

Ivan Minić: Jer biznis može da se napravi na ludilo, a ne može da se opstane na ludilo.

Milovan Zvijer: Upravo to, upravo to!

Ivan Minić: Ono što kad pričamo o svemu tome, mislim da je vrlo važna stvar, a to je da u tom vremenu kada se sve to dešavalo, poslednjih 30 godina, mi smo čini mi se svi nekako vaspitani da se oslanjamo samo na sebe i na svoje neposredno okruženje, što suštinski znači da ako ima nekog ko prolazi kroz sličnu stvar, a nismo direktna konkurencija, pa čak i da jesmo direktna konkurencija, mi vrlo verovatno nećemo pričati ili barem nećemo pričati otvoreno o stvarima koje se tu dešavaju, nećemo biti upućeni jedni na druge, nećemo tražiti pomoć jedni od drugih, a kome ćeš da tražiš pomoć ako ne nekome ko je u sličnoj situaciji i može da te razume. To je ona varijanta koja se meni povremeno dešava. Ne obraćaš se porodici za pomoć. U mojoj porodici, familiji ne postoji niko ko radi bilo šta slično kao ja. Za početak, ne postoji niko ko je preduzetnik. Koliko ja treba vremena da provedem da oslikam celo kontekst i sve što uz to ide, da bih zapravo mogao da dobijem neki feedback koji za mene ima vrednost? To da mene neko sasluša i da mi kaže: “Dobar si čovek i sve će biti u redu”, to meni ne znači ništa. Kad imam problem meni treba neko ko može da mi pomogne. Sad mi dovoljno mlađi smo porušili smo te neke barijere i zidove. Porušili smo barijere između eks Ju republika i mi se svi međusobno družimo i sarađujemo, jer mi taj rat vodili nismo. Ali, mislim da je kod te generacija koja u suštini sada na kraju neke svoje najveće snage i najboljih perioda i najproduktivnijih perioda u životu, da je kod njih to malo drugačije i malo teže.

Šta sve potrebno da se obavi tranzicija kompanija?

Milovan Zvijer: Znaš kako? Menja se to u pozitivnom pravcu, ja bih rekao. Jer nije lako razumeti preduzetnika. Pogotovo ne preduzetnika koji je krenuo pre 25-30 godina. Ja imam neku klasifikaciju preduzetnika, pa onda kažem da postoje preduzetnici iz moranja. Ili iz muke.

Ivan Minić: Što nije baš sjajna polazna pozicija.

Milovan Zvijer: Što nije baš sjajna polazna pozicija. Šta hoću da kaže? Te ljude nikada ne treba, kad kažem podcenjivati, nikad ne treba podcenjivati njihovo razumevanja pozicije u kojoj se nalaze, ali istovremeno i teskobu onoga gde se nalaze. Pričamo o osnivačima, je li tako. Jer u jednom trenutku se postavlja pitanja šta učiniti najbolje za kompaniju koju si napravio, a biti pravičan prema deci. Na primer, ako su tema osnivači. I ako pričamo o procesu tranzicije, važno izgubiti iluziju da je to jedan razgovor i kao savetovanje sa nekim…

Ivan Minić: I sve se reši.

Milovan Zvijer: Kao: “Ovaj je imao prethodno iskustvo, daj da vidimo kako si ti to uradio.” Ono što kažu, one size fits all, jedna veličina koja odgovara svima i doviđenja prijatno. Neke svetske prakse govore o tome da proces tranzicije ili pripreme za tranzicije traje od 3 do 5 godina. A, u stvari, to traje mnogo duže. Zašto? Možda ti je to zanimljivo da razumeš. Mi tu gledamo stvari metodološki. A to je da postoji kompanija, postoje osnivači, postoje naslednici i postoji porodica. I sve te četiri kategorije imaju potrebu da prođu kroz određene pripreme. I da bi tranzicija bila uspešna, i kompanija mora da bude na određenom nivou pripremljenosti, i osnivač, i naslednici i porodica kao celina. I taj proces je u stvari dosta, rekao bih, zahtevan, jer podrazumeva jednu introspekciju, jedno suočavanja sa sobom, jedno suočavanje sa sjajnim stvarima koje su urađene, ali i sa greškama koje su urađene, sa nekim stvarima koje ne mogu više da se isprave tek tako lako, hokus-pokusom. I ono što u stvari mi pokušavamo je da taj proces stavimo u neki okvir, koji ne može da bude potpuno unificiran, ali ukoliko ne postoji određena metodologija i određeni kakav-takav put u tom celom proces, taj proces se nikad neće završiti. Zašto? Jer skloni smo da tražimo izgovore da stvar ne uradimo. I onda ne uradimo zato što je nemoguće. Ili da tražimo uzore gde više živiš svedoka nema. Kako su to uradili u Nemačkoj? Pa, u Nemačkoj prva generacija nema više živiš svedoka. Sada pričamo o tome kako se prelazi sa šest na sedmu generaciju. To je irelevantno za ono što se nama događa ovde. I sa te strane, imajući u vidu koliko ljudi prisustvuje na ovim seminarima, koliko na nekim radionicima koje su rađene, generalno koliko ima nekog feedbacka na svu tu temu, moj utisak je da emancipovanost na prilično solidnom nivou. Ne kažem da je sjajno, ali znaš šta treba da imamo iluziju da koliko god mi pričali i šta god radili, mi samo pričamo u kontekstu toga da u porodičnim kompanijama povećavamo verovatnoću da će proces biti uspešan. A apsolutna je utopija da kažemo da će u svim kompanijama biti uspešan ili uopšte da će sve kompanije pokušati da urade to pravovremeno dok to biologija ne uradi umesto njih.

Ivan Minić: I sve kompanija čak i urade sve kako treba mogu da prežive sve što se dešava…

Milovan Zvijer: To je tek posebna tema. Naravno da ne. Ali, radeći na tome, povećava se verovatnoća i to značajno.

Ivan Minić: Jedna od tu stvari – često je to i tema koju provlačimo ovde, ali mi smo istorijski gledamo prilično hendikepirani za komunikaciju. Mi ne umemo da komuniciramo međusobnom. Mi mislimo da umemo da komuniciramo međusobno. Neki se trude, pa su u tome bolje nego što je nekakav prosek. Ali, u proseku ljudi u okviru jedne porodice ne razumeju poziciju u okviru porodicu, ne razumeju šta su čija interesovanja, želje, potrebe. Imamo tu neku situaciju gde se vrlo često autoritet nameće nekom vrste sile i pozicije, a ne nekim prirodnim putem, itd. I ako to kreće iz mikroćelije društva, nije mnogo bolje ni u bilo kom drugom aspektu na bilo kojoj visini u tom celom procesu. I onda vrlo često se neke stvari podrazumevaju koje ne smeju da se podrazumevaju. Neke stvari se namećuju koje nisu takve da treba da se da nameću. Ja jesam za to da prosto svako dete treba da zna da škola nije slobodna aktivnost. Ti imaš obavezu da je završiš. Sad kako ćeš i sa kojim ocenama i to sve. Ali, ako si dete iz uređene porodice i svega toga i nemaš nekakve ogromne probleme u životu, ne postoji razlog da ne završiš školu. Neozbiljno je. Civilizacijski je neprihvatljivo.

Milovan Zvijer: Da budeš večiti student, čega sam se bojao.

Ivan Minić: Na primer, ne daj Bože. Ali, postoje stvari koje nisu nešto što treba nametati. Ne možeš da teraš nekog koga ne zanima da se time bavi zato što valja se. Ne valja se. Nije dobro ni za koga.

Milovan Zvijer: Kad si kod nametanja, ja ću sad iskoristiti da citiram jednog osnivača. Jedan te isti je dao dva u stvari citata koja mogu da apliciram na ovaj tvoj kratak monolog. Jedan je, kaže: “Ko smo mi da našoj deci namećemo naše snove?” On se to glasno pita. Apropo ovoga moranja, nemoranja, itd. A drugi je apropo razgovora ili ne razgovora ili komunikaciji ili nekomunikacije, kada se isto jednom zapitao, ali glasno, dovoljno da čujemo, pa da mogu da kažem da je stvarno citat, kaže: “Ma, mi se pripremamo detaljno za sastanke sa bankama, sa zaposlenima, sa poslovnim partnerima, sa svim živim. A kad smo se pripremili za sastanak sa našom decom?” Apropo komunikacije. Zato što problem je često što se stvari podrazumevaju. Znači, mi kad smo porodica, neke stvari se podrazumevaju, neke stvari se govore u hodu, imaju određene digresije, itd. Ali, kad pričamo o kompanijama i uopšte o tome, to u stvari u jednom trenutku stvarno treba da počne da liči na sastanak. I taj sastanak, da bi on bio uspešan, on mora da bude dekontaminiran od toga ko je kome otac. Ako je argument ja sam tebi otac…

Ivan Minić: Ja sam te napravio, ja ću te i… 🙂

Milovan Zvijer: Da, onda od te priče velikog posla nema. I kad kažem dekontaminacija, mislim da svi mi u stvari trebamo često da se dekontamiramo od nekih učitanih predrasuda koje imamo i u međusobnim odnosima, a ovde konkretno u porodici i vezano za samu kompaniju. I to je u stvari taj najteži proces. Jer na kraju rezultat je neki, ali put do nekog rezultata i kako se kroz njega prođe on je u stvari preduslov da bi rezultat bio zdrav. Jer ukoliko se rezultat oktroiše i naredi, to je će biti ovako, tebi ovo, tebi ovo – možda neko ne želi to. Ti imaš onu foru, da bi nekom nešto poklonio, mora da postoji i želja onoga koji poklon prima da ga primi. Ili zahvalnost poklonoprimca. Ako ti nekom kažeš: “Evo ti udeo u firmi”, a ovaj to ne želi, tu nema sreće u tome. Tako da ceo taj proces je apropo tvog komentara, podrazumeva komunikaciju i jednu strukturu kako bi stvar u nekoj konačnici imala smisla.

Ivan Minić: Mislim da je jako važna stvar – ja stalno koristim taj primer da otkad imamo dvostrukog MVP-ja, bucu iz Sombora, svaki buca iz nekog Sombora može da zamisli da je to moguće. Da li će da se desi? Pa, verovatno neće, ovo je upao u čarobni napitak kad je bio mali i jedinstven je u svakom smislu. Ali, može da se desi. Može da se desi i ovde. Ne mora da bude sa neke druge tačke i ne mora da bude projektovan kao najsavršenije telo i sve ostalo, ako ima nešto drugo, čak i u takvom sistemu gde je to toliko važno, očigledno postoji i druga opcija. Mislim da je jako bitna stvar zapravo koja se isto desila i dešava se da postoje pozitivni primeri gde neko može da vidi da neko sličan, uporediv, ne mora da bude sličan, ali uporediv kao kompanija, je uspeo da uradi tranziciju. Onda kažeš sebi: “Pa, dobro, ima i taj momenat srpskog inata. Pa, ako može on, valjda mogu i ja.” Ali, vidi, stvarno ako on može, to znači da postoji nekakav strukturirani proces koji treba da prođemo. Svaka priča je različita, svaka porodica je različita, svaka svađa je različita. Hajde, postoje neki arhitipovi na koje možemo da se vratimo, ali to je mnogo različitih sastojaka koji su u različitim odnosima u tom loncu, ali nekako treba da se sve stvari poslože. Pa će na neke da se potroši u jednom slučaju više, u drugom slučaju manje vremena, ali na neke druge će se obrnuto – prvom potrošiti manje, u drugom više. Ne moraš da daješ konkretne primere, imena i slično, ali voleo bih da oslikaš kako bi trebalo da izgleda taj proces?

Kako bi trebalo da izgleda proces tranzicije?

Milovan Zvijer: Da, taj proces, ako probamo najuprošćenije da ga kažemo, ja bih rekao da to nije proces koji može da traje nedelju dana. Ovde, nažalost, zbog toga što se dugo ništa nije radilo, a stvar je dockan, nije ni realno da traje 3 ili 5 godine. Ali, on mora da traje sigurno par meseci, da ne kažem pola godine. I u okviru tog procesa bi trebalo da se prođe kroz nešto što mi zovemo četiri pripreme. Neko može da ga zove drugačije, neko može da ima drugačiji pristup tome. A u tom procesu u stvari treba razumeti u kom stepenu stupnja razvoja i u kojoj fazi životnog ciklusa se nalazi kompanija, koja je predmet. Onda istovremeno razumeti kakve su – u kojoj fazi se nalazi osnivač i koliko je njegov značaj za kompaniju i koliko on kao on neku drugu karijeru. Jer užasno je važno da osnivač ne izlazi iz upravljanja i iz vlasništva, iz poslovanja, ukoliko nije osmišljeno nešto čime će se on baviti nakon toga. Onda treća stvar je u kojoj fazi životne dobi i interesovanja se nalaze naslednici, tj. neko ko bi trebao da preuzmi.

Ivan Minić: Prirodni naslednici.

Milovan Zvijer: Prirodni naslednici. I na kraju holistički pristup svemu tome u smislu gde je tu porodica u svemu tome. Jer šta je u stvari zanimljivo? Ja ne mislim, ako mene pitaš, a evo ovde sam pa mogu da kažem, ja ne mislim da je od presudnog značaja kada će biti izvršena promena u vlasničkoj strukturi. Ja mislim da je od presudnog značaja da svi koji treba da učestvuju u toj promeni razumeju šta ta promena znači i koje ona obaveze i prava kreira svakom od tih učesnika. Ti si čuo sigurno kroz bavljenje biznisom za nešto što se zove corporate governance, je li tako.

Ivan Minić: Naravno.

Milovan Zvijer: Korporativno upravljanje. A postoji nešto, termin koji nije ovde zaživeo, ali on globalno postoji, a to je family governance. Znači, to je porodično upravljenje. I često se, kad se radi korporativno upravljenje u porodičnim kompanijama, kao jedan od gapova se utvrdi da family governance nije regulisan. Šta to znači? To znači da u stvari su nejasne funkcije članove porodice u korporativnom upravljanju. Oni kao: “Tu nije bitno da li se ja zovem šef magacina, pošto sam osnivač ja u magacinu da kažem biće ovako”, a rušiš korporativnu strukturu gde je šef magacina kaže da to je njegov posao, a ne tvoj. U tom celom procesu razumevanja stepena pripremljenosti učesnika u tom procesu je od suštinskog značaja. U smislu dijagnostike i nekih koraka koje oni trebaju pojedinačno da preduzimaju. I ono što ja mislim da je jako poželjno i zato što je dobro ukoliko se u taj proces kreće pravovremeno je u stvari da se na neki način vlasništvo budućih naslednika testira na nivou family governancea. Zašto ovo govorim? Jer jedno je biti brat i sestra, ali drugo je biti poslovni partner. Možeš sa nekim kao bratom ili sestrom da se slažeš fenomenalno, ali to da li ćete vi biti odlični i poslovni partneri – poželjno je i da se ovako dobro slažete, ali to nije dovoljno. I faktički taj deo obrazovanja ili učenja, ono na čemu i ti, rekao bih, dosta potenciraš, kontinuiranog sticanja znanja je u stvari i deo procesa tranzicije. Jer tranzicije je infinite game. To je igra ima kao neki, ali nema ona nikad kraj. Jer ona kontinuirano traje iz razloga zato što i kompanija kao takva živ organizam, a i mi smo kao učesnici u tom procesu živi. Ali, ono što je svakako opasno je da svi ovi učesnici, bilo kompanija, bilo osnivač, bilo naslednici, bilo porodica ne budu pripremljeni i da se dogodi nešto što mi zovemo nagla predaja. Gotovo neverovatni, a sigurno neželjeni momenat, a to je kad biologija i neki nesrećni slučaj učine svoje i onda odjednom niko nije ni zagrebao pripremu i odjednom “a šta ćemo sad”.

Ivan Minić: I imamo mnogo slučajeva gde su neke priče koje su delovale neuništvo se raspale u jako kratkom roku, jer su izgubili bilo kakvu vrstu vođstva i bilo koga je bio sposoban da donese odluku.

Milovan Zvijer: Naravno, deo toga, kad pričamo o kompaniji, je profesionalizacija, itd, ali ovo je nekako ukratko ono što mislim da je važno da u tom procesu bude dotaknuto, da ne kažem obrađeno, kako bi se povećala verovatnoća da neki naredni koraci ka tom kontinuiranom poslovanju i traziciji budu što uspešniji.

Ivan Minić: Da li možeš da mi daš neke primere koji mogu da budu anonimizovani u potpunosti, ali koji mogu da oslikaju to kroz nekakve realne situacije sa kojima ljudi mogu da se poistovete?

Milovan Zvijer: Znaš kako, ja lično izbegavam po cenu da ne budem dovoljno zanimljiv, a u odnosu na ove stvari previše anegdotski usmeren. I reći ću ti zašto. Ono što je realno meni i tebi anegdota, tim ljudima u trenutku kada im se to dogođa možda je apsolutno sve samo ne anegdota. I sa te strane i nekako iz poštovanja prema celom tom procesu, izbegavam taj rizik, pa se više osvrćem na neke možda pozitivne primere.

Ivan Minić: Na to sam i mislio, jer sve te stvari koje se u nekom se pojavile kao problem, kada ih prevaziđemo, budu nešto čega se sećamo ipak sa nekim osmehom, koliko god da je bilo teško.

Milovan Zvijer: Pa, da. Tu je poziv, ponavljam, dogodine za seminar zato što na tim seminarima su učesnici i porodične kompanije i oni pričaju svoje studije slučaja. I mi se trudimo da njih motivišemo da iz prve ruke oni dele znanje. Jer jedno je kada konsultant ili advokat ili neko učesnik u nekom procesu priča o tom procesu, ali onaj koji je najaktivniji učesnik, kada on hoće da podeli to, to je najveća vrednost. Ono što ja mislim da je važno je da mi već u Srbiji imamo kompanije koje su sprovele taj proces, koje danas aktivno rade na tome. I ono što je nama jako važno je da te kompanije žele da razgovaraju o tome.

Ivan Minić: Shvatili su koliko to znači.

Milovan Zvijer: Jesu. Apsolutno da. Ne bih sada pominjao imena firmi. Na relevatnim skupovima oni sami se pojave, kažu nešto, itd, i to je jako važno. Ono što za publiku treba da bude važno je da to što je nešto urađeno kod jednih na jedan način, to uopšte ne znači da je to primenjivo kod nekog drugog na isti taj način. Ali, ono što isto – ja sam stvarno, jako rekao bih, entuzijastičan. Možda ima ono ljubav je slepa, pa sam ja nekako zaljubljen u ceo taj projekat i zaljubljen u ceo taj plavi okean, taj neverovatno veliki broj neverovatnih sjajnih i javnosti nepoznatnih ljudi koje rade fenomenalne stvari u svojim nekim industrijama, provinciji. Ali, ono što se meni sviđa je svedočim tome da ljudi žele da uče. Mislim da je to jako, jako važno. Daću ti jedan primer imenom i prezimenom. Imali smo jedan seminar ili gostovanje zajedno sa našim saradnik iz Sarajeva u – to je organizovalo Udruženje poslovnih ljudi ili privrednih društava Jelah Tešanj. Je li znaš gde je Tešanj?

Ivan Minić: Da. Ne znam mnogo ljudi, siguran sam. 🙂

Milovan Zvijer: Da, ne zna mnogo ljudi, ali to je jedna opština u Bosni i Hercegovini, koja nije velika po broju stanovnika i teritoriji, ali je izuzetno velika po broju preduzetnika. I mislim da verovatno tamo ima više radnih mesta nego što ima žitelja. I mi smo tamo bili i pričali neke stvari iz segmenata tranzicije, itd. A organizator toga i jedan iz organizacije je bio jedan gospodin koji se zove Izudin Ahmetlić, koji je jedan od najuspešnijih privrednika ne samo i u BiH, nego i u celom regionu. Listiran na Forbsovoj listi, itd. Znači, rang najuspešnijih poslovnih ljudi i javna ličnost kao takav. On je sedeo dva dana i posvećeno slušao kao i bilo koji preduzetnik koji je sedeo tu, a koji verovatno nije na tom nivou veličine kompanije, bez bilo kakve njegove svesti o njegovoj veličine u odnosu na ostale. Ton, ne samo on, nego i svi drugi učesnici tad koji su dali, to je meni bilo fenomenalno. To su ljudi u svojim zrelim godinama, gde je ovaj gospodin u najavi programa za lokalne i tamo TV stanice, kao: “Ovo nam je bitka na Sutjesci. Ovu bitku moramo da dobijemo. Sve što smo uradili do sada, ukoliko ovu stvar ne uradimo kako treba, stvar će biti uzaludna, rekao bih.” To je isto po meni jako važno da se razume da ceo taj odnos nije samo biznis, nego i porodica. Mislim da tu roditelji svoju decu će uvek posmatrati kao decu. Makar bili i partneri u poslu, neće moći da se otrgnu od toga. Tako da je to meni uvek interesantno da svedočim, da kako ljudi koliko god uspešni bili i koliko god velike biznise napravili u stvari imaju bazične ljudske potrebe, a to je da dete bude zadovoljno, da sve ima nekog smisla, nezavisno od toga na kraju dana i ko će tu kompaniju preuzeti.

Ivan Minić: Vrlo često u tom procesu ono što se desi kao posledica je da taj odnos zapravo bude bolji i zdraviji, da se svi ti neki konflikti koji postoje reše, jer vrlo često su posledica nametanja nekih stvari koje to dete nije želelo.

Milovan Zvijer: Da.

Ivan Minić: U ovoj celoj regionalnoj priči, imamo još jednu regionalnu komponentu. Jer smo se malo odaljili od sporta i košarke, pre svega, a ona te prati svo to vreme kao neko interesovanje. I jedan od razloga što mislim da smo se super razumeli i kad smo se upoznali i sve, što imamo slične dijagnoze. I meni je onog trenutka kad je prestalo da bude opcija da se ja nešto bavim time ozbiljno, ostao taj momenat posmatrača, ali vrlo posvećenog i strastvenog posmatrača. I uvek sam nekako tražio način da bar nekako učestvujem u tome. Najčešće sam išao kroz neko bavljenje novinarstvom, koje je hobi, ali jako važan hobi. Ali, ti si sebi odlučio u nekom trenutku da zakomplikuješ život malo više, pa ako možeš da podeliš malo više o tome.

Milovanov mandat u Žalbenom veću ABA lige

Milovan Zvijer: Pa, pretpostavljam da insinuiraš na ABA ligu, je li tako.

Ivan Minić: Da.

Milovan Zvijer: Pa, da, to je oplemilo ovaj moj portfelj svega i svečega vezano za sport. A neposredno tome je prethodila ozbiljna povreda koju sam pretrpeo. Pukla mi Ahilova tetiva, kao Kobi Brajantu. Tako da me to ohrabrilo. 🙂 Kao Kobi Brajant, što da ne! Šalim se, ali to mi je ozvaničilo kraj i rekreativnog bavljanja košarkom i ovih drugih aspekata. I onda sam tri i po godine bio u Žalbenom veću ABA lige. I to je za mene bila velika privilegija. Znam da zvuči politički i…

Ivan Minić: Čudno. 🙂

Milovan Zvijer: I čudno, ali jeste. 🙂 Zaista taj poziv koji sam tada dobio sam prihvatio i zajedno sa dvojicom kolega – jedan kolega je profesor prava i u međuvremenu je postao ministar državne uprave u Republici Sloveniji, Boštjan Koritnik, i jedan advokat, Krunoslav Štengal iz Zagreba, zajedno smo činili žalbeno veće. I meni je to zaista bila ozbiljna privilegija. Jer jako imam veliki respekt prema generalno sportu kao takvom i istovremeno ka toj ligi, koja može neko da kaže ovo ili ono, može to medijski da bude propraćeno na ovaj ili na onaj način, ili da učesnici sami doprinose nečim ovako ili onako, ali činjenica je da to liga koja daje direktnog predstavnika u Evroligu, činjenica da je to naša kakav god da je – kad kažem naša, mislim regionalna – i da se tu prosto igra kvalitetna košarka, da je vrhunskih igrača izašlo iz te lige u poslednjih 20 godina koliko ona postoji. I meni je to bila čast i zadovoljstvo i odgovornost. Nismo imali previše posla, istini za volju, ali kad je god stvar dolazila do nas, to je bilo ozbiljnog posla. Tako da nije bilo previše, ali bilo je ozbiljnog posla i to je jedno lepo iskustvo koje je sada ipak iza mene.

Ivan Minić: Iza tebe. I kolege su – pre nekog vremena ste odlučili da siđete sa funkcije, ali tih nekoliko godina, svakako, bilo je raznih situacija koje se dešavale. Nećemo se baviti njima, ali ono što bih voleo da mi negde kažeš šta ti je ta vrsta iskustva i poznanstava i saradnje sa takvim ljudima, koji su bez daljnjeg vanserijski dobri u svom poslu, i sama činjenica da si deo toga je negde potvrda da ima razloga što si tamo, šta ti je to donelo?

Milovan Zvijer: Pa, to mi je u principu donelo jedno profesionalno iskustvo. Znači, to iskustvo rada, nije ono sportsko, znaš. Mi smo tu ipak bili kao pravnici, a ne kao ljubitelji sporta. Tako da tako smo i posmatrali stvari koje su se događale. Ne kao publika, ne kao iz bilo koje druge uloge. I sa te strane mi je donela jedno pravničko iskustvo, koje je vrlo intimno i lično, i nije nužno ni prezanimljivo, ali je meni je bilo jako važno i da to nekako svedočim tome i da sa ovim ljudima nekako ukrštam na neki način argumentaciju u procesu donošenja odluka. Ono što ja imam, kako da kažem, iskustva ili promišljanja na temu košarke, ona nisu nužno imala veze sa mojim angažmanom u ABA ligu. Tako da ja tu imam posebna neka svoja viđenja, koja sad sam možda i slobodniji da delim, ali u različitim fazama manje ili više pričam na tu temu. Naravno, javno ne, jer nisam ni ja neka javno ličnost, niti nekog zanima šta ja mislim. Ali, ovako u nekim kafanskim pričama ili ovako drugarskim razgovorima štošta mislim o tome, jer meni je košarka mnogo dala. Stvarno mnogo dala. Ja sam najbolje prijatelje, svi kumovi su nekako vezani za košarku. Pa, da. I to je meni jako važno. I gde je odnos pobeda-poraz, kolektiv, timski duh. Prvi pasoš sam izvadio kad sam trebao da putujem na neki turnir u Mađarskoj. I prvi put sam sa košarkaškom loptom izašao iz Srbije. Tako da tu su meni nezamenljiva iskustva. Ja mislim da smo svi mi, pa i ti sigurno, i svi koji pričamo glasno o sportu na nenavijački način, ja mislim da mi svi to radimo iz jedne najfundamentalnije ljubavi. Jednostavno volimo to, valjalo nam je u nekoj fazi života, učinilo nam je živote plemenitijim i nekako osećamo da imamo pravo da ponešto i kažemo na tu temu.

Ivan Minić: I odrastajući upućen na one ljude na koje smo mi bili upućeni gledajući reprezentaciju, nije bilo baš preterano teško da se zaljubiš neizlečivo.

Milovan Zvijer: Tako je.

Ivan Minić: I u košarke i mnoge druge sportove, koga je šta zanimalo.

Milovan Zvijer: Slažem se.

Ivan Minić: Ali, ono što bih voleo je da podeliš neka svoja razmišljanja o svemu tome. Zato što – OK, imao si tri i po godine kada si bio deo toga, ali nisi bio to na način koji je potrebno da ispuniš tu svoju potrebu da budeš deo košarke, da učestvuješ na neki način malo više ne samo kao posmatrač. Lepo je biti i posmatrač, da se razumemo, ali kada imaš neku vrstu uticaja na stvari koje se dešavaju, kada imaš priliku da kažeš ideju koju će neko možda čuti, možda neko i sprovesti, onda je to mnogo lepše.

Milovan Zvijer: Pa, znaš kako, ja sam… Nisi me pitao, ali ću ti odgovoriti za čim žalim. Postoji jedna stvar za kojom profesionalno i lično žalim, koja mi prva pada na pamet, a nema veze sa porodičnim životom i nekim ličnim, ličnim stvarima, više ima veze sa poslom. Ja sam pre jedno 8 godina za svoju dušu pisao neki projekat o tome kako od Košarkaške lige Srbije napraviti razvojnu ligu. I to je neki dokument na 2-3 strane. I ja sam njega delio u nekom užem krugu ljudi koji imaju veze sa sportom. Nije tu bio loš feedback. Međutim, ja žalim što ja taj dokument nisam predao u Košarkaški savez i u Košarkašku ligu Srbije i dobio zavodni pečat.

Ivan Minić: Pravnik. 🙂

Milovan Zvijer: I onda ja mislim da bih ja time svoju misiju – naravno, voleo bih da se to sprovodilo, ali ja to nisam uradio. I to je ono što mi je žao. Ono što ja mislim da je u suštini – mi zaboravljamo, previše se bavimo tome da li je reprezentacija napravila neki uspeh ili neuspeh. Ja stvari posmatram malo drugačije. Mi trebamo sport kao sport prvo da volimo zbog igre, a ne zbog pobede i poraza. Pobeda i poraz dođu na nekom kraju. Sa druge strane, ti reprezentativci, oni su nekad bili deca. Ko će nam biti reprezentativac za 10 godina zavisi od toga koja deca se danas bave tim sportom.

Ivan Minić: I sa kojim motivima to rade i sa kojom strukom rade na tome.

Milovan Zvijer: Sve pomalo, tako je. Tako da sa te strane mene sada iz ove perspektive uspesi ili neuspesi u nekom konačnom smislu niti razočaravaju niti me impresioniraju. Ono što bih ja voleo je da naša deca dobijaju veću šansu. Kad kažem veću šansu, mislim u tom formativnom periodu od 16-17-18 godina, kao kad je nas u Zrenjaninu Kosta Jankov sa 16 godina. Pazi, imao je u timu Nebojšu Bogavca, koji je posle bio reprezentativac. Imao je godinu dana ranije, ja sad još nisam priključio u seniorski tim, imao je Luku Pavićevića. On je pored takvih imena, pa i Miroljuba Mitrovića, koji je bio veliko ime u staroj Jugoslaviji, on je pored takvih imena nalazio prostor da ispromoviše neke momke od 16-17 godina i da im dam šansu. Ja sad to ne vidim. Ja to ne očekujem da će na nivou Evrolige biti moguće, ali makar može na nivou Košarkaške lige Srbije, a mislim da se ni tu ne ostvaruje to dovoljno. I to je ono što mi je žao. Verujem da stvar može da se promeni. Mislim isto, Ivane, otvoreno da ti kažem, mislim da mi malo i organizaciono kaskamo za nekim stvarima.

Ivan Minić: Mnogo.

Milovan Zvijer: Ja bih voleo i tu da vidim neke pomake, ali istovremeno postoje ljudi čiji je to posao, pa verujem da je njima više stalo nego meni kao publici. Znaš, mene zanimaju dosta mali tereni. Ja kad sam u Beograd došao, nije me zanimao samo Marakana i Pionir. Mene su zanimale i Šumice, mene su zanimale male hale, mali tereni. I pre par godina sam bio u Nemačkoj. Moj prijatelj je tamo trenirao mali košarkaški klub u regionalnoj. To je neka treća liga. I meni je to bilo… Išao sam da gledam i Svetska prvenstva u košarci, Evropska, ali ovde mi je bilo stalo da gledam mali grad, mali klub. I to već negde postoji. Mi moramo to malo da preslikamo, moramo malo organizaciono da uzmemo najbolje. Sport je sportistima u redu, ali neke stvari moraju da izguraju ljudi – marketingom mora da se bavi neko ko zna nešto o marketingu, je li tako. 🙂 I, hoću da kažem, malo tu mora da se na nekim nižim nivoima. Jedno je – lako ćemo mi za Zvezdu i Partizan. Lako ćemo mi za reprezentaciju. Ali, nisu košarka samo Zvezda i Partizan i reprezentacija. Nego su košarka i brojni mali klubovi, koji ni ne znamo u kakvom su stanju.

Ivan Minić: Ako i postoje.

Milovan Zvijer: Ako i postoje. I to je ono što mene zanima, da vidim tu određeni napredak ili ukoliko ga ne vidim da budem razuveren, tj. da neko kaže: “Pa, ovaj čovek priča bez veze. On nije u pravu. Svugda cveta cveće i sve je super. I mladi imaju šansu. Ali, on to priča zato što ne zna.” U konačnici bi više voleo da ovo pričam iz neznanja, nego iz toga što nisam u pravu.

Ivan Minić: Kako ja to vidim? Mene to dosta podseća na onu situaciju u tvojoj profesionalnoj karijeri, kada si ti odlučio da napraviš neku vrstu ne ni zaokreta, nego blagog otklona od onoga što je bio nekakav mejnstrim. Mi imamo s jedne strane tu celu situaciju da – OK, sad imamo dva kluba u Evroligi, vrlo jasno da će oni imaju visoke takmičarske ambicije, da će imati velike budžete i sve ostalo, i da u tim budžetima neće biti preterano mesto za igrače sa ovih prostora. Odnosno, da će oni da budu, bez želje da stvarno zvučim preterano grubo, ali nemam bolji izraz, da budu nužno u zlo u rosteru. Pošto ti trebaju, jer ne možeš da igraš sve ono ostalo i ne možeš baš da kupiš sve što si zamislio. Ali, taj momenat da postoji cela struktura i mlađih kategorija i seniorske kategorije u nekoliko liga, da se time u principu niko ne bavi. A taj momenat… Imamo kod firmi nasleđivanje, u sportu nemamo nasleđivanje, ali imamo život posle sporta, koji često dođe prekasno, koji često dođe u trenutku nakon dosta godina nebrige o bilo čemu, koji često dođe tako možda neko ko voli to što radi i samo to zna da radi, onda to radi duže nego što bi trebalo i na kraju dana upropasti sebi život zato što je ostao u nečemu u čemu nije dovoljno dobar i ne može da uradi to što treba. A vrlo često ti ljudi koji su deo tih organizacija, čak i kada imaju najbolje namere, hajde da računamo da imaju svi najbolje namere, oni su unutra. Oni ne mogu to da sagledaju na neki pravi način. Oni, naravno, znaju i koja su ograničenja svega, koja mi ne znamo, jer gledamo to sa strane, ali kako je izgledalo. Bar neke detalje podeli od toga šta je bila tvoja ideja, kako bi stvari mogle da se dugoročno vrate na neki kolosek.

Zašto profesionalni sportisti moraju da misle na život posle karijere?

Milovan Zvijer: Ovo je jako važno. Ja sam došao kod tebe u goste, ali ja nisam neka javna ličnost i nisam neki policy maker i nemam čak ni te ambicije, niti imam taj mišić da to sprovodem. Ali, kad me pitaš, onda kapiram da je ljubazno da odgovorim. Ja zaista mislim da mi moramo da se suočimo sa tim da kod nas se predugo ostaje u nečemu što se zove profesionalni sport, a primanja tih ljudi i momaka nisu adekvatna.

Ivan Minić: Osim na najvišem nivou.

Milovan Zvijer: Ako nisu najviše nivou. I kako i kada s njima iskomunicirati i reći: “Ljudi, enough is enough. Napravi prostor za mlađeg, a ti – čoveče, nije sve sport, daj malo da pričamo o drugoj karijeri. Daj da pričamo o tome šta je doškolovavanje.

Ivan Minić: Šta je život.

Milovan Zvijer: Šta je život. I to je jako osetljiva tema, koja je ovde potpuni tabu. Ja neću prvi da budem, neko će ovo gledati, koji će nužno da pokreće tu temu, ali ovde to – karijera posle karijera i šta se radi posle, o tome se ne razgovara uopšte. I onda ti vidiš primere globalno, imućnih i uspešnih sportista, koji je relativno brzo posle karijere dođu u neke ćorsokake. A zamisli one koji su bili deset puta neuspešniji. Zamisli koliko tu ima socijalnih slučaja, koji iz svega toga nastaju. I ja mislim da ko ovde krene da se bavi tim KPI-jevima, da postavlja neke nove, da nije sve u sportu da li si pobedio ili si izgubio, nego ko si ti. Znaš šta mi previše često sebi dozvoljavamo svako od nas i toga sam se ja bojao, i dalje se bojim? Mi previše dozvoljavamo da nas definiše ono čime se mi bavimo i da nam to bude – to je jedan deo nas, ali to nismo mi. Ja sam advokat, ali nisam ja samo advokat. Ili neko je doktor. Nije on samo doktor. Znači, u tom smislu, i ti ljudi, oni su sportisti, ali nisu samo sportisti. Oni su prvo bili ljudi, pa su onda postali sportisti, a posle sporta opet treba da budu…

Ivan Minić: Samo ljudi. 🙂

Milovan Zvijer: Samo ljudi. 🙂 I to je jako, jako bolna, osetljiva tema, jer, kažem ti, ne možeš – ako neke stvari ne naučiš kad im je vreme ili ne naučiš da uči, teško je vratiti nekog ko je sad 30 godina u školsku klupu, je li tako. A teško ga je i ubediti da je u redu – on je imao predstavu o sebi kao sportisti, ali da sad kreće negde od nule i da kreće sa nekog šaltera ili iz neke fabrike ili iz neke proizvodnje. I mislim tu taj prostor je duboko uvezan i sa onim kada ljudi prestaju da igraju. Jer nekad mislim da je u redu. Evo ja sam prestao. Ko zna šta bi – možda ja ne bih bio ni blizu nekog vrha. Ne bih sigurno bio vrhunski, da se razumemo, ali je bilo nekog preduslova da se bavim time. Ali, neku odluku sam doneo, neko drugi je dobio više prostora, jer sam se ja sklonio, ja sam dobio nekog drugog prostora i nije sad tu kraj sveta bio. A bio sam na nekom širem spisku neke kadetske reprezentacije, itd. Potpuno je efermerno i nebitno sad. Ali, prosto smatram da je to jako, jako važno da se ta tema u nekom trenutku pokrene i mislim da je ona neizbežna i da je ona društveno važna, a nije važna samo za pobedu i poraz nekog kluba.

Ivan Minić: Mislim da to promišljanje koje ti imaš i način na koji razmišljaš o tome – kad smo pričali o specifičnim stvarima iz tog nekog predloga i plana i svega, to je meni bilo jako interesantno zato što uopšte ne dolazi sa mesta sporta, nego sa mesta života i nečega što treba da bude održivo i što treba dugoročno da da neki rezultat. Ne gleda se trenutno šta će da bude, nego šta će da da rezultat za 10 ili 15 godina.

Milovan Zvijer: Jeste, to je meni tad bilo zanimljivo. Kažem ti, ali davno je to sad bilo. Ja sam to tad napisao, ostala mi je više kao neka anegdota. Imam par svedoka. Mislim, papir postoji! 🙂 Pečati ne postoje. 🙂 Ne mogu da krivim nikoga što ništa od toga nije urađeno, jer formalno nikog to nisam ni predložio. Tako da to je moja greška, ali imam nekoliko svedoka sa kojima sam komunicirao to i to je… Ovo je kao da si ti napisao neku lepu ljubavnu pesmu koju nikad nisi objavio.

Ivan Minić: Ne moraš ni da je objaviš, ali moraš da je daš osobi za koju si napisao. 🙂

Milovan Zvijer: To! Je li tako! 🙂 E, ako je nisi dao osobi za koju si napisao, pa nećeš ti meni da je recituješ, jer nisi je za mene napisao. 🙂 Tako da, hoću da kažem, to je negde moj osvrt na tu situaciju.

Ivan Minić: Ono što negde isto gledamo često kao vrlo značajnu kategoriju svega i gde postoji veća svest o tome 15-ak godina, a to je da zapravo taj sport – on ima razne komponente kroz koje utiče na život. Jedna od njih je ako si se bavio profesionalnim sportom, čak i da je sve OK, tvoje telo nije kao telo osoba koja ima toliko godina. Verovatno je značajno starije i značajno izmučenije, jer prosto to je uslov toga čime se baviš. Ali, taj sport za mnoge otvara onu mogućnost da iako vide da ne mogu da budu vanserijski uspešni, što je dosta teško pomiriti se sa tim, shvatiti to, naročito ako imaš ljude sa različitih strana koji ti govore – neki ti kažu da ne možeš, a drugi da možeš, pa ti biraš koga ćeš da slušaš, ali taj sport otvara mogućnost da možeš da završiš neki vrhunski fakultet, da odeš i da proputuješ svet, da možda ne zaradiš nekakve ogromne novce, ali da zaradiš neke novce, samo ako možeš realno da sagledaš svoju situaciju u tome i ako znaš šta hoćeš da radiš sa sobom za 5-7-10 godina i da to ne bude nešto po svaku cenu, nego nešto što je deo nekog većeg plana. Pa, opet može da se desi da se taj plan poremeti.

Milovan Zvijer: Ali, složićeš se, takvih primera u Srbiji sad već ima dosta. Sjajnih momaka i devojaka, koji su iskoristili sport kao polugu za obrazovanje. Tako da čak i u nekim uslovno rečeno manjim sportovima, koji su, na primer, u koledžu zastupljeni u određenim državama. Tako da ti imaš momke koji su odavde igrajući vaterpolo završili sjajne koledže u Americi, jer se igra u Kaliforniji, itd. Onda ženska odbojka pre svega je velika tamo. OK, muška košarka svakako, itd. Tako da, da, mnogi su te stvari uspeli da uvežu u pravom trenutku i na kraju dana nekoliko momaka koje se vratilo igralo je u Srbiji i studirali su Americi, itd. Tako da ja apsolutno se slažem sa tobom. Ja sam ti rekao na početku kad si me pitao, meni je ceo taj kontekst, ako je tema sport, ta prijateljstva koja su tu stečena i to, što ja svakom o njih pojedinačno da ti pričam neke priče, to je negde mene opredelilo u tom nekom delu i smatram da – ne planiram odustanem od voljenja sporta. Samo ga sad volim da malo drugačiji način.

Ivan Minić: I ne verujem ti da nisu važni rezultati, jer mislim da je svima važno šta će da se desi za mesec i po dana i da svi to željno iščekujemo kao krunu jedne generacija koja nam je vratila želju u sportu koji volimo.

Milovan Zvijer: Kad kažem nije mi važno, više sam mislio u kontekstu toga da ne treba porazom ili pobedom pokrivamo nešto što postoji mimo tog poraza i pobede, a to je ono što se događa u toj bazi.

Ivan Minić: Dobro, da se vratimo na ono što je posao. Ja bih svakako preporučio svima kojima je ovo što smo pričali bilo interesantno i prosto način na koji ti gledaš na ove stvare zanimljiv da te zaprate na Linkedlnu zato što zahvaljujući tim nekim postovima, koji mislim da nisu svakodnevni, ali su redovni, ja ponovo imam ritual da idem na Linkedln, da čitam šta ljudi pišu zato što sam u jednom periodu bio dosta selektivan po pitanju, jer je to postala mreža puna nekih plagijata i koječega i prevođenja stranih statusa koje sam već negde video i mnogo nekih neiskrenih priča, a ono što ti izbacuješ, ta zrnca koja su redovno na tom profilu su zapravo nešto što je meni jako blisko, jako zanimljivo i jako mi je dobar način da sa tim počnem dan, sa tom nekom dozom glavolomke, inspiracije ili šta već taj dan spremno. Tako da samo nastavi sa tim. Ne znam da li se premišljaš oko toga, ali nemoj, nastavi zbog drugih, ako možda ne bi i zbog sebe. A ono čime bih voleo ovaj razgovor da zaključimo je zapravo kako smo se mi upoznali. A mi smo se upoznali preko zajedničkog prijatelja i kolege, koji je bio gost u Pojačalu, Dušana Basala, koji je pre nekih godinu i nešto pokrenuo platformu Talks and Folks, koja ima za cilj da omogući ljudima koji su u potrazi za govornicima za konferencije da pronađu te ljude. Ali, ono ja negde vidim kao mnogo važniji aspekt svega je taj odnos da na jednom mestu imaš brojne neke jako interesantne ljude sa vrlo zanimljivim karijerama i profesionalnim rezultatima, koje možeš da angažuješ da ti budu mentori. E sad, taj odnos mentor-mentee kod nas gotovo da nije ni postojao u prethodnom periodu. To je bilo možda na nivou nekog incidenta ili se dešavalo da neko ko je strani đak, ko je tamo imao priliku za tako nešto, oseti potrebu kada se vrati u Srbiju da nastavi da gradi to, ali to je bilo na nivou neke lične inicijative. Nije bilo institucionalizovana na neki način. A zahvaljujući našem drugu Duletu, mi sad to imamo. I sad i ti i ja smo mentori na platformi u različitim oblastima prirodno, je li. Ali, meni je to mnogo važno. Meni je to mnogo važan deo mog profesionalnog rada. Kroz platformu individualno vrlo često ću naći vreme za nekog, iako objektivno kad sve stavim u Excel, ja ne bih trebalo da imam to vreme za tu osobu. Ali, zbog tog verovanja u potencijal i u ljude, naći ću vreme. Takva je manje-više postavka sa svima. Svi mi imamo pametnija posla, ali biramo da to radimo zato što nam je važno. Kako ti gledaš na to i kako ti uopšte vidiš svoju ulogu u celoj priči?

Šta za Milovan znači mentorstvo?

Milovan Zvijer: Pa, za početak, pošto si ti spomenuo Linkedln, moram da napravim jednu kratku referencu na to. Ja nemam Facebook, nemam Instagram, nemam Twitter, nemam – šta još ima, TikTok?

Ivan Minić: Sve to.

Milovan Zvijer: Znači, nemam ništa. Ja ne postojim u tom svetu. Imam samo Linkedln. I to je verovatno problem. Jer da imam nešto drugo od ovoga… Tako da ja ni ne znam da li ja na pravi način i koristim Linkedln. Možda ga koristim kao Twitter. Možda imam Twitter ne bih ga koristio. Ali, u svakom slučaju, nisi prvi koji nešto pohvalno kaže na tu temu, ali ja svaki put mislim da me zafrkava taj ko to kaže.

Ivan Minić: Ne. 🙂

Milovan Zvijer: OK, ali ja stvarno mislim. 🙂 A u stvari sve je krenulo, prvi post na Linkedlnu sam objavio onda kad smo najavljivali prvi seminar o porodičnim kompanijama. Pre toga sam imao Linkedln godinama, ali nikad ništa nisam puštao, jer stvarno držim da irelevatnih stvari ima puno. I onda prvi put kad sam mislio da nešto relevantno imamo da kažemo, kao prvi seminar o porodičnim kompanijama, to je bio prvi post. Nakon toga sam krenuo malo češće da pišem, ali sam u poslednje vreme malo možda i preterao.

Ivan Minić: Ne. 🙂

Milovan Zvijer: Tako da ti je dobar osećaj bio da možda i razmišljam da malo povučem ručnu. U svakom slučaju, meni je to bio neki zanimljiv način tok komunikacije. Ali, moram da ti kažem tu jedan uvid, što je… Ljudi ne vole ozbiljne stvari. Ljudi zanima u principu da je nešto funny, goofy, da ono, da ono. I to nije nešto. Ja nisam neki joker, pa da ja sad treba nekog da zabavljam. Ja pokušavam da u nešto što mislim da je zanimljivo ubacim neki content, pa da onda probam da podvalim…

Ivan Minić: Poentu.

Milovan Zvijer: Kroz neku foru neku poentu. Ali, to nije lako. Ja to nisam znao. Jer kad hoćeš da budeš iole zabavan, pokušavaš iole, ti u stvari hodaš po ivici. Ta ivica je nezgodna. Možeš nekoga da uvrediš, možeš da ispadneš nezanimljiv, a pokušao si da budeš zanimljiv, pa je to negativan efekat, itd. Ali, ja sam malo odlučio da se kockam s tim, pa sam onda nešto piskarao na neke teme s vremena na vreme. I onda je verovatno kao rezultat toga, tu je možda negde i Dule ukačio da postojim delimično i vezano za to. A ovo za Talks and Folks kao konkretno pitanje, ja stvarno kad kažem da mi je čast i zadovoljstvo, ja stvarno mislim da mi je čast i zadovoljstvo i odgovornost. Jer kad me je Dušan zvao i upoznao me sa konceptom i upoznao me sa ljudima, tj. rekao mi je ko je sve učestvuje u tome, na kakav način. Nemam ja percepciju sebe kao nekoga kome je baš obavezno mesto tu. Najiskrenije ti kažem. Niti sam i dalje siguran da mi je obavezno mesto tamo, ali kad sam već pozvan skapirao sam da neko drugi misli da je to u redu, pa hajde sad, ne treba nekako ni preterivati u nekom defazivnom odnosu prema takvim stvarima. Tako da ja na to gledam kao jedan važan mali deo mog bivstvovanja i mislim da će to kroz vreme dobijati na značaju. Ne ja kao ja, nego koncept kao koncept. I duboko verujem u ispravnost istog, pogotovo što su neka nišna znanja tu stavljena na sto. I nekako mislim ta mogućnost da ako već nešto znaš ili neko misli da znaš ili kako god to definisali, pa možeš da podeliš, pa da utičeš na nekoga, mislim da je to jako važno. Daću ti jedan primer, nije direktno vezan za Talks and Folks, ali vezan za davanje i vezan je za činjenje, a vezan je i za Linkedln. Nedavno mi je stigla poruka jedna na Linkedln i ona je bila otprilike – da sad ne čitam, ali bila je: “Dobar dan, ne znam da li me se sećate. Bila kod vas na intervjuu pre 10 godina i nisam prošla na intervjue, ali ste me preporučili jednoj firmi. Tu radim već 10 godina i jako sam zadovoljna. I puno vam hvala. Ja vas pamtim kao jako pozitivan lik u mom životu.” I to je poruka koja je meni… Ja tu koleginicu stvarno nisam – ja sam video na razgovoru tad za posao. Mislim da je bila dobar kandidat. Bilo je posla samo za jednog kandidata, ona nije dobila posao. Kad su me iz jedne velike, ozbiljne multinacionalke pitali: “Jesi li imao nedavno nekoga?” Ja sam rekao: “Imao sam.” Nazvao nju, pitao je li u redu da vaš CV prosledim tu i tu ili da vi pošaljete na tu i tu adresu. Ona je 10 godina tamo. Šta hoću da kažem? Činjenje mlađima, činjenje kolegama, činjenje nekome kome želi da mu bude učinjeno, ja mislim da je to negde i društvena obaveza i na neki način odgovornost. Mislim da je vreme tu ključan faktor. Svi ga imamo u ograničenom opsegu, ali ja ću se truditi da maksimalno dostupno i slobodno vreme stavljam i u funkciju toga. I meni, kažem ti, prilično važno. I neki korak učinjen. Zato ti treba malo ipak – nije dovoljan fakultet, trebalo malo i iskustva, malo da je prošlo, malo seda glava, što se kaže, i onda nešto možda može… Jedan moj poznanik kaže: “Ja ceo život tražim jednu rečenicu.” I ja stalno tražim jednu rečenicu. I meni je drago, pa kraju dana iz ovog razgovora, neko uhvati ko bude slušao jednu rečenicu. Jer te jedne rečenicu su – meni je jedan susret sa Pavlom Vlajičićem i jedna rečenica, hajmo u Zagreb, mnogo učinila. Mislim da to traganje za jednom, ali ne jednom self-help rečenicom, ti to možeš, ti si najbolji. Kao: “Uf, imam jednu rečenicu. Ja sam najbolji!” I onda gledam se u ogledalo i ponavljam da sam najbolji. Nisam najbolji. Ja sam to što jesam, i bez ogledala i bez te rečenica. Jedan rečenica koja će biti ta grudva koja treba da napravi neku veću grudbu, da ne kažem neku lavinu pozitivnih stvari. E, tu verujem da i Folks and Talks i ti sa ovim što radiš – mislim da je ovo na neki način investiranje u deljenje. I mislim da ko uhvati jednu rečenicu, ko zna da je koristi, i to može da bude više nego dovoljno.

Ivan Minić: Apsolutno. I taj momenat loših, odnosno loše procene i neadekvatnih očekivanja je nešto što mnogo ljudi muči. Preveliko očekivanje od neke konferencije, predavanja, podkast, bilo čega. Život ne funkcioniše tako da je svako iskustvo vanserijsko i da te svaka stvar od početka do kraja transformiše život u potpunosti. Ali, ako ti ostavila tu jednu stvar o kojoj ćeš da razmišljaš, od koje će, što ja kažem, da te boli glava, bilo je vredno. Super je ako možeš da nekad imaš i nešto više, ali ako imaš to jedno, to je ispunilo svoju funkciju. Jedna stvar kod tog odnosa mentor-mentee, koja mislim da je važna, a malo smo negde i o tome pričali, to je taj momenat da mi smo svi učeni, a posebno mi dečaci, čak i ako ne u neposrednoj porodici, ono u društvu da nikada ne smemo da pokažemo slabost niti bilo šta slično, i da to traženje pomoći i uvek negde ocenjeno kao znak slabosti, a to nije tačno. To jednostavno nije tačno. Ti ovde angažuješ nekoga, kontaktiraš nekoga da ti bude mentor ne zato što si ti slab i ne možeš, nego zato što život traje konačan broj dana, godina i svega, i ako neko može da ti prepriča i da ti pojasni i da ti skrati neke stvari, da ti destiluje neke stvari, to ti na kraju dana potvrdi ili opovrgne ideju da se fokusiraš na nešto. Zašto to da ne iskoristiš? I to je u principu najveća vrednost tog nekog odnosa. Naravno, postoji i dugoročni mentorski odnos, gde je neko tu da stalno pričate o nečemu i da te provodi, da zajedno prolazite kroz neke faze, jer ih je on prošao, a ti tek treba da ih prođeš, pa znači negde da imaš tu vrstu feedback stalno šta se dešava. Ali, mislim da ta vrednost i ta promena mindseta na kojoj svi zajedno radimo kroz sve ovo što radimo, svako u svojoj oblasti i svako čoveka po čoveka na kraju dana, da to može da napravi jednu ozbiljnu društvenu promenu u perspektivi.

Milovan Zvijer: Pa, ja mislim da je to već slučaj. Moram biti iskren, ako uvežemo to sa kompanijama generalno, mislim da su tu multinacionalke učinile puno u našem okruženju kroz upravo te empatične stvari, kroz HR funkcije, koje su stvarno HR funkcije, kroz te mentorske radove, itd. I nekako ekosistem, ja bih rekao, malo manje maskulinum sad oko svega toga i da ljudi prosto prihvataju da u ovom tempu rada, itd, da nije stvar trpeti, trpeti, nego da jednostavno treba naći dobar način da se određeni nedostaci kanališu kroz neke stvari: bilo da su lične, bilo da su profesionalne kroz mentorski rad ili praćenje određenih autora u nekom segmentu, itd. Tako da ja duboko verujem. Možda sam oko nekih stvari suzdržan, ali duboko verujem da su ogromni koraci u nekoj emancipaciji. Mislim da mi isto imamo obavezu da malo obojimo stvari pozitivno. Najlakše je posipati se pepelom i kao ništa ne valja, ne valja ovo, ne valja ovo. Ukazivati konstantno na neke nepravilnosti, itd. Ja sam skloniji tome da se ukazuje na pozitivne primere. Jer što više ukazujemo na nepravilnosti, mi samo uviđamo koliko toga postoji. Ali, hajde da pričamo o pozitivnim primerima i onda hajmo da lista pozitivnih primera pobedi listu negativnih primera. I ja duboko verujem da pozitivnih primera – ne znam da li ih ima više, ali ih dovoljno da je to jedna kritična masa. Mislim da ko hoće da uči, treba samo da nađe vremena. Sadržaja ima. Treba da nađe vremena da iz mora sadržaja nađe ono što ga zanima i šta je kvalitetno u tome. I sa te strane ja sam stvarno pozitivna i verujem da je taj proces emancipacije – on kontinuirano traje i prihvatanje slabosti, neznanje, vraćanje unazad dva-tri koraka. Ja dan-danas mnoge stvari naravno da ne znam i naravno da učim. I ja imam na neki način ljude u svom okruženju koji su mi uzori ili možda čak i mentori, a da nemaju formalnu funkciju mentora. Mislim da imati kroz ceo život nekoga na koga ćeš da se ugledaš, to je po meni poželjno. Tako da sa te strane, to što je Dule Basalo pokrenuo i ekosistem koji je uspeo tu da kreira, da on u stvari na pravi način agregira. Ja verujem da on ima jednu centrifugalnu silu koja će oko svega toga da okuplja ne samo kvalitetne mentore, nego i kvalitetne menteeje, jer su oni za par godina mentori i oni su za par godina ili možda već i jesu na nekim pozicijama koje čak mogu da budu i veće od pozicija od onih sa kojima razgovaraju, ali nemaju neka specifična iskustva ili neka znanja. I mislim da on to radi na jako dopadljiv i kvalitetan način. I, kažem ti, verujem u centrifugalnu silu toga i verujem u znanje kao u središte svega i u jednu nesebičnost deljenja kao element bez koga je znanje u stvari jalovo.

Ivan Minić: I jednu dobru nameru koja stoji iza svega.

Milovan Zvijer: Apsolutno.

Ivan Minić: Hvala ti puno na ovom razgovoru. Meni je bilo zanimljivo. Verujem da je slušaocima bilo interesantno. Vama hvala što ste nas slušali. Kao i dosad, sva pitanja, komentare, sugestije, sve to što uz to ide ostavite na za to previđenim mestima na Youtubeu na komentarima. Sve što bude interesantno pokušaćemo da vam odgovorimo. Naravno, ako vam je interesantno, kontaktirajte i direktno Milovana. To bi bilo to za ovu nedelju. Mi se vidimo ponovo sledeće nedelje. Hvala vam još jednom.