Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: U današnjoj epizodi Pojačala moj gost moj, pa nazovimo to tako, kolega, Miloš Milaković. Ne možemo baš da kažemo smo kolege, ali možemo da kažemo da sam ja njegov fan i Patreon i da od početka njegovog kreativnog rada pratim to što radi i zaista me oduševljava i već duže vreme želim da ga dovedem da ispriča prosto kako izgleda to iz ugla jednog kreativca koji radi na ovom ne baš sjajnom tržištu. Radio je mnoge zanimljive projekte. Znate ga iz Dnevnjaka, znata iz raznih saradnji sa Polovnim automobilama, sa MaxBetom, itd, ali u svakom od tih sadržaja koje je kreirao sam ili sa prijateljima vidi se jasno njegov autorski pečat i njegov zaista sjajan smisao za humor. I mogu slobodno da kažem da je on jedan od ljudi koji meni svaki put kada izbace neki zanimljiv sadržaj ulepšaju dan, a to nije baš tako lako. Miloše, hvala na tome. A vama preporuka da poslušate ovaj podkast zato što je on na kraju snimanja, kada smo se završili, rekao: “Mislim da je ovo jedan dobar intervju sa kojim ću da se ispišem neko vreme i neću dati svoje dalje komentare, nego ću se samo baviti autorskim radom.” Uživajte!

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Dragi, Miloše, dobro došao.

Miloš Milaković: Drago mi je, drago mi je.

Ivan Minić: Veliko mi je zadovoljstvo kada imam priliku da ugostim nekog ko me u ovom prilično ne baš sjajnom periodu uveseljava, a ti to radiš svakodnevno, što kroz storyje, komentare, a što kroz s vremena na vreme skečeve koje izbacuješ autorski, a i godinama unazad kroz sve što si radio. Tako da jedna velika lična zahvalnica zbog toga.

Miloš Milaković: Ne znam šta da ti kažem osim, takođe, mnogo hvala i na pozivu. Baš drago mi je. Inače, mislim da će ovo biti verovatno moj poslednji intervju, ne mislim u životu zbog nečeg, mislim da više i nemam šta da kažem i ovo mi je dobra priča. Zato sam i pristao da dođem. I gledam, kad pustim neki stari intervju, gledam koliko mi se neki stav promenio otad. I onda me jako OCD me ubija zato što sad nije isto svuda što sam… Tako da unosi mi neku ogromnu tenziju. Može biti zbog nekih mojih ličnih problema, ali mislim da nakon ovog dugo, dugo vremena neću davati intervjue i to. Tako da eto.

Ivan Minić: Ono što mi uvek volimo da uradimo u ovom delu svega je da na neki način ispričamo priču koja se desila pre onoga što svi znaju, a to je, što ja kažem, kod preduzetnika obično geneza bolesti, jel.

Miloš Milaković: Da.

Ivan Minić: A i kod kreativaca nije mnogo drugačije. I uvek počinjemo od Munchamallow pitanje, šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću…

Miloš Milaković: Brate, ja mislim, sad slagaću te, ali ja mislim, to sad treba pitati mog ćaleta, ja mislim da je meni – znaš kad deca kažu astronaut, ovo-ono, ja mislim da sam ili hteo da budem pop ili da radim za kamion, đubretarac. Mislim da mi je to bilo. Zato što sam – mislim da sam čak i igračku imao, kamiončić narandžasti. I to mi je uvek bila gotiva, ta vožnja na tome. I mislim da je to bilo prvo što sam izgovorio kao baš klinaca – eto, hoću to da budem.

Ivan Minić: Pazi, uopšte nije retko. Ima dosta tih slučajeva gde ljudi ili to zbog toga što oni vise i zabavno i to sve, a drugo je odlazak u ostale uniforme svih oblika, vrsta, itd.

Miloš Milaković: Jeste.

Ivan Minić: Ali, to je ono prvo što ti padne na pamet kad razmišljaš, dok si još klinja, dok te prva stvar povuče, a onda negde ide škola, osnovna, srednja, i sve to. I šta su bile stvari koje su tebe negde zainteresovale u tom najranijem periodu? Kad si prvi put video da, OK, škola je obaveza i neke stvari moraš, trebao bi da uradiš, to je društveni konsenzus, ali jedna stvar je obaveza, a druga stvar je da tebe nešto zapravo tu zainteresuje i zanima.

Miloš Milaković: Pa, slabo šta je mene zanimalo kao istinski zanimalo. Ali, pričao sam skoro u jednom intervjuu sam rekao da ceo ovaj put koji sam ja izabrao je stvarno došao potpuno slučaju, što sad možda i nije, kad sad pogledam sa nekog aspekta drugog, ali mislim da sad kad razmislim i kad se vratim nazad, mislim da je gluma tu negde uvek išla kroz da li zajebanciju u školi, da li kroz neke priredbe u osnovnoj školi, da li kroz snimanje kratkih videa na telefonima prvim u srednjoj školi, kasnije na faksu nekog pisanja kreativnog. Tako da je uvek, hajde da proširim, kreativa. Eto, to je neko stvaranje nečeg, uglavnom funny, uglavnom nešto da je zabava, ali mislim da je to. Nisam nekad nešto tripovao, iako sam išao na Pravni fakultet. OK, bile su faze, tad kad sam išao na faks sam tripovao biću advokat. Ali, ako me pitaš koji mi je trip bio jači, da li da budem advokat ili da se bavim glumom na nekin način, definitivno ovo drugo.

Ivan Minić: A, kaži mi, taj momenat koji je sa jedne strane, dakle, kreativni rad u smislu osmišljavanja toga što će da bude i druga stvar je taj neki deo interpretatorski, prezenterski. Obično te stvari ne idu zajedno. Ima slučajeva kada ide. Ima, naravno, najvidljivije je možda kroz stand-up komediju, ali uglavnom su te stvari nekako odvojene. Uglavnom one smešne stvari piše neko drugi, osoba koja nam ih prezentuje je samo sjajan prezenter. Kako je to kod tebe izgledalo?

Miloš Milaković: Mislim da je to samo nedostatak ljudi i resursa koje svi kreatori ovde donekle imaju. I to je neka želja da ti sam nešto zapravo radiš. Nemam tu neko detaljnije objašnjenje, ali eto ako krenemo od Tarzanije, preko Dnevnjaka, prosto nismo tripovali da neko drugi piše, a da mi kao radimo, nego hajmo da svi nešto radimo. Pa, sad, OK, možemo zvati nekog da deo nekog našeg sadržaja izvede, ali smo uvek tripovali da je to nekako naš projekat od početka do kraja. I mislim da je to negde čist kreativac, da drži stvar od početka za kraja, za mene nekako najbolja priča, ako mogu. Dešavalo se nekad i da vidim da u nekom momentu ne mogu da izguram sve, ali, doduše, retko, ali kažem ti, mislim da je to negde jednostavno tako u nama. Sad kad kažem, mislim na celu ekipu koja je sa mnom sarađivala.

Ivan Minić: Kaži mi, taj ceo momenat srednja škola, interesovanja sva koja idu uz to, i onda negde pri kraju škole treba da se opredeliš šta ćeš da studiraš, odnosno u suštini čime ćeš da se baviš. Naravno, mnogi niti završe taj fakultet koji upišu, niti shvate da to nije nešto čime žele da se bave, ali otkud Pravni, brate?

Kako je Miloš završio na Pravnom fakultetu

Miloš Milaković: Ne znam da ti kažem. Bukvalno ne znam. Ja znam kako je došlo do toga i dobra je priča, nije baš bizarna, ali glupa je. Tako što, brate, ja sam završio srednju mašinsku, smer mašinski tehničar za kompjutersko konstruisanje. Mislim, pazi, bolest! OK, to je za nekog ko želi da bude mašinac sjajna prva stepenica. Ja sam iz osnovne i bio sam relativno super đak uvek, nisam padao na popravne i ponavljao razrede i to, i meni se svidelo ime tog smera i ja sam nešto tripovao kompjuter u tom momentu i bio sam u fazonu: “Ovo sigurno nema veze sa kompjuterom dobro.” Ima, ali potpuno nekom drugom pravcu, koji mene ne interesuje. Nije me interesovalo ni tad ni sad. I nakon srednje škole ja mislim da ja to leto nisam ni znao šta hoću. Mislim da baš bila neka priča napeta u kući – ona fora sa jednom godinom pauze, što Amerikanci vole da urade, da im se pročisti duša i ne znam šta. Kod nas je to gubljenje vremena. Ideš da radiš negde, budalo dokona. I pritom da ja ne pričam finansije, ko će da izgura sve to. Ja sam propustio prvi upis na fakultet, ono kad ide u junu-julu i to. Znam da sam bio na plaži i, koliko god smešno zvučalo, igrao sam beach volley sa ortakom. I on je bio u fazonu: “Ej, brate, treba mi neko da živi sa mnom u Novom Sadu.” Nešto jako jeftina kirija. Pritom, ja slušam od svih ovih mojih okolo koji su upisivali – slagao sam jedan deo, ja sam probao da upišem jedan fakultet u Beogradu i za jako malo bodova sam omašio. I zbog toga sam prestao da se interesujem. Bio sam u fazonu: “OK, razmisliću.” I onda je došao drugi taj krug i ta plaža i sve to. I kaže ortak: “Hajde da živiš sa mnom. -Pa, nemam pojma. Hajde da vidim je li bih mogao da nešto upišem uopšte. I da li ima mesta na budžetu nekom.” Jer nosim OK broj bodova iz srednje, nisam da baš sad ne mogu nigde. Znam da mi je jedna rođaka rekla da postoji jedan smer na Pravnom fakultetu koji ima dosta veze sa kriminalistikom i sve to, što nas opet dovodi negde do neke vrste kreative, jer su uvek zanimale te serije kao klinca, što, vidiš, ide sve u tom pravcu. I onda ti, naravno, tripuješ, sad će ti kao da ideš kao onaj lik iz, kako se zvao, Horejšio i te fore.

Ivan Minić: CSI Miami. 🙂

Miloš Milaković: Nisam bio toliko stupidan na tom nivou, ali, naravno, bilo mi je zanimljivo. Dok svi drugi – ono ide da studira biologiju. Mene to, matori, nije zanimalo ništa. Ili kao poljoprivredu ili šta god. Ja sam bio u fazonu: “OK, ovo zvuči kul. Zašto da odem na dobrih suđenja, dobrih slučajeva. Može da bude dobra priča.” I upisao sam to i krenuo sam na faks. I, ironično, išlo mi je super. Fazon, nisam baš očistio prvu, drugu ja mislim da sam očisto, treću mi je ostalo dva-tri ispita i na četvrtoj negde na pola sam – krenuo je Dnevnjak i nisam se više nikad pojavio. Tačnije, pojavio sam se dva puta otkada je Dnevnjak krenuo, ali bolje da se nisam pojavio. Zato što je to baš bio skeč ljudima.

Ivan Minić: Kaži mi, ceo taj momenat – većina tvojih priča, dakle, potiče iz nekog društva u kome si ti u tom trenutku bio. Uglavnom se ta društva formiraju na osnovu nekih zajedničkih interesovanja, želja, strasti, itd. Šta je bilo prvo što te je vuklo? Šta ste prvo probali da radite zajedno?

Miloš Milaković: Kad krenem jako seksualne priče da pričam, jako jezive, i canceluje me za dva dana. U kom smislu misliš? Kao ekipa?

Ivan Minić: Pa, da.

Miloš Milaković: Klinci.

Ivan Minić: Ko su ti bili prva ekipa u osnovnoj, u srednjoj? Šta su bile vaše teme tad? Neko ima bend.

Miloš Milaković: Da, da. Pa, naravno, bila je i muzika. Muzika je bila u malom mestu savršen primer i savršeno mesto oko koje su ljudi mogli da se skupe po nekom načinu razmišljanja. Ili igrice ili igraonice. Odlasci na gaming u toj nekoj malo sredini, koliko je to dozvoljavao i novac i ostalo. Ali, u principu je to uvek bila tu neka rep, rok, pank masa. Nikad ja nešto nisam bio… Nemam pojma, to je uglavnom neko blejanje po parkovima i klupama. To je ta neka ekipa od 20-30-ak ljudi. Hajde da uzmemo da je tu nekih dvoje-troje najbližnih, koji su i dan-danas sa mnom. I to je neka ta – to bi neko rekao malo alternativnija masa, ali to ne postoji u Sremskoj Mitrovici. Kao postoji, ali ne može tako da se nazove. To se kod nas zvalo klošari. Nama si govorili da smo mi to. 🙂 Što je bilo zanimljivo i vidiš gomilu ljudi koji ide u diskoteku u tom momentu i imaš naš 20% koji cirkamo dvolitrnu plastično i blejimo. I to je nam bilo tad super i toliko smo mogli. I mislim da je to super momenat u životu, da se tako malo bleji na početku.

Ivan Minić: A u kom trenutku internet ulazi u tvoj život kao ne samo nešto gde tražiš informaciju o nečemu, nego i prostor, poligon gde možeš da se izraziš?

Svet interneta i Tarzanija

Miloš Milaković: Pa, tu je poveznica. Ta masa je blejala na Krstarici. U tom momentu je to bilo to. I ta masa je blejala u igraonicama i to je bilo to. I onda taj multiplaying i mIRC Krstarica, to je bilo negde mesto gde smo kad nismo u gradu tu nešto blejimo, slušamo muziku i to. Eto, to je neki prvi moj kontakt sa internetom. A prvi kontakt sa kompjuter je dosta zabavan, pošto smo ja i ćale zvali jedinog servisera u tom momentu koji je bio iz Rume da nam namesti, jer nam ne radi kompjuter prvi koji smo kupili, a u stvari se samo upalio screensaver. I ti nisi, matori, mogao miš – nismo mi znali da stisneš dugme. Bilo je: “Kupili smo, već je crklo.” Tako da je bilo dosta zanimljivo sve to u Sremskoj Mitrovici i drago mi je zbog toga.

Ivan Minić: U kom trenutku ti ulaziš u priču sa Tarzanijom i upoznaješ celu ekipu?

Miloš Milaković: Napisao par tekstova kao čitalac, publika. Tekstovi čitalaca mislim da se zvala rubrika. Mislim da je tako bilo. I onda smo se tu zgotivili, ova ekipa koja kasnije uradila Dnevnjak sa mnom. Otprilike tu negde nisam bio od početka. Došao sam negde, ne mogu tačno da se setim, ali definitivno nije bilo od početka osnivanja sajta. Došao sam kasnije. Mislim da smo Miki, Mihajlo Radivojević i ja došli poslednji. Mislim da je tako bilo. Tu smo nešto pisali, ovo-ono, i u jednom momentu smo nas par došli na ideju da se to ekranizuje, tj. hajde da snimimo nešto što je napisano. I tu upoznajemo – pričao sam dosta puta – upoznajemo režisera Državnog posla, emisija Državni posao na RTV-u, i šaljemo mu gomilu tekstova. On nas poziva i, što vi kažu, long story short prva epizoda na Radio-televiziji Vojvodine, a kasnije i mnogi krahovi.

Ivan Minić: Taj momenat kad Dnevnjak kreće – u samom startu je to bio neki underground, ne znaš šta se dešava, ali vrlo brzo je pokupio tu neku mlađu populaciju koja to prati. I ja sam tad bio mlađa populacija, pa sam i ja to ispratio manje-više od starta. Ali, to jeste bio neobičan format. I ekipa Državnog posla je pre Državnog posla imala Noćnu smenu.

Miloš Milaković: Tako je, Veliku Srbiju.

Ivan Minić: Imali su Veliku Srbiju, itd. Taj skeč format emisije koja je skup različitih skečeva sa različitim likovima u principu nije postajala neko vreme.

Miloš Milaković: Tako je.

Ivan Minić: Postojali su u nekom periodu od pre 30 godina. Postojali su Foliranti, postojalo je svašta nešto tu i to je jako dobro prolazilo tada, ali postojao je taj neki raspon od 15-ak godine kad se ništa tog tipa nije dešavalo, jer sa jedne strane ja mislim da je to i malo zahtevno.

Miloš Milaković: Definitivno.

Ivan Minić: Zahteva previše različitih stvari i naročito kada je to uobročeno na jednom nedeljno, pa mora da se desi.

Miloš Milaković: Da, to je terorizam.

Ivan Minić: A imaš neku kvotu šta moraš da snimiš, koliko moraš da ispuniš. I sad pretpostavljam i da ste vi ušli u to potpuno nesvesni šta će od toga da bude i kako će da to da izgleda i koliko će to obaveza da bude.

Miloš Milaković: Apsolutno, apsolutno. Tad niko nije imao neki stalan posao. I niko nije sebe video kao člana neke emisije koja je u tom momentu dosta popularna. I niko nije mogao – svi smo želeli da uspe, a niko nije imao predstavu šta će to sve da donese. Kad pričamo o tome, pričam samo u organizacionom smislu. Znači, ništa popularnost, ništa kinta. Samo koliko je to zapravo cimanja godinu dana da se uopšte desi. Mada, dobro, bili smo mlađi i sve dobre reakcije su nam dale dosta jeftin benzin da idemo dalje.

Ivan Minić: A, kaži mi, upravo taj deo, organizaciono da se sve to desi i da se ispuni sve što treba da se ispuni, sa resursima koji su prilično limitirani.

Miloš Milaković: Užasno, užasno limitirani.

Ivan Minić: Vi ste dobili neki prostor, ali to je to. I za gomilu stvari ti ne možeš da angažuješ profesionalca, moraš ti da naučiš, moraš da se snađeš… Sto puta, sad kad pustim neki stari klip, skapiram da mikrofon koji nosi nije mikrofon nego je shotgun koji bi se nosio na aparatu i slično.

Miloš Milaković: Apsolutno, tako je.

Ivan Minić: Jer vidi se da je to jedna beskrajna, zabavna, kvalitetna, dobro improvizacija. Ali, improvizovati za Youtube je normalna i uobičajena stvar. Manje-više svi Youtube kreatori na taj način rade, ali televizija ne priznaje takav format po defaultu. Kako je uopšte izgledalo jedna vesela, neorganizovana družina ima ozbiljan zadatak i radi sa državnom televizijom?

Dnevnjak i saradnja sa državnom televizijom

Miloš Milaković: Mislim da je ovo dobar naslov za neku autobiografiju Dnevnjaka ili šta god zato što je bukvalno to je to. Znači, ovo što si – sad kad ovo čuju ljudi, neka oni kažu kako to zamišljaju. I to je tako, puta deset još gore. Ali, tu ima jedna važna stvar. OK, ti ne kapiraš kolika je to organizacija. Publika ne da ne kapira, nego su… Pazi, ja sam da objavio najavu za jedan skeč, pošto ja sad puštam jedan video na dve nedelje, samo stavio najavu i bio sam u fazonu za dve nedelje novi video i samo da vide naslov i koja je tema. I dobio sam dosta poruka u inbox – sad neko će reći kao dve, kao: “Često me pitaju”, niko te ništa ne pita. Dobio sam dosta poruka u inbox, kaže: “Što ne okačiš danas? Što ne okačiš sad? Pusti sutra, šta se štekaš?” Bukvalno kao polunapad na tebe, što nam ranije ne objaviš. I sad nekad budem u nekom mentalnom rascepu da uzmem i da svima objasnim kako to zapravo izgleda, da ljudi skapiraju koliko je to zapravo patnja, brate, kad niko ne stoji iza tebe, kad nas troje radi sve to. OK, sad neko ovo sluša i bude u fazonu: “Da, matori, ali zamisli kako fizičarima.” Ma, znam, ali ovo je čist entertainment koji mi finansiramo trenutno, u stvari, na mom kanalu ja od svojih para i ostalih stvari. I kao nekad malo fali tog rispekta. OK, publika to gleda, publika to voli, ali treba malo raditi na obrazovanju te publike, jer nisam ja Zadruga, matori, ne mogu 24/7 da idem non-stop. I šta god da radim na ovom svetu, a pogotovo da pišem kakav-takav scenario i da osmišljavam kakvu-takvu produkciju i da pravim proizvod koji generalno ima početak, sredinu i kraj. Ovo što uspevam da uradim dva mesečno bez leđa televizije – ponavljam, niko nije stao iza nas od RTV-a, niko za projekat Dnevnjaka i projekat skečeva. Niko! Pogledaj šta se snima i šta se radi. Nema veze, neka je glup sadržaj, neka se ne sviđa, nije mi uopšte bitno. Ali, ako pričamo o komercijalizaciji, šta ćeš veću komercijazaciju od cifra koje su na tim kanalima. O čemu pričamo? Ali, nebitno. I onda budem u fazonu: “Brate, da li uopšte da radim više?” Zato što samo – nije kao da to tebe povredi, pa sad si ti nešto skenjan što ti neko napisao takvu… Ne, ne, budem u fazonu: “Matori, čemu?” Ali, na kraju kreativac pobedi i budem u fazonu: “Hajde, brate, da radimo ovo za našu dušu.” Mislim da zato negde generalno i dalje dobro ide. I Miki sa svojim projektom, Nesanice, i ja sa svojim. Jer kad sve oduzmeš, to je stvarno čista duša na kraju. Niko to nije uzeo da se nešto obogati, da ne znam šta da radimo – trudimo da se ne pljujemo nikog van nekih granica koje su za nekog tad u tom momentu potrebne. Ali, trudimo se da to stvarno bude jedan lak sadržaj, lep za gledanje i koliko god možemo da ga što više unapređujemo tehnički.

Ivan Minić: Vidi, najiskrenije, uplešavate nam dane nama odraslima.

Miloš Milaković: Drago mi je. 

Ivan Minić: E sad, naravno, svi content creatori generalno imaju problem sa tim da klinci ne razumeju i jedino što njih zanima je kad će sledeća, kad će sledeća, kad će sledeća. Zato i ljudi koji rade daily upload obično ne rade autorski sadržaj, skečeve, nego nekakve vlogove, nešto što je mnogo bazičnije i možda i mogu da izguraju taj neki tempo, mada ta količina prezentovanja sopstvenog života je meni užasna.

Miloš Milaković: Takođe.

Ivan Minić: Ali, mogu da razumem da je to možda jedini način da ti ispuniš to, da imaš nekakav daily upload.

Miloš Milaković: Pa, da.

Ivan Minić: A kod tebe, mi što smo Patreoni, mi dobijemo malo ranije, pa onda pogledamo taj video i onda ga ponovo pogledamo kad izađe za sve, jer treba ga pogledati više puta. 🙂

Miloš Milaković: Zahvaljujem, zahvaljujem. Da, nema mnogo ljudi na toj platformi, bar kod mene, ali drago ti je da postoji bar neko. Pusti to, pusti humanitarni SMS, plati parking i prekoračio si mesečni račun i tebi je super. Ja to nekako tako gledam. I, da, gomila sadržaja nama ovde i nije dostupna. Morali bismo preko VPN-a i ostalo da bismo gledali, ali barem ovo što imaš na ovom našem nebu podrži, brate, kako umeš i kako možeš. Kupi majicu tu, kupi nešto. To je to. Tvoju knjigu, na primer.

Ivan Minić: Kupi Ipčeta.

Miloš Milaković: Ipčeta, da, da.

Ivan Minić: Cela ta priča sa Dnevnjakom je trajala neko vreme u tom redovnom, nedeljnom formatu, a onda je prešla u neki oblik koji je s vreme se pojavi. Neki skeč, kada se vi dogovorite, obično to bude nekakav odgovor na neku društvenu situaciju ili možda neka ideja koja se rodila i to sve. E sad, kako se priča sa Dnevnjakom u tom redovnom obliku završila?

Miloš Milaković: Završila se istekom ugovora. Mnogo ljudi su sto puta bili u tripu da mi nešto tajimo tu, da je tu nešto bilo spektakularno. Ne. Završio nam se ugovor, hteli smo da odemo dalje zato što su budžetska ograničenja bila suluda. Nismo mogli, brate, više da sastavimo. Previše je ljudi bilo. Jako malo fiksnih para mesečno. Nedovoljno para sponzora, a veliki broj ljudi. I mi smo imali jednu priču koju smo trebali da zatvorimo ugovorom. Nije Pink, da odmah ljudi ne misle. Nije, Pink je bio potpuno nešto drugo. Mada, i to sve ima na netu i nije nikakva tajna i ne vredi više ni pričati. Legendardna emisija, svakako. I onda bukvalno smo ostali u fazonu šta sad. Jasno ti je da je puno ljudi, jasno ti je da malo para, jasno ti je da se teško organizuje, jasno da niko za ozbiljno neće stati iza tebe. I, brate, samo su jednostavno ljudi bili u fazonu: “Brate, sve je ovo super, ali moram nešto raditi, matori, da bi imao pare.” I tako su ljudi krenuli redom da se zapošljavaju na nekim svojim mestima, koliko je kome dozvolilo i obrazovanje i mogućnost snalaženja i ostalo. Mi smo bili u fazonu isto šta sad, pa nas nije bilo jedno dve godine uopšte ili godinu dana ni u kakvom – onda sam ja i Miki pokrenuli ZZimere. Čista duša opet. Ništa više. Nemamo para, imamo volju da snimamo, imamo neki koncept. Hajde zovi ortaka da pitamo možemo da snimamo kod njega u stanu, pošto ima kosi krov i to. I kao ortak: “Naravno da može.” Vidiš, to tako izgleda. To je ono što ljudi kažu: “Zato to i jeste takvo.” Znam, ali ne shvataš ti koliko se tu zapravo smoriš dosta puta. Jer nemaš izlaz, nema ko da stane iza tebe na tom planu i jednostavno mora da se ugasi u nekom momentu.

Ivan Minić: Ono što bih voleo je da malo probaš da oslikaš ljudima koji stvarno nemaju nikakav osećaj za to kako zapravo izgleda organizacija, primera radi, jedne emisije Dnevnjaka zato što ona ima u sebi četiri-pet različitih skečeva, različitih lokacija, kostima ako ima, ako nema OK, ali u principu ima jako puno toga, što ljudi, naravno, kada gledaju obično ni ne primete zato što je OK.

Miloš Milaković: Tako je, ništa ne primete.

Ivan Minić: Da dođe policajac koji nije obučen kao policajac, primetili bi, jer to nešto nije u redu. Ali, prosto sve te stvari su same po sebe izuzetno zahtevne, a ljudi ne kapiraju da to ne funkcioniše – funkcioniše tako što imaš drugara, ali ne možeš baš za sve uvek da zoveš drugara.

Miloš Milaković: Ne možeš. Ili nemoguće. OK, dok smo radili na TV-u, to je stvarno bilo mučno zato što je to jedna epizoda sa pet skečeva nedeljno. Znači, treba nam pet lokacija različitih. Dobro, taj RTV imao saradnju sa Akademijom u Novom Sadu, pa od njih imali opremu i ljude, ali i dalje je to bilo – da li ti shvataš da ti moraš da organizuješ devet ljudi u jednom danu, koji pritom rade nešto pored, imaju neke svoje projekte, sve. Znači, OK, hajde da uzmemo da je taj period išao kako je išao. Evo ispričaću poslednje snimanje skeča za Survivor. Znači, tu je bilo između sedam i devet ljudi na snimanju. Mislim da je u kadru toliko bilo. Znači, zovemo Ćiru iz državnog posla da dođe da vodi to. “Hej, matori, je li možeš u četvrtak, sredu? -E, ne mogu u sredu, u četvrtak imam predstavu od šest. Hajde da probamo da ga zakucamo za dva.” Zovemo Mladena Mićunovića: “Brate, možeš u dva. -Ne mogu, radim do četiri.” Zovemo Mrđu: “E, možeš u četvrtak u četiri?” Ona je u fazonu: “Ne mogu, idem dete, idem svoj posao, idem nešto. Nema šansa pre pet da stignem.” Dovedi nekog ko će tu još da pokrije par uloga, jer nas sad i nema dovoljno, jer svi rade nešto drugo i ne mogu da se dogovore. Onda dođeš na lokaciju, uspemo nekako da se dogovorimo oko satnice, mada je Ćira sniman posebno. To sad ljudi možda ni ne vide. Ćira je sniman tri sata ranije, bez ikog od nas. To kao priča s nama, on je zapravo pričao sa praznom plažom. Samo smo pravili – maskirali smo da to izgleda tako. Onda dođemo na lokaciju, kerovi laju. Ne možeš da snimaš, tonac ludi. Nema šanse. Ljudi se kupaju. Ne možeš ti da zatvoriš plažu koja je gradska i da budeš u fazonu: “Hajde sad svi ćutite da mi snimimo 7 minuta našeg videa.” Prolaze ti ljudi. Ti kao hoćeš da održiš autentičnost negde kao da smo izolovani na nekom poluostrvu. Jasno je svima da nismo, vide se zgrade u pozadini. I sve to ima neku svoju smešnu stranu. Onda dođu neka dva lika i stoje nam iza kamere i gledaju šta mi sad tu radimo. I to je jedan opšti haos, gde jedan je krenuo, jedan je stao. Meni nalivaju penu za brijanje na glavu, ona se topi na suncu. I ti stvarno, brate, posle toga budeš, kad se to završi, pritom to traje 4-5 sati, otprilike kad uzmemo da smo snimali iz dva dela, stvarno budeš u fazonu: “Tebra, ja kao da sam orao. Kao da sam bio na njivi, matori.” To nije fizički umor, samo smo se raspali. Pritom sunce. Sad ti kad imaš neki ozbiljan set, postoje i one prikolice sa klimom, pa sedneš, pa odmori, pa tu cela produkcija. Ovde dva lika snimaju. Dva lika snimaju, jedan lik radi ton za nas devet. Tako da sve to dobro izgleda kako se to radi, kad sve sabereš.

Ivan Minić: Kad smo se čuli baš pred snimanje tog skeča…

Miloš Milaković: Da, ja prošli put nisam došao zbog toga.

Ivan Minić: Tad si mi rekao da: “Takva je podela da sam ja i režiser.”

Miloš Milaković: Da, u tom momentu, u poslednje vreme, da. Negde sad ove poslednje ideje smo Miki i ja istripovali da odradimo, ali u principu, da, kad smo se rastali sa Akademijom, svi mi tu doprinosima, ali za ovaj Survivor sam ja tu kao nešto isplanirao kako i šta da bude, gde da stoje ljudi, kako šta da izgleda. I to prosto mora tako. Ili da platiš nekog. Jer Nenad je platio nekom ko je školovan. Da bi neko to došao da radi, on mora da skapira šta mi hoćemo. Pa, ako skapira šta mi hoćemo, mora da vidi da li mu je to dobra kinta. Pa, ako mu nije dobra kinta, on će doći, pa će da radi ofrlje, pa ćemo mi to skontamo, pa ćemo da ga oteramo. I to je jedan pakao u koji nam je lakše da svi stanemo malo iza kamere i da kao: “Ja ću ovo opet zato što mislim da je glupo”, ili, “Hajde ti uradi ovo zato što je tako bolje.” I eto.

Ivan Minić: A, kaži mi jednu stvar. Koliko je zapravo ono što ste snimali improvizacija, a koliko je sve isplanirano i napisano kroz scenario?

Miloš Milaković: Mnogo zavisi od konkretnog skeča i od konkretnih likova koji su u skeču. Uvek je bio koncept i bile su replike, ali se mnogo puta dešavalo da potpuno odluta od svega. Potpuno odluta, ali uvek ima taj neki početak, sredina, kraj tu je. E sad, hoćemo li malo na kraju produžiti zato što smo uhvatili dobar ritam ili ćemo neke stvari izbaciti zato što su nam glupe da ih kažemo, u smislu neprirodno mi je, nije tu mesto – to stvarno zavisi od konkretnog skeča.

Ivan Minić: Dnevnjak je u suštini trenutak kada ti prvi put doživljavaš mejnstrim popularnost, na nivou ljudi te prepoznaju na ulici i otad si ti Ćićo verovatno za dobar deo ljudi, jer prosto u onoj postavci u tom serijalu skečeva kapiram da 97% ljudi se asocira sa Ćićom, a 3% sa Aljošom.

Miloš Milaković: Jasno, jasno.

Ivan Minić: Kako je to izgledalo? To je opterećenje ili nije?

Miloš Milaković: Pa, pričam sam već par puta – jeste. Ne mogu da kažem da nije, ali da ne dužim mnogo na tu temu, to smo mi izabrali i, brate, nosi se sa tim kako umeš i možeš. Ne vredi tu sad da se kuka i sutra da prestanemo mi ćemo svi biti ti likovi i dalje, verovatno još neko vreme dok se potpuno ne smeni generacija ili dok stvarno ljudi ne klikću više Dnevnjak nikad na Youtubeu, pa eto možda te neko zaboravi na tom nivou. Ali, s obzirom da mi i dalje radimo nešto i kreiramo, tako nam je kako nam je. Prosto to sa tim ide.

Ivan Minić: Taj momenat kada krećete da radite nekakve svoje stvari nezavisno od cele te ekipe, podrazumeva potpuno drugačije – i potpuno drugačiju organizaciju i onaj momenat da krećeš da praviš nešto od nule.

Miloš Milaković: Da.

Ivan Minić: OK, imaš ti nekakav društveni kapital na svojim društvenim mrežama koji si skupio kroz vreme, itd, ali krećeš od nule, krećeš od nečega što ako ne postaviš na startu kako valja verovatno neće poleteti. Kako je to izgledalo i sa ZZimerima, a i ovim kad si odlučio da praviš svoj kanal?

Osamostaljivanje i pokretanje Youtube kanala

Miloš Milaković: Pa, da. Imamo još jedan projekat, BETparačke PRIČE su bile između, da, i to. Što se tiče ZZimera, rekao sam, čista ono nas dvojica, “Hajmo, brate, nešto”, i to. A za moj kanal, ne mogu da se setim da li je to bio period – mislim da je to bio baš u vreme pandemije.

Ivan Minić: Pre koronu. Nena je bila prva.

Miloš Milaković: Da, bravo, bravo! U stvari, ne, prvi videi su bili baš za vreme lockdowna. Trudim se, sad ću reći, zbog monetizacije, jer znam da hoće da pecnu. Ti slobodno secni ako budem rekao. I ja sam Call of Duty, streamovao sam zato što mi je toliko bilo dosadno i onda sam se tu nešto zajebavao i to. I onda sam bio u fazonu: “Brate, neću da radim streaminge igrica.” Mene to ne ispunjava. Tad sam se zezao, to sam pobrisao. Onda je bilo sa Nenom to. I ja sam bio u fazonu: “OK, nezahvalno je da bilo ko od nas uzima Dnevnjak i da tamo plasira nešto što on hoće i želi. Nezahvalno. Ako ćemo to raditi, radićemo uglavnom svi koji mogu i koji žele.” Da sad se ja guram tu po nekim televizijama, da pokušavam nešto da uvaljam, verovatno nemam ni dovoljno kontakata ni resursa ni bilo šta. I onda sam bio u fazonu: “OK, hajde da vidim šta ja imam to od nekih mojih ideja koje mi ostalo od ranije, koje bih nove mogao da smislim.” Pošto non-stop nešto gledam i pratim. I ta skeč forma, igrana je i dalje favorit i voleo da dokle god mogu da radim to. I hajde, brate, da snimim. Prvo je to bilo preživljavanje u džungli je bio prvi skeč, pa onda Pritisak nedelje, pa je tako krenulo. I onda sam ja rekao tad sebi, poučen svim greškama iz Dnevnjaka, što tehničkim, što sadržajnim, koji je definitivno bilo, sad sa ove distance ih ima mnogo, vidim ih i svesno mi smo ih svi – bio sam u fazonu: “OK, ako ću sad ovo uzeti da radim, hajde da probam da budem bukvalno zadovoljan svakim momentom tog videa ja.” I, naravno, da nisam zadovoljan i dalje. Ali, sad mnogo je veće moje zadovoljstvo u smislu konkretnog proizvoda tehnički sada nego onda. I to je OK zato što sam ovde sam i ovde maltene sam odlučujem: ovo hoću, ovo neću, ovo mi se sviđa, ovo mi se ne sviđa. Pa, probamo, pa eksperimentišemo, pa dobijemo nešto na kraju. I taj trip da ja sad tu nešto sam odradio i to je kako ja hoću da bude, i to mi se sviđa i to je neki format koji volim, mi je dobro gorivo bilo za dalje. I, naravno, pozitivne reakcije publike. I čak sam bio fazonu, pričao sam par puta sa Mario, on je bio u fazonu: “Matori, ko će da gleda dva minuta skeč?” A ja sam nešto u tripu bio: “Daj, bre, da uspemo da navučemo ljude na dva minuta skeča.” To se meni sviđa i dobro mi je i nadam se da će se njima svideti i hajde da probam. Moram da izdvojim jednu zanimljivu stvar. Rekao sam par puta, ja ne čitam komentare opsesivno i to. Naravno da uđem da pročitam kad izbacim video, da vidim kakvo je stanje u društvu, što se kaže. Neki lik je baš neki dan je napisao da sam ja plagirao sve videe ili tako nešto je bilo. I meni je baš zanimalo – OK, kreativac sam, kao i mnogi ljudi na svetu koji se bave sličnim poslom i naravno da će gomila nas doći na iste ili slične ideje, da li će ih razviti u istom ili sličnom pravcu ne znam, ali to je, recimo, dosta često u stand-up komediji. I ti, naravno, možeš da proveriš da li je to Luis C. Kej, neko od najvećih, da li su imali nešto na tu temu, ali na Youtubeu sulude je očekivati. I onda on je izdvojio sve to što sam ja kao plagirao, ja sam ušao i stvarno ima sličnih tema. Ima neki iskreno venčanje se zove. Pritom, apsolutno je drugačiji sadržaj, uopšte plot twist nije isti, ništa. Ja sam bio u fazonu: “OK, super mi je da to vidim.” Zato što to su opšta mesta kojima se bavi hiljade i hiljade kreatora i svako ih uradi na neki svoj način. I meni je uvek kul da vidim da li pre ili posle mene nešto slično tome što sam ja radio ili što je neko radio, i kao naravno da ćeš pokupiti neku dobru tehničku foru ako je dobro prošla i ostala. Tako da i dalje mi je zanimljivo, i dalje me vozi ceo taj trip, što je dokaz da sam pogledao sve što mi je čovek okačio. Recimo, bilo je – Sajnfeld je radio potraga za auto na parkingu. To je jako opšta tema. Identično nije isto kao ono, nije trip, ali eto, bilo mi je zanimljivo. I volim da gledam što više materijala, ne mogu da ispratim sve i stvarno ima svega zanimljivog. I baš mi je drago zbog toga.

Ivan Minić: To su realni problemi.

Miloš Milaković: Pa, naravno.

Ivan Minić: Ta potraga – ja sam zapravo 45 minuta tražio svoj auto prvi put kad sam se parkirao u novom shoping mallu.

Miloš Milaković: Tako je, opšte mesto.

Ivan Minić: Jer jednostavno preogromno je. Jesam ja i zapisao i koji je broj i sve, ali, brate, prošlo je tri sata, gledao sam film, skrenulo pažnju i ne vredi. Potrebno je vreme da se organizuješ, da pronađeš one neke odrednice u prostoru koji ti kažu sad znam otprilike gde sam. Sad sam bio, prošle nedelje u Holadniji, mnogo je lepo, male su kućice, sve izgledaju slično, braon cigla. Mnogo je lepo.

Miloš Milaković: Crvena svetla.

Ivan Minić: Ima i toga u Amsterdamu. Ovamo gde sam ja bio nije bilo, ali ako nema zvonik crkve ili nešto slično, ti jebeno nemaš pojma gde si. Možeš da budeš u bilo kom delu grada, jer nema nigde visokih zgrada ili bilo čega sličnog.

Miloš Milaković: Nema ni kod nas.

Ivan Minić: Da, nema ni kod nas, nema ni kod nas. Elem, šta sam hteo da vratim, još malo na Dnevnjak, a kasnije i na ove ostale priče. Dakle, to je bila neka priča koja je bila bazirana na televiziji, a svoje afterlife je imala na Youtubeu. Suštinski, kao i za Državni posao, 90% je nas to gledalo na Youtubeu. Jer televiziju ne gledaš i ne gledaš u tom terminu, itd.

Miloš Milaković: Jeste.

Ivan Minić: I sad u nekom trenutku su tu počeli da se pojavljuju sadržaji koji su, što mi marketari rekli, native, ali su bili beskrajno zanimljivi. Konkretno onaj serijal skečeva sa Donesijem koji ste radili, koji je bio sjajan. Kako je uopšte do te saradnje i šta su bile prepreke najčešće u saradnji sa klijentima? Jer sada je možda malo bolje ne pre 5-6-7 godina. Tada klijent dođe i kaže: “Mi to hoćemo tako. -Pa, da, ali mi radimo ovako. -Ne, ne, mi hoćemo ovako.” OK, negde treba da daš priliku autoru da se izrazi kako on smatra da treba, da mu daš slobodu, jer on najbolje zna svoju publiku na kraju dana. Ako hoćeš da ti proširi poruku u toj publici, to je način. E sad, to je teorija, a praksa je to što ste vi morali da uradite i da isporučite, itd. Kako je to izgledalo to sve i šta su bili challengei uobičajeno takvim saradnjama?

Izazovi u saradnjama sa brendovima

Miloš Milaković: Pa, evo to ti opet broj ljudi govori, govori ti u prilog svemu tome. Zato što tebi dođe – posle X vremena ti dođe neko ko hoće da da pare za to što ti radiš. To na kraju gledaš samo tako. Kad sve svedeš i zaboraviš sve, scenario i ostalo, ti ćeš dobiti kintu za neki tvoj sadržaj. I sad sedi tu četvoro-petoro ljudi koji pišu to i treba da se dogovorimo svi kako je sad to najbolje izreklamirati, a da ne uđemo jedni drugima previše u teritoriju, u smislu: “Brate, ovo je meni glupo da kažem”, a ja sam u fazonu: “Brate, to treba da kažeš zato što je to super i dobićemo pare za to.” I da ne pređeš granicu da klijent: “E, izvinjavamo se što smo vas pozvali i hvala vam na pažnji.”

Ivan Minić: A i da publika ne kaže…

Miloš Milaković: A i da na kraju, kad to sve – ovo sad pričam sve do momenta izrade nekog videa – onda kad ga objaviš, onda dobijaš kofu govana od ljudi, kao: “Prodali ste se.”

Ivan Minić: “Prodali ste se.” 😀

Miloš Milaković: I par puta sam razmišljao na tu temu. Nas ljudi ne gledaju na televiziji. Mi kad bi otišli sad na televiziji, oni bi smatrali da smo se mi prodali, što je najveći paradoks na svetu, što je potpuno neverovatno. To je kao da nam želiš zlo. To je identično u nekom smislu. Znači, matori… Sad lupam da odemo na neki kanal, Napping, oni bi bili u fazonu: “Prodali ste se.” Čekaj, brate, šta treba da radim? Da blejim na Youtubeu čitav život i da zarađujem – maltene kad sve svedeš, ne mogu reći ništa, ali, brate, nije ni nešto. I da, šta? Još da te slušam kako mi pričaš da nisam dovoljno često objavio video? Stvarno ulazimo u neke – hajde razumite nas malo svi, brate, koji god radite ovaj posao i koji to gledate. Da se vratim samo, izvini, podseti me.

Ivan Minić: OK, imali ste tu saradnju.

Miloš Milaković: Kako je izgledalo?

Ivan Minić: I pomenuo si – naravno, bilo je negativnih komentara.

Miloš Milaković: Naravno.

Ivan Minić: Ali, meni se čini da je dominantno bilo pozitivnih i moj utisak je bio sjajan.

Miloš Milaković: Tako je, jer su uspeli da izguramo. Uspeli smo da izguramo. Ljudi su bili tad, da li su u fazonu: “Gledaj ludaka, oni hoće ovako, hoće ovako. Hajde, pustite ih, neće neka velika šteta biti.” Ili su u fazonu: “Stvarno nam se sviđa ovo, jer nešto sveže i drugačije.” Ali, recimo, ta saradnja sa Donesijem je bila top. Baš ne mogu ništa loše da kažem, osim što smo malo para uzeli. 😀 Ali, nema veze. Tako da sad kad vratim film, koliko se to danas naplaćuje za ovaj broj pregleda, bili bi mi dosta srećniji u tom momentu, ali, dobro, OK.

Ivan Minić: Kako je izgledalo sa nekim drugim prilikama, koje su se ukazivala s vremena na vreme? Generalno, prvi put kad to vidiš kako to može da izgleda sa komercijalnim sponzorom i vidiš da je to dobro i da to ima publika, da to nije kanal – ima milion pregleda, a onda izađe to, ima 50 hiljada, jer koga zanima. Nego je to negde u skladu sa sadržajem na kanalu. Onda su se pretpostavljam javili i drugi zainteresovani da se pojave u nekom obliku.

Miloš Milaković: Javi se jedan brend i dao nam je kostimiranu gorilu koja trči po ulici.

Ivan Minić: Sećam se. 😀

Miloš Milaković: Je li ti možeš da zamisliš kako izgleda kao brainstorming nas četvorice degenerika u onoj jednoj sobi, u jednom stanu u stvari od 24 kvadrata. Bukvalno smo u takvom stanu pisali. I gde mi moramo da smislimo kako da uglavimo čoveka, koji je kostimiran u gorilu i koji treba da skače dok mi nešto pričamo i nešto viče. Recimo, ta saradnja se završila super zato što su ljudi bili u fazonu da smo mi hteli ovako, da odjednom imamo gorilu koja nešto dreči, a da su tek to onda skontali brend i ostalo. Recimo, ja da sam brend, u životu ne bih prišao emisiji kao što je Dnevnjak sa takvim zahtevom. To je sad već neka stvar nerazumevanja emisije i svega što smo mi tad radili, ali zahvalan sam što su se javili za saradnju. Naravno, i mi smo uspeli da napravimo nešto, da to bude gledljivo i da bude super, ali složićeš se da je to malo agresivan marketinga, ako ništa drugo.

Ivan Minić: Meni su ti momenti sa takvim nekim stvarima skroz kul da se pojavljuje negde u trećem planu.

Miloš Milaković: Ali, neće niko treći plan.

Ivan Minić: Kao prolazi gorila kroz skečeve u trećem planu na ulici. Neko bi primetio, kad bi primetio, onda bi krenuo da kopa po prethodnim, gde se još pojavljuje. 🙂

Miloš Milaković: Ali, nemaju marketari vremena toliko da čekaju.

Ivan Minić: Pa, znam.

Miloš Milaković: Oni žele da je to ovde objektiv, a brend je ovako. To je fora.

Ivan Minić: OK. Nakon Dnevnjaka krenuli su u tu priču sa MaxBetom i BETparačke PRIČAMA, koje su isto nedeljni skeč forma, koji je imao sezone. Dakle, onaj neki period kad nema…

Miloš Milaković: Jeste, leti nešto nije bilo.

Ivan Minić: Aktivnosti, fudbala i to, onda nije to bilo. E sad, ono što je tu negde možda najveća razlika je da u principu većina epizoda nemaju tu evergrin kategoriju, u smislu možeš da snimaš kad se tebi snima, pa se one emituju u neki rasporedima.

Miloš Milaković: Da, bilo je dosta aktuelnosti.

Ivan Minić: Da, bilo je dosta stvari gde su bile reakcije na ono što se dešavalo. Možda dan za dan, ali nedelja za nedelju.

Miloš Milaković: Ne instant, ali nedelja za nedelju. Jeste.

Ivan Minić: I onda to zahteva drugačiju organizaciju. Ne možeš ti sad da kažeš: “OK, imaćemo jedan snimajući dan i snimaćemo sve četiri epizode tog dana”, nego suštinski to ti je nedeljna obaveza.

Tim iza BETparačkih PRIČA

Miloš Milaković: Imali smo jednom nedeljno dve epizode i onda smo imali dosnimavanja ako je nešto aktuelno bilo, da probamo da ispratimo sutradan. I to je bila OK jako priča, jako korektna priča i sa njihove strane i sa naše, jer postojao je neki budžet, postojala je lokacija na kojoj se snima, imali smo definisane likove od početka do kraja. Znači, jedan ceo koncept od temelja do krova, i to je bilo jako zahvalno za rad.

Ivan Minić: A šta su bili ciljevi koje vam je klijent dao?

Miloš Milaković: Ciljevi su bili podizanje Youtube kanala kroz neku zabavnu formu, igranu formu, čist brand awareness, ako bi ga tako mogao nazvati, s obzirom da nije MaxBet nepoznata kladža. Tako da je to negde bilo, hajde da probamo, hajde naš Youtube kanal da dignemo. Imali smo pre toga saradnju sa Polovnim automobili, na koju sam isto zaboravio, gde je isto to bio cilj. “Hajde da vi napravite u vašem fazonu neke skečeve, koje ćemo mi kačimo na svoj kanal i da dobijemo dosta pratilaca za šta god naše aktivnosti kasnije.” I obe saradnje su protekle super. Stvarno super. Zato što su bili jasno definisani uslovi i tehničke stvari i onda nekako nije bilo problema.

Ivan Minić: A u smislu sadržaja, jeste li imali punu slobodu?

Miloš Milaković: Imali smo, imali smo. Naravno, OK, ne možeš ići baš u skrnavluk teški, mada smo i to uspevali, ali nismo imali nešto sad ovo ne…

Ivan Minić: Jednu stvar moram da te pitam zato što kroz tvoj autorski rad su se provukle mnoge teme, a koliko ja znam nisu ti baš sve negde bliske, nekim neposrednim interesovanjima.

Miloš Milaković: Dobro.

Ivan Minić: Praviti sadržaj za kladionicu deluje kao jako dobra ideja za neko ko se kladi svaki dan ili makar ne mora da se kladi, ali prati to sve na nekom posvećenom nivou. Koliko je to bio slučaj sa ekipom koja je bila deo toga?

Miloš Milaković: Moja ekipa je pratila sve. Danijel i Mihajlo. OK, Lea je tu bila s nama, doduše ona je već zaposlena tamo. Oni prate sve. Oni znaju sve timove, fudbalere, sve prate iz sezone u sezonu. Ja nemam pojma. Ja sam pratio američki fudbal, malo NBA. Znam to iz fudbal, znam Roben, Mesi i to je što po čipsovima. Tako da ja to ništa ne pratim. I mene to u principu ne zanima. Nisam neki fan gledanja. Gledam kad je finale, to što me zanima, ko će pobediti u finalu. I meni je to bilo zanimljivo – OK zato što sam u nekom momentu i ja počeo da se interesujem, jer kao zanima me ako negde spomenemo nešto, “Daj, reci mi više o tome”, da bih čisto znao. Možda budem nekad u kvizu, pa dobijem silne pare baš na tom pitanju. Tako da je meni to bilo zanimljivo, malo i nepoznato, ali opet ti kažem, naš sadržaj – niti je bilo traženo od nas, niti smo mi gurali da taj sadržaj bude isključivo sportski. Mi smo tu vezivali i šarali sa tim, ali nije bio samo kao sportski, jer ja tu realno bih morao da izgovaram ono što neko napiše. Tako da smo kroz ta tri lika napravili – taj Kuka je bio malo manje zainteresovan, a njih dvojica su malo veći poznavaoci, što je u principu super balans.

Ivan Minić: I generalno taj momenat kad se obraćaš publici koja prilično posvećena nekoj temi, ti ne moraš da se baviš u formatu skeča od 7-10-12 minuta, koliko su trajali. Ne moraš ti da pričaš 7 minuta o tome ili 12 minuta o tome. Ali, ako praviš neke reference, one moraju da budu validne. 

Miloš Milaković: Tako je.

Ivan Minić: Jer jednom kad napraviš referencu koja nije dobra, čovek će da se iznervira i neće više da gledati.

Miloš Milaković: Za referencu su bili zaduženi uglavnom njih dvojice. I, na primer, kad smo radili dokumentarac o Džordanu, parodiju, to kao znam. Ispratio sam sve. Mislim da čak u tom momentu Miki nije do kraja pogledao, a da Danijel nije uopšte pogledao. Kad smo radili Vidimo se u čitulji parodiju, naravno, to svi znamo. Tako da nalazili smo jako dobro način da vežemo i sport i celu ovu našu priču u jedan serijal. 

Ivan Minić: BETparačke PRIČE su se odigravale u kladionici.

Miloš Milaković: Tako je.

Ivan Minić: Ali, koliko se sećam, zbog zauzetosti kladionice i svega, snimano je u neko prilično čudno vreme.

Miloš Milaković: Jeste, ali to je bio korak napred, jer do tad nismo imali ni lokaciju. Pa smo bili zadovoljni što sad imamo lokaciju. I snimali smo ili jako rano ujutru, tipa, ona se otvara u 8 ili 9, mi smo morali da budemo tamo u pola 6, ili oko 11, u onom momentu – neću reći da te ne bi monetizacija uništila – mislim da je tad bilo 11 i onda smo… Mislim da je tako nešto bilo. Naravno, za vreme lockdowna smo radili u stanu. To je bio… Valjda sad nećemo odgovarati zbog toga. 🙂

Ivan Minić: Ona priča sa Polovnim automobilima je bila u tom periodu – oni su već krenuli da prave nekakav svoj autorski sadržaj redovno, ali su imali goste.

Miloš Milaković: Jeste.

Ivan Minić: Bio si i ti. I kako se vozi službeni auto, barem jednom mesečno preporučujem svakom da pogledam. Bila je i ekipa Državnog posla, bilo je tu nekih specijala i svega.

Miloš Milaković: Sad je Prvi servis.

Ivan Minić: Sad je Prvi servis, koji jako dugo traje i možda je najbolji primer igranog programa nekog brenda, jer postoji već 5 ili 6 sezona.

Miloš Milaković: Ne smem da se zakunem da je toliko.

Ivan Minić: Sto i nešto epizoda znam, ali video sam negde kad gledao za prvih nekoliko epizoda…

Miloš Milaković: Sigurno tri godine.

Ivan Minić: Tu postoji sa jedne strane, dakle, ti se s vremena na vreme pojavljuješ kao glavni lik ili kao sporedni lik koji dođe da začini neku epizodu, ali si u dobrom delu takvih sadržaja uključen i autorski, negde kao neko ko osmišljava. Kako prosto to funkcioniše? Jer prosto je to mnogo različitih stvari koje treba uklopiti u nekakav raspored u toku nedelje.

Žongliranje sa silnim projektima

Miloš Milaković: OK, sad kad ovako kažeš, to izgleda kao da je to sve bilo u tri meseca, četiri. Ali, to sve radnje koje su trajale u periodu od dve godine, recimo, povremeno kako šta. I sa te strane uvek mi je zanimljivo kad od nekog svog serijala koji trenutno radim sa ekipom ili sam odlutam kod nekog drugog kao gost ili bilo šta. I, naravno, tu uvek ima improvizacije i sve, mada kažem ta cela ekipa kad uzmeš, Prvi servis, Državni posao, ti je maltene jedna ekipa. I mi sa druge strane, da li ja, Mihajlo i Danijel kao BETparačke, Miki Nesanica, ja moj kanal, to je sve – kad ubrojiš par ljudi, a tri-četiri serijala. I s te strane mi se dobro kapiramo i nema nekih tu – poštujemo jedni druge, šljakamo koliko možemo zajedno. Kad neko ima neku preporuku, ideju, dobaci. Sarađujemo na tom nivou gostovanja, druženja i to je to.

Ivan Minić: Autorski tvoj kanal je prvi put, kao što si i rekao, da ti imaš kompletnu autorsku slobodu: kako ćeš da osmisliš sve i kako ćeš to da realizuješ. Sa druge strane, organizaciono je jednostavnije, jer najčešće ima jedan ili dva lika, najčešće ti sam zapravo, ali mnogo je manji problem uklopiti sebe u kadru, nego pet ljudi, gde neko skrene pogled kad ne treba.

Miloš Milaković: Tako je.

Ivan Minić: I čini mi se da je to možda i jedan od razloga zašto ti sad možeš da kažeš da si zadovoljniji, osim što si mnogo toga naučio u međuvremenu i našao i sa kim možeš da radiš, itd, ali kako izgleda – rekao si, izbacivaćeš na dve nedelje. I to je u principu tako. Bilo je i nekih perioda kada i nije bilo…

Miloš Milaković: Bilo je kad sam morao da živim u stanu, pa onda sam morao da ga renoviram, i onda sam bio dva meseca odsutan, jer ne možeš sve da stigneš. 

Ivan Minić: Kako ti sad to posmatraš? Koliko to doživljaš kao obavezu, a koliko ti je to prosto samo nešto što ti je potreba i što želiš da uradiš?

Miloš Milaković: I dalje mi je više potreba i želja nego obaveza. I mislim da kad postane obaveza, da je to vreme da se ja na neki način pozdravim, osim ako ne zarađujem bolesno dobre pare, onda neću otići. Ali, nemam – još uvek je to jaka želja da se nešto stvara, da se nešto napravi, kako god to ljudima bilo, dobro-loše. I nemam neki bolji odgovor na to, osim da mene zaista takav vid sadržaja vozi. I da je to nešto – OK, ljubav prema glumi, na drugu stranu se i susreće sa ovim. Ali, opet je nekako draže da to sve – da ja zovem ljude u gost, da oni dođu kod mene, da odradimo zajedno, da smislimo, da probamo, da snimamo, nego sad da idem i da ne znam šta, matori, pokušavam i da ni iza čega toga ne stojim, nego sam samo tu nešto lala i to je eto OK. Ovo mi je mnogo draže. Trenutno.

Ivan Minić: Kad si krenuo – OK, krenulo, rekao si, streaming, pa Nena, to je bio spektakl, apsolutno. Ali, krenuo sa tim da imaš skečeve, ali imaš i te varijante nekih reakcija komentara. U suštini, krenuo si ka nečemu što je youtuberski sadržaj.

Miloš Milaković: Jeste.

Ivan Minić: A sada si mnogo više autorski sadržaj kroz skečeve, koji apsolutno bi mogao da se prikazuje bilo gde. Može da ide, što se mene tiče, na festival kratkog filma. Znači, takav je tip. Čini mi se da reakcije, koje se, takođe, bile zanimljive i mnogo su jednostavnije za produkciju i za sve, i da ispuniš neku kvotu, itd, ali ti to više ne radiš zato što ne želiš da radiš takve stvari.

Miloš Milaković: Da. Da, i to ljudi pitaju gde su sad neki videi iz kanala. Ne mogu da odgovaram svima, ali jednostavno ne mogu da ih imam tamo više. To je neki – da li sam ja psihopata ili nazovi kako god hoćeš ili samo… Ne znam, samo sam bio u fazonu: “Ali, meni ovo nije to.” Hoću kad pogledam taj kanal, da je tu nešto što se meni sviđa, kao i na Dnevnjaku, kao i na svemu. Prosto to je neki trip u koji upadne – svako ko se bavi nekim autorskim radom upadne. Sad neko je možda sazreo dovoljno da te stvari ignoriše, jer tako možeš sve u životu sakrivaš i da ne znam šta, ali meni je – u nekom momentu sam bio u fazonu: “Ne ispunjava me da snimam ovo.”

Ivan Minić: Kažeš da pratiš dosta šta radi drugi ljudi, koji prave slične stvari.

Miloš Milaković: Koliko uspevam, ali, da.

Ivan Minić: Ko ti je inspiracija?

Odakle Miloš crpi inspiraciju

Miloš Milaković: Key i Peele, njih dvojica. Njih dvojica su mi – kad bi me neko pitao: “Je li hoćeš tako”, ja bih rekao: “Da, brate, baš tako hoću.” To je najbliže – to je između kao pravog filma produkcijski i tog nekog bizarnog, pomerenog humora sadržinski. To je za mene dobitna kombinacija. Ja kad sam njih otkrio, naravno, i sve ono ostalo što su radili, i ako bi neko pitao kakav film bi voleo da radim, to je Get Out. To je taj tip filma koji se meni sviđa. I ja sam stvarno fan. Nemam trip idola i to, ali stvarno sam fan. I kad sam pogledao, to je jako bilo zanimljivo, koliko ljudi radi sa njima na scenariju, u produkciji, kako to sve izgleda behind the scenes, to je bolesno. I onda vratim se ovde i budem u fazonu: “Brate, dobro je i ovo naše zato što ima brojku, ima publiku, zanimljivo je koliko-toliko, kome je zanimljivo.” I bilo je s jedne strane i drago. Njih dvojica guraju tamo sa 40 ljudi u produkciji, sa kamerom od 30 hiljada, sa dva režisera, sa šest scenarista. To je negde malo kao Dnevnjak, u smislu proizvodnja sadržaja i sve, s tim što izgleda prebolesno kvalitetno i dobro. I to je nešto – takav format je nešto čemu ja kao težim, kad pričam produkcijski. I, naravno da gomila mesta opštih, koji su i kod njih obrađene, jesu ili će biti i kod mene, u smislu inspiracije, naravno. Imaš šefa mafije, koji je pomeren. Imaš ga i u filmovima. Imaš ga svuda, i u serijama. I Sajnfeld i ekipa su radili svašta slično. Tako da s te strane, to ako me pitaš šta je najbliže, to je.

Ivan Minić: A osim toga? Kako bi, recimo, preporučio nekome kome sviđa tvoj sadržaj, koga bi preporučio još da prati? I možda i lokalno, a možda i…

Miloš Milaković: Svakako naš. Opet lokal patriotizam, ali, izvinite. Dobro, nije vaš skroz, ovaj jedan je iz Zrenjanina. Prvi servis, svakako Državni posao, Sasvim Obična Emisija Papić.

Ivan Minić: On je Užičanin, ali dobro sad…

Miloš Milaković: On je iz Užica, ali, dobro, sad nećemo o tome zato što ušli bi u neke druge priče. 🙂 Izostaviću nekog – dobro, Mario Ozbiljne Teme. Doduše, to nije toliko igrani sadržaj, mogli bi se nazvati u nekom smislu, ali eto oni. Od stranih, Kevin Džejms ima sjajan Youtube kanal. On radi isto pretežno igranu formu. On je radio nešto slično što Papić radi, kad montira sebe na greenscreenu u scenu, to je dosta zanimljivo. Dobro, sad kad pričamo o stand-up komediji dalje, imam brdo imena koje bih izdvojio. I to je u principu to, onako na keca mogu da se setim da mi je najbliže.

Ivan Minić: E sad, jedna stvar koja je počela sve više da se dešava i meni je to veoma drago, jer opet to znači da možda sazrevamo kao tržište i da brendovi kreću da kapiraju, je da si ti pozvan da budeš kreativac po pozivu na nekom projektu za neki brend. Obično bi to bilo dobro da bude brend sa kojim se dobro razumeš.

Miloš Milaković: Da.

Ivan Minić: Konkretno, tu si i kreativac, ali i jedno od zaštitih lica – ovo što radiš sa Lav pivom je fantastično. Ja kao bilborde više u principu ne primećujem, posebno od su krenuli isti model – teaser kampanja na bilbordima, pa onda sve ostalo. Brate, jednu stvar probajte da promenite. I onda se pojavio serijal bilborda koje si osmišljavao i na kojima glumiš, je li. I prateći video sadržaj…

Miloš Milaković: I agencija je, naravno, tu bila. Nisam samo ja, ali bilo je predloga i sa jedne i sa druge strane, pa smo negde utanačili šta je meni OK da ja ispred toga i šta je njima OK da njihov brend stoji iza toga.

Ivan Minić: Kako je izgledao sam proces? Koliko je to sve trajalo?

Primeri saradnja sa agencijama i brendovima

Miloš Milaković: Nije dugo. Da ti kažem, to stvarno nije dugo. I ja zahvalan stvarno na toj saradnji zato što je stvarno jedna zaista lepa saradnja, respect i sa jedne i sa druge strane postoji. Jako lepo ide za sad. To kroz društvene mreže i kroz out-of-home, što je bilo tada, nadam se da će biti još nekad i da će biti možda i neke igrane forme u tom smislu, ako pričamo, lupam, ili TVC ili šta god, ali da će nastaviti saradnju u tom pravcu da samo upgradeujemo taj naš sadržaj u neku drugu formu u smislu formata: da li ćemo izaći na njihov Youtube sa nečim ili će se oni pojaviti kod mene na mom Youtubeu u okviru nečeg, kao product placement ili kao centralna tema, šta god. Ali, zaista jedna lepa saradnja. To konkretno za bilborde nije dugo trajalo. Došla je zajednička ideja, hajde da vidimo šta možemo da smislimo. Ja sam nabacao nekih par ideje. Neke su bile malo tvrđe, pa nisu otišle, ali razumem. Agencija je dala svoje predloge. Ja sam rekao: “Meni ovo ne, ovo mi je super i top.” Došli smo negde to nekih zajedničkih 6-7 predloga i odradili smo to. I koliko vidim, feedback je bio pozitivan, osim što sam se ja prodao. 🙂

Ivan Minić: Dobro. Tvoj glas je, takođe, bio u reklami. I svako ko… Nekako ne očekuješ ga i onda kad ga čuješ bude ti drago. Jer nekako to je one of us.

Miloš Milaković: Jeste, da. 🙂 Popeo se, evo ga gore! 🙂

Ivan Minić: 🙂 Je li taj deo saradnje bio, da kažem, da si i ti učestvovao u procesu osmišljavanja, šta će biti to sve? Ili si samo pročitao…

Miloš Milaković: To nisam, samo sam pročitao tekst. I to je bilo jedno super iskustvo za mene, do tad nisam to radio. Bilo mi je – ne mogu reći izazov, ali bilo je zanimljivo. Par puta mi kad snimamo, pljuneš repliku, ona ostaje maltene takva kakva jeste. Ovde mora sve da se naminca, da se namikri. Bilo je mi zanimljivo, svakako. E, šta je tu stvar? Ja kad gledam, ljudi su mi tad pisali: “Je li ovo tvoj glas na TV-u?” A to su isti ljudi koji kažu: “Ja ne gledam televizor.” Tako da mnogo ljudi gleda.

Ivan Minić: Dobro, ali išlo je na Youtubeu.

Miloš Milaković: Šalim se ja. Gomila ljudi je stvarno bila: “E, video sam na TV-u reklamu, je li tvoj glas ili nije?” Tako da, svakako, super stvar.

Ivan Minić: Jedna, takođe, od stvari koja je više vezana za moju domicilnu industriju, IT, je ova saradnja sa IT Engine firmom. Nije bilo takvih sadržaja do sad nikakvih, a postoji jaka potreba da tako nešto postoji i da se neko malo našali na račun svega onoga što se dešava u industriji, koja jeste postala potpuno izvitopera zbog količine para i svega. Otkud uopšte ideja za to? Kako je došlo do saradnje? Meni ono deluje autentično tvoje, deluje kao da si ga ti pravio za sebe, oni su rekli: “Nama je ovo super.”

Miloš Milaković: Radili smo ja i Vasilije, prijatelj još od Tarzanije i Dnevnjaka.

Ivan Minić: I objavljivani književnik.

Miloš Milaković: Objavljeni književnik, da. Nisam pročitao, ali se radujem da je neko otišao i u intelektualni deo. Tako da mu čestitam i nadam se da će nastaviti. Ako ništa, bar neko na Slagalici da dobije njegovu knjigu kao nagradu. Biće super. On i ja smo radili. Ideje su bile negde… IT Engine i ja smo sedeli na sastanku, ekipa iz IT Enginea i ja. Otprilike smo negde došli zajedno na ideju i onda sam se ja čuo sa Vasilijem i bio sam u fazonu: “Hajde, matori, probamo da ovo odradimo.” Nešto je on potpuno sam ispisao. Uglavnom je to – nije to nešto puno menjano od strane njih i otišlo je relativno zdravo u tom smislu. Neosakaćeno i neisečeno. Tako da zaista što se njih tiče, isto saradnja koja stvarno samo vredi da pohvalim. I uzeli su neku nagradu za tu saradnju – za tu kampanju u Hrvatskoj. Meni je nekako bilo drago, neka firma je došla, pojavila se tu, bila je u fazonu: “Hajde ti sa nama nešto da radiš.” Mi smo tu nešto seli – Nataša je isto glumila sa mnom i moj drug Nemanja Mandić. I učestovali su i njihovi zaposleni, što je isto super priča. Jer kao svi smo tu, svi nešto. I onda mi je bilo drago kad sam čuo da su uzeli nagradu. I onda smo nakon toga uradili serijal od još tri skeča i mislim da je to zasad to. Lepa saradnja, lako je tekla, brzo smo se organizovali. Super.

Ivan Minić: Kao autor koji je sazreo u prethodnih 7 godina, prvo kao neko ko učestvuje u nekom većom projektu, sada ti kada autorski nosiš neke svoje projekte ili malom timu, naravno da postoji potreba sa tvoje strane i želja negde brendova da vi zajedno osmišljavate neke stvari koje ćeš ti prezentovati svojoj publici ili njihovoj publici, zavisno od toga kako se dogovorite. Ono što bih ja voleo je da sada kada si ti negde iskristalio sebe u glavi šta želiš da radiš i kako to treba da izgleda i šta je ono što će stajati, što kažu, u tvom portfoliju, na tvom kanalu, da probaš da mi postaviš, da objasnimo ovima koji ovo slučaju, a koji bi možda voleli da sarađuju sa tobom, u kojoj varijanti to ima smisla da bude nešto što će biti deo tvog kanala, tvoje priče, a u kojoj varijanti to ima smisla da bude nešto što će uslužno da se radi i prosto koji su to neki uslovi koje tu treba imati u vidu?

Kako izgleda sarađivati sa Milošem

Miloš Milaković: Znači, ako neko želi da sarađujemo tako što ja snimim video gde ispričam sve o njihovom brendu i napravim umerenu dozu šale i to okačim na svoj Youtube kanal, to ne može. Može, tako što ću ja da smislim zaista kako ja mislim da je dobro u glavi taj brend na moj kanal u moj sadržaj i onda se dogovorimo oko nivelacije tih nekih forica, da li je to možda previše tvrdo. Ja sam tu u principu uvek otvoren, sve dok mi ne dođe do momenta “ovo ništa ne može, može samo ovako” – zato što to nema poente. Znači, mogu da napravim da to legne u moj sadržaj ako taj brend i delatnost negde ima neku poveznicu. Ne mogu baš sve – možda i mogu, ali mi treba mnogo vremena i mnogo para. Šalim se. Ono što ja mislim da je uvek zdravije, ako vidimo da možemo da sarađujemo i ako se dogovorimo oko svih uslova, mi to odradimo u svojoj produkciji na neki, hajde da kažem, zajednički dogovor oko forme, kako će to da izgleda i sve. I onda oni to dobiju kao gotov materijal i da pucaju na sve platforme, gde god imaju, gde god mogu. Mislim da je to mnogo zdravije. Jer ako ja to uradim kako oni hoće, mene će narod pljuvati u komentarima. Ako to uradim kako ja hoću, oni će jako da se boje i odvezivaće kravate i baš će biti u fazonu: “Jao, hoće li nas generalni zapaliti i ostalo”, a neće. Zato što neće, nikad nije niko. Ako odradimo tako da smo zajedno došli do nečeg, da ja uradim nešto što mene nije sramota, a da vi budete zadovoljni sa tim, to je stvarno – najbolja je platforma je vaša. Em gradite nešto svoje, em imate priliku kasnije s nekim drugim da radite na toj platformi u bilo kom obliku. I treće – ne cimaš se ti ni oko čega više tu u smislu objavljivanja, šta god. Ja nemam tih briga. Ne moram da gledam da li mi je sadržaj – da li mi je OK da imam pet brendiranih videa, pa onda jedan svoj. I nekako nisam pristalica tolike hiperprodukcije. Nego, hajde da vidimo, ako možemo, brate, možemo. Ako ne možemo, moći ćemo možda nekad, ne sad, pa nema veze.

Ivan Minić: U svakom slučaju, postoje različiti modaliteti.

Miloš Milaković: Tako je. Da, postoje od toga da samo sednemo nas par ili ja sam, napišemo, ti dobiješ, neka snima i neka glumi ko hoće. I to nam je nekad i lakše. Jer ja izbegavam da radim – dosta saradnji sam i odbio. I ne mogu da kažem da svako ko mi se javio sam i sa njim i sarađivao. Ali, svako s kim smo mi kao ekipa i ja sad kao autor na svom kanalu s kojim smo sarađivali su uglavnom bili zadovoljni. Zato što kažem, uspeli smo negde da dođemo do neko kompromisa i da to stvarno nas ne bude sramota, a da oni ne dobijaju packe.

Ivan Minić: Dobro, to je uvek negde izazov sa sadržajima koji mogu da budu edgy.

Miloš Milaković: Da.

Ivan Minić: Ne moraju da budu edgy. Priroda Youtubea je takva da si verovatno edgy sadržaj da privuku malo veći broj ljudi, ali svakako i ono što nije, što ne ide toliko u nekakav ekstrem može da ima svoju publiku. Posebno ako je to neka forma serijala i nečeg sličnog, nekad može i jedan klip da napravi sjajan rezultat, ali obično provlačenje likova kroz nekoliko različitih situacija odvojenih u različite skečeve može da bude dobra priča. Dakle, postoje različiti modeli kako ljudi mogu da sarađuju sa tobom. Ti si otvoren za to da se jave, da popričate, da vidiš šta i kako.

Miloš Milaković: Da, naravno.

Ivan Minić: E sad, šta ti je cilj na dalje da radiš? OK, sad dolazi leto, ti si na vodi, svi znamo da si na vodi…

Miloš Milaković: Da, uspeo sam nekako da vežem reku za sebe na društvenim mrežama, što mi je dosta drago, osim što je zagađujemo non-stop. I neki dan mi se neki lik javio: “Matori, ti voziš čamac sa benzinom po reci! Nemoj ti da pričaš o zagađivanju!” OK, brate. To je argument. Bravo, majmune. Super. Ali, stvarno smo preterale, kad pričamo o reci. Neću da ovo ode u ekologiju, ali baš smo ga preterali. Baš je užasno.

Ivan Minić: Imam tu sreću i privilegiju da…

Miloš Milaković: Da imam vikendicu na Savskom nasipu. 😀

Ivan Minić: Imam prijatelja koji ima čamac i koji voli to – voli da se svi provozamo po reci, odemo negde na klopu, nešto slično. To stvarno jeste neverovatno opuštajuća stvar. U Beogradu, gde je sve konstantno pod tenzijom, samo na reci otprilike nema te vrste tenzije. Ali, ima dana kada je sve super, kada zalazi sunce i sve je lepo. Ima dana kada pored tebe prolaze neke stvari tom rekom, a ti si u fazonu: “Jbt, je li ovo moguće?”

Miloš Milaković: Kao ona igrica, kao Hugo. Nailazi sad tok, up svinja, up šporet, up poklopac frižidera. Tako da je dosta zanimljiivo. I nemam šta da kažem za te ljude osim stvarno hajde sklonite sa lica zemlje. Matori, ako imaš – pazi, to su čamci – ti kad gledaš šta je to po vodi, to je čamac od 50.000 evra. I on skotina kao limenku fljas. Dobra kao reklama za pivo. 🙂 Ha, brend i onda u vodu. 🙂 Ali, znaš, ne znam… Nastavićemo o ovome ne bismo previše otišli – da ne bismo išli u mutne vode.

Ivan Minić: Čamac, pas.

Miloš Milaković: To je leto. Čamac, pas, da.

Ivan Minić: To su dve stvari koje možemo da vidimo na tvom kanalu, odnosno na tvom Instagramu pre svega.

Miloš Milaković: Jeste.

Ivan Minić: E sad, ne deliš previše svoj privatni život i nije mi ideja da to nešto mnogo ogolimo.

Miloš Milaković: Sve je OK, ali kad ćeš da se ženiš? 😀

Ivan Minić: Ali bih voleo da kažeš šta su neka tvoja interesovanja pored toga. Odnosno, ako bi eksperimentisao i ako bi istraživao neke stvari i ako bi želeo da zađeš u neke nove oblasti, šta bi to negde bilo i koji su prosto tvojih hobiji, strast i zanimanja? Šta je negde nešto što bi jako dobro rezonovalo sa tobom i tvojom publikom? Dakle, fudbal ne, to smo shvatili.

Život van kreiranja i cameo uloge

Miloš Milaković: Da, fudbal ne. Ali, vidi, dosta je to kod mene jednostavno, jer ti kad pričaš o ovakvom modelu poslovanja koje ja imam i ovakvom tempu rada koji ja držim, ne ostaje tebi tu puno vremena da sad kao imaš neki hobi, puta dva-tri. Čamac je hobi. Donekle ljubav i hobi. Kad imam slobodno, paf tamo. Naravno, kuvanje kotlića i svega ostalog s prijateljima. I negde bih ja to sveo na neki beg u što manji broj ljudi, sa što više opuštajućih tema i što više punog želuca i prazne glave. To je negde…. Uhvatim ja sebe, pre neki dan sam gledao u krevet i tražim makete. “Matori, šta će tebi makete?” Pao mi na pamet, kao mogao bih ja da sastavim neku maketu nekog aviona vojnog. I kao onda listam i, brate, ne bih mogao da sastavim vojnog aviona. Hajde dalje, nađi nešto drugo. Tako uvek ima nekih suludo stvari, a ove godine nešto hoću malo da se bacim na putovanje, pošto sam slabo igde bio. I to me dosta nervira. I hoću ove godine da vidim malo da proputujem, da vidim šta ima okolo, da vidim kakvo je stanje tamo, ima li naših i ostalo. I čak me par ljudi pitalo, kad sam bio u Švedskoj, kao: “Što ne snimiš vlog?” Ja sam skontao, matori, ako odem da odmor, i dalje snimam, šta mi ostaje na ovom svetu. Nemam više ništa. Zato i svoj privatan negde život ne okviram mnogo. Znaju ljudi imam čamac, imam psa i znaju otprilike tu sam u Novom Sadu, na Limanu, i to je nešto što bih mogao reći u par reči o meni, kad bi pitao o mom privatnom životu. Mislim da je sve ostalo previše. I mislim da je dovoljno ova sredina i ljudi da su zatrovani i da se toliko zabada nos u sve tuđe. Ja prvi put ne volim i ne radim. Gledam koliko mogu da sačuvam i kevu i ćaleta i sve okolo. Ne zato što smatram da će neki klinci tamo po internetu, nego mislim da je nepotrebno. Gledate me zbog ovog sadržaja. Tu sam, vidite šta kod mene novo, kad ima. Ali, to da ja sad telefon svaki dan ceo dan, sad krenuo ovamo, sad krenuo onamo – svaka čast ko može, ja ne mogu i to je to.

Ivan Minić: Jedan deo aktivnosti, takođe, u prethodnom periodu je taj momenat da ti sada kao poznato lice i neko ko očigledno ima jako puno talenta i sada već dosta prakse za glumu, možeš da budeš deo nekog projekta tog tipa. I sve češće čujemo, vidimo da se nešto po tom pitanju dešava.

Miloš Milaković: I drago mi je.

Ivan Minić: Kako to izgleda i kako ti sebe vidi uopšte u takvim pričama?

Miloš Milaković: Drago mi je. Pozvali su me prvo za film Lihvar, pa za seriju U klinču, koja će izaći u septembru. Sad sam dobio još jedan poziv. U ovom momentu ne mogu reći zato što nije još sve završeno, ali ljudi možda i kad izađe ovaj intervju, ali možda se već bude pričalo o tom projektu. Drago mi je zato što prvo – bio sam na dva-tri filmska seta. Stvarno je olakšanje za mene koji sve radim tamo kod nas i stvarno se svi cimamo nenormalno. I onda dođemo tamo i dođe neko iz garderobe, samo staviš ruku i doviđenja. I ketering i ne znam šta. Lagana priča u tom smislu. To je bilo čudno. Par puta dođeš tamo, neko ti primakne stolicu, matori. “Šta mi primačeš stolicu, budalo? Sešću, uzeću ja stolicu. -Samo ti la.” Tako sa svima. Mogu da mislim da šta je sa true zvezdama, koji je imaju odnos ljudi prema njima. Meni je to bilo malo creepy i ne volim to, ne interesuje, došli smo da odradimo nešto zajedno, da se zezamo. I mislim da nikad neću biti taj lik koji se tu nešto pojavi i ne znam šta. Ali, svakako da mi je drago zato što imam želju da negde odem van svog projekta, naravno. Imam želju i da napravim neki svoj projekat koji bi bio možda serija, film, šta god. Još uvek je od mene daleko. Ne mogu da garantujem da će biti uskoro, ali ću raditi na tome da bude. I, naravno da mi je drago kad god me pozovu. Uglavnom me zovu – to bi ovi rekli cameo. Uglavnom je to ta neka priča. Evo sad u ovu seriju U klinču nije bilo toga, mada kao, OK, ljudi će me prepoznati iz ovih mojih serijala, ali je super stvar, jer možeš da pokupiš dosta fora sa profesionalnog seta, možeš da vidiš kako se to radi na nekom ozbiljnijem nivou. Mada, kad bi njih pitao, i oni bi bili sigurno – gomila ljudi bi bila u fazonu: “To se ne radi tako. U Americi je ovako.” Tako da to je jedna beskrajna igra, kojoj nema kraja. I u suštini, nadam se da će toga biti sve više. Voleo bih da se oprobam i u nečemu što je van komedije. To mi je stvarno kao želja. Jer zvati mene da ti budem komičan u seriji je baš zicer. U smislu, ljudi to očekuju. Sad, da li ću ja to moći ili ne, videćemo. Ali bih voleo da se oprobam i u nečemu što je drugačije, što je tvrđe, što je možda na nivou neke drame ili šta god. Bilo bi zanimljivo, makar kao i neki najsporedniji lik. Meni bi bilo zanimljivo, jer bih onda znao: “Aha, matori, nisi ti za ovo.” Ili bih bio u fazonu: “Brate, meni se ovo sviđa, daj još nešto da probam.” I mislim da je to bitno za jednog kreativca i autora da što više može istraži, ali ne po cenu tezgarenja nasumičnog da bi bio svuda. Mislim da je to jedna važna razlika. Nemam želju biti u svakoj seriji i nemam želju da me svi zovu svuda, ali imam želju gde mogu da vidim da mogu dam nešto i svoje i da će ljudima biti to OK. To mi je skroz kul trip i nadam se da će biti još poziva. 

Ivan Minić: Mnogo mi je drago vidiš to i kao priliku da nešto naučiš i pohvataš neke ideje. To je stvarno dragoceno, posebno sad u situaciju gde se zaista dosta snima i sve je više tih ljudi koji donese neke nove ideje na set, jer prosto nemaš ni vremena ni resursa ni prilike da sve radiš baš onako bi bilo idealno, nego moraš i malo da improvizuješ. Ne možda onoliko koliko je Dnevnjak, ali malo.

Miloš Milaković: Ne može i ne bi bilo dobro.

Ivan Minić: I taj momenat, kad je bio Mićko Ljubičić, kad smo se dogovarali, dogovorili smo da dođe i onda smo malo pomerili samo snimanje, jer je trebala da izađe serija Ključ u kojoj on igra od glavnih uloga. Ne glavnu, ali jednu od glavnih u liku koji se provlači kroz sve epizode, koje ima bitno mesto. I, naravno, to je Mićko. Očekuješ da će da bude Mićko. I on jeste Mićko likom i ničim više u toj seriji. On igra vrlo ozbiljnu ulogu u suštini nekog oficira DB-a otprilike i potpuno je… On je to sjajno odradio i potpuno je neverovatno koliko on može dramski – jasno je, čovek ima beskrajno talenovan i iskustvo da može dramski da iznese to sve, ali toliko je dobro to sve leglo. I bio je jedan momenat, koji mi je bio jako interesantan. Serija ima taj momenat da ide napred-nazad kroz vreme, neki period…

Miloš Milaković: Nisam pratio, ali znam šta je. I hvali su ljudi i pogledaću.

Ivan Minić: I on igra odraslu verziju sebe, odnosno verziju sebe u nekim 50-im godina, koliko ima i sad, 50-60. I u dve epizode se vremenska linija vraća na period detinjstva glavne glumice i tu prvi put njega tumači druga osoba. I baš sam ga pita zašto sad, šminka, sve, mogu da podmlade. Prvo, on izgleda mladoliko prilično, itd. I kaže: “Jednostavno nije to to. Mogu i to će da izgleda lažno i u seriji u kojoj je sve prilično pravljeno da bude autentično i bez nekih efekata, čuda, svega. Vrlo je skandinavska serija. “Jednostavno, oni su hteli, ja sam rekao ne. Našli smo drugog glumca koji je to odradio, odradio je to fantastično.” Malo ti je kao gledaocu, jedno prvih pet sekundi dok ne skapiraš da je to mlađa verzija njega, malo imaš problem, ali je to zapravo sjajno urađeno. Mnogo je dobro kad imaš čoveka koji nema tu vrstu sujete.

Miloš Milaković: Mislim da je to stvarno najbitnije. Svi kreativci imaju malo sujete u sebi i to niko ne može da mi kaže da nije tako, ali mislim da je to, ne mogu reći zdrava sujeta, ali neka zanimljiva emocija jeste. Ali, to da ja odem na neki filmski set i budem u fazonu ja sam nasnimio videa i sad ja došao tu kao – ne. Apsolutno ne. I pokupiš gomilu fora i pričaš sa nekim ljudima koji su duže profesionalno u tome. Znači, ti su tu došao sa strane. Kakav god stav publika o tebi – znači, publika vidi i kaže: “Evo ga Ćićo Bog” 5 sekundi u filmu. Ali, ja to ne gledam tako. Ja stvarno gledam – ja sam tamo otišao kao Miloš Milaković i dobio sam neko parče teksta i reći ću nešto što tamo piše ili ću malo improvizovati, što sam i uradio na Lihvaru. I zezali smo se dobro i bila dobra cela atmosfera. I u stvari na svim snimanjima do sad – eto, bio sam na dva profesionalne, s tim da sam ja reklame, neke ranije scenarije, pa sam bio na tim setovima, je prošlo vrlo kul. Vrlo kul. I ono što sam ja video da to nije niko posle toga bio u fazonu: “Obriši ovog lika iz scenarija.” Eto, to je bila meni neka potvrda da je ovo kul još nekom iz tog sveta. Naravno da bih voleo to da bude još i nadam se da će biti, ali ako ne bude – ima kanal, pogledajte.

Ivan Minić: Za sam kraj bih voleo da podeliš u onom obimu u kom hoćeš ko su tvoji saradnici sa kojima najviše voliš da radiš. Manje-više si ih pomenuo, ali negde poslužimo čisto da ljudi to vide.

Ko su Miloševi najbliži saradnici

Miloš Milaković: Pa, OK, što se tiče produkcije, sada ovde sa mnom su trenutno već dugo vremena Nikola Živković i Aleksandar Užarević. Nikola je za kamerom, Žare za mikrofonom i za bubicama. Sarađujem sa momcima iz Državnog posla, sa momcima iz Prvog servisa. Imamo dosta puta nekog još na setu, jednog uglavnom čoveka ko nam pomogne oko kamere. Evo sad je to bio jedan mlađi kolega, Vuk Mirković. Uglavnom je to neka ekipa iz Novog Sada. Prosto logistika je tu bitna da se svi možemo organizovati. I, naravno, cela ekipa s kojom sam pravio ovo što sam do sad što sam pravio: Mihajlo jedan, Mihajlo drugi, Danijel, Vasilije, cela ekipa sa Tarzanije. Gomilu još ljudi tu, drugara, koji mi pomažu, koji dođu da gostuju, kao pojave se, kažu repliku ili ne. Evo sad mi je bila prijateljica jedna stara iz Sremske Mitrovice, Sandra Kondić. Tako da uvek gledamo – to snimanje je nekad mučno i sve, ali na kraju gledamo da ipak odemo odatle i u fazonu zabavili smo se. Eto, bilo je dobro, izaći će nešto OK i bićemo zadovoljni sa tim. Bitna ti je ekipa s kojom radiš, jer ne vredi drugačije. Kad si namirišeš dobro, gledaš da taj tu neko ostane sa tobom, ako želi, naravno, i ako hoće. Ali, opet ti kažem, u ovom ludo svetu, sa ovim parama i sa svim ostalim, ne možeš da zakucaš jedan broj ljudi, da ga se držiš do kraja. Prosto se menjaju ljudi.

Ivan Minić: Nepredvidljivo je. To je ono.

Miloš Milaković: Da.

Ivan Minić: Nije čak ni toliko strašno kad imaš neku ograničenu količinu para, ako znaš da je ona izvesna, ali nije ništa izvesno iz meseca u mesec.

Miloš Milaković: Tako je, ništa.

Ivan Minić: Miloše, hvala ti puno.

Miloš Milaković: Hvala tebi, hvala ekipi celoj. Nadam se da ćete nastaviti u dobrom ritmu i da ste zadovoljni celom pričom do sada i da vam sve u životu ide.

Ivan Minić: Ti nastaviš da adresiraš ta neka bitna pitanja, koja nas sve muče i nasmeju nas makar od muke, kao kad gledamo za paket ili traženje auto ili scene sa iskrene svadbe.

Miloš Milaković: Jeste.

Ivan Minić: Ostani veran svom autorskom osećaju i pečatu, jer mislim da je to ono što te zaista izdvaja u odnosu na sve ostale. Možeš da doprineš i mnogo drugih načina, ali mislim da je taj izraz tvoj nešto što treba da ostane autentično vezano za tvoj lični kanal, a ja se nadam da će Dnevnjak početi da nam se pojavljuje češće u feedu sa nekim novim stvarima i da će ponovo pojaviti malo sluha za to.

Miloš Milaković: Trudićemo se.

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas gledali i slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno. I možete da postavite pitanje, kao i posle svake epizode, a ja ću da proberem, pa ću po nešto da mu pošaljem da na to odgovori. Ako želite da ga kontaktirate, možete da to uradite direktno.

Miloš Milaković: Da, ima mail uvek na Youtube kanalu. I Instagram je uglavnom – tu se uglavnom ljudi obrate za saradnju.

Ivan Minić: Ako ne možete da ga nahvatate, pišite meni, pa ću ja da mu prosledim, pa će se javiti. Hvala vam još jednom. To je bilo to. Čujemo se i vidimo ponovo sledeće nedelje.