Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Realizaciju Pojačalo podcasta već duže vreme podržava kompanija Epson a od nedavno smo za vas pripremili i nešto posebno. Naime, nova fiskalizacija podrazumeva da mnogo veći broj nas mora da se bavi ovim pitanjem i mnogo je nedoumica, mnogo je nedovoljno detaljno objašnjenih informacija. Mi smo se potrudili da na jednom mestu, na sajtu novekase.rs objasnimo baš sve što može da vas zanima i damo odgovore na sva pitanja što se tiče same fiskalizacije, što se tiče ko je obveznik kao i na koji način možete iskoristiti subvencije koje država daje. Takođe, dali smo i neke preporuke uređaja koje možete da koristite. A tu je i webinar, gde za nekih 30-40 minuta, možete otprilike da dobijete vrlo jasnu sliku o tome šta nova fiskalizacija podrazumeva za sve nas. Takođe, treba reći i to da je kompanija Epson, osim POS uređaja, koji su ovde u centru pažnje, proizvodi štampače u svim mogućim oblicima, veličinama i namenama, kao i već 20 godina najbolje projektore na svetu, a više o tome možete videti na epson.rs  

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Vukane, dobro došao u Pojačalo.

Vukan Simić: Hvala.

Ivan Minić: Ti si jedan od ljudi koji su od prvog dana na spisku. Taj spisak sam pomenuo sto puta i on svake nedelje ažurira i dopisuju se neki novi ljudi, ali nema baš mnogo njih koji su bili na onom inicijalnom, a koje još nisam snimio. Tako da velikom mi je zadovoljstvo i čast što si danas ovde.

Vukan Simić: Hvala puno. I ti si meni na spisku i nekako posle par godine smo se konačno iskombinovali, tako da super.

Ivan Minić: Moram da te pitam sve ono što pitam svoje goste, naše Munchmallow pitanje, šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću…

Vukan Simić: Hteo sam da prodajem ribu na pijaci. Imam jedan sastav koji sam napisao u prvom razredu osnovne škole – drugom razredu osnovne škole. To mi je mama pokazala pre 10-15 godina i tu sam potpuno neverovatno pisao kako želim da se preselim u Kotor i da bacam mreže i da lovim orade i da prodajem ribu na pijacu. To se nije baš potpuno ostvarilo na taj način, ali ima nekih sličnosti. Tako da…

Ivan Minić: A u onom nekom prvom periodu životu, najranijem detinjstvu i odrastanju, šta su bile stvari koje su te interesovale? Šta ti je kada si došao prvi put u strukturirano obrazovanje, u osnovnu, pa posle srednje školu, koji predmeti su ti bili interesantni, koji ljudi su ti bili važni u tom trenutku, koji su ti palili neke lampice, davali ti teme za razmišljanje?

Vukan Simić: E, pa priroda i kako funkcioniše priroda generalno. To mi je uvek bilo zanimljivo. Znači, učio sam latinske nazive vrsta životinja, dinosaurusa. To mi je bilo strašno interesantno kao klinac. Ja sam deo osnovne škole završio u Torontu, u Kanadi. I tamo imaju neverovatno dobru tu početnu biologiju, priroda i društvo, kako god, pa prirodni deo prirode i društva. I tu smo učili kako – išli smo u muzej i gledali kako izgledaju kosti dinosaurusa. To mi je bilo neverovatno zanimljivo. Matematika i to, OK, išlo mi je, ali nije mi bilo zanimljivo na taj način. Tako da kako priroda funkcioniše, kako stvari oko nas su takve kakve jesu, mi je bilo najinteresantnije.

Ivan Minić: Ima tu dosta sličnosti i sa mnom. Mislim da sam i pričao o tome par puta, ali kad sam bio mali, sve drugo je moglo da bude u nekom drugom, trećem, četvrtom planu, ali morao sam da imam sve gumene dinosauruse i sve knjige o njima. I najveća želja mi je bila da u nekom trenutku odem u muzej gde će moći da vidim pravi skelet. Mislim da sam sa 23-24 godine to prvi put uradio i nakon toga sam to uradio dvesta puta. Znači, u svakom gradu u kome ima sam išao da vidim. Jer gledaš to u filmovima, gledaš to u crtaćima, čitaš o tome, samo nemaš nikad prilike zapravo da vidiš koliki su oni bili i onda doživiš nešto tako. Bilo je par nekih baš impresivnih momenata. Prirodnjački muzej u Berlinu ima impresivnu salu u kojoj su skeleti dinosaurusa. Tamo sam možda i najveći video. Tako da baš onako gotivan momenat, posebno kad uzmeš u obzir koliko su ta bića bila velika, značajna, i koliko dugo ih već nema. 🙂 Jer sve ovo ostalo ti možeš negde da sretneš. Bili smo svi u zoološkom vrtu kad smo bili klinci, ali ti je nezamislivo da je postojala životinja koja je toliko velika.

Vukan Simić: Da, nezamislivo ti je da je ikad postojalo tako neko biće. I u današnjem svetu toga nema i onda nekako se povežeš sa time šta je sve moguće.

Ivan Minić: I kad kreneš da ih istražuješ, i da listaš o njima i da čitaš, bilo ih je toliko različitih. Bukvalno danas su to potpuno odvojene životinjske vrste, ali imao si i one koji su biljojedi, i oni koji su mesožderi, ima si ove koje lete, imao si… Suštinski, iz tih osnovnih vrsta dinosaurusa koje smo svi znali imaš prilično linearne derivate danas u životinjskom carstu, ali su mnogo manji, drugačiji.

Vukan Simić: Da, jedan potpuno drugačiji ekosistem koga više nema i onda istraživati tako nešto je kul.

Ivan Minić: I taj momenat kad shvatiš koliko god da je veliko, moćno i sve ostalo, jedan trenutak u vremenu se desi i ćao. 🙂

Vukan Simić: Upravo.

Ivan Minić: Pomenuo si Kanadu, kakav je bila razlika, kako si se ti osećao kada si iz tog sistema došao u ovaj? Šta je bilo najjači utisak?

Kanadski vs srpski obrazovni sistem

Vukan Simić: Pa, bio je… Ja sam rođen u Beogradu, onda nakon ovih ratova i čuda i haosa 90-ih, preselio sam se sa mojima u Kanadu. Tamo smo se selili jako mnogo puta. Znači, 13 puta sam se selio do svoje 7. godine. Menjali smo gradove na 6 meseci. U Ontariju smo bili. I onda sa nekih 8 godina smo prešli nazad u Srbiju i to je bilo godinu dana pre bombardovanja, što je interesantno malo manje. I došli smo ovde, i pošto se tamo kreće godinu dana ranije u školu, ja sam tamo završio faktički dva razreda osnovne, i došli smo ovde. Ja sam naučio da pišem ćirilicu uprkos tome što to nisam učio u školi tamo, ali mi je bilo malo teško da se u prvih par godina jednostavno prilagodim na ovdašnji način razmišljanja, na ovdašnji sistem kako funkcioniše obrazovanje. Tamo je mnogo više iskustvo vođeno, naročito u tim ranim godinama. Recimo, učiš o starom Egiptu, oni ti donesu neke makete ovih sarkofaga, šta već, i onda ti to gledaš i pričaš o tome. Imali smo i show-and-tell, gde uzmeš neki predmet ili neki koncept i ideja je da ga opišeš pred celim razredom i učiš te neke prezentacione veštine. Toga nema ovde i taj drugačiji, mnogo sistematičniji način obrazovanja ovde mi je u startu bio izazovan. U smislu, bilo mi je teško da se prilagodim. I posle par godina OK, naučiš i to je to. Bilo je malo tu i da naučiš opet da razmišljaš na srpskom i to sve. Bilo je možda godinu-dve prilagođavanja.

Ivan Minić: Kada dođu te neke malo zrelije godine, kreću da se uvode i neke kompleksnije stvari. Prvo krećemo, ne znam, predmet priroda i društva, pa je tu sve, pa je onda poznavanje priroda, poznavanja društva. A onda u 5-6-7-8 razredu se to raščlanjuje na sve one prirodne nauke koje imamo i sve društvene nauke koje imamo i zapravo po prvi put se ulazi dubinski u neke stvari. Nivo toga i dalje nije preterano visok, ali negde ti prvi put tada pokaže šta bi moglo da budu tvoja interesovanja šta su ti su neke sklonosti. Naravno, tu uvek postoji momenat toga kakav profesor ti to predaje. I može da bude najdivniji predmet na svetu, ukoliko ti predaje kreten, vrlo verovatno se nećeš zainteresovati za to i zgadiće ti, nažalost, to. Znam mnogo ljudi kojima se to desilo i meni se u nekim momentima dešavalo. Kako je u tvom slučaju bilo?

Vukan Simić: Pa, u suštini u tim nekim jako ranim, tipa, osnovna škola nemam neke primere učitelja koji su me niti jako pozitivni iznenadili niti jako negativno. Jednostavno prošao sam kroz to i bilo mi je OK. Nije bilo nekih ključnih momenata, iskustava, ni pozitivnih, ni negativnih.

Ivan Minić: A mimo škole?

Vukan Simić: Mimo škole je bilo puno. U suštini, moj otac je imao posao takav koji je uslovljavao da jako mnogo putujemo. Imao sam tu sreću, koju tad nisam uopšte percipirao kao sreću, da su me moji vukli po celom svetu sa sobom. I imao sam priliku da vidim jako puno do svoje već 10. godine. Znači, obišao sam veći deo kontinenata, već do tada bio u 15-20 zemalja. To ti proširi dosta videke. Odeš u muzej u jednom gradu, odeš u Dizniled na Floridi, odeš u Brazil, odeš u prašumu, odeš ovamo-onamo, odeš u Afriku, kao tako mali i to ti proširi ti vidike šta je sve moguće i izgradi ti neku radoznalost. To tada apsolutno nisam znao da poštujem. Ja sam bio u fazonu: “Hej, nemojte da me terate. Hoću da igram žmurke u dvorištu. Zašto moram da idem s vama tu i tu? -Ali, jednog dana će ti biti korisno. -Ali, zašto? Ja hoću da gledam seriju i da igram žmurke.” Naravno, kasnije vidiš vrednost toga, ali dete od 8-9 godina apsolutno ne.

Ivan Minić: Taj momenat zapravo mislim da je vrlo važan i za sve ono što danas radiš i kako radiš. Primarno zato što u tom periodu ti si bio prilično jedinstven po tom pitanju. Većina moje generacije i tvoje i bliskih generacija do 20. godine nije izašla nigde osim možda do Grčke na more ili su možda u nekom trenutku imali eksurziju do Budimpešte ili Segedina, ali generalno mimo toga se vrlo retko išlo. Bilo je sve i zatvorena, trebala je svuda viza, procedure za to su bile paklene i prosto mnogo smo negde bili svi konzervativniji, plus je to bio onaj užasan period i ekonomski i sociološki, sa svim sukobima koji su bili. I kad su negde došle 2000-e i kad se stvar malo relaksirala, tačno si mogao da vidiš kako se ljudima otvaraju čakre. Jer nemaš prilike da se sretneš sa drugom kulturom. Sve misliš da funkcioniše na jedan način. Mislim da je i to možda od jedan razloga zašto smo generalno, nacionalno mentaliteski hendikepirani za komunikaciju. Zato što smo komunicirali samo sa istom krugu ljudi…

Vukan Simić: U svom nekom staklenom zvonu i vidiš samo ono što ti je blisko i nisi izložen nekim potpuno drugačijim načinama razmišljanja. Ne razviješ mogućnost da posmatraš svet na potpuno drugi način, a bitno je.

Ivan Minić: Važno je, posebno danas kada u suštini, barem u našem poslu, tržište je globalno. I čak i ako si okrenut lokalnom i radiš ovde, ako radiš za velike klijente, opet pričaš sa nekim centralama iz nekih zemaljama i opet treba da funkcionišeš dobro sa svima njima. Srednja škola je u principu prvi trenutak kada se malo ozbiljnije profilišemo. Ne mora da bude, ali može da bude slučaj. I ta odluka na kraju osnovne za mnoge prva zrela odluka koju donose. Šta si ti odlučio?

Vukan Simić: X gimnaziju, Novi Beograd. 

Ivan Minić: Zašto?

Vukan Simić: Bilo mi je blizu gde sam stanovao. Znao sam da je OK škola, da ima dobro društvo. Moji roditelji su završili X gimnaziju i preporučili su je. Moja baba je predavala u X gimnaziji hemiju. Imao sam više tu nekih veza sa tom školom i bio u fazonu: “OK, hajde da probam da upišem to.” I, upisao, naravno. Eto. I nisam se pokajao. Znači, najbliskiji prijatelji koje danas imam su mi drugari iz razreda, iz X. I družimo se na dnevnom nivou. 

Ivan Minić: Nakon srednje ti upisuješ težak fakultet. I kad je uopšte krenula ideja o tome da je možda pravi izbor?

Vukan Simić: Pa, evo kako je to funkcionisalo. Negde krajem treće godine srednje sam imao tu veliku dilemu da li da studiram u Srbiji ili u inostranstvu. Pošto jesam kanadski državljanin, imao sam priliku da za – Kanada je tu super zato što je manje socijalistički nastrojena nego što je bila tada, ali ima relativno pristupačne studijske programe za svoje državljane. Tako da ti ne moraš toliko da se zadužuješ kao, recimo, Amerikanci i ostalo, ako želiš da studiraš tamo. Međutim, ja sam toliko imao bliska prijateljstva i kontakta sa ljudima u Beogradu, pre svega sa porodicom, sa roditeljam, sa društvom iz srednje škole i slično, da nije mi bilo, iako sam video vrednost u tome da studiram negde u inostranstvu, nije mi bilo preterano atraktivno to. Moji su me nagovorili da dam šansu tome i mi smo otišli i obišli smo fakultete po Kanadi, nekih 4-5 fakulteta, sa ciljem da vidim kako bi to izgledalo preseliti se tamo, živeti tamo i studirati tamo. I to je sve na papiru izgledalo savršeno. Problem je što nisu mi prijatelji bili tamo, ne volim klimu – tamo zima traje 5-6 meseci, nije baš zima, ali je hladno, ružnije vreme nego ovde kod nas. Mi imamo sreće ovde sa…

Ivan Minić: Da, umerena kontinentalna klima.

Vukan Simić: Sa podnebljem gde živimo. I, nemam pojma. Iako je na papiru to delovalo kao “ovo će karijeru da ti započne na pravi način”, da dobiješ opcije, nije mi bilo nešto sad preterano interesantno. S druge strane, nisam bio siguran šta želim da studiram. Znači, bilo je nekoliko opcija. Hteo sam između medicine, marine biology, to je biologija mora i nešto vezano za računare. To su bile tri opcije. Najmanje atraktivno mi je bilo ova vezana za računare, to je najmanje zanimalo. Međutim, bio sam realističan oko toga da ako, tipa, studiram biologiju mora, nemam neke realne opcije da živim u Srbiji, pošto nema mora, jel. S druge strane, ako idem u lekare, ti si dosta vezan za jednu lokacije. To je danas možda malo manje, ali ti ako si lekar u Kanadi, ti ostaješ lekar u Kanadi. Ako si lekar u Srbiji, ostaješ uglavnom lekar u Srbiji. I kompjuteri, odnosno softver i inženjerske discipline je nešto što je delovalo da mi je najviše davalo fleksibilnosti i opcija za budućnost. Tako da sam odlučio da upišem. Upisao ETF ovde u Beogradu i eto.

Ivan Minić: Kaži mi, kad je uopšte bio tvoj prvi malo konkretniji kontakt sa programiranjem, sa računarima na način da to može da bude nekakvo sredstvo za rad i slično?

Vukan Simić: Da, pa meni je tata inženjer. Tako da bio sam izložen kompjuterima manje-više ceo život. Otkad znam za sebe imali smo kompjuter, igrali smo tata i ja igrice, ja sam se nešto zezao, editovao tu, pravio modove svoje. Kada je izašao MySpace, pravio sam one layoute. To je sve bila igra. U srednjoj me je interesovala informatika. I negde pred kraj srednje sam već krenuo da se zanimam kako da krenem da poslujem, da zarađujem novac preko interneta. Imao sam tu sreću da sam ja rano krenuo da se družim s ljudima koji su već tad se bavili internet marketingom. I nekako već u 3-4. razredu srednje se već zainteresovao za to. Nisam imao pojma šta radim, ali sam bio jako rano izložen tome. I krenuo da vidim vrednost toga da ti se razumeš u računare i možeš kao klinac već da kreneš da praviš neki veb-sajt, da taj veb-sajt može da ima banere na sebi i da možeš da te banere, kad god neko klikne na oglas, ti ostvariš neku zaradu i slično. Tako da to je već sa 17 godina, 18 možda, krenulo interesovanje i onda je to bilo veliki motivator da se ja zainteresujem za programiranje i računare još dublje.

Ivan Minić: Upravo je to i negde konceptualno moje sledeće pitanje, a to je – šta ti je bio prvi posao?

Vukan Simić: Prvi posao?

Ivan Minić: Prva stvar od koje si nešto zarađivao.

Prvi poslići…

Vukan Simić: Pa, zarađivao sam jako sitne pare. Nekih par veb-sajtova koje sam pokrenuo. Smešno je ovako gledajući unazad, pokrenuo sam sa jednim drugom veb-sajt Brze patike Srbija. I to je neki blog, gde smo pisali o Nike Airmax patika i prodavali smo preko Amazona, affiliate linkova – zamisli u Srbiji. Nudili smo Amazon patike i pisali o patikama i zarađivali kad neko kupi patike. Zaradili smo 10 evra od toga, ali prošlo smo kroz pravljenje sajta. Onda je bio neki sajt za rustični nameštaj, gde isto prodavali smo rastični – to sam ja sam pokrenuo i prodavao sam rustični nameštaj preko Amazon affiliate linkova. To je isto 17 godina, tako nešto. Onda je bio, sa 18 je bio hotspot servis za bukiranje stolova po kafićima, restoranima, klubovima. Tu smo kao i nešto zaradili za izlazak. Onda sam krenuo da razvijam platforme za prodaje, sa ovim društvom iz internet marketing communityja sam krenuo da razvijam platforme za prodaju info produkta. Info produkti su u suštini digitalni proizvodi, audio bookovi, ebookovi, kursevi i slično. I razvijao sam sistem tu za plaćanje, distribuciju proizvoda i to. Tu je već bilo potrebno neko znanje o programiranju. A kako sam stekao to znanje o programiranju? Pa, morao sam da idem na kurseve. Znači, ovu neku zaradu od freelance poslova i tako sam upumpavao u kurseve škola računara – učio PHP i to u prvoj godini faksa, jer sam znao da ćemo učiti PHP tek u trećoj godini faksa. Ko će da čega do treće godine, meni sad to treba i tako sam krenuo.

Ivan Minić: Mislim da je taj momenat što si tako rano bio izložen ljudima i radio sa njima – dakle, ljudima koji su radili na globalno tržištu, a kad kažemo na globalnom tržištu, primarno na onim velikim i ozbiljnim tržištima, i što si negde tu mogao da vidiš kako funkcioniše različiti segmenti digitalnog marketinga u tom nekom pre svega performance segmentu, jer kada prodaješ nešto konkretno, a idealno ako je digitalni proizvod, ti tačno znaš, odnosno moraš tačno da ispratiš koliko te košta svaki kupac, što je danas stvar o kojoj svi pričaju, ali pre 10-12-15 godina je to tek bilo u povoju. I ako si se bavio ovim tržište ovde, u suštini se nisi bavio time, jer je sve bilo prejeftino i sve se isplatilo svakome. Baš smo imali dosta gostiju koji su tako pre 10-ak godina počinjali sa nečim – pre 10-ak godina ti staviš 100 evra na Facebook i imaš return od 2000 evra. Jer je jednostavno sve bilo besmisleno jeftino, dostupno, itd. Plus, ceo sistem je funkcionisao drugačije i ti si imao organski nekakav momenat tu od koga si mogao da praviš nešto. Danas to je faktički nezamislivo, postoje slučajevi, ali jako retko. Ali, taj momenat da internet marketing, kada pričaš sa ljudima koji imaju neki malo viši senioritet i to sve, zapravo shvatiš da skoro svi oni su performance delu imaju 1/1 inženjerski mindset. Jer je, čini mi se, idealan da taj deo posla radi kako treba. Stalno pričamo o kreativi u marketingu i kreativa je ono što je lepo, zanimljivo, šareno, što privlači masu, ali, naravno, to sve obično ne bi imalo nikakvog smisla, barem za ove koji zaista očekuju nekakvu konkretno prodaju ili akciju od toga, da ne postoji taj drugi deo u kome zapravo merimo rezultate i trudimo se da prilagodimo celu stvar. E sad, kako je to izgledalo u tvojim počecima, kada ste kretali u to sve, jer mnoge stvari nisu bile poznate. Morali ste da ih provaljujete, morali ste da smišljate načine kako ćete da merite određene stvari, kako ćete da pratite i morali ste da testirate, a testiranje na globalnom marketu je mnogo komplikovanija i skuplja stvar nego što je ovde slučaj. Voleo bih da neke insighte, neke zaključke iz tog perioda podeliš sa nama, jer mislim da su oni zapravo jako važni u ovom daljem delu priču koji se odnosi na FishingBooker.

Vukan Simić: Da, pa u suštini nekoliko ključnih stvari. Imao sam taj neki krug bliskih prijatelja, možda nas 4-5, koji smo još tako kao klinci se interesovali za internet marketing. I onda smo desili jedni sa drugima knjige na temu – nalazili smo se, pričali smo o tome. “Ja sam probao ovo! Ja sam podigao ovakav blog!” I to je bio veliki broj sajtova koji su mahom bili neuspešni. Međutim, mi smo isprobavali kako da radiš content marketing, kako da radiš organic optimizaciju za SEO, kako da radiš paid marketing, šta se desi ako ti Google ne odobri oglas. Znači, jako mladi smo prolazili kroz te – trošili smo neke jako skromne budžete. Šta je skroman budžet? 100 evra mesečno, 200 evra mesečno. Ali, ako to razvučeš na par godina i radiš na velikoj broju različitih i proizvoda, i sajtova, i nemaš rizik da moraš da živiš od toga, jer si, jelte, student, i još imaš taj skup ljudi sa kojima konstantno razmenjuješ iskustvo, to izgradi neko em znanje, em samopouzdanje da isprobavaš. I naučiš tehnike bez da si morao da radiš to kroz prizmu zahteva nekog biznisa, nego radiš prosto radi istraživanja. I, naravno, sa ciljem da se to pretvori u neki profitabilan biznis model, ali to se nije dešavalo uglavnom. Tako da tu naučiš za jako male budžete, u stvari, naučiš kako to funkcioniše. I naučiš da rešavaš probleme, naučiš kako postaviti hipotezu. “Ja mislim da će ovo da se desi”, i onda probaš i onda uradiš možda neku paid kampanju ili uradiš neku mailing listu, pustiš svojim subscriberima ili kako god, i vidiš šta se desi. Pa, prvi AB test. Ne znam, ljudi sad uče AB testing – iz knjige nauče šta je AB testing. Ja sam imao tu sreću da prve AB testove sam pokretao sa 20 godina. I onda kad si tako rano izloženim tim stvarima, zahvaljujući tom skupu ljudi sa kojima stalno razmenjuješ iskustva, šta funkcioniše, šta ne, i vidiš realne podatke… Niko od nas nije tu bio kao: “Ja krijem. Ovo je biznis tajna.” Nema biznis tajne, nego svi jedni drugima pokazujemo šta smo postigli i ponosni smo. “E, vidi ovo! 35 klikova za toliko i toliko i vidi koliko je konvertovalo ljudi!” Konvertovalo znači uradilo nešto što treba. I naučiš kako da meriš performanse, da rešavaš problem. Znači, bilo sam izložen velikom broju različitih tehnika, imao priliku da probam sa niskim rizikom i bez da mi ne kaže: “E, moraš baš ovo da radiš, jer ovo treba biznisu.” I onda imaš slobodu da istražuješ.

Ivan Minić: I, naravno, bilo je mnogo neuspešnih projekata, ali bilo je i uspešnih projekata, pa ili na različitim nivoima uspešnosti projekata, što su u principu stvari iz kojih mnogo uči. Ako ništa, znaš hiljadu načina kako ne funkcioniše, ali znaš i par nekih koji rade na nekom nivou, pa hajde da vidimo kako može.

Vukan Simić: Probaš 20 stvari i onda 21 uspe. I onda si ti u fazonu: “Vau, ovo je neverovatno!” I to ti se ureže u glavu, to uzbuđenje kad vidiš da nešto uspe, da ima 10 puta bolje rezultate neko prethodne stvari koje si probao, neka kampanja, neki model ciljanja korisnika kroz ključne reči na Googleu ili nešto slično, koje odjednom jako odskaču u odnosu na ostalo. I vidiš da stvari u tom svetu internet marketinga nisu inkrementalne, nego su vrlo – nešto što radi mnogo dobro radi, a nešto što ne uglavnom možeš da ga šteluješ koliko hoćeš.

Ivan Minić: Možeš da ga optimizuješ do prekosutra, i dalje…

Vukan Simić: I dalje će da bude bez veze.

Ivan Minić: Tu je, takođe, postojao i taj momenat da su različiti ljudi imali različita primarna interesovanja. Sekundarno interesovanje, ono koje vas je i spojilo, bilo je isto. Ali, svako je bio dobar u nečemu. Neko je bio dobar da izdizajnira nešto, neko je bio dobar da napiše, što su u principu sve stvari koje su ti potrebne. Sa jedne strane, ti kao neko ko programira i radi neku analizu, optimizaciju i sve ostalo, obično nisi kreativac koji pravi copy, obično nisi kreativac koji pravi vizuale. Možeš da budeš…

Vukan Simić: Pa, naučiš to vremenom, ali, da, ako ti ne leži odmah od starta, uglavnom naučiš da kopiraš najviše ili da zavisiš od kreativac za to. Ili kopiraš druge proizvode.

Ivan Minić: Ono što je meni tu negde najvažnija stvar u takvom nekom multidisciplinarnom radu sa internim ili eksternim timom je što najveća vrednost koju ti kao klijent ili partner možeš da imaš je da znaš da daš dobar brief, a ne možeš da znaš da daš dobar brief ako ne razumeš šta svako od njih radi. I suštinski verovatno ti nakon nekog vremena možeš da uradiš njihov posao, ali ne možeš da ga uradiš onoliko dobro koliko mogu oni. Možda je i to koliko ti možeš dovoljno i nekad sigurno jeste da se neke stvari testiraju, ali onda kad kažeš: “OK, hajde da uozbiljimo priču”, naravno, uzmeš ljude koji su specijalizovani ili makar imaju strast prema nekoj stvari nego ti, pa radiš sa njima. Vratiću te samo na kratko na faks. Bilo nam ovde nemali broj ljudi koji su studirali ETF i svako od njih je iz nekog različitog perioda i svako je imao neki svoj utisak kako je taj fakultet bio. Nekima je bio pretežak, nekima je bio interesantan, opet može da zavisi malo i od vremena i od smera, itd. Kakav je tebi bio ETF?

Šta ETF donosi sa sobom?

Vukan Simić: Pa, meni je bio alatka i nešto što treba da se završi. I stekao sam vredno znanje na njemu. Pre svega, kako da se suočiš sa nekim kompleksnim problemom i da ga sistematično rešiš i da se ne uplašiš problema. Znači, imaš veliki projekat koji moraš da završiš – ja sam softver inženjering studirao, tako da imaš imaš veliki projekat koji ima rok i moraš da ga završiš na vreme. I ako ćeš da ga završiš, moraš da ga dekomponuješ na celine, koje su jednostavnije, da vidiš kako svaka od tih celina da razrešiš i da sve to sklopiš u nešto što funkcioniše i da odbraniš taj projekat. To je meni bio najvredniji deo sa faksa, da se ne uplašiš velikih problema i da istražiš koju treba literaturu da to rešiš. Ja sam dosta ozbiljno pristupio faksu, ali nisam bio jedan od onih koji kao “stalo mi je do ocena”. Ne, bilo mi je bitno da ga završiš što pre, da mogu da krenem da radim, je li tako. Hoću da budem preduzetnik i onda bilo mi je najbitnije da završim u prvom roku sve ispite kako znam i umem, da mogu da radim ili freelance za leto i zimu ili da budem na skijanju ili moru. Sad što se tiče samog fakulteta, imam super prijatelje sa faksa. Jako pametni ljudi dođu tamo, naročito ovi završavaju…

Ivan Minić: Koji opstanu. 🙂

Vukan Simić: Koji opstanu, vrlo sposobni ljudi. Sad gledam na koji način su se ostvarili karijerno – vrlo zanimljivo. Vrlo zanimljive primere imam od svojih vršnjaka. Mislim da je dosta bitna stvar tamo u stvari taj kriterijum. Sad koliko su kvalitetna predavanja ili ne, neću da ulazim u to, ali činjenica je da ima teških predmeta koji su kao filteri, gde baš, baš moraš da se iscimaš, da se potrudiš da ga rešiš, nekako ti bude kao neki teren za dokazivanje, gde naučiš da se suočavaš sa izazovima. I to je ona glavna stvar koju sam ja poneo sa fakulteta. Da li mi je bio pretežak? Nije, jer sam uspevao i da se zabavljam dobro i da radim. Doduše, sitne freelance posliće tokom faksa. I da ga završim na vreme. Tako da meni nije bio pretežak, bio je težak u trenucima, ali nije bio “vau, kako ću ja sad ovo”. Ali, mora da se uči. Ne možeš da “sad ću da učim tri dana ranije”, ili, “neću da radim one domaće kolokvijume, projekte”, kako god, “i to će sve da prođe”. Neće proći samo od sebe.

Ivan Minić: Ja zaista verujem da svaki dobar inženjerski fakultet jednostavno mora da bude težak zato što treba da te pripremi za stvari koje su prilično kompleksne. Ne može nikad da te pripremi, naročito u našem sistemu, da ti kad sa faksa izađeš si plug&play.

Vukan Simić: Ma, ti nemaš pojma kad izađeš s faksa.

Ivan Minić: Ali, imaš neke alate sa kojima možeš da se priključiš nekom timu, da brzo učiš, da imaš dobru osnovu, da razumeš stvari. Stalno pričamo o mojoj srednjoj školi, imali smo dosta gostiju koji su robotičari iz Politehničke, i niko od nas se ne bavi time. Niko. Možda Srđan Erceg, jer njega ne možeš da smestiš nigde, on se bavi svim. Ali, činjenica je da smo mi dobili fantastičnu osnovu za sve čime hoćemo da se bavimo, a ima veze sa tehnologijom. Da smo naučili da razumemo stvari i da smo naučili da zanima kako stvari rade. Jer ti imaš u tom trenutku 16-17 godina i imaš praksu iz robotike i imaš robotsku ruku, koja je između dve CNC mašine i tvoj zadatak je da isprogramiraš da jednoj mašini uradi jedno, zatim ruka premesti na drugu mašinu i uradi drugu. Jako je jednostavno, ali je magija kad ti to prvi put napraviš i vidiš da se to dešava.

Vukan Simić: I vidiš da može i možeš da utičeš na ishod.

Ivan Minić: Samo činjenica da si ti napravio nešto – došlo je kao neobrađena stvar, a izašlo je kao šahovska figurica, to su nam bile najčešće, jer na strugu najlakše možeš da napraviš šahovsku figuricu, osim konja. I neverovatno je dobar osećaj. Zaista je neverovatno dobar osećaj. OK, završio si fakultet u roku i pred tobom se pojavio prostor da sad možeš da biraš hoćeš li da se zaposliš, hoćeš da kreneš nešto svoje, da kreneš sa prijateljima nešto zajedno. Kako si ti u tom trenutku razmišljao? Generalno, mlada osoba koja završi taj fakultet u roku siguran sam danas ima 1000 opcija, ali nisam baš siguran da je tako bilo pre 7-8-10 godina.

Vukan Simić: Da. Bilo je opcija, ali nije 1000. Bilo je nekoliko opcija. I one su bile visokog potencijala, ali nisu bile nešto što je mene – uglavno je bilo u velikim IT kompanijama. To je nešto što promovišu na našem fakultetu poprilično, zapošljavanje u tim kompanijama, ali meni to nije bilo atraktivno iz nekog razloga. I onda sam hteo da uzmem malo vremena i da razmislim šta ću zapravo. I onda sam upisao master, je li tako? Upišeš master kad ne znaš šta ćeš. 🙂 Bez neke preterane namere da ga završim, nego eto hajde da ga upišem. I ja ću da uzmem to vreme dok sam na masteru da vidim otprilike šta ću stvarno da radim sa sobom. Meni je želja bila da budem preduzetnik. Nisam tad znao šta znači biti preduzetnik, samo sam imao veliki broj tih nekih sitnih iskustava i pokušaja, što uspešnih, što neuspešnih, da se završi neki proizvod, ali ni sa jednim se nisam povezivao na nekom emotivnom nivou da me baš motiviše da se pronalazim tu. I hteo sam malo da uzmem da čitam knjige koje me zanimaju, da malo proputujem nešto što sam odlagao tokom studija i da vidim šta ću i da isprobam neke ideje koje imam vezano za preduzetništvo. I kako sam to obezbedio? Pa, skupio sam neku ušteđevinu kroz freelance poslove, kroz neke proizvode koje sam prodavao tokom faksa, tako da sam imao dovoljno da ode, da otputujem Azijom na jako low budget mesec dana i tamo vidim da li se možda seli u Maleziju ili u Kinu ili šta god. Nije mi se selilo tamo, ali sam imao puno vremena da razmišljam šta želim da radim i da razrađujem ove ideje koje su mi se polako rađale za biznise. I tu sam sastavljao neke biznis planove i spiskove. Nekih 10-ak biznis ideja sam otprilike opisao kroz biznis plan, kroz neki canvas, nešto, i trudio se da saznam koliko je velika verovatnoća da od toga može da se izgradi nešto što bi mi obezbedilo da odložim za godinu-dve apliciranje za poslove. I tu je, naravno, bilo pecaroških ideja, jer sam bio, i dalje sam, vrlo strastveni ribolovac. Bilo je nepecaroških. I skapirao sam da u odnosu na budžet koji se merio sa stotinama evra, možda hiljadarka, da moram jako pametno da rasporedim taj budžet za isprobavanje tih biznisa, da bih mogao da vidim da li to funkcioniše uopšte. I, eto, to je bio neki početak. Tih 7-8 meseci sam jednostavno izdvojio da uzmem neku od tih ideja koje sam osmislio, da se trudim da izgradim najmanje moguće rešenje koje moguće plasirati na tržište, da iskoristim parčence marketiškog budžeta, da vidim da li postoji uopšte neka šansa u univerzumu da to može na tako malo budžet da pokaže znakove da obećava. I onda bih u roku od nekoliko nedelja doneo zaključak da li želim da se bavim time i dalje ili ne. Imao sam municije za 6-7 stvari da isprobam i onda sam krenuo bukvalno i sistematski radio po 8-9 sati dnevno programirajući i isprobavajući stvari.

Ivan Minić: Sve ideju su bile digitalne?

Vukan Simić: Sve ideje… Bile su digitalne, ali bilo je i stvari koje imaju veze sa fizičkim proizvodima, da.

Ivan Minić: I šta si zaključio u tom procesu testiranja?

Vukan Simić: Pa, ima puno načina izgradiš uspešan biznis. Moraš baš da budeš otvorenog uma i kreativan, ali uspešan biznis nije dovoljno da te motiviše. Ima puno načina da izgradiš ideju koja može da preraste u uspešan biznis, ali ono što ćete da te dovede do toga da je održiva kompanija ili nešto čime možeš dugo da se baviš je ako ti je baš stalo do toga. I razradio sam nekoliko koncepata koji su pokazali znakove da obećavaju. U roku isto tog, par nedelja potrošiš 100 evra na marketing, međutim onda pomisao da time se baviš 2-3-4-5 godina mi je bila demotivišuća. Nije bila zanimljiva i odbacivao sam te stvari. Kako sam krenuo da isprobavam stvari vezano za ribolov? A FishingBooker nije originalno trebao da bude ono što jeste danas, nego je bio potpuno neki drugi biznis model. Bila je aplikacija neka za tagovanje ulova i slično. Tako odjednom sam naišao na nalet motivacije da baš, baš sve se investiram u to. I onda taj nalet motivacije mi je bio dovoljno jak da nekako se fokusiran sve više i više na to i da otkriva dalje iteracije koje bi dovele do održivog nekog biznis modela.

Ivan Minić: I čini se da te nije popustilo.

Vukan Simić: Nimalo, ne. 🙂

Ivan Minić: OK, došli smo do početka FishingBooker priče, nešto u čemu si ti poslednjih skoro 10 godina, i priče koja je jedna od retkih zaista uspešnih product kompanija ovde, odnosno to je service, ali svejedno. Nije outsourcing priča, nije priča gde razvojni tim ovde proizvod nešto što kasnije nekakav drugi tim u razvijenom svetu prodaje za neuporedivo više para. Nije poluproizvod nego je zapravo konačna stvar. Ali, proces od nula do koliko sada zaposlenih?

Vukan Simić: Oko 120.

Ivan Minić: Je prilično dug i težak. Posebno što krećeš od nečega što je okrenuto ka tržištima koja su zahtevna, skupa, radiš sa ljudima koji nisu baš tehnički najopremljeniji i najsavesniji i svesniji, itd. Kako su izgledali prvi trenuci? Odnosno, šta je bio taj MVP od koga ste krenuli i kako je izgledala ta neka nulta faza do trenutka kad si ti rekao: “OK, ovo je to!”

Nulta faza FishingBookera i prva verzija sajta

Vukan Simić: Nulta faza… Hajde od MVP-ja da krenemo. MVP je bio nekoliko landing stranica sa ciljem da testira kolika je potražnja za ribolovačkim turama u nekih par destinacija u svetu. To je bio jedva dinamički sajt, koji je imao za cilj bukvalno da posetilac sa Googlea sleti tu i da popuni neku formu, da je zainteresovan da bukira turu i ja bih ga zvao telefonom. Eto, to je bio MVP. I cilj mi je bio da vidim koliko moram klikova da kupim od Googlea da dobijem jednu prijavu, odnosno upit za rezervaciju. I da utvrdim kolika je ta brojka i da li je ikako moguće da cena tog upita koliko ja platim Googleu budu dovoljno niska da ja mogu kroz neke provizije ili reklamiranje ili šta god bi postao biznis model da mogu da otplatim tu cenu upita. Tako da mogu da se proširim na veći broj destinacija, da oglavaš, da kupujem više klikova i da to preraste u neki biznis.

Ivan Minić: Pošto je ta priča globalna, odnosno ljudi o kojima pričamo ili ciljano putuju da bi negde pecali ili kada su već negde žele da nađu nešto što je lokalno, ali i jedno i drugo je opcija. I postoje razne destinacije za različite tipove ljudi, za različite njihova interesovanja, ali kažeš da si u startu napravio neku selekciju, nekoliko lokacija koje si testirao. Kako si izabrao lokacije na kojima si testirao i koje su to lokacije bile?

Vukan Simić: Pola inženjerski, pola ribolovački sanjar pristup. Znači, inženjerski pristup je bio: “Hajde da vidim analizirajući različitim alatkama gde je najveća potražnja za ribolovačke ture, a gde je najmanje cena klika.” Znači, to je bio deo upliva informacija prilikom odlučivanja. A drugi deo je bio kao ribolovac, gde sam oduvek hteo da pecam, a nisam imao prilike, i gde sam gledao ribolovačke emisije i da znam da je dobro bez ikakve analize mogu da kažem ovde je super. Onda sam spojio ta dva i došao do neke liste od 3-4 destinacije za koje mislim da imaju visok potencijal. Te destinacije su bile Maldivi, zatim Mauricijus u Indijskom okeanu, onda par gradića na Floridi, Tampa na Floridi, zatim mislim da je bio Ki Vest, i možda je bio grad Durban u Južnoj Africi. To su mi bili interesantnih nekoliko tržišta. I onda sam napravio te landing stranice za te destinacije i usmerio oglase ka njima. Ono što sam jako brzo otkrio je da se tržišta potpuno razlikuju po svojim potražnjama, karakteristikama, cenama oglavašanja i slično. Na Maldivima je bilo relativno jeftino oglašavanje, ali je potražnja bila mala, ali su i tipovi rezervacija bili, da kažem, luksuzna putovanja. Dok na Floridi je, na primer, potražnja ogromna, cena oglavašanja je ogromna, a ne radi se o luksuznim putovanjima, već to je jedna aktivnost koja je vrlo mejnstrim tamo. I, s druge strane, Durban koji je negde između u Južnoj Africi. I onda sam vrlo brzo shvatio: OK, prvih par godina nemam novca da se oglašavam na Floridi, nego moram da krenem sa tim nekim zabačenim luksuznim destinacijama, koje su egzotične. I zato sam krenuo prvo sa njima, pa onda se polako… To su bila ta beachhead tržišta. Engleski termin, gde zapravo možeš načneš ulazak na tržište kroz te neke načine oglašavanja, u mom slučaju, destinacije, koje nemaju za cilj da ti budu glavno tržište dugoročno, ali više su kao neka polazna tačka, sa ciljem da se polako pripremaš za prodor na neka tržišta koja imaju mnogo veći potencijal, ali ti sad nemaš prilike da posluješ tamo. I to je, recimo, paralela kada ljudi iz Srbije uzmu i kažu: “Ja ću prvo da lansiram ovaj servis na Balkanu, pa ću da ga proširim na zapadnu Evropu ili na Ameriku.” To je sličan princip, samo u ribolovu su to Maldivi, pa Florida.

Ivan Minić: OK, video si da to ima smisla, a u suštini proizvod kao proizvod nije postojao. Postajalo je samo skeleton toga svega, gde možeš da testiraš bazičnu stvar, da vidiš da li će doći upit, kakav će biti njegova struktura i to sve. I, kada si video da to ima smisla, kako je izgledalo pravljenje prve verzije sajta?

Vukan Simić: Pa, da. U suštini, ja sam dosta tu već video kako izgleda ta online platforma za rezervacije kroz bukiranje putovanje: avionske karte, hoteli i slično. Postoje ogromne sličnosti tu sa rezervacijom ribolovačkih tura. Da ja kao jedan inženjer uzmem i napravim neku platformu koja je uporediva po funkcionalnosti sa Bookingom ili AirBnB-jem je nemoguća bila. I onda nisam ni pokušavao to da radim, već sam se trudio da saznam šta je to od funkcionalnosti koje bi mogao da napravim na sajtu što bi me dovelo do toga da budem bliži da mogu da priuštim da poslujem još par meseci. I onda tako iterativno, sloj po sloj, sam dodavao funkcionalnosti, koje su manje-više mi obezbeđivale samo da nastavim da radim na tome. U startu su to bile uglavnom stvari koje su vezane za mogućnost da oglašavam veći broj destinacija za ponude. Jednostavno, da mogu da proširim to tržište i da prijavljujem nove prodavce usluge, korisnike, da taj deo učinim što efikasnijim, a sad rezervacije manje-više, to je mnogo kompleksno bilo. Obrada, plaćanja, to je sve bilo pomoću štapa-kanapu u startu, jer jednostavno nisam kao pojedinac ili nas par nismo imali kapacitet da razvijemo toliko kompleksnu platformu odmah. I onda nismo ni pokušavali.

Ivan Minić: Krenuli ste od nečega što je bazično, a ljudima daje za početak sve informacije koje su potrebne.

Vukan Simić: Tako je, da dobiješ sve informacije koje ti trebaju da bukiraš, a onda kada dođe do bukiranja, ti u stvari pošalješ upit i naša podrška simulira neki sistem za rezervacije, tako što jako brzo šalje mailove i koristi templatee PDF-ova, koji izgledaju kao da su kompjuterski generisani, a u stvari nisu. I to je tako trajalo par godina, dok nismo kompletirali tu platformu za rezervisanje. Znači, glavni fokus je bio u startu da se proizvedu funkcionalnosti koje bi omogućile da imamo veliku potražnju za rezervacijama i da nam dolazi – to je sad iz onog internet marketing pozadine – da nam dolazi veći broj poseta preko Googlea, i da imamo odgovarajuće landing stranice za svaku destinaciju gde želimo da se oglašavamo, koje su napravljene tako da se maksimizuje verovatnoća za upitom. Znači, da svaki dolar koji ubacimo u marketing, da izvučemo maksimum iz njega.

Ivan Minić: Pomenuo sam to i malo pre i sad bih te vratio na to, jer zapravo sada ulaziš u tu priču na nekom punom smislu, ti treba da radiš sa ljudima koji organizuju to, koji u principu nikada nisu radili sa nekim takvim sistemom. Svi oni imaju neki način na koji funkcionišu. Verovatno je to neka lokalna priča, jer najčešće su i oni koji dolaze ljudi koji su tu fizički, pa ima neko preporuči, pa postoji neki sistem preporuka, leadova, ali obično lokalizovano. Ne postoji centralizovano mesto. Sigurno su neki od njih imali sajtove na kojima si mogao da bukiraš, ali samo njih. E sad, prvi put se na neko malo ozbiljnijem nivou pojavljuje ekipa iz neke čudne zemlje, koja pokušava da na jednom mestu napravi ljudima izbor. Siguran sam da to nije jednostavno. Siguran sam da u startu dok nisi izgrađen, dok nisi ti taj koji njima treba, nego su oni koji tebi trebaju, da nije baš jednostavno pričati sa tim ljudima i da sigurno postoji momenat “ja hoću, ali onda ne možete da ubacite njega” ili nešto slično ili “zašto on ima bolju stranicu nego ja” ili kako god, a da pričaš sa ljudima koji najčešće ne razumeju baš kako to funkcioniše i šta je potrebno sa njihove strane da bi to bilo najbolje moguće, itd. Tebi je u tom trenutku to što dobiješ od njih jedina stvar sa kojom možeš da radiš. Znači, ne možeš ti da odeš i da ih obiđeš, i da ti napraviš fotografije, i da ti… Nemaš te mogućnosti u tom trenutku. Kako je izgledao taj deo?

Prva ulistavanja sa drugog kraja sveta

Vukan Simić: To je bio jedno iskustvo učenja veliko. Svašta smo pokušavali. Kažem smo zato što već samo prvih par meseci sam ja to kroz sam radio, onda posle toga je bilo nekoliko nas. Pa, svašta smo pokušavali. Pokušavali smo telefonom, pokušavali smo da im pomažemo oko kreiranja listinga tih ponuda, online ponuda. Čim smo imali uslove za to, otputovali smo na glavna tržišta. Bio je veliki izazov da se edukuje uopšte ta industrija, da je moguće dobijati rezervacije preko neko online platforme i da to zapravo funkcioniše.

Ivan Minić: I da na te rezervacije moraju da odgovore kad dođu. 🙂

Vukan Simić: Da, da moraju da odgovore i da možda moraju da plate neku proviziju za to, a nije im se sviđalo da plaćaju proviziju na bilo šta. I sad ono što je bilo super je da nismo – ti si pomenuo, mi smo jedina firma tu – mi nismo bili jedina firma kad smo krenuli. To tržište bilo prazno i bilo je nekoliko startupova koji su bili u direktnoj konkurenciji, ali su toliko mali bili da nisu jedni drugima uticali uopšte na poslovanje, već skoro niko nije ništa bukirao. Tako da sa više strana je bilo pokušaja da se uđe na to tržište. Bilo je nekih sa Amerike, bilo je neki sa Bliskog istoka, bili smo mi iz Srbije i tako. I svi smo nekako mi doprineli tu edukaciji tržišta da je moguće rezervisati te stvari online, a svašta smo pokušavali. Od toga da smo rentirali, kad smo putovali jednom priliku u Ameriku, rentirali smo kola i vozili smo od jedne do druge marine na Floridi. Ja mislim da smo vozili hiljadu-dve milje, to je 1600-2000 km, da upoznamo što veći broj tih kapetana i da ispečemo zanat kako razgovarati sa njima, kako ih edukovati o proizvodu, kako im objasniti šta mi njima zapravo donosimo i slično. Ali, bilo je dovijanja jako puno. Pa, nađeš listu svih licenciranih kapetana iz jednog grada, onda ih kontaktiraš redom, onda ko je zainteresovan ponudiš da mu poskidaš slike sa Facea, da ih obradiš, da napišeš opis za to, pošto oni neće da se cimaju oko toga dok im ne dokažeš da je vredno njihovog vremena. I tako, dovijaš se sa svih strana. Pokušavali smo da mi fotkamo brodove ili da angažujemo fotografe da fotkaju brodove. Danas se to pretvorilo u snimanje promo-videa, sa sve dronom, intervjuima i slično. Ali, eto, svašta nešto.

Ivan Minić: A kako je bio taj deo oko pregovora i dogovora o tome kako treba da bude biznis saradnja? Odnosno da treba da postoji neki sistem provizije ili nečega?

Vukan Simić: Da, to je nekako prirodno došlo kroz razgovore sa tim kapetanima. U suštini, bilo je dva neka ključna razgovora. Jedan je bio kad sam zvao – prvi put kad sam odlučio da neću da se bavim oglašavanju, već da imam biznis za bukiranje.

Ivan Minić: Kad kažeš oglavašanje, nećeš naplaćivati listing?

Vukan Simić: Tako je, neću naplaćivati listing i neću naplaćivati reklamiranje na platformi. Već da uzimam fee po transakciji, odnosno proviziju po transakciji. To je bilo kada sam imao upit za jednog kapetana na Floridi. I u suštini nisam imao ideju šta da radim sa tim ljudima, ja sam samo pozvao tog čoveka i rekao: “Ja imam šest gostiju za tebe. Mogu da ti pošaljem broj telefona? Oni hoće da pecaju sledeće nedelje sa tobom. Video sam ti na sajtu cene. Je li mi možemo da se dogovorimo o nekoj dugoročnijoj saradnji, da ti ja šaljem konstantno goste?” I on je rekao: “OK, ja, inače, plaćam hotelima 50$ po rezervaciji. -Aha, dobro. 50$ po rezervaciji. Super! Znači, fiksni fee po rezervaciji.” To je bila jedna lampica momenat, gde sam skapirao ja mogu da naplaćujem po rezervaciji i to je nešto normalno tamo gde oni posluju, jer oni sarađuju sa hotelima.

Ivan Minić: Da, lokalno ti neko šalje.

Vukan Simić: Jeste, i to je bila jedna lampica kako može da funkcioniše taj biznis. Druga je bila nekoliko nedelja kasnije. To je sad sve u fazi pre monetizacije, pre bilo kakve naplate, nego samo ja i dalje šaljem džabe njima rezervacije, ali istražujem kako bih u budućnosti mogao da naplaćujem. Druga ključna tačka je šaljem rezervaciju neku na Maldive i zovem tog kapetana, kažem: “Ja imam tog i tog za tebe. Kako želiš da organizujemo saradnju?” I on kaže: “Pa, dobro, ja mogu da ti dam 10% od rezervacije.” Ja kažem: “OK.” I igrom slučaja mi on javi par sati kasnije da ipak nije dostupan za taj dan i ja moram da tražim nekog drugog. I ovaj drugi mi kaže: “Hej, ja mogu da ti dam 15%!” I tu shvatim u stvari da ta provizija može da bude varijabilna i da može da utiče preferenciju kome ćeš da uputiš rezervaciju. I onda kasnije na osnovu toga, neko daje 10, neko daje 15 i slično, nastao sistem gde ti biduješ, kao na Googleu što biduješ, licitiraš sa cenom po kliku, ti licitiraš koliko si spreman da daš i to utiče na to koliko si promovisan na platformi. Znači, na kraju dana, biznis model FishingBookeru ti kao prodavac odabereš koliko si spreman da plaćaš procentualno provizije i to ti utiče donekle, ne samo to, ali donekle ti utiče na to koliko mi promoviše tvoju ponudu.

Ivan Minić: Kao na sistemima za dostavu. 🙂

Vukan Simić: Da.

Ivan Minić: Ali, da, taj momenat gde kao postoji neki niz kriterijuma, jedan od njih je provizija, drugi od njih neka prosečna ocena. Neko ko daje veliku proviziju, ali ima lošu ocenu neće…

Vukan Simić: Pouzdanost, koliko ćeš da ispoštuješ rezervacija, kolika je šansa da ipak ne budeš dostupan iako ti je obeleženo u kalendaru da si dostupan, koliko si redovno ažurirao svoj kalendar. Svašta nešto. 

Ivan Minić: Jedan od najlepših momenata same FishingBooker priče je to da je to priča koja je od prvog dana organski razvijana i porasla je do danas na bazi sopstvenih rezultata i uspeha. E sad, ovde smo pričali o tom nekom prvom delu, kada ti zapravo prvi put ulaziš u to da to može da ostvaruje nekakve realne prihode. Kako se razvijao biznis i kako si se ti razvijao kao čovek koji vodi biznis? Zato što sa jedne strane, OK, tebe to loži, što je dosta bitno za motivaciju i istrajnost u krajnjoj liniji. Sa druge strane, ti si inženjer koji jako dobro razume taj deo priče, razume i marketing, dobar imaš fit za to da vodiš, ali nisi neko ko je vodio biznis, nisi neko ko je vodio ljude, birao ljude, birao saradnik, nisi neko ko je radio sales, dok nisi počeo da ga radiš, jer nije imao ko drugi da ga radi. Svaki korak u razvoju tog biznisa je bio verovatno mind-blowing za tebe zato što ulaziš u stvari koje su ti strane zato što neko mora, a onda kad vidiš kako je, onda negde tražiš čoveka koji može da ti pokrije taj deo na zadovoljavajući način. Kako je izgledala firma? OK, u startu si bio sam, onda vas je bilo nekoliko. Kako se priča razvijala dalje? Kako se biznis sam razvijao?

Kako napraviti zdravo okruženje za rad?

Vukan Simić: Pa, bilo je jako haotično u startu. Ja nisam imao pojma šta radim. Niko tamo nije imao pojma šta radi u startu. Znači, svima je to bilo prvi posao, prvi put da rade u timu zajedno. Studenti se našli da se igraju startupa. To je bukvalno tako izgledalo. Čak – sad moram da ispričam nešto, da dočaram tu sliku. Nemanja Cerovac je bio na podkastu kod tebe, on je, inače, moj dobar drugar i iz srednje škole i sa faksa, i onda smo imali priliku i da radimo zajedno. I sećam se jednom dolazim u kancelariju, par nas tu zezamo se, toliko je bilo neozbiljno da smo odlučili da radimo – navukli majice preko glave, kao kape, i rade tu ljudi sad bez majice. Nas tri drugara cepamo. Znači, to je bio haos. Sve je bilo samo ne jedan ozbiljan biznis poduhvat. I moralo je da se pretvori iz tog – zašto Cera? Zato što tu zatičem ekipu i sad kao: “Moraš i ti bez majice!” Sad i ja skidam majicu i kao kuckam za kompom bez majice. Toliki je bio nivo ozbiljnosti. Znači, nula. I moralo je nekako da se dođe do nekog uređenog sistema koji funkcioniše i do firme gde žele ljudi da rade, a da nisu samo ekipa iz srednje škole ili sa faksa.

Ivan Minić: Taj momenat generalno kad kreneš sa prijateljima, haotičnost je čak i poželjna, ako ćemo iskreno. 🙂 Ali, upravo to – da od toga treba da nastane nekakav sistem, koji može da se razvija, koji može da funkcioniše bez toga da si ti uključen u svaki mikrokorak koji tu postoji. To je nešto na čemu mnogo ljudi failuju u nekom svom razvoju. I znam, siguran sam da je jako teško i sam se borio sa takvim stvarima – doduše, ne onoliko uspešno koliko ti to radiš – da stvari do kojih ti je stalo moraš ipak da pustiš nekome da ih radi. Sve to se testira na manjoj skali. I ako uspe na manjoj skali, to je preduslov da dođe uopšte do ovoga gde je danas. Kako je u tvom slučaju to izgledalo? Ko su bili i neki ključni trenuci i ko su bili neki ključni ljudi koji su ti tu pomogali, značili, bili neko na koga možeš da se osloniš? Dobar deo firme je tu jako dugo, što je prilično dobar pokazatelj toga koliko je firma zapravo zdravo okruženje za rad, koliko je dobro mesto za rad. Ja mnogo volim ono što ti radiš. Ja nemam baš mnogo gostiju za koje sam u fazonu: “Ljubomoran sam malo na tebe.” Ne zanima me toliko pecanje, ali mi je fantastično da neko pronađe strast i onda nađe način kako da od te strasti napravi nešto što je vau. Ne samo za tebe, nego i za sve ljude koji su uključeni u tu priču i za hiljade ljudi kojima vi pružate usluge koja im čini život lepšim. Tako da hoću da probamo da damo nekim ili mladim ili ne možda nužno mladim ljudima, ali ljudima koji su sad u nekoj tački koja nije FishingBooker 2022, nego je FishingBooker 2013-14-15-16, prosto neke zanimljive tačke i momente u tom putu i kako je to uticalo na tebe.

Vukan Simić: Da, super. Dosta široka tema, ali hajmo da prođemo neke stvari, da iskopamo. Ovo što si rekao za puštanje, da moraš da naučiš da pustiš. Naravno, ti kao preduzetnik uvek imaš utisak da ćeš na najbolji mogući način da uradiš nešto i ti znaš tačno šta hoćeš. To je instinkt sa kojim moraš da se boriš i ja sam baš morao da se borim sa time. I svi ovi ljudi koji su tu, pomenuo si X godina, već su morali da nauče da puste. I to je glavna stvar koja te sprečava da skaliraš biznis. Znači, ako ne naučiš da pustiš, nećeš nikad imati biznis. Bićeš preduzetnik i tačka. Znači, bili smo svesni toga jednostavno. Uđeš naivno, ne pustiš jednom, ne pustiš drugi put nego mikromenadžuješ, je li tako, projekat ili osobu, onda ti neko ode iz firme, onda skapiraš: “Jao, pa ne smem ja to da radim.” Ili ti neko kaže: “Hej, nemoj da me mikromenadžuješ.”

Ivan Minić: Ili sagoriš dva-tri-četiri puta. 🙂

Vukan Simić: Da, ili sagoriš X puta. Radiš 15 sati dnevno i shvatiš da ne možeš sve da postigneš. I onda učiš na greškama, što svojim, što tuđim, koje vidiš ljude oko sebe. Ono što smo imali sreću je da je nama jako sporo rastao biznis tih prvih par godina. Nismo imali investitore i sve se to nekako razvlačilo prve dve-tri godine. I onda smo sa malim timom uspevali da učimo sporo. Nismo imali hypergrowth odmah.

Ivan Minić: Da, niko vas nije terao da napravite…

Vukan Simić: Niko nam nije stvarao pritisak da moramo da brze rastemo. Već smo rasli tempom kojim se osećamo da je OK. I onda smo uspevali da pravimo greške, ali je tim bio dovoljno mali i postojalo je jako poverenje da može da upije te greške, da se nauči na greškama i da se izađe malo pametnije sledeći put. I to je trajalo godinama bukvalno naša obuka kako da radimo u timu. Zato što, kao što sam rekao, većini ljudi tih koji su rano došli, ili su imali pola godine-godinu radnog iskustva ili nikad nisu bili u firmi nijednoj, sveži sa faksa. I onda bilo je raznih gluposti koje smo morali da prevaziđemo. E sad, ne znam koji su sad neki ključni trenuci, ključne osobe. Odakle da krenem? Hajde, ključni trenuci za mene bar su bili: OK, kako da pripremim sastanak za celu firmu. Firma u jednom trenutku ima troje ljudi. Lako, zapišeš na papir o čemu pričaš, održiš kratak govor, postaviš neka pitanja i to evoluira u diskusiju. Tri meseca kasnije nema više troje ljudi, ima šest ljudi. Ako postaviš pitanja, odjednom se razvije diskusija između tih ljudi i tu evoluira u diskusiju od tri sata, što je ranije bilo 10-15 minuta. Aha, mora da se menja plan. Šest meseci kasnije, godinu dana kasnije, imaš 15 ljudi. Na koji način da uopšte staviš ljude u jednu sobu, imajući u vidu da imaš 25 km2, 30 km2, najveću prostoriju, a da se ne poguše svi i kako uopšte da napraviš agendu sastanka, da svima bude blisku, obzirom da ne rade svi istu rolu. I ta evolucija kako komunicirati sa timom i kako komunicirati o promenama. I to je nešto čime i danas se suočavamo zato što firma i dalje raste. Za svaki red veličine kompanije ti moraš na drugačiji način da organizuješ komunikaciju. I onda se stvara trenutak kada ne možeš više sve što se dešava u firmi da komuniciraš sa svima, već moraš da se podeliš u timovi i timovi među sobom moraju da diskutuju ciljeve, planove i slično. To su neki ključni trenuci, pa vođe tih timova moraju da nauče da sami vode sastanak, da rešavaju probleme, da imaju smislene diskusije, a kako onda da obučiš te team leadere. I sad, ne znam, ključna osoba kroz ceo taj put je Dino, koji je partner u FishingBookeru, koji je došao relativno rano i dosta smo veliki deo puta prošli zajedno kako uopšte da napraviš tu struktuiranu komunikaciju u firmi da ljudi znaju šta se dešava, šta je plan i kuda idemo.

Ivan Minić: A da ih ne preplaviš.

Vukan Simić: Ne gnjaviš, ne preplaviš, ne demotivišeš sa izbuljavanjem informacija koje su nerelevantne. Sad ima puno inženjera sa kojima sam radio kroz godine, koji su isto bili ključni u izgradnji platforme. Čedo, koji je došao jako rano, on nam je prvi senior bio u timu. Zatim Nino i Tina, koji su danas u Googleu. Maznuo ih je Google, nažalost. Olga. To su sve ljudi koji su došli na praksu kao inženjeri i onda kroz vreme dogurali do toga da zapravo vode timove, da budu lead inženjeri i da nauče da budu lideri. Zatim ima… Ima previše značajnih ljudi. Ne znam, Toma dizajner, on je legendaran. Sa njima sam imao priliku da radim i neke druge freelance gigove. Pre FishingBookera smo dostavljali neke maske za iPhoneove kolima njegovim zajedno. To je bila isto internet marketing priča.

Ivan Minić: Sećam se toga. 🙂

Vukan Simić: E, to je Toma dizajner radio. Pre toga je bio Toma vozimo maske zajedno. 🙂 Dosta tih ljudi su i dalje u firmi i prošli su taj neki put od “ja nemam šta radim”, niko od nas nema pojma šta radi i učimo da vodimo timove, učimo da vodimo biznis, da struktuiramo ciljeve, da struktuiramo procese u timu. 

Ivan Minić: A sa biznis strane, rekao si da je prvih nekoliko godina bio relativno spor rast, što je u principu normalno ako rasteš organski, jer akumulacija kapitala u prvih nekoliko godina ide mnogo sporije nego kad se uhvati zamajac u tom celom procesu. Šta su bili biznis ključne stvari kroz ove godine i kako je otprilike biznis rastao kroz vreme?

Rast uz nula investicija

Vukan Simić: Da, pa svaki online marketplace raste sporo u startu zato što mora da se gradi ponuda i potražnja postepeno, jer ne možeš samo ponudu da izgradiš, jer onda nema dovoljno potražnje da se zadovolje svi prodavci, a sa druge strane ne možeš ni da dovedeš puno potražnje ako nemaš ponudu. Nego mora to da ide kao stepenice, jedan po jedan. I to je bilo prvih nekoliko godina. Znači, gradimo proizvod, gradimo platformu, gradimo ponudu i potražnju istovremeno, i trudimo se da skapiramo koji je mehanizam pomoću koga mi dovodimo i prodavce i kupce na platformu na jedan relativno održiv finansijski način. I sad tu su nam konkurentni bili naivni i podigli investicije, i grunuli puno para u marketing i onda spale sve pare. I to je to, tu se završi priča i oni bankrotiraju. Mi nismo imali investicije i onda smo bili primorani da sporo radimo, ono triput meri – jednom seci. I sve tako sporo. Spor rast, sporo kapiranje kako da sistematizujemo biznis, ali onda kad jednom naučiš, to je to. To je internalizovano u DNK firme i firma nadalje zna to da radi baš dobro. I to je bilo: kako raditi paid marketing, kako raditi organic marketing. Sve to kroz prizmu ribolovačke industrije. Kako optimizovati proizvod za konverzije, kako praviti struktuirano AB testove i eksperimente, tako da svaki put kad promeniš nešto na proizvodu znaš da je pozitivna promena. I kako napraviti sistem za zapošljavanje ljudi, tako da dovodiš kvalitetne ljude i za napredak tih ljudi, tako da oni dobro – da ih dugo zadržiš i da napreduju kroz vreme i da jednostavno budu motivisani da ostaju u firmi. To su glavne neke stvari koje smo morali da naučimo u prvih par godina da bismo uopšte imali priliku da se takmičimo kao biznis. I tu nam je pomogao taj spor rast. E, onda šta se desilo? Ne znam da li da ulazim u to dalje.

Ivan Minić: Uđi, uđi.

Vukan Simić: Posle jedne 3-4 godine, dovoljno dugo smo radili na tim stvarima da je krenulo da nam dolazi – nekako je sve leglo, sve promene na proizvodu koje smo napravili, sve marketinške incijative koje smo pokrenuli. Tako da otprilike su se poklopile dve-tri stvari odjednom. Krenuli smo da se rangiramo na Googleu organski, što znači dolaze ti besplatne posete sa Googlea. Plaćeni marketing je odjednom dobio ogromnu subvenciju, jer imaš veliki upliv poseta koje ne plaćaš, što znači mogli smo da budemo konkurentniji tu.

Ivan Minić: Mogli ste više da trošite.

Vukan Simić: Da, mogli smo više da trošimo. I dovoljno je bio digitalizovan proizvod, tako da nismo imali operativno ograničenje koliko možemo rezervacija da obradimo tokom jednog dana. Znači, prestali smo da budemo turistička agencija i postali smo online markeplace stvarno. I to se desilo nakon 3-4 godine i onda smo krenuli da rastemo izuzetno brzo. I tad – kažu da market je najteže da pokreneš, a i najteže da ga ubiješ. Kad je jednom krenulo da raste, to je bio kao jedan točak koji smo mi jako teško vrteli zupčanike u startu. I onda odjednom je sve krenulo da se vrti i to samo treba da kontrolišeš taj, što se kaže, spin i on sve brže i brže ide, i ti ga još malo poguraš i on još brže, još brže. Kao neka pozitivna povratna sprega, koja sama sebe propagira. I tu se, naravno, konačno su se stvorili resursi za zapošljavanje iskusnih ljudi. Uglavnom svi smo bili praktikanti-juniori u prvih nekoliko godina, onda smo krenuli da investiramo jednostavno i u zapošljavanje iskusnijih ljudi, u strukturiranje timova tako da ne radi svako sve, već postoji neki način na koje se rade stvari, tako da može neko od leadera da uzme odmor i neće stvari da se raspadnu. To je bio realan problem, pa vremenom smo dolazili do rešenja.

Ivan Minić: Ono što je isto negde tu bitna stvar, sećam se još na samom početku, dok mi je Cerovac dolazio s vremena na vreme da jedan drugom kukamo o životu.

Vukan Simić: Da se jada. 🙂

Ivan Minić: Pa, nije mnogo kukao na tebe, ali jeste kukao na sve ostalo. Bio je taj momenat gde – OK, ta priča je krenula, izgledalo je to prilično OK od samog starta, videlo se da tu ima mesa. Čim je opstalo i poraslo na 10 ljudi, da je to negde priča koja ti deluje da ima smisla. Ja se sećam, ja sam njega još tad pitao: “Što ne uzmete neku investiciju?” Jer u principu takvih kompanija nije bilo preterano i bilo je kapitala na tržištu koje bi mogao da bude zainteresovan za nešto tako. I on mi je samo rekao: “Nismo zainteresovani.” Ja sam rekao: “Dobro, ali što?” I ti si malopre rekao donekle zašto, kako je to izgledalo sa nekim od konkurenata, ali bih voleo da mi daš malo detaljniji odgovor i tada i ove perspektive zašto nisi razmišljao o investiciji na neki ozbiljniji način.

Vukan Simić: Mi jesmo razmišljali o investicijama na ozbiljniji način u prvih nekoliko godina frime. Nismo uspeli da dobijemo ponudu po uslovima koje se nama dopala od investitora koji su se nama dopali da bismo mi prihvatili tu ponudu, a nije nam gorelo po svaku cenu da prihvatimo bilo šta. E, to je sad bitno. Glavni razlog što nismo uspeli da dobijemo ponudu koju bismo prihvatili je što je u naročito u ovom ovde području rezervacija ribolovačkih tura i generalno ribolovni turizam se ne posmatra kao neka aktivnost koja može da se skalira u biznis, ozbiljniji biznis, koji bi mogao da bude i te kako isplativ. I dobijali smo komentare od potencijalnih investora: “Ah, pa vi hoćete da napravite porodični biznis za pet ljudi.” Dosta takvih komentara je bilo. Jednostavno, percepcija veličine za sportski ribolovni turizam u celom svetu je bila – nismo uspevali da ubedimo investitore da je to atraktivna stvar. I sad nije to nešto što može da iznedri sledeći Google, apsolutno. Nije čak ni verovatno nešto što bi privuklo sledeći Tripadvisor da uleti u to tržište kao direktni konkurentni. Jednostavno je mali deo kolača. Ali, da li može da izdržava jednu firmu od 200 ljudi u Beogradu? Apsolutno. I onda sad ukombinuješ to da nismo uspevali da dobijemo ponudu koja se nama dopala od ljudi koji su se nama dopali i činjenicu da nam nije gorelo baš pod nogama i činjenicu da investitori nisu razumevali sad, ne znam, kripto. Svi investitori – privučena im je pažnja na kripto, jer je interesantan.

Ivan Minić: Iako ga niko ne razume.

Vukan Simić: Pecanje investitorima nikad nije bilo interesantno. Uprkos tome što je odličan biznis i veliko tržište, to je jednako popularna stvar kao golf, kao tenis. Tako da milioni i milioni ljudi se bave time širom sveta, ali nije nekako – nije kripto. I onda tako je prošlo par godina da smo dobijali neke bezvezne ponude, nismo ih prihvatali. I vremenom je biznis postao održiv i prestali smo da uopšte razmatramo investicije kao nešto što nam je potrebno. A mnogo energije smo gubili na to pitchovanje, pregovaranje. Investiraš dve nedelje u sastavljanje nekih prezentacija i izveštaja finansijskih za nekog investitora, i onda dobijaš neka pitanja koja ti govore da možda nije ni pročitao baš sve što si mu poslao. I onda: OK, je li bolje ovo vreme koje smo sad investirali u to da se prodamo ovim ljudima da smo se samo bavili marketingom?

Ivan Minić: Ili otišli na odmor. 🙂

Vukan Simić: Ili… Nije bilo odmora. 🙂 Ali, da smo se bavili marketingom, da smo se bavili prodajom, da smo napravili neku novu funkcionalnost na sajtu. I sve više i više je bilo da je bolja investicija da se baviš marketingom, ako ne moraš baš po svaku cenu da se baviš prodavanjem. I kad je biznis stao na noge stvarno, jednostavno smo to skinuli sa dnevnog reda i rekli: “E, nećemo da budemo kompanija je fundirana od strane eksternih investitora, nego ćemo sami da krojimo svoj put dokle god možemo i koliko možemo.”

Ivan Minić: Mislim da je tu sjajan momenat to zapravo što je ovako koncipiran biznis tačno ono na sweet spotu da ima sasvim dovoljno para da se oko toga napravi jedna lepa, stabilna, ne tako mala, ali ne preogromna priča, a nema dovoljno para da neki od najvećih igrača bude zainteresovan da sad uđe i jako se posveti tome i profiliše se za to sve, jer u suštini to što vi radite je AirBnB experience, ali AirBNB experience pokriva sve: od kuvanja, šetačkih tura, pravljenja porcela, pa do možda ovakvo nečega; to je nešto što možeš, ako ne na Bookingu, onda na ovim njegovim servisima za aktivnosti na lokacijama da nađeš, ali to opet pokriva sve. Ili Tripadvisor, koji opet pokriva sve. I suštinski svaka od tih stvari funkcioniše zato što pokriva sve. Zato što su imali ogromnu količinu publike i onda su bili u fazonu: “Šta mi možemo da uradimo da dodatno monetizujemo te ljude koje već imamo tu? OK, hajde da ponudimo ono što sve njih zanima.” I šta onda dobijaš? Dobijaš raznovrsnost, što je super, i ja volim kad odem negde i da istražim šta ima na takvim mestima i šta ima na Atlas Obscura, itd, i da napravim sebi nekakav plan gde ću otići, šta ću uraditi. Nekad je to klik i zakažeš, a nekad je iscimaš se malo više, pa nađeš nešto. Ali, to je varijanta u kojoj ti imaš – tebi je unique selling proposition to što imaš varijacije. Imaš opcije da radiš šta god hoćeš, ali nijednu od tih stvari niko nije uradio kako treba. Zato što je to previše cimanja. Jer svaka od njih sad zahteva da se uđe detaljno u to i da se istraži. Ne može! Imamo jedan šablon koji je za sve i vozi. A vi ste se specijalizovali mnogo dublje, mnogo šire, mnogo kompleksnije idete u to i mnogo fokusiranije. Kažem, mislim da je to taj momenat što je to tačno na tom sweet spotu, između toga da bude interesantno nekome ko je prevelik… To bude interesantno nekome ko je prevelik i onda dođe i kupi firmu koja to već radi, ali vrlo retko oni naprave interno tim koji će da se bavi tim.

Vukan Simić: Neće da prave tim oko toga, jer im nije ROI – više im se isplati da kupe tog igrrača nego da se sami cimaju da sami razumeju taj biznis.

Ivan Minić: Ali, obično kad oni kupe i usisaju nekog takvog, to bukvalno znači da stave na policu i da se niko više ne bavi time ni na koji način.

Vukan Simić: Da, da.

Ivan Minić: Sad ta vaša specijalizacija je ono što vam je negde dalo cutting-edge. Onog trenutka kad je krenula priča da raste, da raste ozbiljno, da ste imali dobru osnovu, da je tu krenuo i organic i sve, da jednostavno je to krenulo da raste nekim dobrim tempom, krenula je da i raste firma, krenuli su da rastu i prihodi i sve to. Kako izgleda poslednjih nekoliko godina? Hajde, imali smo i kovid, što je manje-više sve poremetilo, čime god da su se bavili. Nekome je možda bilo super zato što je bio fokusiran na nekakav delivery ili nešto, gde je ta industrija eksplodirala. Ali, generalno, i za takve biznise to je bio skok i pad, a mislim da to nikad nije dobro. Da ti ako imaš 7 zaposlenih i sad ti treba 30, a za dva meseca ti opet treba 7, to nije dobro. To je OK da ti možeš da akumuliraš neki novac, ali ta vrsta stresa za biznis nije dobra. Pretpostavljam, ali bih voleo da mi ti daš malo više informacija o tome, da je onaj period pre korone bio fantastičan, onda je došla korona, koja je u principu zaustavila svet barem na nekoliko meseci, i sad se lagano kao izvlačimo svi iz toga, mada suštinski većina biznisa se već pre godinu dana vratila na neki kolosek. Kako je u vašem slučaju to izgledalo? Kakav je bio momentum pre, šta se dešavalo za vreme i kako je danas?

Kada pandemija zakuca na vrata

Vukan Simić: Ne moram ja ništa da kažem, sve si sam rekao, ali hajde. 🙂 Znači, korone je bilo jedno vreme izuzetne ekspanzije, brzog rasta, euforije i slično. Mi smo se malo – imali smo visok rast, imali smo dobre prihode i nekako smo se opustili i sa troškovima i sa načinom zapošljavanja i slično. I malo smo postali aljkavi. I prestali smo i da pratimo detaljno koliko imamo ušteđevine i slično. I onda taj šok u martu i aprilu, kad ti prihodi padnu odjednom sa – znači, imaš 65% rast godina na godinu u martu-aprilu i onda ti prihodi padnu – izvini, u februaru imaš 65%, a onda ti u martu i aprilu padne prihod za 96. Znači, padne na 4%. 

Ivan Minić: Solidno.

Vukan Simić: I kreneš da krvariš novac. I razmišljaš o tome: OK, ako traje još 4-5 meseci, odosmo mi dozlaboga. To je bilo jedno izuzetno iskustvo učenja za nas, jer nas je nateralo da shvatimo da to što su sad stvari dobre – sad je bilo januar-ferbuar 2020, ne znači da će zauvek biti. I promenilo nam je skroz način razmišljanja. Bukvalno smo uveli jednu parolu u firmi: Big great instead of big. Ima malo paralela sa Trampom i to, nebitno, interne fore. 🙂 Ali, bolje imati – skapirali smo da je bolje imati firmu sa jakom osnovom, great, nego da bude velika po svaku cenu i da se naduva kao neki balon. Da, pali su nam prihodi potpuno, zaustavilo se sve kad je krenula pandemija. Imali smo tu sreću da se već nakon par meseci oporavilo zato što se radilo o aktivnosti koja se radi napolju i to je jedna od prvih stvari – prvih vidova turizma, turizam u prirodi koji se otvorio opet.

Ivan Minić: I nema velikih grupa.

Vukan Simić: Nema velikih grupa. Sve i svašta nešto, što smo imali malo sreće da smo imali izuzetno brz oporavak nakon nekoliko meseci već i mi smo zapravom imali rast u 2020. godini. Ne neki epohalan, ali smo imali pozitivan rast između 2019. i 20. Kada smo se oporavili od tog šoka, i moram da kažem, super stvar je da smo dosta firmi u industriji putovanja i ta digitalna travel industrija je morala da otpušta ogroman broj zaposlenih. AirBnB i Booking su otpustili po 25% ljudi, primera radi, a to su jako stabilne i velike kompanije. Morali su da dižu kredite od nekih fondova, svašta nešto su morali da rade da bi preživeli, jer nisu znali koliko će da traje ovo sve.

Ivan Minić: Za deo njihovih biznisa je trajalo i traje i dalje u nekom obimu. Jer prosto i dalje deo stvari – event industrija i dalje nije na onom mestu gde je bila.

Vukan Simić: Tako je.

Ivan Minić: Hoteli i dalje nisu ni blizu onoga…

Vukan Simić: Tek se oporavlja polako. U suštini, mi smo prošli kroz to, nismo nikoga otpuštali. To je jako dobro uticalo na kulturu firme, da vide jednostavno ljudi da nećemo na prvu loptu, čak i kad smo u stisci velikoj, nećemo da uzmemo da se rešimo četvrt ljudi. Jesmo, zamrzli smo poslovanje. Jedno 8-9 meseci nismo nikog novog zaposlili, ali smo uspeli da izguramo to bez ikakvih otpuštanja. Svi su imali… Povećala se sigurnost ljudi u kompaniju i koliko je kompaniji stalo do njih zapravo. I onda došao je taj oporavak postepeni od korone i vratili smo se u mod rasta. I 2021. je bila ludilo što se tiče rasta, ali smo i dalje zadržali tu, neću da kažem mudrost, ali svest da stvari mogu da se preokrenu jako brzo. Uveli smo da čuvamo – da pratimo koliko meseci, odnosno godina možemo da poslujemo ako bismo isključili prihode sutra. I to smo uveli kao metriku koja se prati, koja se komunicira redovno na timskim sastancima u svakom finansijskom izveštaju, tako da ljudi znaju da ako dođe korona 2.0, koja bi izazvala katastrofalni pad prihoda i toga, da znaju jednostavno da firma im drži leđa i da će biti sve OK i da ćemo izaći iz toga.

Ivan Minić: Ono što bih isto voleo da kažeš kako je izgledalo iz vašeg ugla je korona – OK, donela nam je to da smo svi shvatili u ovoj generaciji da to može da se desi, što je nešto što naša – naša generacija je videla svašta, ali nismo imali takvu vrstu zdravstvene krize kao što je bila ta. Kad pričaš sa ne znam – hajde, u našem slučaju čak ni dede, babe ne pokrivaju to, ali oni koji su imali prilike da – naša roditelji kada su pričali sa svojim babama i dedama, oni su imali nekoliko stvari koje su se događale. Bilo je i 60-70-ih nekih manjih kriza, ali nije to bilo na ovakvom nivou. S jedne strane, imaš taj momenat “OK, ovo može da se desi” i sama ideja da može da se desi – razmišljanje o tome je prilično traumatično. Ono što se isto desilo, na nekim mestima je to bilo jako dobro, na nekima je bilo užasno loše, je da su neki ljudi su se prilagodili, opstali, porasli, neki su iskoristili to kao bukvalno katapult da im biznisi procvetaju. Ali, ono što je najvažnije, mnogi ljudi su shvatili da stvari mogu da se rade i na drugačiji način od onoga na koji su navikli. Ja sam shvatio da se desila magija onog trenutka kad su ljudi u Poreskoj upravi shvatili da ne moraš fizički da odeš tamo. Jer sad ne možeš, a to mora da se desi. I onda odjednom ne mora ništa, ne mora da se dođe fizički nego može i da se pošalje može i da se na neki drugi način dokaže identitet, kako god. Dajem taj primer zato što je birokratski i najekstremniji, itd, ali shvatili smo da sastanci mogu da budu callovi, shvatili smo da ljudi mogu da rade od kuće ako žele, shvatili smo da ljudi mogu da rade fleksibilno radno vreme u punom smislu te reči, jer mi smo imali nekoliko slučajeva gde kolege imaju malu decu, oboje rade i onda: “Je li mogu ja da radim od 8-9 uveče do 3-4 ujutru? Meni to najviše odgovara.” Brate, radi kako god hoćeš. Nebitno. Kul je da se u nekom trenutku presečemo u toku dana da bismo imali komunikaciju, da bismo bili on the same track, ali ne moraš da radiš od 9 do 5 ili 10 do 6 ili kako god. Radi, brate, kako se tebi radi i organizuj svoje vreme onako kako god hoćeš i odakle god hoćeš na kraju dana. Kako je to izgledalo u vašem sistemu? Jer to je već u tom trenutku prilično brojna ekipa, koja je uglavnom bila na istom mestu. Ima to svoje draži i svoje prednosti, posebno što i sad kad se dođe kod vas ima taj ceo setup, kantinica, kafić, gde je stvarno prijatno da sediš i da pričaš o bilo čemu. Znači, stvarno je napravljen prostor tako da te stimuliše na kolaboraciju sa ljudima. I odjednom se to ukida i prestaje da bude moguće. U suštini, stvari se lagano vraćaju u normalu, ali na 80-90 ljudi sigurno postoji značajan broj njih koji se ipak malo više plaše, koji ne žele da dođu, imaju strah i zbog porodice i zbog raznih stvari. I sve to negde postane razumljivo, ali menja način na koji se funkcioniše, na koji se radi. Kako je to bilo kod vas?

Vukan Simić: Da. Mi smo mislili – da, svi smo radili iz kanca, uz izuzetke. Odeš na odmor, pa produžiš odmor i radiš malo odnekud. Bilo je OK da se uzme remote work par nedelja, mesec dana godišnje. To je uvek bilo u redu. I sad kreće pandemija i sećam se tačno objave na nivou firme: “E, ovo će da se završi za par nedelja. Hajde, mi ćemo da radimo od kuće sledeće nedelje.” Tako je krenulo. “Niko ne može da dođe u kancelariju. Radimo svi od kuće sledeće nedelje. To će da bude gotovo za dve nedelje.” 🙂 Naravno, nema veze sa životom. Pretvorilo se u to da je većina ljudi potpuno remote radila dobar deo godine i postepenu su se vraćali. Nisu su se svi vratili. Mi smo postali iz office space kompanije u office optional kompaniju.

Ivan Minić: Hibrid.

Vukan Simić: Hibridna kompanija. Znači, nije ni remote full, a nije ni moraš da – uvek smo imali klizno radno vreme, nije to bilo nikad…

Ivan Minić: Dobro, i pokrivate tržišta koja su u različitim vremenskim zonama.

Vukan Simić: Pokrivamo različita tržišta. Nikad nismo imali kao radno vreme, ali se očekivalo da se ljudi pojave u kancelariji. To je evoluiralo u jednu bukvalno hibridnu situaciju. I dalje imamo – leaderi u firmi moraju da rade iz kancelarije većinski. Znači, ljudi koji vode veće timove i slično jednostavno treba da budu tu, kada je to bezbedno. Ali, za sve ostale jednostavno smo potpuno skapirali da može apsolutno da funkcioniše kao neka hibridna, polu remote-remote priča. Ono što nam je dosta pomoglo tu, u toj tranziciji, je da smo mi već celu komunikaciju vodili kroz – mi koristimo Basecamp, ne koristimo Slack, ne koristimo te možda popularnije chat alatke, koristimo baš Basecamp.

Ivan Minić: Onaj njihov chat.

Vukan Simić: Da. I tu smo duži niz godina mi struktuirali svu komunikaciju. Dizajnirali smo kako ćemo da radimo, da ako želimo sutra, da možemo da pređemo na remote rad. To je bio bukvalno cilj firme, samo nas je korona ubrzala tu. I onda se desila cela stvar, a mi smo već imali dobar temelj da možemo da pređemo na remote rad i ništa se nije preterano promenilo. Osim što smo shvatili da ako se ljudi ne vide baš duži period uživo, dva-tri meseca i preko, kreće da se erodira ta konekcija sa kompanijom. Znači, shvatili smo da je možda neka zlatna sredina u uslovima kada je sad već malo bezbednije – bukvalno taj hibridni pristup, gde svi imaju fleksibilnost da rade odakle god hoće, ali je dobro da se vide s vremena na vreme uživo. Da li je to jednom u dve nedelje, jednom u mesec dana, je dobro da se tim okupi na jedno mesto, da ima neki sastanak uživo, čisto da se sete kako ko izgleda, da mogu da se dogovore o nekoj kompleksnijoj temi koja je možda neprijatna za diskusiju preko Zooma i slično.

Ivan Minić: Ja stvarno duboko verujem u to da se mnogi bitni problemi rešavaju na ručku i na kafi i oko water cooler frižidera…

Vukan Simić: Ali, ne svi.

Ivan Minić: Svakako, ali da komponenta treba da postoji u nekom obimu. Sad, naravno, to može da se radi i tako što se viđamo jednom nedeljno ili jednom u dve nedelje ili tako nešto, mesečno, ali da mora da postoji i taj momenat kad nismo svi na kamerama i sad za 45 minuta moramo da uradimo nešto, nego, brate, sedimo za ručkom, pala mi je ideja, hajde da popričamo o tome, sedi i ti, hajde da se ispričamo malo o svemu tome i o svemu drugom. I od takvih stvari se na kraju skupi ta neka vilinska prašina, neka magija i nastanu dobre stvari.

Vukan Simić: Kreativna energija, da.

Ivan Minić: Voleo bih, ako možeš, da nam napraviš nekakav presek gde je FishingBooker sada. Odnosno, osim redizajna identiteta, svaka čast, odličan je!

Vukan Simić: Hvala.

Ivan Minić: Kako bi objasnio ljudima vašu poziciju, redove veličina koliko ste zapravo ozbiljni? Za sad znamo da imate 120 zaposlenih.

Gde je danas FishingBooker?

Vukan Simić: Da. Imamo i dalje poprilično visoku stopu rasta. U smislu, svake godine obradimo veći broj rezervacija nego prethodne. Radimo već duži niz godina i sad se taj broj klijenata i rezervacija meri stotinama hiljada godišnje, možda i čak niski milioni ljudi svake godine koji pođu eventualno na pecanje preko nas. Ne bih sad pričao o nekim prihodima i to na podkastu, ali, eto, firma je zdrava. Nameravamo da imamo dužu istoriju zdravog poslovanja, stabilnosti i nameravamo da ostane tako. Imamo još dosta prostora za rast u ovoj industriji u kojoj jesmo, što znači da možemo da udvostručimo-utrostručimo biznis bez ulaska u nove industrije. Ali, polako krećemo da istražujemo i planove za ulazak u potpuno nove servise koje nudimo kao dodatak možda određenim korisnicima ili da ulazimo u potpuno nove vertikale rezervisanja drugačijih tipova aktivnosti. Eto, možda ćemo se naći u neko doba sledeće godine da pričamo baš o tome.

Ivan Minić: Kaži mi, kako je danas organizovana firma?

Vukan Simić: Firma je organizovana poprilično, što se tiče tih departmana, timova i to, poprilično tradicionalno. Tradicionalno za hi-tech kompaniju.

Ivan Minić: Dobro, ali hajde da krenemo od toga. Ima 120 ljudi, koliko od tih ljudi su ljudi koji rade tehnologiju?

Vukan Simić: Oko 60-ak. 55-60 ljudi se bavi razvojom proizvoda na ovaj ili onaj način. To su znači product manageri, dizajneri, inženjeri, QA, data scientisti. To su te role vezane za razvoj samog proizvoda. I imaš biznis deo firme. Tako znači oko 50% firme se bavi razvojom proizvoda i 50% firme se bavi svim servisima vezanim za poslovanje. Sad, to je podrška, to je prodaja, znači ekspanzija na nova tržišta, regrutovanje kapetana, je li. Zatim legalni departman, HR, finansije, marketing.

Ivan Minić: Content.

Vukan Simić: Content, product marketing. Svašta nešto. I timovi bez kojih bi u suštini bili samo prazna platforma bez korisnika. Mi imamo 24 sata podršku, posećujemo tržišta na kojima poslujemo, što znači imamo account managere koji putuju u Majami, u San Dijego, San Francisko, na druga tržišta, u Meksimo, ovamo-onamo, da razvijaju dublje odnose sa postojećim partnerima. Imamo pravnike koji proveravaju, da li je prilikom prijave ovih kapetana, da li imaju sve dozvole da rade ribolovačke ture. Sad pomnoži to sa 100+ zemalja i preko 2000 destinacija u kojima poslujemo. To je jedan jako kompleksan operativno problem za rešiti.

Ivan Minić: Ali, recimo, jedna stvar koja meni tu deluje kao veliki challenge – OK, jasno mi je da ti treba legal koji je ozbiljan, ali kako nalaziš ljude koji su osposobljeni, odnosno osposobe se ili osposobite ih da rade na tržištima sa kojima nikada nisu imali dodirnih tačaka. Taj pravnik zna naš pravni ekosistem, pod uslovom da je dobar pravnik, zna naš ekosistem. A ovde pričamo o 100 zemalja o kojima treba da razumeš kako te stvari funkcionišu na jezicima koje ne pričaš.

Vukan Simić: Da, treba da bude pametan-pametna, otvorenog uma, dosta sposobna osoba i treba joj dati vreme da se uhoda u ulogu. Znači, mi smo u jednoj industriji gde ne postoji domenski eksperti na lokalnom tržištu. Sad ti nađeš dizajnera koji se razume u ribolov. Ima ih! Igrom slučaja znam da ih ima.

Ivan Minić: Ima ih koji vole. 🙂

Vukan Simić: Ima ih koji vole ribolov, ali da su radili, na primer, u konkurentskoj firmi, to ne postoji.  I onda smo mi još odavno shvatili da moramo da budemo OK sa time da polako obučavamo ljude za ključne role. Znači, zaposlimo nekoga ko nema veze s vezom sa industrijom sportskog ribolova ili sa travel industrijom, i onda jednostavno malo po malo, kroz mentorstvo, kroz pristup resursima, kroz slanja na neka tržišta ključna, kroz slanje firme cele na pecanje da iskusi to što prodaje, i kroz obezbeđivanje, da nismo protočni bojler, nego ljudi ostaju po 5-6 godina u firmi, se ljudi polako uhodavaju i upoznaju sa tom industrijom dovoljno da mogu da budu eksperti na temu. I onda se upoznaju, onda znaju sve što treba i nastave da iterativno grade.

Ivan Minić: I potrebno je vreme i firma i sistem koji će da razume to i poštuje to.

Vukan Simić: Da, niko kod nas ne može, što se kaže, da pokida od dana jedan. To se ne dešava. Dođeš, onboarduješ se, učiš, dobijaš obuke, dobiješ mentora, sa tim mentorom redovno razgovaraš, pričaš sa ljudima iz drugih timova, odeš posetiš neko tržište možda, odeš na ribolov, na ribolovačku turu sa firmom, izvedem te ja brodom ovde – igrom slučaja, imam neke brodiće tu na Savi, pa onda s vremena na vreme uzmem i odvedem nekoga da mu pokažem kako rukovati sa priborom za pecanje, kako izgleda voziti se na brodu, ako nikad nisi bio, i slično. Znači, vrlo jedan holistički pristup preduzmemo da ljude polako struktuiramo, uvedemo u tu industriju. Sad morali smo s tim pecanjem i putovanjima da pravimo pauzu zbog korone, ali evo ove godine ćemo da se vratimo na kolosek.

Ivan Minić: Pomenuo si da po vašim procenama i analizama postoji prostor za još značajnu količinu rasta. I, naravno, taj rast će doći vremenom. Nije sad to nešto što će da se desi za 3 meseca i udariće u plato. Ne, to deluje kao da barem još nekoliko godina ima prostora za neki veliki rast. Da bi se to desilo, potrebno je da se dodatno širi i ojačava firma. Kada pričamo sa ljudima za koje verujemo da imaju zaista veliki potencijal i mogu da budu sjajni zaposleni i sjajni leaderi i možda i partneri u nekom trenutku, naravno, u onim nekim prvim godinama vrlo često traumirani životom ovde samo gledaju jednu stvar, a to je novac koji mogu da dobiju i tu imamo outsourcing industriju koja se takmiči isključivo platama. Obično to što nude kao mogućnost za rad nije preterano zanimljivo. Može da bude super kao nekakav bootcamp, da za godinu-dve probaš gomilu različitih stvari, uradiš gomilu različitih stvari, ali u principu vrlo brzo dođe do zasićenja i ti ljudi najčešće ne vide sebe u tome dugoročno. Ti si napravio firmu u kojoj ljudi sebe vide dugoročno. Prvo, ti sebe vidiš u toj firmi za ceo život, odnosno za taj neki profesionalni deo tvoje karijere, a zatim i većina ljudi koji su tu su tu prilično dugo. Naravno, ne ovi koji su došli poslednji i kako je firma rasla, ali uvek je dobar indikator atmosfere, zdravlja, kolektiva, to što najbolji ljudi ostaju, a ako odlaze – odlaze na mesta koja su vau. Jer ne možeš da odbiješ nekome kome bio san da ode negde da radi na nekoj dobro poziciji u nekoj od firmi koje su glavne na ovom našem igralištu. Možeš ti da probaš da matchuješ, ali on je hteo da radi u Disneylandu i radićeš u Disneylandu.

Vukan Simić: Ne možeš ni da probaš. To su neki iznosi koje sam ja video su neverovatni. 🙂

Ivan Minić: Naročito za one koji rade relokaciju i idu na neko od tržišta. Ali, hoću da mi kažeš za sam kraj, kakve ljude tražite u narednom periodu? Koga vidite kao osobu ili osobe koje su vam u narednom periodu potrebne? Ne mislim na pozicije, mislim na mindset, mislim na kulture pozicije dođu na osnovu želje i interesovanja.

Prototip zaposlenog u FishingBookeru

Vukan Simić: Da. Pa, najpre ono što mi tražimo su ljudi koji hoće da razmišljaju dugoročno i posmatraju svoju karijeru kao jedan dugoročni razvoj i investicija i u sebe i u firmu u kojoj si i da je to jedan obostrano koristan i prisan odnos. I takve ljude tražimo. Znači, ljude koji žele da se usavršavaju, da rade na – da umeju da preduzmu odgovornost nad problemom na nekom širem nivou, u smislu: “OK, treba da smislim kako da prodajem ovu čašu. Ja sam prodavac čaše, pa neću da ograničim svoj posao samo da idem od jednog do drugog mesta i kažem da li hoćeš da kupiš čašu.” Nego, umeju i da razmišljaju. “OK, možda ova čaša nije dobro upakovana. Hajde da pričam sa osobom koja pakuje ove čaše isto u firmi, pa da vidim kako možemo bolje da ih upakujemo tako da ja kad ih odnesem da one budu atraktivnije.” Znači, ume da razmišlja široko.

Ivan Minić: I nema problem da komunicira. 

Vukan Simić: I nema problem da komunicira, ume da komunicira i OK je sa tim da ne sluša instrukcije nužno. Kaže ti nadređeni: “E, uradi ovo.” Mi volimo ljude koji kažu: “E, OK, a zašto baš ovo? Jer ja imam ideju koja možda može – na bolji način možemo ovo da uradimo ako samo promenimo ovu neku stavku.” Znači, nekoga ko je spreman da preispita procese, stvari, da razmišlja zaista o problemu i da se unese i u svoj napredak i u napredak firme, a mi smo tu da podržimo to, i sa strane vetar u leđa, i sa strane resursa, u smislu: evo ti obuka, evo ti talentovan tim da realizujete svoje ciljeve i evo ti, naravno, atraktivan paket da se ti osećaš dobro vezano za posao koji radiš, za to vreme koje investiraš. Znači, ne osećaš se kao da te neko ili potplaćuje zato što radi nezanimljiv posao, niti se osećaš kao nisi fer kompenzovan za to vreme i trud koji investiraš. I onda takve ljude tražimo, koji umeju da sklope odnos jedan poverenja sa firmom i jednu dugoročnu saradnju, a mi smo tu da budemo transparentni, da damo letar u leđa i da postavimo visoku lestvicu za kvalitet.

Ivan Minić: E, taj deo oko transparentnosti mislim da je vrlo važan zato što generalno način na koji se firme vode ovde nije baš uvek takav. I ovde vrlo često imaš te situacije koje su meni užasne, a znam lično dosta slučajave, i pričao sam sa nekim ljudima koji vode te timove, itd, gde kao: OK, doveli smo ljudi i imamo pet ljudi na istoj poziciji, nijedan od njih – ista pozicija, isti nivo znanja i sve ostalo, i nijedan nema istu platu i plata varira dva i po puta između njih. Zato što je jedna osoba skromna, a druga osoba vrlo ceni svoje vreme i sve ostalo i firma koja je u fazonu ne sme da se priča o tome, ne sme ništa da se nigde kaže, niko ne sme da zna te stvari.

Vukan Simić: I računa da neće niko da priča o tome, što je najsmešnija stvar ikad. 🙂

Ivan Minić: I neće niko da priča. I kad dođe osoba koja je nezadovoljna, a zna da ljudi imaju duplo veću platu za istu stvari, onda se oni na težu i kao: “Do sad ti je bilo dobro, a sad ti odjednom nije dobro.” Taj momenat gde za gomilu nekih stranih tehnoloških firmi na koje možemo da se ugledamo, gde na Dropboxu imaš tabelu sa svim platama – evaluacije su nešto što se sa sasvim deli u nekom obimu, naravno, ne dubinski, ali neke stvari, planovi, priča se o tome svemu. Kako ste vi taj deo priče postavili? Odnosno, na koji način se bavite time da ljudi tačno znaju gde su, zašto su tu, tačno znaju šta su mogućnosti za neki naredni period, i kako usklađujete i njihove želje i planove i sve, i kako komunicirate te teme koje ovde nisu baš često nešto o čemu se priča otvoreno?

Vukan Simić: Da. Mislim da, samo bih počeo sa jednom konstatacijom koju ne znam da li je tačna. Mislim da taj manjak transparentnosti ne potiče od zlonamernosti nužno od kompanije, nego možda manjak organizacije i struktuiranosti. Baš za firme koje mogu da priušte tu transparentnost. Ima i loših primera, naravno. Ali, mi smo imali put do potpune transparentnosti, koji je trajao godinama. I šta zahteva da možeš da budeš skroz transparentan sa ciljevima, finansijama, platama, strukturom napretka, karijernim putevima i to? Pa, ti moraš da imaš plan za sve to. Moraš da imaš definisano šta znači koja rola i koje kriterijume ispunjava osoba na svakom nivou senioriteta te role. Imaš softver inženjera – kako se razlikuje junior od mediora, kako se razlikuje medior od seniora, kako se razlikuje senior od leada i principle. Svaki od tih nivoa imaju svoje neke definišuće stavke, koje ako je leader ili manager dobro obučen, a struktura je napravljena u firmi, on ume da proceni na kom je nivou osoba i postoji jasan način na koji se određuje napredak. Kad imaš to, ti onda možeš da uradiš istraživanje na tržištu i da kažeš: “OK, evo moja najbolja procena platnih razreda za svaki od ovih nivoa, senioriteta, iskustva, rola i slično, tako da se ti pozicioniraš u top 10% IT poslodavac u Srbiji.” To je naš neki cilj, da budemo uvek u top 10% poslodavaca u Srbiji po pitanju kompenzacije i slično. 

Ivan Minić: Uslova.

Vukan Simić: A da budeš transparentan.

Ivan Minić: A i ljudi ne rade sranja.

Vukan Simić: Da. Sad ti podižeš time i lestvicu za celokupnu industriju. Kažeš: “OK, evo, uradili smo istraživanje. Mi mislimo da je ovo top 10%. Ako hoćeš da budeš u top 10%, trebalo bi da se načuješ sa ovim.” Ali, to na stranu, potrebno je da prvo imaš šta znači koja rola na kom nivou, potrebno je da uradiš istraživanje šta znači konkurentno platiti za svaki nivo senioriteta, a onda moraš i da obučiš team leadere, managere da umeju da procenjuju to. I tek onda je zapravo bezbedno da ti uvedeš tu transparentnost i da se znaju pravila igre na nivou firmu. I onda to znači imaš karijerni put. Onda možeš da očekuješ da će ti praktikant ili junior inženjer doći u firmi i da će biti OK sa time da gradi karijeru 3-4-5 godina zato što zna koji ga put vodi do toga da je senior, a ovako nemaš – upravo to što si rekao, neko ima X primanja, a neko ima 2.5X i ne zna kako da dođe od X do 2.5X. Možda postoji dobar razlog za to. Možda je jedan na nivou juniora, a drugi je na nivou seniora, samo ne znaju to.

Ivan Minić: A nekad je i samo stvar pregovora, ali…

Vukan Simić: Nekad je i stvar pregovora.

Ivan Minić: A vrlo često i ljudi ne razumeju, odnosno misle da su bolji od nekoga zato što ne razumeju šta sve radi ta osoba.

Vukan Simić: Upravo. I ono što je super, kad uvedeš transparentnost u firmi, je da to ne trpi pregovore, jer svi u timu znaju ko je šta ispregovarao i onda kao… Jednostavno se eliminiše taj aspekt politike zato što svi znaju na kom je neko nivou, ako rade tri dana s njim. Tako da taj deo nestane i poveća se neko poverenje. E sad, gde je začkoljica tu? Mi smo prvo uveli tu transparentnost za role za koje imamo veći broj ljudi. Najlakše je uvesti transparentnost za role gde imaš 10-20-30 ljudi. Ako imaš jednu osobu u nekoj ulozi, jako je teško tu definisati karijerni put. Ne znam, zaposlimo head of podcasting u FishingBookeru, što, naravno, nemamo, pa bismo utvrdili karijerni put za to? Morali bismo da gledamo u pasulj verovatno. Znači, mi nemamo te karijerne puteve za role koje su jedna osoba. Tek kad dođe do tima od dva-tri-četiri osobe, mi krenemo da investiramo u struktuiriranje stvari zaista. Ali, za te veće timove se trudimo da baš struktuiramo stvari dobro da ljudi mogu da vizualizuju svoj napredak kroz vreme. E, a onda imaš i transparentnost na nivou koju si ti planovi, koji su ciljevi firme, koje su performanse firme na tržištu, broj korisnika, rast, koji eksperimenti su u toku, koje su inicijative planirane, kako možeš da se informišeš o nekoj inicijativi, da li postoji negde dokumentacija na jednom centralizovanom mestu da možeš da vidiš šta ide live, šta je pušteno prošle nedelje, šta je plan da se pusti sledeće nedelje, koliko smo izgubili para prošle nedelje, koliko smo zaradili para prošle nedelje. To su sve informacije koje se trudimo da učinimo dostupnim svim ljudima u firmi.

Ivan Minić: Ali, da oni to mogu da vide onda kada žele, onoliko koliko žele. Naravno, neke ključne informacije dobijaju…

Vukan Simić: Tako je, da ne moraju da vuku za rukav, nego da znaju gde kliknu da provere.

Ivan Minić: Svakako neke ključne informacije oni dobijaju.

Vukan Simić: Tako je.

Ivan Minić: Ali, nije cilj da ih, kao što smo rekli, da ih zaspeš.

Vukan Simić: Da ih zaspeš. Nego da im daš informaciju o tome gde mogu za šta da se informišu i da oni kad god su radoznali mogu da uđu i da provere.

Ivan Minić: Vukane, hvala ti što si nas uvukao u svet FishingBookera i sportskog ribolova. Još jednom, čestitke na rebrandingu. Bilo je krajnje vreme, ali jako mi je drago što stvarno mislim da se uradili na jedan jako dobar način. Mnogo mi se sviđa da, iako ste mogli tri puta do sad da uradite novi logo, vi ste sačekali da to uradite jednom, ali kako treba. Jer sve je funkcionisalo i pre i funkcionisalo bi i dalje, ali prosto došao je trenutak da – OK, sada treba da se i tim korakom pozabaviti.

Vukan Simić: Tu moram da pohvalim, izvini, Keat i Vladu i ceo dizajn tim, koji su stvarno pokidali tu sa istraživanjem. Baš su – investirali su se u to i što se tiče kako iskomunicirati svrhu brenda, kako iskomunicirati delatnost, tako da ljudi instant mogu da skapiraju o čemu se radi, da ne postoji mogućnost za promašaj teme.

Ivan Minić: Deluje kao da je ljudima stalo do onoga na čemu rade. Hvala ti još jednom što si podelio priču. Nadam se da vam je ovo bilo interesantno i da ste našli nešto oko čega će vas boleli glava u narednom periodu. I da ste našli nešto za inspiraciju i možda neku lekciju u razvoju svoje neke priče, a možda i da sebe vidite u nekom trenutku kao možda deo FishingBookera. Kao što je Vukan rekao, oni će u narednom periodu se dodatno širiti. Kancelarije su im već pripremljene za to, tako da…

Vukan Simić: Zvrje prazne. 🙂

Ivan Minić: Deluje kao jako dobro mesto gde raditi. Tako da to je neka i moja topla preporuka, da ako razmišljate o tome da život je nešto više od posla, a da posao treba da ima smisla, ovo je jedna možda dobra odluka koju možete da donesete za svoju karijeru. Hvala vam što ste nas slušali. Mi se čujemo i vidimo ponovo sledeće nedelje.