Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Moj današnji gost u Pojačalu je Jan Kobler. Jan je jedan od partnera u investicionom fondu South Central Ventures, koji već nekih 7-8 godina posluje na tržištima bivše Jugoslavije. Počeli su tada negde 2013-14-15. godine, a sada ulaze u drugu fazu, odnosno prikupili drugu rundu sredstava i imaju prilike da ta sredstva plasiraju. Međutim, to je samo jedan mali deo priče. Ono o čemu smo pričali je njegov lični razvojni put i to kako je od momka zaljubljenog u jedrenje došao do toga da bude jedan od ključnih ljudi kada je tržište investicije u pitanju u poslednjih skoro 20 godina u ovom regionu, a ono što mislim da je najveća vrednost za sve, osim onih koje baš zanima kako tako takvim poslom da se bave, koji će dobiti jako puno toga, je što smo pričali o tome šta je to što zapravo investicioni fondove rade, na koji način razmišljaju o biznisima u koje će ulagati, kako biraju gde će napraviti investiciju, odnosno u koji biznis će uložiti i šta su prosto neki ciljevi, na koji način funkcionišu klasični investicioni fondovi stari, a na koji način funkcionišu ovi venture capital fondovi novi koji gledaju prosto firme sa mnogo većim potencijalom za rast. Iako smo dominantno pričali o ulaganju u visokotehnološke kompanije, pričali smo i o tome šta je prosto važno za svaki, pa i klasičan biznis, ukoliko traži investitora. Verujem da će vam biti zabavno i interesantno. Meni je bilo veoma. Tako da vas pozivam da pogledate ovu epizodu i uživate.

Realizaciju Pojačalo podcasta već duže vreme podržava kompanija Epson a od nedavno smo za vas pripremili i nešto posebno. Naime, nova fiskalizacija podrazumeva da mnogo veći broj nas mora da se bavi ovim pitanjem i mnogo je nedoumica, mnogo je nedovoljno detaljno objašnjenih informacija. Mi smo se potrudili da na jednom mestu, na sajtu novekase.rs objasnimo baš sve što može da vas zanima i damo odgovore na sva pitanja što se tiče same fiskalizacije, što se tiče ko je obveznik kao i na koji način možete iskoristiti subvencije koje država daje. Takođe, dali smo i neke preporuke uređaja koje možete da koristite. A tu je i webinar, gde za nekih 30-40 minuta, možete otprilike da dobijete vrlo jasnu sliku o tome šta nova fiskalizacija podrazumeva za sve nas. Takođe, treba reći i to da je kompanija Epson, osim POS uređaja, koji su ovde u centru pažnje, proizvodi štampače u svim mogućim oblicima, veličinama i namenama, kao i već 20 godina najbolje projektore na svetu, a više o tome možete videti na epson.rs  

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Po prvi put u Pojačalu imamo nekog ko je investitor, odnosno deo je investicionog fonda, partner u investicionom fondu, i time se bavi već neko duže vreme. I današnja epizoda je posvećena tome da malo demistifikujemo sve te stvari, ali i da ispričamo neki lični razvojni put, kao i uvek, jer možda ima nekih mladih ljudi ili ne tako mladih ljudi koji razmišljaju da uđu u te vode i voleli bi da razumeju kako to funkcioniše. A, sa druge strane, među onima koji nas slušaju sigurno ima ljudi koji prave ili planiraju da prave biznise kojima će trebati takva neka vrsta podrške na putu ka rastu, razvoju i svemu ostalom. U svakom slučaju, Jan, dobro došao.

Jan Kobler: Hvala, hvala.

Ivan Minić: Pitam te prvo pitanje kao što pitam i sve svoje goste, šta si hteo da budeš kad porasteš? To je naše Munchmallow pitanje.

Kad porastem biću…

Jan Kobler: Jao, ja sam nekako – ništa mnogo uzbudljivo, ali ja kad sam bio mlađi, dosta sam bio u sportu, pa mislim da su ti moji dečački snovi malo bili onda vezani uz to. Nekako kroz osnovnu školu, srednju školu sam se ozbiljnije bavio jedrenjem. Bio sam čak na nivou slovenačkih nacionalnih timova, reprezentacije, malo sam bio spolja. Pa, mislim da mi je dosta onda bilo. Znao sam da je to kratkog daha, da nije to nešto za ceo život, ali mislim da mi je većina tih dečačkih snova bila vezana uz jedrenje i uz nekakve pozicije u tom kontekstu.

Ivan Minić: Vidiš, zanimljivo. Nisam to znao, ali dve epizode pre tebe je jedna predivna dama koja je takođe bila u jedrenje i danas se bavi projektovanjem jahti i jedrilica. I ona isto dobar deo neke svoje razvojne priče povlači iz toga što je došla iz sporta.

Jan Kobler: Mislim da sam čuo za nju. Sad ne znam ništa o tome projektu, ali mislim da sam na nekoj tački video nekakve prezentacije.

Ivan Minić: Videćeš kad bude izašla epizoda.

Jan Kobler: Odlično.

Ivan Minić: U svakom slučaju, uvek kada imamo nekog gosta koji je u svom razvojnom putu imao sport kao vrlo značajnu komponentu, to sa sobom vuče neke dodatne stvari. Sport nas uči da je OK da izgubimo. Sport nas uči da moraš da radiš dugo da bi napravio mali napredak i da samo kroz neko duže vreme stvarno možeš da ostvariš neki ozbiljniji rezultat.

Jan Kobler: Jeste, da.

Ivan Minić: Uči nas da mora svaki dan da se ustane i da se ode na trening, ako želiš da imaš neki rezultat. Jer ako ti nećeš, ima sigurno nekoliko desetina njih ili stotine njih koji to hoće i koji će te prestići ako ti to ne radiš. Gomila tako nekih stvari koje sport prosto vuče sa sobom, ali nekako mi se čini da je jedrenje posebno, jer je to simbioza čoveka sa mašinom i sa vodom i sa prirodom na taj neki način i sa kontrolom i sa prilagođavanjem svega toga. Šta je tebi jedrenje donelo?

Jan Kobler: Pa, sve si u pravu. Jedrenje je jedan fantastičan sport, koji je spoj i fizičke aktivnosti i šaha i pokera i taktike i strategije i elemenata, koje kontrolišeš, koje ne kontrolišeš, i vremenski prilika-neprilika. Tako da je to stvarno jedan jako kompleksan… Hajde, ja sam po prirodi individualista i to čime sam se bavio jeste jedna klasa, odnosno kategorija jedrenja gde sam sam bio u jedrilici. Tako da to mi nekako i dan-danas mi dosta odgovora. Ali, jedrenje nauči još, hajde sad kad smo već kod jedrenja, još jednu jako bitnu stvar, koju sam tek – to u stvari nisam ja smislio, nego mi je jedan stariji kolega kad sam imao 14-15 godina mi je rekao i to je karakteristika jedrenja da najkraći put nije uvek najbrži. I to je nešto što mi se jako sviđa, što mi se jako dopada i što možeš da apliciraš na mnoge ostale kategorije i van jedrenja, van sporta, u život, u posao. Tako da to je nešto što je meni jako značajno. Ali, da, mislim da je to jedan sport koji pravi nekako – zahteva kompletnu osobu, fizički, psihički, strateški, taktički. Ja sam to naučio kroz taj takmičarski put, ali nekako je to jedrenje mene i sad, u današnjim godinama. 

Ivan Minić: Da, imali smo isti takav slučaj, da jedrenje prosto nakon što završiš sa takmičarskom karijerom, to je način života.

Jan Kobler: Da, jeste. Ja sam čak sad u nekim amaterskim, možda malo ozbiljnijim amaterskim vodama i uvodim svoje decu u to i porodicu i fantastičan je team building. Eto, nekako smo u tom outdoor svetu, outdoor segmentu.

Ivan Minić: Osim toga, u tom nekom periodu odrastanja uvek postoji taj trenutak kada si baš mali, pa kad više nisi baš toliko mali, nego upišeš neku školu, pa imaš neke obaveze koje su redovne. Pa, onda dođe srednja škola, kad imaš malo ozbiljnije obaveze. Često se desi da deca koja su bila u periodu samog odrastanja, koje je svašta interesovalo i svašta su čitali, prođu osnovnu školu bez da uopšte se nešto mnogo i bave njom. Nego jednostavno sve ono što si učio usput ti bude dovoljno. Ali, kad dođe srednja škola već nešto moraš da znaš i moraš da se baviš time i moraš aktivnije da učiš, itd. Posle dođe fakultet. Ali, u tom periodu od početka, pa do neke 13-14-15 godine, kada malo istražujemo svoja interesovanja, strasti, vidimo u čemu smo bolji, u čemu smo lošiji, šta si naučio o sebi?

Šta sam naučio sebi tokom odrastanja

Jan Kobler: Dobro pitanje. Ono što sam… Sad to je kompleksno pitanje, moram malo da razmislim, ali ono što sam ja u tom periodu naučio jeste upornost. Ja mislim da taj element upornosti i u sportu, nije samo u jedrenju, nego generalno u sportu, mislim da je jedna kategorija koja donosi uspeh, upornost i rad. I nekako ta sposobnost da ti kad padneš, kad izgubiš, da se opet pokupiš i nastaviš dalje. I ta neka upornost i mogućnosti i sposobnost samomotivacije. Da ti sam sa sobom popričaš, raščistiš i da si OK sa tim što se desilo i da nekako nastaviš dalje. Mislim da to je nešto što sam ja u tom periodu dobio. Malo si me iznenadio pitanjem, tako verovatno bi tu bilo još 20 stvari koje bih trebao, ali ovo mi je palo nekako na pamet.

Ivan Minić: Ali, to je neki period kad prosto većina dece shvati, nekada i progrešno zato što nema adekvatnu podršku u školi, ali shvati: Ja sam za društvene nauke, više sam za neku istoriju, više sama za neku književnost, više sam za tako nešto ili sam više za prirodne nauke, matematiku, fiziku, to mi ide dobro, jako dobro kapiram brojeve, mnogo mi lakše ide taj deo priče. Jesi li imao nekih momenata?

Jan Kobler: Pazi, meni je uvek taj društveni deo, društvene nauke, da, to sam nekako shvatio da to što se tiče jezici, komunikacije, to mi je više nekako, što je malo čudno da sam se našao u tom svetu, koji je više numerički…

Ivan Minić: Brojke i Excel. 🙂

Jan Kobler: I data-driven. 🙂 Ali, da, ja sam se nekako više na toj strani društvenih nauka sam se uvek video i našao i bolje sam se snašao u tom.

Ivan Minić: Kad je došlo vreme da razmišljaš o fakultetu, šta ti je bio okidač?

Jan Kobler: Iskreno, gde su mi išli prijatelji i društvo. 🙂 Znaš šta, zbog tog sporta možda sam propustio neke faze u pubertetu i u godinama, pa sam onda to nadoknadio bez brige kad sam bio malo stariji. Ali, nekako nisam ja sa 17-18 godina tačno šta želim, šta hoću, gde želim da se okrenem. Ja sam onda upisao Ekonomski fakultet i ja sam tu ekonomiju video nekako kao produžetak tog perioda gde ti možeš da uzmeš još neko vreme da odlučiš šta želiš da radiš i da budeš u životu. Tako da upisao sam Ekonomski fakultet. Ne, zaista nekako sam video da u tom biznisu – tu sam se video, ali nisam znao, nisam bio toliko možda imao više samopouzdanja da upišem nešto što je više tehničke prirode, nego sam rekao: “OK, radimo nešto što ne možeš danas da konkretizuješ, ali dobiješ neko širenje znanje koje ćeš kasnije da apliciraš i da se specijalizuješ.”

Ivan Minić: I sam fakultet je takav da u principu u okviru njega ti obično imaš mogućnost, kad prođeš taj neki osnovni deo, prvu-drugu godinu, obično tada dolazi neka vrsta usmerenja u ekonomiju, gde imaš dosta opcija. Imaš razne stvari koje možeš da biraš. I tad već otprilike većina ljudima ima neku ideju šta bi to moglo da bude. Da li je to neki marketing, da li su to neke finansije, da li je to nešto treće. Kako je to kod tebe bilo?

Jan Kobler: Da, da, ali znaš šta, taj fakultet kad sam ja pohađao sve je to bilo još uvek poprilično teoretski i nije bilo te praktične aplikacije koju danas možda viđamo i koja je potrebna i koja nešto nauči. Mi smo učili nešto što je bilo poprilično apstraktno. I nekako opet taj fakultet mislim da – dobro, naravno, daje ti znanje, ali mislim više da ti da neki network i neka neću da kažem poznanstva, nego neko društvo sa kojim ćeš kasnije u životu – dodiruje se neki putevi poslovni. I tu vidim najveću vrednost. Što se tiče neke praktične aplikacije, nisam tada barem je nekako video, ali ono što je mene jako definisalo i što je totalna suprotnost time čime se danas bavim, naravno, nekako profesori te odvuku, onaj koji ti je simpatičniji, pa značajniji, pa nekako ima veću harizmu i veći autoritet, pa… I tad u to vreme u Ljubljani na fakultetu je bio jedan profesor koji je više nas učio međunarodne finansije, makro ekonomiju na nekom nivou koji je totalno apstraktan, ali nekako to su mi bili delovi koji su mi najinteresantniji, sa kojima danas nemam neki praktični dodir, ali mislim da razumevanje toga ipak je potrebno da bi i aplicirao na neke odluke koje su na nivou pojedinačnih firmi ili konkretno fonda.

Ivan Minić: Ali, taj momenat gde ti, svako od nas ima te neke ljude kroz život, bilo da su formalni autoriteti, kao što su profesori, nastavnici, bilo da su neformalni autoriteti, kao što su komšije, rođaci, prijatelji, koji te prosto svojom energijom, ljubavlju koju spremni da ulože u nešto, koji te usmere, daju ti… U trenutku kad ti nisi siguran šta da radiš i da li je to uopšte za tebe, on ti da, bre, tu žišku koja ti fali da skapiraš da možda može, da možda ovo i jeste ipak interesantno. Da, dobro, ima delova koji me ne zanimaju, ali ima stvari koje me zanimaju u kojima sebe vidim i hajde da se fokusiram na to što mi je interesantno. Ovo ostalo ću odraditi, jer moram, to je sastavni deo svega, ali…

(Ne)formalni mentori

Jan Kobler: To je jako dobra poenta. I to je nešto kad sam razmišljao to o čemu danas pričamo, malo sam prolazio kroz godine, decenije. 🙂 Ja sam imao nekako sreću kroz svoju karijeru. Uvek sam imao jednog ili dva čoveka nekako tu, koji su bili malo stariji, malo iskusniji i na koje sam mogao da se  ugledam. Oni su bili role models, ne znam kako bih to nazvao.

Ivan Minić: Mentori, može da se kaže mentori.

Jan Kobler: Mentori – neformalni mentori. To je bilo jako ovako na nivou polu prijateljstva, polu profesionalnog odnosa. Negde je bilo više profesionalnog, negde više prijateljstva. Tako da i to su neke osobe koje su mene jako definisale u nekim odlukama i u tome kako sam ja sam sebe vizualizirao šta želim, kako želim da budem od poslovnog života do privatnog života, porodice, čime želim da se bavim, koje su te aktivnosti koje mene… Tako da sam imao tu sreću da sam uvek imao nekog pored sebe koji mi neka, ne da kažeš zvezda vodilja, ali imao vizualizaciju nečega što želim da budem. 

Ivan Minić: Sledeći korak.

Jan Kobler: Jeste.

Ivan Minić: I to je ono što… Ti kažeš imao sam sreću. OK, jeste to sreća, ali nije samo sreća. Zato što kad pogledaš 160 epizoda unazad, skoro svi ljudi su imali nekog takvog. A kad pogledaš ko su ti ljudi, ti momci, te devojke, shvatiš da to nije pitanje sreće, nego da su to ljudi koji svojom energijom privlače takve ljude. Kada neko, sada smo i mi u tim godinama da smo nekim mlađim od nas mentori, kada dođe osoba za koju vidiš – OK, ne zna on, ali vidiš da mu stalo, vidiš da se trudi, daš usmerenje, kažeš mu: “Pročitaj to, to, to!” On se vrati posle dve nedelje i kaže: “Ja pročitao. Ovako sam ja složio. Šta ti misliš da malo o tome da pričamo?” To je zadovoljstvo.

Jan Kobler: Jeste, u pravu si.

Ivan Minić: “Je li imaš vremena pola sata za mene? -Brate, imam ceo dan za tebe ako treba! Zato što ja u tebi vidim osobu koja će za 10 godina da preuzme ovo.” Ne moram ja više da se bavim svim tim.

Jan Kobler: Apsolutno tačno.

Ivan Minić: Stalno postoji ta jedna zajednička nit kroz sve te ljude. “Oni su videli da je meni stalo i onda su hteli da mi pomognu.” Pa, naravno, ima ljudi i koji neće, ali ako si ti umoran, naletećeš na te ljude koji će ceniti to što je tebi stalo, što ti nešto znaš, što ono što ne znaš si spreman da naučiš. Naročito ako imaš ispravan stav prema tome svemu. Ako nisi došao sa stavom ja sam najpametniji i najlepši i ja sve znam. To niko ne voli, to niko ne voli od tih starijih ljudi koji nemaju viška slobodnog vremena, ali će za tebe uvek naći vreme ako vide da si ti taj koji im je potreban.

Jan Kobler: Apsolutno si u pravu. Ne bih rekao to sreća u smisli lucky, nego fortunate, znaš. U tom nekom kontekstu, da uvek imaš nekoga, to je jako bitno. Da imaš nekog ko ti tu malo gurne, svesno ili nesvesno. Ne mora da taj čovek da zna da igra tu ulogu kod tebe. Ali, ne, dobro si to sumirao. 

Ivan Minić: Poslednjih 15 godina ima ljudi koji su mi promenili život tako što su mi poslali jedan Youtube link. I to je to. Ja mu kažem 10 godina kasnije: “Je li ti shvataš da si ti promenuo život time što si poslao? -Pa, ne, ja sam poslao taj link na 10 adresa. -Pa, znam, ali meni si promenio život, za ostale ne znam kako su reagovali. Neko je ignorisao tu poruku, ja nisam. Meni je ideja koju sam pokupio odatle mnogo značila da upali neku lampicu, koja se kasnije pretvorila u nešto konkretno.” Ono što isto pitam sve svoje, a sad smo negde na razvojnom putu otprilike na toj nekoj liniji, šta ti je bio prvi posao?

Prvi posao

Jan Kobler: Prvi posao misliš zvanično posle faksa ili…?

Ivan Minić: Generalno šta ti je bio prvi posao.

Jan Kobler: Generalno… Bio sam kurir u jednoj firmi, tako da sam sa skejtom sa prevozio papire iz jedne kancelarije u drugu. I kopirao sam, kopirao sam stvari.

Ivan Minić: A posle faksa?

Jan Kobler: Posle faksa krenuo sam kao analitičar u jednoj brokerskoj kući u Ljubljani, ali brzo me nekako odvuklo unutar te organizacije sam išao više privatnim kompanijama. Znači, još uvek analitika, finansije, analiza tržišta, analiza konkurencije, ali kod privatnih kompanija. Tako da kao neki finansijski analitičar sam radio prve dve godine.

Ivan Minić: I kako je tekao dalje put tvoje karijere? Šta su ti donosila ta iskustva kad prvi put dobiješ realan posao, radiš sa realnim podacima? Neki saveti koje ti daješ, hajde ne donosiš ti odluke kao analitičar, ali ti daješ neke procene, daješ neke – utičeš na živote.

Jan Kobler: Znaš šta je meni bilo sad gledam unazad, što mi je bilo opet malo apstraktno i što bih danas drugačije radio? Mnogo previše sam tad kad smo radili ili su to bile analize kompanije ili analize nekih kompanija, privatne kompanije su to bile, analize nekih listiranih kompanija. Mnogo previše sam video kod sebe neke reciklaže, nečega što si pročitao, pa si na neki drugi način ili zapakovao. Ali, dobro, valjda to možda sa godinama, sa iskustvom dobiješ. Sad bih ja to na totalno drugačiji način radio. Više bih neku svoju logiku pokušao da apliciram i manje bi možda, kako da kažem, obratio pažnju na te neke druge izvore, ali više bih nekako svojom glavom i svojom logikom bi pristupao stvarima. Onda kako me je to nekako odvuklo u taj pravac startupa i fondova, tu sam imao hoću da kažem sreću, ali, ne, našao sam u toj organizaciji gde sam počeo da radim znači vlasnik je imao viziju da napravi investicioni fond, koji će da ulaže u mlade. Nije tad ni bilo toliko izraženo da to treba da bude tehnološka kompanija, barem ja to nisam to možda tako shvatio, ali da se napravi kao neki equity fond koji će preko, do kapitalizacije, da ulazi u kompanije koje imaju potencijali rast. To je u najkraćim crtama. I nekako ja sam tad imao 23-24 godine i on je mene uzeo kao nekog deputyja, koji će tamo – neću da kažem njegov potrčko, ali on je zamišljao neku ideju, a ja sam tu radio na egzekuciji, pa na analizi. Tako da sam kroz taj blizak rad sa njim sam tu stekao dosta iskustva. Video sam kako razmišlja, a dobio sam dosta. On je bio rođeni prodavac. Ja nekako uvek sam bežao, plašio sam se prodaje, a ja sam kroz taj proces naučio da zavolim prodaju, jer uvek sam mislio da ja prodaja – to ti je kao used car salesman approach, da to je nekako… 🙂

Ivan Minić: To je uvek problem, kad pričaš sa lošim prodavcima, tebi je uvek asocijacija prodaja-prevara. 

Jan Kobler: Pa, jeste, da. 🙂

Ivan Minić: A kad pričaš sa dobrim prodavcima, a imali smo par gostiju koji su iz te priče, to ti je ona varijanta nije prodaja prevara, prodaja je ja tebi rešim problem i ti budeš srećan i ja budem srećan što sam tebi rešio problem i svima bude dobro.

Jan Kobler: Jeste, jeste.

Ivan Minić: Pa, dobro, ali najčešće ljudi koji rade to tako se ne ističu nigde da su prodavci. 🙂

Jan Kobler: Jeste, baš tako, da.

Ivan Minić: Oni ne moraju to da kažu.

Jan Kobler: I ja sam kroz taj proces, jer taj proces je izgledao tako da smo mi trebali prvo da skupimo pare za fond i to je prodaja. Ti dobijaš, prikupljaš investitore, kao što sad firme koje sa nama pričaju – prodaju. I to je prodaja. Tako da ja sam kroz taj proces zavoleo prodaju na taj način, nadam se, određenim elementom sofisticiranosti, sofistikacije, ali tu sam se našao rame uz rame sa tim gospodinom koji je imao ideju, koji je onda krenuo da stvara tim. I od tog tima sam se ja mnogo naučio. Ja sam tu bio neki junior, ali junior sa dosta velikim – neću da kažem ovlašćenjima, ali pošto sam bio od početka tu, znao sam celu istoriju. Imao sam neki uticaj na to šta će da se radi u tom fondu i kako će to da se funkcioniše, u šta ćemo da ulazimo, u šta nećemo da ulazimo. Evo slučajno sam se našao u tom prostoru, a onda sledeći korak od toga i što je bilo zarazno u stvari je bilo kad smo krenuli da tražimo investicije, da tražimo firme u koje ćemo da investiramo. I tu kroz taj proces sam imao priliku da se sretnem. I to je bilo, čisto da ti umestim u nekakvu godinu, to je bila 2005-06. Tad je tad startup svet u Sloveniji krenuo da se popularizuje, ljudi su krenuli da osnuje svoje tehnološke firme i kroz to sam ja upoznao te foundere i kroz tu njihovu energiju, žar… Nekako to je zarazno. To kad pričaš sa tim ljudima, barem ja kad sam bio mlad, dosta me je to dotaklo i bilo mi je prosto inspirativno. Jer sam video da… Kad radiš u nekoj korporaciji ili nekoj većoj organizaciji, ti jako teško vidiš neki svoj uticaj, impact tvog rada, tvoje akcije – nemaš reakcije ili to nekako se izgubi u tom velikom…

Ivan Minić: Ili traje beskonačno. 🙂

Jan Kobler: Ali, u tom startup svetu ili sa investicijama ili dan-današnji kad radimo sa startupima, to su toliko male, osetljive jedinice, da svaka akcija ima neku reakciju i ti vrlo brzo možeš da vidiš rezultat svoje neke uložene energije. I to je valjda nešto što me najviše privlači kod koga. I, plus, druga stvar je to što stvaraš nešto pozitivno. Iz nule stvaraš nešto. Nije da… Gradiš nešto iz unutra.

Ivan Minić: Brzo je, agilno je, efikasno je, jer mora da bude. Tako je postavljeno. Nemaš sad gomilu birokratije. Nemaš svega onoga. Ništa ne traje beskonačno. Sve je zapravo vrlo brzo. E sad, dakle, tvoja prva priča sa investicionim fondom je bila klasičnija priča. Ona je bila okrenuta ka klasičnim biznisima. Sa jedne strane, OK, taj proces funkcioniše tako što prvo prikupljaš kapital, onda gledaš gde da ga plasiraš, ali hajde malo da objasnimo ljudima. Dakle, to je 2005. godina. Ne pričamo o venture capital fondovima koji se bave startupima. Pričamo o klasičnim investicionim fondovima. Koji je mehanizam, kako to treba da funkcioniše, šta je vaš posao? Privučete kapital i šta onda?

Kako funkcioniše investicioni fond

Jan Kobler: Pazi, sa jedne strane privučeš kapital, a sa druge strane tražiš prilike za taj kapital. Tako da na neki način si agent. Ti si agent koji je taj kapital dao u moj mandat. OK, ja želim da investiram u taj – imate tu i tu strategiju. Tad jeste to bilo malo klasičnije, mada bilo je na granici tehnologije, usluga. Tako da, jeste imalo je taj tehnološki neki šmek, ali nije to bio klasičan VC koji bi ulazio neke priče koje bi bile pre-revenue, na primer, to što danas ponekad radim. Tu je jednostavno – ti si taj agent za kog investitor računa da si dovoljno potkovan, imaš iskustva, imaš znanje, svakodnevno si tu. Znači, da imaš vidljivost, znaš šta se dešava na tržištu i da ćeš u njegovo ime da nađeš najbolju moguću priliku za taj uloženi evro. Na neki način sve se svodi na građenje pipelinea. Na to da znaš šta se dešava na tržištu, kakve su valuacije, koliko se pojedinačne stvari vrednuju, da imaš pristup… Dosta je kompleksan posao, jer je to dugotrajan posao. Mi trčimo maraton, ja kažem. Kad investiraš, onda ti traje 5-6-7-8 godina ponekad da neka firma izraste u nešto, pa da na kraju tu firmu prodaš i vratiš kapital investitoru. Tako da su to kompleksne, dugoročne investicije za koje treba dosta vremena da se vidi da li si ti nešto dobro dve godine unazad ili tri godine unazad odlučio ili nisi.

Ivan Minić: Ali, na osnovu čega odlučuješ? Šta su argumenti za? I šta su možda neke stvari koje si ti crvena lampica koja kaže: “Uf, ovde nećemo!”

Jan Kobler: Pa, da, ima dosta crvenih. Vidi, argumenti za, mogu da krenem čisto ispočetka. Ono što mi, na primer, danas gledamo kod firme: da li postoji tržište za taj proizvod, kakav problem zapravo ta firma rešava, kakav je tim, da li tim ima neku zajedničku istoriju, da li su radili nešto zajedno ili su se skupili pre tri meseca sa nekom idejom da nešto rade. Onda kakva je tu konkurencija, kakvo tržište gađa, da li je to regionalno tržište, da li gađa neku globalnu nišu koja sad možda danas nigde ne postoji nego mislimo da će da postoji za godinu-dve ili tri. Tako da to su nekako glavni elementi koje gledamo, ali, naravno, unutar toga ima gomila potkategorija. Ali, šta gledamo, sve se uvek svodi na kraju na tim. Ako je tim kredibilan, ako tim ima neki istorijat, ako ima domensko znanje, ako ima ambiciju, ta ambicija je jako bitna. Razlika je ako ti želiš da radiš neki lokalni biznis, što može biti sasvim OK i profitabilno ili želiš ti da izdominiraš sve u nekoj kategoriji, u nekoj niši. Tako da mi koji smo u tom jako ranom, early stage svetu tehnoloških investicija, gde ne postoji još neka baza klijenata, ne postoji neki cash flow, ne možeš da gledaš istoriju firmu, treba da gledaš samo budućnost, to su ti ljudi sa kojima radiš su ti najbitniji. Ja nekako uvek to gledam kao na partnerstvo. Mi kad ulazimo, mi treba ne samo da verujemo u taj proizvod i u to tržište, nego verujemo da će ti ljudi zajedno sa nama, sa našim nekim inputom i partnerskim odnosom, da će da ostvari te i te ciljeve koje su zamislili.

Ivan Minić: Imao sam ja tu jednu situaciju, pričali smo, ja sam 2007. prodao većinski udeo u svojoj prvoj firmi. I imao sam sreću da sa druge strane budu dvojica zaista predivnih ljudi. Vrhunskih stručnjaka i sve, ali pre svega divnih ljudi sa kojima sam ostao prijatelj i nakon što su oni promenili posao, otišli iz investicionog fonda i sve ostalo. I dan-danas se čujemo. I imali smo niz nekih sastanaka. Ja sam tad baš dosta pričao sa različitim investitorima i, naravno, uvek sam – pošto nemam drugo znanje, uvek sam slušao taj gut instinct, da li sa nekim treba da radim ili ne treba da radim. Nekad dobiješ ponudu koja finansijski bolja za tebe, ali vidiš da je sa druge strane osoba koja ne razume šta kupuje i znaš da će da upropasti ono na čemu si radio 5 godina ili 7 godina. I možeš da prihvatiš to, ako ti je to OK. Ali, meni nije bilo. Meni je bilo važno da ja dobijem podršku da ja to razvijam dalje. I, OK, napravim dogovor, sve u redu, sve prođe kako treba. Postavimo targete, ja ostvarim targete. 5 godina prođe, 5 godine kasnije, oni više nisu u investicionom fondu. Mi sedimo na pici u Budimpešti i pričamo. Oni su imali za mene ideje da ću ja da dođem u centralu, da vodim jedan deo portfolija, jer sam bio prvio techie, odnosno prvi geek koji je ušao u neku ozbiljniju priču sa njima i njima je to bilo mnogo kul, jer oni su isto iz sveta finansija i ti kao kapiraš to, ali ti nam trebaš zato što si ti geek. Nije se tu ništa desilo, ostalo je tako, ali smo mi ostali prijatelji. Ja ih pitam 5 godina kasnije: “Dobro, ljudi, a što ste vi uložili u mene?” I jedan od njih koji je bio pričljiviji, on je bio pričljiviji, a ovaj drugi je bio pametniji, ali nije važno, mi kaže: “Nama ništa nije bilo jasno šta ti radiš, ali smo mi videli koliko si ti posvećen, koliko je tebi ludo stalo do toga i videli smo ko su svi ljudi koji su tu uključeni, koliko ti imaš u tom slučaju volontera sa tobom, koliko je tebi stalo. I mi smo bili u fazonu mi ćemo tebi da damo novac. Šta ćeš ti da uradiš sa njim, ne znam. Naš posao je investiramo u rizične stvari, ali ti si najmanje rizična stvar na svetu. Za biznis ne znam, ali mi smo u tebe investirali. Mi smo tebi verovali.”

Jan Kobler: Pa, jeste, da.

Ivan Minić: Taj momenat ja, brate, u tom trenutku imam 22 godine. OK, imam možda malo više energije nego danas, u redu, ali taj trenutak kad ti shvatiš da to u suštini se svodi na to i kad sve ogoliš i kad sve finansijske izveštaje, a ovde i nema finansijskih izveštaja, kad su nove stvari.

Jan Kobler: Nema istorije, samo planovi, koji se nikad ne ostvare.

Ivan Minić: Da li se ti kapiraš sa čovekom i da li ti veruješ da taj čovek može da napravi to uz podršku koju mu daješ i da li ta priča – da li ste vi dobar fit, što je isto jako, jako bitno.

Jan Kobler: Pa, vidi, meni je uvek nekakav test, kad pričamo sa nekim timom ili sa nekim preduzetnik, da li ja vidim sam sebe kako sednem na avion sa tim likom i da idemo u London, Njujork, bilo gde na neki put i da jednostavno provodimo vreme zajedno, da li funkcionišemo, da li ima ta hemija. Tako da to apsolutno su ovi tvoji bivši partneri i sadašnji prijatelji u pravu i to je jednostavno tako funkcioniše. Neke stvari ne mogu – mnogo stvari može da se kvantifikuju, ali neke stvari ne mogu i ne smeju. Tako da apsolutno je taj – što ranije ulažeš u biznis i što ranije ulaziš u neko partnerstva, to je ta ljudska komponenta bitnija. A ja sad gledam, što sam stariji, to mi je nekako vreme vrednije i gledam s kim provodim to vremena, je li tako. 🙂

Ivan Minić: Naravno, naravno. Hoću samo da te vratim na jednu stvar. Veći deo razgovora ćemo pričati o tehnološkim kompanijama i startupima, naročito o celom razvoju te scene, ali hoću da te vratim na to da si u tom periodu do kog smo stigli se ti bavio investiranjem u klasične kompanije, gde postoji istorija, gde postoji dosta više podataka o tome. Šta su još neke dodatne stvari koje uzimaš u obzir kada biraš u šta ćeš da investiraš ako su to kompanije koje već postoje, koje već imaju neki track record iza sebe, imaju nešto, a ti gledaš da dugoročno ili srednjeročno oni da naprave nekakav rezultat? To svakako radiš sa manjom dozom rizika, jer tu već postoji nešto.

Jan Kobler: Da, imaš veću sigurnost, veći neki certainty – pazi, certainty, to je možda apstraktan pojam danas da pričamo o tome. Ali, znaš šta? Što je organizacija zrelija… U principu se gledaju iste stvari, znaš. Gledaju se planovi, gleda se tržište, gleda nekakva finansijska projekcija, naravno, gleda se konkurencija. Sve se gledam, s tim što imaš taj uvid u istoriju, tako da možeš taj malo kredibilitet planova da usporediš. I što je organizacija zrelija, veća, to manje zavisi – naravno, zavisi od leadershipa, od pojedinca uvek, ali ipak što je organizacija veća, dobija neku svoju inerciju, neku svoju kulturu, tako da ne zavisi više toliko možda samo od jednog ili dvoje čoveka. Tako da u principu se gledaju iste stvari, samo sa manjom marginom za grešku.

Ivan Minić: Kao što kažu često, naročito za ove tehnološke kompanije, koje su giganti, koji postoje po 40-50-60 godina, koliko god da je loše, oni ne mogu brzo da propadnu. 🙂

Jan Kobler: Pa, jeste.

Ivan Minić: Jer jednostavno imaš bazu korisnika koja koristi neki hardver ili softver i koristiće ga još 10 godina. Jednostavno taj pad će da traje i traje i traje… Dok je sa malim kompanijama to mnogo lakše da bude i skok i pad i sve što uz to ide.

Jan Kobler: Dobro, oko padova, ne znam ko je to za Nokiju rekao. 🙂

Ivan Minić: Dobro, dešava, pogreši čovek. 🙂 E sad, u kom trenutku se pojavljuje priča sa prvim investicionim – venture capital investicionim fondom u kome si bio, koji smo svi ovde na tržištu znali kao RSG Capital.

Jan Kobler: RSG, da.

Ivan Minić: I tad smo upoznali i tebe i celu ekipu, koja je i danas manje-više ostala kroz sve ovo.

RSG Capital – prvi venture capital investicioni fond

Jan Kobler: Pa, jeste. Ovo što danas radimo je evolucija te RSG ekipe, samo smo se proširili ljudski, po pitanju broja ljudi i po pitanju broja kancelarija koje imamo otvorenih, regiju koju pokrivamo. To je bilo 2009. godine. Znači, ja sam tad, sad se vraćam u 06-07, kad sam rekao da sam imao priliku da radim sa tim vlasnikom firme, koji je imao viziju da napravi taj fond. To smo napravili, napravili smo dve-tri čak investicije. Onda se desila 2008. godina.

Ivan Minić: I kanal. 🙂

Jan Kobler: Kanal, da. 🙂 Čak i ta firma od tog gospodina je propala. I ta firma je bila glavni investitor u taj fond koji smo mi napravili, tako da to znači da je i fond propao ili išao u nekakvu, što bi to rekao, hibernaciju. Tako da sam se – ja sam u tom momentu bio u Beogradu i našao sam se u dosta nezahvalnoj poziciji, da kažem, bez posla, je li tako. Ali, nekako nisam imao još volje da se vratim. Hteo sam da ostanem ovde, jer sam nekako to doživeo kao neki lični neuspeh. Možda nije bio moj…

Ivan Minić: Lični neuspeh je što se urušilo tržište. 🙂

Jan Kobler: Pa, pazi, znaš kako, ja sam došao sa porodicom, sa mladom ćerkom, sa ženom smo došli ovde tamo na leto 2008. Bad timing i septembar se desio crash. 🙂 I to je sve krenulo nizbrdo. Onda sam se ja tu snalazio sa nekim privatnim projektima, neki konsalting sam radio za neke startupe ovde koji su tad bili ovde. Među ostalim, tad sam se onda spojio i sa tom core ekipo RSG-a, gde sam krenuo da radim na poziciji nekog venture partnera. Polu-unutrašnju, polu-spoljni saradnik na neki način. I tad smo krenuli da radimo zajedno i tako da deo sam te ekipe od 2009. Ta priča RSG Capitala – to je počelo, naravno, u Sloveniji, više-manje portofolio. I tu su Jure i Tatjana, moji današnji partneri, oni su bili dosta vizionarski, jer su tad već prepoznali da je prilika, budućnost u toj tehnologiji u regionu, da postoji neki nedostatak tog kapitala, da postoji možda neki suficit, je li postoji neka baza talenta i ljudi koji žele nešto ambiciozno da rade iz regiona. I oni su to prepoznali i to su krenuli mislim 2007. da rade. I to je nekako – mislim, ja sam jako zahvalan za taj crash koji se desio 2008. godini, jer je to mene na neki način bacilo van zone komfora i nekako sam bio sam na tržištu. Imao sam par, kažem, tih angažmana. Bio sam kao neki freelance konsultant, što mi je bilo jako, jako dobro iskustvo. I u stvari sam srećan da se to desilo. Jer kad ti padneš, dotakneš nekakvo dno i onda možeš da gradiš nešto iznad.

Ivan Minić: Dobiješ reset.

Jan Kobler: Reset. Totalni reset, jeste.

Ivan Minić: Dobiješ reset i dobiješ priliku da hajde sad malo da razmislim šta ću, kako ću, gde ću. I onda vidiš šta ima smisla. A Jure i Tatjana su stvarno ekstremno dobri motivatori. Ja sam ih uvek doživljavao tako. Znam ih dugo. I uvek kada sam slušao njihovu priču, njih sam upoznao pre tebe, uvek kada sam slušao njihovu priču, imao sam tu ideju – naravno, nije se desilo za sad, videćemo, ali ako bih imao biznis kome treba investicija i želim da pričam sa nekim, želim da pričam sa ovim ljudima. Zato što se ja sa ovim ljudima razumem. Ja se sa ovim ljudima razumem i ovi ljudi mogu meni da pomognu, mogu da mi doprinesu. Ne samo novac. Novac – ako si povezan dobro, a ja, hvala Bogu, jesam, ima novca. Novac će se naći.

Jan Kobler: Slažem se, da.

Ivan Minić: Ali, taj momenat da ti trebaju i znanje i kontakti i sve, da ste vi svi ljudi iz finansija koji se jako ozbiljno povezani, da imaju kontakte koji izlaze iz okvira finansija. Znači, da je to ceo ekosistem poznajete. I u Sloveniji, i u Hrvatskoj, i ovde. Da to traje više od 10 godina. To je neverovatna stvar. E sad, početak te priče, RSG i samo tržište Slovenije u tom trenutku je zapravo iako je bilo nekoj ranoj fazi, ta faza uopšte nije bila bezazlena. Bilo je tu nekih vrlo ozbiljnih priča i kompanija, koje su pravile zanimljive stvari, koje su ostvarivale neke tržište rezultate koji su bili interesantni i izvan okvira Slovenije. Ja znam dosta tih ljudi, neki od njih su mi i prijatelji. I mogu slobodno da kažem da ponekim parametrima, ne i svim, naravno, Slovenija 2009. i Srbija 2022. su vrlo blizu. Po ozbiljnosti nekih ljudi – ja i dan-danas, kažem, imam par prijatelja koji su vrlo uspešni tehnološki preduzetnici iz Sloveniji, meni su uvek toliko inspirativni razgovori sa njima, jer bukvalno imaš taj momenat svako od nas kroz različite faze u životu dolazi do neke stepenice. Pa, pročitaš neku knjigu, pa si stepenicu višu. Pa, pogledaš neki dokumentarac, nešto, pa ovo, pa prođeš kurs i rasteš lagano. I onda dođe neko ko je pet stepenica iznad tebe. I to ne zato što si ti glup, a on je pametan, nego zato što su ga tržište okolnosti godinama odnegovale da bude iznad tebe. Jer jednostavno on čovek igra – ne igra možda NBA ligu, ali igra Evroligu, a ja igram ABA ligu.

Jan Kobler: Da. Ma, znaš šta, slažem se, slažem se donekle. Ja mislim da sad usporediti 2009. i 22…

Ivan Minić: Nezahvalno je, slažem se.

Jan Kobler: Nije to, mislim da je put bio skroz drugačiji. U Srbiji nikad, sad kad gledam poslednjih 20 godina, nikad nije bilo nekog momenta gde je neka malo veća količina kapitala ušla u ekosistem, pa da bi podigla ekosistem. To je Sloveniji desilo, krenulo je da se dešava tamo 2005-06-07-08, pa je država napravila neki co-investment program. Tako da krenulo je to da se krčka dosta ranija, a u Srbiji ja mislim da je to više išlo drugim putem, da je išlo, kako bih to nazvao, organskim putem.

Ivan Minić: Self-finance.

Jan Kobler: Pa, jeste. Bootstrap. Ceo ekosistem je bootstrap. I što traje duže, ali mislim da je zdravo. Zdravo, jer prosto, kako bih rekao, ekosistem i founderi nikad nisu bili u zoni komfora. Jer ti kad nisi u zoni komfora, ti sam sebe nateraš da budeš bolji, brži, efikasniji. Tako da ta IT zajednica, količina IT kompanija, inženjera – krenemo od outsourcinga, pa do nekih produktnih kompanija, mislim da je taj put u Srbiji jako interesantan i nešto dodatno što Srbija i cela zajednica ima jeste ta uvezanost, povezanost sa međunarodnim okruženjem ili dijaspora. Mislim da je nivo ambicije ovde veći, da je drugačiji. Ljudi su više spremni da putuju, da izlaze. Nekako…

Ivan Minić: Jedina stvar koja meni deluje nekako loša ili nedovoljno dobra, da ne kažem da je loša, je sporost, što to traje dugo već i što ti peakovi koji se pojavljuju su prilično retki. Nije to toliko često koliko bi trebalo da bude da može da pokrene neki momentu, ali ima dosta aktivnosti, naročito u poslednje dve-tri godine, koje govore da bi to moglo da bude bolje.

Jan Kobler: Ma, je. Sve traje godinama, je li tako. I ja sam frustiran i ono što mi želimo sad sa sledećim fondom da radimo da malo skratimo to – da to što kod jedne kompanije traje 5 godina da to napravimo u 3,5 godine. Pazi, i to se dešava. Sve se nekako ubrzava. I to se dešava na kraju krajeva i zbog toga što danas ti ovde lokalno imaš koje po drugi ili možda po treći put pokreću neku priču i oni tačno znaju šta da izbegavaju. Jednostavno nešto što im je ranije trajalo tri godine, oni će da urade za godinu dana. Ali, slažem se, traje sve dugo i treba nekako dobiti taj momentum, ali mislim da sad smo ga dobili i da se stvari dosta brže na neki način kotrljaju. Izvini, još samo to da dodam, ja se sećam pre 5-6-7 godina, ne znam koliko je bilo timova koja su bili sopsobni ovde lokalno da već neku seed rundu ili neko finansiranje da dobiju spolja ili je to Nemačka, UK, Amerika. Danas se to dešava. Nekako se…

Ivan Minić: Ne, ne, postoji. Napredak je očigledan.

Jan Kobler: Apsolutno.

Ivan Minić: Samo nekako mi se uvek čini, barem ja, pošto je moje, nekako uvek želim da to bude bolje, brže, veće i sve ostalo.

Jan Kobler: Razumem te i slažem se.

Ivan Minić: Hajde samo da se vratimo na taj period 2008-09-10. i te neke prve stvari koje ste radili sa fondom. OK, ti si priključio malo kasnije, ali bio si uključen manje-više u sve što se to dešavalo. Kakve su to kompanije bile i šta ste vi od tih kompanija naučili? Odnosno, šta ste videli da je jako dobro, a šta ste videli da negde fali i da je to prilika za vaš added value?

Prva ulaganja i iskustva RSG-a

Jan Kobler: Da. Pazi, da se malo ogradim, ja u tom periodu jesam bio prisutan, ali bio sam sa jednim delom svog vremena. Sa drugim delom svog vremena smo radili neki startup, tako da to je bio neki paralelni track mog života od 2008-09. do 14. Ali, znaš šta, što se kompanija tiče i što smo naučili, šta je nekako bio takeaway, nekako smo tad naučili… Do izražaja je došao taj element ko su partneri, u koga investiraš, u kakve karaktere nekako treba ulagati, u kakve karaktere ne treba ulagati. I drugo nekako element je bio gde smo uložili u priče koje su bile regionalnog karaktera, nije bilo uspešno. A tamo gde smo ulagali u neke firme koje su možda kretale iz nule ili su imale jako malo prihoda, a imale su neku globalnu ambiciju i bili su gladni, tamo je u stvari uspeh. Na primer, Celtra je najuspešnija priča iz tog fonda i to je neki foto-robot nečega što smo hteli da repliciramo i u ovom i u narednim epizodama i fondovima. Tako da taj nekako – tamo gde smo išli u te globalne challengere određenih niša tamo se pokazalo kao uspešno. Tamo gde smo išli u neke više regionalne priče, koje su možda izgledale stabilnije, manje rizične, to su u stvari pokazalo više rizično. Tako da stvarno taj element ambicije i šta preduzetnik želi da preduzme je jako bitan. To nam se ponavlja i kroz ove godine.

Ivan Minić: Samo da se na neki način – neću da kažem da se ogradim, jer ne ograđujemo ni od čega, ali da objasnimo jednu stvar. Barem je to moj utisak, ispravi me ako misliš da nije tako, ali to što je neko okrenut ka lokalnom ili regionalnom tržištu kao test tržištu na kome će da uradi proof of concept, to nije sporno.

Jan Kobler: To je OK, da, apsolutno.

Ivan Minić: Ali, ako ti je cilj da ostaneš na tome, to je i dalje, bez obzira na region koji broji 20-ak miliona ljudi, to je i dalje malo. I to su ljudi koji su opet relativno niskog životnog standarda, slabo platežni, i kao što kaže jedan moj prijatelj, verovatno jedna trafika proda više nego ceo lanac radnji u Beogradu u toku dana.

Jan Kobler: Da. Pazi, taj lanac može sasvim OK da radi, ali to onda nije svrha tog venture kapitala koji bi trebao da traži nešto više, nešto brže, nešto što je ambicioznije.

Ivan Minić: Što može više da iskoči.

Jan Kobler: Da, jeste. Jer je stopa rizika toliko velika da jednostavno ti ako uložiš u deset takvih priča, onda ti jedna ili dve trebaju da ti vrate sve neuspešne, jer ti prosto treba da računaš sa tim da će jedan broj tih priča u koje si finansirao biti fail.

Ivan Minić: Ili će biti potpuni fail ili će biti mediocre, neću napraviti ništa što je značajno, što opet..

Jan Kobler: Fail, što je opet fail.

Ivan Minić: Ne znači ti, ali ako jedna ili dva naprave uspeh onakav kakav je projektovan, ti si jako dobar u celoj priči.

Jan Kobler: Jeste, da.

Ivan Minić: To je neka postavka. Imao si startup, kakav startup?

Jan Kobler: Ne, to je opet bio splet okolnosti. To nije bio tehnološki startup, da se razumemo, ali to je bio opet moj dodir sa jedrenjem. To je bila jedna kompanija koja je pravila jedrilice, ali je bio, da kažem, na drugačiji, inovativniji način, nekako… Cela nautika je jako konzervativna branša. Tako da tu nije bilo – tu se promene jako sporo dešavaju. Teško se dešavaju. Imaš te neke stare, velike igrače, koje su, hajde sad da ne ulazim preduboko u to, ali dosta je konzervativna branša. I mi smo tu, ja i moja dva, imao sam dva partnera, smo krenuli da radimo proizvode koji su prosto bili, kako bih rekao, koji su uzimali performanse nekog sportskog sveta i stavili su te performase u neki user interface koji je za prosečnog sveta. I što si dobio jedan proizvod, jedna jedrilica, koja je izuzetno fun i koja je relativno lako, kako bih rekao, lako se upravlja. I opet u toj priči sam se ja našao kroz splet okolnosti, gde je jedan poslovni anđeo, koji je investirao inicijalno u tu firmu, u taj startup, je mene nekako privukao sa svrhom da – mene je video kao neki spoj finansija, biznisa, tog nekog kao otprilike znam sa brojevima, a sa druge strane imao sam i neki istorijat u jedrenju i malo sam poznavao branšu, imao sam neki dodir iz prošlosti sa time. I on je prosto želeo da ja budem tu kao neki late co-founder, što sam u toj ulogi sam se našao, i onda smo nas trojica krenuli da razvijamo biznis. I to je onda bilo dosta dobro na kraju, ali je, naravno, put je bio izazovan, tako da smo bili par put pred bankrotom. Tražili smo investiciju, podigli smo milion i nešto od neke grupe anđela i porasli smo iz nula prihoda na nekih sad se ni ne sećam više – na 4-4.5 miliona i na kraju prodali firmu. Dobro, to je bilo 2017, kad sam ja već izašao iz nekog aktivnog angažmana, ali to je bilo jako vredno iskustvo. Mada, nije bio softverski startup, ali smo prolazili kroz sve te i dečje bolesti i izazove i strahove i…

Ivan Minić: Baš sam taj deo hteo da te pitam, koliko je zahtevnije kada ulaziš u nešto što je hardver? OK, nije tehnološki hardver, ali jeste tehnološki hardver.

Jan Kobler: Je, je, apsolutno. Meni izuzetno, jako zahtevno, jer imaš pored te – kada uložiš u softversku kompaniju, glavni trošak su ti ljudi, je li tako. Ako imaš marketing, to opet se svodi na ljude. Znači, sve nekako mi se čini lakše da kontrolišeš. Kada ti imaš posla sa hardverom ili sa tako kompleksnim hardverom, koji ima par stotina komponenti, tu mi smo jako loše računali stvari. Mi smo super radili kao brend, kao prodaja, ali trebalo nam je par godina da naučimo koliko nas stvari zapravo koštaju. Pazi, koliko će stvari danas koštaju, pošto mi smo, naravno, išli dalje, pa razvijali smo nove modele i sa tim novim modelima i sa tim kalkulacijama i predviđanjima, tu smo se zakalkulisali. Tako da je – ne, taj hardverski deo je jako izazovan, jer imaš i element dizajna, logistike, pa sklapanje, pa kontrola kvaliteta. Ja imam veselje raditi sa fizičkim stvarima, jer nekako su stvari…

Ivan Minić: Taktilne su vrlo.

Jan Kobler: Opipljive su. Ti vidiš šta si napravio, a sa druge strane donose jedan dodatni sloj rizika, koji dolazi sa tim. Ali, ne, ja sam zahvalan za tu epizodu. To je bilo izuzetno stresno, izazovno. Imali smo stvarno momente gde smo bili i na rubu propadanja, dugovali smo. Imaš dobavljače, kod softvera nemaš – imaš dosta manje dobavljača usporedi sa hardverom. 🙂

Ivan Minić: I mnogo je lakše skalirati. Ovo neko mora da proizvede. 🙂

Jan Kobler: Jeste, jeste. Dobra lekcija. 🙂

Ivan Minić: Neko mora da proizvede i neko mora da sastavi. 🙂

Jan Kobler: Dobra lekcija je bila. 🙂

Ivan Minić: Prvi fond je bio primarno okrenut ka Sloveniji, ali je počeo i ovde da bude prisutan.

Jan Kobler: Jeste, da.

Ivan Minić: Postao je vidljiv, upoznali smo ljude, krenule su neke priče. Mislim da je čak i bila neka investicija koja je bila u Srbiji. Nisam sad siguran. Ako se dobro sećam, neki Argo Tech, ako se dobro sećam, možda i grešim.

Jan Kobler: Od nas ne. Sam RSG je tad u tim godinama imali su dve investicije u Hrvatskoj.

Ivan Minić: Toga se sećam. 

Jan Kobler: Sad za Srbiju mislim da nije bilo. Možda je bilo razgovora, možda je bilo priče, ali mislim da konkretno ništa se nije investiralo.

Ivan Minić: Kako izgleda – dakle, pričamo o prvom fondu – kako izgleda životni ciklus venture capital fonda? Zato što ljudi misle to je sad nastalo i sad to traje beskonačno. Ne traje.

Kako izgleda životni ciklus venture capital fonda

Jan Kobler: Ne. Pazi, to je životni ciklus. To traje godinu, kao prvo. Traje duže nego što bih hteo ili što bih zamislio, ali u teoriji traje 10 godina. U teoriji svi ti fondovi su formirani tako da traju 10 godina, gde prvih 5 godina se investira, a drugih 5 godina se dezinvestira, odnosno traže se te exite tzv. Znači, prodaja portfolija kompanija. U praksi se to jako često razvuče na 12-13 godina, ali bitno je da postoji dinamika u tim prodaja i investicijama. Jer sa jedne strane imaš investitore, koji, naravno, 5 godina ulažu, a onda žele postepeno da dobijaju taj povrat na kapital uloženi. Ali, u praksi taj ciklus traje više od 10 godina. 

Ivan Minić: Ali, taj aktivni deo u kome se juri gde će se investirati je to 4-5 godina.

Jan Kobler: Jeste, 4-5 godina se juri investicija. Onda naredne… Već paralelno, jer ne prave se sve investicije u prvoj godini ili u petoj, je li tako, nego se to postepeno gradi portfolio.

Ivan Minić: Pa, kako budu i prilike.

Jan Kobler: Jeste. U 5-6. godini ti imaš neki izgrađen portfolio, a paralelno sa tim traženim investicijama ti treba da nekako radiš sa tim firmama na tome da napreduju, da rastu, da rastu prihodi, da raste organizacija, da podignu nove runde finansiranja, što nekako venture capital na takav način funkcioniše. Konstantno si u nekom fundraisingu, treba ti dodatni kapital da bi rastao brzo. U proteklim godinama i u tom venture svetu ta brzina rasta je ključna neka metrika koja se gleda, ključni parametar. E sad, danas je svet malo se promenio, tako da vidi šta se dešava, na primer, na berzi. Tako da postoji jedna dosta velika neizvesnost. I možda se ta paradigma malo menja u smislu da nije sad sve samo do rasta, nego treba da firme budu i više samoodržive ili manje neodržive nego što su bile. Jer iza tih velikih, velikih, velikih stopa rasta se krije jako velika količina potrošenog novca. Znači, firme koje imaju te nenormalne, po parama, stotina procenata godišnjeg rasta prihoda, to su firme koje većinom troše kapital, koje prže pare, i gubitaši su. Samo su uspešni u tom privlačenju novca zbog nekog obećavanja profita u budućnosti. I sad nekako…

Ivan Minić: Imamo mnogo takvih slučajeva i među velikih, poznatim firmama.

Jan Kobler: Jeste, naravno.

Ivan Minić: Koje jednostavno dovoljno su atraktivne, privlačiće novac još neke vreme, ali još uvek realno nisu zaradile ništa. Zaradile su one mnogo, ali ne postoji profit.

Jan Kobler: Bukvalno, ne postoji profit. 🙂

Ivan Minić: Dobro, to je prvi fond. Drugi fond South Central Ventures, koji sada doživljava svoju fazu II, odnosno drugu rundu svega.

Jan Kobler: Jeste.

Ivan Minić: Pričaćemo i o tome. Koje godine je on počeo i sa kakvim je on počeo uzevši u obzir prethodno iskustvo?

South Central Ventures – nova prilika za ulaganje

Jan Kobler: Pazi, to je počelo 2015. Mislim, počelo je ranije. Mi smo krenuli sa tom idejom 2013, jer, naravno, kao svaki fond, prve treba da zainteresuje dovoljno veliki broj investitora da bi tebi poverili svoj kapital. Mi smo sa tim procesom krenuli 2013. i onda smo fond zvanično podigli, odnosno formirali 2015. I to je neko normalno vreme. Uvek traje dve-dve i po godine.

Ivan Minić: Fund-raising.

Jan Kobler: Da, tu se godine jako brzo okreću. Tako da, kao što vidiš, to nikad nije sprint, nego je uvek maraton. 🙂 To smo krenuli 2015, a ideja nam je bila da nekako apliciramo to znanje, iskustvo što smo dobili sa prvim fondom, sa tih par investicija koje smo radili u Sloveniji, Hrvatskoj, da nekako proširimo na ceo region. Videli smo da postoji znanje, da postoji ambicija, preduzetnici, koji žele da rade nešto globalno, a da prosto nema kapitala koji bi to podržao. I to nam je bila neka osnovna premisa sa kojom smo ušli u taj proces i rekli smo: “Ovde vidimo još 4-5-6 godina gde će ovde postojati neki deficit i hajde da iskoristimo to vreme da se nekako pozicioniramo i da uđemo u partnerstvo sa onim što mislimo da je najbolje što postoji u regionu.”

Ivan Minić: Ima taj momenat koji i dan-danas postoji, a prošlo je u odnosu na taj period 7-8 godina, a to je ja kad kažem, a rekao sam to i na početku kad smo pričali, novca ima. Ima novca za nekog ko ima konekcije i može da dođe do novca, ali ne postoji organizovana, institucionalizovano da imaš investicione fondove u pravom smislu te reči. Sad imaš razne neke inkubatore, razne neke stvari, ali to su sve jako, jako, jako rane faze svega.

Jan Kobler: Jeste.

Ivan Minić: Kad ti treba neki ozbiljan novac da napraviš neki ozbiljan rezultat, u principu i dalje nemaš lokalno kome da se obratiš. Možeš, može – pročuje se, dođeš ti do nekih kontakata, ali to je sve na ličnom nivou. To nije na nivou sistema.

Jan Kobler: Pa, jeste, ali sve je na ličnom nivou. Nije samo u tom investicionom svetu. Ti ipak trebaš… Ne znam kako bih to rekao, ali ti kad imaš ideju, nemaš mogućnost da se ubaciš u neku mašinu, pa će da te mašina da te sprovede kroz proces. Nego sve se nekako radi kroz networking. I ne samo u tvom svetu. Neću da kažem network, to možda zvuči nepotistički ili kako god, ali ja verujem da postoji dovoljna količina kapitala za dobre projekte, ali onaj koji želi da podigne, da prikupi taj kapital treba da prodaje. Mislim da taj element nekih soft skillova i prodaje i građenja networka i građenja kreditibiliteta i upornost, mislim da je to to što može da te dovede do toga da ti na kraju kažeš: “OK, podigli smo rundu, sad možemo da krenemo da radimo.” I to je tek početak, nije to cilj. 

Ivan Minić: Taj momenat koji si ti rekao na početku tvoje karijere, kad si naučio šta je zapravo dobar sales i sve to, ja znam gomilu ljudi koji prave sjajne stvari, koji ne umeju da ti objasne šta prave.

Jan Kobler: Apsolutno, da, da.

Ivan Minić: Koliko god bilo sjajno, ako ti to ne možeš da objasniš u jednoj rečenici meni koji razumem pritom, razumem visoko tehnološke stvari jako dobro, ako ti to ne možeš meni da objasniš, teško ćeš objasniti nekom drugom ko nije iz tog sveta, ali ima dodirnih tačaka sa tim svetom. Taj trenutak kada fond počinje sa radom i kreće da traži – ima kapital i kreće da traži zanimljive biznise u koje će investirati. To znači za sve vas da ste prisutni na ovom tržištu, da ste na konferencijama, da upoznajete ljude, da se raspitujete šta im je interesantno, mada već prilično dobro i znate taj deo priče, ali uvek ste zainteresovani da čujete neku novu stvar. Takva je faza i za ovaj drugi krug. Ali, u tom prvom krugu, kako je izgledalo to upoznavanje i šta su vam bile kao prve stvari, odnosno prvi biznisi na koje ste naleteli, a koji su vam izgledali kao dobar potencijal za investiciju?

Jan Kobler: Da, da, sad idem nazad, pa se sećam. Na primer, onaj event, mislim da je Startit organizovao, Znam da možemo, u Domu omladine mislim da je bilo.

Ivan Minić: Tako je, tako je.

Jan Kobler: To je bilo na leto 2015, kada mi još nismo imali fond, ali smo krenuli tu da se krećemo i čak da se malo reklamiramo. Tamo sam ja dosta relevantnih ljudi se sećam upoznao. I tamo sam upoznao i foundera u kog smo posle – to nam je bila prva investicija fonda, na primer, firma DryToolz, Marko Gaćeša, tamo smo se upoznali na tom eventu. Odnosno, da, to je bilo tamo. Onda Forum – Forum je bio jako…

Ivan Minić: Belgrade Venture Forum.

Jan Kobler: Da, i bio je jako značajan i tu se prikupilo dosta interesantnih ljudi. Pazi, nekako su to bile u to vreme inicijative koje neke od njih još danas postoje i to nam je bilo jako bitno da se pojavimo na tim konferencija. To je još uvek relevantno, mada danas nekako dosta nekih prilika dobijamo kroz taj neki sopstveni network ljudi u koje smo investirali foundera, koji su u našem portfoliju, pa znaju neke ljude koji rade neke dobre stvari. Tako da na taj način sad…

Ivan Minić: Kroz preporuku.

Jan Kobler: Da, nekako oni su naši…

Ivan Minić: Ambasadori.

Jan Kobler: Ambasadori, bukvalno, da.

Ivan Minić: Ja sam imao prilike da pričam sa nekoliko ljudi u koje ste vi investirali.

Jan Kobler: Šta kažu? 🙂

Ivan Minić: Neke priče su uspešnije, neke su manje uspešne, ali ono što su mi svi rekli je ono što sam i ja negde sam osetio kroz druženje i razgovor, da ste vi neki sjajni ljudi, sa kojima lepo provoditi vreme i pričati na razne teme.

Jan Kobler: Lepo, lepo. 🙂

Ivan Minić: Mislim da to čuju gledaoci i vide. Ali, da je vrlo značajan deo toga svega u šta su ušli bilo to što je u pitanju ono što bismo nazvali smart money. Znači, da su oni dobili jako puno vrlo konkretnih i ličih saveta i profesionalnih saveta i saveta koji se tiču finansija i svega toga, ali i gomile nekih drugih stvari koje prosto ne možeš da znaš ako nemaš iskustvo prethodno, a vi ste ga imali opet srećom, a ne srećom, nego zato što ste se 10 godina bavili time.

Jan Kobler: Da, i non-stop učimo, da se razumemo. Ja nas doživljavamo kao mi smo partneri kompanijama, partneri founderima, osnivačima tih kompanija. Nekako njihov uspeh je naš uspeh. Nismo pasivni, ne ponašamo se – nemamo taj stav banke: “Evo, to je naš kapital. Mi ulažemo i želimo taj povrat i za toliko i toliko godina ili meseci.” Nego stvarno želimo da budemo angažovani, radimo zajedno – zajedno rešavamo probleme. Tako ja to doživljavam. Nismo na suprotnim stranama stola, nego smo u istom čamcu i imamo usklađeni interes i idemo ka istom cilju. Tako da to je meni lično i nama kao fondu, kao fond manageru, to nam je najbitniji deo posla. Jer kapital koji upravljamo i koji investiramo, to je alat kojim može nešto da se postigne. I, naravno, ti ciljevi koje nama firme prezentuju da će postići, treba da idemo ka tome, ali uvek doživljavamo stvarno to kao partnerstvo, da budemo aktivni partneri. Neću da kažem kao brak, ali, da, to je na 5-6-7 godina smo mi tu zajedno.

Ivan Minić: Ali, imaš tu jedan momenat, koji mislim da je isto vrlo značajan, a to je vi uzimate aktivno ušće, ali niste – napraviću jednu paralelu koju samo Beograđani razumeju, mada nije verovatno samo za Beograd karakteristična, a to je kada rentaš stan od nekog, imaš stanodavca od koga rentiraš stan, najbolji stanodavac je onaj koga nikad ne vidiš, ali takvi ne postoji. Imaš one koje vidiš jednom mesečno ili jednom u dva meseca kada dođu da pokupe kiriju, a imaš one koji dolaze svakih pet dana da vide kako je stan. E, ti koji dolaze svakih pet dana da vide kako je stan gledaš da pobegneš iz njihovog stana, jer da si hteo da se družiš uzeo bi prijatelja novog.

Jan Kobler: Bojim se da znam gde ideš. 🙂

Ivan Minić: Svi ljudi sa kojima sam pričao – da vi imate jako dobar odnos prema tome koliko ste tu prisutni. Da ste uvek otvoreni za to: “Hej, tu smo, ako ti trebamo, kad god ti trebamo, ali hajde da imamo neki heartbeat, da se čujemo, da se viđamo s vremena na vreme, ali nije ideja da mi vas opterećujemo da vi svoj posao ne možete da radite kako treba.”

Jan Kobler: Da, vidi, dobra paralela. 🙂 Vidi, kako ja to u praksi vidim. Zavisi od slučaja do slučaja. Sa nekima smo… Pazi, jeste taj neki odnos – jako je tanka linija između, kako bih to rekao, to treba da bude, naravno, profesionalno, sa jedne strane treba da bude partnerski i treba da bude podrška dovoljno otvoreno, ali još uvek vezani smo ugovorom. Nismo…

Ivan Minić: Drugari. 🙂

Jan Kobler: Nismo drugari, da. Tako da jako mali je taj presek, kako bih rekao, okolnosti gde te može dobro da se poklopi, ali, kao što si rekao, mi smo tu, želimo da budemo tu. Sa nekima bolje radimo, sa nekima manje dobro radimo. Nisu sve priče i sva partnerstva idealna, tako da negde… Ne znam kako bih rekao, želimo da se uključujemo u one stvari gde možemo da dodamo vrednost. I tačka.

Ivan Minić: Jasno.

Jan Kobler: Znači, ne želimo nikad da se  mešamo u neku dnevnu operativu ili da budemo pametni oko nekih stvari o kojima nemamo pojma, nego stvarno želimo da prenesemo to znanje koje smo dobili u investicijama u prošlosti, da skratimo neko vreme učenja, da možda izbegnemo neke greške. I ono što mislim da je jako bitno da možemo da pružamo neki network i ostalih foundera koji tu može da dele neka znanja i iskustva. Jer te greške se ponavljaju. Svi nekako koji prolaze put često se ti izazovi, greške, problemi su slični i tu može dosta stvari da se izbegne.

Ivan Minić: Ima tu jedan magičan momenat, koji ja stalno pričam, iako me užasno frustrira Linkedln u poslednje vreme, jer je beskrajno, beskrajno dosadan i svi su uzeli da pišu content na Linkedlnu kome apsolutno tamo nije mesto. Ali, Linkedln ima taj jedan magičan feature, a to je kad nekog ne znaš, kada dođeš na profil i vidiš ko ga zna. Ima one step of separation ili two steps of separation. I ti sada znaš koga treba da pitaš da te upozna sa nekim i to je neverovatno. Neverovatno je do koga možeš da dođeš tako što znaš nekog ko zna nekog. I pre 20 godina su te osobe znale, ali ti nisi znao da one znaju, a sada kada imaš i online tu vrstu networkinga, a i offline – kao sedimo: “Je li ima neki način da dođemo do osobe X?” I pitaš 20 ljudi. Od 20 ljudi neko zna način da dođe. “Znam ja čoveka koji zna čoveka. Doći ćemo do osobe X. Samo treba mi 5 minuta.” Da li će nešto od toga da bude ili neće, ne znam, ali ja mogu da dođem do neslućenih visina samo zato što postoji ta povezanost i poverenje koje je između ljudi, koje ja često, tako volim da kažem, između ljudi koji imaju istu dijagnozu. 🙂

Jan Kobler: To apsolutno stoji. Mada ja ne znam da li sam ikada koristio taj Linkedln da sam zamolio nekog da me negde povezuje, ali je super alat, jer sam, baš to što si ti rekao, mislim da sam uzeo pre neko vreme taj premium, koji ti stvarno daje dosta dobar visibility. Ja sam krenuo da pišem cold emails. Krenuo sam da prodajem. I upoznao sam se sa nekim ljudima koji su – pazi, na 10 tih mailova 8 ili 9 ti ne odgovori ništa, ali jedan ti odgovori i ti iz nule napraviš neki meaningful relationship, kako bih rekao. Jeste, i to je meni zadovoljstvo i nekako mene gura van zone komfora da ti treba da se nateraš – upoznaješ nekoga ko je tebi interesantan, sa kojim vidiš da možeš nešto da radiš i otvoriš sebi nove, kako bih rekao, vidike, neku novu širinu.

Ivan Minić: Uvek je bio taj momenat dok sam redovno išao na konferencije, sad više ne idem toliko – dobro, bila je korona, ali i generalno ne idem toliko često kao što sam išao – OK, istražiš ko dolazi, ko je tu od predavača, istražiš ko dolazi od gostiju i ako sa nekim stvarno želiš da se vidiš, imaš dve opcije. Prva je da probaš na sreću da dođeš do osobe i kažeš: “Baš bi mogli kafu da popijemo.” Ta varijanta kad si introvert nije idealna nikako. Ali, varijanta u kojoj ti pošalješ mail mesec dana pred konferenciju i kažeš u pet rečenica: “Ja radim to i to. Voleo bih da se vidimo na kafi zbog toga i toga.” Moje iskustvo je u 30% slučajeva ja dobijem tu kafu na mnogo bezbolniji i manje stresan način.

Jan Kobler: Da, u pravu si. Znaš li šta je jedino problem? Odvojiti to vreme. Ja ne volim konferencije, da se razumemo, i ta priprema na konferencije nikad nisam radio, jer prosto sve nekako radim u zadnji tren. To je jedan problem, a drugo je taj nedostatak vremena. Ali, onda kad to ukrstiš sa činjenicom da sam malo više introvert, onda konferencije nisu za mene, ali slažem se. Ako bi to radio unapred, to bi bilo dosta efikasnije i lakše.

Ivan Minić: Prva generacija South Central Ventures fonda, ko su bile kompanije u koje ste ulagali, iz kojih su industrija, ko su vam najzanimljiviji primeri u šta ste uložili?

Primeri projekata South Central Ventures fonda

Jan Kobler: Generički bih rekao – mi smo ulagali u kompanije koje imaju par karakteristika. Jedno je da rade softver i da taj softver prodaju drugim kompanija. Znači, da su u nekom 2B2 svetu, da nisu na consumer marketu. To je nešto što ne razumemo – ne razumemo, zahteva velika ulaganja, tako da želimo da ulažemo u 2B2 softverske kompanije. E sad kakav softver? Uvek smo nekako gledali da ulažemo u kompanije koje digitalizuju neke malo možda tradicionalnije branše, trandicionalnije industrije, uvode nekakvu automatizaciju, veći nivo efikasnosti. Sad što se tiče samih industrija, tu smo dosta bili – pazi, tržište je dosta plitko, jer mi ne možemo da kažemo: “Mi ulažemo samo u fintech kompanije.”

Ivan Minić: “Mi ćemo sad da biramo. -A, od čega ćete da birate?” 🙂

Jan Kobler: Ne, ne, jer nema. Tako da tu moramo da budemo malo generalisti, ali tako da neki naš common deminator je bio to da ulažemo u kompanije koje su B2B i da unapređuju efikasnost, procese, automatizaciju u određenim sektorima. E sad šta su ti sektori? Imamo firme koje su u fintechu, agritechu, koje u poljoprivredi neku inovaciju unose. Onda dosta firmi smo uložili koje se e-commerce dodiru. Znači, ne da bi bile same e-commerce neke platforme, nego su servisi nekim igračima koji su na tom retail marketu na kraju kraja. Tako da to su nam neke bile glavne – taj future of work. Napravili smo par investicija koje su u HR tehnologijama. Tako da to su nam bile četiri-pet glavnih, gde je većina kompanija unutra.

Ivan Minić: E sad još jedna stvar što se tiče tog fonda, pa ćemo da pređemo na budućnost, sadašnjost i budućnost, a to je… To je bio fond koji je već imao neki značajan kapital na raspolaganju. Za naše uslove, regionalne, značajan. Kako je bio podeljen odnos? Odnosno, early stage, proof of concept, nešto što je samo na nivou ideje, kako ste što se toga tiče određivali u šta ćete da investirate, koliko, koliko ste eksperimentisali? Vi ste poslednje te neke investicije koje ste pravili pravili kad je već bio kovid počeo, pa je to bilo posebno interesantno i za kompaniju u koje ste već ulagali i koje trebalo podržati na neki način da prežive kovid, ali i u kompanije koje u kovidu se podigle, pa im je bila potrebna podrška.

Jan Kobler: Pazi, neki foto-robot onoga u šta ulažemo jeste firma koja ima poprilično mali tim, do 10 ljudi. Tipično su dva ili tri foundera, pa još neki mali tim koji njima pomaže. I to su firme koje imaju između 10-15-20.000 evra mesečno nekog prihoda. Tako da imaju nekakvu validaciju na tržištu. Znači, imaju neke klijente koji su spremni nešto mesečno da im plaćaju, ali to od toga da bi znali kojim treba da idu, koje tržište da se gađa i kako da nekako iz tih 10-20.000 dođu na 200.000. Nema to znanja, nego imaju neki rani signali da postoji nešto što tržištu treba.

Ivan Minić: Što bi rekao jedan moj prijatelj, koji je takođe founder i ima partnera u svom biznisu: “E sad smo platili sve. Još nas dvojica što smo radili džabe i na nuli smo! -Dobro, ali nije poenta da vas dvojica vrhunskih inženjera radite džabe. -Ne, ali OK je. Platili smo sve ostalo.” 😀

Jan Kobler: Vraćam se na ono što pre pola sata pričali, taj bootstrapping element. To je lepota ovog tržišta, jer nikad nije bilo nekog viška kapitala koji bi bio gurnut na tržište, nego je sve nekako malo, malo treba improvizacije, van zone komfora, ne znaš tačno. I to je nešto što gradi upornost.

Ivan Minić: Imaš i taj momenat, koji ja uvek ističem u takvim pričama, a to je ti upoznaš dvojicu sjajnih ljudi koji nešto prave i oni su spremni da to što rade bez para. Toliko im je važno. Brate, to je prilično dobar razlog da ti u njih uložiš. Nije dovoljno dobar, nije jedini, ali je dobra polazna osnova.

Jan Kobler: Vidi, mi smo – u dosta firmi smo uložili u Srbiji, dosta firmi u Hrvatskoj, nešto u Makedoniji. Imamo i firme u koje smo uložili gde je jedan founder iz UK. Znači, imamo kombinaciju, kako bih rekao, imamo i firme koje nemaju samo striktno regionalnu komponentu, nego je jedan od osnivača, na primer, iz Engleske, pa ima tim ovde negde u regionu. I to se tačno vidi razlika. Kad dođe problem, kad nestane para ili kad ti vidiš da će da ti nestane para, ljudi, neki founder iz Srbije neće tako lako da odustane. Naći će način ili će smanjiti plate. Napraviće nekakvu kombinaciju da se to prebrodi, pa da se nađe rešenje. Kad smo imali tog jednog founder iz UK, nestalo para, nestalo motivacije, “Ništa, idem ja radim nešto drugo, ćao”. Tako da možda je to i dobro ponekad, jer ti treba da znaš kad da staneš, ali mislim da taj nivo upornosti i inventivnosti da je…

Ivan Minić: Mislim da je ta rečenica kad nestane pare napraviće neku kombinaciju, mislim da to dosta dobro opisuje kako stvari funkcionišu. 🙂

Jan Kobler: Ne, ne. To je bilo u pozitivnom smislu.

Ivan Minić: Ja ne mislim u negativnom, nego prosto sećam se pre 10 godina sedimo u Budvi na stageu Met Mulenveg, osnivač WordPressa, veče pre toga – nije važno kako smo se proveli, ali jako dobro smo se proveli na plaži. Igrali smo žabice i pevali Bolje biti pitaj nego star. Dosta živopisno iskustvo, ali Met Mulenveg koji u tom trenutku – već tad je WordPress najzastupljenija CMS platforma na svetu. Sad je još sto puta veći nego što je bio, ali taj već užasno veliki. Intervju je, ali bez pripreme neke velike, nego prilično je spontan, prijateljski intervju i on kaže jednu rečenicu koju sam ja zapamtio. Pročitao sam 1001 definiciju toga šta znači biti preduzetnik. I svako je rekao nešto o tome. Svi veliki umovi iz menadžmenta su rekli su nešto, svako je rekao nešto, a on je samo rekao jednu stvar: “Preduzetnik je osoba koja uvek nađe način.” 

Jan Kobler: Eto, vidiš.

Ivan Minić: To je to. To je to. Da, postoji 1000 razloga zašto nešto ne može da se napravi, ali ta osoba će naći način kako može, naći će način da zaobiđe to nešto što je problem, naći će način da pivotira, naći će način da pomeri cilj koji gađa zato što je put i ono što nastaje na tom putu jako važno. I to je ono što pravi negde razliku u mindsetu.

Jan Kobler: Jeste. I taj mindset motivacija. Pazi, većina naših firmi u koje smo investirali i u koje hoćemo da investiramo, ako bi tu uspoređivali količinu samo novca, kapitala koji oni primaju i količinu novca koju primaju neki njihovi konkurenti, ako bi to samo gledali onda možemo da kažemo ništa, game over, nemamo šanse! Ali, mi konstantno, godinu za godinom imamo slučaje gde firme ovde iz regiona koje su primile daleko manje investicije od svojih konkurenata rade bolje i rade upornije.

Ivan Minić: I pametnije.

Jan Kobler: I pametnije, da. Tako da i količina novca nije nikakav maltene pokazatelj. Možda je čak kontraintuitivno. Ako si ti previše u nekoj zoni komfora, čim dođe problem, ti ćeš da staneš.

Ivan Minić: Ja se sećam kad sam, a nisam imao pojma ni o čemu, naravno, bio sam klinac koj ne zna ništa, ali sam pregovarao prodaju udela. To je jedan deo, drugi deo je dokapitalizacija kroz period od dve godine.

Jan Kobler: Jesi li to razumeo?

Ivan Minić: Razumeo sam šta je i to je to. I sećam se jedne stvari, kad su me pitali: “Ta dokapitalizacija – kako hoćeš? Još odjednom ili iz delova? -Iz delova.” Jer ako mi daš odjednom, ja prvo ne znam da upravljam tim novcem. Imam 22 godine. Otići ću, kupiću Ferrari. Neću, ali hoću malo. 🙂 “Ne, ne, napraviću milestoneove.” I to je njima bilo sjajno. Ukupna količina novca je bila smešna za veličinu njihovog fonda, pa je samim tim njima bilo lakše da puste jednom nego da se bave time. “Napraviću milestoneove. Ja ću se potruditi da ih napravim realistično, tako da nema velikih gapova, da ne dolazim u situaciju da nemam od čega da isplatim plate, itd. Plus, nama je cilj bio da za godinu i po dana postanemo profitabilni, što i jesmo. “Napraviću milestoneove. Kako se koji ispuni, tako ćete vi da odradite vaš deo posla i to je to.” I to je funkcionisalo fantastično i meni je mnogo pomoglo da ja imam dovoljnu količinu novca, da nemam onu akutnu glavobolju kako ću da platim PDV. Ne postoji problem kako ću da platim PDV, ne postoji problem kako ću da isplatim plate, ali postoji problem da ako ne uradim šta treba, za tri meseca neću moći da uradim ništa. I imam tri meseca da ostvarim to što je zacrtano za šta mi treba dva meseca. Fine, OK, idemo korak po korak i pravimo rezultat. Bio sam klinac koji ne zna šta…

Jan Kobler: Ne, ali imao si mehanizam samokontrole.

Ivan Minić: Na neki način sam se trudio da ja to sebi postavim tako da ta priča ima smisla. Ciklus jedan je zatvoren, dalje se, da kažemo, postoji dalji životni put tih kompanija, izlazna priča za sve njih.

Jan Kobler: Jeste, da.

Ivan Minić: Međutim, prošle godine je krenula priča o tome da krećete u novu rundu i da ćete ovog puta još ozbiljnije raditi na tome, sa još većim ambicijama. Čekali smo, dogovorali smo ovo gostovanje da se desi onog trenutka kad je već to tako da ste vi ready to go. I kada je objavljeno da ste ready to go, čuli smo se da se vidimo i da napravimo priču. Šta je cilj drugog ciklusa?

Šta je cilj drugog ciklusa SCV fonda

Jan Kobler: Pa, vidi, cilj drugog ciklusa je da napravimo još uspešnih priča ovde iz regiona, koje su krenule maltene iz nule i izdominirale neku globalnu nišu. Kako bih rekao, da radimo još više, da ponavljamo to što smo sad radili, da izbegnemo neke greške koje smo dosad uradili da to što želimo da uradimo da uradimo brže. Ali, u osnovi cilj ostaje da investiramo u tehnološke startupe u regionu. Ja verujem da će Srbija da nam bude jako bitno tržište, ali generalno gledamo ceo region i želimo da nekako to znanje koje smo do sada akumulirali i taj network koji imamo i sa strane postojećih foundera, i sa strane naših internih resursa zaposlenih, a i sa strane nekakvog networka koinvestitora, koje smo uspeli da izgradi i koji još uvek gradimo, da nekako skratimo to vreme koje je potrebno kompanijama koje su danas na nekom početku da naprave nekakvu globalnu mini-organizaciju – da ne budem previše, ali, da, mini-organizacija od 80-100-150 ljudi.

Ivan Minić: Jedna stvar koja se isto važna desila, ne sada, nego je to proces od prethodnih nekoliko godina, to je da je sam fond porastao po broju ljudi, da postoje kancelarije u svim većim gradovima, odnosno ne u svim većim gradovima, nego u svakoj od zemalja u glavnom gradu. 🙂

Jan Kobler: U nekoliko većih gradova, da. 🙂

Ivan Minić: I ne postoje lokalne osobe koje su aktivno, do kojih možeš da dođeš, popiješ kafu, popričaš sa njima. Vrlo ste otvoreni za tu vrstu konsaltinga.

Jan Kobler: Pokušavamo da budemo.

Ivan Minić: To je free konsalting, ali to je polazna osnova za bilo kakvu dalju priču. Jedna stvar je pitching sesija negde. Super, ali hajde prvo da sednemo, popijemo kafu, razmenimo ideje. Ima taj jako važan deo, to smo pričali, recimo, kad je bio Luka za crowdinvesting, kao: “Je li vam treba to? -Pa, možda nam treba, možda nam ne treba. -Mislite da će da vam treba? -Mislimo. -Hajde da sednemo da vam mi objasnimo kako da se pripremite za to, da kad dođe vreme budete dobar kandidat za nas.” Jer ljudi jako puno greše na takvim stvarima.

Jan Kobler: Jeste. Vidi, to je jedan jako bitan deo procesa naše procene u šta investirati, u šta ne investirati. Mi smo investirali u neke ljude koje smo znali 2-3-4 godine, pa oni nisu bili u nekom fund-raisingu, ali su radili na nečemu i onda kad su bili spremni, onda smo mi krenuli da pričamo i onda smo dogovorili. Tako da opet taj aspekat ljudski poverenja, integriteta, to se sve gradi kroz te razgovore, gde ti možda nekoga ili pitaš za savet ili daš savet. Tako da ne mora sve da bude, kako bih rekao, transakcijski, nego treba da priče da krene i pre nekog momenta kad tebi treba neki kapital za neki projekat ili kada napraviš plan, kad imaš pitch deck, pa da ideš do investitora. Možeš da pričaš sa investitorom pre nego štimaš pitch deck, da ga malo pitaš: “OK, kako razmišljate? Šta tražite?”

Ivan Minić: Malo i šta tražite, a malo i šta dajete. Jer nije samo u novcu, uvek nije samo u novcu.

Jan Kobler: Apsolutno, apsolutno. Ali, vidi, to što dajete, to je nekako reciprocitet u tom nekom procesu. Ako ti klikneš sa nekim – OK, nije, naravno, samo da klikneš, nego treba da bude i proizvod i organizacija i plan treba da bude, ali na kraju treba da imaš neki ljudski odnos ili neku osnovu ljudskog odnosa. Ti kroz taj odnos već treba nekako da prepoznaš šta možeš da dobiješ iz tog partnerstva i koje vrednosti. Jer ako ti tražiš samo to da uzmeš neki kapital, pare, to nije dobar recept. To je jako kratkoročno gledanje i na kraju nećeš doći do tog cilja ili do tog uspeha koji zamislio.

Ivan Minić: Recimo da neko ima pitch deck, da je preskočio ovaj deo konsultacije i svega, možda opravdano, možda neopravdano, nije važno. Šta je proces, odnosno na koji način treba da vam se obrati i kako ide u idealnom scenariju? Kako ide ciklus od tog trenutka pa nadalje?

Šta se sve gleda kod zahteva za investiciju i kako izgleda sam proces

Jan Kobler: Svako ko želi da podigne neku rundu finansiranja – OK, pitch deck treba da sadrži neke osnovne informacije šta zapravo rade, šta je proizvod, šta je tim, koje tržište, šta je neka trakcija. Trakcija se podrazume šta ste do sada uradili, ako imate neke testne klijente, koliko ste vam plaćali, koji su vam bili problemi. Da daš nekakav generalni okvir, da čoveka upoznaš, da investitora upoznaš sa time što imaš i kakav ti je plan za dalje. Pazi, onda mi krenemo u nekakav interni proces, gde gledamo ako nam je neki pitch deck interesantan, onda radimo mi radimo malo te svoje interne analize i pogledam da li tu zapravo postoji tržište, ko su konkurenti, koliko je ovo tržište veliko, da li je ovo rastuće tržište, da li je ovo padajuće tržište. Tako da mi malo napravimo u fondu domaći zadatak da se sami sa svoje strane upoznamo sa tim što firma radi. I onda krenemo u nekakav proces, par iteracija ili su to neki, kako da kažem, sastanci gde sami sebi odgovoramo na pitanja koje nam se u tom procesu pojavljuju. I time se sve bolje i bolje upoznajemo sa biznisom. Ono što je bitnije, sve bolje i bolje se upoznajemo sa founderom. I tu nekako dođemo do momenta – pazi, to vremenski gledamo traje između jedan i nekoliko meseci. To nije preko noći, ali nije predugo. U nekom idealnom scenariju posle mesec-dva-tri mi dođemo do te odluke da li se vidimo u tome, da li želimo da investiramo ili ne. Ako je tu odgovor da, onda mi krenemo sa pripremom nekakve ponude sa naše strane, gde mi kažemo: “OK, mislimo da biznisu treba toliko kapitala. To su neki uslovi pod kojima bi mi spremni da ulažemo.” I onda krenemo u neke – neću da kažem predgovore, nikad to nisu bili nikakvi pregovori, ali, da, treba da usaglasimo uslove pod kojima mi ulazimo u to partnerstvo. I onda kad to usaglasimo, onda šaljemo novac. 🙂

Ivan Minić: I onda se kupuje Ferrari. Šalim se. 🙂 Nemojte da kupite Ferrari! 😀

Jan Kobler: Kažem ti, to traje par meseci, da se mi upoznamo sa biznisom, sa ljudima i nekako da mi dođemo sami kod sebe do nekakve rezolucije da li ovo da-ne. Ako je da, onda damo ponudu, usaglasimo tu ponudu i onda kad tu ponudu završimo, onda pravimo još malo detaljniji pregled čisto ugovora, ali to je možda malo više formalni deo procesa, ali, naravno, treba da se desi.

Ivan Minić: Obično to je tri do šest meseci.

Jan Kobler: Pa, jeste.

Ivan Minić: Može da bude kraće u idealnim okolnostima, ali…

Jan Kobler: Tri do šest u 90% slučajeva.

Ivan Minić: Tri do šest meseci je realistično. Dobro, i vi ste sad vrlo otvoreni ka ljudima koji su zainteresovani, koji traže investiciju primarno za rast i razvoj svojih biznis ideja koje pucaju na globalno tržište.

Jan Kobler: Jeste, da.

Ivan Minić: Dobro sam ja uokvirio.

Jan Kobler: Da.

Ivan Minić: Sve informacije o tome šta Jan i njegove kolege rade možete naći u linku u opisu podkasta, a možete da izguglate South Central Ventures i da vidite i portfolio prethodnih biznisa u koje su investirali, i da upoznate celu ekipu koja je deo toga. Vrlo često tu postoje neke informacije i na Linkedlnu i na drugim mestima gde će ko biti prisutan, pa ako ste na istom mestu u isto vreme možete se sresti, a svakako su u Beogradu i u svakom od glavnih gradova od po regionu često. Tako da je to dobra prilika. A otkako su Feničani izmislili Zoom, dosta je lako i ovako da se zakaže, da se sedne. Nadam se da vam je bilo interesantno i korisno. Ako ima bilo kakvih pitanja, nejasnoća i svega, gde Jan i ekipa mogu da pomognu sa nekim odgovorima i komentarima, ostavite to na Youtubeu u komentarima. Potrudićemo se da dobijete odgovore. Mislim da je vrlo značajno da osposobimo ljude da na početku naprave što manji broj grešaka koje kasnije mogu mnogo da ih koštaju, da prosto razmišljaju na ispravan način, ako mi se da je ovo put kojim treba da idu, ako misle da je bootstrapping i self-financing put kojim treba da idu – OK.

Jan Kobler: Što je sasvim OK, jako OK.

Ivan Minić: Svako ima pravo da bira svoj način, ali prosto drugačije biznis pripremaš za različite stvari.

Jan Kobler: Apsolutno, da.

Ivan Minić: To smo često pričali, baš i kad je Luka bio da smo pričali dosta o tome. Drugačije pripremaš biznis koji ti je cilj da prodaš.

Jan Kobler: Apsolutno.

Ivan Minić: Od biznisa gde ti izlazna strategija ne postoji, odnosno ti planiraš da budeš u tom biznisu dokle god si živ i planiraš da bude porodični biznis koji se nasleđuje, itd. 

Jan Kobler: Da.

Ivan Minić: Hvala ti još jednom što si bio. Mislim da je bilo jako interesantno i zabavno. Meni je bilo.

Jan Kobler: Hvala tebi na pozivu.

Ivan Minić: Nadam se da je i vama bilo zanimljivo. Kao i dosad, svi komentari – već sam rekao. Mi se čujemo i vidimo ponovo sledeće nedelje.