Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Moj današnji gost u Pojačalu je Luka Perunović, osnivač penjačkog kluba Zemun i jedan od naših najboljih sportskih penjača u prethodne dve decenije. Pričaćemo o tome kako zapravo izgleda život nekog ko sa 10 godina prepozna svoju strast i ono čime želi da se bavi, ali nije baš potpuno siguran na koji način to da uradi i kako može time da se bavi kao profesijom, kada to nije baš konvencionalno ni blisko drugima. Razlog zašto ćemo danas razgovarati je to što je Luka, sa svojim prijateljima i kolegama, formirao jednu neverovatnu zajednicu ljudi sa fantastično energijom, koji imaju veliku ljubav prema sportskom penjanju, a koji dolazi iz najrazličitijih mogućih backgrounda i koji u suštini ne možeš da zamisliš na jednom mestu, ali kada su u salu i kada se penju ili na otvorenom, to je jedna potpuno logična celima sa njima. Verujem da će vam ovaj razgovor biti interesantan, čak i ako vas ne zanima penjanja, iz ovoga ćete videti na koji način da napravite svoju zajednicu i kako dobra energija i ljubav ujedinjuju ljude oko jedne iste ideje.

Realizaciju Pojačalo podcasta već duže vreme podržava kompanija Epson a od nedavno smo za vas pripremili i nešto posebno. Naime, nova fiskalizacija podrazumeva da mnogo veći broj nas mora da se bavi ovim pitanjem i mnogo je nedoumica, mnogo je nedovoljno detaljno objašnjenih informacija. Mi smo se potrudili da na jednom mestu, na sajtu novekase.rs objasnimo baš sve što može da vas zanima i damo odgovore na sva pitanja što se tiče same fiskalizacije, što se tiče ko je obveznik kao i na koji način možete iskoristiti subvencije koje država daje. Takođe, dali smo i neke preporuke uređaja koje možete da koristite. A tu je i webinar, gde za nekih 30-40 minuta, možete otprilike da dobijete vrlo jasnu sliku o tome šta nova fiskalizacija podrazumeva za sve nas. Takođe, treba reći i to da je kompanija Epson, osim POS uređaja, koji su ovde u centru pažnje, proizvodi štampače u svim mogućim oblicima, veličinama i namenama, kao i već 20 godina najbolje projektore na svetu, a više o tome možete videti na epson.rs  

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Dragi, Luka, dobro mi došao.

Luka Perunović: Bolje te našao.

Ivan Minić: Ti si jedan od onih čudnih ljudi koje imam tako s vremena na vreme čast da upoznam u životu, koji radi tako neke ne baš meni najjasnije stvari, ali uz tebe postoji toliko jedna neverovatna količina pozitivne energije, i kada je naš zajednički prijatelj, a tvoj član kluba, Luka Pejović, pomenuo da bi trebalo da se upoznamo, popričamo, ja sam bio u fazonu OK, jer znam koliko njemu znači to što je penjač, hajde da vidimo ko je kriv, ko je odgovoran za to sve. 🙂 Upoznali smo se i najvažniji momenat se desio onog trenutka kada je mene Luka pozvao, nagovorio, nije morao nešto mnogo da me nagovara, ali pozvao me da dođem da gledam takmičenje koje je bilo u organizaciji vašeg kluba, prvenstvo države. I kada to vidiš i kada vidiš toliku količinu divnih, pozitivnih ljudi na jednom mestu, koji svi vole taj čudni, zahtevni, teški sport, ali koji su toliko iskreno okrenuti jedni i usmereni jedni na drugo, i toliko podržavaju jedni druge, da je to neverovatno. Da imaš disciplinu u kojoj imaš, ne znam, za finale je bilo šest takmičara.

Luka Perunović: Šest, da.

Ivan Minić: Šest takmičara, šest takmičarki, koji se međusobno podržaju, koji jedni za druge navijaju sve vreme.

Luka Perunović: Apsolutno.

Ivan Minić: Toga više u principu nema.

Luka Perunović: Da, to je baš posebno.

Ivan Minić: A kod vas postoji taj momenat, jer čini se, a pričajući sa tobom vidim da je to dosta dublje nego što samo možeš da vidiš na takmičenju, čini se da je vama svima stalo da taj sport napreduje i taj sport može samo napredovati ako će svako od vas biti sve bolji i bolji i bolji. Sad meni je takmičenje bilo prezanimljivo zato što je bilo toliko teško… Gledaš i u principu jedan takmičar, jedna takmičarka mogu da savladaju sva četiri smera koja su trebali da prođu, ovi ostali se sad bore za ta ostala mesta tako što na jednom budu – dođu do pola.

Luka Perunović: A to su pritom predobri penjači.

Ivan Minić: Da. I neverovatna je ta energija i neverovatan je taj momenat koliko različitih ljudi, koliko različitih fizonomija, koliko različitih načina da se savlada jedna ista putanja koja je zahtevna, ali prosto na jedan način će je savladavati osoba koja ima jako veliki raspon ekstremiteta, a na potpuno drugačiji način će je savladavati osoba koja ima manji raspon ekstremiteta, ali je nabijena, snažna i na snagu može da izvuče svašta. Tako da taj deo gde gledaš i gledaš sa strane, i fazonu si: “Pa, dobro, imam ja neku ideju kako bi to moglo da se popne.” I, OK, neko proba tu ideju i prođe to sve, i onda vidiš dvoje koji na potpuno drugačiji način to isto reše i dostignu cilj na tom smeru. Neverovatno! Podkast je audio-video forma, ali u principu mi kroz razgovor možemo da opišemo neke stvari, ali sve koje zainteresuje ovo što pričamo, učini vam se da možete da vidite sebe tu na neki način, pogledajte Instagram penjačkog kluba Zemun, da prosto vidite kako to sve izgleda. Jer vizuelna je stvar. Pored svega ostalog, vrlo vizuelna.

Luka Perunović: Da, mora da se doživi, da se makar vidi.

Ivan Minić: E sad, tvoja penjačka priča traje koliko godina?

Kad porastem biću…

Luka Perunović: Pa, u ovom sportu… Koji je danas datum? 25-26? Pa, napunio sam 21. godinu.

Ivan Minić: U sportu.

Luka Perunović: U sportu, da. A penjam i pre toga. Sve što pamtim je penjanje u principu. Oduvek sam… Prvo sećanja mi je da izlazim iz kreveca i da idem kod mame i tate. Nakon toga su me komšije svakodnevno vraćale kući. Skinu me sa drveta, bandera, garaže. “Evo ti ga ponovo.” 🙂 I ćale je spojio dva i dva, pošto je često vozio bajs na Adi, tamo je tad bila ova stena, i odveo me tamo. Popeo sam taj neki bebeći, pa onaj malo teži, pa ovaj baš teži isprve. I bili su ljudi u fazonu: “Ovog malog dovedi obavezno ovde.” I nedelju-dve nakon toga, recimo, bilo je neko državno prvenstvo na kom sam uzeo 3. mesto. Jugoslavija je bila tad i onda se samo zakotrljalo.

Ivan Minić: I onda si se inficirao i ostao u tom.

Luka Perunović: Ne, ne, ja sam već inficiran. Ja sam pao na dobar supstrat. 🙂

Ivan Minić: 😀 Sve goste provodim kroz neki lični put, od detinjstva pa nadalje, i uvek je prvo pitanje, Munchmallow pitanje, šta si hteo da budeš kad porasteš.

Luka Perunović: Mađioničar.

Ivan Minić: I frizuru ko gleda vidi, ko ne gleda – ja to ne umem opišem. Nemam dovoljno reči da opišem to što se dešava na tvojoj glavi. 🙂 A posebno interesantno kako to izgleda dok se penješ, ali OK. 🙂 Šta znači mađioničar? Šta je to u tvojoj glavi u tom trenutku to predstavljalo? Zašto mađioničar?

Luka Perunović: Ne znam. Valjda nešto čudesno uradiš. Iznenadiš nekoga. Iskorak iz obično, otkud znam sad. Ne znam da li posmatram mojim očima od 31. godinu ili mogu da se vratim u taj doživljaj detinja, nisam siguran da li sam to pomešao.

Ivan Minić: Ima taj jedan momenat koji verovatno tu postoji, čini mi se da to dosta opisuje dalje tvoj put, a to je momenat da učiniš da nešto što ljudi ne misle da je moguće bude moguće. Makar na trenutak, a možda i negde dugoročno.

Luka Perunović: Jasno, ta paralela stoji. To prihvatam.

Ivan Minić: A škola? Šta te je zanimalo u školi?

Luka Perunović: Prirodne nauke. Obožavao sam matematiku, fiziku, hemiju, biologiju. Istoriju sam voleo mnogo iz nekog razloga. Odudaram, ali baš sam je voleo. Dobro mi je išla škola.

Ivan Minić: A taj momenat u mom slučaju, u slučaju mnogih gostiju koji su bili, jedna od glavnih stvari je – OK, ti imaš neku oblast koja te zanima prirodno, po defaultu, jer te unutra loži, ali svi smo mi negde u nekom trenutku pokupili neke stvari koje su nas zanimale zbog drugih ljudi, koji su učinili da zavolimo nešto. Zbog svog pristupa, zbog svoje posvećenosti, ljubavi koju su imali prema nečemu. Jesi li ti imao neku takvu osobu u svom okruženju? Nekad je to profesor, nekad je to neki prijatelj, komšija, rođak, koji se nečim bavi. Ko te je triggerovao da te neke stvari zainteresuju?

Luka Perunović: 100%, ali moraš da shvatiš i da je moje okruženje – sad sam već u problemu, razumeš. Moje okruženje je skor penjanje. Ja sam se skroz bacio u penjanje. I posao mi je penjanje i penjam se stalno. Treniram, krvav sam sav i hoću samo da penjem. I onda moram još više da radim da bih mogao sebi da uzmem par dana da penjem… Luka mi je bacio foru dobru pre par godinu. Nešto sam se zaljubio i on kaže kao: “Imam novu devojku. -Je li sa penjanja? U stvari, šta te ja pitam! Naravno da je sa penjanja! Kao da ti znaš nekog ko nije s penjanja i kao da bi se ti svideo nekome ko nije s penjanja.” 😀 Tako da ja imam jednu slatku kletvu, a to je sam našao stvar koju najviše volim sa 3 godine. I onda prolaziš kroz život, hoćeš da se širiš i zanimaju te stvari, možda bi trebalo da probam ovo. I svašta sam stvarno probao. Svašta me zanima. I onda sam u defaultu, i onda sam apsolutno najsrećniji kad sam na steni. Prosto, ništa ne može da priđe.

Ivan Minić: Pomenuo si kako je izgledao tvoj prvi susret sa penjanjem kao sportom. Ono što ljudi možda ne znaju je da si ti jedan od naših najuspešnijih takmičara – najuspešnijih takmičara u muškoj konkurenciji poslednjih – otkad postoji penjanje, ali poslednjih 15-ak godina si manje-više osvojio sve što je moglo da se osvoji. Kako izgleda taj momenat kad se ti pojaviš negde, shvatiš da te to interesuje, da to loži, zaljubio si se na prvi pogled i na prvi zahvat dodatno, i u jednom vrlo bliskom trenutku nakon toga, objasnićeš nam i kako je to trajalo, koji je bio razvojni put, ali u nekom vrlo bliskom trenutku nakon toga ti si najbolji ubedljivo u odnosu na sve u svim kategorijama, i lokalno, i to je otprilike to. To je to što ti možeš da uradiš na lokalu što se tiče tvog nekog ličnog napredovanja. Da bi mogao da napreduješ, neko mora da te challengeuje.

Kako izgleda biti apsolutni prvak

Luka Perunović: Uf, znaš li koliko mi je to nedostajalo. Hvala Bogu, stigli su me neki ljudi, pa možemo dobro da treniramo zajedno, ali tada to je klasična priča – velika riba u malom jezeru. Pa, znaš šta, mene je zapravo napalilo na početku što ima broj na tom takmičenju, da sam ja broj 3, imaš broj 2, imaš broj 1. OK, hajde sad da vidim šta treba da uradim da ih stignem, kako su bolji, gde bolje koriste tehniku, zašto je ovaj jači. I to te prosto, kako se to – zdrav takmičarski duh, ha! 🙂 I malo po malo, baš sam grizao. Sećam se, na primer, to je razlika – imao sam taj drive zato što znam, vidim da može bolje. Kad ne vidiš da može bolje, onda malo si u mraku. Zato što prosto imaš taj tunnel vision, koji – teško je iskočiti iz svoje kože. Na primer, kada treniram, ja sebi pravim smerove. Što znači da ću sigurno napraviti smer koji meni više odgovora nego neko drugi. Nego da probam to da slomim, probam da pravim svoj antistil, ali i dalje to nije to. Ali, kapiram, to je problem svakog šampiona.

Ivan Minić: U kom trenutku si ti došao do tog najvišeg rezultata lokalno koje možeš da imaš?

Luka Perunović: Mislim da je 13 godina, slagaću te.

Ivan Minić: Bio si apsolutni prvak u svim kategorijama?

Luka Perunović: Apsolutni prvak Srbije i Crne Gore. Znači, sve kategorije, muško-žensko, sve kategorije od dece do seniora penju jedan smer. I ja sam popeo smer. I to je to. I otada je manje-više tako bilo. Neću sad sigurno, niti sam uzeo neko srebro i bronzu, ali gomiletina prvih mesta.

Ivan Minić: A kako izgleda kad prvi put izađeš iz okvira onoga što se dešava ovde i odeš na neko malo ozbiljnije takmičenje?

Luka Perunović: Onda, na primer, na 10. hvatu vidim nešto što apsolutno nikad nisam video, ne znam kako se to drži i ne umem da uhvatim nešto što sva dečica samo pretrče. Tako je to izgledalo. I onda kad sam izašao na evropsku scenu, uglavnom u poslednjih 5 do 10, što je šok, ali mislim da sam ga koristio da bolje treniram. Zato što sam znao koliko zapravo još može da se radi, ali je totalno, totalno druga dimenzija nego ovde.

Ivan Minić: Pričamo o sportskom penjaju, koje je postalo Olimpijski sport, u kome mi imamo takmičarku koja je za malo…

Luka Perunović: Za dlaku.

Ivan Minić: Ispustila Tokio, odnosno propustila da se plasira u Tokio zbog povrede, itd. U pitanju je Staša Gejo iz Niša, koja je prethodnih godina osvajala i medalje na Svetskim i Evropskim prvenstvima.

Luka Perunović: Tako je.

Ivan Minić: Koja je jedna od najboljih takmičarki na svetu. Očekujemo i nadamo se da će u Parizu biti bolje, ali hajde prvo da objasnimo ljudima kako izgleda uopšte sportsko penjanje, šta ono podrazumeva, koje su discipline, kako one izgledaju, šta su specifičnosti svake od disciplina i šta se desilo posle sa Olimpijskim igrama, ali hajde o tome ćemo kasnije. Kako izgledaju discipline?

Specifičnosti penjačkih disciplina

Luka Perunović: Dobro, znači imaš 3 discipline: težinsko, brzinsko i bolder. Težinsko penjanje podrazumeva jedan dugačak smer, od 20-30-40 pokreta, i tu se penje sa užetom. Znači, takmičar se uveže i dok penje smerom on se tim užetom kači u neko međuosiguranje. I sad svaki hvat koji on uhvati ima svoj broj: 1, 2, 3, 4, 5… I to ti je rezultat – uhvatio si broj 5, na primer. I postoji još jedan rezultat, da si uhvatio 5 i napravio pokret ka 6, to je 5+ i to je cela priča za težinsko penjanje. Mislim, to je endurance. Snažna izdržljivost zapravo je potrebna za to. I tu su više nekih problema koncentrisanih su rasuti po smeru i ti treba da ih savladaš usput.

Ivan Minić: I svaki put je drugačiji smer. Na svakom takmičenju je drugačije.

Luka Perunović: Apsolutno. Što se toga tiče, penjanje je najraznovrsniji sport na svetu. Meni nijedan trening nije isti, samo trening, dosadni trening, a takmičenje ne postoji sličnost maltene, koliko diverzitet možeš da napraviš. I, recimo da smo time završili težinsko. 🙂

Ivan Minić: Recimo. 

Luka Perunović: Bolder disciplina, penje se iznad strunjača. To je glavna razlika. Znači, nema nikakvog osiguranja, osim strunjače, naravno, ali se penju kratki i izuzetno koncetrisano teški problemi. Znači, visina je, recimo, 4-5 m, gde ceo onaj smer od 30 m spakovao u 4 pokreta. To je vrhunac toga šta čovek može da izvede u penjanju, što se tiče single pokreta. I to je u principu najzanimljivija disciplina. Iako je moja omiljena težinsko, lično kad bih se ja takmičio, bolder je prezanimljiv. Preludi su ljudi šta imaju naprave kao problem. To je baš zabavno.

Ivan Minić: Definitivno je, ovako kad gledaš sa strane, najzahtevnija zato što nemaš toliko međukoraka. Nemaš način da odrediš ako ne napraviš nekakav ozbiljniji rezultat. Imaš samo nekoliko hvatova koji postoje.

Luka Perunović: Tako je.

Ivan Minić: U suštini, imali smo – na tom takmičenju smo gledali penjače koji su vrlo iskusni, koji vide sada novi zadatak i nisu sigurni kako uopšte da krenu.

Luka Perunović: Da, da.

Ivan Minić: Jer postoje različite fizionomije ljudi koji se takmiče. Neki su vrlo vretenasti, dugih ekstremiteta, kao, na primer, ti. Nisu svi penjači takvi. Prosto, ne možeš da utičeš na to kakva je tvoja fizionomija.

Luka Perunović: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Neki penjači su kraći ekstremiteta, nižu, ali su nabijeni snagom izuzetno, i onda na snagu pokušavaju da izvuku neke stvari. Uglavnom uspevaju, ali na potpuno drugačiji način rešavaju problem koji postoji. Bilo je nekih potpuno impresivnih momenata šta ljudi uspeju da iznesu na rukama, prstima i noktima. Ali, to da zapravo od, ne znam, finale u bolderu, koje sam ja gledao, ima šest takmičara i šest takmičarki. Takmičarke penju jedan smer, takmičari penju drugi smer. Iskreno da budem, gledajući sa strane, na momente smerovi koje su pele žene su bili teži.

Luka Perunović: Teži za izvesti.

Ivan Minić: Potpuno drugačiji od muških.

Luka Perunović: Tako je, tricky je više.

Ivan Minić: Ali su bili mnogo komplikovaniji i mnogo negde zahtevniji za manipulaciju celim telom. Jer to je ono što je najneverovatnije u celoj stvari. Ostalo nam je još disciplina brzinskog penjanja, koja je vrlo karakteristična zato što baš izgleda nerealno, kao da ne postoji G sila. Ali, to kad gledaš i gledaš ovo, to nema veze jedno sa drugim. Sport uopšte ne može da se poredi. Ovde svaki, svaki smer, svaki hvat je priča za sebe i potpuno je neverovatno šta ti ljudi rade. I opet kažem…

Luka Perunović: Pritom imaj u vidu da oni imaju – znači, za bolder imaš četiri minuta da uradiš sve što ćeš da uradiš. Znači, ako ti istekne četiri minuta, a ti si u polupokretu na… To smo imali, ne na ovom prošlom, nego pretprošlom – znači, dečko je uhvatio top, poslednji hvat, i dok je sa drugom rukom dolazio isteklo je vreme i ne važi se zato što moraš da se držiš sa obe ruke. I onda ti imaš nešto neverovatno fizički zahtevno, imaš pritisak publike i imaš četiri minuta da pogodiš pravo rešenje od tri rešenja koja su ti u glavi. 

Ivan Minić: A u suštini kada probaš prvi put, potrošiš 25% snage.

Luka Perunović: Potrošiš 25% snage, 25% kože. Znači, svi finalisti, to je jedan detalj koji nisi video, finalisti ako pokažu ti prste…

Ivan Minić: Nema otisaka. 🙂

Luka Perunović: Otisci su ćao, nego od 10 prstiju 7 krvari solidno kroz jagodice. Pa se lepi neki flasteri, pa te to slabije drži, pa jao da li da zalepim flaster u kvalifikacijama, da sačuvam kožu za finale. Koliko god hoćeš, možeš da zagnjuriš u temu.

Ivan Minić: Visinsko, odnosno brzinsko.

Luka Perunović: Znači, brzinsko je od pre, recimo, 10-ak godina. Uvek jedan isti smer, apsolutno identično isti. Znači, na svakoj steni na svetu. Smer je otklonjen 5 stepeni u previs. Znači, unazad. I postoje samo dva hvata na tom smeru – dva modela hvata: veliki i mali, koji su na svakoj steni potpuno isti i udaljeni su za isti broj milimetara i nagnuti su za isti broj stepeni. Znači, smer je potpuno identičan svuda, da bi bio standardizovan, je li, za neki svetski rekord i tako to. Smer je 15 m, recimo, i reda svetski rekord je ispod 6 sekundi. I to izgleda – meni izgleda nerealno potpuno. Potpuna srž eksplozivnosti u penjaču. A sad ono što valja pomenuti za brzinsko, da najviše odudara od same suštine penjanja i porekla penjanja, kao jedno rešavanje nekih problema. Znači, to je standardizovani disciplina, koju penjači – da li bih pogrešio, ne bi – najmanje cene, rekao bih. Razumeš, prosto je kao neka globalno priznata ekipa penjača se najmanje bavi brzinskim penjanjem zato što je prosto najdalje od tog ono što je nama zanimljivo u rešavanja problema.

Ivan Minić: Verujem da je sa neke strane najdosadnije, svakako.

Luka Perunović: Da.

Ivan Minić: I taj momenat gde pokušavaš u svakom trenutku da iscediš poslednji milisekund, da smanjiš još vreme… Ne znam, nema veze sa ovim ostalim, činjenica.

Luka Perunović: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Nema veze sa ovim ostalim. To je takmičarsko-sportsko penjanje i tu sad na svim ovim takmičenjima, kao što Evropska, Svetska prvenstva i ostalo, u svakoj disciplini se dodeljuju medalje.

Luka Perunović: Tako je.

Ivan Minić: Kada je penjanje postalo Olimpijski sport, odnosno kada je najavljeno kada će biti u Tokiju prvi put kao Olimpijski sport, desilo se nešto što je onako prilično – s jedne strane, sigurno je pomoglo penanju da bude još vidljivije, bez daljnjeg.

Luka Perunović: Apsolutno.

Ivan Minić: Ali, sa druge strane, desilo se nešto što baš nije uobičajeno, prirodno za taj sport, a to je način na koje su dodeljivane medalje, odnosno očigledno nisu mogli za prvo učešće na Igrama da dobiju sve što treba.

Luka Perunović: Upravo to.

Ivan Minić: I da dobiju mogućnost da takmičari, svako u svojoj disciplini, osvoji medalja, jer bi to podrazumevalo da se dodeljuje…

Luka Perunović: Penjanje dobija tri medelje odjednom.

Ivan Minić: Tri muške, tri ženske, itd.

Luka Perunović: Tako je.

Ivan Minić: I onda se desilo nešto što je bilo dosta čudno. Mislim, bilo je zanimljivo gledati penjanje. Ogledao sam kako je to sve izgledalo.

Luka Perunović: Ali, nisi razumeo bodovanje.

Ivan Minić: Nisam razumeo bodovanje, a nije mi bio prvi put da gledam, pa ako možeš da nam objasniš kako je izgledalo.

Penjanje kao Olimpijski sport

Luka Perunović: Hajde ako mogu. Znači, Olimpijski komitet je dao uslov da svo penjanje ima samo jednu medalju, kao što smo rekli. I onda niko nije hteo da bira koja će to disciplina da bude, nego su napravili taj kombinovani format, koji je ukratko: Najbolji rezultat ima osoba čiji proizvod rezultata je najmanji. Znači, u prevodu ako je neko prvi u jednoj disciplini, drugi u trećoj disciplini, i recimo deseti u – šta sam rekao, trećoj disciplini, šta god – znači, oni ima 1, 2 i 10, 20 je njegov proizvod i to je njegov rezultat. E sad, treba imati što manji rezultat. Što ja stvarno nisam siguran da adekvatno predstavlja ko je najbolji, mada je opet jako težak zadatak odrediti ko je najbolji u tako raznovrsnim disciplinima. Ali, ono što je bio problem, možda najpraktičnije prirode, nisi mogao da pratiš dešavanja. Zato što ako neko prosto u jednoj disciplini se pomeri za jedno mesto unapred, svi su potpuno promenili svoj rezultat. I to je to. I onda svaki takmičar koji nastupa potpuno izremeti celu tabelu. Potpuno. To je bio… Ali, ja to posmatram kao nužno zlo. Olimpijski komitet je dao zahtev, prihvatio si zahtev, napravio si prvi put tako i sad već u Parizu su odvojene discipline. Znači, biće zajedno, ako se ne varam, biće zajedno težinsko i bolder, koje su mnogo više srodne discipline, i često takmičari učestvuju u obe. I sa strane će biti brzinsko. Da bi već na sledećim Olimpijskim igrama sve tri bile razdvojene. Tako da su super. Samo malo strpljenja i eto ga. Kako izgledao dalje tvoj takmičarski put? Onaj neki trenutak kada si apsolutni šampion, malo izgubiš neki drive za rezultatima.

Ivan Minić: Dobro. Sa druge strane, kada odeš na veliko takmičenje, deluje ti, čini mi se, predaleko i nedostižno to sve.

Luka Perunović: Nedostižno, da.

Ivan Minić: Imao si priliku da vidiš svašta, da probaš svašta. I u kom trenutku si našao šta je tvoja vrednost koju hoćeš da dobiješ od penjanja? U kom trenutku si skapirao: “OK, jedna stvar su medalje, jedna stvar je to sve, ali ono što mene zapravo loži nema toliko veze s tim.”

Veštačka vs prirodna stena

Luka Perunović: Pa, mislim da je to negde na fakultetu bilo. Mada me to dugo već jurilo. Kako da ti kažem, dosadno mi je bilo da odem na takmičenje. Znači, dosadno mi je da znam da ću da odem do najverovatnije, ako se ne okliznem negde, budem prvi i da ceo vikend provedem negde u nekom gradu, da penjem dvaput. Pa sam se prešaltovao na prirodnu stenu. U prirodnu stenu sam se zaljubio već sa, tipa, 12 godina, kad me je neki lik odveo – u toku takmičenja. Znači, bilo je takmičenje u Nišu. U subotu su bile kvalifikacije, u nedelju je bilo finale. I u subotu kad smo završili popodne, jedna legenda sportskog penjanja, Blagoje Dobrota, me je odveo u Jelašničku klisuru, pored Niša. Na prirodnom smeru – postavio mi prirodne smerove i ja sam svu kožu ogulio. Znači, popeo sam sve što sam mogao i onda penjao još istih tih smerova, čisto zato što toliko je meni to lepo. Pogled puca, eksponiran si neverovatno. Mnogo dobro. Sutra ništa nisam uradio u finalu. 🙂 Ali, nije bilo bitno. I onda sam se paralelno razvijao i kao takmičar i kao prirodni penjač, da bi nakon, recimo, 14-15 godina tih rezultata dobrih odlučio da se prešaltujem na nešto što je samo jedan beskonačni izazov, što je prirodna stena. Uvek imaš teže, uvek imaš nešto što ti deluje potpuno nemoguće, pa ga uradiš, pa samo se reciklira proces. Jedan veoma samoodrživ put.

Ivan Minić: Ali, taj momenat da suštinski postoji sa jedne strane taj takmičarski sport, koji je u nekakvim kalupima, bez obzira na sve varijacije koje postoje.

Luka Perunović: Apsolutno.

Ivan Minić: Penjaš veštačku stenu – sve što radiš je prilično veštački namešteno.

Luka Perunović: Namešteno, tako je.

Ivan Minić: Namešteno je da ti bude teže, ali na kraju dana niko ne može da zakomplikuje kao priroda verovatno. 🙂

Luka Perunović: Da, da.

Ivan Minić: I postoji ceo taj svet koji je penjanje prirodnih stena, koji je i kroz neke životne priče ljudi, kroz fotografije, kroz sve ostalo neuporedivo atraktivniji.

Luka Perunović: Da.

Ivan Minić: I taj momenat da si ti suštinski jedno sa prirodom u tom procesu, da nemaš nikakva ograničenja. Ograničenje je…

Luka Perunović: Da li možeš ti.

Ivan Minić: Tvoja energija, tvoja snaga.

Luka Perunović: Tako je.

Ivan Minić: I koliko ti treba da se potrošiš da više ne možeš. Ali, suštinski ne postoje nikakva pravila. Ti postavljaš sva pravila. Kako izgleda okrenuti se ka tome? Nemaš više tu vrstu stege da moraju nekakvi resursi da postoje i to sve. Resursi postoje, priroda napravila.

Luka Perunović: Postoje resursi. Postoje resursi u smislu da taj smer koji se penje treba da se opremi. To je ona oprema koja se zakuca u stenu i ja ti drži život. I treba da traje. Ali, mi smo baš, kako da kažem, penjači su intuzijaste. I svako će da odvoji 100 evra iz svog džepa da napravi sebi smer. Ne sebi, velika greška, svima. Znači, svaki smer koji je postavljen je sve. I on je svačiji, nije ničiji. Tako da resursi su postojeći, ali ne ograničavajući.

Ivan Minić: Jedna od stvari od početka ti danas vodiš penjački klub Zemun. Penjački klub Zemun je poznat po steni u Zemunu, koja je napravljena na Keju i koja je jedna od landmarkova ovog grada, posebno leti kada ima raznih šarenih ljudi koji se veru po toj steni.

Luka Perunović: Tako je.

Ivan Minić: Da kažemo, to se negde dešava manje-više u isto vreme, pa ću te prvo pitati za faks, a onda za dalju neku priču sa penjanjem. Zašto te pitam za faks? Zato što je tvoja priča sa fakultetom prilično neobična. Generalno, ko god te je video, a ovi što slušaju šta da im radim, ti si generalno dosta neobičan jedan mladić.

Luka Perunović: E pa, hvala ti. 🙂

Ivan Minić: Kako si odabrao šta ćeš da studiraš i zašto baš to?

Kako savladati ETF

Luka Perunović: Pa, vidi, postoji par faktora. 

Ivan Minić: Prvo, išao si u IX, što znači da si bio geek. 🙂

Luka Perunović: Da, i te kako. Drugo, najteže je. I, treće, ćale i buraz – ćale je završio elektrotehniku, a burazer je tad studirao. Tako da to je sigurno pomoglo. Prosto mi poznato, ali lomio sam se između medicine, recimo, i ETF-a. I onda kuma, koja je medicinska sestra, zamolila da ne upisujem medicinu u Srbiji. OK, onda ETF. Ali, to sam odlučio dve nedelje pred upis. Seo sam i udri, udri, udri i upao. Probao sam i – da, kada sam položio taj prijemni, i onda sam otišao na ekonomiju, kao da imam neku rezervu ako upadnem na budžet tamo. I onda sam upao na budžet na oba i onda sam odlučio ETF ipak. Imao sam ideju da studiram oba paralelno i onda nakon prvog predavanja na ETF-u, osnove elektrotehnihe, sam samo pocepao tu ideju, zaboravio na nju. 🙂

Ivan Minić: Ti si bio dobar student. Ti si završio ETF.

Luka Perunović: Završio sam ETF.

Ivan Minić: Ne znam mnogo ljudi koji su završili ETF, a da nemaju baš očigledne posledice.

Luka Perunović: Eto, vidiš. 😀

Ivan Minić: Kako je to iskustvo bilo?

Luka Perunović: Bilo je – baš mi je drago da sam završio ETF. Zapravo, fakultet. Moja glavna škola je odatle, pošto se ne bavim time uopšte. To mi je malo nedostajalo, šta ćeš. Sedi, radi, ćuti, završi, ponovi, nemoguće, ponovi, uradi, završi, nauči, snađi se. Zapravo, snađi se. To mi je parola koju govorim. Izbacujem ljudima često, nekad napravim pičvajz, neko se uvredi, pa onda zapravo snađi se. To je najviše od srca mogu da ti kažem. I inženjer je snalažljivost, neko bi rekao da to znači. 

Ivan Minić: Dobro, suština jeste da rešavaš što svoje, što tuđe probleme, ali prolazak kroz ETF podrazumeva da dosta nekih prilično zahtevnih stvari moraš da pronađeš mnogo nekih ispita na kojima mnogi padnu, moraš da položiš u nekom trenutku. Posvećenost je – prilično je očigledno da si ti veoma posvećen svemu do čega ti je stalo. Tako da taj deo uopšte nije nejasan. Ako te je ložila matematika, ako je to nešto vuklo i bilo ti interesantno, matematika, fizika, hemija i cela ta priča, negde je logično da završiš na tako nekom mestu.

Luka Perunović: Da, jeste.

Ivan Minić: Ali, znaš, retki su slučajevi ljudi koji su upišu tako nešto, a da u principu nemaju ni u jednom trenutku jasnu viziju, ideju, želju da se time bave.

Luka Perunović: E, to je ono. Malopre sam ti to pomenuo, pre nego što smo krenuli da snimamo, ono kad sam pravilo da nije baš, jeste da ja ne delim tu pasiju. Pričam sa kolegama sa faksa i sad sve smo ispite završili. Naravno, na istom smo mestu u studijama i oni su već kao: “Gde ćeš na praksu? Čuo sam da bi mogao ovako! A šta ima napolju?” A ja negujem kožu na prstima nakon treninga i ne mogu da se, ni ne želim da se uključim u takvu priču. Tako da to mi je lagano počelo davati signal da to nije moj put.

Ivan Minić: Ali si ipak isterao do kraja.

Luka Perunović: Apsolutno, ne dolazi u obzir da ne. Nije dolazilo ni u obzir i kad mi je već bilo jasno potpuno iako sam još godinu i po ili godinu studija. Zato što počni-završi. To je to.

Ivan Minić: Ono što je najvidljivije što ste uradili je stena u Zemunu.

Luka Perunović: Tako je.

Ivan Minić: Svi znaju koliko je velika, kako izgleda i to sve. 🙂 To je negde i priča koja obeležava početak priče sa svojim klubom.

Luka Perunović: Počinje klub, da.

Ivan Minić: Otkud uopšte ideja za tvoj klub? Otkud ideja da se pravi cela ta priča u Zemunu? I šta se dešava sa scenom, tržištem, zajednicom, kako god, u onom trenutku kad ti počinješ i postoji jedna stena na Adi, koju su isto neki entuzijasti, ludaci napravili. Dok 10 godina kasnije, kad krećeš u priču da praviš nešto svoje. Obično ta količina entuzijazma obično dolazi iz toga što svako krene da vuče na neku svoju strana i to je način da se raširi cela priča.

Luka Perunović: Da.

Ivan Minić: Ti si baš povukao junački, OK, ali nisi jedini. Da kažemo, zajednica je rasla tako što je svako ko je napredovao imao potrebu da napravi nešto svoje.

Nastanak penjačkog kluba Zemun

Luka Perunović: Pa, da. Vidi, sad kad pogledam klubove po Beogradu, koji je sad već mnogo – morao bih da razmislim i da brojim zapravo da bih rekao, možda bih te slagao, jer ih je sad stvarno dosta – to su nekadašnji dobri takmičari. Svako je napravio neku svoju priču uglavnom ili treneri takmičari koju su bili uspešni. I nekako krenu. Nekako je to prirodno valjda ide, da skupi neku zajedničicu oko sebe, koja postoje zajednica, koja postaje klub. Isto kao moja priča – zapravo, kod mene je malo drugačije, ali doći ću do toga. Znači, svako je napravio svoju mini-stenicu, u nekom podrumu sklepao i okupljao 10 ortaka da tu treniraju. Pa, kad je došao 15, kad je došao 20, onda su morali malo da povećaju priču i onda je tako poraslo u ovo što je sada. Sad je poraslo dotle svako koga sretnem – svako zna šta je penjanje tačno, nije više planinarstvo i aplinizam, i ono gore “koji si najveći vrh osvojio” i te neke, nego zna šta je sportsko penjanje. 🙂 I to je najbolji dokaz. To je, na primer, zadnjih 5 godina je počelo da se eksponencijalno razvija i da dođem na penjalište i da ne znam onog lika, nego ne znam onih 10 likova, nikad ih nisam video, što je bilo potpuno nemoguće nekada.

Ivan Minić: Nekad su se svi ljudi sa dijagnozom prepoznavali međusobno. 🙂

Luka Perunović: Ne prepoznavali, prepoznamo se i sad, ali smo se poznavali. 🙂 A moja priča je malo drugačija zato što je moj ćale, koji mi je najveća podrška, svuda me vodio za ruku, od prvog treninga do svih Evropskih prvenstava, do svega, evo ide do kluba, sad smo poslovni partneri, on je 2009. osnovao klub. 2010. je napravio ovu stenu u Zemunu. Zapravo, konstrukciju smo tad postavili, pa smo onda oplatu radili još 3 godine svojim rukama. I to je bilo malo onako “evo ti klub, snađi se”, i ja ups sa 19 godina. I lagano korak po korak učio, radio. Tu stenu smo pravili, kažem, 3 godine smo radili u nekoj radionici, gde nam je pozajmio prijatelj, deo radionice u Luci Beograd, da je pretvorio u tešku hemijsku industriju, sa poliesterom, onim smolama i onim tkanjima, sa gas maskom. Baš je bilo zabavno. I onda napraviš jednu tablu, odvedeš je na stenu i zavrneš na 12 m. I tako smo… Vidi, 3 godine, koliko smo radili, ja nisam imao jedan vikend maltene. Zato što sam u radionici, nema šta, kad god mogu. Dosta žrtvovanja, zapravo, sad kad pomislim mogao sam da se šetam na Keju sa devojčicama i baš me briga, ali nisam. 🙂

Ivan Minić: Ali, ne bi imao onoliku stenu. Stenčugu.

Luka Perunović: Da, da. 🙂

Ivan Minić: Ali, taj momenat – hajde da objasnimo ljudima kako zapravo izgleda cela stvar. OK, videli su ko je prolazio, ko nije prolazio teško da može da ne primeti.

Luka Perunović: Da.

Ivan Minić: Ali, tu postoji onaj momenat gde ne znaš, kao neko ko je sa strane, ne znaš šta sve tu treba da se uradi, kako treba da izgleda konstrukcija, zašto baš na taj način, kakva je ta oplata, šta ona podrazumeva, čemu služi i zašto se baš na taj način radi. OK, sve je to improvizovano u uslovima koji nisu idealni, ali na kraju si dobio proizvod koji je…

Luka Perunović: Stoji 10 godina.

Ivan Minić: Stoji 10 godina i apsolutno ispunjava sve uslove koji su potrebni da bi mogao stvarno da vežbaš i napraviš rezultat zahvaljujući tome. E sad, kako izgleda? Šta je sama stena?

Pravljenje “stenčuge” na Keju

Luka Perunović: Dobro. Znači, stena je napravljena od modela koji je drug napravio od stiropora i onda smo to – onda smo ostvarili saradnju sa ljudima koji remontiraju termoelektranu. Ozbiljna neka ekipa. Šta je to? Bravarija? Da. To je jedina pomoć koja nam je – mislim, jedina pomoć, izvinjavam se, jedina stručna pomoć. Imali smo mnogo pomoći. Zato postoji. Znači, došli su ljudi, doneli su 4-5 tona čelika na livadu, zavarili je, napravili stenu postrance, došli sa dizalicom i zakucali je tamo.

Ivan Minić: U suštini ta konstrukcija treba da ispunjava niz nekih uslova, da ima određene uglove…

Luka Perunović: Ma, ne. To je sve proračunato. Radili smo simulacije na vetrove od 100 km/h, 150, ne znam ni ja šta. I na toj simulaciji stena se vrti ovako oko sebe. Kako da ti kažem, penjanje nije košarka zato što ti za košarku treba koš i lopta. Problem ovde je što bilo koji objekat koji praviš moraš prvo da napraviš ozbiljnu građevinsku neku akcija i da to bude bezbedno za svaku moguću ideju koju ludom penjaču može da padne na pamet da može da uradi, da sva oprema – kad već pričamo o steni u Zemunu, mi koristimo užariju i svu penjačku opremu. To mora da se penja, to je skupo, to ne sme nikad da zakaže, naravno. Nijedanput. Ikad. Tako da je dosta – behind the scenes je mnogo dublja priča nego što se vidi na prvi pogled. I baš moraš mnogo za sve da paziš i baš su ozbiljne posledice bilo kakve tvoje male nepažnje, jer si umoran ili šta god. Tako da…

Ivan Minić: Dobro, nauče te stvari da malo drugačije pristupaš. I taj momenat… Često ima taj – volim mnogo Sajmona Sineka i celu tu njegovu – i njegov storytelling i način na koji priča o stvarima. Ima pitanje koje – pitanje svih pitanja, odnosno dva pitanja koja su uvek vrte kada dođe na temu za diskusiju: pitanje poverenja između ljudi. I to je ono: “Would I trust you with my life or would I trust you with my wife.” I u principu osoba koja drži uže je osoba kojoj veruješ u oba slučaja. Ili makar sigurno u ovom prvom. 😀 Mora da postoji neverovatno poverenje, posvećenost, svako mora da bude zaista koncentrisan. Na mnogo višem nivou te potroši, osim samo fizički.

Luka Perunović: Apsolutno.

Ivan Minić: Što je s jedne strane jako teško, zahtevno i to sve, ali je divno.

Luka Perunović: Apsolutno. Ali, kao što si pomenuo na početku, da svi takmičari – u gomili sportova će te saplete. Ovde se podržavaju zato što ti čoveku držiš – OK, sad se takmičimo i onda ćemo za vikend da idemo na prirodnu stenu da penjemo i ja ti držim život, brate, stalno. Jedan momenat nepažnje i mrtav čovek. Ili povređen ozbiljno. Tako da to penjanje je baš duboko, makar ja kako ga posmatram svih ovih godina. Baš je svakodnevni odnos sa čovekom koji ti stalno drži život te neminovno otvara u saradnju.

Ivan Minić: Pomenuo si da ste konstrukciju podigli pre 12 godina, a da ste onda naredne 3 godine radili na tome da završite celu stenu. Naravno, nije neophodno da se ona cela završi da bi moglo da se koristi.

Luka Perunović: Ne, penjali smo, da.

Ivan Minić: Ali, šta je bio taj proces? Odnosno, što je to trajalo 3 godine i šta ste radili te 3 godine?

Luka Perunović: Pa, trajalo je 3 godine zato što, kako da ti kažem, ćale radi svoj ozbiljan posao.

Ivan Minić: Ti studiraš svoj ozbiljni fakultet. 🙂

Luka Perunović: Ja studiram svoj ozbiljni fakultet, treniram svoj ozbiljni sport, i putujem dosta, da penjem koliko god mogu. I članovi su ljudi koji imaju svoje obaveze. Nemam nikoga na platnom spisku. Nego sve su, kako da ti kažem…

Ivan Minić: Volonteri.

Luka Perunović: Da ti objasnim mojih 10 godina poslednjih. 7 ujutru ili kad god, i onda izlistam imenik koga danas mogu da smaram da mi pomogne. Razumeš? 🙂 Jer znam da hoće. Znam da radimo lepu stvar. Znaš li koliko moralnih dilema ja pružim na dnevnom nivou? Kad bih ih sve sabrao, bio bi šestocifren broj. Ali, vidi šta smo uradili – sjajno. Sjajno. Sve drugari. Pa se jave, samo: “Hej, Lukice, gde da dođemo u četvrtak? -Pa, dođi u radionicu”, ili, “Dođi na stenu, imamo neke rupe da izbušimo”, ili šta god da je današnji zadatak. I tako stalno. Sad neki ljudi se umore, pa prestanu, pa dođu ponovo kasnije da ti pomažu. Kako da kažem, meni je to nekako, zapravo, možda sam na poziciji da tako razmišljam, ali nekako je prirodno. Nema šanse, mi smo jedan kolektiv, kako će da se desi, ako svi ne radimo nešto što se svima nama desi. Tako da eto tako se i dešava, i dalje se tako dešava. Sad smo ušli u malo ozbiljniju priču, ali bez ljudi oko mene – mi ništa nismo.

Ivan Minić: Zato ti kažem, taj entuzijazam i ta energija je nešto što ne može da se ignoriše. Znači, može mene da ne zanima penjanje, ali ja kad vidim koliko je tim ljudima stalo, a među njima ima i prijatelja, ne može da me bude baš briga.

Luka Perunović: Jasno.

Ivan Minić: A neko će se iscimati i korak-dva više, uključiti se u tu celu priču. Mislim, ja bih se uključio, zvuči mi interesantno, ali mislim da sa mojom fizionomijom još neko vreme to neće biti opcija. OK, jedna od važnih stvari je stena u Zemunu zato što je toliko vidljiva, toliko privlači pažnju, gomila sa dijagnozom se skuplja, tu nešto radi, oni privlače druge ljude da probaju, itd. I to je neka najvidljivija reklama za sport koja postoji.

Luka Perunović: To je to. To je funkcija stene trenutno. Magnet, da privuče ljude, da vide šta se tu dešava.

Ivan Minić: E sad, ona je napolju.

Luka Perunović: Tako je.

Ivan Minić: Što podrazumeva niz problema za uslove…

Luka Perunović: To smo kasnije saznali. 😀

Ivan Minić: Da faktički jedan deo godine ne može uopšte da se koristi, jer sneg, kiša, i sve što uz to ide.

Luka Perunović: Hladno, da.

Ivan Minić: A u drugom delu godine opet – kako to obično biva u Beogradu, ili je prehladno ili je prevruće. Postoji jako kratak period godine kada je prijatno.

Luka Perunović: Tako je.

Ivan Minić: I jako mali deo dana noći i svega ostalog kada je u tom nekom toplu delu godine kad je zapravo prijatno, kad možeš da funkcionišeš. Kako izgleda životni ciklus stene, odnosno jedna godina? Odnosno, svaka godina je slična, ali kako oni izgledaju?

Godinu dana u “životu” jedne stene

Luka Perunović: Evo sad, na primer, april – buđenje, lagano izlazimo napolje, nameštamo smerove, pošto smo u oktobru ili kad već, u oktobru-novembru zgulili sve hvatove da bismo preneli neku salu. To je konstantno žogliranje, naravno. Držimo, recimo, zadnjih par godina – nije više ni par, nego ja sam samo izgubljen u vremenu i prostoru. Znači, na proleće odradimo nekoliko kurseva. Radimo osnovnu obuku, gde ti prvi put pipneš uže u principu. I sada na te obuke dolaze maltene – u stvari ogromna većina totalno novih ljudi koje ja nikad nisam video, nisu mi bili ni na treninzima. I tu naučimo par čvorova, naučimo najosnovnije osiguravanja, principe sporta i upoznamo se sa opremom. Da bismo onda radili taj kurs, kurs 2, koji te već uvede u priču toliko da ti si maltene nezavisan penjač. Sigurno znaš sve da uradiš što i ja radim svaki dan, samo se i dalje savetuje. Zapravo, neophodan je nadzor nekoga ko je tu već godinama. Da bi vodio te pripravnike, mora da bude stvarno neki sportski penjač, koji će da radiš ako bude neka situacija. Ali, ti ljudi su dovoljno sposobni da ne naprave opasnu situaciju, nego može da im se desi neka spontana stvar, koju ne možeš da pokriješ kursom, nego moraš da proživiš. Tako da to nam je početak, početak sezone. Trenutno se fokusiramo mnogo više na decu zato što odrasle treninge volimo da držimo u sali zato što su mnogo konkretniji, a ovde mi se ljudi razbeže na sladoled i kokice i ne mogu da razvalim ekipu od treninga zato što prosto disciplinu je teže nametnuti. U stvari, ne namećem nikakvu disciplinu, nego ostvariti kada je tako opuštena atmosfera, a klinci su ludi. Oni uvek hoće da rade i ima ih gomila. Baš je lepo.

Ivan Minić: Ima još dece verovatno koje su komšije donosile sa drveća.

Luka Perunović: Tačno to. I to je baš lepa atmosfera. Razgala mi se njih 30 i sad trči oko njih. Baš je lepo. I lepa je scena i na Keju, a pritom nam je sjajna reklama sigurno.

Ivan Minić: Ako nekog to zainteresuje u narednom periodu, kad je neka sigurna varijanta da naleti?

Luka Perunović: Ponedeljak, sreda, petak od pola šest do osam. Tu smo sa decom svake nedelje. Međutim, leti. I, naravno, pored toga postoje neki slobodni termini, gde samo neko dođe da dežura i da otvori za bilo koga ko hoće da proba. Međutim, to se leti malo – leti ostanu treninzi zato što su dovoljno kasne da bude pakao potpuni. Ili makar bude pakao prvih pola sata. I na jesen u principu ponovimo proleće. Znači, obnovimo smerove, pošto ti dosadi, u principu penješ jedno te isto mesecima. Obnovimo smerove, odradimo još dva kursa i teramo ljude na kamp negde u prirodu i zatvaramo stenu polako. Selimo te sve hvatove i opremu u sale i čekamo april.

Ivan Minić: Ovaj deo koji je u sali je drugačiji u smislu da – OK, nemaš tu visinu, naravno. I razlog zašto ste vi svi mogli da pravite te nekakve male sale u kojima ste trenirali prvobitno je to što ti zapravo ne treba previše ni prostora ni visine. Zakomplikuješ sebi život dovoljno da ti ne treba toga previše, ali jeste interesantno u smislu da sadašnjoj sali nemaš visinu, ali imaš širinu, što znači da imaš razne opcije, razne varijacije šta možeš da radiš.

Luka Perunović: Tako je.

Ivan Minić: Što u suštini verovatno znači da ne može baš tek tako da ti dosadi.

Luka Perunović: Apsolutno.

Ivan Minić: Svakako sve se to menja.

Luka Perunović: Obnavlja, da.

Ivan Minić: Ali, imaš, kako beše, sad kad smo gledali, bilo je ja mislim 8 različitih smerova u sali.

Luka Perunović: Da, četiri muška, četiri ženska. To je za takmičenje. Vidi, ti si došao na takmičenje gde smo mi ogulili celu stenu, oprali je i namestili takmičenje. Sad trenutno ima u sali, ne znam, između 50 i 70 boldera bude, i preko 100 smo pravili. Na jednom smo se istripovali, napravili smo 130 boldera. Sad imaš 130 već nameštenih problema da penješ, a pritom ti možeš samo da potpuno pomešaš, možeš da budeš potpuno neograničen narandžastim hvatovima, koje je jedna linija, i žutim – možeš svuda da ih izmešaš i uradiš u principu šta hoćeš. Tako da penjanje je baš – glavna odlika je raznovrsnost. Nikad nije isto. Bez ikakvog omalovažavanja, ako trčiš na stazi 100 m uvek, uvek ti je manje-više isto. OK, postoji neka unutrašnja stanja, da si danas super ili nisi super, ali kod nas ti je bukvalno drugi zadatak svaki put.

Ivan Minić: Dobro, ja sam čovek koji voli previdljivost.

Luka Perunović: Ja nisam. 🙂

Ivan Minić: Pa, vidi se, ali mogu da razumem i taj momenat. I meni je negde lep challenge kada izađem iz zone komfora i imam neku prijatnu nepredvidljivost, neki momenat gde mogu malo stvarno upalim mozak i bavim se problem-solvingom. I to je verovatno kao i dobar drivea koji ljudi imaju, koji ih drži vezanim u samo sport. Ono što je negde bio možda… Postoji mnogo stvari koje u prethodnih 10 godina idu jako na ruku penjanju. Sa jedne strane, neki ludak je napravio u Zemunu stenu, koja se vidi, jbg. ne možeš baš da je ne primetiš kada prolaziš. Postoji sve više klubova, postoji sve više takmičara, postoji dobrih takmičara koji privlače oko sebe neku publiku.

Luka Perunović: Tako je. Postoji Instagram.

Ivan Minić: Postoji Instagram. Postoji… Izašlo je iz okvira Beograda. 

Luka Perunović: Apsolutno.

Ivan Minić: Imaš takmičare koji su iz cele Srbije. I sad na prvenstvu je bilo takmičara iz cele Srbije. Ali, jedna od možda najvažnijih stvari je to da mi imamo na globalnu nivou takmičarku, koja je jedna od najboljih na svetu.

Luka Perunović: Stašu.

Ivan Minić: OK, sticajem okolnosti, povrede, za dlaku nije otišla na Olimpijske igre, ali svi su izgledi, daj Bože da sve bude kako treba, da u Parizu imamo takmičarku koja je kandidat za medalju. Pa, sad da li će da se desi ili neće da se desi, to nikad ne znaš.

Luka Perunović: To ne možeš da znaš.

Ivan Minić: Nažalost, jednom je u četiri godine, pa ne možeš da proceniš. Ali, već sigurno 5-6 godina se o njoj priča. Snimale su neke ekipe neke dokumentarce, radili su se neki intervjui.

Luka Perunović: Bila je po bilbordima po gradu.

Ivan Minić: Bila je na bilbordima, bila je zaštitno lice jednog telco operatera, itd. Sjajne stvari se dešavaju. E sad, voleo bih – nije ona ovde, ovo je tvoja priča, ali ona jeste jako važna za sam sport.

Luka Perunović: Staša nosi priču.

Ivan Minić: Voleo bih da malo ispričamo njenu priču. Ono koliko misliš da bi bilo interesantno ljudima. Čisto da im damo kontekst da shvate prvo koliko je neverovatno to što ona radi, koliko je to veliki trud cele porodice i drugo koliko to znači za sam sport kod nas. Jer sada ljudi znaju, nije im to više strana stvar. Videli su, imaju osećaj kada je u pitanju sport.

Luka Perunović: I neko je istaknut, takođe dosta bitno.

Ivan Minić: I taj momenat da znaš da ako neko može, onda imaš osećaj da može još neko.

Luka Perunović: Da, da. 🙂

Ivan Minić: Možda ne može svako, ali može još neko.

Uzdizanje Staše Gejo

Luka Perunović: Ja sam Stašu prvi put video u Nišu, naravno, na takmičenju u Nišu. Ona je 97, ja sam 90. Znači, 7 godina je mlađa. Ja sam bio klinac na takmičenju, a Staša je bila neka beba od 2-3 godine, koju su vezali… Ne znam da li su je našli – nekako su je vezali. Pošto ne znam da li imaš toliko mali pojas koliko je ona mala bila. 🙂 I ona je penjala taj neki takmičarski smer, malo smo je, naravno, pomagali, malo smo je vukli. I kao vidi ovo ludo dete. Znaš li kolicna je? Ne znam da ti objasnim kolicna je. Tako da smo svi navijali: “Hajde, Staša!” Da bi jako, jako uskoro, postala već ozbiljan, pa neprikosnoven takmičar kod nas. I onda gde je ona napravila korak, na primer, koji ja nisam? Ona je otišla iz zemlje da isprati uslove. Mislim, otišla – trenirala je u Sloveniji. Vodili su njeni roditelji svuda po Evropi, po najboljim salama, gde se zapravo i održavaju kasnije Evropska prvenstva. Dosta ti znači da upoznaš stenu na kojoj ćeš se takmičati. I upoznavali ljudi, networkovali i prosto se polomili oko nje. Cela porodica se potpuno posvetila njoj. I fantastično šta su radili. To je, ne znam kako da predstavim, mi smo dosta iza sveta sa uslovima. Baš dosta. Ja sam u svom tinejdž angstu govorio da sam rođen u Austriji bio bih u prvih pet na svetu, ali ona je otišla u Austriju. Mnogo puta. Mnogo puta iz Niša. Iz Niša do Austrije za vikend da skoči na trening ili tako nešto. Tako da evo i vidiš jedan rezultat jednog kolektivnog rada.

Ivan Minić: Ali, koliko je to… Sećam se, bio je neki dokumentarac u kome je neka TV ekipa otišla do kluba u Sloveniji gde trenira. Dobro, viđao sam, nije da nisam viđao kako to sve izgleda, i onda, brate, gledaš ono i fazonu si ovi ljudi su napravili kao pećinu u nekoj sali. I ono je toliko teško, ono je suludo teško. I ovo što sam gledao kod tebe je teško. Ima nekih momenata gde ti bukvalno visiš sa jednog ili dva hvata, toliki je ugao. A ovde vidiš bukvalno napravljeno je kao tuneli u okviru svega toga i vidiš nju kako vežba i vidiš tu još neke devojke i momke koji vežbaju i neverovatno je teško. Verujem da je i neverovanto kompetitivno na tom nivou, ali…

Luka Perunović: Nisam siguran. Mislim da ono što stvarno odlikuje penjanje na svim nivoima je da je u izolaciji pred nastup smo ortaci. Ja nemam uzorak drugog sporta, nisam trenirao – trenirao sam džudo kao klinac, ali nisam bio na takmičenjima da vidim kako to izgleda, ali dovoljno živim život, pa znam kako to mora da izgleda. I stvarno imamo jednu jako posebnu priču u penjanju, rekao bih taj neki timski duh i zdrav razum je zapravo opstao. Zasad. 🙂

Ivan Minić: Ono što je bilo vrlo značajno je da imaš tog jednog protagonistu-protagonistkinju koja negde baca svetlo na sport.

Luka Perunović: Tako je. Ona se prosto probila toliko da ne možeš da je ne primetiš. Kad neko donese medalju sa Svetskog prvenstva, onda se postavi pitanje šta se ovde dešava. I to pitanje se raširi u to da je na bilbordu, kao što sam rekao, i da sad već ljudi vide da prosečan građanin vidi nekoga na steni nasred ulice – prikaz nekoga na steni nasred ulice. I to se osetilo zato što, kažem ti, u jednom trenutku je, a ne mojom zaslugom, samo odjednom u klub krenulo toliko više ljudi. To nas je i poteralo da napravimo onu stenu u Bigzu. Zato što odjednom imam 40 članova. Ne znam šta da radim s njim kad dođe zima.

Ivan Minić: E, to sam baš i hteo da te pitam, kako je izgledao razvoj tog zatvorenog dela kluba, koji može da se koristi cele godine? Šta je bilo prvo?

Razvoj kluba u zatvorenom

Luka Perunović: Pa, recimo, nekoliko godina nakon što smo digli stenu u Zemunu smo napravili malu bolderanicu iliti nekadašnju perionicu, koju smo preimenovali, što je prostorija od 35 kvadrata u podrumu stambene zgrade u kojoj sam živeo. Tu smo uspeli da strpamo 23 ljudi na jednom treningu. Mislim da je to rekord. I tu smo bili godinama. Zato što je broj članova bio na dovoljnom nivou, u stvari, na dovoljno malom broju i na dovoljno nivou entuzijazma da će da trenira u podrumu rado. Međutim, kada je krenuo da se oseća neki bum, ekspanzija i popularizacija penjanja, onda sam shvatio imam 40 članova u avgustu i 25 ljudi mi ode u oktobru zato što ti ljudi neće baš da treniraju u prašnjavom podrumu. I kad se to ponovilo 2-3 godine zaredom, onda smo shvatili: OK, potražnja je veća nego što mi možemo da ponudimo. Hajde da ponudimo nešto drugo. I onda smo nakon nekog perioda traženja ušli Bigz. Otišli smo na sastanak sa direktorom Bigza, on nam je rekao prvo: “E, super stvar radite, vi sportisti! To je sjajno! Nego, je li vi znate da se Bigz prodaje? -Znamo. -Ne možemo da ponudimo nikakav stabilan ugovor. -Dobro. Hajde vi nama pokažete tu salu.” To je bio neki arhiv Bigza. Možeš misliti kako arhiv Bigza izgleda. 🙂 Gomila nekih polica zakucanih za te betonske zidove, sa 50-godišnjom nekom prašinom. 🙂

Ivan Minić: Generalno, ta zgrada, bez obzira na sve ono što je došlo posle, kad je to postao alternativni kulturni centar grada, ali ta zgrada je impresivna.

Luka Perunović: Sjajna, sjajna je.

Ivan Minić: Sve te zgrade koje su napravljene tada su baš neverovatno impresivne.

Luka Perunović: Golemo.

Ivan Minić: Kao da je neko pravio da traje hiljadu godina. 🙂 I kapiram da je osećaj kad ulaziš u tako nešto, brate… 🙂

Luka Perunović: Čim sam ušao u salu, imam i dalje snimak negde na telefonu, spojim pred vratima i snimam lika što nam otvara, uđem unutra, napravim tri koraka i kažem: “To je to!” Znači, velika, 4,4 m visoka, betončina, možeš da udariš anker gde god hoćeš, široko. Mi smo išli – sve naše stene u zatvorenom su kotlarnice i podrumi, koje stisneš zid uđeš u malter prstom 3 cm. Šta ćeš, sirotinja smo. Najbolji opis penjanja, u stvari, izgradnje penjanja, naših svih problema – samo sirotinja smo. Nema, brate, pa se snađu. Ali smo zato snalažljivi. I onda smo na taj totalni rizik ušli u Bigz. Pravo da ti kažem, dosta me je to lično opterećivalo. Imao sam – visio mi je mač iznad glave stalno. Svaka dva-tri meseca je stizala vest kao: “Prodat Bigz!” Jao, šta ću sa svim ulaganjima, koja nisu mala, nikako da napraviš stenu. I na kraju sam odlučio da uopšte neću da se nerviram, jer mi smeta, bolje da radim.

Ivan Minić: Dok traje – traje.

Luka Perunović: Da. I onda su nas izbacili dva meseca nakon te moje odluke. 😀 Ali, šta ćeš!

Ivan Minić: I sada ste u blizini.

Luka Perunović: Hvala Bogu, našli smo salu na kilometar od Bigza. Na Senjaku. U Viktora Igoa 4. Tako da smo napravili jednu mega akciju selidbe, gde smo imali ponovo gomilu volontera. Hvala im svima, svima zauvek. Potegli jedno 10 tona materijala smo preneli za dan. 35 ljudi je došli. I onda nekako kad se takve stvari odvijaju i kada… Ja dosta volim da filozofiram, ali kada vidiš takvu neku priču i da ti dođe deseti čovek ove godine i kaže: “Penjanje mi je spasilo život. Imate oazu”, i slične komentare i onda samo guli. Taj nivo energije koje ti tako nešto daje smisla… Ovo očigledno ima smisla kad ti čovek iz duše priča šta je ovo za njega uradilo, onda samo mogu da zasučem rukave. Desi se da presisam, pa da uđem u neki burn-out. Trudim se da balansiram, ali dobra je priča. Baš je dobra priča.

Ivan Minić: Zato si i ovde. Priča je jako dobra. I, kažem ti, energija je neverovatna. U vreme u kome smo faktički svi zaboravili na tu neku i solidarnost i taj neki momenat zajedništva i svega toga, ti uđeš tamo i osećaš – prvo, vidiš komunu, a onda te ta komuna usisa i ti se osećaš… Ja se ne osećam prijatno kad sam okružen ljudima, generalno ne volim baš ljude, ali tamo mi nije bilo frka.

Luka Perunović: Ma, kakvi. Prihvaćen odmah.

Ivan Minić: Jer je energija fantastična. Istovremeno se osećam kao da sam na utakmici, ali kao da sam na utakmici sa najboljim ortacima. Jer su svi potpuno otvoreni, svi pričaju o svemu. Tu su deca svih veličina, psi svih veličina. 🙂 Znači, i svi su tu sa ciljem da podrže nekog. To nisu takmičari, to nisu ni rođaci takmičara, to nije kao došla porodica da gleda. Ne, ne.

Luka Perunović: Došli ljudi da se zabave, da podrže.

Ivan Minić: Došla ekipa, došli drugari. Drugari iz kluba, iz jednog, drugog, trećeg i stvori se neka neverovatno pozitivna energija oko svega toga. Hoću još jednu stvar da te pitam, imamo još tema, ali jedna mi je posebno značajna upravo zato što si sad dao malo taj uvid na tu stranu, koliko je to važno ljudima koji su deo toga, sa jedne strane fizički aspekt toga, trening, mnogo je dobar osećaj – ja to ne mogu da objasnim ljudima koji nikad to nisu doživeli. Ja nikad nisam, dok sam trenirao i dok sam bio fit i sve, ja nikad nisam bio lik koji je imao six-pack. Imao sam ga 15 dana, jer sam hteo da vidim da li može, ali to je to. Nisam imao ogroman biceps, nisam imao ništa od toga. Nisam bio iscrtan. Ali, taj momenat da ti skočiš sa svojim telom i vazduhu možeš da uradiš šta god hoćeš. To je neverovatna stvar.

Luka Perunović: Da.

Ivan Minić: To je neverovatna stvar fizički, jer podrazumeva da se malo drugačije baviš time, nego da stojiš ispred ogledala i radiš bidžu, što je, je li, omiljeni sport u Srba ili neki drugi deo tela, ko to više voli, ali ovo je stvar funkcionalnog treninga, što je neverovatno.

Luka Perunović: Apsolutno, da.

Ivan Minić: A drugi deo toga je kako se ti osećaš kad sve to možeš, hoćeš, kako funkcioniše tvoj mozak u tim okolnostima i koliko je to…

Luka Perunović: Zdravo.

Ivan Minić: Zdravo, iscrpljujuće, psihički i fizički, a koliko se ti nakon toga osećaš dobro. Zato što to je kao najbolji mogući trening i za telo i za glavu, a mi u principu izbegavamo da treniramo glavu generalno.

Luka Perunović: Apsolutno, ali stena ti ne da. Stena ne može… Meni deluje baš jedna totalno celovita priča. Prvo, fizički aspekt. OK, prsti su najbitniji, jer ti je to kontakt sa podlogom, i onda podlaktice.

Ivan Minić: Generalno, tvoje ruke – potpuno si se preoblikovao.

Luka Perunović: Jesam, naravno. Profesionalna deformacija. I onda ako širimo priču, možda je bitnije da vučeš nego da guraš, jer ipak se vučeš, manje se gura, ali, da skratim priču, najslabija karika od prstiju na nogama do glave će da te izda u tvom najtežem smeru. Da li ti je dupe preslabo, da li grudi ne mogu da izdrže ili šta god hoćeš. Tako da tera te na celovitost, a onda tek možeš da uđeš zapravo u celu priču koliko te tera na celovitost. Zato što je stena jedno savršeno neutralno kameno ogledalo, nju baš briga za tebe i onda ti sve što uradiš si ti. Znači, klasična scena je da skine penjačicu, to je patika za penjanje, gađa stenu, jer nešto nije uspeo da uradi. 🙂 Kakva scena! 😀

Ivan Minić: Dobro je da je patika za penjanje. 🙂

Luka Perunović: Da, šutira se, galami se. Stvarno je sjajan učitelj, ja boljeg nisam upoznao. Juče sam došao sa kampa, bio sam tri dana na kampu da penjem, konačno sam ugrabio, i penjem nešto što mi je baš, baš teško. I silazim sa smera i opet sam se zaljubio. Ja sam potpuno kurva za attention. 🙂 Taj izazov mi toliko uđe u glavu. Legneš da spavaš, ponavljaš svaki pokret. Leva ruka, desna ruka, kako mi ovaj prst stoji, je li sad da udahnem triput ili dvaput dok odmaram, da otkopčam levom rukom osiguranje ili desnom, da li mi je kolenu unutra. Svaki sitni detalj moraš da vizualizuješ za nešto što je stvarno teško da bi ostvario i da ti bukvalno – pred spavanje to najčešće rade – da utabavaš sebi proces, koji kad dođeš na lice mesta se samo onda spontano desi.

Ivan Minić: Imaš materijal da te boli glava.

Luka Perunović: Da, naravno.

Ivan Minić: E sad, pošto to ima toliki značaj za ljude koji su deo toga, zaista ima, znam ih pa mogu da kažem i mimo tebe, koji si očigledno čudan…

Luka Perunović: Da, ja sam potonuo.

Ivan Minić: Šta se dešava kad dođe kovid?

Kada se kovid obruši na penjače

Luka Perunović: Problemi. Vidi, pametni su pobegli iz grada na stenu. Ja nisam bio pametan. Ja sam imao klub da nešto spašavam. Pa, šta se dešava? Dešava se to da u početku gasi, zatvaraj, sve nije bitno, jer dolazi neki virus koji uopšte ne znamo šta je, da li će sve da nas potamani ili kako. Stvarno vam nije OK – svi hvatamo rukama isti hvat, pa izdahneš, pa…

Ivan Minić: Dosta se diše, primetio sam. 🙂

Luka Perunović: Dosta se diše, dosta i pljuje sigurno, i rukama sve razmazuješ. Stvarno nije idealna sredina, a ponovo ne možeš alkoholom da naprskaš svaki hvat. Nerealno je iz mnogo razloga, koje uopšte ne moram da objašnjavam. Tako da smo se primirili, poštovali smo mere i baš nas je razvalilo. U principu samo daj nakon svog ulaganja onda cela sledeća godina bila disfunkcionalna. Međutim, kako je stvar krenula da odmiče, snalazili smo se za treninge u nekim manjim grupama, drugačijim terminima. Iscepkali smo priču da bi to nastavilo da se dešava. I, naravno, na prirodnoj steni, kako da ti kažem, ako nas petoro koji ekstremno pazimo na svoje zdravlje, mi se baš ložimo na to, penjači, odemo negde zajedno i prespavamo čak i u šatoru, ja to prihvatam. Nemam nikakav problem s tim. Iskašljaću sve što treba da iskašljam. Ako se zakačim, naravno, prema drugima sam odgovoran, izolovaću se, ali mnogo je zdravije da se baviš nečim i da preležiš nego da si ono izolovan. Nas tek čeka neki hipertalas, da shvatamo šta nam je korona uradila, koliko depresije i anksioznosti nas čeka i ko zna kojih problema i sa kičmom od sedenja, ležanja. 

Ivan Minić: Imaš i taj momenat da ljudi koji su bili aktivni automatski to je jedan kanal na koji se oni oslobađaju i stresa i besa i svega. I onda samo to nemaš.

Luka Perunović: Tako je.

Ivan Minić: Ja gledam ljude u svom okruženju i to je i mnogo dobrih stvari koje su se desile tokom kovida, ali i jako loših stvari. Ali, u suštini, kovid ima taj momenat, barem se meni tako čini, da je samo kao pojačivač ukusa. Ono što je dobro, bude još bolje, a ono što nije bilo dobro, ili se potpuno raspadne ili bude gore nego što je bilo. I baš smo to skoro u nekom krugu prijatelja sedeli, komentarišemo kako zapravo izgleda sada više od dve godine kasnije, kako izgleda život i koliko zapravo veza, brakova je puklo, koliko prijateljstava je puklo. Jer imaš sad situaciju da više ne možeš dva sata dnevno da glumiš. Jer koliko god da je…

Luka Perunović: Preguraćeš.

Ivan Minić: Preguraćeš. Dva sata ćeš da se praviš da je sve OK, jer ti je lakše da tako funkcionišeš i to sve. Navikao si, šta god. E, sad više nema dva sata. OK, sad ima ponovo, ali imali smo jedan period u kome tih dva sata nisu bili dva sata, nego je to bilo…

Luka Perunović: 24.

Ivan Minić: 24. Ako spavaš 8, onda 18 efektivno ili 16 se baviš time. Sve te stvari koje smo gurali pod tepih su odjednom su se našle u dnevnoj sobi. Ti možeš da ignorišeš da u dnevnoj sobi postoji mali vulkan, ali nakon nekog vremena postane malo teže da ignorišeš sve te stvari. Ja ne mogu da zamislim koliko je tim ljudima koji su bili deo takve neke priče koliko im je sve to nedostajalo, kao način da kanališu svoju energiju, i koliko su zapravo jedva čekali da se vrata čim su imali priliku za tako nešto.

Luka Perunović: Tako je i bilo. Pazi, uprkos – sećaš se kakve su bile amplitude u zabranama i u potpunoj slobodi odjednom, pa opet sve zabranimo, pa sve može, i tako to, i kad sve može, ja pustim da sve može. Znači, neverovatna ekspanzija usred pandemije. Zato što su ljudi već popucali od sedenja, tačno to što pričaš zapravo. Ja mislim da je to pomoglo da preživimo. Pošto već kad smo ušli u Bigz, imali smo solidnu stanarinu koja nije stala. Možda su nam jedan mesec dali pola cene da platimo, na primer. Možda. Možda ne, možda da. Ali, sve se nekako uklopilo. Dosta te sreće isprati kad se izložiš, kada uđeš u rizik. Nije ni da se ne dese srećne okolnosti. Tako da nismo nešto propatili sa članstvom, što se tiče korone, a rekoh baš suprotno. 

Ivan Minić: Dobro, postoji razlog zašto je to bilo tako. To ti je isto onaj momenat gde ljudi počnu malo više da pričaju o tim stvarima i onda vide u svom okruženju da je neko OK, dok se svi ostali raspadaju nego je OK. 😀 “Što si ti OK? -Zato što sledeće nedelje krećem ponovo da penjem.” 😀 Ali, dobro. E sad, hajde da se vratimo samo na aspekt sporta kao takmičarskog sporta. Jedna stvar je to što je to divan hobi, zanimljiv, što ima svoje manifestacije u zatvorenom, otvorenom, itd, u prirodi, ali jedna od stvari koje jesu bitne je i taj takmičarski deo cele priče. Takmičarski deo, da kažemo, postoji značajan napredak u svemu što se dešava. Postoji napredak i u količini resursa koja su na raspolaganju. Jedna od stvari je da zato što imamo takmičarku koja je jedna od najboljih na svetu, imamo sada i resurse koji su na svetskom nivou, koji su dostupni penjačima u određenom obimu. To je stena koja je napravljena u Košutnjaku, koja je – ja sam video snimak, nisam bio da je vidim, ali video sam snimak i ono je ludilo.

Luka Perunović: Totalni worldclass. Ne možeš naći bolje. I ono je potpuni blagoslov što neko može da ima priliku da u Beogradu to radi. 

Ivan Minić: Ono što hoću da pričamo je šta je sve potrebno da bi sport kao sport rastao. Sa jedne strane, uvek imamo taj momenat da koji god sport da analiziraš od ovih koji su više mejnstrim, a i ovi koji možda su mali sportovi, jer ja ovo doživljavam kao mali sport – mali, olimpijski sportovi su mnogo lepa stvar, to su sportovi u kojima osvajaš medalje, jer u velikima mala zemlja obično nema šanse.

Luka Perunović:  A zašto neće mala zemlja? Ja mislim da je fundamentalni problem keš, podrška.

Ivan Minić: Ma, naravno. I kad praviš – OK, mi imamo uspeh u timskim sportovima godinama unazad, ali generalno za timski sport najvažnije ti je baza i proces selekcije. Ne možeš da imaš istu bazu kad imaš 7 miliona i 300 miliona stanovnika. Sa svim resursima koji uz to idu, da potpuno zanemarimo taj momenat da u Americi, Britaniji, Australiji zapravo imaš sve moguće resurse da ti takmičar napreduje, a ovde kako se snađeš. I sama činjenica da imaš ozbiljnu razliku u bazi i da selektiraš – ako imaš 300 miliona ljudi i svaki 100. se bavi nečim, OK, u njihovom slučaju to je 3 miliona baze, u našem slučaju 70.000 baze, što postoji tu razlika. Mali sport, obično postoji disproporcija u raznim momentima. Kada imaš uspešne takmičare, imaš možda i uspešne trenere, jer neko je morao napraviti te takmičare, verovatno ih nema dovoljno, ali postoje, a onda ti, recimo, fale ti sudije, fali ti taj neki deo priče, jer to nije kul. Super je, u suđenje ulaze oni koji su kao takmičari najčešće završili svoju karijeru, a žele da budu u sportu. Među trenerima isto najviše takvih ljudi. A, ovde nemaš 60 godine istorije, pa da povučeš iz baze, iz fundusa samog sporta, da povučeš sve te ljude, a sve to je neophodno da bi sport mogao da raste. OK, to podrazumeva mnogo improvizacije, ali podrazumeva i mnogo posvećenosti.

Razvitak kadra u sportu

Luka Perunović: Pre 5 godina bih ja tebe mogao da – pričamo negde i kažem: “E, treba mi sudija za takmičenje sledeće nedelje. Je li možeš?” I objasnim ti šturo kako sudiš nekome sportski rezultat i ti dođeš. Znači, bukvalno smo se tako snalazili. Moj ćale je sudio X puta, svi drugari ulete. Ono na čemu sad radimo i apsolutno je neophodno je upravo kadar. Znači, mi nemamo još uvek razrađene načine da u okviru Saveza neko ima licencu, makar čak da osigurava nekog, što kapiram da bi bilo potrebno negde sprovesti kroz papire. Kapiraš da neko je sposoban da drži nekog, samo da drži takmičara dok on penje. Samo, vrlo veliko samo. Ali, i to se sad dešava. Od prošle godine sam predsednik Route Setting komisije iliti Komisije za postavku smerova na takmičenjima. Tu je nešto krenulo da se dešava. Dosta dobro mislim da su takmičenja skočila u kvalitetu. Zapravo, imamo po 50 ili 100 takmičara više nego pre godinu dana. To dovoljno govori. Jedna drugarica je preuzela komisiju za suđenje, organizovala kurseve, ljudi ispolagali, napravila materijal odakle da uče, napravili pravilnik od 60 strana – 60 strana dosadnih pravila, svedenih.

Ivan Minić: Dobro, moraš ih znati ako želiš da se takmičiš.

Luka Perunović: Tako da stalno se dešava nabolje, stalno ide nabolje. Ti možeš da gledaš hiljadu stvari koje još ne valjaju, ali stalno se dešava nabolje i to je strava. I ljudi ulaze sad već ono što osećam u poslednje vreme oko sebe, samim tim i u penjanju, da kvalitetni, raspoloženi, nesebični ljudi ulaze bez očekivanja ličnog da unapređuju sport. E, to je ista ova zajednica koja je tako prijatna će stvoriti takve, kako kažeš, ljude sa dijagnozom.

Ivan Minić: Dobro, na kraju dana svi ti ljudi koji su menjali svet oko sebe na neki ozbiljniji način obično su imali neke dijagnoze. Neki su menjali na dobro, neki na loše, ali svi su bili na svoj način pomereni iz nečega što je uobičajeno – uobičajeno je da budeš pasivan, da budeš potpuno pasivni učesnik života, da nijednu odluku suštinsku nemaš da doneseš. Imaš dnevne odluke, koje ćeš čarape da uzmeš, ali suštinski ne upravljaš svojim životom ni u jednom trenutku.

Luka Perunović: Daleko bilo.

Ivan Minić: To je realnost.

Luka Perunović: Razumem.

Ivan Minić: Ja često imam te razgovore sa ljudima koji iz nekog razloga imaju potrebu da pričaju sa mnom na te teme, razvoj karijernog puta, razvoj ovoga, razvoj onoga. “OK, a šta ti hoćeš? -Pa, ja bih samo hteo da radim svoj posao.” Pa, ne funkcioniše tako. I mnogi ljudi bi hteli samo da rade svoj posao, ali ako hoćeš da imaš slobodu, ako hoćeš da imaš neku vrstu podrške, resursa, da postaneš prepoznatljiv, to obično znači da moraš da napraviš iskorak izvan onoga što bi ti samo hteo da radiš.

Luka Perunović: Da, i ono što sam i ja, kako da ti kažem, nedelju dana radnog iskustva u životu. Jednom su me drugari odveli neki da farbamo stub na Kopaoniku, neki telekomunikacioni. 

Ivan Minić: Zato što se dobro vereš. 🙂

Luka Perunović: Pa, to penjači rade visinu, naravno. Čak me nisu pustili na visinu, nego sam ja farbao dokle mogu da dohvatim, jer sam bio klinac, imao sam 16 godina. Ali, imam 100% radnog staža svog. Raspadam se vrlo pozitivno koliko radim. I ono što primećujem da ljudi nemaju ni predstavu kako izgleda, da svaki dan, uz svu slobodu koju imam, ja moram da napravim svoj dan potpuno. Mene ne čeka nikakav posao na stolu, fascikla ili taskovi na nekom grupnom chatu, šta god, nego probudi se i provali šta da uradiš. I opet, i opet, i opet. Sve od tebe zavisi. Ne bih ni sa kim menjao, ali potpuno ne znaš, stalno ne znaš.

Ivan Minić: Dobro, imaš taj momenat da pokušavate da napravite put gde ga nikad nije bilo. Jedna stvar je da dođeš i da uradiš nešto što su svi ostali već radili. I to je lepo kada prođeš nekim putem gde su ljudi koji su ti uzori prolazili, ali ništa ne može da se meri sa tim kad praviš svoj. I to može da bude i stresno, i teško, i sve to, ali…

Luka Perunović: Apsolutno.

Ivan Minić: Ali, taj momenat kad prvi put uradiš nešto što si mislio da je nemoguće i onda svaki dan radiš nešto što si ti mislio da je nemoguće, što je neko mislio da je nemoguće, te u principu navikne na to da skoro ništa nije nemoguće. OK, postoje stvari koje jesu, je li, fizika je neumoljiva prilično.

Luka Perunović: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Ali, postoji toliko toga gde mi na neki naš način možemo da se poigramo sa tim.

Luka Perunović: Da, tako je.

Ivan Minić: A da bismo mogli, moramo prvo da znamo da pomislimo da možemo, da se drznemo da mislimo da možemo.

Luka Perunović: Da drznemo, bukvalno.

Ivan Minić: Šta je iz tvog ugla budućnost penjanja kod nas? Prvo, šta je za tebe lično? Ti si rekao, tebi više takmičarsko penjanje kao takmičara u principu ne zanima. Možda ćeš tu i tamo biti prisutan.

Luka Perunović: Pa, uleteću negde, zabavno je dosta.

Ivan Minić: Ti vidiš sebe kao neko ko pobegne u prirordu kad god ima priliku.

Kakva je budućnost penjanja kod nas

Luka Perunović: Vidi, ja se stvarno osećam, neko misli da sam lud, ali ja mislim da moje najbolje penjanje dolazi tek. Zapravo, ubeđen sam. Naštelovan sam da tako – možda sam naštelovan da tako razmišljam, pa sam u iluziji. Sasvim otvoreno, OK, ali prosto kako sazrevam kao lik, bolje koristim svoje resurse. Imam sjajnu podlogu za sportski rezultat neki ili šta god. I malo sam naučio da doziram, da ne penjem 100 sati nedeljno, da mogu da se odmorim, i da bolje isprogramiram svoj trening tako da je održiv. Ja shvatam da je jako bitno biti u kontaktu sa suštinom. Ako bih ja prestao da penjem, sve bi se – ne možda raspalo, ali možda izopačilo. I to stalno govorim svojim trenerima i ljudima oko sebe, nemoj da izgubiš kontakt sa penjanjem zato što… Prvo, ne možeš nekog da naučiš ako ne znaš da mu pokažeš. A, drugo, neke stvari koje nisu lako opisive rečima ti se stalno dešavaju ako si u penjaju; ako nisi, ako samo dođeš da oguliš trening, to onda samo neka obaveza, to je totalno drugi kvalitet.

Ivan Minić: Opet se vraćamo na Sineka i on kaže: “Nemoj da izgubiš svoje zašto.”

Luka Perunović: Zašto, da.

Ivan Minić: Šta ti vidiš kao neke naredne korake, koji ti se čine da će se desiti u periodu koji dolazi? Počela su i ozbiljnija takmičenja i naša nacionalna, sve je više znaka da će biti još nekih ozbiljnijih takmičenja. To je dobar način da te motiviše da moraš da iskoračiš.

Luka Perunović: Ja mislim da je kadar sledeći korak. I na tome hoću da radim. I radim, zapravo. Neke trenere iz našeg kluba šaljem ih na neki faks da dobiju neku diplomicu da bi mogli da se licenciraju. Prosto, sad smo pravili neki route setting seminar pre dva vikend. Dobili smo neku zverku iz inostranstva, koja radi route setting na najvećem mogućem nivou da nam drži seminar. Planiraju isto takvi neki seminari za trenere. Mislim da je neophodno da ljude koji imaju entuzijazam zato što drugačije za sada ne može, a možda i nikad, da ih naučimo i obučimo da mogu da žive od toga. Jer za sada sve na “e, u sredu imam slobodan dan, hoćeš da držim trening”. Ako neko neće da drži trening, ja držim trening. Zato što ja sam all-in i to je to, ali ja već daleko iza granica toga što mogu sam. Ali, kapiram sada da kada bih imao oslonjive ljude oko sebe, koji su u tome, nebo je granica. Bukvalno tako se osećam. I mislim da je to neki neophodni korak, što se strukture tiče, a ovo što će doći posle – doći će, kako da ti kažem, samo do toga imaš manje povreda. Zato što ljudi koji drže treninge ne znaju šta rade, pa će biti mnogo bolje utisaka, mnogo bolji rezultata, pa makar čak i preko Instagrama. Da neko ono super što uradi na steni, to će da privuče još ljudi. Mislim da je to glavni i neophodni korak da se dalje zakotrlja priča. Priča ima – postoji veliki naboj, sad bukvalno nemamo dovoljno… ne može da se isprati potražnja. Nemamo dovoljno ponude da ispratimo potražnju. 

Ivan Minić: Dobro, negde struka i profesionalizacija, koliko god to bude moguće.

Luka Perunović: Tako je.

Ivan Minić: I to će zahtevati neko vreme i biće procesa, ali OK.

Luka Perunović: Izvini što sam te prekinuo.

Ivan Minić: Slobodno.

Luka Perunović: To je ta udica koju ja stalno žvaćem. “Uf, koliko će biti bolje za 3 godine! Uf, koliko će biti bolje za 3 godine!” I koliko je bilo već, kad se okrenem unazad, i kad se samo setim – sjajno. Da, deluje mi da smo u jakom momentu za penjanje u svetu, a i u Srbiji.

Ivan Minić: Ono čega se nismo dotakli, a mislim da jeste važna priča, to je kako – OK, pričali smo za decu koliko to može da bude interesantno i sigurno će neki roditelji dovesti decu, sve je to super, ali ima i nas odraslih, raznih dimenzija, gabarita, itd. Kako izgleda i kako treba da izgleda početak nekog rekreativnog penjača, nekog ko nema neke velike ambicije, ali je shvatio da ga to interesuje, hoće da proba? Ono što je neki vrlo jasan utisak i koliko je to teško? Odnosno, ja kada bih se sad pojavio, bez obzira na to kakav sam bio, sad sam fit, ali ima tu još mnogo da zapravo budem fit, meni to deluje kao prilično nerešiva stvar. Može, naravno, vremenom, ali količina napora mi je prevelika. Međutim, kada sam pričao sa ljudima koji su dolazili, to zapravo nije tako.

Luka Perunović: Nije tako.

Ivan Minić: I ta kriva učenja je prilično strma nagore u startu.

Luka Perunović: Baš, baš strma.

Ivan Minić: OK, onda kada prođeš to prilagođavanje, u suštini tvoju adaptaciju na penjanje, onda to učenje ide mnogo sporije, ali ti već tad možeš da se zabavljaš na neki način.

Luka Perunović: Apsolutno.

Ivan Minić: Kako to sad izgleda iz ugla nekog ko je tolike takmičare osposobio u celom tom procesu?

Luka Perunović: Ono što prvo kažem ljudima na prvom treningu: “Ostani mesec dana.”

Ivan Minić: Posveti se mesec dana.

Luka Perunović: Znači, dođi mesec dana na dva treninga nedeljno ili jedan, kako možeš, u zavisnosti od tvog vremena, da bismo mogli da počnemo da penješ. Zato što za tih mesec dana se desi jedan strm napredak, koji se sastoji od same fizičke snage, do razvića gipkosti, koordinacije, mobilnosti, zglobove više možeš da otvoriš, više možeš da se krećeš i prosto uđe ti u prste šta je cilj, kako izgleda prevazići teško, ono što smo pričali. Naš osnovni zadatak je da radimo nemoguće stvari. Prividno nemoguće stvari. Ti već kad uradiš mesec dana prevazilaženja problema, ti već krećeš da kapiraš proces, da on ne zavisi od rezultata, nego da zavisi od istrajnosti. I tada možemo da krenemo u neku ozbiljniju pripremu. A i dobar je filter za ljude. Znači, vidiš, nekom prosto ne odgovara. Penjanje je zauvek teško. Ja penjem 21 godinu i dalje mi je na granici nemogućeg. Samo to izgleda drugačije…

Ivan Minić: Samo sa prave strane te granice. 🙂

Luka Perunović: Da. 🙂 Kod nas u klupu imamo početnu grupu, naprednu grupu. I shodno tome su i treninzi… Prvo, za naprednu su, naravno, duži i mnogo intezivniji. To rade ljudi koji su već penjači. Početnici su – malo je mekše i socijalno je malo drugačije. Još se nisu upoznali, mada su već postali opasna banda. 🙂 Ali, pričamo o nekom ko je tek došao. Ti si tu sad odjednom u nekom okruženju gde je ekstremno teško, gde je gomila ljudi koji mogu svi mnogo bolje od tebe uglavnom. Mislim, dođe neki talenat, pa napravi neki šou, ali pričamo generalno. I vidim da im je teško, vidim da im je i frka, i vidim po izrazima lica koliko ne veruju šta mogu. I isti ti ljudi dođu, kažu, malo kasnije, da im je penjanje promenilo život. I tačno vidiš u jednom trenutku kako liku klikne mu u glavi – klikne mu u očima kako posmatra zadati smer. Ne prilazi mu više sav nešto pokunjen i čuješ da razmišlja “nema šanse, nema šanse” u glavi, do toga da dolazi otvorenih grudi i gleda u top, ne gleda u prvi hvat. Znaš koliko je to divna transformacija. Dešava se stalno, dešava se svakome koga to zanima, naravno. Ne možeš drugačije.

Ivan Minić: Ko ostane za početak tih mesec dana.

Luka Perunović: Pa, da, da. To mi je glavno. Posle toga radiš šta hoćeš, ali ako hoćemo da se dogovorimo, ti platiš meni neku članarinu, dođi tih mesec dana, dođi da vidiš šta zapravo razumeš. Ne možemo da znamo šta se dešava ako nismo prošli kroz to. Znači, ako radiš nešto polovično ili pa nikako da… Ima ljudi, naravno, treniraju mesec dana, pa ne treniraju dva, pa kao: “Nikako da ja nešto uradim!” Pa, zato što ništa ne radiš, naravno.

Ivan Minić: Luka, hvala ti.

Luka Perunović: Hvala tebi.

Ivan Minić: Svi koji ste se zainteresovali za ovu vrstu iskustva, ispratite šta radi penjački klub Zemun ili pogledajte da li ima neki penjački klub u vašoj blizini.

Luka Perunović: Apsolutno.

Ivan Minić: I otiđite na trening i probajte i dajte tih mesec dana. Ako ništa drugo, naučićete mnogo toga o sebi.

Luka Perunović: Možda i previše. 🙂

Ivan Minić: Hvala ti još jednom što si bio gost i što si podelio svoju priču. Hvala vama što ste nas slušali i gledali. Sva pitanja eventualna postavite u komentarima na Youtubeu, pa će Luka odgovoriti na njih ili ja, a za sve neke osnovne informacije imate penjački klub Zemun, pa potražite. Hvala vam na pažnji i čujemo se i vidimo ponovo sledeće nedelje.