Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Moji današnji gosti u Pojačalu su Sonja Živanović i Darko Dožić iz Instituta Tango Natural, najveće tango škole na svetu, koju su pokrenuli pre 14 godina u Beogradu. Pokrenuli su je nakon nekoliko godina bavljanja tangom, jer su imali potrebu da neke stvari rade na malo drugačiji način i oni su možda najbolji dokaz ako ljubav, posvećenost, i određena doza ludila mogu da vas dovedu na neka neverovatna mesta, ako vam je dovoljno stalo. Sve ono što su radili kroz školu i sve aktivnosti koje su pratile njen razvoj verujem da su neverovatno vredne za svakog ko razmišlja o tome da pravi neki biznis koji se zasniva na moći zajednice. Uživajte u ovom intervjuu, ja sam zaista uživao snimajući ga.

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Dobro došli. Jedan od glavnih razloga zašto ste vi danas ovde je što ste uspeli da napravite jednu neverovatnu priču na bazi nekakve lične energije i svega toga, a onda ste od toga uspeli da napravite nešto što može da bude trajno i može da funkcioniše – OK, možda ne baš bez vašeg upliva i svega, ali mnogi ljudi su na osnovu nekog ličnog entuzijazma i energije uspevali da pokrenu priče. Volim da kažem, bili su u nekom periodu vremena sila priroda koja nešto napravi, ali kada popusti entuzijazam i te priče se lagano razložu i prestanu da postoje ili postoje u nekom mnogo manjem obliku. Dok priča koju ste vi pokrenuli pre 14 godina, Institut Tango Natural, 14 godina raste, bez obzira na sve probleme koje su bili i sa koronom i sa svim ostalim, koji su svakako sve vratili nekoliko godina unazad. Taj entuzijazam, taj tim, ta energija i ceo taj proces koji postoji oko toga i ta zajednica koja je formirana oko toga je potpuno neverovatna. Mene je u celu priču prilično davno uveo zajednički prijatelj, Relja Dereta, i ja kroz njega, a zatim i kroz gomilu nekih drugih ljudi, jer škola je zapravo prilično velika i mnogo ljudi je prošlo kroz nju u ovih 14 godina, shvatam koliko je to tim ljudima značajno, bez obzira na to koliko vremena su proveli tu, koliko im je do toga stalo, koliko to vole, a to ne bi bilo moguće da vi niste takvi kakvi ste i da niste napravili sigurnu kuću za ljude koji imaju nekakve slične i emotivne potrebe i sve što uz to ide. E, zato vas danas imam u gostima, iako vaša priča nije klasična biznis priča, ali jeste jedna vrlo vredna i važna priča o ličnom razvoju i o timskom razvoju i o sazrevanju i svemu što uz to ide. Tako da dobro došli.

Darko Dožić: Hvala puno na pozivu i tako divnom prepoznavanju.

Sonja Živanović: Meni su se oznojili dlanovi dok si pričao. 🙂

Ivan Minić: Pa, dobro, to znači da se i dalje ložite na ono što radite. 

Sonja Živanović: Pa, da. 🙂

Ivan Minić: Ja stvarno verujem da je to neophodna, ali to je kao u matematici, potreban, ali ne i dovoljan uslov da nešto opstane na duge staze. Ako ti nije stalo do nečega, ti to možeš da radiš kao profesionalac, sve je to u redu, ali nikada nećeš dati ono ekstra što je potrebno da to raste i razvija. Ti ćeš dobro raditi svoj posao, to je OK, ili nećeš dobro raditi svoj posao, ako nisi takav, ali neće se desiti ta magija, koja je u onih 5% ili 10% više, ili ono kada nije baš do toga, jer ti je težak dan, mesec, šta god, ali ipak odeš zato što znaš koliko je to važno.

Sonja Živanović: To je kao kad baka skuva ručak, pa taj ručak uvek bude slađi nego kad ga pojedeš od najboljeg kuvara u velikom restoranu, iako baku možda bole ruke dok sprema, ali to je tih 5% koje je dala preko, a to je ljubav.

Ivan Minić: Tako je.

Darko Dožić: A ja krenuo da kažem, to je kao i sa svakim drugim loženjem, to je kao seks bez vođenja ljubavi. 🙂 Evo, to su te suprotnosti o kojima su pričali. Zato ja odmah…

Ivan Minić: Jedan od razloga zašto sam vas oboje doveo i zato što ćete danas oboje da pričate o svemu tome je što ste prilično različiti. I dosta teško te stvari uklopiti kada postoji zajednički cilj. Naravno, zajednički cilj je isti za oboje, ali putovi kako do toga da se dođe nisu baš i onda je to nekakav proces kroz koji prolazite. U vašem slučaju, i proces nekog sazrevanja. Vi ste tu ušli veoma, veoma mladi, neiskusni u smislu razvijanja takvih priča. Ali, dobro, hajde da krenemo od početka, da krenemo sa Munchmallow pitanjem, kojim uvek počinjemo podkast, a to je šta ste hteli da budete kad porastete i kako se to menjalo? Prvo ti, Sonja, pa onda ti Darko.

Kad porastemo bićemo…

Sonja Živanović: Pa, prva stvar koju se ja sećam da sam želela da budem kad porastem, to je da budem slikarka. Jer sam mnogo volela da crtam – da crtam, da slikam. Kupovali su mi sve vrste različitih boja i ja sam tako stalno sedela, crtala, slikala, i od glinamola pravila figurice. Ali, onda kad sam razmišljala malo o tome šta su stvari koje sam ja volela da radim, kako su moje igre izgledale, što možda nisam nikad formulisala sebi kao to je ono što sam ja želela da porastem, ali zapravo mogu da zaključim iz svojih aktivnosti, to je bilo da nešto napravim i nekog nečim poslužim. Znači, ja sam se igrala toga. To mi je bila omiljena igra. I da napravim neki svoj svet. Od kauča, koji je imao deo sa sedenje, pa su iza veliki jastuci, ja te jastuke gurnem na ivicu da stvorim sebi jedan prostor između zida i tog jastuka, i ti jastuci i ivica jastuka su bili pult – prodajni put za mene, a ja sam onda od papira sekla pljeskavice :D, parčiće hleba, pomfrit, kečap. To sam videla – na ulici su postojali kiosci koji su prodavali tako stvari. I onda sam ja to sve slagala, pravili sam fišeke od papira, i onda sa zamišljenim svojim mušterijama, ja njih pitam šta oni vole, pa kako vole da ja to spremim, pa koliko da posolim, pa koliko da stavim bibera. I onda ja to sve spremim i u taj fišek poređan i onda tako dajem to. E, to je, recimo, igra koje se sećam.

Darko Dožić: Nisko ulaganje. Malo ulaganje, velika zarada. 🙂

Sonja Živanović: Pa, da, kad postaviš. 😀 Ali, ja sam mogla satima toga da se igram. Kao što sam mogla satima da sedim i da slikam i da crtam, mogla sam satima ovo da se igram, ali ova igra je zapravo došla pre tog – pre slikanja i pre… Prvo je bio glinamol i prodavanje tih stvari. Tako mi se čini – e, onda nakon toga je došla poezija, pa sam želela da budem pisac. Onda su mi kupili neki mali klavir, pa sam ja tako sedela i tako svirala na tom klaviru neke svoje izmišljene kompozicije. Tako da je u suštini sve kasnije bilo vezano za umetnost. Na kraju sam glumu studirala i to mi je profesija, hronološki gledano, ali su moja prva interesovanja bila da nešto napravim i da nešto prodam. Eto.

Ivan Minić: Ali, očigledno da kroz sve to imaš potrebu da se izraziš kroz kanal koji ti u tom trenutku dostupan, pa se to kroz vreme menjalo i ti si saznavala nove stvari i dolazila u kontakt sa novim stvarima, ali uvek si imala tu neku potrebu za eksperesijom.

Sonja Živanović: Jeste.

Ivan Minić: A ti?

Darko Dožić: Pa, ja dosta rano sam počeo da čitam i kako sam se borio kao dete za pažnju, da mi kažu da sam dovoljno dobar, ja mislim da je i ohrabrilo to: “Gledaj, on tako mali čita.” I ja sam mnogo čitao. Zapravo, mislim da sam pročitao to što je bilo odštampano na srpskom jeziku bajki i basni. Jer sam išao bukvalno po kućama i što nismo mi imali ja tražio. Znaš, bili su i oni kompleti razni, španske, ruske, naravno, ove naše. I strašno sam se… Otkriću previše o sebi sad, ali…

Sonja Živanović: Stani, razmisli sada. 🙂

Darko Dožić: Ali, taj neki momenat tog nečeg – nekog bajkovitog razrešavanja stvari. Tako da sam mnogo živeo u toj kombinaciji deseteračke poezije i bajki. To je bila linija moga oca i te crnogorske tradicije. I njegove isto potrebe da menja svet. Tako da sam ja strašno mali imao te neke gradiozne snove o promeni sveta. Terapija je pomogla posle u međuvremenu, ali to ćemo posle. 🙂 A, paralelno mislim da je ovaj community momenat dolazio dosta od majke, jer je majka bila ta koja je jedna od retkih majki u Kolašinu koja je dozvoljavala da joj se prevrne stan i da sva deca iz veoma – ja sam uvek mislio da zgrada uvek mora da ima puno dece. Ja sad kad vidim moju zgradu u kojoj sam odrastao, koja sad maltene nema dece, taj smena generacija. Tada je svaka kuća imala po dvoje-troje-četvoro dece. Nekad smo skoro svi mi završavali u našem stanu. I tu je počinjao taj community, koji je onda pravio kućice, logore, svoje male biznise. I mi smo imali najveću stripoteku, mi smo imali fabriku praćki i pušaka na čepove. Tako da, ali sa tom nekom vizijom šta biti kad porastem, ja sam već tada bio kao nešto smo igrali. Imali smo mali svoj svet, pa smo se mi tu pozicionirali ko je šta. Ali, mislim da prvi put kad sam strašno poželeo da budem nešto, to je da budem košarkaš. Mnogo sam se primi na košarku. I srećom da je bilo tih malih lokalnih nepravdi zbog kojih sam propao kao košarkaš, a zapravo nisam bio dovoljno talentovan, a ostao bih u tome. Sad ne idem dalje zašto i kako smo došli do tanga, ali eto nisam imao neku – zapravo je to bila neka velika promena od malih nogu. Nisam imao neku jasnu ideju.

Sonja Živanović: I preduzetništvo, izvini. Imao si firme za prodaju praćki. 🙂

Darko Dožić: Bio sam stvarno dobar preduzetnik. Mi smo jedno vreme izdavali bicikl koje je bilo jedinstveno. Ono 90-ih godina na čitavu zgradu imamo jedno ili dva bicikla. Naš bicikl nije imao jednu pedalo, pošto se ono razvalilo i nemaš ni gde da ga popraviš. Onda smo mi vezali kanap na tu pedalu i ono je bilo izuzetno. Klinci su hteli da probaju da voze jednom nogom. Kao ubaciš nogu i ti voziš. I mi smo za sličice neke, bili su neke sličice, izdavali smo to jedan krug. Ali, kasnije sam ja potisnuo tog preduzetnika u sebi i nisam osećao pravo na to.

Ivan Minić: Koliko dugo si bio u košarci?

Darko Dožić: Pa, nekih 5-6 godina, ali to je moja ogromna strast bila. Ja sam čisto, recimo, sneg zimi, pošto nismo imali salu uvek i delilo nas je masu neku malu školsku salu. Ja donesem lopatu i kramp, razbijam led zimi na terenu i očistim. To je Kolašin, to nije sneg u Beogradu. 🙂 I očistim teren i mi možemo da igramo basket. To je možda neki primer koliko mi je bilo stalo. Tu je Dražen Drašković, osnivač tog kluba Gorštak iz Kolašina, on je bio fanatik, i dalje fanatik, i prećerano je fanatik. Ali, ta dimenzija fanatizma od koje se ja sad lečim je nešto što je bilo neophodno za prve faze, ja mislim i Tango Naturale i svega. Zahvalan sam mu… To je prvi put da sam vidim da je nekome nešto bio toliki san, osim što sam video oca i majku koliki im je san da mi prođemo kroz život i kroz te 90-e, koliko su oni bili borbeni, ali to je nešto što je baš jedan model požrtvovanosti za tim, za sve. To je baš značajno mi je skroz.

Ivan Minić: Imaš razne ljude i način na koji reaguje na takve ljude u svom okruženju ili širem nekom okruženju je različit. Nekim ljudima je odbojno kada vide tu količinu fanatizma, energije, svega, izgaranja, sagorevanja u tom procesu. I mogu to da razumem. Prosto, to može da bude zastrušujuć, ali ima značajan deo ljudi kojima je to bio potreban trenutak u životu, upoznavanje nekog takvog, da vide da stvari koje na prvu loptu deluju da nisu moguće, mogu da budu moguće ako si malo lud. Ili malo više. Ja to često kažem, mnogi ljudi nisu ostali u sportu ili nekoj takvoj veštini kojom su se bavili, jer prosto tokom odrastanja ili shvatiš da nisi dovoljno dobar ili se desi neki set okolnosti u kojima ispadneš iz koloseka u koji više ne možeš da se vratiš, jer je dinamičan taj period od 16 do 19 godine. Ako ne praviš iskorak, nećeš dobiti nikad priliku nikakvu. Ima ljudi koji se povrede, ima raznih stvari, ali to jeste u tim formativnim godinama jedna jako važna stvar koja se ljudima u životu desi: da prvo shvate da prevaziđu taj momenat čistog talenta, koji te gura prvih 6 meseci da budeš bolji od svih ostalih, a onda te svi ostali stignu i onda ako nećeš da radiš, za 6 meseci oni su godinu dana ispred tebe. Prvo to, a onda s druge strane, da zapravo to – tvoj lični angažman, cimanje, energija, trud, ponavljanje do onesvešćivanja nekih stvari zapravo može da te dovede do toga da iako si iz male zemlje, malog grada, po CV-ju i po Excel ne bi nikad trebalo da postigneš nešto, možeš da budeš olimpijski šampion, možeš da budeš evropski i svetski šampion, možeš da bude deo nečega veličanstvog. U mom slučaju je to jako puno značilo i to mi je pokazalo da kao – OK, možda ja neću se realizovati u sportu, ali u nekom drugom domenu, takođe, mogu da dostignem neverovatne stvari, ako se cimam više nego što se cima bilo ko drugi ili 99% drugih. Dobro, Sonja nam je rekla i šta je studirala i kako je to išlo. Kako je u tvom slučaju izgledao taj iskorak iz nekog detinjstva u nešto što je trenutak kad prvi put zapravo preuzimaš odgovornost za sebe?

Upis na fakultet i studentski dani

Darko Dožić: Pa, meni je važna faza bila u srednjoj školi, taj prelaz iz košarke i to neko razočaranje, zašto nešto nisam. Ušao sam već bio u prvi, pa nisam nešto ubačen u igri, ubačeni su neki moji drugari, kojima više nije ni bilo stalo, ali su se sa nekim možda družili, ovo-ono. I onda sam ja odatle skliznu u rokenrol – sex, drugs and rock n roll, ali bez seksa. To je crnogorska verzija. 😀 Vidi da li sam ja prava osoba koja uspeva da ostane ovde. 😀 Suzdržavam se dobro, ali je to mnogo važan susret taj sa nekim ljudima, koji su me uveli u neku muziku i neku duhovnost. Mada sam uz oca čitao već neke knjige. Kad tu su krenula ta neka razna interesovanja. Jesam nekako bio društveno aktivan. Uvek sam nešto organizova. Ja nisam znao šta je liderstvo, ali sam stalno nešto organizovao. I kad je trebalo da se ide na faks, ja sam znao da hoću da idem u Beograd. Meni je to jedino bilo relevantno, jer mi je trebala ta sloboda. A sa druge strane, jedan drugi koji je stariji 5-6 godina, Dađo Milošević, koji je uz Đole jednog Tatića nas je uveo i muziku. 😀 U dobru muziku i u neke dobre knjige i tako. Puno mi je pričao o Beogradu. Mene je samo interesovalo da idem u Beograd. Tako da mi nije puno smetalo… Meni je tata rekao: “Ti bi trebalo političke nauke da studiraš.” Rekoh: “Pa, šta je to?” I nekako sam osetio da mi leži. On je znao da bude naporan i uvek naporan. Recimo, da si mrtav žedan, on ti nudi vodu, ali ti tako nudi da ti u jednom trenutku se braniš, kažeš: “Neću vodu!” Ali, ovo mi je baš ponudio, predivno mi je to ponudio. Najvažnija stvar u životu mi je ponudio da me ne ćera na njih. I stvarno sam stao i kao: “Pa, da, istorija, sociologija, filozofija, ljudi, društvo.” Nisam ni ja znao kako će to izgledati, ali stvarno sam srećan da sam završio na političkim naukama. Jer koliko god taj fakultet bi mogao biti mnogo divniji, kako bi…

Ivan Minić: Kao i svaki drugi.

Darko Dožić: Taj fakultet bio mogao da kida koliko bi mogao da bude uzbudljiv i zanimljiv. Ono me ko hoće opet jeste tu dato ta biblioteka i sve te teme. Nisu možda svi profesori tako inspirativni, nisu svi oni uhodani ka nekom cilju, tj. ni ne kapiram da li imaju zajednički cilj, šta proizvode sa tim fakultetom, ali kad podvučem crtu – da, političke nauke baš super, drago mi je da sam tu završio i da sam se upio spontano taj osećaj i istorijskog razvoja društva, i socioloških teorija, političkih teorija, svega toga, da razumem kako to nastaje, tj. više da ga tu – kao neka politička inteligencija. Emotivna, socijalna, da osećam to. Mislim da nam je to za Tango Natural značilo.

Ivan Minić: Pa, dobro, imaš i taj momenat da prosto shvatiš malo više šire društveni kontekst, koji u principu na drugom nekom mestu ne možeš. Možda možeš na ekonomiji sa jednom aspekta da ga razumeš, ali ovde možeš da razumeš malo više. Najživotnije mi je od svih tih stvari – s jedne strane, ekonomija je previše egzaktna. Sa druge strane, istorija je sigurno zanimljiva ili filozofija – sigurno je zanimljiva, ali malo je izmeštena u odnosu na trenutak i aktuelnu realnost. A ovde imaš mogućnost da si opremljen za društveni život.

Darko Dožić: Imaš sve to. I zapravo – OK, jesam ja sposoban da analiziram i bavio sam se naukom i trebalo je da se bavim naukom, ali je više onaj momenat koji ti imaš u svom poslu, koji je veoma širok. Više ne znam ni šta ti je posao, ali to nešto. 🙂

Ivan Minić: Ne znam ni ja, tako nije… 🙂

Darko Dožić: Kad uđeš na vrata, i ti znaš već. E, to je… formira se neki instinkt. Neko znanje koje ne mora čak ni da se intelektualno pretoči u reč. Tako da, da, dobro je da sam bio tamo.

Ivan Minić: E sad, Sonja, ti si upisala glumu. I bavila se glumom, i dalje ti je to primarna negde profesija, iako tango ima tu tendenciju da preuzme svaki trenutak slobodan u životu. Voleo bih da te vratim na to zato što pre par godina drugarov sin, jedan od najboljih prijatelja sin, je bio mali glumac. Celo svoje odrastanje bio i po raznim školama, ali je bio vrlo aktivan i u predstavama, filmovima, itd. I došao je taj neki trenutak da treba da razmišlja o fakultetu. I on je to želeo. Na kraju nije otišao na tu stranu, otišao je na ekonomiju i mislim da možda to i nije bila tako loše odluka za njega i sve u svemu. Ali, sećam se da smo dosta pričali i ja i drug i onda svi zajedno i sa malim, itd. I ja sam kao inženjer naivac, bez diplome, samo jednu stvar nekako – stalno mi se vrtelo u glavi, a to je imaš profesiju koja je predivna, ali ima toliko stvari koje zapravo nisu pod tvojom kontrolom, nije egzaktna stvar. Ne mora da znači da ako si najbolji da ćeš biti upisan. Ne mora da znači da ako si najbolji i upisan si i dobro prođeš da ćeš zapravo dobiti priliku da se time baviš. Previše toga je u vazduhu. Za većinu drugih stvari, ako si sjajan u tome, moći ćeš da se baviš na neki način. Sad možda ne onako kako si zamislio u startu, ali imaćeš prostor da nešto radiš. Dok ovde to nije baš tako jednostavno. Ima mnogo tih nekih pomičnih dijelova, što kažu. I sad kao neko ko je prošao tu celu priču i ko je bio u tom svetu, i dalje u tom svetu, voleo bih da ti podeliš svoje iskustvo kako je izgledalo prvo donošenje odluke, onda sam proces, kako se pripremaš i kako je bilo iskustvo sa prijemnim, kakvo je bilo iskustvo studirati, šta su neke najvrednije stvari koje si u tome svemu dobila. Zato što čak i oni se kasnije možda nisu bavili time su bili jedan neverovatan set veština kroz ceo taj proces i naravno gomilu sjajnih kontakata i nekih iskustava. Prosto, kako je to bilo iz tvog ugla?

Sonja Živanović: Prvo, da li ti misliš da osoba od 19 godina koja upisuje fakultet razmišlja o svim tim stvarima koje se ti rekao? 🙂

Ivan Minić: Ne, ne. To razmišljam ja od 30.

Sonja Živanović: To je dobar deo odgovora, jer su perspektive potpuno različite. Ja sam bila, sad ovo što je Darko pričao talenta i ti si govorio talenat, uložen rad, itd. Ja sam bila od onih koji su talentovani za puno toga, ali se ne trude mnogo oko svih tih stvari. I stvarno sad kad pogledam unazad, imala sam talenat i za muziku i talenat za slikanje i talenat za pisanje. Završila sam matematičku gimnaziju, imala sam talenat za matematiku, imala sam talenat za fiziku. Imala sam talenat za te stvari, ali nisam volela da sedim da učim. I meni je – možda da nisam upisala matematičku, nego filološku, recimo, što mi je bila druga opcija, verovatno bih otišla u tom smeru koji je vezan za književnost. Ali sam ja u matematičkoj gimnaziji prosto shvatila da meni sve na tu stranu tehničku, da to zapravo nije za mene. Džaba što imam neki inicijalni talenat, osim za programiranje, o čemu smo pričali pre početka snimanja, džaba što imam talenat kad ovaj drugi deo jednostavno nemam. Jednostavno ne mogu da sedim i da… Prosto nemam. E, onda kad se skloni sve to što je matematika i sve to što ide na tu tehničku stranu, onda ostaju ove društvene nauke. I, recimo, ono što je u gimnaziji, što je počelo da me interesuje, su bili psihologija, istorija umetnosti, knjiženvnost. Ali, zapravo negde – išla sam u školu glume Bate Miladinovića i tu sam osećala da postoji nešto čega ja želim još. Jer kao da čitam mogu svakako sama, da pišem mogu svakako sama, da idem u muzeje, da gledam slike mogu svakako sama, ali da razvijam u sebi to moram negde sa nekim u nekom ambijentu. I onda ostaje ili opcija da se baviš time amaterski ili da se baviš profesionalno. I meni je delovalo da bi ja trebalo time da se bavim profesionalno. I u svo odgovaranje porodično, tata je bio ozbiljno protiv toga, kao neko ko je bio racionalan, sa razumevanjem svih stvari koje si ti malopre naveo. On je video i moje druge talente i smatrao da bih mogla da se ostvarim kao pravnik, gde bi on mogao da mi pomogne, recimo. Da bih mogla da se ostvarim kao arhitekta, jer sam imala smisla za tehnička crtanja, uopšte za perspektivu, za estetiku. Ali, meni je bilo jasno koliko tu mora da se sedi i da se uči. I rekla sam: “To stvarno nije za mene.” Mama je podržavala u principu sve moje izbore i na kraju niko od njih nije bio protiv u smislu: “Nemoj, ne može.” Tata je pokušao sa svoje strane prilično diskretno, ali temeljno da me upozori na razne aspekte moje buduće potencijalne profesije i druge mogućnosti koje me čekaju ako se opredelim za nešto drugo, a ja sam jednostavno izabrala glumu. Pokušala sam posle 3. razreda gimnazije. Nisam upisala. I posle 4. i rekla sam: “Ako ne upišem, ja godinu dana idem na istoriju umetnosti, pa se vraćam, jer ja to hoću.” To je više to bilo intiutivno u meni neki osećaj i upisala sam.

Ivan Minić: Posle 4?

Sonja Živanović: Posle 4, da. Kako su te pripreme izgledale? Pa, to je sve prošlo u nekom magnovenju. Ja sam nešto radila, nešto se spremala, pokušavala, na kraju uspela. I studije su mi bile agonija. Agonija. Sećam se trenutka kad sam završila fakultet, bila je diplomska predstava. Mi smo izašli, tu je bio – sad kako se izađe iz sale, pa je hodnik, pa onda su kao neke, kao garderoba, pa onda garderoba uvek ima onaj pult. Tu je bilo neko posluženje, pored je bio profesor dikcije. Ja sam samo pritrčala, sipala jednu rakiju, navila, sipala drugu rakiju, navila, i počela da plačem. I profesor kaže: “Zašto plačeš, Sonja? Bila si odlična!” Ja kažem: “Zato što je gotovo!” 🙂 Meni je bilo studiranje teško zato što nisam imala set karakternih osobina koje neophodan da bi nekom takva vrsta iskustva bila lakša i bila uživanje. Jer u stvari taj set osobina koji mi je falio, koji mi kasnije falio kad sam završila fakultet i kad je trebalo da počnem time da se bavim, to su neke društvene veštine. U stvari, većina ljudi za mene kaže da sam ekstrovertna osoba i da se fantastično snalazim u društvu, ali jedan deo mene je veoma introvertan. I ja ako uđem u društvo ljudi koje ne poznajem uopšte, gde treba da se borim za svoj prostor, za svoje svetlo pod reflektorima, meni je to napor. Ja u stomaku osećam kao napor. Nije mi organski i potrebno puno energije da uložim u to. I onda zapravo u tom mom profesionalnom životu mnogo više energije je odlazilo na taj deo umesto na ovaj drugi deo. Ne bi trebalo da bude tako. Činjenica, takođe, da u Srbiji, pogotovo u to vreme, ja sam dosta izašla iz toga, pa ne znam kako sad baš skroz funkcioniše, ali nisi imao agenta koji se bori za tebe. Nego ti treba da budeš svoj agent, u istovreme treba i da radiš na razvoju svojih veština i da radiš na projektima koji dolaze. I prosto puno je tih stvari. Meni je to stvarno bilo teško. Ja nisam dobro radila taj deo posla, a to je nešto što počinje da se radi već na Akademiji. I što je većina ljudi sa kojima sam ja studirala, nisu svi, ali većina njih je imala. I onda u tom okruženju u kom su ljudi bili zapravo ekstrovertniji od mene, u tom smislu snažniji od mene…

Ivan Minić: Prodorniji.

Sonja Živanović: Prodorniji od mene sam ja imala mehanizam povlačenja. I to je baš na dnevnom nivou mi je smetalo. Jer nije bio problem ni da sednem ni da čitam ni da učim ni da vežbam. Ništa od svega toga nije bio problem, ali je bio problem okruženje samo po sebi je bilo problem. A znala sam da će mi to biti velika prepreka kasnije u poslu. I to je onda kao nešto što ja treba da prevaziđem u sebi, a ne znam ni kako da prevaziđem. Iz dana u dan imam onaj napor koji moraš da uložiš kad se probudiš ujutru da bi otišao i da bi nešto radio. Tako da je meni stvarno bila teška Akademija. Uz, naravno, puno lepih trenutaka i svesti o tom setu veština koje sam dobila i koje su mi mnogo značile u ovom poslu kojima se mi bavimo, a to sam, naravno, tek shvatila kasnije kroz situacije. I žao mi je, recimo, jer je gluma kao sam taj deo posla, ako ga izuzmemo od svega ostalog, je nešto što ja zaista volim i nešto što osećam da postoji, da taj kanal u meni radi i da ja tu mogu da se izražavam, ali džaba. Džaba kad onaj drugi deo nije postojao.

Ivan Minić: Da, postoji ceo taj aspekt koji se vrlo retko uzima u obzir, a to je da ti zapravo moraš da se izboriš za to da dobiješ priliku, pa tek onda da se baviš onim za šta si se obrazovao i školovao.

Sonja Živanović: Jeste. I svaki put se u glumi se ti dosta dugo svaki put iz početka boriš za tu priliku, jer su potrebne zaista godine i godine da glumac sebe pozicionira na jednu tačku iz koje se on više neće sam boriti, nego će – ja imam koleginice koje su fantastične, talentovane glumice, divne, koje se u dve godine nosile repertoare nekih pozorišta, i onda treće godine više nema ništa. Nigde je nema. Nit pozorište, nit film, nit serije. Dugo je vremena potrebno da čovek stalno iznova, iznova, iznova sebe dokazuje, promoviše, pozicionira, itd. To je deo posla.

Ivan Minić: Da dođe u poziciju da neko njega traži ili nju.

Sonja Živanović: Jeste, jeste.

Ivan Minić: I onda kada dođeš u tu poziciju, imamo brojne primere da je dovoljno da jedan projekat izabereš pogrešno i da ispadneš potpuno iz tokova za neki naredni period. Posebno u tom vremenskom okviru o kome pričamo, kada je bilo mnogo manje prilika. Sada skoro sam dobio tu informaciju, istražujem tako s vremena na vreme, jer mi je zanimljiv ceo taj fenomen masovnih medija, da u jednom trenutku je snimano 40 serija na srpskom ili nekom našem zajedničkom jeziku.

Sonja Živanović: Da, produkcija se drastično, drastično povećala.

Ivan Minić: I onda, naravno, da ima prostora za mnogo više ljudi. I kontrola kvaliteta tu dosta ispašta, odnosno kvalitet ispašta, kontrola kvaliteta je mnogo, mnogo niža, jer prosto hiperprodukcija dovodi do tako nečega. Broj filmova, koprodukcija i svega je, takođe, značajno veći nego što je bio pre 10 ili 15 godina. Nisi ni imao toliko prilika to da se iskažeš, a šansa da te neko primeti je zapravo bila vrlo mala. Šta je tebi tu bilo – odnosno, hajde da vratim na jednu stvar koja mi je nekako uvek bila tu fascinantna. Kad se baviš nečim što je egzaktno, gde postoji set pravila, način ocenjivanja. Ako se baviš gimnastikom, ti kad završiš svoj nastup znaš – može da se desi razlika od 0,01% u ocenu, ali ti znaš šta si tačno uradila i to je to. Znaš li da li si prošla, ne znaš da li je to dovoljno dobro, jer zavisi i od ostalih koji učestvuju, ali znaš šta si ti uradio. Na neki način znaš da li si položio ili nisi. A ovde nekako mi se čini da uvek imaš taj momenat da ti daš sve od sebe, da možeš da budeš zadovoljan ili da možeš da dođeš u situaciju da si uradio nešto, a da nisi baš siguran da li je to dovoljno dobro, a da utisak osobe sa druge strane koji donosi odluku bude potpuno van onoga kako ti to u tom trenutku vidiš. Da li si imala takve situacije?

Sonja Živanović: Pa, jesam. Ali, nikad se nisam povezivala u stvari posle predstave sa aplauzom.. Aplauz je bio potpuno nešto odvojeno i na neki način nije učestvovao u tome da li sam ja zadovoljna ili nisam. Da li sam zadovoljna ili nisam je zavisilo isključivo od mog osećaja dok se to nešto dešava. Jer ti kad radiš dobro, to je živost i život u trenutku i ti osećaj da li si stvaran ili si fake. Ako sam fake, meni to ne donosi zadovoljstvo. Posle mogu da aplaudiraju koliko god hoće, ja ne idem kući zadovoljna. Ako na sceni u tom trenutku sa partnerom u tome što radim osećam da je to stvarno to, to je doživljaj koji se rodi u mom telu koja je meni najveća nagrada i valorizacija mog rada. Meni je to uvek – to mi je bio reper.

Ivan Minić: To je nešto što te gura u suštini sve vreme.

Sonja Živanović: To je nešto što me gura i to je nešto što je i vodilo da se time bavim zato što sam se – sećam se toga kao klinka u školi kod Bate Miladinovića kako je izgledalo kad nešto dobro uradim neku vežbu koja je to vrsta osećaja. To je nešto stvarno posebno, jer je – ti si u svom životu stvaran, ali to je kao nije stvarno, ali je stvarno. Jer ti si kreirao, iskreirao si nešto što nije realnost, ali postaje realnost u tom trenutku. Kao stvaranja nekog života u životu – nadživota. Ne umem to skroz da objasnim.

Ivan Minić: Stvori si svet u koji sada ljudi koji su prisustvovali veruju.

Sonja Živanović: Ali, i ti veruješ u njega u tom trenutku. Ti znaš da je to igra dok se dešava, ali u isto vreme ti veruješ u samu igru. Ne sećam se, ne sećam se osećaja kad sam bila klinka skroz, ali kapiram da je to kako se deca uživljavaju dok se igraju. Zašto deca vole da se igraju? Zato što se uživljavaju, zato što poveruju u to. Stvarno iskreira se neki novi svet unutar tog sveta. E sad, ti znaš da je to iluzija, ali u isto vreme to postaje stvarnost. I to je stvarno magično.

Ivan Minić: Sećam se, pre par godina sam pričao sa prijateljem koji je vrhunski muzičar. I posle nekog koncerta sedimo, pričamo. I na sceni on jedna osoba, u backstageu je druga osoba. To je pljuga, viski i depresija. Ja kažem: “Brate, zašto si nezadovoljan? Bilo je fantastično. -Nije, znam ja da nije. -Ali, imao si aplauz koji je spektakularan. -Oni ne znaju ništa.” 🙂 I ja sam prvi put krenuo da razmišljam o tome i da. Nije, naravno, da oni ne znaju ništa i nekad imaš i stručnu publiku koja zna mnogo više od nekakvog proseka, ali ti najbolje znaš koliko ti možeš i ti si nezadovoljan zbog sebe. To nema veze sa njima, ti si nezadovoljan šta si dao od sebe. I, naravno, što tu uvek postaje izazov i problem svakome ko ulazi u neku takvu priču onog trenutka kad postaneš profesionalac ti imaš raspored kad moraš da uradiš neke stvari. I moraš da budeš – možeš da variraš 5%. Da li si dao 95 ili 105, to će malo ko u publici da primeti, ali ti ćeš da znaš. Ti ćeš da znaš svaki procenat koji si dao ispod one stotke ili onoga što je tebi nekakav baseline koji ti je prihvatljiv.

Sonja Živanović: Ja nisam bila toliko kritična prema sebi. Meni je za moj unutarnji doživljaj stvaranje emocije, verovanje u to što radim u tom trenutku i stvaranje emocije koje promeni hemiju u mom telu na neki trenutak. Meni je to bilo dovoljno. Ne mora da bude spektakularno, ali prosto da se desi trenutak živosti. To mi je bilo…

Ivan Minić: E sad, pričali smo o mnogo toga, dali smo neki kontekst i uvod, ali nismo ni u jednom trenutku pomenuli otkud u celoj priči tango i kako ste se vas dvoje upoznali. U kom trenutku dolazite do toga da tango ulazi u vaše živote pojedinačno.

Kako su se Sonja i Darko upoznali

Sonja Živanović: Da preskočimo kako smo se upoznali. 😀

Darko Dožić: Ne, bre, to mora da se kaže! 🙂 Upoznali smo se na žurci koju je organizovao naš dobar prijatelj Milenko, a to je bila žurka omladine DSS-a. 😀 Savski venac. I on je mene zvao tu mnogo puta. I nešto smo išli na neku utakmicu, Zvezda je igrala…

Sonja Živanović: Evo, i režiju si razvio. 😀

Darko Dožić: Da, to je svakako Koštiničino dostignuće.

Ivan Minić: Činjenica da postoji omladina. 🙂

Darko Dožić: Pogotovo pošto je to konzervativna priča, interesantan je taj kosmički ples, da je nešto što je baš tako soft, mekano, i što ja mislim da nije baš tema takve neke konzervativne desnice, koja ne vidi toliko te ljude, lepotu razgrljaja i to. Ima neke snove drugačije. E, tu smo se mi upoznali pre tanga. Tri godine pre tanga.

Sonja Živanović: Ali, ja sam godinama posle glasala za Koštunicu zato što smo se mi upoznali preko njega.

Darko Dožić: To su žene! 😀

Sonja Živanović: Niko iz političkog života Srbije nije uradio toliko veliku stvar za mene u mom životu. 🙂

Darko Dožić: Jeste. Oni su imali tada kad je 5. oktobar, pa onda su se formirale te nove stranke, pa uletio keš u sve stranke. Kako to obično bude, svi dobiju svoje finansijere. Mada se DSS nije proslavio toliko gradnjom destrukture stranačke. Da ja sad kao politikolog, oni su ostala stranka tih konzervativnih intelektualaca desni. Nisu su se baš uspešno to raširili, ali pokušali su. “Hajde da okupimo omladinu.” Na šta se omladina okupljala? Na pojilo! Na alkoholo! 😀 Tako da mi smo se tu upoznali i smuvali se odmah. Nekako je bilo…

Sonja Živanović: Mogli smo u roku od 20 minuta, ali on se nije dao. On je tvrdio pazar jedno sat i po i onda je popustio. 🙂

Darko Dožić: Nisam. Milenko hteo još pre da nas upozna, ali je pratio moj razvoj na političkim naukama. Ja sam prve godine puno u tim Katakombama, to je klub političkih nauka. Ja sam toliko pio da sam, pošto nisam dao jedan ispit, pao sam engleski, pošto engleski sam bio katastrofa. To je bilo mučenje. Samo sam pokušavao. Ja sam borben, to je ono što sam iz Gorštaka iz Kolašina doneo. I-i-i-i… To je srazmerno moje borbenosti i mog neznanja. Samo “I”, a “I” ništa nije značilo. “I” je “ja”. Pokušavao sam da počnem rečenicu. I kako sam pao to, ja sam rekao tati da sam pao engleski. Bio je jun nešto i on je rekao: “Ti si pao godinu.” Pošto je tako za njego vreme su oni morali – nisu imali valjda rokove i to.

Ivan Minić: Septembar, Oktobar I, II, III, IV.

Darko Dožić: Pošto je on morao posle tog junskog roka, kad je valjda čistio sve, da kosi na crkvine na selo, on je meni rekao: “Pao si godinu”, ja sam tad upoznao Veru Rsovac. Posle smo znali u Katakombama zajedno biti. Ona je ova služba studentska bila, a ja došao u jun sa idejom da sam pao godinu. Otprilike to je bilo na tom nivou.

Sonja Živanović: A ostalo si sve položio?

Darko Dožić: Ja sve položio. Zašto sam položio? Posle sam postao vrlo dobar student, prve godine su to bile 6, 7, 8, 9, šta god se zalomi. Jer ja sam uspeo pored svog tog načina života kao je bio i basket, ali mnogo dobre muzike i to sve, tog provoda i to. Oni sede, ja spavam iza kreveta, iza kreveta na podu spavam, dok je žurka tu, i onda idem na ispite i to. Da, Milenko je sve to pratio i onda kad sam se ja posle jedno godinu dana smirio…

Sonja Živanović: Od straha da si pao. 🙂

Darko Dožić: Ne, ne, onda sam skontao. Tada mi je ta Vera rekla: “Daj, budalo, jedna! Dao si uslov, prešao si na budžet!” Ja javljam kući! 🙂 Ja ne znam da li sam trebao ovo da ispričam, jer zvuči kao neka laž. Nemam pojma. 🙂

Ivan Minić: Ko god prati tebe prethodnih godina, zna da si ti tako preterano iskren i neposredan. 

Darko Dožić: To je istina.

Ivan Minić: Ali, to što se dešava nije jedinstveno za tebe. To je nešto što se dešava mnogim ljudima koji nisu prosto u tom okruženju prošli nekakav period. Jedna stvar je kad ti u kući imaš starijeg burazera, koji je dve godine stariji od tebe, i ti, brate, pratiš njegov put sve vreme i uvek imaš da pitaš i njega. Iako nije upisao isti fakultet, on ima nekog ko je upisao, pa se posavetuješ, pa pitaš. Ali, u tvom slučaju, ti si došao iz Kolašina u Beograd. To je dovoljno da čovek poludi. 🙂 Realno. Kad dođeš sa Novog Beograda u stari deo grada, to je dovoljno da čovek poludi. Ja svaki dan. Ali, kapiram kolika je to izmena i samim tim dolaziš u nešto gde postoji ozbiljan set obaveza i nekakvih očekivanja koja moraju da budu ispunjena.

Darko Dožić: Pa, ja sam, iskren da budem, učio da bih ostao u Beogradu. Prva godina.

Sonja Živanović: Posle kaži, učio si da bi ostao u Beogradu zbog mene.

Darko Dožić: To ću posle. Posle sam ostao kad sam imao ponude da budem asistent u Podgorici… I ti i Beograd ste mi na drugom tasu. 😀

Sonja Živanović: Prevagnuli. 

Darko Dožić: To sam rekao profesoru. Da, Beograd je bio ogromna inspiracija. Zapravo, svi su mislili da će da mi to presudi. Nemiran sam bio u Kolašinu, iako sam bio dobar đak. Duga kosa, neke minđuše, rokenrol i sve ovo pre što smo rekli. Ali je Beograd doneo baš to da ti vidiš da postoje ljudi, postoje i community. Doneo je i razočaranja, pošto su Beco i Đole i Dađo bili super i slušali su super muziku, ja sam zaključio da svi ljudi koji slušaju dobru muziku, pošto su to bili jedini ljudi oko mene koje sam ja znao da slušaju dobru muziku u Kolašinu 90-ih, moje zaključak je bio da svi ljudi koji slušaju dobro muziku su dobri ljudi. Onda sam otišao u KST i potukao se sa nekim skinsima. Zapalili me za kešovi! I onda sam shvatio da moj dokaz nema mnogo veze sa vezom i da postoje kao trash ljudi koji slušaju dobru muziku. To je stvarno tako. Sad zvuči kao zezanje, ali stvarno bio… I kao što sam se strašno zaljubio u devojku koja je slušala Pink Floyd i pila veliko pivo. To je to ludilo, što kažu. Dođe klinac iz Kolašina i kao ona sluša Pink Floyd. Ja se setim mojih drugarica koje vole iz Kolašina, ali koje nisu bile ta priča, nisam nikad se mogao s njima povezati, ni smisao za humor ni muzika i to. I ova umire na moje fore, pije pivo i sluša Pink Floyd. Ja ne znam to što je bilo svih hormona, ja sam mislim da se direktno izlučilo u moj krv tada. 😀 I za to sam stvarno i bio zablesavio za njom. I onda sam to isto na teži način naučio. 

Sonja Živanović: Uglavnom, upoznamo se mi na žurci DSS-a.

Darko Dožić: Da, upoznali smo se na žurci DSS-a. I počeli smo, da. Tango se desio 3 godine kasnije, ali mislim da ta snaga našeg odnosa koja se formirala… Zapravo se formiralo nešto predivno u našem odnosu, a istovremeno mi jesmo – mi se nismo posvađali 3 godine. 

Sonja Živanović: Ne posvađali, nego porečkali se nismo 3 godine.

Ivan Minić: Svaka ti čast!

Darko Dožić: Mi smo se prvi put posvađali kad smo krenuli da plešemo tango. Jer je tango iščačkao iz nas ono što smo mi, kako da kažem…

Sonja Živanović: Pa, hteli da sakrijemo. Ne voliš da vidiš ono što ti se ne sviđa i ne voliš u odnosu da vidiš ono što ti se ne sviđa. I guraš pod tepih dok god možeš da gurneš pod tepih. To je mehanizam velikog broja parova. 

Ivan Minić: Pa, možda malo i ovog okruženja.

Sonja Živanović: Pa, da, raznih stvari. Ali, tango je stvarno to pogurao.

Ivan Minić: A otkud tango uopšte?

Kako je tango uplesao u njihove živote

Sonja Živanović: Pa, ja sam krenula prva da plešem tango. Drugarica jedna – mi smo bile zaluđene Tatrum pokreta Jožefa Nađa. Pratile smo to puno, išle na radionice i htele mi da pravimo nešto, neki naš projekat. I Bojana u jednom trenutka – i na tako smo razne išle radionice, nekih buto plesa, nekih tako raznih stvari. I Bojana u jednom trenutku krene na tango, kao hoće da pleše nešto, i kaže: “Sonja, moraš da kreneš na tango. To ima puno elemenata koji bi nama bili dragoceni za taj projekat koji hoćemo da radimo.” Ne sad da nas dve plešemo tango, nego prosto kao elementi. I to je ona meni govorila neko vreme. I ja posle par meseci se upišem na tango. I odem u školu plesa, odem u Ruski dom, koji ima između ostalog i tango, ali tango koji su oni tad podučavali nije bio ovaj društveni, argentinski tango. Bio je više kombinacija – to su bili kursevi mesečni, gde su se učili napamet neki koraci na neku muziku argentiskog tanga. I meni se i to svidelo. Znači, to je nije imalo u sebi elemente ovog stvarno društvenog plesa, ali meni se i to puno svidelo. I htela sam da i Darko pleše onda. Bilo mi je kao kul da nas dvoje zajedno plešemo, ali sam znala da je on tip osobe koju ako krenem da guram u nešto stvoriće se odmah otpor. I onda ja njega – nisam nijednom mu rekla: “Kreni ti na časove tanga”, nego je bila fora. Mi se nalazimo u gradu, pa hajde bolje dođi da me pokupiš sa časa tanga da ne budemo da se čekamo negde na ulici, lakše ti je. Jer je on živeo u 4. aprilu tad, pa dok on stigne do centra grada, nikad ne zna kad će stići. I tako sam ja njega u stvari navukla da on dođe na taj čas tanga prvi, da on malo vidi kako to izgleda.

Darko Dožić: Ulazio sam više puta, sedeo sa strane.

Sonja Živanović: Onda je dolazio čini mi sve malo ranije i ranije, da malo duže i duže gleda. I na kraju, kad se završio taj tromesečni kurs, oni nisu dalje imali više ništa. I ja se prebacim u jednu školu u koju je išla moja drugarica tad i koja je u stvari bila jedina škola argentinskog tanga kao društvenog plesa. I Darko je onda – ti nisi krenuo odmah možda, nego si krenuo posle par meseci posle mene. Tako da ja sam jedno 6 meseci plesala i onda je i on počeo.

Darko Dožić: To stalno ističe. To je očigledna ta razlika i dalje. 

Ivan Minić: A kako si ti to prelomio u sebi?

Darko Dožić: Pa, nije meni trebalo nešto tu da prelomim. Ja, zapravo, ovo što kažem, ja kad sam došao u Beograd, odjednom sam mogao da radim mnogo toga, što nisam ni znao da želim da radim, jer toga nemaš u gradu od 3-4.000 stanovnika. Ako se vratim unazad, mi smo bili jedni od retkih Kolašinaca koji su đuskali u gradu. Svi drugi imaju kožne jakne, krupniji su od nas. 😀 I samo pomeraju…

Sonja Živanović: Laktove.

Darko Dožić: Ili se nalakte negde na šank. Mi smo đuskali, Beco, moj najbolji drug i to. Mi smo baš voleli da đuskamo, da se izražavamo na neki način. I znam da smo u toj godini mature, da sam ja voleo da plešem sa ženama. A zapravo je moj prvi ples je bio kad su mažoretkinje iz Boke došle u Kolašin i bio je neki događaj. Bio je maskenbal i ja sam bio jedini Kolašinac koji je učestvovao u tom maskenbalu. Nisam imao nikakvu masku, ali sam nešto napravio od – najklasičnije od čaršafa. Bio sam neki duh ili Kju kluks klan ili nešto sam bio tako. 😀

Sonja Živanović: Nešto sa čaršafom.

Darko Dožić: A Kolašinci su bili – to je hotel Bjelasica, sad Bjanka, oni su bili s druge strane, kroz ono staklo su gledali maskenbal. E sad, stvarno predstavljam moje sugrađane. Nisu, oni su kulturica ljudi. Kolašinci su kulturica ljudi, jer sever Crne Gore kulturica, ali na priču i sve znaju šta je. I njihovo pozorište i njihova umetnost su kafane i tu neviđene fore idu. Tu je – sofisticirani su stvarno u proseku, ali da učestvuju u nečemu je malo teže. To sve kukaju šta nema nečega, a kad dođe ne učestvuju. I zašto ovo sad pričam? To je prvi ples. Jedna Saška meni…

Sonja Živanović: Kako se pamte ta imena.

Darko Dožić: E, objasniću zašto. Zato što je – šta se događa? Uzima mene Saška i učim. To je moj prvi ples. Zapravo, moj prvi ples je bio sa majkom kad smo slavili Novu godinu, kad su oni iz drugog ulaza nisu pozvali, jer nemamo Air Max patike. 90-e, katastrofa, to su ta moralna posrnuće. Onda sa Saškom i onda sam ja plesao mnogo za matursko. Za matursko sam mnogo plesao sa devojkama nešto veze s vezom, ali jesam se usklađivao. I onda u Beogradu sam kao: Aha, društvena promena, rad na sebi. Krenuo sam da čitam puno o telesnoj psiho-terapiji. O duhovnošću nekom sam se već dosta bavio. Bila je… Da, ovo sa političkih nauka. Išao sam na penjanje, sport me interesovao. I onda kad sam ušao na čas tanga, bio sam već šizofrenija, kako sve to što mi Beograd nudi da probam, a hoćeš i da izlaziš, a hoćeš i ovo i ono. I onda kao vau, to me je tako pogodilo jasno. Bum! Sve na jednom mestu. Sve istraživanje i sebe i drugog i odnosa i gradnja zajednica i kultura. Možeš i kulturološki da uđeš u to, fenomenološki, da ti je strašno interesantno. I muzika koja pokreće, sve. Ja sam znao da ću se baviti time na prvom času. Bukvalno sam znao. Znao i onda potisnuo, ali sam osetio. Baš me uzeo. I naš učitelj, Dragan Mikić, on je tu strast baš prenosio dobro. Baš je to nešto. Ja se ne sećam šta sam naučio tehnički, ali to nešto. 

Ivan Minić: Mislim da je tu glavna stvar da ti neko usadi to zašto, a da ćeš tehniku naučiti kroz vreme. Uostalom, ja se ne razumem, ali ljudi koji se razumeju su mi objasnili da u tangu ne može da se pogreši. Mislim, ja bih našao načina. 🙂

Darko Dožić: Zavisi od filozofije. Tango strašno budi u nama perfekcionistima, tj. nama lečenim perfekcionistima, neuspešno lečenim perfekcionistima, on budi – jer ti možeš da osetiš šta je to savršeno nešto u tangu. I sad možeš da se prepustiš i da shvatiš da je zapravo predaje svojoj ljudskosti, nesavršenosti, savršeno na jedan drugi način. I onda kad pustiš stvarno na taj način, onda sve to što liči na grešku ti možeš da pretočiš u novi pokret i da improvizuješ. Ali, ako imaš svoju striktnu ideju kako bi to trebalo da izgleda i ne prihvatiš intervenciju trenutka koja kaže: “E, neće izgledati tako!” Nego se boriš da ti budeš taj koji kontroliše ples i ništa drugo na njega ne može da utiče, onda je to patnja ozbiljna.

Sonja Živanović: To je kao i život. Ti možeš da se trudiš, da sve isplaniraš, džaba ti, kad se stalno dešavaju neke drugačije stvari.

Ivan Minić: A otkud uopšte želja da pokrenete neku svoju priču iz toga?

Otkud želja za otvarenje sopstvene škole tanga

Darko Dožić: Ko će?

Sonja Živanović: Ima tu puno stvari. Mislim da tu ne može da ne spomene šta smo radili godinu dana pre toga. Jer mi smo otvorili školu 2008. godine. Od 2007. negde smo bili aktivno uključeni…

Darko Dožić: Ja sam duže.

Sonja Živanović: Ti si duže, a ja sam se priključila tako negde 2007. U revitalizaciju najstarije zelene stranke. I mnogo nam je bilo stalo do toga kao ideje. Bilo nam je mnogo stalo do toga. I tad ja nisam imala nikakvo iskustvo i nikakvo znanje iz politike, ali za mene to nije bila politika, to je bila društvena promena koju sam ja želela i to su bile vrednosti u koje sam ja verovala. I ja sam se Darku dosta – on je prvi krenuo, ja sam mu se dosta priključila svemu tome. I sećam se da smo mi te godine na lokalnim izborima u gradu bili prva stranka bez ikakvih finansija. Znači, nikakav novac nije pomogao da se to dogodi. Nismo dobili mesto, ali smo bili prvi ispod linije. I iznad nekih ozbiljnih…

Darko Dožić: Za beogradski parlament.

Sonja Živanović: Da, i iznad nekih ozbiljnih organizacija, političkih stranaka koje su imale i svoje finansijere. I uopšte taj društvenog aktivizma u stvari. A tango u sebi, kao što je Darko rekao, nosi veliki potencijal upravo za to – e sad ekologija nije samo to što je na prvi pogled deluje da je kao ekologija vezano za održavanje životne sredine u smislu đubreta, održavanja, itd. Ekologija duše je ono što tango donosi u stvari. Mislim, zapravo, znam da je sa moje strane to odigralo veliku ulogu. Da kad smo krenuli sa tangom, stvarima pristupimo na taj način. I sa tom strašću i sa tom energijom. Pogotovo što smo mi u momentu kad smo otvorili školu, tu je naš politički angažman je bio na vrhuncu, izašli smo kad smo shvatili, to si malo pre rekao, da je politika politika, i da sa nekim stvarima mi nismo mogli da se izborimo, ali je ostala ta količina žara i želje. I ona se samo preusmerila na nešto drugo, što je u sebi nosilo potencijal isto za tu društvenu promenu. Mislim da je to sad na opštem planu objašnjenje, a možemo da pričamo i hronološki.

Ivan Minić: Mislim da tu postoji još jedna bitna stvar, a to je da kroz ceo taj proces koji ste prošli sa Zelenom strankom ste prvi put u nekom svom relativno odraslom dobu imali zadatak da nešto organizujete što nije nas par drugara se dogovorimo, pa nije bitno da li će da se desi. Ovde je bilo vrlo bitno da se određene stvari dese, jer su bile preduslov da može da funkcioniše nadalje.

Sonja Živanović: Jeste.

Ivan Minić: I onda kad prođeš to i kad vidiš šta zapravo možeš da napraviš, onda to otvori mogućnost da kreneš u nešto drugo. Ovog puta nešto što je samo tvoje, gde kontrolišeš ceo proces, gde dubinski u to veruješ i to je dubinski u skladu sa onim što ti je važno. To je nekako – od starta, otkad ja znam za vas, što nije, naravno, sam početak škole, već par godina nakon toga, od starta svi ljudi sa kojima sam ja bio u kontaktu su osećali koliko je to vama važno, oni koji su bili angažovani u nekom obimu u školi. Vi ste tipičan primer u tom trenutku nekoga ko vodi ljude ličnim primerom. Ne možeš da ignorišeš, ako imaš nekog u svom okruženju koga voliš, ceniš, poštuješ, i znaš da je toj osobi stalo, ne možeš to da ignorišeš. Ima ljudi koji mogu, ali ja nisam jedan od njih. 🙂 I onda i tebi postane stalo. To je stara priča, sto puta sam je ispričao u podkastu, ali ja sam zavoleo MotoGP zato što moj prijatelj Srđan Erceg živi za MotoGP. Mene MotoGP ne zanima uopšte, ali jednostavno tu količinu ljubavi, strasti i sposobnosti njegove da to prenese i proširi i da ti kontekst i nađe ti ono nešto za šta ćeš ti da se zakačiš. Ja ću da se zakačim za tehnološki aspekt toga, jer mi je zanimljivo da je neko napravio na šta sedneš i to ide 400 na sat, a malo je. I, dobro, možda pogineš, ali OK.

Sonja Živanović: Ali, možeš i da se voziš.

Ivan Minić: A možeš i da se voziš, a i možeš da gledaš druge ludake kako to rade, ne moraš ti to da radiš, što je u mom slučaju dosta bitno. Ja ne volim te stvari koje kad stanu padnu na stranu. Znači, ja mislim da mora da ima bar tri točka da bih ja mogao da ga vozim, ali dobro. Taj neki momenat koji nađe to nešto u tebi, upali ti tu neku iskru i onda podgreva tu iskru non-stop, i tera te da nešto pokušaš da promeniš, i tera te sebe da challengeuješ, i izađeš iz zone komfora uđeš u jedan potpuno novi svet. E sad, u tom trenutku kad vi kreće sa tim, to je 2008. godina, i društvena situacija i količina sadržaja koji su dostupni u Beogradu i način na koji prosto se informacije šire i dele, dolaze do ljudi je dosta drugačiji nego što je danas. U nekim stvarima bolji, u nekim stvarima mnogo primativniji nego što je to danas slučaj. Kako izgleda taj proces? Vi ste doneli odluku da hoćete nešto da uradite tako, a šta onda? Šta je sve bilo potrebno da se desi?

Od prazne sale do najveće škole u regionu

Darko Dožić: Da, možda je ovaj mali deo konteksta isto koji je važan je da je Sonji tada kretala i razvijala se glumačka karijera, sa svim tim pričama, izazovima, koje je ona takla pre, uspešnim aranžmanima, predstavljanja sebe ili možda i neprijatnim situacijama. Tako da ne uzimam ja sad šta bi ona pričala o tome i šta želi da izrazi na tu temu.

Sonja Živanović: To je prošlo.

Darko Dožić: Ali, recimo, s moje strane, ja sam bio crnogorski državljanin i dalje, ali politički angažovan u Srbiji kroz ovu Zelenu stranku. Ja mislim da je to negde prepoznato, ja nisam mogao da dobijem državljanstvo jedno 3 godine.

Sonja Živanović: Pa, mi smo dobili informaciju da je njegov zahtev u DB-u stao.

Darko Dožić: Ne u DB-u, nego neka provera koja je išla. Neka služba je, jer smo bukvalno visoko – 3 godine ja nisam mogao da dobijem državljanstvo, iako sam ja bio… Jer sam bio politički i aktivistički uključen i u Srbiji i u Crnoj Gori. Nekako sam svugde bio neka opozicija. Izgleda da je to bilo negde prepoznato, jer 3 godine dubiš i dođeš do nekih ljudi baš visoko da ti to provere i kažu nešto je stalo. Trebalo je da radim na Institutu za međunarodnu politiku i privredu, jer sam se bavio naukom. Bio sam jedan od kao student na spisku, hajde da kažemo, osnivača Udruženja za studije sa profesorom Simićem. I to, naravno, mnogo najbitniji igrač od njih, ali eto učestvovao sam u nekim njihovim projektima i to. Onda sam imao neke ponude isto za privatni institut profesora Hadžića, pa Ivu Viskoviću da budem asistent u Podgorici, kad sam izabrao Sonju i Beogradu. 😀 Ne, Sonju, Sonju. Sonja mi je prva pala na pamet. I kao ne možeš ništa to, ne možeš ništa to. Možeš ovaj privatni institut, ali to nešto nije – imao neki razlog. A Sonji ovamo ovi izazovi. I mi kažemo: “A mi tango, brate, najviše volimo.” Realno. Onda mi se vraća ono sa prvog časa, kad sam ono zastao kao u nekom filmu i kao očaran.

Sonja Živanović: To nismo mi rekli, to si ti rekao.

Darko Dožić: Da, jeste. Istina, istina. Ali, vratila mi se ta scena. Jeste nelogično, školovali me moji, dobro mi ide, školovali te tvoji, dobro ti ide. Krećeš da razvijaš to. Mi krećemo sad to. Ja sam na magistarskim kao, ali… Kad to jednom progovoriš i to odjekne strašno jasno, ne možeš više da ga makneš. Znači, toliko zauzme prostora, toliko je očigledno. Mi o tangu pričamo – ja sam zapravo to Sonju uverao. “Pa, mi o tangu pričamo. To nas najviše pokreće, to nam budi sjaj u očima. Hajde da otvorimo školu!”

Sonja Živanović: Ja nisam verovala. Želela sam ja to da radim, ali nisam verovala da sam spremna za to. Jer nije me niko učio za to. Ja sam učila da plešem i bila svesna koliko još ni ne znam plašem, a niko me nije učio kako ja da podučavam druge ljude, i kako ću ja sad to? Stvarno nisam imala poverenja u sebe. A šta je tu zanimljivo? Samo kratko. Juče se vraćam sa terapije i kako idem obično mi neke pametne misli posle terapije dolaze. Dolazim do raskrsnice i hoću da pređem tamo, a vidim ovde crveno, ali se otvorilo zeleno i ja stanem i kažem: “Pa, čekaj, ti kad si u životu, tebi je uvek negde zeleno svetlo. Negde ti je crveno i negde ti je zeleno.” Problem je samo u većini situacija što mi hoćemo tamo gde je crveno, a nekad se semafor pokvari. Ko zna koliko ćeš čekati, da li će ikada da ti se otvori. Ali, uvek te čeka neko zeleno svetlo. Nas je u životu čekalo zeleno svetlo na tangu. I bili smo hrabri, Darko pametan, a ja hrabra, pored svih strahova, da krenemo, da pređemo ulicu tu koja nas je čekala. U stvari, sad kad pogledam kako su se stvari dešavale.

Darko Dožić: Ti si rekla da za školu na pešačkom prelazu. 

Sonja Živanović: Na pešačkom prelazu sam rekla da, ali sam dobro, da, dosta mi je. 😀

Darko Dožić: Baš sam je ubeđivao, dugo sam je ubeđivao. Jer mi jesmo imali ljudski legitimitet, ali ovaj plesni nismo imali. Mi smo plesali sve skupa 3 godine tango, sa pauzom od 6-7 meseci u trenutku kad je ona bila napravila pauzu. Jer kad sam ja došao na tango, odjednom su svi prestali bili neki njeni partneri da plešu sa njom, iako ja sam suprotnost bilo kakvoj posesivnosti, bilo čemu, ali prosto više nije ona u igri, da se smuvaju. I ona se tu baš razočarala. I tu smo pravili pauzu. Ja sam se solidarisao i vežbao po ulici, po sebi, čak kad ćemo opet krenuti. Tako da mi nismo imali… I tada je mnogo manje bilo tango znanja u Beogradu. To je stvarno, ja ne znam, taj naš ples i nivo i znanje, ne bi sad bio nikad dovoljan, ali to je najmanje potrebno na startu ako ti to zašto. To zašto je uvek najjače. I to je… Sa Ljubicom Beljanski smo se upoznali.

Sonja Živanović: Ali, mi nismo hteli odmah – mi smo hteli da se bavimo tangom. I onda nam je prvo u stvari ideja bila da se priključimo školi kojoj smo išli. I otišli smo kod našeg učitelja i rekli mu da hoćemo to, ali on to nije primio najlepše. Koji god da je njegov razlog, nije to želeo, da tako kažem. Onda nas je poslao kod svog partnera, koji je muzičar, ali je bio deo te organizacije, oni su zajedno osnovali. I on je nama objasnio iz druge jedne perspektive da je bolje da mi imamo svoje. Rekao je: “Iz tehničke strane gledano, trebaće vam nešto pečat da lupite. Treba svaki put da dolazite kod mene”, gde on živi, “da uzimate pečat. Bolje vi to svoje, registrujte, imate svoje papire, imate svoje pečate, svoje potpise. I lakše će se tako komunicirati. Mi smo prijatelji, ali svako ima svoju kuću. I to je bila ogromna usluga. Nama je bila žao. Mi smo inicijalno hteli da gradimo zajedno, ali je zapravo bila ogromna usluga zato što smo krenuli onda sami u nešto čemu smo mogli da dajemo oblik sami. Iz naših karaktera, iz naših vizija. Bio je zadatak, naravno, da se nas dvoje uskladimo, jer mi smo različiti – kao karakterno smo različiti.

Ivan Minić: Nikad ne bih rekao. 🙂

Sonja Živanović: 😀 Ali smo opet to bili nas dvoje i bili smo spremni od početka na taj proces usklađivanja. Tako da tako smo mi na kraju završili sa našom pričom. Da, sad Ljubica Beljanski.

Darko Dožić: Da, pa imali smo tu veliku zahvalnost ljudima iz Beogradske tango asocijacije, gde smo krenuli, ali svako to razdvajanje je imalo… Meni je Dragan mnogo važan čovek u životu, super je lik ovako, i Sale Nikolić, koji je nam rekao hajde… Mi sanjali smo to što nešto veliko da raste, super je ta škola bila, i onda kako se ovo razdvojilo, pošto smo mi prethodno bili – Sonja je bila PR festivala njihovog, a ja sam bio njen pomoćnik, kao plesač na jutarnjim programima. 🙂 I pomalo pričao nešto tamo, kad smo promovisali festival. I onda da mi ne bismo to koristili kao…

Sonja Živanović: Za otvaranje naše škole.

Darko Dožić: Za otvaranje škole, mi smo rekli: “Mi ćemo otvoriti našu školu mesec dana posle vašeg upisa. I mi ćemo napraviti prvi upis samo od naših kontakata.” Jer dosta je tih kontakata na TV-u bilo naše i to neki naši privatni kontakti i to. “Nećemo to ništa koristiti. Nas kao lice to da smo se preko ove priče se promovisali. Ne, mi ćemo preko Facebooka.” I mi smo tada otvorili Facebook nalog. Znači, tada smo shvatili koliko zapravo ona mala Sonja što je prodavala one hamburgere od papira i onaj Darko što je stripoteku držao praćke i sve drugo, da su naši sklopi bili takvi da mi znamo enormno mnogo ljudi. I to ne razmišljaš o tome kako si se ti povezivao. Sve čitaš knjige, neki networking, ovo-ono. Ne, ja sam igrao basket i radio ovo i ono. I mi smo stavili na spisak sve ljude koje znamo. I otvorili Facebook profile i pozvali ih sve i svima im poslali poruku.

Sonja Živanović: I napravili spisak i podsećali i flomasterima…

Darko Dožić: Dobro, liči na stranku realno! 😀 Siguran glas! 😀 Da, tu je bilo naše ekipe iz Zelene stranke, ali svi ti ljudi iz Zelene stranke jesu bili naši drugari od pre i tako. Tako da to je taj 18. oktobar. Ja pod pritiskom dobijam temperaturu. 😀 Pet minuta do osam troje ljudi u Centru za kulturu Stari grad. Ljubica Beljanski nas je prihvatila, ali je imala potrebu da potencira to nešto različito u našem pristupu, jer joj tango izgledao previše obična stvar. Ona je divna i neobična žena, i prosto…

Sonja Živanović: Straight tango je previše.

Darko Dožić: Previše joj je straight, ali ovaj naš pristup stvarno nije bio straight. I bila je srećna da smo mi tu. I ono sve si uložio, nisi baš podržan od strane tadašnje tango zajednice, jer svi kažu: “Otkud vi, brate, da otvorite školu posle toliko vremena. Niste bili u Buenos Ajresu. Vi ste iz te generacije – niste ti koji treba. Treba pre ovi ili ovi koji su bili.” Tako da tu isto nismo baš neki blagoslov neki imali, što ne zameram. To je tako. Stvarno nije ličilo da smo mi ti sa te tango strane.

Sonja Živanović: To je nas sve osnažilo. Bolelo je, bilo je teško.

Darko Dožić: Ali, ti je to pritisak. Ja imam temperaturu. Inače, imam problem sa nekim – imao sam, zapravo, sad manje punog nekog straha od neuspeha. Kao pet do osam, tri-četiri osobe. Nema, ti se zaleteo javno, ti si to obznanio ogromnom broju ljudi, ostavio si…

Sonja Živanović: 40 stolica si stavio.

Darko Dožić: Stavio si 40 stolica. 😀 I onda da ljudi kasne zapravo. Kapiraš da na slične stvari ljude kasne, kao da ih nisi organizovao. 46 je mislim da je ljudi bilo.

Sonja Živanović: Prepuno. Kad se traži stolica više, to je uspešan događaj.

Darko Dožić: Sonja je iznela mnogo više tu prezentaciju. Ja sam bio – nisam bio loš, ali poklekao sam. Bukvalno sam. Još jednom sam tako dobio temperaturu pod pritiskom neke… Drugi kad smo bili u fazonu, jer je trebalo da puknemo nešto što baš nemamo novca i to. 🙂

Ivan Minić: Ali, uvek postoji taj momenat da osetiš da te nešto prevazilazi i da sad ti moraš brzo dorasteš koliko treba da bi mogao da izneseš. I to jeste negde stres. Posebno kad se dešavaju stvari koje nisi baš tako planirao i nisi zamislio da će to tako da bude. Kapiram da je osećaj kad 5 minuta pred početak imaš troje ljudi jako, jako neprijatno.

Sonja Živanović: Jeste. Ali, kad odeš u teretanu, pa dižeš težinu veću nego što možeš, tebi mišić poraste. To je zakon prirode i našeg života.

Ivan Minić: Ali, boli.

Sonja Živanović: Ali, boli, ali poraste. Tako je i nas bolelo puno toga na početku i bolelo nas je tih 15 minuta dok ljudi nisu došli, ali izgradilo neki prostor snage da smo posle svesno išli u takve stvari i stalno se – jer u to prvo nismo svesno otišli. Kao što prvi festival koji smo napravili nismo ga svesno napravili. 🙂 Potpuno nešto drugo smo imali u glavi. Ali, onda kad prođeš kroz tu napetost, kroz taj strah od gubitka, kroz gomilu grešaka koju uradiš, onda sledeći put možeš svesno da odeš i onda se ide korak po korak. Nas je to izgradilo.

Darko Dožić: Ja mislim da ti sad moraš da pričaš o festivalu. Ne, uzimam ti posao.

Ivan Minić: Ne, ne.

Sonja Živanović: Kao što nas je izgradilo, jedne stvari se sećam. Prvi čas koji smo održali, mi smo se dogovorili da u jednom trenutku – to je bila jedna glavna prostorija, ali smo mogli da koristimo i drugu, jednu sa strane. I obe su imale ogledalo, baletska šipka ovde. I sad u toj glavnoj prostoriji, kad mi ispričamo ljudima na prvom času uvod, kad im damo neku uvodnu vežbu, mi ćemo da razdvojimo muškarce i žene. Zato što muškarci u tangu više koračaju napred, žene više koračaju nazad. I od toga se kreće. To je bila naša ideja za prvi čas. I ja se sećam tog trenutka kad je Darko izveo muškarce sa sobom, izveo momke…

Darko Dožić: U ružniju sobu. 

Sonja Živanović: U to manju sobe. I ja sad kako sam izašla u hodnik da im pridržim vrata, ja se vraćam. I sad ovako, sa leve strane je ogledalo, ovde su vrata, ovde su žene. Ja ulazim i u ogledalu vidim njih 15 koje stoje i čekaju mene. Ja shvatim: Ja ovo nikad u životu nisam radila. Šta njima da kažem? To što sam ja smišljala u glavi, što smo se nas dvoje dogovorili, to je potpuno jedna stvar. Te žene su sad stvarno tu. Ja sad njih moram da naučim.

Ivan Minić: Sama.

Sonja Živanović: Sama! Da naučim sada! E, ti trenuci kojih je bilo puno, u koje smo mi sebe bacali iz dana u dan, jer smo rekli krenuli smo i sad nemaš nazad, moraš, prosto moraš, oni su nas izgradili. Naravno, i puno učenja kasnije od drugih ljudi, itd, su nas izgradili stvarno u fantastične instruktore argentinskog tanga i fantastične organizatore tango događaja. Stvarno bez ikakve lažne skromnosti i pretencioznosti.

Darko Dožić: Realno dobro to radimo.

Sonja Živanović: Realno.

Darko Dožić: Tango Natural je porastao – u roku od 7-8 meseci je bio najveća škola u regionu. Recimo, da je za dve-tri godine bio u Evropi najveća škola. Izgradili smo dobar sistem podučavanja. To čak ne mora da ima veze sa plesnim nivoom, mada smo postali i dobri plesači. Ali je u tangu ipak community building zapravo – jer ti ostaješ tu ako dovoljno dobro plešeš. Baš da te ne voli, da ti ne bude loše, ali ako posećaš povezanost. I to je ono što je bila suština.

Ivan Minić: Ali, upravo taj momenat da vi zapravo krećete nešto od nule, možete da ga pravite onako kako ste vi zamislili, ako krećete bez optrećenja, nekakve strukture koja vam je nametnuta kako se određene stvari moraju raditi. Ako radiš stvari na isti način, kao što su ih radili svi pre tebe, verovatno ćeš imati na kraju iste rezultate kao što su i oni imali, a ti rezultati nisu bili baš impresivni. Odnosno, ta zajednica je bila mnogo manja nego što je postala kroz ono što ste vi radili, da kažemo, tango zajednica.

Darko Dožić: Škola u kojoj smo mi počeli je bila veliki bum. I dan-danas u tango svetu je teško napraviti školu te večine. Jer tango je veština predivna, ali veština. Znači, ekvivalent tome da učiš da sviraš gitaru, s tim što ovo radiš još sa drugom osobom unosi mnogo drugih aspekata, ali sama veština tehnička. Ja ne znam, Draganova škola je ima stotinjak ljudi, možda i preko u nekom trenutku, što i dalje u Evropi nemaš puno škola. Jer to ti je kao da imaš sto ljudi koji kod tebe uče da sviraju gitaru. Znači, u tom smislu, ako je Miša doneo tango, Dragan je napravio tango zajednicu i imao je to – tu strast. Imao je mnogo toga, ali neke stvari su falile. Tako da smo mi već ono zvezda, skočko, skočko, karo, nešto u provaljivanju te kombinacije imali dosta jasno šta to treba, ali smo imali i taj osećaj šta bismo mogli dodati, šta je to što bi trebalo da se doda. I imali smo mnogo neznanja o tangu, jer je to to vreme. Nemaš – Youtube možda počinje. Nešto ti znaš bolje kad je počeo, ali i ako je počeo, ne znači da tu ima baš tango klipova. Pričaš o nekim tango plesačima kroz priče, nemaš gde da ih vidiš, kruži neka…

Sonja Živanović: VHS, ali i dalje dial-up internet. Treba ti 45 minuta do sat vremena da skineš. Nama je trebalo sa našem dial-up internetom da skineš jedan tango video, koji onda gledaš, gledaš.

Darko Dožić: Vrtiš ga, gledaš ga. I ta strast da provaljuješ kako. Imaš to zašto, pa onda razvijaš neviđenu kreativnost kako to na osnovu tog klipa koji si skidao 45 minuta. Ili, kao što je Šomi Plavšić, oni su iz filma Tango Karlosa Saure, pa pošto tamo ne znam koliko ima koreografija, društveni ples nije koreografisan, ali oni tako su počinjali tango u Beogradu, pa su skidali – senke iza platna je jedna koreografija. Pa, skidaju koji pokret iza, jer toliko je oskudno znanje. Ali, kad je toliko oskudno znanje, ta žudnja se strašno pojačava. A plus smo mi imali druge stvari kojima smo se bavili. Recimo, telesna psihoterapija, Bioenergetska analiza Aleksandra Lovena je nama bila nešto najdostupnije od znanja na temu tela, gracioznosti pokreta, konekcije. Nema veze s tangom, ali ima veze s to – povezuješ sa sobom, sa drugom osobom, konekcija. Tako da smo mi…

Ivan Minić: Kako da napraviš da drugoj osobi bude prijatno, ako ništa drugo.

Darko Dožić: Jeste. I kako da bude zdrav odnos. Tako da smo mi u odsustvu gomile nekog tango znanja u tu upumpavali taj holistički naš neki pristup. Ta specifičnost je nastala u odsustvu znanja o tangu, pa smo to posle videli da je zapravo tango i jeste takav, da on i jeste pica koja je u Japanu sa sušijem. Možeš ti da staviš tvoje nešto.

Sonja Živanović: To ne smeš da kažeš Italijanima, jer oni će reći: “To nije pica!”

Darko Dožić: Sonjin novi dečko je Franćesko.

Ivan Minić: Pa, dobro sad.

Darko Dožić: I ona brani… Dobro, neću. 🙂

Ivan Minić: Jedna od stvari je, dakle, postoji škola sa svojim programom, aktivnostima i sve ostalo, ali u suštini ti najveći iskoraci i najveća pažnja se dobija kroz događaje koji se organizuju. I tu niste znali šta radite, ali ste napravili nešto dobro. Kako ste napravili nešto dobro i šta ste napravili uopšte?

Organizacija festivala bez prebijene pare

Sonja Živanović: Pa, meni je to jasna veza sa mojim životom pre, da mi je omiljena aktivnost još od osnovne škole bila da pravim žurke za rođendan. Da su to bile omiljene žurke, da je uvek ceo razred dolazio i da mi je bilo veliko zadovoljstvo da razmišljam o detaljima: kome će se šta svideti, ko bi hteo seo, ko bi mogao šta da vidi, kome gde, gde koja sveća, gde koji jastuk, itd. I to je sklonost koju imam. E, kad je došao festival, mi smo želeli da dovedemo najpoznatiji par svetski u tom trenutku, Sebastijan Ars i Marijana Montes. Hteli smo da ih dovedemo u Beograd, da ih mi vidimo, nikad ih nismo videli, da učimo od njih.

Darko Dožić: Ali, da ih vidimo. 

Sonja Živanović: Da ih vidimo! 🙂

Darko Dožić: Bukvalno je to bilo! Hoćemo Arsa i Marijanu da ih vidimo, da budu tu. 

Sonja Živanović: I da oni ostave neko znanje u Beogradu koje je fantastično. Jer i drugi ljudi bi voleli njih da vide, da ih dodirnu, da ide na časove kod njih. I onda smo seli…

Darko Dožić: Ali, nije plan da bude festival, nego oni, da njih dovedemo.

Sonja Živanović: Samo njih da dovedemo. I onda smo stavili stvari na papir i shvatili da oni toliko koštaju da mi moramo da dovedemo još jedan par koji je dosta jeftiniji da bi to moglo da se izbalansira i da bude održivo.

Darko Dožić: Da, bilo je više plesnih večeri, pa da može da se raširi.

Ivan Minić: Više programa, duže traje.

Sonja Živanović: Više programa, da. Pozovemo taj drugi par i oni kažu: “Jao, tad je njen rođendan. On hoće da ga provede sa svojim roditeljima. Ne možemo mi da dođemo.” OK, pozovemo drugi par. Drugi par pristane. I naredni dan ovaj prethodni par što će slaviti ona rođendan kaže: “Pa, ipak mi možemo da dođemo.”

Darko Dožić: Poznati su to parovi, isto jaki parovi, ali ne iz top 3, recimo, i onda već tu cena, ali i dalje je to solidno – to je dosta novca.

Sonja Živanović: Ja sednem da izračunam sve to.

Darko Dožić: Matematička gimnazija, društvenjak to. 🙂

Sonja Živanović: Ja kažem: “Pa, Darko, pa mi apsolutno ovo možemo da priuštimo. Pogledaj.” I Darko pogleda i kaže: “Pa, mi stvarno možemo da priuštimo.” Mi odmah pošaljemo mail ovom drugom paru što slavi rođedan: “Možete, dođite.”

Darko Dožić: U smislu, koliko nam treba, izvini, koliko je ljudi u Beogradu, koliko očekujemo da će doći, šta su troškovi. Napravila je kalkulaciju.

Sonja Živanović: I moja majka je, inače, ekonomista. Radila je u banci čitavog života. 😀 I mi kad smo već objavili taj događaj, ponosni na zapravo festival koji ćemo da pravimo sa najvećim imenima koji su ikada bili u Beogradu, nedelju dana nakon toga ja shvatim da sam za tričavih, koliko je bilo?

Darko Dožić: 5-6.000. Nešto 6.500 evra je promašila. 🙂

Sonja Živanović: Sam napravila ja tu grešku. 🙂

Darko Dožić: A mi novca imamo nula.

Sonja Živanović: Nula.

Darko Dožić: Znači, mi novca imamo nula. Pozajmljujemo pare za karte. Takva je kalkulacija – kad ljudi dođu, pa ćemo mi…

Ivan Minić: Nešto.

Sonja Živanović: Nešto. U međuvremenu će moji mama i tata da nama pokriju sve te troškove unapred, ali sad nema nazad. Kako nazad? Šta znači? Nazad je da se teško izblamiraš. Kako sad da se teško izblamiram?

Ivan Minić: U nečemu što ti je toliko važno.

Sonja Živanović: Jeste, tako smo mi napravili prvi festival. 🙂

Darko Dožić: Onda zapravo počeli da spamujemo po Facebooku, po Facebook grupama i da to promovišemo i to. Ja nemam pojma kako smo to, ali ja mislim da nije moglo da ne uspe, jer je naša želja bila tako iskreno naivna, tako snažna. Mi smo toliko energije, nekad će se možda smisliti neka mašina koja može da meri koliko ti isijavaš u smeru nečega.

Sonja Živanović: Stvarno. I to je važna stvar isto da pošto ni na jedan festival u inostranstvu mi pre toga nismo otišli, mi nismo znali zapravo kakvi su kriterijumi: šta znači organizovati veliki festival i koji su sve potrebni elementi, šta je potrebno da ti daš ljudima da bi oni bili zadovoljni na tom događaju. I onda nam je pristup bio šta bi nama bilo potrebno da mi negde otputujemo i šta bi meni bilo potrebno ako mi se pokvari lak na noktima, ako mi pukne čarapa kad uđem u Malmeu na festival, a nisam ponela ni lak ni makazice. Pa smo išli stvarno do neverovatnih detalja, koje niko drugi nije obezbeđivao ljudima u svakom segmentu događaja.

Darko Dožić: Samo mi nismo znali.

Sonja Živanović: Nismo znali. Mi smo mislili sigurno tako svi rade onda, kad je to potrebno ljudima. I onda smo stvorili nešto što je naišlo zaista na ogromno oduševljenje svih koji su došli i na potpunu nevericu da je moguće da smo mi tako nešto uradili, što od ljudi iz Beograda, što od gostiju iz inostranstva koji su došli. Eto, to je bio naš prvi festival, a bila je sreća! Taj trenutak kad su Arsa i Marijana – prvo kad su oni sleteli u Beograd, kad smo videli te ljude uživo, ali posle kad je došao trenutak njihovog nastupa na milongi, kad su oni izašli sa bine, kad su izašli na taj prostor gde će plesati, to je… Ja ne mogu – ne znam sa čime bih poredila. To je osećaj da se srce otvorilo i poraslo i da je čitav svet ispred tebe. Stvarno kao ostvarenje svih snova.

Darko Dožić: Da, baš dečje. I to je jedini put ja mislim u njegovoj, ičijoj karijeri u tangu. Mi nismo znali kako funkcionišu festivali. Mi smo hteli, ako se sećaš…

Sonja Živanović: Sećam se, kako se ne sećam.

Darko Dožić: Ars i Marijana, to je jedini put da neki tango par nastupao dvaput na jednom festivalu. 🙂 Znači, oni su nastupali kao u petak i u subotu. To ne postoji. Ti tamo dolaziš, nastupaš jednom. Ali, dobro, Arsu ego nije smetao. Njemu je to godilo da mu neko traži tako nešto. I mi smo neviđeno vrištali, bili oduševljeni. 🙂 To je, kako da kažem, sad mogu da osetim.

Sonja Živanović: Isto.

Darko Dožić: Skroz da osetim to sve.

Ivan Minić: Ali, to vas negde stavi na mapu.

Darko Dožić: Da!

Sonja Živanović: Jeste!

Ivan Minić: To negde učini da postanete vrlo pretpoznatljivi.

Darko Dožić: Ovako smo stavljeni na mapu. Jer svi drugi su počinjali događaj. Ta veličina scene, pa ne znam sad ove tri čaše imamo kao da su to neka tri agentinska para, ti kad imaš tu veličinu scene, tvoje ponašanje je obično i razmišljanje – ni ova jedna čaša, nego kao neka trećina čaše. Zoveš par argentiski za koji niko nije čuo…

Ivan Minić: Ali, piše zastava Argentine pored imena. 😀

Darko Dožić: Kako da kažem, u tangu je kao u duhovnosti, da si Indijac. Ne znam, ima svoj neki dodatni šmek i neki evropski. I onda ti dođu ljudi iz dva bliža grada i nešto napraviš od 150 ljudi. A mi smo sa kombinacijom svega ovoga što smo nabrojali, mi smo stvarno ovako stavili i sebe i Beograd na mapu. Baš bum odjednom! Jer Ars nije znao da tango postoji u Beogradu. Dobro, tango se tek razvijao i ne bih da nipodaštavam rad, ogroman rad i mnogo važnu ulogu naše ove prethodne škole, ali istina da nije znao. I on kaže: “Nisam znao.” Jer je nama prijatelj iz Turske, koji je organizator tadašnjeg jednog najvećih festivala, Istanbulskog tango festivala, koji je bio menadžer…

Sonja Živanović: Marboa.

Darko Dožić: Da, ovoga Pepsija. I učestvovao u prodaji Marboa i nešto, dolazio je on na tango i mi smo se skontali. On je nas povezao sa Arsom, inače ga ne bismo mogli dovesti.

Sonja Živanović: Ali, sad sam se setila jednu stvar, kad si ti spomenuo zastavu. Nama je bilo stalo da dovedemo njih, da oni budu u Beogradu, ali nam je posle, tokom te organizacije samog festivala zaista bilo stalo da svaki taj čovek koji je potegao put i dovezao se 300 km, 500 km, koliko god u Beograd, da on zaista bude doživljen kao osoba i da stvarno dobije – da dobije neko divno iskustvo i da oseti da nije samo broj i da nije samo participacija u našim očima, nego da je stvarno čovek. Ja se sećam, tad je festival imao prvih možda 300 ljudi. Meni je to kasnije ostalo iza festivala koje smo pravili po 1500, da svakoj osobi koja dođe kroz proces registracije ja znam ime i kad mi kaže ime ja znam prezime. Prosto kao neka potreba da ti stvarno svakog priznaš i uvažiš. A onda smo imali zastavice, pa neko sedne ko je došao iz Bugarske, on ima na stolu zastavicu Bugarske, da se zna da je on iz Bugarske. Ovaj ima zastavicu Makedonije. 🙂

Darko Dožić: Različito su ljudi reagovali. 🙂

Sonja Živanović: Ali, nisu znali šta ih je snašlo. Jer ti odeš na festival, kao kad odeš na neki muzički festival, ti si tu na festivalu, nije baš sad organizator te pita – provede sa tobom 10 minuta, zna ti ime i prezime. Tako da je i to puno uticalo na doživljaj.

Darko Dožić: Moram tu jednu stvar dodati samo koja je mnogo važna. Jer mi kad smo krenuli u sve to, kao što kažu naivni oni američki filmovi, pa kako se onaj uvod, kako se formira ekipa neka za dalje avanture. Mi smo od starta gledali da gradimo tim i da uključujemo ljude od starta i da delimo to što je na stolu ovako, pa šta ostane za nas. Ono što Sinek kaže, lideri jedu poslednji. Mi smo dosta kasnije počeli puno da čitamo takve knjige, tj. ja da kažem više. Sonji ih prepričavam pošto rekla je pre da ne voli previše da radi to. 🙂

Sonja Živanović: Ja čitam drugu literaturu, nemoj sad tako.

Darko Dožić: Jeste, jeste. Istina, Sonja je više poetski tip. I šta se desilo? Osim tih ljudi koje smo mi uključili, nama su bukvalno, sećam se kod tebe u stanu, polunajavljeno, nenajavljeno Jelena i Marko i Petar i to ljudi iz škole, koji su već bili – pre smo pričali iz tog korprativnog sveta, koji su znali – zapravo, oni su bolje znali gde smo se mi to zaleteli. Oni su bukvalno došli, rekli: “Ljudi, jeste li vi ludi? Vi ovo mislite sami da napravite? Vi i Mirko, Neven”, ovi što smo ih kao asistente uključili bili. Relja je tad već bio. Zvali smo već Relju, Milenu, to. I oni se pojavljuju, kao: “Jeste li vi ludi ovo? Je li vi znate šta znači praviti…” Oni su to čak bolje videli te neke konsekvence svega toga. I baš je zanimljivo kako se taj tim napravio, da su došli ljudi, rekli – nije tu niko pitao: “E, mi ćemo pored našeg posla raditi, pa koliko će to nas da košta. Koliko ćete vi to platiti?” Niko od nas nije razmišljao o nikakvoj dobiti. U suštini je bila ta atmosfera da se preživi. 🙂

Sonja Živanović: Nije ni bilo da se o čemu razmišlja. 🙂

Darko Dožić: Samo da prođe to. I onda zapravo tu smo se mi veoma formirali i tu se zapravo formirala i ta prva napetost između našeg hipi pristupa, koji je stvarno povlačio ljude, gradio community i imao to, i tog korporativnog, funkcionalnijeg pristupa koji smo mi odbijali, a posle morali da implementiramo.

Ivan Minić: Dobro, taj proces profesionalizacije jeste nešto što dolazi kroz vreme i najbolje je ako prvo izgradiš nešto, pa ga onda ustrojiš kako treba. Jeste teško, vrlo je teško nametnuti nešto novo ako to prethodno nije postojalo, ali uvek ako objasniš ljudima zašto je to bolje značajan procenat će to razumeti i usvojiti. Neće svi. OK, to je kao proces odrastanja i pojedinaca i organizacije na neki način. Ali, taj momenat da napraviš nešto što ne može na ludilo, to je – od tih ljudi što su došli da vam kažu zašto to ne može, oni znaju tačno i potpuno su u pravu da to zbog toga svega ne može, a vi ste znali zašto može i to je razlog zašto se desilo. Sa gomilom sigurno nekih i manjih i većih problema koji su tu bili u tom procesu, ali kad se završili prvi festival i podvukli crtu, šta je bio zaključak?

Sonja Živanović: Zaključak je bio – hoćemo ponovo. To je bio onaj osećaj “to je to”. Eto, to je bio osećaj. Evo meni se sad oči zacakle kad pričam o tome i meni je festival od svih stvari koje radimo najveća vatra kao individualni projekat. U stvari, to je stvarno kao neko iskustvo – na neki način i neko duhovno i neko iskustvo van ovog sveta to koliko se i šta se stvori u prostoru tom dok stotine ljudi plešu, šta se stvori. Kad uđem u prostor i vidim sve to, ja osetim – ne znam sa čim da ga poredim.

Darko Dožić: Alhemijsko iskustvo.

Sonja Živanović: Stvarno alhemijsko iskustvo.

Darko Dožić: Pogotovo što taj Enkventro – posle smo mi izrasli na 11 međunarodnih događaja. Pa, Bratislava festival, pa Tivat, Vrnjačka banja, Tango kamp koji je kultni događaj u Kolašinu, koji je Tango Vudstok i tako interesantna priča skroz. Ali, ovaj Enkventro je baš kao dionizijska slavlja neka. 🙂 Znaš, proleće je i ljudi iz čitavog sveta dolaze i tu se događa nešto stvarno posebno. Jeste taj jak osećaj, pogotovo naše prvo putovanje je bilo u Istanbul na festival. I mi smo tek onda počeli da istražujemo šta to postoji i shvatili da smo postavili standarde. Shvatili – i onda se pojavio Poreč. Zapravo smo mi Poreč preuzeli. Mi smo ta nova generacija najvećih festivala na svetu. Znači, nakon te prve generacije, koju ni da smo videli…

Sonja Živanović: Ne bismo se ni ohrabrili da radimo.

Darko Dožić: Ne bismo se ohrabrili, ali bismo imali niže standarde. Ali, ovako Sonja kao prefinjena osoba, taj spisak je bio povelik, šta sve festival treba da ima. Da, onda jednom kad se etabliraš kao – ono što je zeznuto sa festivalima i sa tim događajima jeste što to nije Exit. U kom smislu? Evo ja nemam pojma ko je organizator Exita. Ja znam ko je osnivač, ko su ljudi koji su bili, ali sad već kroz vreme ko je tu, ko šta radi… Ti ideš tamo, jer hoćeš na taj stage, možda hoćeš da se napiješ, da se nadrogiraš, šta god, biće ti dobro. Tebe ne interesuje ko je organizator.

Ivan Minić: Dobro, nemaš kontakt tog tipa.

Darko Dožić: Nemaš taj.

Ivan Minić: Ako imaš kontakt, imaš sa nekim ko cepa karte.

Darko Dožić: Dobro, možda tebe interesuje kao fenomenologa, ali prosečnog 20-godišnjaka ne interesuje. A tango je kao da ti ideš u kuću tim ljudima. Znači, ti na neki način ne možeš nikad napraviti bezličan događaj, gde se ne zna – vrhunski festival, ali nema se pojma ko organizuje. Zna se ko organizuje, ko podiže neki community, ko je tu, kod koga ti u kuću dolaziš, kod koga pleme iz Grčke… Tangerosi koji se skupe u autobus ili u grupu od 20-30 ljudi ili to ili smo imali u jednom trenutku sto tura, ali je sve gradnja odnosa. I ti se pozdraviš sa svima njima, zagrliš ih. Nisi sa svima prijatelj, ne znaš svima imena, ali taj svetski community tako funkcioniše prilično.

Ivan Minić: Mnogo je intimnije. 

Darko Dožić: Jeste, intimnije je! I onda ti ako si dobar organizator, dobijaš kredibilitet. Onda se tvoj događaj, ako poštuje te standarde, to što se pojavljuješ ti u Bratislavi, to već nešto znači. A to što se pojavljuješ, znači šta, nego ko.

Sonja Živanović: Organized by.

Darko Dožić: Da. Ali, nosi taj pritisak, jer ti stariš vremenom. I ja mislim – ja to stalno govorim, Zdravko Čolić izađe, peva pred punom Arenom, ali on je zaštićen od ličnog kontakta.

Ivan Minić: Nema ta količina potrošnje.

Darko Dožić: Ima neka.

Ivan Minić: Ima velika, ali to nije isto.

Darko Dožić: Ne želim da poredim u tom smislu, otkud znam koja je to potrošnja i šta je to. Respect, u svakom slučaju, ali ovde si ti u centru neke zajednice, gde ti stvarno lična imena znaš i moraš da ih znaš. I ljudi očekuju od tebe da znaš. Ljudi očekuju od tebe da im se javiš. Ljudi jednom kad im se javiš, već drugi put ako se ne javiš – jer on dođe na plesno veče i on se javi svojih pet prijatelja. I ako hoće da se javi još nekom i pleše s kime hoće. I super je to, možeš da plešeš sa deset neznanki i da uživaš u zagrljaju, ali možda ćeš i zaboraviti ime. Ali, ti kad si domaćin, kroz godine, kroz godine, kroz godine imaš enorman broj ličnih kontakata i u jednom trenutku kako da to bude održivo na biologiji tvojoj i na tvom entuzijazmu, na tvojoj energiji, kako da ta priča ne zavisi samo od tebe. To je jednačina koja se rešava.

Sonja Živanović: Pa, da. Ali, mi smo u vreme kada nismo ni razmišljali o godinama – mi smo i dalje mladi, ali drugačije sa 28 godina, drugačije ti je sa 40 godine. Tad smo osetili koliko je važno da se gradi tim. Ne zbog toga što ćemo kroz 15 godina će nam biti teško da radimo neke stvari, da nosimo sami, nego zato što smo osetili šta znači snaga tima i šta znači da ako ti želiš da gradiš zajednicu – ta zajednica ona, naravno, da ima centar, ali u zavisnosti od toga koja je veličina jezgra, ona će moći da se širi manje ili više. Tako da je za potrebne gradnje i rasta zajednice bilo neophodno da se napravi tim, koji se godinama menjao, naravno, ali je to ono što na kraju tebe štiti i u trenutku ili nadomešćuje to što ti ne možeš da uradiš nešto što si mogao pre 15 godina. Tako da smo opet intuitivno stvorili nešto što može da traje više od nas, jer smo zapravo stvarali – isto i ta ideja da stvorimo nismo Darko – mislim, jesmo mi osnivači i nas ljudi većinom znaju, ali sad se dogodi da nove generacije plesača, na primer, ne znaju da sam ja osnivač škole ili dođu, prvi put im držim čas, njima je glavna instruktorka Vanja, koja im držala prethodnih pet časova, a ne ja koja sam držala jedan. Jer nismo gradili nas kao jedine i glavne, nego smo gradili kroz Tango Naturale. I nije nam smetalo od starta da imamo nešto što je veće od nas, nego nam je bilo drago da stvaramo nešto što je veće od nas.

Darko Dožić: Jeste, kao neke vrednosti, misija, visija i poziv svakome ko hoće da uđe u tu kuću da to gradi. Iako ćeš da radiš više od mene, što nije lako, budući da sam tu kondiciju stekao kao mali seljak na crkvi, koseći, plasteći, što kažem, zahvalan sam roditeljima što su me izgradili taj kapacitet.

Ivan Minić: Što su izgradili radne navike. 🙂

Darko Dožić: Ja sam shvatio u velikoj meri zašto ljudi padaju oko mene kada nešto radimo, zato što sam ja od malih nogu enormno radio. Ali, recimo, zanimljivo da Sonja nije radila, ona je bila u potpuno drugim okolnostima, pa je u suštini jedina osoba koja je…

Sonja Živanović: Kao jedinica.

Darko Dožić: Taj intezitet, razmažena jedinica iz Kneza Miloša.

Ivan Minić: Glumica. 🙂

Darko Dožić: Jedina osoba koja je mogla da prati taj ritam. Stvarno taj broj sati, bez slobodnog dana, taj broj dana, godina i to da bi se izgradilo to. Tako da stvarno respect, nemam pojma kako. 😀 Ja znam kako. 🙂

Sonja Živanović: Nemam ni ja pojma kako. 🙂

Ivan Minić: Zato što ste našli nešto što vam je dovoljno važno. E sad, šta su bile neke – voleo bih da oslikamo kako je izgledao rast i koje su najvažnije tačke u periodu do korone. Jer, jbg, korona je pritisak na reset dugme za sve nas, a nekog ko se bavi takvom delatnošću kakvom se vi bavite pogotovo. Ali, prosto momentum koji ste vi imali pre toga i način na koji su se stvari razvijale je bio neverovatan. I onda voleo bih da nam malo oslikate šta su te neke stvari koje su se dešavale kroz godine, kako je cela priča širena. Videli smo da je krenula iz ludila. Organizovanog ludila, ali ludila koje u principu nije nešto što može baš tako lako da se kontroliše. To je ono što ja često kažem, postoje ti neki ljudi koje kad upoznaš, bilo kojim zanimanjem da se bave, vidiš ovako sa strane i kažeš: “Dobro, sad smo prisustvovali tome kako izgleda kad sila prirode nešto uradi.” E, sila prirode ima jednu divnu osobinu, a to je da može da pomera planine. Ima jednu lošu osobinu, da ne možeš da je kontrolišeš. Ne može baš da je pomera tamo gde si ti zamislio, nego tamo gde su oni zamislili u tom trenutku, a možda će i da se predomisle. E sad, kako je to postalo prava organizacija?

Kako je Tango Natural postao prava organizacija

Sonja Živanović: Ja ne znam. 😀

Darko Dožić: Pa, ovako, mi smo imali dosta… Neki komadići su nedostajali, neki su bili izuzetni. I u nama kao osobama. Mi smo bili lideri koji jedu poslednji. Bili smo lideri koji rade mnogo. Ja sam lider koji i dalje nosi stolice, što je možda suprotno svemu, ali budući da mi nismo – sve što ćeš pročitati u knjigama o liderstvu, ali budući da ti klinci iz besplatne škola tanga za srednjoškolce, koju je Relja osnovao…

Ivan Minić: Normalno, hipik. 🙂

Darko Dožić: Koja je izrasla iz škole aktivizma i tako njegove, ja želim da oni vide to. Ja ne želim da: “Aha, dobili ste besplatan festival”, ili, “Dobili ste sitno ovo”, ili, “Dobili ste besplatne”, oni svakako imaju časove besplatne, ali nešto kao, ili, “Dobili ste ovo ukupno iskustvo”, sad sam ja neki direktor. Znači, mi smo imali mnogo tih super liderskih osobina, imali smo nekih mrak loših: nerazumevanja, ovaj ekstreman, ne delegiranja kontrole, nerazumevanja potrebe te jasnoće korporativne, proceduralne uređenosti. I mi smo zapravo nastali kao društveni pokret, škola, hipi komuna, i ova ekipa koja je uletela da nam pomogne Enkventro, i pomogla nam. Mi smo se i razišli, Jelena i ja smo se svađali kad smo se razišli. I nikad se posle nismo više svađali. To je moja koleginica sa faksa, jedna sa spiska ko će krenuti u prvu grupu. 🙂 Jer ta vaša hipi priča, jer su oni – neviđeno to odusustvo jasnoće, odgovornosti, uređenosti, gde naše razumevanje “neka, polako, to je proces, on je mlad, mali”. Znaš, Mirko bio u timu 16 godina, oni su 28, tako. I onda pomalo: “Aha, šta smo mi? Mi smo to, društveni pokret. Mi menjamo pojedince i društvo.” Koliko pojedinci hoće da se menjaju. Neko dođe, samo se muva, pije pivo. To je skroz OK, da ne znači sad smo sekta neka, ali stvaramo uslove tu. Ali, mi smo i organizacija, mi smo… I onda kako je priča krenula da raste na tom talasu tog ludila realno i te vizije, misije, koja je bila mešavina divnih želja, a opet imaš i potreba za veličinom i svega nečega, to sve psihoterapija pomogla, teško je staviti sve te godine u… Ljudi su počeli sve češće da nam govore: “Odlično si,” ili, “Odlično ste”, zavisi jesmo bili jedno ili dvoje, sedeli, “Razvijao ovaj biznis.” Mi smo zapravo zbog te misije i vizije i svega toga strašno dobro dugoročno radili. Zašto? Brate, osnivaš besplatnu tanga za srednjoškolce. Nemaš računicu, ti hoćeš da radiš dobro nešto, hoćeš da radiš nešto divno. Ali, tek naknadno ti kapiraš, okreneš i shvatiš da ti je pola instruktorskog tima iz besplatne škole tanga za srednjoškolce. Pa, onda kreneš da razmišljaš: “Aha, šta?” Pa, pogledaš da su ti plesači vrh plesači zbog kojih dolaze ljudi iz Evrope. Nismo mi bili tako pametni da imamo tu računici. Mi smo bili dobronamerni, entuzijastični, možda megalomanski usmeri i sve, i onda smo uradili to. Pa smo onda sa 30 godina mi nismo imali para za letovanje. Otišli smo u Kolašin.

Sonja Živanović: Baka i deka moji uvek nam pozajme pare za letovanje, da ja ne kažem mami i tati da su mi oni pozajmili, pa mi im vraćamo do Nove godine. 🙂

Darko Dožić: Jer smo od starta delili sa tim asistentima, instruktorima. Mogli smo mi uštekati za letovanje. Mi smo odmah gradili tim. I onda dođemo u Kolašin, nemamo dinara. Sećam se, pozajmićemo pare da odemo ja neko letovanje, ali tu smo kod mojih na sofri i šta ćemo da radimo? Depresija! Kolašin katastrofa, ništa se ne događa, i mi idemo od sobe do sebe. Hajde, krećemo tango! Od kafane do kafane, od kafića do kafića.

Sonja Živanović: Naravno, besplatna škola.

Darko Dožić: Besplatna škola tanga u Kolašinu. Besplatna škola tanga, da. Objavljujemo čas, moj drug Sveto Peković 2,2, veći duplo od mene i tri klinke iz srednje škole. 

Sonja Živanović: Imamo sliku sa tog časa! 😀

Darko Dožić: Idemo! I motivacioni govori! Isto naivni holivudski film. Niko to neće verovati, a mnogo ljudi zna da se to desilo. Treći čas 40 njih. Dom kulture u Kolašinu, 40 Kolašinaca pleše tango. Nastavljaju da plešu tokom zime, na minusima, u jaknama. Duško Raketić, mog drug iz detinjstva, svo moje društvo kreće da pleše tango. Skoro svi. I preživi tango zajednica u Kolašinu. Mi dovedemo naše đake sledeće godine, besplatan tango kamp. Ne znamo mi gde će to da vodi. 20 ovih, koliko je preživelo u tango smislu iz Kolašina, znaš koji su to minusi i to, 30-40 naših đaka, ples ovo-ono, Biogradska gora. Hajde, vodimo vas na Biogradsku goru. Tango poza iznad Biogradskog jezera, tango poza na Ključu na Bjelasici, na ovomo, kako se kaže, na Komovima. Ti krećeš, kačiš to na Facebook i ljudi vršte! “Hoću tu!” Tango kamp, koji je bio stvarno…

Sonja Živanović: Loše isplaniran. 🙂

Darko Dožić: Jer je bio evro po danu. Imao si da ideš na jogu, na meditaciju, kako se kaže, tri tango sadržaja, četiri, na streličarstvo, na penjanje.

Sonja Živanović: Na jahanje.

Darko Dožić: I to platiš evro. Šta je to bilo? To je moja patologija spasilačka prema gradu, da ja spasim Kolašin, 23 dana traje, radiš 23 dana, a ne bi sve propalo, sve skidamo sa Bookinga smeštaje i ja sam agencija koja smešta sve, jer ja znam sve smeštaje u Kolašinu, gde je ko.

Sonja Živanović: I ne naplaćuje proviziju.

Darko Dožić: Nikakva, ništa. Ja znam sve te tangerose i zna ko bi s kime, jer se oni đuture javljaju samu, ja ih spajam u sobe. I Kolašin postaje drugi po posećenosti u Crnoj Gori usred letnje sezone posle Kotora.

Sonja Živanović: Opet si režiju nasmejao.

Darko Dožić: Wild Beauty Award, razumeš. Mi Wild Beauty Award dobijamo, najprestižnija nagrad…

Sonja Živanović: Turistička.

Darko Dožić: Turistička u Crnoj Gori. Nastaje tako. Na kraju ja ulazim u politiku tamo, skidamo DPS u Kolašinu. Na bazi toga izlazim u njihovom tabloidu, dnevne novine. Ja u sali ovako plešem: “Glasa u Srbiji, vlada u Kolašinu.” Jer sam na kraju završio u lokalnom parlamentu, jer je DSP cepao od DZP, pa sam ja morao, da ne bi pala vlast, da idem tamo da budem u skupštini. To je stvarno bizarno. Ali, zašto pričam? Mi nismo – mi smo uvek, ono što kaže, šta zna dete šta je 300 kila. Znači, mi krenemo nešto i onda ukapiramo logiku. I onda kad ukapiramo logiku, onda je perpetuiramo. Onda krenemo da čitamo knjige, kad je već postalo, i da idemo na seminare ili da slušamo…

Sonja Živanović: Pa, onda više od tog jednog eura za ceo dan, nije jedan nego je pet. 🙂

Darko Dožić: Dobro, ne, ne. Kolašin je bio stvarno sa finansijske strane patologija, ali sa ove druge strane je događaj… To je najveće nešto što se desilo u tangu. To je baš preteča… Kad kažem u tangu, to modernom, evropskom, vamo Buenos Ajresa i to sad ne pričam o tome, nego pričam o tome do kog nivoa je ta gradnja zajednice i mogućnost transformacije jednog društva, jednog grada, pojedinaca, svih nas, šta se može desiti kad postoji – to je dokaz šta može da se desi, ako ne prihvataš to što neko misli da je moguće ograničenje. To je stvarno neviđen nama dokaz šta sve može.

Ivan Minić: Ako si dovoljno lud.

Darko Dožić: Ako si dovoljno lud. E, onda je krenulo da se ruši ta iluziju, tj. to sve šta je bilo iluzorno. Jer na bazi tog svog ludila mi smo stvarno mnogo nosili na svojoj energiji. Sad nema vremena da pričamo detalje i kako je, ali to je enormno, enormno. I zbog toga to je u velikoj meri to je mnogo uticalo na našu vezu. I onda smo se mi razišli, pa je pukao kamp. Nije on sam po sebi pukao, nego zbog tih političkih priča. On je bio na vrhuncu kad smo prestali da ga radimo. Još sam ja te zadnje godine bio reketiran, tukao se. Ružno zvuči, zapravo je 99,9% se predivnih stvari tu desilo, ali na marginama je to postalo toliko teško, jer svi su bili nezahvalni. Vlasnici smeštaja nisu razumeli zašto ja to radim…

Sonja Živanović: Niko nije mogao da shvati da ne postoji neki veliki profit iza toga, neka velika korist.

Darko Dožić: Mi smo završili sa minusom. Tu zadnju godinu smo završili sa minusom, jer sa Republike nismo dobili 6-7.000 evra, pa sad možeš misliti koliko veliki bi bio plus za nešto što radiš čitav kvartal maltene. Niko nije mogao da kapira. I onda kad ljudi ne kapiraju da ti možeš raditi sve to džabe počinju da ti vide milione, jer ne mogu da te smeste negde između. I onda smo – sve je oko tebe pritisnulo, kao što se desilo sa mnogim drugim stvarima, odjednom krene da te pritiska gomila nezahvalnosti, nerazumevanja sa svih nivoa, jer gde god je neko nešto dobio džabe, besplatne, ne može da ga razume, ne može da ga vrednuje, ne vidi šta je tvoj plan iza toga. To je bukvalno sve to odjednom nas je pritisnulo i bukvalno smo shvatili… I mi smo zapravo korona reset koji nam je donela, mi smo taj reset već kretali, jer naš odnos nije odnos pukao, ali je veza ta prestala da postoji. I onda smo shvatili koliko je divnog, koliko je ludila, i da je ludilo možda bilo neophodno na startu valjda, kao neki sastojak, i da sad mora da se ozdravi. 

Ivan Minić: Pa, ne možeš da sagorevaš konstantno. Na kraju ne ostane ništa.

Sonja Živanović: Ne.

Darko Dožić: Jeste.

Ivan Minić: Hajde da se samo vratimo na kratko na školu, jer način na koji se razvijala škola kroz godine je isto interesantan. Jer to je ono što je konstantni heart beats sa zajednicom, nešto što se dešava svaki dan, svake nedelje, u nekom ritmu koji se već odredi, a ovi veliki događaji su ti one prilike kada to ode stepenik više, odnosno taj neki prostor za rast i za više pažnje i svega to. Ali, da bi imalo šta da se pojača, mora da postoji neki signal koji traje cele godine. Šta se dešavalo sa školom? U kom trenutku ste došli do toga da imate nekakav tim ljudi gde se tačno zna šta je čiji posao? Kad ste došli do toga da imate prostor u kome niste samo gosti, gde dešava svašta nešto drugo, nego je to baš vaše, i to je mesto koja je vaša kuća? I kako je ta cela priča rasla do tog trenutka korone, pošto ćemo se time baviti posebno?

Rast i stasavanje u najveću organizaciju u Evropi

Sonja Živanović: Pa, 2013. godine i to je prekretnica velika. 2013, ako se ne varam, smo ušli u prostor koji je postao naš od 00 do 24. I opet sticajem okolnosti, jedan kick od kosmosa koji smo dobili. 😀

Darko Dožić: To treba isto negde da se ispriča. 🙂

Sonja Živanović: Fantastično. Taj isti Sebastijen Arse, zahvaljujući kom smo napravili prvi festival, on je u jednom trenutku, jer iz godine u godinu dolazio na festival, i on je nama jedne godine rekao da mi stvarno ne možemo da funkcionišemo tako da nemamo svoj prostor.

Ivan Minić: Kao čergari. 🙂

Sonja Živanović: Kao čergari. 

Darko Dožić: Iznajmljuješ ovde, ovde.

Sonja Živanović: A to je još jedna igra koju sam se igrala kao klinka. Bila sam čergar i pravila sam šatore. I on je nama to rekao i mi smo kazali: “Ali, mi ne možemo to da uopšte da realizujemo.” On je rekao: “Ja ću vama da pomognem. Koliko vama pomoći treba?” I mi smo seli, izračunali…

Darko Dožić: Opet smo računali. 😀

Sonja Živanović: Ali, zajedno smo računali. 🙂 I rekli: “Nama treba toliko i toliko pomoći.” Zakazali smo susret na festivalu u Beču u kom je on nama rekao definitivno da ulazimo u taj proces i da će on biti naš sponzor faktično.

Darko Dožić: Mecena.

Sonja Živanović: Mecena, da.

Darko Dožić: Kako, godinu-dve će nam davati po 500 evra mesečno, kao subvenciju da mi možemo da stanemo na noge. Mi smo izračunali, toliko smo plaćali za članarine, i sad moramo da porastemo svakako, plus tih 500 evra za salu, koja košta toliko i toliko. Ali, onda… 🙂

Sonja Živanović: I onda se dogodi – naravno, sednemo čitav tim naš i pitamo da li svi planirate da ostanete u narednoj sezoni sa nama. Moramo da znamo, jer od toga zavise buduće kapaciteti. Oni kažu svi: “Da, da.” Svi klimu glavom. I sad mi krećemo već da tražimo prostor. Nema u Beogradu baš prostora koji su adekvatni za tako nešto. Mi smo do tad držali časove u jednoj sali, koja je bila nekih 80-ak kvadrata.

Darko Dožić: Ima stotinjak.

Sonja Živanović: Stotinjak, plus svlačionica, plus mini-kuhinja. I to nam je bila jedna sigurna opcija, ali nije nam bilo idealno. I mi smo rekli to menadžeru.

Darko Dožić: Ali, i za to nam je trebalo tih 500 evra.

Sonja Živanović: I za to nam je trebalo. I mi smo rekli menadžeru tog prostora: “Nama ovo nije idealno. Tražićemo još nešto drugo. Do kad je rok da kažemo?” On kaže: “Rok vam je do ponedeljka, 1. jula”, recimo, “da se vi izjasnite za narednu sezonu.” U međuvremenu, Darko traži prostore, ne nalazi ništa. Dolazi 1. jul, mi idemo u prodavnicu, da kupimo…

Darko Dožić: Vodi me lik, to moram da kažem, vodi me lik iz agencije, da li oni tako dobiju nešto sate u agenciji. Mi kažemo: “Nama treba minumim 100 kvadrata.”

Sonja Živanović: Integralnog prostora.

Darko Dožić: Plesna priča. Vodi me po Dorloću, po nekim podrumima. 150 kvadrata u 16 soba. Znači, troši mi vreme, maltretira me.

Sonja Živanović: Sve neadekvatno. I tog jutra se mi probudimo, kažemo: To je to. 1. jul došao, mi potvrđujemo ovu salu koja nas je čekala sve vreme. Idemo u prodavnicu da kupimo netšto za doručak. Darko zove ovog momka, on se ne javlja.

Darko Dožić: A isto pešački prelaz.

Sonja Živanović: Pešački prelaz. On ga zove, ovaj se ne javlja. OK, čućemo se kasnije. Mi stojimo na pešačkom prelazu, njega zove ovaj lik iz agencija, koji ga je vodio po svim tim neadekvatnim prostorima i kaže: “Imam prostor za tebe!” A nama u to vreme drugar i đak, dečko koji je držao Belgrade A da se zvalo i preko čega su se svi oglašavali, i tako smo mi zapravo znali da smo pogledali sve što postoji, jer smo stvarno znali da dobijamo sve informacije i ovaj zove čovek Darka, agent, i kaže: “Imam nešto za tebe.” Ja kažem: “Ma, imaš za mene!”

Darko Dožić: Što je najjače, mi živimo u Resavskoj 38. On kaže: “Imam u Resavskoj 28.” Kralju, znam čitav grad, a ne znam deset brojeva iznad. Tu je plesni centar, ovaj drugi jedan, ali mi je lik odbijao dva meseca pre toga, kaže: “Sve je fulirano, nema šta.”

Sonja Živanović: “Ma, to je zauzeto. -Ma, imam. -Ma, nemaš. Ma, nemaš. -Ma, imam. Ma, imam.” I, dobro, hajde idemo da pogledamo, jer to je bukvalno samo da ne pređemo tu, nego da pređemo ovde. Mi pogledamo salu, uđemo i kažemo: “Pa, to je to. Ali, zar je ova sala stvarno slobodna? -Da, ta sala je stvarno slobodna.” I sad da se skrati priča…

Darko Dožić: Sala košta 1000 evra više nego…

Ivan Minić: Kalkulacija.

Sonja Živanović: Nego ova prva.

Darko Dožić: Nego što smo mi sa Arsovih 500 evra planirali.

Sonja Živanović: Međutim, nama je stvarno bilo jasno da je to prostor za nas i da mi moramo taj prostor, a i Arsa će nam pomoći, tako. I direktor tadašnji te institucije u kojoj se sala nalazi stvarno je divan čovek, koji je nas video kao mlade, poštene ljude, nije hteo da nas upropasti, da mi potpisujemo ugovor na godinu dana koji nećemo moći, da dajemo kaparu koju nemamo, itd. Nikola se trudio iz petnih živa da sam odgovori. “Nemojte, đeco! Nemojte!”

Darko Dožić: Crnogorac. 🙂

Sonja Živanović: I, naravno, kad smo mi već shvatili da ćemo uzeti tu salu, pozove Darka menadžer iz ovog drugog prostora, to je već bilo kasno. Znači, sat vremena što se taj dečko nije javio je presudilo da mi uđemo u prostor koji je zaista nama otvorio mogućnosti da se škola razvije mnogo divnih načina i da postane baza za sve ove stvari koje smo dalje gradili i za tu društvenu promenu koja se mnogo više dešavala pred našim očima, a zbog koje smo zapravo želeli…

Darko Dožić: Još jedna stvar nedostaje.

Sonja Živanović: A, da, Arsa nas nije podržao ništa. 😀

Darko Dožić: Nije hteo on nas da zezne. Nešto su mu pukle neke pare u nekoj banci. 

Sonja Živanović: Na Kipru negde. 

Darko Dožić: Ne znam kako, neki novac izgubio. I mi kako smo napravili dogovor taj koji je koliko stepenika prevazilazio naše mogućnost, on kaže: “Ljudi, izvinite, ja ne mogu.”

Sonja Živanović: I uz sve to, neki članovi tima koju si rekli da će sigurno ostati tu nisu ostali tu. Tako da smo mi ponovo bačeni u novi bazen, sa hladnijom vodom, koji je dublji, koji je teži, novi novi igrice. Ali, moraš da ga prođeš. Jednostavno moraš zato što nemaš opciju nikakvu. Potpisao si ugovor na godinu dana, nemaš mogućnost da pukneš. Jer ja bez obzira što sam jedinica iz Kneza Miloša, nisam iz bogate porodice. Moji roditelji su mogli to nekako da pokriju.

Darko Dožić: Mogla je da pozajmi pare za kartu avionsku.

Sonja Živanović: Da, ali nije poenta u tome. Ja nisam rasla tako da se oslanjam na to da – treba nešto svoje da napravim. Tako da smo jednostavno morali.

Ivan Minić: Neko može da te podrži, ali ne može da te podrži zauvek. 

Sonja Živanović: Pa, ne može zauvek da te podrži, a na kraju krajeva imaš i potrebu, kao mlad čovek od tada 33 godine, da sam uradiš nešto što si rekao da ćeš uraditi. Jer ugovor je vrsta obećanja koje ti pravno moraš da ispoštuješ, ali na ljudskom nivou, iz pozicije nekog ko želi da bude odrastao, ti želiš da ga ispoštuješ. Tako da smo se mi snašli.

Darko Dožić: Jeste. I šta tu fora? Sve što smo mi posejali te događaje, nije ti teško počinjati stvari, jer u međuvremenu već počeo je Enkventro, počeo je tango kamp. Znači, pred koronu smo imali 11 međunarodnih događaja, što je ubitačan ritam. Svaki dan si s ljudima u školi, pa plus imaš tri plesne večeri, gde je kao tri svadbe od 100 ljudi, da si nedeljno na tri svadbe. Nije baš pečenje, da se alkoholišeš, ali intezitet taj. Pa, plus jednom mesečno imaš nešto od tri do sedam dana ili u slučaju kampa 23 dana tog inteziteta. To je neviđeno. I sad šta je fora? Ja to kroz tu sliku, meni je bio taj osećaj. Krenuo je tango kamp, tralala. Prvo 20-30, 20 iz Kolašina, 30 iz Beograd, pa si novogodišnji maraton, pa Enkventro kreće da raste, pa Bratislava saradnja, pa kreću… To ti je kao ubaciš neke stvari usta i počinješ da kapiraš da one rastu u ustima. Da je lakše sejati i počinjati stvari, ali konsolidacije i to. I onda smo baš ga držali na toj našoj energiji i skapirali – bilo je hoćemo li da odustajemo od nekih stvari ili ćemo paralelno s njihovim rastom da krećemo užurbano da učimo kako ovo može da funkcioniše, a da ne zavisi, da ne bude direktno priključeno na našu životnu energiju. Znali smo mi već dosta toga, a nedovoljno da bismo toliki sistem držali. I onda smo ušli paralelno, zapravo u trku sa vremenom. Nije nam se odustajalo ni od čega. Na kraju smo morali da odustajemo od nekih stvari, da platimo te cene koje smo platili. A trka sa vremenom… I mi smo u reformi već 7-8 godina. Korona je to neviđeno i prebolno i predivno ubrzala, ali mi smo onda počeli da se profesionalizujemo, reformišemo, da bi taj sistem koji je nastavljao da raste na svom kredibilitetu, na svojoj energiji, na kvalitetu, da bi postao i ostao nešto održiv. I onda je korona to još ubrzala.

Ivan Minić: I šta se dešava u martu 2020?

Tango za vreme korone

Sonja Živanović: Pa, ponovo, ali zanimljivo. Sa jedne strane potpuno nova stvar, ali sa druge strane ništa novo, jer smo toliko puta bili u situaciju da nemamo pojma šta ćemo da radimo, da su nam se okolnosti tako zadesile da moramo sami da rešimo jednačinu, a ne znamo je. To se dogodilo sa koronom. Mi smo samo, kao i puno puta pre toga, imali opciju da odustanemo ili da nastavimo, i odlučili smo da nastavimo, kao i svaki put do tada. Postavili smo jednačinu i, kao za taj prvi festival šta je potrebno ljudima koji dolaze kod nas, tako je i sad bilo šta je potrebno ljudima od nas i od tanga, koji ne može da se konzumira na način na koji je mogao da se konzumira ranije, šta im je potrebno od toga da zadovolje svoje potrebe. To je bilo glavno pitanje. Naravno da smo shvatili vrlo brzo da moramo da pređemo na online funkcionisanje, koje ne zvuči sinhrono sa idejom tanga kao plesa, koji se dešava uživo između ljudi. Ali smo pokušali da prepoznamo potrebe koje stoje iza toga i na koji način možemo njih da sretnemo kroz drugi mediji.

Darko Dožić: Ali, ima jedan momenat psihološki veoma važan, koji čini mi se da ćeš ga proći. Prvo smo hteli opet, to je naša mana koja nas vuče, mislim da nam korona donela to neko izlečenje u tom smeru, koliko mi smo uključivali tim da bismo delili, ali nismo baš dobri primači bili. Često sa Enkventrom kad se pojave ljudi da te pomognu, mi smo i ovde bili u fazonu – isprva, Sonja je rekla: “Hajde da vidimo koliko mi imamo novca. Koliko meseci mi možemo da izdržimo, da dajemo ljudima plate, da ljudi koji su instrukturi u Tango Naturalu da čak i u ovim okolnostima Tango Natural stoji iza njih. Da neće biti otpušteni, da će dobiti plate i da će sale biti plaćene, da će moći da funkcioniše.” I mi smo krenuli da pravimo kalkulaciju i onda je došao Relja i rekao nam je otprilike kreteni.

Ivan Minić: Kaže i on ponekad nešto pametno.

Darko Dožić: Izvini što sam te prekinuo, ali mislim da je ovaj deo važan.

Sonja Živanović: Ništa, ništa. Neka si, ne smeta.

Darko Dožić: “Vi toliko toga ste gradili, razvalili se, žrtvovali, pravili i u ovoj situaciji opet razmišljate šta vi možete da date i koliko vi imate novca da ovo opstane.” Ja sam već 2-3 godine u UNICEF-u trener u face-2-face fundraisingu. Znači, bavim se fundraisingom, ali mi ne pada na pamet da ja kažem zajednici da li vi možete sada podržati nas.

Sonja Živanović: U prevodu, napravite donacijski kanal. Taj pakao snimanja videa u kom mi tražimo nešto ljudima, taj pakao, to ne mogu da opišem stvarno. Ja sam glumica, mogu da izgovorim tekst bilo koji na način da prilično uverim drugu osobu, ali ovo je moja stvarna situacija, koja je sasvim OK u stvari, ništa tu nije strašno i potpuno je normalno da se kaže, sve to što trebalo da kažemo. Prvo trenutak u kome mi pišemo tekst, pa tekst…

Darko Dožić: A ja sam trener fundraisinga, a ona je glumica.

Sonja Živanović: On je plaćen za te stvari.

Darko Dožić: Da treniram ljude, ali mi nismo ljudi koji su umeli – imali smo problem da primamo.

Ivan Minić: Do as I say, not as I do.

Darko Dožić: Da. Mi smo stalno bili u smeru tog.

Ivan Minić: Da je trebalo za neko drugog da tražite novac, vi biste tražili bez ikakvih problema.

Sonja Živanović: Da, naravno! I na kraju je taj video snimljen i mislim da je bio dobar. Bila sam ponosna na njega više na bilo koju ulogu koju sam u životu napravila, što smo to tako izgovorili i sve. I, naravno da su se dogodile donacije bez kojih ne bi bilo na kraju moguće. Naravno da je bilo neophodno da i mi sa naše strane još dodatno podržimo zato što je period jednostavno trajao predugo i to je prevelik teret finansijski, ali stvarno bez toga, a mislim da to nije samo na tehničkom nivou pomoglo, nego je pomoglo i nama da osvestimo to otvaranje za to da je nama nešto potrebno, da je kroz čitav period taj nam mnogo pomoglo. Da, u svakom smislu.

Darko Dožić: Pojavili se opet i vilenjaci naši. Petar, koji je majstor, i Vida, fotograf je i montaže, dizajna, svega.

Sonja Živanović: Petar Pavlov.

Darko Dožić: Jeste. Relja, koji je majstor mnogo čega. Pa, Maša, Konstantin, Goksi. To ljudi koji su u drugom prstenu Tango Natural, koji nisu na plati, ali su kreativci koji rade za Tango Natural džabe ili za dobre pare, kako kad, kako se šta ima. Taj fazon. Vide, ako kampa niko tu nije dobio ništa, jer niko od nas nije dobio ništa, Enkventro je zarađivao, svi su dobijali. I tako, oni su pratili tu priču godinama. I oni su se pojavili isto kao onda što se pojavila ova druga ekipa, koji su i dalje naši prijatelji, i rekli: “Hajmo!” I mi smo napravili Tango Natural TV, koji je isto dobio nagradu. TV – to je program koji je išao na našoj stranici, ali dan-danas mi srećemo ljude iz čitave Evrope, pogotovo žene, koje su svakog jutra đuskale sa mnom. Imali smo jednostavne emisije, koje su bile tako đuskanje, wake-up, energy boost neki, ovo-ono, ali i ozbiljne kulturološke priče, gde će Sonja, kako kažem, svojim glasom ovekovečila neke priče o orkestrima, tangu.

Sonja Živanović: Pravili smo emisije koje su uključivale čitavu zajednicu, sa uključenjima. Neka vrsta – live je to išlo na Facebooku, sa temama koje interesuju ljude, koji su važni za ljude u procesu učenja i razumevanja tanga, zajednice.

Ivan Minić: Čak sam i ja gledao iz daleke Amerike u tom trenutku.

Sonja Živanović: Eto, vidiš. Tako da u suštini sad sve ovo, ne sećam kad smo seli da ispričamo stvari ovako i baš hronološki. Nekako je jedan princip iza svega, a to je princip da mi nešto želimo i da se nalazimo u nepoznatoj situaciji, koju rešavamo iz svoje želje da se nešto dogodi. Zapravo, sve kad pogledaš, i škola, i festival, i period korone, i svi ostali projekti, i gradnja tima, i razumevanje kako treba ozbiljno neka organizacije da funkcioniše, pa prelazak na te druge principe – sve to dešavalo na isti način.

Ivan Minić: Sve se dešavalo organski.

Sonja Živanović: Sve se dešavalo organski, da.

Ivan Minić: Mislim da taj momenat koji svako ko vas je upoznao, a ja sam upoznao pre više od 10 godina prvi put, ja to ne razumem, mene ne zanima, ali ja vidim da ste vi u tome iskreni. I ko god me je pitao, a ljudi te pitaju svašta, najčešće me pitaju za kafane iz opravdanih razloga, ali pitaju me i za druge stvari, gde nešto mogu u gradu, posebno ljudi koji su došli na studije, a u svom gradu su imali neku priču i sad ne znaju ovde. Jednostavno, nikad to nije bilo možda na tom nivou ili su plesali jedno, pa sad to ovde nema ili nisu našli nekog. OK, evo ti, probaj ovo. I ta količina nekog pozitivnog feedbacka i lepih emocija mi uvek bila potvrda da to što radite ima smisla, a i Dereta je pomogao s vremena na vreme svojim nekim – svojim nekim uvidima sa strane, iznutra. Nije on zaista sa strane, on je mnogo više unutra, ali nije iz vizure vas dvoje, čija vizija je to podigla do ovog nivoa. Tako da sa te strane stvarno još jednom svaka čast. Za sam kraj hoću da napravimo rekapitulaciju i neku priču o tome šta se dešava danas i nadalje. Jer prosto možemo mi da se pravimo da je korona prošla. Korona nije prošla, samo više nije u fokusu toliko i negde smo prihvatili da postoji ta neka realnost u kojoj kad se neko zakašlje, nije ti baš dobro po defaultu, ali život ne može da stane, kao što je stajao faktički godinu dana i uz neke pauze još par puta. Ili možemo da kažemo da je rat izlečio koronu, kako god ko gleda, ali činjenica je da su stvari vratile u neki drugačiji tok. Samo automat u banci koji je na web-cam radi ti kaže: “Stavite masku”, i niko drugi te više nigde ne pita slično. I ljudi su se negde vratili i na koncerte, i u pozorište, i u bioskope, i na utakmice i sve ostalo. I vratili su se mnogi u te prostore gde postoji mnogo više fizičkog kontakta, a i bliskosti i svega toga što jeste nešto što nam je bilo zabranjeno. I formalne i negde lično, iz brige, sikiracija, straha od svega toga. Kako je tekao taj oporavak i kako ste vi – prosto, koje su vama najvažnije stvari koje su se dešavale kako su ljudi krenuli lagano da se vraćaju?

Oporavak organizacije od korone

Darko Dožić: Pa, ja bih jednu liniju izdvojio, gde smo mi još pre korone, kad smo shvatili sve to šta moramo da reformišemo, radimo i zašto nemamo sami snage, drugaricu našu i učenicu i to uključili, koja je HR, psihoterapeutkinja profesionalno, uključili smo je da radi sa nama i sa našim timom da bismo uspostavili dovoljno jasnoće, komunikacijske, organizacijske i tako uz sva naša liderska znanja koja smo unapređivali, da bi ta priča postala održiva. I korona je donela zapravo ovo vreme za mnogo tog nečeg unutrašnjeg, za šta smo svi, svako ko je preduzetnik, a vremenom smo prihvatili da jesmo biznis ljudi i preduzetnici, i da je OK to pomiriti sa ovim idealima i sa vizijom i sa misijom…

Ivan Minić: Ima i gorih dijagnoza od toga. 

Darko Dožić: Da, branili smo se na startu, to sam rekao. Ne, ne, nije to biznis, ali smo prihvatili, hajde da pomirimo te dimenzija. I onda je korona zapravo donela mnogo tog vremena zapravo za sve to za šta nemaš vremena: da reformišeš, da urediš, da edukuješ ljude u timu. I mi smo koronu zahvaljujući našim parama, zahvaljujući posebno svim tim donacijama, pozajmicama, svemu, mi smo zapravo kao napravili jednu – naučili smo šta znači izgubi sve i još pozajmi, dobij donacije, investiraj u tim, u njihove kapacitete, u sve. Dakle, te procese koje smo počeli stidljivije smo strašno intezivirali, jer naši instruktori nisu imali toliko posla, nije svako od njih mogao online da radi, da izađe, da pravi emisije. Nama se više ova iskusnija ekipa uključila, koja nam se javila, a sa timom smo strašno intezivno radili edukacije… Pravili smo od njih zaokružene tango misionare, da kažem, ljude koji nisu samo instruktor, nego kako će on tu svoju tango istinu da prezentuje, kako će prezentovati kroz promociju nekog svog programa, kako ćemo da timove organizujemo. Mnogo smo dobili vremena da radimo na tome.

Ivan Minić: Sve ono što ti nisi želeo da radiš posle fakulteta učili ste ljude koji su vam deo time da rade.

Darko Dožić: Jeste.

Sonja Živanović: Da.

Ivan Minić: To jeste važno. Jedna je stvar kada ti imaš silu prirode koja ide i nešto promoviše i nudi i prodaje, da to tako kažem. A druga stvar je kada imaš kapilarno to na hiljadu mesta. I koliko god pojedinac bio neverovatan, jednostavno količina, masa, broj vremenom to prevaziđe.

Sonja Živanović: Jeste, ali vidiš meni je bio problem da prodajem sebe, sada ako banalizujemo stvari, ali mi… 🙂

Darko Dožić: Da prodajem sebe. 🙂

Sonja Živanović: Ali mi nije bio problem nikad da prodajem tango. Čak na neki način sebe kroz tango. Ali, da li je to pitanje toga da sam ja više verovala u vrednost tanga nego što sam verovala u vrednost sebe na nekom polju ili je to pitanje koje je povezano sa ovim da pomiriš preduzetništvo i misiju i viziju neku koju imaš, jer sad jedno je da ti hoćeš sebe da promovišeš, a drugo je da promovišeš vrednost koju tango nosi sa sobom.

Ivan Minić: Znaš kako, meni deluje, možda nije tačno, ali meni deluje da ako je to posao, a ta gluma jeste bila posao, da ti nekako doživljaš to kao nešto što dođeš i radiš, i da sve ove ostale stvari koje su preduslov da do toga dođe, jednostavno ne bi trebale da budu to. Ne bi trebale da budu deo cele te priče. Nažalost, jesu, jer je takva profesija. Majstor najčešće ne mora sebe da prodaje, jer je svima potreban, ali u ovako nekom poslu, gde gomila ljudi konkuriše za mali broj prilika, moraš na neki način da se istakneš između njih i mnogo potrošiš energije do trenutka dok dođeš u poziciju da samo treba da uradiš svoj posao.

Sonja Živanović: Da, to ima smisla. Ali, kako god, ja sam zadovoljna. Sad ovo je izbor svakako, ali i u isto vreme i nešto, jer kod mene se klackalica nije dogodila ovako, nego polako su tango i gluma menjali količinu vremena koju sam posvećivala i mesto koje ima u mom životu. Ja sam zadovoljna ovim, lepo mi je ovde. Ima puno stvari koje mogu da radim. I ne prolazim sebe apsolutno u svim poljima, ali zato nisam ni sama ovde, nego je nas dvoje i mi možemo da podelimo glavna zaduženja.

Darko Dožić: I, naravno, čitav tim.

Sonja Živanović: I plus čitav tim. Ali, od samog starta sam imala taj osećaj da postoji druga strana i da postoji uvek kompenzacije i da svako ima nešto u čemu je bolji, itd.

Ivan Minić: I da neke stvari možete da presete jedno na drugo i možete da se oslonite. Možda ne može na sve, ali možete da se oslonite jedno na drugo i na još par tih nekih ljudi koji su u nekom core timu. A, šta se dešava u narednom periodu? Odnosno, šta su sada planovi? Imali ste nedavno festival, odnosno kako je to tačno bilo?

Sonja Živanović: Imali smo festival, koji nije ovaj festival veliki koji smo pravili. To je jedan manji događaj bio. Ja se nadam stvarno da sad na puno nivoa da ćemo sledeće godine moći da pravimo veliki festival, da će se to vratiti, i da ćemo ga sad napraviti sa jednog novog mesta, da će zbog toga moći onda da bude još bolji, veći, zreliji i snažniji. Jer mi smo zapravo postali takvi ljudi u ovom periodu koji je doneo puno različitih izazova, ali to sve nekako ide. Ja lično ne razmišljam uopšte na temu da će se vraćati restrikcije. Neće se vraćati. Ako se vrate, vratile su se. Ako se ne vrate, odlično. Ali, ako se vrate, naći ćemo način šta da radimo i kako da radimo. Prosto imam taj utisak, naravno, neka vrsta planiranja je neophodna, ali i otvorenost za to da se razne stvari dogode i promenu tvoje planove mislim da je isto neophodno.

Darko Dožić: Mi smo stekli pandemijski know-how. Ja mislim da je to mnogo važna stvar, jer mnoge organizacije, poput naše, tj. manje od naše, jer mi opet tu smo lideri u gradnji, profesionalizaciji u tom plesnom ili makar da kažem tango svetu, i mnogi su samo isključili i rekli hop ili se prekvalifikovali ili su imali taj problem. Nisu imali Relju da kaže kreteni ili nisu imali zajednicu koju tražiti, jer prethodni njihov odnos nije kreirao taj kredibilitet, itd. Mnogo je varijacija. Ali, mi smo neprestano, svakog sekunda radili nešto za vreme te pandemije i radili mnogo. Da li je to bilo online, da li su to bili časovi gde su ljudi bili razdvojeni meseci, gde smo se vežbali, da li su to bili događaji sa ograničenim brojem ljudi sa maskama. Znači, mi smo se prilagođavali broju…

Ivan Minić: Okolnostima koje su u tom trenutku bile.

Darko Dožić: I kreirali bukvalno ogroman know-how, koji neko drugi sad nema. Ja bih ga podelio, ali ne možeš do iskustvo da podeliš.

Ivan Minić: Moraš da doživiš.

Darko Dožić: To je haos i psihološki i na svaki drugi način. Tako da mi taj know-how zlu ne treba, ali imamo, ali smo se dve godine isključili iz onog nivoa inteziteta interakcije i realno shvatili da mi biološki ne možemo toliko izdržati više. I u tom smislu smo videli još ubrzanije gde su nam slabosti i šta moramo dodatno profesionalizovati: koje neke sektore moramo izgraditi, izdvojiti organizaciju. Jer nama su izmešani, iako imamo podeljene uloge i to, ali malo pomalo ima tendencije tada svako radi sve.

Sonja Živanović: Prelivanja.

Darko Dožić: Jer svi plešemo tango, pa se preliva, pa dođe bude instruktor, bude PR. Bude čovek zaposlen da bude samo PR, ali postane na kraju i instruktor malo. I to je lepo, ta tendecija, ali mora da se razdvoji. Ne možeš da držiš čas, pa da trčiš, da organizuješ, pa da PR, pa da… I mi jesmo to dosta profesionalizovali. Sad se vidi da moramo još više i da moramo – vidimo rupe koje moramo da popunimo da bi ovo opstalo i raslo. Ja sam optimista, a baš je zahtevno. Ja sam u novembru iščašio rame.

Ivan Minić: Sećam se.

Darko Dožić: I tu sam prošao baš iskustvo… Sve ovo nam je baš otvorilo jasno šta je potreba. I moramo da skoči u tu neizvesnost.

Ivan Minić: Mislim da smo svi imali priliku da se malo izmaknemo, da stvari koje sve vreme gledamo iznutra sad malo sagledamo sa strane i da vidimo kako to zapravo izgleda sa strane. Možda da i malo više pričamo o tome sa ljudima i da onda iz toga dođemo do nekih zaključaka koji nisu baš uvek prijatni, dođemo do nekih koji su sjajni, vidimo koliko je zapravo to nešto što smo radili ili radimo vredno ili nije, i da smo… Ja kažem, korona je suštinski bila katalizator za sve. Dobre stvari je ubrzala da postanu još bolje, loše stvari ubrzala da propadne. A jedna od stvari kada ulaziš u neku preduzetničku priču, jedna od najboljih stvari koja može da ti se desi je da brzo propadneš. Zato što duže propadneš, to su verovatno veće posledice koje to nosi na tebe.

Darko Dožić: Ima manje snage imaš posle.

Ivan Minić: I više trauma i svega toga, ali ako relativno brzo dođeš do toga, onda možeš malo da se izmakneš, da razmisliš zato što je do toga došlo i ostane ti neke energije da ponovo nešto probaš. Ako te to iscrpi toliko da si ti nakon toga potpuno pasivan i preplašen, onda verovatno nećeš imati tu iskru koja ti treba da ponovo nešto kreneš. Tako da hvala vam na priči. Mislim da je bila jako interesantna. I hvala, Darko, što je bilo prostora da i Sonja nešto kaže, pošto ti generalno imaš običaj da preuzmeš.

Sonja Živanović: Nemoj to tako. 🙂

Ivan Minić: Ali, ovde ste bili – mislim da su ljudi iz ovoga što su čuli tačno mogli da vide kako dve različite energije i dva različita pristupa zapravo u sinergiji mogu da naprave neverovatnu stvar. Jer Sonji treba Darko, a Darku treba Sonja da bi ta stvar mogla da funkcioniše duže od godinu-dve-tri, koliko kometa prolazi kroz atmosferu i koliko sagoreva. Jeste prelepo, ali ako hoćeš i da ponovo postoji, mora da postoji neka vrsta balansa, neka vrsta obnavljanja energije, neka vrsta vraćanja u kolosek i vraćanja u neku normalu, mada to sve – normala u vašem slučaju je nešto uzimamo vrlo sa rezervom. 🙂

Sonja Živanović: Hvala tebi što si nas pozvao. Meni je lično bilo dragoceno stvarno, jer kao što sam rekla malopre, ne pamtim kad smo seli i ispričali ovako sve stvari. To je isto nešto daje sad meni pogled s jedne druge tačke, drugu perspektivu malo još otvara. I drago mi je da smo dobili priliku da ljudi čuju za sve ovo.

Ivan Minić: Mislim da je jako vredno za svakog ko pokušava nešto gde mu je bitna zajednica, a jako puno stvari koje danas radimo se baziraju upravo na tome. Jer opet, koliko god bili neverovatno i fantastični, mi smo konačan resurs, koji može da radi 100% 24 sata, dok se onestvesti, ali to je i dalje samo 100% jedne osobe 24 sata, a zajednica je nešto što pravi mnogo veću promenu sa mnogo manjom pojedinačnom potrošnjom. I samim tim što ljudi to ne posmatraju kao preveliku obavezu i preveliku potrošnju, to mogu da rade dugo. A ti ako držiš gas 200 sve vreme, ne možeš to da radiš večno.

Darko Dožić: Jeste, taj balans davanja, primanja, deljenja neke odgovornosti, deljenja vizije, uključivanje ljudi, biće to baš uzbudljivo. Sonja ima izuzetnu intuiciju i ona je u suštini ogroman broj stvari i pokrenula u Tango Naturale, a ja ih operacionalizujem, objašnjavam, sistematizujem. I onda nekad može da zvuči, pošto ja onda više to verbalizujem, nekad može da zvuči da ja puno pričam, ali zapravo… Šalim se. 🙂

Ivan Minić: Dobro, ti puno i pišeš, ali ono što smo negde zaključili, što je važno, to je da očigledno da treba da izbegavate pešačke prelaze. Da su vam se mnogo bitne i važne u životu desile na pešačkom prelazu. 🙂 Hvala. Svako ko je zainteresovan može da se informiše o tome šta Darko i Sonja rade kroz društvene mreže ili jednostavno izguglajte Institut Tango Natural, Resavska 28. Nisam dobar promoter, jer nikad nisam bio osim da pokupim Relju posle časa, ali ukoliko ovo deluje kao nešto što bi moglo da bude zanimljiv deo u životu, dođite i probajte, pa onda donesite sud o svemu tome. Hvala vam što ste nas slušali i gledali. To bi bilo to. Vidimo se ponovo sledeće nedelje.