Pojačalo podcast možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Spotify-u, -u, na Apple i Google podcasts.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Moj današnji gost u Pojačalu je Marko Kaplanović iz Blic Foto Urošević. Neko je možda pitati otkud vlasnik foto-radnje u Pojačalu, ali razlog za to je što zapravo vrlo retko imamo priliku da vidimo prave primere digitalne transformacije. Ovo je jedan fantastičan primer kako jedan mlad čovek sa dobrim idejama i energijom uspe da napravi da jedan biznis koji je u silaznoj fazi i koji ima sve manje publike i kupaca odjednom postane mnogo veći nego što je bio i veći od bilo kog sličnog samo zato što je u procesu razmišljanja o tome kako da ga razviju uključio i taj momenat da ukoliko neke stvari digitalizuju od više fizička radnja ne mora bude ograničenje, već samo može da bude jedan dodatni benefit. Takođe, za troje vas koji budu ostavili najzanimljivije komentare na Youtubeu podelićemo izradu po 100 fotografija i jedan poklon album, tako da pravac na Youtube i kada odslušate epizodu ostavite neki zanimljiv komentar ili zanimljivo pitanje.

Realizaciju Pojačalo podcasta već duže vreme podržava kompanija Epson a od nedavno smo za vas pripremili i nešto posebno. Naime, nova fiskalizacija podrazumeva da mnogo veći broj nas mora da se bavi ovim pitanjem i mnogo je nedoumica, mnogo je nedovoljno detaljno objašnjenih informacija. Mi smo se potrudili da na jednom mestu, na sajtu novekase.rs objasnimo baš sve što može da vas zanima i damo odgovore na sva pitanja što se tiče same fiskalizacije, što se tiče ko je obveznik kao i na koji način možete iskoristiti subvencije koje država daje. Takođe, dali smo i neke preporuke uređaja koje možete da koristite. A tu je i webinar, gde za nekih 30-40 minuta, možete otprilike da dobijete vrlo jasnu sliku o tome šta nova fiskalizacija podrazumeva za sve nas. Takođe, treba reći i to da je kompanija Epson, osim POS uređaja, koji su ovde u centru pažnje, proizvodi štampače u svim mogućim oblicima, veličinama i namenama, kao i već 20 godina najbolje projektore na svetu, a više o tome možete videti na epson.rs  

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Marko, dobro došao. Mi se ovde do sad nismo previše bavili temom digitalne transformacije iz razloga što ja generalno imam jako veliki problem sa tim terminom i činjenicom da ljudi to koriste za sve što podrazumeva bilo kakvu upotrebu tehnologije, kao u svrhu unapređenja poslovanja, a vrlo često to nije to. Vrlo jasno vidiš u procesu celom da to nije to. Sa druge strane, tvoja priča je takva da to baš jeste i digitalna i transformacija jednog tradicionalnog biznisa, koja je u suštini dala novi život i produžila radni vek i život tog biznisa. Tako da danas ćemo pričati o tome. Ti si vlasnik Blic foto Urošević studija, koji je prilično prepoznat i u gradu, a prethodnih godina i sve više online. Ko ne zna, to je ona radnja koja se nalazi pored Pelivana, na početku Bulevara revolucije, odnosno Bulevara kralja Aleksandra.

Marko Kaplanović: Preko puta Ustavnog suda.

Ivan Minić: E sad, mi imamo ovde taj ceo razvojni put i proces kako se dolazi do ovoga gde si danas, a ovo gde si danas je priča koja je vezana za poslednjih 10 godina, ali šta je tome svemu prethodilo, odnosno Munchmallow pitanje za tebe, kao i za sve prethodne goste, šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću…

Marko Kaplanović: Pre svega hvala na pozivu. Čast mi je da budem gost u ovakvom jednom podkastu. Ja želeo da budem profesionalni sportista, profesionalni fudbaler. Igrao sam fudbal do neke 17-18. godine. Bio sam baš posvećen treninzima, trenirao i po dva puta dnevno. Možda glavna zanimljivost u tom nekom periodu što se tiče samog sporta je bila to što sam naglao izrastao u 8. razredu i tada sam bio već preko 190. I imao sam na svim tim nekim testiranjima, na kraćim deonicama, bio sam najbrži. I u gimnaziji, osnovnoj školi i u klubu svom. I to mi je davalo neku dominaciju, neku prednost u samoj igri. Bio sam napadač, postizao sam mnogo golova, i maštao sam da ću biti profesionalni fudbaler. Eto, to je neki deo što se tiče tog nekog ranijeg perioda. Što se tiče same škole, nisam neki super fantastičan učenik, ali nisam bio ni loš učenik. Hajde da kažemo neka možda sredina. Bio sam dosta brbljiv na časovima, nestašan. Voleo sam da komentarišem način na koji profesori predaju. 🙂 I da dodajem neke svoje stvari, zašto je to tako, zašto ne kaže ovako. Posebno profesorku matematike ili iz biologije profesorku. 😀 I onda mi je to posle smetalo zato što kada naučim za najvišu ocenu, ne dobijem peticu, nego dobijem četvorku ili trojku. Zato što sam voleo da zasmejavam svoje drugare iz razreda. 😀 Tako da taj neki period je uglavnom vezan za pričanje na časovima, druženje i sport. Prvi neki dodir sa fotografijom sam imao – pošto je moj otac vlasnik fotografske radnje u Kovinu, ja sam iz Kovina – prvi neki dodir sa time kako izgleda fotografska radnja sam imao dok sam bio u gimnaziji, jer svaki taj neki letnji raspust sam imao dogovor da odradim po 10-15 dana u radnji našoj i zaradim za džeparac za more. Tako da tu sam neke, koliko je moglo u tim godinam da bude ozbiljno učenje tog posla, ali tu sam neke osnove naučio. Voleo sam da idem sa ocem na sastanke kada je on držao sa radnicima, sa dobavljačima i tu sam hvatao neki kontekst kako zapravo izgleda vođenje jedne fotografske radnje. Kasnije, što se tiče samog sporta, to sam negde sa 17-18 godina bio iskren prema sebi i video sam da nemam dovoljno elemenata da postanem profesionalni fudbaler. Jednostavno, drugačiji karakter sam bio, drugačije neko vaspitanje, nisam se uklapao u profil jednog fudbalera. I završio sam sa tom nekom idejom i upisao sam fakultet. Fakultet je Union, ovde na Dorćolu u Beogradu, koji je usko specijalizovan za nekretnine i procenu i vrednost nekretnina. Dok sam studirao zainteresovao sam se malo za terensku fotografiju. Hteo sam da se oprobam u tome, jer po nekim tim tradicionalnim shvatanjima među fotografima, zapravo to i jeste činjenica, najveća mogućnost da zaradite novac je kroz teren. Znači, kroz fotografisanje venčanja, proslava, itd. I krenuo sam malo da fotografišem, završio sam i neke kurseve, nešto sam naučio od oca. I sad tu ima jedna zanimljiva anegdota što se tiče samog mog pokušaja da budem terenski fotograf. Jedna firma iz Kovina je poslala ponudu. Trebao im je neko da profesionalno fotografiše proizvode, oni rade ograde za auto-puteve, proizvode tako neke od čelika, raznorazne. I otišli smo – glavni fotograf iz naše radnje i ja kao neki početnik, asistent, sa aparatom. Sećam se, mislim da je bio Nikon D80, a ovaj čovek pored mene imao aparat deset puta bolji i mnogo više znanja. I otišli smo, proveli smo tamo jedno dva i po sata. Znači, bile su potrebne fotografije za njihov internacionalni katalog za te proizvode. I ja sam fotografisao onako kako sam ja mislio da treba, a ovaj čovek je fotografisao za novac i da bude uspešno urađen posao. I kad smo završili sve to, otac je pogledao moje fotografije i fotografije od našeg glavnog fotografa, i rekao je: “Hajde da pošaljemo menadžeru firme koja nas je angažovala oba foldera, a da ne imenujemo ko je radio šta, da vidimo šta će da izaberu.” I javio se menadžer i rekao je: “Biramo folder B.” Taj folder B to su moje fotografije bile. Tako da su moje fotografije završile u tom internacionalnom katalogu sa tim proizvodima i to je bio momenat kada sam video da imam talenta i smisla za fotografisanje, za terensko fotografiju. Kasnije sam radio – išao sam kao asistent, radili smo fotografisanje po vrtićima. Pravili smo one male dečje bookove, foto-knjige, još u to vreme pre 10 godina. Radio sam mature školske, neka manja venčanja i tako uglavnom ta neka veselja. I u tom nekom periodu dok sam sve to radio došla je ponuda – bio sam na 4. godini fakulteta – došla je ponuda od zastupnika glavnog za Fuji za Srbiju od koga smo uzimali foto-papir, da ukoliko želim, da otvorim fotografsku radnju u centru Beograda. Ja sam bio iznenađen. Prvo me interesovalo zbog čega – zašto taj čovek neće da nastavi da radim. Jer znao sam od ranije za tu radnju, jer je to bio i servis, pored klasične fotografske radnje, i nosio sam neke aparate tamo na popravku. I ništa, čovek jednostavno se zasitio. Taj promet koji je tada bio njemu nije bio odgovarajući. Jednostavno nije želeo više da drži fotografsku radnju. Dok je za mene to predstavljalo izazov. Svakako sam želeo da odem iz Kovina, da odem u veću sredinu i da probam, kao što se svi tražimo u nekom periodu života, želeo sam da se pronađem u nečemu. Shvatao sam to kao jedan izazov. Imao sam jedan dan fore da odlučim da li želim da iznajmim taj lokal i da otvorim svoje ili ne, a trebalo mi je 3 minuta. 🙂 E sad, tu ima jedna zanimljiva priča, kada sam ja otišao da vidim, da se dogovorim sa tim čovekom, da vidim kada će izaći iz lokala i da se dogovorim oko uslova. E sad, da slušaocima bude jasno, ja nisam nasledio tu radnju. Čovek je izašao, ja sam otvorio svoju fotografsku radnju. Znači, mašina, oprema, svoj naziv – firma se zove Foto blic. Kasnije smo dodali Urošević zbog te neke tradicije. Zato što su ljudi navikli, da je bila 50 godina pre mene Urošević. Sad ulazim u taj lokal, očekujući tu neki vrhunski nivo i sve to, kao što je zapravo i bila prethodnih 50 godina, i zateknem situaciju da vlasnik sa svojim radnikom igra šah i piju vino ljudi. 🙂 I ne konstatuju me 5 minuta. 😀 I ja stojim onako pun entuzijazma i gledam, rekoh: “Šta je ovo? Ovo ne bi trebalo ovako da izgleda!” Radnja u Bulevaru kralja Aleksandra, bez obzira što je fotografska radnja i što je stari zanat, moralo bi da ima više dinamike. I ništa, dogovorim se sve sa čovekom i mesec-mesec i po dana je trebalo da renoviram lokal. Pozajmio sam novac od oca i dogovor je bio da kada vratim novac, onda ja postajem vlasnik te radnje i krećem da zarađujem za sebe. I to mi je motivisalo da se trudim. Putovao sam iz Kovina prvih godinu dana. Uzeo sam čoveka sa najviše staža u našoj radnji, 5-6 godina već tada radio kod nas i znao je ceo posao, i učio sam od njega. Radio sam, trudio se da održim radnju i uporedo učio sve ono što nisam znao do tog trenutka. I bio sam svestan da će čovek u jednom trenutku da se vrati za Kovin i da ja ako ne naučim sve, da će to da propadne. I onda sam od oca dobio telefonski savete, a sa tim čovekom morao sam da naučim koja mu je omiljena muzika, koja mu je omiljena pljeskavica, koji su prilozi, da gledam kad je raspoložen, kad nije i tad kad je raspoložen da ga pitam za sve te tehničke stvari i da naučim sve to. I, kao što sam i pretpostavio, za godinu dana se čovek vratio u Kovin, ali ja sam naučio celu tu osnovu i bio sam spreman da održim radnju. I onda sam krenuo da zapošljavam dalje ljude i da gledam kako da razvijam dalje. Eto, to je neki početak.

Ivan Minić: Sad u tom nekom trenutku, kad krećeš u tu avanturu, već je negde prošlo zlatno doba izrade fotografija.

Marko Kaplanović: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Odnosno, već je prošao onaj momenat kad ti kao porodično imaš uvek film u kameri i taj film se koristi. OK, kad su deca mala, onda se potroši jedan mesečno, ali kad deca porastu, onda to 3-4 godine se ispucava jedan film. I kad se ispuca, onda ide, pa se radi svima, pa se svima deli, pa… Pakao. Sve u svemu, pakao. Ali, vreme toga je prošlo. Već negde tamo 2006-07 počinje ekspanzija digitalnih fotografije.

Marko Kaplanović: Tako je.

Ivan Minić: I sve je manje slučajeva da uopšte ljudi rade fotografije. Ja sam znao dosta foto-radnji u gradu, kako sam se i kretao po gradu i gde sam išao u školu, itd, stalno sam se nešto igrao, i većina tih radnji na koje sam ja bio navikao, u koje sam voleo da idem zato što su bili dobri, zato što su te fotografije bile stvarno sjajne, gotovo nijedna od njih više ne postoji. Često ne postoje ni objekti u kojima su te radnje bile. Toga više nema. Te kuće, nego je sad to zgrada, a u zgradi ima nešto drugo, najčešće neki kafić. I to je to. I kad razmisliš malo, vratiš film unazad, zapravo vrlo mali broj tih nekih radnji koje imaju tradiciju, ima ih par u Beogradu, i većinu tih ljudi negde i znam dugo godina, ima ih svega par koje su opstale tako. Jedna od njih i ova, s tim što nije opstala tako što je prirodno nastavila svoj put, nego je došla mlada krv i energija i razne neke ideje o kojima ćemo pričati i u suštini su na taj način potpuno oživele nešto što je bilo na nekoj silaznoj putanji.

Marko Kaplanović: U padu, da.

Ivan Minić: E sad, ono što bih voleo negde da se toga dotaknemo, jer sam taj momenat kada jedna tehnologija izlazi iz upotrebe, dolazi nešto novo, sve prelazi u instant, sada više… Sećam se toga, dok smo redovno izrađivali fotografije, tačno se znalo kod koga ideš zato što ćeš dobiti vrhunski kvalitet, a kod koga ideš kada treba da uradiš neku veliku količinu, a nemaš para, pa nešto će da se iskombinuje. I dan-danas neke od tih fotke koje su rađene na ono što kažu brendiranom papiru, a ne na nekom no-nameu, dan-danas te fotke izgledaju isto onako kao što su izgledale prvog dana, dok su ove druge uglavnom već izbledele ili imaju neku čudnu nijansu preko ili tako nešto. 🙂

Marko Kaplanović: Da, upravo to. 🙂

Ivan Minić: Zašto pravim sad ovaj uvod? Zato što kad sam bio u radnji, a morao sam da odem da vidim zato što ja volim da odem da idem, da pipnem. Vi ste mnogo tamo sebi iskomplikovali život, ali postoji racionalan razlog zašto je to tako. Odnosno, većinu tih stvari danas možeš da radiš na mnogo jednostavniji način, a ne na tom nivou kvaliteta. Šta su tebi bili neki osnovni parametri? OK, ušao si u to nespreman, ali uz adekvatnu pomoć i jaku želju da probaš da napraviš da to tvoje poleti. Ali, kad si krenuo polako da se orijentišeš u tom prostoru i da slažeš kako šta treba da bude, šta su bili neki osnovni principi po kojima si ti krenuo da razvijaš taj posao?

Kako sam digitalizovao svoj biznis

Marko Kaplanović: Pa, evo ovako, kao što si rekao, digitalizacija je bila glavni problem za većinu vlasnika fotografski radnji. Oni su tada počeli da gube volju, uključujući čoveka na čijem mestu sam ja došao, da tako kažem, odnosno mesto tog poslovnog prostora. Oni jednostavno nisu videli više budućnost u tome. Desilo se to da su ljudi počeli masovno da koriste digitalne aparate, pojavio se Facebook, i ljudi nisu imali potrebu i nisu želeli da daju novac da izrađuju fotografije, nego fotografiše se i zakači se na Facebook ili ima na kompjuteru, na telefonu kasnije. Pametni telefoni su imali sve bolje kamere i ljudi su stavljali u svoju galeriju sve te fotografije. Sve manje su ih izrađivali. E sad, jedan jako bitan aspekt svega toga je što su fotografskim radnjama uzeta mogućnost fotografisanja za dokumenta, za lične karte, pasoše i te stvari, a to je bio ogroman deo prihoda, bez obzira da li vam je radnja u Beogradu ili u nekom manjem mestu. Tako da to su bili glavni razlozi zašto su fotografi gubili volju na taj posao. Ja sam… Dobro, ja sam u početku smatrao kao izazov. Kada sam vratio taj novac ocu i kada sam ja postao vlasnik i počeo da zarađujem, nisam se zaustavio na tome. Tu sam video da postoji neka osnova, da realno da mogu da budem jednog dana ozbiljan preduzetnik, ali nisam se zadovoljavao sa time da imam jednu solidnu foto-radnju, dva zaposlena i to je to. Jer sama ta lokacija je nudila mnogo veće mogućnosti. I onda sam iz te perspektive, da tako kažem, fizičke radnje tražio šta bi još moglo da se doda uz postojeći posao i da se podigne promet. Pa su tu bili razni pokušaji prodavnice neobičnih poklona, gde smo prodavali filmske klape, neobične neke magnete, one držače za pivo i svašta nešto. Što je najveća fora, to nije čak ni tako loše išlo, ali nije bilo dugoročna neka strategija.

Ivan Minić: Nije bilo povezano sa ostalim.

Marko Kaplanović: Nije bilo povezano sa fotografskom radnjom jednostavno, kao i te neke maskice i oprema za telefone. I jednostavno to je trajalo, ta oba pokušaju su trajala po par meseci. E sad, ključan momenat gde se javila ideja za online koncept foto-radnje je bila kada sam video jedan sponzorisan post na Facebooku od poznanika koji je vlasnik restorana. Viđao sam i ranije, naravno, ali video sam da je on zakačio, izašlo mi je kao sponzorisana objava: “Dođite na salatu, dobijate Coca-colu”, ili šta god. Onda sam pomislio, kada on to može, nije neka nuklearna fizika, a sigurno bi značilo za moj posao. I odmah sam ga na chatu kontaktirao i pitao kako ti to radiš. I on mi je objasnio: Odeš u banku, izvadiš karticu za online plaćanje, uđeš u Ads Manager na Facebooku, odrediš budžet, targetiraš tamo ljude koji su tvoja interesna sfera i pustiš kampanju. Ja rekoh OK, međutim nisam to hteo da radim tako napamet. Želeo sam da završim neke kurseve za to. Našao sam u tom trenutku čoveka koji je bio dostupan i koji drži jedan na jedan kurseve i konsultacije. Seli smo u Pelivan, tu pored radnje, pošto sam tad i dalje bio u tom operativnom delu, nisam mogao samo da vodim biznis, nego sam i radio sa radnicima. Seli smo u Pelivan, sećam se dva dana po četiri sata sa laptopovima i sa jedno 5 kg sladoleda, prošli kroz sve te osnove digitalnog marketinga i reklamiranja na Facebooku. Jer sam želeo da to izgleda profesionalno. Mi smo napravili, sećam se, lepe vizuale, neke nagradne igre, ubacili neki sadržaj i to je prošlo par dana. Sledeće nedelje ja uzmem i postavim ponudu – tada još nisam imao onaj sajt, to je bitan momenat – uzmem i postavim ponudu na svojoj Facebook stranici. Ne znam, “Akcija za izradu fotografija, 1000 i nešto dinara 100 fotografija. Na poklon 4 male sličice za novčanik”, ja mislim da je bilo ili album ili nešto tako. I odem da ručam i vraćam se posle dva sata u radnju, tog dana sam se malo duže zadržao, sećam se, vraćam se u radnju i zove me radnica i kaže: “Dođi, Marko, da vidiš ovo. -Šta je sad bilo?” Sednem za računar i pogledam – nama je za dva sata stiglo 10 porudžbina. 10 WeTransfera. I ja uđem, otvorim, ono su sve bile porudžbine po 200-300 fotografija. Ljudi su slali iz Beograda, Čačka, Užica, Novog Sada, Subotice. Iz sad tog konteksta, pošto u WeTransfer ima ono polje za napomenu, svaka ta korisnica je započela tako što “Videla sam vašu sjajnu ponudu na Facebooku.” Oduševio sam se. U tom trenutku sam se bukvalno zaljubio u mogućnosti poslovanja na internetu, uopšte u online biznis. To je bio neki momenat kada sam se ja otada baš posvetio razvijanju tog nekog online koncepta.

Ivan Minić: To jeste možda najromantičniji period Facebook oglašavanja na našem tržištu. Hajde da kažemo tamo od 2010-11. do 13-14-15. si stvarno mogao da napraviš svašta. Sada, takođe, možeš, ali je dosta teže, skuplje, kompleksnije, veća konkurencija, itd. Ali, to je stvarno bio trenutak kada si sa vrlo malim ulaganjem mogao da napraviš dovoljno lep rezultat da kroz neko vreme sebi omogućih da finansiraš neke druge stvari.

Marko Kaplanović: Tako je, da.

Ivan Minić: Niko se nije obogatio od svega toga, ali taj momenat da ti pomogne da porasteš dovoljno, da preskočiš par stepenika, da dođeš tamo gde treba, to je zaista u tom periodu bilo. I bilo je relativno jednostavno i bilo je relativno jeftino da probaš.

Marko Kaplanović: Tako je.

Ivan Minić: Ti si mogao da probaš sa 50 ili 100 eura i da imaš vrlo konkretan i očigledan rezultat.

Marko Kaplanović: Opet veliki doseg, tako je.

Ivan Minić: Sad OK, šta to znači u nekom slučaju? U nekom slučaju to znači da će da dobije 20 porudžbina. U nekom će to da bude jedna ili dve porudžbine, ali nečega što je mnogo skuplje.

Marko Kaplanović: Tako je.

Ivan Minić: Ja se sećam, nikada to neću zaboraviti jedne kampanje koju sam radio u tom nekom periodu 2012-13 za neki salon – prijatelji su držali neki salon za venčanice i svečane haljine. “Šta da radimo? Ne ide nam i to sve. -Dobro, sad je mart, hajde da stavimo obaveštenje klincima koji su velika matura, ovima koji završavaju faks, apsolventski, hajde da napravimo priču.” To je relativno uska publika. Devojke od 18 do 25-26 godina. Nema njih beskonačno. OK, potrošićemo neki novac, ali doći ćemo do svih njih kao informacija, pa sad šta bude od toga. Zapravo je bilo svašta. Sada sigurno je bi to, takođe, bilo moguće, ali verovatno uz tri-četiri puta veće ulaganje.

Marko Kaplanović: Tako je.

Ivan Minić: Tada je to baš bio romantičarski period kad smo se svi navukli. Valjda to tako i funkcioniše, ali to je – meni je zapravo fantastičan taj momenat gde ti prelaziš iz razmišljanja “moje tržište su svi ljudi koje ne mrzi da dođu u radnju” u to da tvoje tržište otkako su Feničani izmislili kurirske službe može da bude bilo gde.

Marko Kaplanović: Neograničeno. 🙂

Ivan Minić: U suštini, bukvalno bilo gde, ali hajde to je malo kabast, teško, nije baš za slanje u inostranstvo tek tako, ali u principu…

Marko Kaplanović: Izvodljivo je i to.

Ivan Minić: Nije ni to neizvodljivo. E sad, OK, to je ono što se kaže poluautomatska metoda, kad ti ljudi šalju na WeTransfer. 

Marko Kaplanović: Uz pomoć štapa i kanapa.

Ivan Minić: Nije baš idealna, mada većini ljudi ni to ne predstavlja neki preterani problem. To je za mnoge interface na koji su navikli, a nije idealno iskustvo.

Marko Kaplanović: Da ne zvučim sad nešto možda prepotentno, ali ima dosta foto-radnji koje sad pokušavaju da naprave na sajtu prozor sa uploadom fotografija sa svojih direktorijuma sa kompa, ono što sam ja pokušavao 2014-15. 😀 Tako da, to je to. Plus WeTransfer.

Ivan Minić: Da. E sad, šta se dešava od trenutka – OK, rekao si kad je bilo prosvetljenje, ali šta se dešava od tog trenutka nadalje? Odnosno, kad da vidiš da tu postoji potencijal i tu može da se napravi rezultat, kako si dalje razvijao priču same radnje? Odnosno, kako ste ovoliko zakomplikovali kao sad zadnji put kad sam bio? 🙂

Marko Kaplanović: 😀 Pa, ovako, što se tiče tog dela sa Facebookom, ja sam znao da sad to – OK, napravljena je sad jedna profesionalna Facebook stranica, ali glupo je da nemam sajt ozbiljan, kao što je bila i stranica u tom trenutku. I onda sam našao jednog momka koji radi sajtove. Sećam se, dogovorili smo da bude dve opcije na sajtu: WeTransfer, ovo što sam upravo i pomenuo, i da imam svoj program, gde ljudi mogu da uploaduju fotografije. I to je nešto bio dogovoren posao za 500 evra i u tom trenutku, i čovek nije znao da mi napravi taj drugi deo, da imam svoj program za upload fotografija, ali je bio pošten i naplatio je samo pola tog iznosa. A ja pošto sam hteo što pre da imam sajt, jer je ovo polako krenulo da se zahuktava, ja sam uzeo taj sajt i to dugme WeTrasfer smo presvukli kao da je moj program, da bi omogućio korisnicima da mogu da pošalju fotografije. Onda sam napravio i tutorijal za Youtube, da ljudima bude još jednostavnije za ove koji se ne snalaze, i to je krenulo. Već tada je stvarno to bio jedan dobar obim posla, da tako kažem. To je trajalo jedno godinu i po dana, tako smo radili. I onda sam došao na ideju, pošto se već stvorila ogromna i respektabilna baza korisnika, došao sam na ideju da imam svoju aplikaciju, da probam da napravim jedan profesionalni online koncept, kao što je i Evropi. E sad, tu je bio u glavni problem što nisam imao gde u Srbiji da vidim da je to neko primenu uradi. Znači, nije postojao neki uspešan projekat, nijedna radnja nije imala potpuno funkcionalnu aplikaciju – uopšte nije bila aplikacija nijedna. Tako da sam ja gledao neke te uglavnom američke sajtove i aplikacije i analizirao šta oni rade i šta korisnici kažu o tim njihovim aplikacijama: šta je tu dobro, šta je tu loše. I hteo sam po uzoru na nekih top 3, Shutterfly, Snapfish, to su neke od aplikacija koje su vodeće, oni rade i globalno, ne samo za američko tržište, hteo sam da napravim nešto kao što su te aplikacije. I tu sam nailazio na veliki broj problema u razgovoru sa programerima, sa IT firmama, da uopšte ubedim nekoga da preuzme taj projekat i da zapravo meni kao fotografskoj radnji treba tako nešto. Sad pretpostavljam da želiš u tom smeru da ide priče.

Ivan Minić: Taj momenat gde kao ljudi dovode u pitanje da li tebi nešto treba ili ne treba mi je generalno dosta poznat i ne mogu baš da razumem kolege koji kada neko dođe, objasni zašto mu je nešto potrebno, to dovodi u pitanju. Tvoj posao je da to napraviš i to je to.

Marko Kaplanović: Tako bi trebalo. 🙂

Ivan Minić: I da ga napraviš po nekoj specifikaciji koju ste dogovorili. OK, naravno, mnogo ljudi se bavi izradom sajtova koji u principu nisu osposobljeni da naprave bilo šta kompleksnije od onoga što je šablonska stvar. Šablonska stvar nekada savršeno radi posao, da se razumemo, ali izlazak iz tog šablona podrazumeva malo širi set znanja, koji oni obično nemaju. I to je to. I većina izbegavaju da ulaze u te stvari koje su kompleksne. Na prvu loptu najbazičniji problem koji meni pada na pamet je: super, treba da uploaduješ ogromne fotografije i to treba da procesira sve vreme jedan server i to je ono što je glavobolja na prvu loptu. Ima rešanja za to, ali ta rešenja najčešće nisu plug&play – instaliraš i to sve radi samo od sebe.

Marko Kaplanović: Tako je.

Ivan Minić: Znači, zahteva da neko ipak ima neko određeno znanje, da se adekvatno pripremi i hosting ili server na kome će se to nalaziti, itd, a to je obično nešto što zahteva malo ozbiljniji tim. E sad, ono što znam iz priče koju smo imali je da je u tvom slučaju taj proces od ideje do aplikacije trajao dosta dugo, prilično boleo, i OK, na kraju si pobedio, što je jedino što je bitno, a uspevao si da radiš i funkcionišeš sve vreme. Tako da ti sad ovo rešenje koje imaš, koje je zaista jako dobro, konačno pravi vetar u leđa, ali voleo bih da ispričaš kako je izgledao taj proces.

Kako je izgledao proces digitalizacije

Marko Kaplanović: Da, proces je bio jako dinamičan, sa puno nespavanja, puno viška kilograma, puno stresa, od samog tog pokušaja da se ubede ljudi da zapravo ja to mogu da isfinansiram i da postoje korisnici koji čekaju da naruče preko te aplikacije, do toga da uopšte nađem pravu firmu koja to može da isporuči. Jer to naizgled deluje kao jednostavan jedan projekat, a u stvari je kompleksan dosta. Upravo zbog toga što si spomenuo, i količine fajlova, i samog uploada, i servera koji moraju da se postave, i svega ostalog. Tako da bio je veliki problem da se nađe firma. Imao sam preko 20 odbijanja u tim pregovorima za neke dve i po godine. Na kraju prva firma sa kojom sam pokušao da radim, koja je prihvatila posao, je više bila neka marketinška agencija, koja je imala zaposlene programere. Oni su se obavezali, potpisali smo ugovori, oni su se obavezali da urade za 3 meseca ceo posao. Ja sam čekao 8 meseci, jer je sve bilo “evo za 10 dana završavamo”, pa mi pošalju, pa ja testiram jedan deo, pa vidim to ne valja, pa hajde da sačekamo još 10 dana, još 10 dana. I, sećam se, to je bukvalno bio neki 8. mesec od trenutka kada smo potpisali ugovor, ja sam rekao: “Ljudi, stvarno ja ne mogu više da čekam. Neko će da napravi pre mene, onda džabe radim.” Jer onaj ko je prvi obično napravi uglavnom razliku u biznisu, šta god to bilo. Rekoh: “Ljudi, ne mogu 8. meseci čekam, neko će da napravi. Izvinite, ali moramo da prekinemo saradnju.” Prekinuo sa njima saradnju. Osim dizajna, koju si napravili koji je bio OK, nisam imao funkcionalnu aplikaciju. Kad god sam uzeo da testiram, bilo je bugova, upload je pucao, fajlovi nisu stizali. Tako da bilo je mnogo problema. I ništa, počeo sam da tražim drugu firmu. Nastavio sam da dobijam obrazloženja zašto to ne mogu da urade. I, ništa, sećam se, drugar jedan moj, koji je inače freelancer, radio je sa nekom firmom iz Niša, IT firmom, i kaže: “Hajde probaj sa njima. Oni su OK momci. Pitaj ih, pa možda urade.” I ja ništa, zovem ljude. To je sve delovalo – to je taj drugi pokušaj – delovalo je sve ozbiljno. Došao je njihov glavni menadžer do Beograda, mi smo seli opet u Pelivan. 😀 Lakše je uz limunadu i uz sladoled. Seli smo tu, čovek je doneo ugovor, sve pripremljeno, kao: “Mi smo prostudirali šta ti hoćeš, specifikaciju, sve. Za 3 meseca možemo to da ti završimo.” Čak su oni stavili penale, 10% nedeljno, koliko se ja sećam na ceo iznos, da obavezuju se da plaćaju za svaku nedelju kašnjenja. Ja rekoh: “Baš super! Ovi su ozbiljni. Sigurno su izanalizirali, prostudirali šta mi treba i uradiće posao.” I, ništa, potpišemo ugovor i oni krenu da rade na tome. Treći mesec ističe, ja već pripremam kampanje, osmišljavam promocije, kako da ispromovišem tu aplikaciju, kontaktiram influensere, pravim strategiju za Facebook. Zovem, rekoh: “Pošaljite da to testiram i da krenemo.” A oni mi se javljaju i kažu: “E, pa mi smo pri kraju, ali sutra idemo na more. -Kako idete na more? -Pa, idemo na more. Javićemo ti se sutra iz Soluna. Uhvatićemo tamo negde internet, ali ništa ti ne brini. Sutra, najkasnije prekosutra ćemo mi to da završimo. -Ljudi, ali vi ste obavezali tamo na neke penale i nešto, prošlo je 3. meseca, kako idete sad na more? Znači, ja još 10 dana nemam aplikaciju.”

Ivan Minić: More ne može da čeka. 🙂

Marko Kaplanović: 😀 Kaže: “Pa, ne. Nije to klasično more. To je više team building. Ali, mi ćemo iz kafića tamo da radimo.” I, naravno, prošlo je 10 dana, ništa od aplikacije. 🙂 I onda su oni tu uradili još nekih dve nedelje na tome, isporučili mi aplikaciju. Nakon testiranja, ja sam video da je ona na negde 60% funkcionalnosti, ali pošto je opet prošlo mnogo vremena, ja sam izgubio preko godinu dana na ta dva pokušaja, nisam imao više bukvalno snage da se raspravljam i da ulazim u konflikte. Isplatio sam, preuzeo i krenuo da radim. E sad, tu ima jedna zanimljiva anegdota za slušaoce. Pošto sam ja dugo razmišljao kako da najbolji mogući način sa relativno mnogo novca, jer nisam mogao da platim reklamu na TV-u sa takvim poslom, gledao kako da ispromovišem na što bolji način. U međuvremenu sam završio još kurseva vezano za marketing. Uradio sam analizu ko su zapravo korisnici koji naručuju fotografije, ko su ti ljudi, koje su njihove navike, profil tih ljudi. Došao do nekih podataka da su to 92% žene od, ne znam, 25 do 30 i nešto godina, žene koje su se ostvarile kao majke, kao roditelji, i žele da sačuvaju fotografije svoje dece. Onda sam našao influensere koji predstavljaju takve ciljne grupe, uspešne influensere, i dogovorio sa njima saradnju. Uzeo sam, sećam se, sedam influensera i svaki dan poslao sam pakete, napisao brief, poslao mail svakom od njih šta da kaže, da ne bude isto, da bude zanimljivo. I svaki dan je jedna od njih radila unboxing paketa i na kraju dugme – poziv za akciju, da se prebace na aplikaciju, da naruče. I tu sam doživeo da za manje od 10 dana dobijem 500 porudžbina. I sad mnogi bi tu slavili, otvorili hladno pivo ili otišli na sladoled ili šta god, ja sam dobio nervni slom. 😀 Zato što od 500 porudžbina preko 200 ili 250 porudžbina nije stiglo. Stigli su samo podaci, a porudžbine su završile u Bermudskom trouglu. Ko zna gde! 😀 I umesto ja da slavim, da kažem: “Super, uspela je kampanja! Ljudi su čuli za aplikaciju!” Ja uzmem, kao vlasnik firme, mail ili telefonski poziv svakoj od tih korisnica: “Dobro dan. Ja sam Marko, vlasnik Blic Urošević studio. Znate mi imamo novu aplikaciju, vaša porudžbina nije prošla. Da li biste možda mogli ipak da nam pošaljete preko WeTransfera?” I tutorijal za WeTrasfer. I stvarno ne mogu da kažem, svi su bili OK i svi su poslali preko WeTrasfera. I tu sam video da jednostavno postoji veliki broj korisnika, da smo se razvili, ali da ja i dalje nemam funkcionalnu aplikaciju i da na taj način ne mogu da radim još dugo. Jer koliko pravim sebi dobru reklamu, pravim i kontrareklamu i kontraefekat. I onda sam – nije mi ništa drugo preostajalo nego da uzmem i da tražim firmu koja može da napravi ili od postojeće aplikacije da prepravi taj kod i da napravi da ona bude funkcionalnija od tih 50-60% ili da neko napravi potpuno novu. I posle par meseci traganja, odbijanja, kontaktirao sam razne ljude, čak i neke goste po emisijama, podkastima. Nigde nisam mogao da napravim nekim dogovor. I na kraju uzmem i registrujem firmu na UpWorku, registrujem se kao poslodavac, i nađem momka iz Niša, koji je tek osnovao IT firmu, tamo je klasifikovan kao top rated, imao je par projekat vrlo uspešnih i on mi ostavi i telefon. Ja ga pozovem i objasnim celu situaciju, kakva je muka, kakva je frka. I čovek entuzijasta, kao i ja, razume me skroz, i kaže: “Ja ću to da ti napravim. -Hajde sad šta možemo najbrže moguće pošto meni idu kampanje, a ja imam aplikaciju gde pola završava u Bermudskom trouglu, pola kod mene u radnji.” 😀 Ja rekoh: “Kako bismo mi to mogli najbrže da napravimo? -Prepraviću ti postojeći kod. Ne garantujem da će da radi 100%, ali radiće bolje nego sad. -OK, koliko ti treba vremena? -Mesec dana.” I čovek uzme stvarno i napravi mi aplikaciju takvu da ona bude negde na 80% funkcionalnosti. I od tog trenutka ja sam mnogo lakše mogao da organizujem kampanje, da znam šta da obećam ljudima, za koliko dana će dobiti paket, jer je to funkcionisalo. Znači, na 10 porudžbina 2 smo morali da se izvinjavamo, a 8 je prolazilo. Tako da je to već bila mnogo bolja situacija. 

Ivan Minić: Kad kažeš da rešenje koje si imao je imalo možda 50-60% funkcionalnosti, na šta konkretno misliš?

Marko Kaplanović: Mislim na to da korisnik vidi tu aplikaciju i pošalje nama fotografije. Znači, upload se završi, on tamo ima da je 100% upload, ali mi ne možemo da izvučemo fajlove. Stignu njihovi podaci, ali fajlovi ne zna gde su. I sad ta naša podrška, ta firma sa kojom smo tada radili, isto ne može da izvuče podatke, ne zna gde su. Sad da li je do njihovog neznanja ili do pogrešnog ispisanog koda aplikacije, ne znam, ja se ne razumem u to. Samo znam da sam morao ljudima da se izvinjavam i da ih šaljem na WeTransfer. Tako da tragao sam upravo zbog toga za nekim rešenjem da jednostavno znam gde su fajlovi. Čak i ako ne stignu, kao sa tom firmom, oni su mogli da izvuku fajlove, da ne korisnik ponovo da šalje. Nego izvuku, pa nam pošalju backup i onda mi uradimo ljudima fotografije, stignu u prirodnim fajlovima, koji je 6 MB fotografije, tako nam i stigne, nema smanjenja kvaliteta i to mi je bilo važno – da ne moram da se izvinjavam i nisam nikad želeo da isporučujem sa smanjenim kvalitetom. Tako da to je bilo ključno oko svega toga. E sad, ono što je možda slušaocima zanimljiv podatak, da bi shvatili koliko je to stvarno na kraju…

Ivan Minić: Nećemo to još. To ćemo uskoro.

Marko Kaplanović: Dobro, dobro, da ih držimo u neizvesnosti. 🙂

Ivan Minić: Uskoro, jer jeste glavni razlog zašto mi pričamo o svemu ovome – prvo, zato što je transformacija jednog vrlo oldschool, tradicionalnog biznisa, a drugo zato što je skala na kojoj je to uspelo za moje pojmove neverovatno velika i stvarno ozbiljan respect za to, ali o tome, o brojkama ćemo kasnije. Ono što bih hteo da objasniš je – OK, dakle, ti si digitalizovao jedan deo priče, a to je taj deo koji se odnosi na distribuciju, ali ne na distribuciju ka kupcu, nego od kupca ka tebi. Znači, da može sa bilo koje tačke da ti pošalje, ti dobiješ. E sad, to je i dalje fizički proizvod, nešto što moraš da…

Marko Kaplanović: Proizvedeš.

Ivan Minić: Proizvedeš, odštampaš, spakuješ, daš kuriru, isporučiš na neku lokaciju, gde god. Ljudi su obično nestrpljivi, što je negde i prirodno. I onda postoji niz nekih stvari koje si ti tu uradio, koje su meni vrlo dopadljive i simpatične, kako da prvo da učiniš da ljudima bude predvidljivo da znaju kada šta mogu da očekuju; druga stvar kako da stimulišeš i, OK, digitalna radnja lepo radi, ali…

Marko Kaplanović: Tu je i fizička.

Ivan Minić: To možeš da imaš na bilo kojoj tački grada, glupo je da u neposrednom centru, što kažu možeš kamen da baciš do skupštine. Ne moraš, ne moraš, nije više to vreme, ali možeš.

Marko Kaplanović: Blizu je. 😀

Ivan Minić: Ili do pošte ili tako negde. I prosto je greota da taj objekat bude samo nekakva proizvodnja u kojoj ljudi ne dolaze. Šta si tu sve radio da i jednu i drugu stvar guraš u paraleli?

Paraleni razvoj online i fizičkog biznisa

Marko Kaplanović: Pošto je online koncept u jednom trenutku i prevazišao fizičku radnju, ja sam gledao kako da, upravo to što si napomenuo, da ne prevaziđe u toj meri da bukvalno da sama fizička radnja nema više poentu. Nisam hteo to da dozvolim. Prvo možda najbitnija stvar koju sam uradio kada sam video da je online otišao na neki nivo – iskreno, ni ja nisam očekivao da će otići toliko, što se kaže, visoko. Napravio sam sastanak sa radnicima i dogovorili smo da prioritet budu ljudi koji uđu u radnju, da oni ne čekaju. Ako je 100 fotografija porudžbina za 10 minuta, ceo proces, da oni moraju da dobiju za 10 minuta. A kada ostane vremena da se radi online. Tako da ljudi koji su dolazili u radnju su imali prioritet. Trudili smo se da bez obzira sa koje tačke dolaze, Beograd je veliki grad, da ne mora da dolaze dva puta. Znači, dolazili su kod nas, sačekali su, trudili smo se da uvek bude neka prijatna atmosfera, bez obzira koliko ima posla. Čekali su tu maksimum po 10-15 minuta i to im se dopadalo. Nisu morali dva puta da se vraćaju. Iz tog razloga sam ubacio dve mašine za proizvodnju. Jedna mašina koja je namenjena samo ljudima koji dođu u radnju kako bi odmah dobili porudžbinu. A druga veća, logično veće mašina, sa većima kapacitetom, je bila za online. Online se radi, pošto je struktura lokala tako da ima prijemni deo i galeriju, na galeriji se radi se online deo, da ne bismo pravili zabunu sa ljudima koji uđu u radnju, a ljudi koji su dolazili su radnju, imaju i sad, posebne pogodnosti, posebne poklone. I imaju prioritet u čekanju. Odnosno, trudimo se da ne čekaju uopšte. I na taj način sam malo ipak izbalansirao taj odnos da se održi ta fizička radnja. Naravno, mi smo uz aplikaciju sada ovu najnoviju napravili mogućnost da ljudi mogu da čekiraju na završnom koraku lično preuzimanje porudžbine i da dobiju neki poklon ili popust. I to je ideja nastala u koroni. I dala je rezultata i to je praksa i dan-danas. Svake nedelje pravimo neku posebnu pogodnost, ali opet je to povezano sa online pričom, ali za ljude koji dolaze u radnju. Znači, to može da bude popust, može da bude neki unikatan foto-poklon i cilj je da ljudi dođu u radnju, da ne čekaju mnogo i da se oduševe. Da bismo negovali tu bazu ljudi koji ipak i dalje dolaze u radnju. Znači, samo lokalno onda nema poente, kao što si rekao. Online može da se radi bilo gde.

Ivan Minić: I onda kada neko dođe kod vas u radnju, vidi naslagano na pultu sve što je za preuzimanje.

Marko Kaplanović: Tako je. To je možda jedna marketinška isto fora. To su porudžbine – pošto je lokal mali i tu fali 15-20 kvadrata da bi moglo sve da se raspodeli kako treba, mi smo stavili na toj jednoj bočnoj strani, ali glavnom delu pulta sve te pakete za lično preuzimanje. Čak smo tu pravili neke videe i neke fore za društvene mreže sa tim, da ljudi vide da imamo i taj deo za lično preuzimanje. Tako da delili smo do skoro postere za ljude koji dođu u lokal i preuzmu pakete. Sada imamo, recimo, stoni ram sa uramljenom fotografijom. Jedne nedelje su popusti samo, druge nedelje su tako neki pokloni. Jedno vreme smo delili foto-šolje na račun od, recimo, preko 2000 dinara – svaki korisnik koji dođe u radnju dobije personalizovanu foto-šolju sa svojom fotografijom, odnosno fotografijom svojih najdražih ukućana ili šta god. Tako da to su bili, mogu da kažem, pravi potezi, gde sam uspeo da ipak održim odnos fizičke radnje i online radnje. Jer sam video u jednom trenutku da to poprilično klizi i da zaostaje za online radnjom, a to sam i ja malo kriv, jer sam se više posvetio pravljenju aplikacije, pravljenju novog sajta i tih nekih drugih stvari.

Ivan Minić: Hajde sada da damo ljudima čisto okvir nečeg – znači, ono što si pomenuo da si u prvih nedelju dana kada si testirao sve imao 500 porudžbina, što zvuči prilično impresivno, ali to zapravo nije ništa u odnosu na ono šta se dešavalo u prethodne dve godine.

Marko Kaplanović: Da, od momenta od kada sam osposobio aplikaciju da radi, da bude funkcionalna tih nekih 80%, do momenta kada sam napravio – o čemu možemo i kasnije – potpuno jednu platformu, digitalizovao celu foto-radnju, to je bilo sada zvanično, u januaru 2022. Znači, za manje od dve godine, 2020. do kraja 2021, mi smo primili više miliona fotografije preko aplikacije. Znači, ne računajući WeTransfer, ne računajući mailove, ne računajući ljude koji dođu u radnju i izrade fotografije sa raznih medija, mi smo primili više miliona fotografija sa ne 100% funkcionalnom aplikacijom. E sad, slušaocima može da bude zanimljive, skoro pa svaki korisnik Srbije ima jednu fotografije iz naše radnje, pa neka računa… 😀

Ivan Minić: Ono što isto tu interesantno je da zapravo, kao što si pomenuo, u onom probnom slučaju, u onoj probnoj kampanji, i u onom eksperimentu sa Facebookom, da su to – OK, ljudi iz Beograda svakako, najveći je i sve to što uz to ide, a ne samo iz Beograda, da zapravo ti imaš porudžbine iz cele Srbije.

Marko Kaplanović: Da.

Ivan Minić: I da sad vrlo često imaš i slučajeve da ljudi koji dolaze u Srbiju odrade šta treba u dolasku.

Marko Kaplanović: Tako je. Imamo posle Beograda procentualno najveći broj ljudi koji naručuje iz Novog Sada, zatim Niš, Kragujevac, Čačak. A, što se tiče inostranstva, imam nekoliko korisnika iz Slovenija, imam dosta korisnika iz Crne Gore, i dosta korisnika iz Bosne, odnosno iz Republike Srpske. To su sve ljudi koji dolaze u Beograd nekim poslom i dođu da preuzmu kod nas fotografije. Zato što su oduševljeni kompletnom ponudom koju imam i načinom slanja.

Ivan Minić: Ono što bih ja isto voleo da objasniš, pošto pričali smo i u samom uvodu da u principu danas foto-štampač može da kupi svako, može kući da izrađuje fotografije i one će da budu OK – u nekim slučajevima će da budu super, a u nekim slučajevima će da budu samo OK – a onda kad dođeš kod tebe, vidiš gomilu nekih jako komplikovanih mašina koje rade svašta nešto, proizvode neke zvuke, imaju mnogo pomičnih delova, što vole da kažu inženjeri. 🙂

Marko Kaplanović: Mnogo kvarljivih delova. 😀

Ivan Minić: Šta je osnova kvaliteta proizvoda koji izlazi kod tebe, što verujem da je u jednom značajnom procentu korisnika i razlog zašto se vraćaju? I ja kad sam bio, video sam da dolaze ljudi sa Primenjenih da izrade tu fotografije. Njima je stvarno bitno kako to izgleda.

Marko Kaplanović: Tako je.

Ivan Minić: Tako da, a oni se lako prepoznaju zato što nose one čudne sa radovima i sve ostalo, i generalno su prilično čudni ovako. Ali, ako oni dolaze, meni to govori oni znaju zašto su došli tu i zašto tu baš tako rade. A onda kad si mi ti objasnio zašto, pobogu, imaš onako komplikovane mašine, koje su onoliko velike i teške i sve ostalo, postalo mi je jasno. E sad, voleo bih da taj kontekst cele priče damo i slušaocima.

Kako izgleda Markova proizvodnja

Marko Kaplanović: Što se tiče samog tog dela sa mašinama i sa proizvodnjom, uvek sam gledao da kada zaradim određenu svotu novca uložim dalje u još bolje mašine. Na prvom mesto mi je, uz praćenje najnovije tehnologije, što se tiče aplikacije, sajta i ostalih stvari, kvalitet mašine koja mi je u radnji. I uvek sam gledao da koristim taj Fuji program, jer njihove mašine su se pokazale kao najkvalitetnije. Uvek sam gledao da imam što bolju mašinu. E sad, novine mašine njihove su preskupe, ali sam gledao da imam relativno novu mašinu, koja će se što manje kvariti i koja će davati dobru fotografiju. Mašine koje trenutno imam su po Fuji inženjerima najbolje mašine fotografske na svetu. To je Frontier program, 570 i 500. Konkretno 570 Frontier mašina je najbolja mašina koja je napravljena na svetu za proizvodnju fotografija, barem ono što sam ja propratio po forumima i video po intervjuima ljudi koji su pravili te mašine. Ja imam jednu takvu mašinu u radnji. I drugu imam manju Fuji mašinu, koja služi za ljude koji dođu radnju, upravo ono što sam i rekao, kako ne bi čekali na svoju porudžbinu. Što se tiče samog foto-papira, kao što je i slučaj sa mašinama, imao sam uvek izbor i opciju da uzmem neke zamenske, manje kvalitetne papire, da ne kažem, kineske, ali od nekih drugih proizvođača. Imao bih veću zaradu, imao bih veći ostatak, naravno, ali ja otkada sam otvorio radnju i dan-danas koristim isključivo Fuji papir. Tačna oznaka je Fuji Crystal Archive papir. To je jedan od najcenjenih papira i za ljude koje si spomenuo, koji su malo stručniji oko fotografije, a i za ljude koji su amateri, ljudi koji izrađuju fotografije sa putovanja i porodične fotografije, dajem isti papir – isti kvalitet. I u svojim reklamama i videima dajem garanciju 100 godina na taj kvalitet, bez da imam neki problem da to kažem. 🙂 Znači, fotografije koje mi proizvedemo na našim mašinama, sa papirom koju ja imam i sa hemijom koja je drugi najvažniji produkt kod nas, naše fotografije mogu da traju 100 godina, što nisam siguran da druge radnje mogu da kažu.

Ivan Minić: A koliko je to teško danas isporučiti?

Marko Kaplanović: Pa, sve je teže i teže, pogotovu sada sa ovom situacijom u kojoj živimo, sa raznim poskupljenjima, sa svim tim stvarima. Sad imamo i neke baš najave da će Fuji kompanija da povećava cenu papira. Taj drugi glavni produkt, hemija, isto će biti neka povećanja cena. I moraće opet da se prave neke drugačije ponude. Ne razmišljamo uopšte i dalje o tome da uzimam neki drugi papir, ali možda ću morati da napravim neke – da izdelim i napravim neke možda malo drugačije ponude. Jer mi osim tog kvalitetnog papira, poznati smo i u Beogradu, a i generalno u celoj Srbiji po tome što dajemo veliki broj poklona – foto-poklona svakom korisniku. Tu smo autentični.

Ivan Minić: Jedna od stvari koje verujem da su oduševile svakog ko je dobio fotografije koje je naručio ili ih je preuzeo u radnji je to kako je sve spakovano.

Marko Kaplanović: Da, upravo to.

Ivan Minić: Pa, daj malo više informacija o tome.

Marko Kaplanović: Evo to mogu da napravim paralelu možda sa periodom korone. Tada je bila onako situacija, kao i za sve nas, poprilično mučna. Ja sam tada već imao tu aplikaciju, koja je bila prepravljena i funkcionalna, međutim bila je situacija onako ili da se prepustim strahu i da raspustim zaposlene ili da vidim šta tu može da se uradi u tom nekom periodu. I tada sam doneo odluku da radim više nego ikad ranije i da ulažem više nego ikad ranije svoje vreme i novac. Došao sam na ideju da moram da imam neka dobra pakovanja. Jer danas svet u kome živimo mislim da su ljudima, određenom broju ljudi su važnija pakovanja nego sam proizvod, a u najmanju ruku mislim da su jednako važna pakovanja i proizvod, ako hoćete da budete potpuno profesionalni u svom poslu.

Ivan Minić: Posebno ako je u pitanju poklon.

Marko Kaplanović: Tako je. Šta sam uradio? Otišao sam na Pinterest, proveo nekoliko sati, par dana po dva-tri sata, tragao za zanimljivim kutijama. Našao sam jednu ženu mislim da je iz Engleske, koja pravi te hand-made kutije u obliku foto-aparata. To mi se dopalo. Pomislio sam da bih ja mogao da imam takve kutije za svoje korisnike. Našao sam dizajnera. Uzeo sam od komšija mojih iz Pelivina kutiju za kolače, izmerio, pošto oni imaju različite te vrste kutija, izmerio da vidim – pošto moje akcije su koncipirane na 100 fotografija, ali ja sam gledao da može da stane 200 u kutiju – izmerio, poslao čoveku na mail razmere kutije i poslao kutiju sa Pinteresta i rekoh: “Možeš ti meni da napraviš? Želim da imam za svoje korisnike.” On je čovek rekao: “Može.” Za 5 dana sam dobio prvo rešenje. Posle smo to rešenje malo doterali i našao sam kvalitetnu štampariju. Namerno sam uzeo onaj skuplji, 340 gramski karton, i čovek mi je isporučio. Taj prvi tiraž mislim da je bio 3000 kutija. 4000 kutija. Dobio sam te kutije i krenuli smo ljudima da pakujemo fotografije u te kutije i krenulo je oduševljavanje. Bukvalno. 🙂 E sad, pored tih kutija, poznati smo po tome što – ceo taj naš jedan paket se sastoji od, pored fotografija – fotografije pakujemo u one mašnice, vezujemo u suštini, dajemo 4 male fotografije za novčanik, ukrasnu kutiju, album za svih 100 fotografija ili ako naruče 200 za 200 fotografija, za 500 pet albuma, i dajemo još taj neki glavni poklon – sada je to stoni ram sa uramljenom fotografijom. I to ljudi kad dobiju, imamo situaciju da neke žene plaču od sreće i snimaju. To i nama popravi dan i gura nas dalje. Imamo anegdotu sa porodiljama, sa trudnicama, ženama u Narodnog fronta šaljemo i tamo fotografije svake nedelje i ceo sprat vrišti, i onda kuriri i portiri znaju da su stigle fotografije od nas. Tako da su to neke neverovatne stvari i stvari koje prave razliku i po čemu smo autentični. Zapravo, po tim paketima, po aplikaciji, po tome što se zalažemo za kvalitet. To su neke glavne stvari.

Ivan Minić: A kako izgleda, pošto već imaš toliko komplikovane mašine i proizvodni proces koji kad uzmeš i gledaš kao inženjer sa strane malo te boli glava, malo ti igra oko, kako izgleda kad se mašina pokvari?

Šta kada mašina zakaže…

Marko Kaplanović: Mašina kad se pokvari, to je jedan jako težak proces, gde ja u, recimo, tim godinama kada sam pokušavao da napravim aplikaciju, ja nisam imao samo usmerenu koncentraciju i energiju na taj deo, nego sam morao da se sa serviserima sedim i da vidim šta se dešava, zašto je stala proizvodnja. Imao sam situaciju, to je jedna od najvećih stresova sa kojim sam se susreo, da za Novu godinu imam da isporučim preko 100 kalendara dečjih, za 100 ljudi koji treba da dođu u radnju u tih 3-4 dana, i meni se pokvare oba mašine u da 3 dana. I ne postoji mogućnost ni na jednoj da uradim dečji kalendar. I to su bila izvinjavanja. Pošto nema mnogo servisera više u tom našem poslu, nažalost, jer je industrija u padu i nije profitabilna…

Ivan Minić: A i ima lakših stvari za servisiranje, ako ćemo iskreno. 🙂

Marko Kaplanović: Ima lakših stvari, tako je. 🙂 I to je bio jedan ogroman stres, gde jednostavno ja nisam mogao da isporučim ljudima te kalendare. Posle Nove godine je došao serviser, sredio mašinu, neki ljudi su prihvatili, neki ljudi nisu. To je jedan od glavnih problema u mom poslu sa kojim se susrećem i dan-danas. Jer te mašine se kvare, pogotovo sa ovim obimom proizvodnje koji ja imam. Tako da ima još jedna zanimljiva stvar, recimo, za mašine. Zanimljiva – meni onako tužna, a slušaocima možda zanimljiva! 😀 Krenuo sam bio sa burazerom na Oktobarfest i negde na pola puta zove me serviser i kaže: “Marko, ja sam u tvojoj radnji. Mašina ti se zapalila.” A ja imam 300 porudžbina na čekanju. Kažem: “Kako se zapalila? -Dimi se tu kod konektora nešto. Doći ću ja sutra sa kamionom i viljuškarom. Prebacićemo je kod mene na sedam dana. To ti je oko 1500 evra popravka i ti se izvini ljudima, a za sedam dana ću ti vratiti mašinu.” 🙂 Možeš da zamisliš onda koji je to put i koji je to izlet i avantura kada znaš da te čeka horor kad se vratiš. 🙂 Eto, to su neke strašno stresne stvari koje su vezane za mašine. To su glavni problem.

Ivan Minić: Znači, nije samo stvar u tome da obezbediš priliv upita i porudžbina, nego da obezbediš da sistem funkcioniše. 🙂

Marko Kaplanović: Tako je, da. Bilo je zaista mnogo stresa. Ja sam preko 10 mašina promenio u radnji za 10 godina. Tako da to su baš ozbiljni neki stresovi. A sam podatak, recimo, što se tiče, možemo malo da spomenemo i tu negativnu stranu preduzetništva, pored uspeha koji je, naravno, lep, ali tu postoje stvari. Na primer, ja kad sam otvorio radnju, ja sam od 90 kg, bio aktivan sportista, a do pre godinu i po dana završio sam sa 127 kg. Znači, to je, koliko, 37 kg za nekih 7-8 godina poslovanja u fotografskoj radnji. Uglavnom, od tih 37, 35 kg su mašine, sponzori. 😀 I možda 2 kg aplikacija.

Ivan Minić: Taj momenat gde ti vrlo lepo i precizno kažeš: “Ništa, onda je mene majstor zvao i rekao: Ja ću sutra doći sa kamionom i viljuškarem.” 😀 Dobro, OK. 😀

Marko Kaplanović: Da, Vlada zna šta je, koliko je sati. 😀

Ivan Minić: Dobro, nije strašno. 😀 Dakle, vrlo je važno da proizvod bude spakovan kako treba, vrlo važno je da bude odgovorajućeg kvaliteta. Ja sam s tobom sedeo i prošao kroz ceo proces, pošto mi je bilo interesantno da vidim to sve. I dan-danas sve fotografije koje vam dođu ručno prođete. Ne obradite, ali prilagodite mašini, iskorigujete ukoliko je potrebno, svaku ručno pregledate.

Marko Kaplanović: To je jako bitno, izvini što te prekidam. Postoji opcija na tim Fuji programima da se radi – ima automatska mogućnost korigovanja, gde ti klikneš, pogotovo što bi meni značilo na ovaj obim posla, ali nikad nisam dozvolio to radnicima da se tako radi. Mi od tih koliko miliona fotografija svaka je korigovana. Znači, svaku je morao neko da pregleda. I u samom procesu i u samoj korekciji i kada se završi porudžbina se prelistaju, da se vidi da li je sve OK, da li su kadrovi dobri, da nije neka pogrešno cropovana, da li su boje u redu. I stvarno držim do toga. To je jako bitno. Bez obzira što neko od tih ljudi neće videti, jer su to obični neki snimci sa putovanja, ali tim ljudima je bitna svaka ta fotografija. I baš držimo do toga, do neke kontrole kvaliteta, da tako kažem.

Ivan Minić: Kad je dobro, ljudi ne primete. Kad ne valja, obično primete.

Marko Kaplanović: Tako je, da.

Ivan Minić: Tako da nije loše što svakako postoji kontrola kvaliteta u celom tom procesu. Ostao si veran tehnologiji koja je drugačije od onoga što je danas mejnstrim, iako jeste industrijski standard u svakom smislu. Sa sobom nosi gomilu tih stresova o kojima si pričao. I što se tiče rezervnih delova i što se tiče nabavke svih sirovina koje su vam potrebne. To je prosto nešto na šta moraš da računaš kada ideš u takav neki posao. Ali, ono što si uspeo da uradiš je da jedan deo problema apsorbuješ količinom, što je jako velika stvar, da prosto ne moraš insistiraš na prevelikom profitu po fotografiji, jer ih ima sasvim dovoljno da kad se akumulira na kraju meseca to bude zadovoljavajuće. To je izazov sa kojim se, verujem, mnogi sreću. To je izazov i sa jedne strane proizvesti količinu, dobro spakovati, poslati na prave adrese, ispratiti sve to kako treba, jer prosto ima ga previše.

Marko Kaplanović: Tako je.

Ivan Minić: Ja kad sam bio, vas je bilo troje ili četvoro u radnji. Dosta je to napakovano. Rekao si da planiraš da malo stvari reorganizujete, da malo prodišete tu dodatno, ali činjenica je da i dok smo mi bili tu, iako to ne bih očekivao, zapravo su non-stop ulazili neki ljudi. Ja ne volim kad ljudi ulaze. 🙂 Ja nikad ne bih mogao da imam radnju u nekom delu grada u kome je, što kažu, pešačka zona i non-stop neko ulazi da pita. Ja bih bukvalno imao tablu da se ne ulazi, ali ti si srećom malo drugačiji.

Marko Kaplanović: Imam drugačiju tablu. 🙂

Ivan Minić: Srećom i za tebe i za tvoj biznis. Ali, ono što mi je bilo genijalno je tabla koja stoji ispred radnje. I taj momenat gde vidi se da ti je stalo u svakoj stvari, a normalno je da ti stalo pošto je tvoje, ali uvek nailaziš neke načine da oduševiš ili makar zaintrigiraš kupca ili potencijalnog kupca, što u svetu u kome sve vrlo brzo zasterava i vrlo brzo sve prestane da bude interesantno, sjajno da neko još uvek ima tu vrstu entuzijazma i da gura tako nešto. To se vidi i po društvenim mrežama i po svemu što radite, non-stop postoji neka dobra energija, neka dobra navika koja sve to prati. Ali, pošto već pričamo o tome, šta piše na tabli ispred radnje?

Efikasni načini zaintrigiranja kupca

Marko Kaplanović: Na tabli piše – to je napravljena kao fora sa onim vestern filmovima wanted. Kao ovo je nagrada koja je ispisana dole za begunca. Ja sam skinuo tu foru i napravio u Canva programu traže se, pa silueta zločinca, begunca, i dole svi koji još nisu izradili svoje fotografije i cena – ponuda, u stvari, koju imam dole onako suptilno napisano sitnim slovima. I to je postalo viralno. Mi smo – ja sam to snimio i stavio sam na naše društvene mreže. Ima preko 40-50.000 pregleda taj snimak. A dnevno zastane, pa ne znam, barem 20-30 ljudi, što ja vidim dok sam u firmi, da to fotografiše i da podeli kod sebe. Tako da pored toga što je zanimljiva fora, uspeo sam da malo podignem taj procenat ulazak ljudi u radnju, pa makar i da pitaju nešto: koliko su fotografije, na čemu mogu da donesem, da li na flash, na kartici, sa telefona. Tako da svakako to je pun pogodak onako.

Ivan Minić: Kad se uđe dok tebe, osim tih stvari koje su foto-proizvodi, a to su canvasi različitih dimenzija, to su kalendari, to su šolji, to su jastičići, tu je svašta nešto.

Marko Kaplanović: Puzzle.

Ivan Minić: Puzzle. Ono što možemo da vidimo za razliku od tog nekog perioda eksperimentisanja, kad si probao sa svim i svačim, sad tu stvarno ima gomila nekih pratećih proizvoda, koji su ljudima koji izrađuju fotografije potrebni: ramovi razni za slike, razne vrste albuma, razne vrste te neke prateće galanterije koja ide uz fotografije. I baš kad smo pričali, čini se da si posvetio dodatnu pažnju svemu tome i da sad tu vidiš opet jedan prostor za nagradnju. Prvo u tim foto-proizvodima koji nisu osnovno fotografije, a onda i u tom pratećem nekom programu koji ide uz to sve. To je pretpostavljam vezano za trenutak kada si krenuo da razvijaš novu aplikaciju, odnosno platformu koju danas imaš. E, daj mi malo više informacija o tome, odnosno svima nama.

Marko Kaplanović: Ovako, što se tiče te odluke da napravim jednu potpuno funkcionalnu aplikaciju, kada sam to krenuo da radim, onda sam razmislio i rekao: “Pa, što ne bih ja uzeo odmah sad i redizajnirao svoj logo stari i što ne bih napravio jednu platformu gde će ljudi imati sve vrste usluga kao što imaju u fizičkoj foto-radnji?” I onda smo krenuli sa tom idejom da se od logoa koji je napravljen nov, sajta, da se napravi potpuno jedna platforma, gde će ljudi imati sve te, upravo što ti kažeš, ostale proizvode. Znači, gde neće biti samo izrada fotografija, nego sve to što imamo u radnji, da bude predstavljeno na jedan zanimljiv način i sa lakoćom naručivanja i preko te platforme. Na toj platformi sad osim izrade fotografija imamo canvase, sve najpopularnije vrsta canvasa, sa ramom, bez rama, itd. Imamo foto-šolje, puzzle, majice gde je korisniku omogućeno da stavi natpis, jednostrane, dvostrane majice, itd. I trudili smo se da sve to sakupimo na jednom mestu, da ljudi koji su van Beograda, da osim izrade fotografija, imaju mogućnost sve to da urade isto kao kad bi došli u radnju. To je bila neka ideja. I sad stvarno sa sigurnošću i nakon analiza detaljnih sa velikim ponosom mogu da kažem da je ta platforma najfunkcionalnija i najbolja u Srbiji, u regionu. Jer sam video šta rade ljudi u Sloveniji, u Hrvatskoj, u Crnoj Gori, da nigde nema ništa zapravo ni slično kao što je to. Jer to prevazilazi okvire jedne aplikacije, gde vi imate više neki proizvod. Ono što je bitno, ja sam tebi napomenuo i kad smo bili tamo u radnji, sada sam formirao i prvu online prodavnicu albuma, gde na toj platformi – to će biti bukvalno jedan zaseban shop za sebe, gde će korisnik imati mogućnost da naruči uz fotografije i pravi onaj kvalitetan kožni album, kao što su nekad bili. Jer sam video da postoji potreba za tim. Korisnici pitanju, ne želi svako taj album koji mi dajemo na poklon, neko hoće album za 400 fotografija, za 200 fotografija, hoće da to bude kožno, sa nekim prozorom, sa raznim nekim detaljima na njemu i spreman je da plati za to više novca. Tako da to je još jedna inovacija, još jedna usluga ili trgovina, da tako kažemo, prodaja albuma, ali na jedan inovativan način. Jer sam primetio da to kod nas na tržištu nema i želeo sam svim tim korisnicima koji imaju naviku svakog meseca da izrađuju fotografije, a žele kvalitetan album, da mogu kod nas da kupe. 

Ivan Minić: I meni je bilo super što selektirao si neke dobre proizvođače, ušao u saradnju sa uvoznicima, krenuo da praviš neku selekciju šta ima smisla da uvedeš u svoj program. I dalje će mnogi ljudi koristiti one poklon-albume, jer je to sasvim OK rešenje za čuvanje tih fotografije i organizaciju, ali prosto ima ljudi koji žele nešto više, prosto ima situacije koje zahtevaju nešto ipak malo bolje, jer su to stvari koje ćemo pamtiti ceo život i apsolutno ima smisla taj iskorak, iako opet kad gledaš to sa strane, kad sve ovo što pričaš gledaš sa strane, ko, bre, izrađuje fotke! 🙂 Očigledno da ih postoji sasvim dovoljno.

Marko Kaplanović: Postoji, da. 🙂

Ivan Minić: I kad uđeš u tu priču, i kad vidiš to, i kad skapiraš ko su ljudi, kad vidiš u svom okruženju ko na to dobro reaguje, setiš se da bi i mogao da izradiš nešto. Jer to što postoji u digitalnom formatu negde u principu ne može da se stavi na radni sto, ne može da se stavi na kamin ili bilo gde neko čuva neku važnu uspomenu, i nisu sve fotografije koje su nam važne u životu nastale u digitalnom formatu. Neke ipak sežu dosta unazad. Vi se prilično trudite da ljudima kad imaju tako neko događaje koji se pamte, da ima pomognete da napravi način to sačuvaju. Jedna od stvari koju radite, koja je isto jako interesantna, je taj momenat sa photo-bookovima. Photo-bookovi su postali prethodnih godina stvar koja je prilično konfencijska, ali to nije bilo tamo.

Marko Kaplanović: Da, radi se na pogrešan način.

Ivan Minić: Oni imaju svoju istoriju. I sve ima svoje, da se razumemo. I, što se kaže, McDonalds kultura je apsolutno OK, samo ako si ti OK sa tim. Ali, ono što vi radite nije tako. I postoje primeri, koje svako ko dođe u radnju može da pogleda, ima i online nekih od njih. Ali, to deluje kao još jedna situacija gde sebi dodatno komplikuješ život, jer nije baš nešto da se uradi na pravi način može kroz nekakvu automatiku. Isklikćeš i on ti sve to složi, pustiš na štampu i to bude super. Može i tako, ali to obično ne daje rezultat kakav treba. Šta vaše bookove čini drugačijim?

Po čemu se Markovi photo-bookovi razlikuju od ostalih

Marko Kaplanović: Naši bookovi kako se rade u, hajde da kažem, nekim zapadnim zemljama. Ono što viđaš kad odeš u London, Pariz, Berlin u fotografskim radnjama, u njihovim izlozima. Jer tamo su radnje poslednjih par godina bazirane na bookovima i canvasima, lepim ramovima, foto-posterima. I to su stvari koje oni forsiraju u poslednjih 10-ak godina. Tamo nema izrade fotografija na venčanjima po 5000 fotografija, itd. Ja sam gledao da moji bookovi izgledaju i da budu kao što su ti bookovi u tim radnjama. I trudio sam se da naši bookovi budu tog nekog nivoa, da korica bude te debljine, da možemo da napravimo dovoljno listovao kao što su ti bookovi. Znači, po uzoru na te neke radnje. Radili smo analizu. Bookovi kod mene koštaju po 5000-6000 dinara, neki su i po 20000 dinara, stižu u onim koferima od kože, od mahagonije, itd. Nema mnogo korisnika za te najskuplje, što je logično, ali ovi najjeftniji bookovi opet želim da to bude, kada isporučimo, da to bude kvalitet. Mogao sam da pravim i ja. Recimo, pojavilo kod nas nekih par sajtova u poslednjih par godina koji prave te neke – ja to zovem sveščice. Oni to nazivaju bookovi. Ali, da slušaoci znaju, to nije pravi photo-book mora da ima debelu, ozbiljnu koricu, po mogućstvu i taj kofer, da može da stane određeni broj fotografija, da se ne presavija, da nije papir kao od novina ili kao od ilustranovog časopisa. Tako da to se vidi i po ceni i po svim tim nekim parametrima šta je photo-book, odnosno foto-knjiga, a šta su ti neki mini-bookovi ili te neke sveščice. Nisam nikad hteo da pravim te neke stvari.

Ivan Minić: Dobro, zato što ti pokušavaš da izguraš premium priču sa jedne strane. Sa druge strane, to je fotografija kakva bi trebala da bude.

Marko Kaplanović: Tako je, da.

Ivan Minić: I ovo drugo ima svoju primenu. I uspomena je uspomena. Na kraju dana, ne mora to biti presudno, ali nekad je ljudima bitno da to što dobiju bude zaista trajno.

Marko Kaplanović: I da se tako zove. 🙂 Ako je photo-book, photo-book ovo što si video kod nas u radnji. Ima to i u drugim radnjama u Beogradu, ne pravim samo ja. Ali, to su pravi photo-bookovi. A ovo što rade ljudi na štampači, sa tanjim papirima, to nisu photo-bookovi. To su, hajde da kažem, možda foto-sveske. Što je OK. Ima i to svoje korisnike, ali photo-book je neka druga priča.

Ivan Minić: Kaži mi, ovaj period od početka godine, kada ste sa novom platformom, i generalno period u prethodnom nekom vremenskom intervalu kada je postalo teže, kompleksnije doći kroz oglašavanje do publike, vi ste vremenom izgradili i organsku neku bazu pratilaca, koja je prilično značajna. Šta se tu sve promenilo? Ti kao čovek koji vodi taj posao imaš mnogo više obaveza nego što na pravi pogled deluje, odnosno život ti je dosta komplikovaniji od onog kako si ga zamišljao kad si otvorio radnju. Šta se sve tu dešava i šta su neki saveti koje bi dao ljudima koji razmišljaju kako da neki možda sličan biznis ili možda ne sličan biznis, ali biznis okrenut ka nekoj sličnoj publici samostalno marketiraju? Jer to je ono na čemu ovde negde insistiram. Svako može da angažuje agenciju, ako može da je plati, ali većina ljudi nisu u toj poziciji, nego moraju da smisle način kako da sami urade dovoljno da porastu do nivoa da mogu da možda razmisle da angažuju nekog sa strane. Kako izgleda tvoj dan i šta su te neke najbitnije stvari koje radiš u poslednje vreme, a tiču se oglašavanja i boostovanje prodaje?

Saveti za samostalno marketiranje

Marko Kaplanović: Kao što sam i napomenuo, ja sam završio nekoliko kurseva i za digitalni marketing i uopšte za marketing. U poslednjih dve godine našao sam čoveka, odnosno ženu, koja je sada menadžer kod mene i koja je zadužena za taj operativni deo, koja to radi stvarno vrhunski. I ostavlja meni vremena da se bavim marketingom i vođenjem radnje u pravom smislu te reči. Nemam toliko potrebe da budem u samoj radnji, više se bavim tim nekim stvarima oko dogovora sa dobavljačima, marketinga i ostalih stvari. E sad, što se tiče samih reklama, to slušaoci mora da bude svesni da, iako sam ja mali sistem, ja sam uložio mnogo novca u, recimo, Facebook reklame. U periodu od nekih 4-5 godina u vrednosti od jednog stana u Beogradu je otišlo na Facebook oglašavanje da bi se prikupilo toliko ljudi. Danas mi imamo 54.000 pratilaca na Facebooku, preko 20.000 na Instagramu, plus na sve to tu su i saradnje sa influenserima koje koštaju. Ja sam kroz te kurseve dobio ta znanja da uopšte znam šta da treba da tražim, kako da napišem brief, kako da odaberem pravog influensera. To su stvari koje mislim da vlasnicima malih sistema, malih firmi treba da rade. Prvo da se edukuju, da bi znali šta da traže. Šta da traže od programera, šta da traže od veb dizajnera, šta da traže pisca – copywritera, recimo. Ja sam uzeo vrhunskog copywritera, ali sam znao šta da mu kažem šta želim. Isto je vezano i za Google i za Youtube. Savetujem ljudima da prođu što više mogu tih kurseva, foruma, knjiga da bi znali kada angažuju – i što bolje saradnike da angažuju. Jer nijedan nije skup saradnik, ako uradi dobro posao. Nema tu neke velike štednje novca. Barem ja sam gledao tako da umem da tražim šta mi treba, ali da angažujem kvalitetnog čoveka. Tako da stvorili smo autentičnost i razliku u odnosu na druge zbog toga što sam na vreme znao da prepoznam da prvo napravim veliku bazu ljudi na Facebooku, zatim na vreme da se prebacim na Instagram, a sada imamo i TikTok. Mislim da smo jedina radnja na Balkanu koja ima TikTok sa jednim videoom od 120.000 pregleda, što je zanimljiv rezultat. 🙂 I ono što nas još izdvaja, što se tiče tog marketinškog dela, gde sam ja zadužen, a i to mi je zanimljivo i volim da radim, su ti neki videi koje izbacujemo svake nedelje. I na Instagram i na Facebook i na TikTok. To su videi obično neke parodije na glavne neke vrste reklamacija koje se dešavaju u radnji, kao što su mutne fotografije, svetle fotografije, presvetle fotografije, odnosno eksponirane, preeksponirane, i tako neke stvari. Onda ja uzmem i osmislim neku parodiju, neki mini-scenario i snimimo tu po radnji. Na taj način se i održi taj pozitivan duh među zaposlenim. Posle donesem tu neke kolače, pa se počastimo, pa ispadne na kraju i lep, i uspešan, i produktivan dan. Tako da tu smo dosta autentični. Ti videi imaju po 40-50.000 pregleda. Ljudima se to dopada, komentarišu, stvara se neka interakcija i ljudi naručuju fotografije. Tako da sve je u tom nekom trudu, inovacijama, originalnosti i to je neki zaključak. 

Ivan Minić: Mislim da je jako bitan taj momenat pratiš šta drugi rade i pustiš da te inspiriše da probaš da uradiš nešto svoje na tu temu. Ne treba da izmisliš ništa, treba samo da nađeš način kako da adekvatno ideju koju imaš prilagodiš kontekstu koji potreban.

Marko Kaplanović: Upravo to.

Ivan Minić: Šta ćeš da radiš na dalje? Napravio si nešto što je sjajno. Ta hrana značajan broj ljudi.

Marko Kaplanović: Petoro zaposlenih, da.

Ivan Minić: I ti ljudi su srećni, zadovoljni, efikasni. Malo izgledaju kao hobotnice, sa po nekoliko ruku, itd. Ali, to je sve jedna lepa mala priča, koja više nije ni toliko mala, ali kad pogledaš gabarite jeste i dalje skromna. Nisi se u prethodnom periodu eksponirao, nisi nigde pričao. Meni je veliko zadovoljstvo što danas ovde pričaš o tome zato što mislim da jedna ovakva priča može da pokrene još 10 drugih, kad ljudi vide da je zapravo moguće. I kad dobiju ne recept kako to da urade, ali dobiju nečiji put na tacni i onda znaju da, iako je teško, znaju šta je sve potrebno, a da je na kraju moguće napraviti taj iskorak i pobediti u toj priči. Ali, 10 godina u radnji, pretpostavljam da si se malo zasitio?

Planovi za dalje

Marko Kaplanović: Jesam, kao i svaki preduzetnik kada radi 10 godina isti posao, a preduzetnici su poznati ljudi po tome što žive za izazov i osećaju se živim kada rade na nečemu i kada to nešto realizuju. To je taj momenat. I onda ih to drži dva dana, a onda kažu: “Hajmo, šta ćemo sledeće?!”

Ivan Minić: “A šta sad?!” 🙂

Marko Kaplanović: Da. 😀 Svako ko je pravi preduzetnik i sluša zna o čemu pričam. Tako da ja nisam fotograf po prirodi. Sebe doživljavam kao preduzetnika i čoveka koji voli izazov. Tako da, hajde sad, prvo što se tiče fotografske radnje, dalji koraci neki su da se izađe na region, da probamo malo da dogovorimo te neke saradnje, da probamo da isporučujemo ljudima iz okolnih zemalja fotografije i naše foto-proizvode. Jer ova platforma je potpuno funkcionalna i može sve to da se izvede. Glavni problem su tu te mašine i cela ta logistika. To je jedan od narednih koraka. Drugi korak nije toliko vezan za fotografiju, ali mogu da otkrijem jedan deo. Pošto sam na fakultetu za nekretnine i planiram da ga završim nekad, imam još nekih pet ispita, planiram da napravim jednu firmu koja bi koristila najnovije tehnologije i uprostila ceo promet nekretnina i način kako ljudi kupuju nekretnine. To je jedan malo ozbiljniji projekat i planiram sa saradnicima svojim da krenem da radim na tome. Pa, u nekom od narednih gostovanja možda ću ispričati detaljno šta sam uradio.

Ivan Minić: Kad bude imalo nešto konkretno, opipljivo.

Marko Kaplanović: Kad bude konkretno, da.

Ivan Minić: Dobro. Zahvaljujući tebi, radnja koja je 50 godina bila tu ćeš i 60. rođendan da proslavi tu.

Marko Kaplanović: Tako je.

Ivan Minić: Krajem godine slavite 10 godina otkako si ti u radnji, tako da pratite šta se dešava na Instagramu. Generalno je zanimljivo, a sigurno će biti i nekih zanimljivih akcija za kraj godine. Ono što te nisam pitao, a ostaje negde kao važna stvar je šta ti ćale kaže?

Marko Kaplanović: To je možda zanimljiva stvarno stvar. Pošto imao sam dugo godina sukob sa njim oko… Prvi sukob je bio, naravno, pored toga šta sam zahvalan na svemu što me je naučio i što je podržao da otvorim radnju, glavne prve preduzetničke cake sam provalio i skinuo od njega, ali on nikako nije mogao da se pomiri sa tim da ja ne idem da radim teren, da ne idem subotom na Kalemegdan da fotografišem mladence i da im vičem kako su lepi i da ih animiram. 🙂 To je trajala borba do bukvalno pre tri godine. Dok on nije video…

Ivan Minić: Rezultat.

Marko Kaplanović: Broj korisnika i rezultat i koliko ja naručujem tih ukrasnih kutija za svoje korisnike. Onda je rekao, tek onda, u 7-8. godini poslovanja je rekao: “Svaka čast! Napravio si sistem koji nije fotografisanje na terenu, a koji donosi ozbiljne rezultate.” Tako da, to je što se tiče njega i tih nekih polemika. Sad pričamo uglavnom o košarci i o vremenu, da li će kiša ili ne, i tako o tim stvarima. 😀

Ivan Minić: Mislim da je to mnogo važno i mnogo lepo. Znam dosta slučajeva gde su prosto roditelji iz najbolje namere te vuku na ono što je njima poznato, kao jedini način. I onda ti kada napraviš neki svoj put, do trenutka dok im ne dokažeš da to ima smisla, oni će se boriti.

Marko Kaplanović: Tako je.

Ivan Minić: Jer oni se bore za tvoje dobro.

Marko Kaplanović: Tako je, upravo.

Ivan Minić: Ne bore se oni protiv tebe. To nikako ljudi ne mogu da skapiraju da to nema veze sa tim. Oni ti žele najbolje i zato ti to kažu.

Marko Kaplanović: Da.

Ivan Minić: E, sad što oni ne razumeju da to može na još neki drugi način – u njihovo vreme, kad su oni razmišljali o svemu tome, to nije postojalo, to nije moglo.

Marko Kaplanović: Tako je. Druga neka oblast i nije mogao da razume šta ja to radim sve vreme. I kada sam pravio aplikaciju, pa kasnije ta neka saradnja sa influenserima, sve njemu bilo besmisleno. “Kakvi su to budžeti za te reklame? Pa, nije valjda da ćeš da daš toliko za logo nov? Pa, nije valjda da ćeš toliko da platiš sajt, aplikaciju”, i tako te stvari. Eto, tu je bilo neko nerazumevanje. Posle sam mu ja to objasnio. Video da si su stigli vremenom i rezultati i onda je sve OK bilo.

Ivan Minić: Dobro. Sad bar imaš mogućnost da neopterećeno pričaš o košarci. 🙂

Marko Kaplanović: Tako je. 😀

Ivan Minić: Osim kad te klub stresira, kao u poslednjem periodu, ali dobro. 🙂

Marko Kaplanović: Da, oporavljamo se još. 😀

Ivan Minić: OK, Blic Foto Studio Urošević.

Marko Kaplanović: Blic Urošević.

Ivan Minić: Blic Urošević, OK. Iako si Marko Kaplanović, radnja je i dalje Urošević iz razloga tradicije. Radnja postoji u svom fizičkom obliku i svako treba da svrati do Pelivana i do radnje da je obiđe, da vidi kako to sve izgleda. Ako ništa drugo, da se motiviše kad vidi šta sve ljudi mogu rukama da urade u kratkom vremenskom periodu i sa koliko pažnje i ljubavi se pakuje svaka porudžbina, jer to jesu uspomene. Ti si neko ko ljudima omogućava da im uspomene ostanu trajno pod rukom.

Marko Kaplanović: Upravo tako.

Ivan Minić: Što svakako nije mala stvar. A svako može da ode i da pogleda sajt, vidi šta sve tamo ima, možda naruči neku izradu fotografija koje već duže vreme skuplja, samo nikako da ih izradi, jer ga mrzi. Tako da, kako beše, od trenutka kada pošalju u roku od 5 dana će im stići izrađena fotografija.

Marko Kaplanović: Pa, ranije kad smo bili preoptimistični, to je bilo za 48 sati. Sada je to 3 do 5 dana, a imali smo periode gde smo imali negativne rekorde. Verovao ili ne, ljudi su čekali 40 dana. To je bilo jedne Nove godine, gde je kampanja uspela baš onako vrhunski. Nismo mogli da postignemo. Neki od zaposlenih su imali koronu. I ja sam mislio kraj. 🙂 Moja saga oko online priče se završava. Međutim, svi su bili strpljivi. I bukvalno niko nije odustao. To je bila fascinantna jedna stvar. A sada u ovom redovnom nekom ritmu, 3 do 5 dana. Maksmimum je nedelju dana koliko čekaju.

Ivan Minić: Ima tu još jedna lekcija koju svako treba da pokupi iz ovog razgovora, a to je da ljudi će obično imati razumevanja ako otvoreno komunicirate sa njima na vreme.

Marko Kaplanović: I, iskreno, da.

Ivan Minić: Ako im kažeš šta je, pozoveš i kažeš izvinite ili pošalješ mail, idealno pošalješ mail, i kažeš šta je problem i kako predlažeš da se problem reši, ljudi će ti uglavnom reći da je to OK. Oni vole samo da imaju informaciju. Oni ne žele da ih nešto neprijatno iznenadi tako što čekaju i sedmi dan nema ničega, a znaju da bi to trebalo da bude ranije.

Marko Kaplanović: Upravo to.

Ivan Minić: Obično ima slučajeva i kada su stvari hitne, OK, ali obično te stvari nisu toliko hitne da ne mogu da sačekaju dan-dva više, ukoliko neko javi da je to potrebno.

Marko Kaplanović: Upravo tako. Ta direktnost, iskrenost. Mi imamo prijateljski pristup bukvalno prema svakom korisniku. I ljudi koji dođu u radnju i ljudi koji šalju online. I tako da kada imamo neki problem u logistici, u proizvodnji, objasnimo šta je problem. Naravno, ne sad do detalja, pokvarila mi se mašina i to, ali objasnimo da ne možemo da uradimo, izvinimo se i ljudi uglavnom imaju razumevanju. Zato što provale da ne foliramo, ne izmišljamo stvari, nego kažemo zapravo kako jeste zato što upravo zbog toga što nam je stalo do njih. I stvarno retko kad imam uopšte i neku reklamaciju i da se neko naljutio zato što se kasni, a bilo je kašnjenja. Tako da mislim da je to jedini ispravan pristup, bez obzira na vrstu biznisa. Da ljudi treba da budu otvoreni, iskreni i da krajnji korisnik oseti da ti je stalo do njega, da ne želiš samo novac da zaradiš, nego da ti je stalo da mu isporučiš kvalitet i da se on vrati. To je poenta.

Ivan Minić: Marko, hvala ti što si podelio ovu priču. Nadam se da će pokrenuti još nekog da transformiše neki tradicionalni biznis u nešto što će živeti još koju generaciju. Hvala vama što ste nas slušali i gledali. Kao i do sad, sva pitanja, komentare, sugestije podelite na za to predviđenim mestima na društvenim mrežama i u komentarima na Youtubeu. Ja vam se zahvaljujem na pažnji i pozdravljam vas. I vidimo se ponovo sledeće nedelje.



Nove epizode u vašem inbox-u:

Da li želite podsetnik na mail pred svaku epizodu?

Uspešno ste se prijavili na mailing listu!

Podržite Pojačalo:

Donirajte jednokratno ili kroz dobrovoljnu mesečnu pretplatu već od 5 EUR.

Pratite nas:

Biografija:

Marko Kaplanović

Marko Kaplanović je fotograf i vlasnik prve digitalne fotografske radnje u Srbiji, Blic Urošević. Iako je od malena imao dodira sa fotografijom, i to zahvaljujući ocu koji je držao porodičnu fotografsku radnju u Kovinu, ipak je maštao o karijeri profesionalnog fudbalera.

Za vreme studija na Fakultetu za menadžment nekretnina zainteresovao se za terensku fotografiju. Prvi angažman je imao kada je očeva radnja dobila ponudu da fotografiše proizvode za internacionalni katalog jedne firme. Tada je radio rame uz rame sa profesionalnim fotografom. Na kraju, njegovu fotografije su izabrane i to je bio glavni razlog da se odluči da se bavi ovom branšom.

Nakon izvesno vremena ukazala mu se prilika da preuzme čuvenu foto-radnju u centru Beograda, koja postoji još od davne 1937. godine. Biznis koji je bio na pred gašenjem za veoma kratko vreme je preokrenuo i pretvorio u prvu digitalnu fotografsku radnju u Srbiji. Danas se u njegovoj radnji razvijaju milioni i milioni fotografija.

Pojačalo podcast možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Spotify-u, -u, na Apple i Google podcasts.