Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Moj današnji gost je Aleksandar Protić Prota. Možda ga znate iz Beogradskog sindikata, ali verovatno ako se pratili neku našu filmsku i serijsku scenu, znate da je to onaj jedan gospodin koji se pojavljaju u skoro svakoj odjavljoj špici serija i filmova koji su zvučali fantastično. On je čovek koji predvodi kompaniju koja se bavi obradom zvuka, muzikom, danas sve više produkcijom. On je jedan od onih ljudi koji voli sebi da komplikuje život i da pokušava razne interesantne stvari. Ali, zapravo, njegova priča je priča o gotovo 30 godina ljubavi prema zvuku i muzici, 30 godina traganja o tome da se nađe način da se baviš onim što zapravo želiš na nivou na kome želiš. I veliko mi je zadovoljstvo što ćemo ispričati tu priču kako je u tome uspeo. A zašto kažem da je uspeo? Pa, Prota je jedan od retkih ljudi van Sjedinjenih Država koji je deo američke Akademije za televiziju, odnosno on je jedan od onih ljudi koji glasaju ko će dobiti Emmy, a da bi to mogao da radiš moraš da ispuniš niz nekih kriterijuma. Između ostalog, da imaš jako veliki broj minuta i sati emitovanih na američkim televizijama koje si ti radio, odnosno koje si obradio. Njegova priča je inspirativna, kako iz jako skromnih početaka u vrlo teškim okolnostima možeš da dostigneš zvezde u pravom smislu te reči. Iako je jako nekonvencionalna, kao što je i on, verujem da će vam biti veoma, veoma inspirativna.

Realizaciju Pojačalo podcasta već duže vreme podržava kompanija Epson a od nedavno smo za vas pripremili i nešto posebno. Naime, nova fiskalizacija podrazumeva da mnogo veći broj nas mora da se bavi ovim pitanjem i mnogo je nedoumica, mnogo je nedovoljno detaljno objašnjenih informacija. Mi smo se potrudili da na jednom mestu, na sajtu novekase.rs objasnimo baš sve što može da vas zanima i damo odgovore na sva pitanja što se tiče same fiskalizacije, što se tiče ko je obveznik kao i na koji način možete iskoristiti subvencije koje država daje. Takođe, dali smo i neke preporuke uređaja koje možete da koristite. A tu je i webinar, gde za nekih 30-40 minuta, možete otprilike da dobijete vrlo jasnu sliku o tome šta nova fiskalizacija podrazumeva za sve nas. Takođe, treba reći i to da je kompanija Epson, osim POS uređaja, koji su ovde u centru pažnje, proizvodi štampače u svim mogućim oblicima, veličinama i namenama, kao i već 20 godina najbolje projektore na svetu, a više o tome možete videti na epson.rs  

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Proto, dobro došao. Sad mi treba da pričamo danas o gomili nekih čudnih stvari koje ti radiš, ali baš smo u ovom pripremnom delu razgovora konstatovali kako zapravo ako neko krene da traži nešto o tebi vrlo je teško naći čime se ti sve baviš i šta sve radiš. Zvaničnih izvora nema baš previše, a ono što u njima piše daleko je od važnijeg vezano za tvoju karijeru, ali ja mogu da kažem kao neko prati tvoj rad da si ti jedan od onih ljudi koji su tipični predstavnici gostiju u Pojačalu zato što ti mnogo voliš sebi da komplikuješ život, voliš da radiš najrazličitije stvari, ali si u nekim stvarima za koje si se opredelio vanserijski dobar i prevazilaziš daleko okvire ovih naših prostora. Tako da velika mi je čast i zadovoljstvo što si mi danas gost.

Aleksandar Protić: Hvala što si me pozvao, iako… Da, ostalo ćemo kasnije. 🙂

Ivan Minić: Naša priča ovde je uvek hronološka. Sad ja znam kako je izgledalo, teklo tvoje odrastanje i sve to, ali hoću da to podelimo i sa ljudima. Mi imamo to čuveno Munchmallow pitanje na početku, šta si hteo da budeš kad porasteš.

Kad porastem biću…

Aleksandar Protić: Znam za to vaše pitanje. Ja nekako volim da kažem da je zapravo moja biografija prepuna tačnih faktografskih stvari od kojih možeš da napraviš najveću moguću lažnu biografiju. Sve je tačno, a zapravo ništa nije tačno. Jer to što je faktografski zapravo nikakve veze nema sa što sam ja danas ili što sam bio ili što ću verovatno biti, itd. Na primer, meni stoji faktografski da sam rođen u Pančevu 78. godine, a zapravo se toga skoro ni sećam doživeo 8 godina, po dva razreda osnovne škole. To Pančevo nikakve veze nema sa mojim životom. Bio sam sad pre mesec dana da se prisetim, nalazeći rupu u zakonu. Za neki apostil mi je trebalo dve nedelje u Beogradu da se uradi, u pančevačkom sudu 15 minuta, pa sam otišao u Pančevo. 🙂 Pa, onda imaš, na primer, da sam bio u matematičkoj gimnaziji, kao matematička gimnazija, koja sad neko bi rekao: “Pa, dobro, čovek je tamo naučio da programira.” Ja sam bio nikad grđi đak, bio sam dobar dve godine, dve godine vrlo dobar. Tako da sam mogao da ti nabrajam razne neke stvari. Bavio se politikom tri godine, pa mi neko rekao: “Pa, sad je on tu nešto.” Iskustvo iz pakla, itd. Tako da ima gomila ti nekih tačnih stvari. Ništa tu nije netačno, ali zapravo nisam siguran koliko to… Svaka stvar te na kraju odredi u životu. Svako iskustvo te negde odredi. To je neminovno. Ali vrlo je zanimljivo tako kad pobodeš neke tačke i verujem da ja nisam jedini. Koliko možeš da napraviš potpuno nekoliko različitih likova u čoveku i pre svega onu jednu vrlo zanimljivu koja prvoloptaška, koja je potpuno netačna. To je jako zanimljivo. 🙂

Ivan Minić: To je bukvalno onaj momenat, kao da uzmeš i zabodeš ekstere, čiode, i onda kako provlačiš konac. I može da ispadne svašta na kraju. 🙂

Aleksandar Protić: Može da bukvalno ispadne svašta.

Ivan Minić: Ako ima puno tačaka, baš može da ispadne svašta.

Aleksandar Protić: Pa, to ti kažem. Ja mislim da oko mene možeš da pronađeš mnogo tačaka. Zato što ima mnogo tačaka onda može svašta da se domašta. I tako.

Ivan Minić: Voliš sebi da komplikuješ život.

Aleksandar Protić: Volim, da, naravno.

Ivan Minić: Ali, od čega je to počelo? Šta su bile prve stvari koje su te zainteresovale kad si bio klinac?

Aleksandar Protić: Pa, nemam pojma. Ja kad sam bio klinac, to je neko vrlo zanimljivo odrastanje. Ja sam odrastao u dosta nekoj polugeto atmosferi. Zato što tata moj pokojni, koji je umro prošle godine, bio je sveštenik. Zapravo, bio je đakon, što da sad komplikujem narodu. Ko zna šta je to – zna; ko ne zna – ne zna. Ali, to je bilo neko vreme, sećam 78. godine. To je bio bilo – ne znam čime bih ti to mogao da poredim danas. Verovatno ni sa čim, ali kao da si, recimo, danas… Nemam pojma, kako kažu, prase u Teheranu.

Ivan Minić: Ušao u četnike 45. 🙂

Aleksandar Protić: Pa, da. Rus u Londonu, tako nešto. Bilo je dosta nezgodno. Samo što ja to nisam, kao dete ne kapiraš negde, ali kapiraš kasnije koliko to u stvari neke stvari… Priličan geto, koji su oni imali kao neki poziv, da ne kažem, posao. Kao neki poziv u to vreme je bio. Sad ide ona američka priča, sad klasična. Ja sam odrastao u kući od 23 m2, koja nije imala vodu, itd. Ali, stvarno je tako bilo! I to neminovno ostane negde to u nekom trenutku. To ćemo doći kasnije do toga. Mislim da se ti to nekako vrati negde iz neke duboke podsvesti u nekim mnogim stvarima koje kao povlačiš kao poteze kasnije. To ti tad, naravno, ne smeta, ali nekako razmišljaš da negde ceniš to što su roditelji uradili za tebe i za sve, itd, u nekim prilično nezgodnim okolnostima. I onda negde verovatno u dubini podsvesti ti ostane da ne želiš ti da to nekome prirediš, nekom drugome, ni sebi ni drugome takvu neku stvar, ni onim ljudima koje zapošljavaš, itd. Onda se tu stvori jedan vrlo zanimljiv psihološki profil. Ne koji ti definiše toliko pokretanje nekih akcija koje radiš, nego možda neki odnos prema ljudima koji zavise od tebe. Nekako imaš tu neku svest možda malo veću nego što bi inače imao.

Ivan Minić: Imaš neku odgovornost. 

Aleksandar Protić: Pa, odgovornost. Da bi imao odgovornost, moraš da imaš svest pre toga.

Ivan Minić: Ali, imaš i odgovornost i prema sebi nešto da postigneš.

Aleksandar Protić: Da, naravno, apsolutno.

Ivan Minić: A onda i za sve te ljude oko tebe.

Aleksandar Protić: Tako da obeležite to. Ja se sećam u to vreme sam voleo nešto i fudbal. To mi je bila opsesija. Znao sam da zviždim sve himne koje postoje na svetu. Verovatno znam i dan-danas, itd. Iz tog vremena sam to pratio kao ludak. Verovatno su tad bili radio prenosi mahom. Bili su i TV prenosi, ali su radio prenosi bili uzbudljiviji.

Ivan Minić: I ja pamtim gomilu nekih radio prenosa iz 90-ih, jer to količina emocija koje su oni unosili da ti prenesu atmosferu je morala da bude mnogo veća od onoga koji ima sliku. I samo treba da ti iskomentariše koje na slici, ako baš ne znaš, a znaš sve fudbalere, da ti kaže ko je. Ali, ovaj mora da ti dočara sve što se dešava i ta magija radija i komentatorskog poziva na radiju mi je uvek bila vau. Kao, recimo, danas povremeno što se dešava, jer došli smo do toga da su svi mejnstrim sportovi ispucani i sad se uvodi gomila nekih novih prenosa, čuda. I kao prenosiš nešto prvi put, niko ne zna šta je. I sad ti moraš da daš kontekst. U normalnim okolnostima ne bi to radio, ali sad moraš da daš ljudima širi kontekst, da im objasniš pravila i sve ostalo, jer ne vredi, neće se desiti u suprotnom. Znam da je jedan značajan deo tvog odrastanja bio na Karaburmi.

Aleksandar Protić: Jeste, pa mi smo se doselili kad sam se ja upisivao između drugog i trećeg razreda osnovne škole na Karaburmu. Vidi, kako da ti kažem, sad ide otkopčavanje ovde, ko prisustvuje videu, da je to uticalo dosta na moje odrastanje na različite neke načine. 🙂 Zanimljiv je to kraj. Ja sam sam se odatle 2010. godine na Dorćol, ali ja i dalje volim za sebe da kažem da sam Karaburmac, jer to je to. To je negde definisalo moje odrastanje, pogotovo što je to bilo u periodu krajem 80-ih, 90-e i ostalo. Hteo-ne hteo, to te…

Ivan Minić: To je bio užasno težak period, ali posebno je bilo…

Aleksandar Protić: Bio je težak period svuda.

Ivan Minić: Da, ali posebno u tim radničkim naseljima, gde životni standard nije bio preterano visok nikom.

Aleksandar Protić: Jeste. Ali, koliko god to zvučalo šablonski možda, ali nekako tu kraju kad sve to prođe, shvatiš da si stekao jedan street fight neku veštinu. I ne samo veštinu, nego i neki odnos prema ljudima, koji je po meni mnogo bolji nego ovaj kapitalističko-postmodernistički, kako bih ga već nazvao, neki grabi, grabi samo za sebe, a druge ko… Rimuje se čak. 🙂 Nekako imaš taj neki momenat i neki osećaj zajedništva sa nekim ljudima. Možda na nekim čudnim vrednostim u to vreme, ali potpuno svejedno. Nekako naučiš na neki možda malo teži način da to ipak ima smisla i da vredi.

Ivan Minić: Ja sam imao u osnovnoj školi dosta ljudi koji su dolazili sa Karaburme, iako je na Karaburmi bilo nekoliko dobrih škola. Ovo je bila, da kažemo, prva najbliža škola kad kreneš ka centru grada. I Karaburma ima tu specifičnu situaciju, i dan-danas je doživljavaju kao periferiju, iako tebi sa Karaburme treba 10 minuta autobusom do Trga republike. 

Aleksandar Protić: Pazi šta je fora sa Karaburmom, Karaburma ti je opet selo-geto. Još uvek. Ja se sećam, ja prvi put došao u grad kad sam krenuo u srednju školu. Pre toga maksimalan domet je Taš. Taš dođeš – to je grad. Dođemo na bazen, vratimo se nazad. Tako da mi smo ceo život proveli tu u kraju. Nije niko izlazio i išao do grada. Zašto?

Ivan Minić: Imaš bioskop…

Aleksandar Protić: Ma, nemaš ništa u suštini, ali… Nema potrebe. Jer van toga su neka druga pravila su vladala, koja su kao neka… drugačija malo. Ja se sećam kad sam išao na pripremnu nastavu za matematičku gimnaziju, odem tamo i ništa mi nije bilo jasno. Sećam se kad sam gimnaziju upisao, meni bukvalno ništa nije bilo jasno. Ti ljudi, sve to. Ja pamtim taj prvi dan u školi. Bukvalno kad sam se vratio kući, ja sam bio u potpunom stresu. Kao šta je ovo. Bez obzira što sam ja u osnovnoj školi imao to – vukovac, sve petice, matematika, fizika to mi je išlo na nivou bog mi dao, bez nekog nekog preterano truda. Ali, ovo ovde je bilo potpuno drugačije. Neki onako ljudi koji tako vode računa o svemu. “Nemoj da pričaš na času. Pričaćemo posle.” Pa su nešto ozbiljno. A, zapravo, ovamo je bilo sve vrlo neozbiljno, iako su se radile neke vrlo ozbiljne stvari i sa jedne i sa druge strane zakona, ali i za jedne i za druge stvari je trebala jedna velika, kako da ti kažem, veština. Ali, sve se to radilo na ležeran način. A, ovde sam došao u grad i bio sam u fazonu: “Au, što ovi ljudi glume ovoliku ozbiljnost?” Baš mi nije prijalo. Da ti kažem, iskreno, ne prija mi ni dan-danas u stvari. Kad krene nešto preterano ozbiljno, to mi je pakao pakla.

Ivan Minić: Naročito što najčešće iza toga ne stoji nikakva supstanca.

Aleksandar Protić: To ne znam. To već ulazimo u domen suđenja da li stoji ili ne stoji. Verovatno da da, ali ne zanima me pravo da ti kažem. Samo mi ne prija. Ima čuvena neka iz onog kodeksa samuraja, sad ću da parafraziram, kaže, na primer, ovako: “Sve važne stvari rade sa velikom lakoćom, a sve lagane stvari radi sa velikom istrajnošću”, i ne znam ni ja šta. Obrnuto sve. Ako treba da se izbaci đubre, radi to svaki dan. Ako treba da uradiš nešto jako važno, moraš lagano, jer ne možeš da tome pridaješ neku preteranu veliku važnost. Nešto ćeš da zajebeš sigurno. To nema greške, ubiće te trema, nervoza. Nešto ćeš da odlučiš iz emocija. Moraš da budeš samurajski precizan.

Ivan Minić: I moraš da budeš spreman.

Aleksandar Protić: I spreman, naravno. Ali, to sad neki deo koji ne možeš da oceniš svaki put, ali generalno, da, to ima veze sa ovim što pričam – da pizdim od toga. Kao sad svi nešto gledamo, nuklearna fizika. Daj, čoveče! 

Ivan Minić: Šta je bilo kroz taj neki period osnovne i srednje škole? Šta te je zanimalo? Šta te je zanimalo mimo škole?

Prva interesovanja i gaže

Aleksandar Protić: Zanimala me muzika. Na jedan dosta trivijalan način, ali dosta rano. Sećam se, tata je doneo neki sintisajzer, neki Fuji, neki pakao, kad sam ja bio treći razred osnovne škole. Ja sam to odmah krenuo nešto da sviram. “Moraćemo da te upišemo na neke časove klavira.” Onda sam ja rekao, sećam se tačno da sam rekao, danas je to vrlo politički nekorektno, ja sam rekao: “Klavir je za pedere, hoću na tenis!” Ali, na tenis! 😀

Ivan Minić: OK! 😀

Aleksandar Protić: Nisam tražio da idem na ragbi, nego na tenis! 🙂 I onda sam trenirao tenis, bogami, 10 godina. Sve dok nije… Da, to niko živ ne zna. What the fuck?! Sve dok nije počela baš totalna kriza sa gorivom i ostalo, pa na Zvezdi gore gde sam trenirao zimi više nije bilo grejanja i nije bilo da se naduva balon.

Ivan Minić: Ali, bitno je da je blizu Karaburme. 🙂

Aleksandar Protić: Pa, bio je blizu, kako se zove, regularne Zvezde. Regularna Zvezda je zapravo na Karaburmi, odmah preko puta Bogoslovije i OFK. Ali, ova druga Zvezda, koji je zimski balon… Em je daleko bilo, sedneš na autobus, pa ideš sto godina, a onda u jednom trenutku više nije moglo. Ti igraš i zaledi se flaša vode. I onda smo tako prekinuli posle 10 godina tu moju strast prema sportu. Ali, da, muzika. Ja se sećam da sam prvi neki bend imao tu sa nekim drugarima iz kraja u petom osnovne. Pa, onda sledeći neki u šestom, sedmom-osmom, itd. Međutim, onda je tu zapravo da je revoluciju uneo Commodore 64, koji je tu došao negde već u šestom razredu osnovne škola. Koja to godina može da bude? 87-88, nemam pojma. Ali, ja sam imao super drugara iz kraja. Imao – zato što više ne družim s njim iz nepoznatnih meni razloga. Živ je i zdrav, Bogu hvala još uvek. I on je bio neviđeni car da ti to nešto prepravi, nešto nabudži, itd. I onda smo mi tu uspeli nešto da namunjimo iz onog bin izlaza Commodorea da to ide na neki Kamacrown, neki muzički stub. A onda smo imali hack da zapravo na tom muzičkom stubu skinemo glavu za bris – odšrafi se glava za brisanje i onda ti možeš da nasnimavaš na istu kasetu nekoliko prolaza, s tim što u svakom sledećem prolazu ono prvo je tiše. Pa, to moraš da tu vrstu – anticipaciju.

Ivan Minić: Da u startu snimiš glasnije. 😀

Aleksandar Protić: Anticipaciju da znaš da ono što prvo snimaš mora da bude glasnije. E, onda ti imaš taj tip koji zapravo ne briše svaki sledeći snimak – onaj stari ostaje. I onda imaš tu kombinaciju neke ritam mašine, koje eventualno sekvenciranje sa Commodorea. Pošto je to bio Commodorea na kasete, ne na diskove, onda nisi mogao da uradiš save, nego to sve vreme stoji upaljeno. 

Ivan Minić: I moliš Boga da ne nestane struje. 🙂

Aleksandar Protić: Normalno, hvala Bogu dok ti nešto ne usnimiš. Neviđeno! I onda sam ja to tako krenuo da se zanimam za trackere. Onda sam shvatio: “Čoveče, ovo je genijalno! Mogu da pravim muziku sam, ne moram više da zavisim od toga da li će neko da dođe tu probu, neće, je li naučio svoj deo.” Znaš, ceo fazon. 🙂 I onda sam nastavio, bogami, sa tim trackere negde. Kad sam upisao matematičku gimnaziju, to je već krenulo potpuno rasulo. Tata je moj nešto pravio neku kuću započeo još pre nego što je počeo rat i onda je skupio posle nekoliko godina pare da napravi prvu ploču za prvi sprat. I onda je pitao mamu, rekao: “Da li da stavimo ploču na kuću ili da kupimo sinu kompjuter starijem?” Pošto imam mlađeg brata. I onda su oni tu nešto vagali i onda su meni kupili kompjuter neki, 386. I onda nije bilo zvučne karte, to će doći tek dve godine kasnije, ali opet ovi moji carevi iz kraja su tu nešto napravili sami od nekih otpornika, nekih konvertora, nešto čudo veliko staviš pozadi. I tad je bio neki tracker, fast tracker čuveni, koji zapravo bio moje odrastanje u srednjoj školi. U školi nisam ni išao manje-više. Odlazio sam baš kad moram, ali sam zato sedeo, brate, ispred tog fast tracker. Kidao sam! To je bilo vrlo zanimljivo. Kao neki poluautistični ludak, koji ceo dan sedi i pravim neku muziku. Sad smo skoro pronašli – moj drugar je pronašao iz srednje, pronašli smo gomilu tih… Gomilu, pronašli smo – on je pronašao nekih 20-ak nekih numera. Pritom, danas možete Winamp da pustite fast tracker fajlove. To je to. Ali ih je bilo preko 2000-3000 sigurno, kao nekih ideja raznoraznih. Imaš negde celu pesmu gotovu, negde neke ideje. Tako da je fast tracker obeležio srednju školu sigurno na neke različite načine. I onda smo u nekom trenutku Gojko, moj drugar najbolji iz srednje škole, i ja krenuli malo da se bavimo demo scenom i tim nekim stvarima. Pa, pravi muziku da bude što manja. To je verovatno bilo kod ovde nekih careva, pričalo na tu temu već u prošlosti. Ako ništa drugo, Vita ti je pričao o tome.

Ivan Minić: Dabome.

Aleksandar Protić: Pošto on je bio generacija – on je godinu dana stariji od mene ja mislim i on je bio suprotna smena u gimnaziji, itd. Tako da, da, to je bilo zanimljivo isto. Zanimljivo zato što u stvari – znaš zašto mi je zanimljivo? Jer sad neke stvari koje sad radim, jedne od, je li tako, sam nekako uspeo da shvatim da je sve to isto potpuno kao 90-ih. Cela ova zajebancija sa NFT i kriptom. To je u stvari isto to. To su isti ljudi u suštini. Samo sa nekom drugom…

Ivan Minić: Isti čudaci.

Aleksandar Protić: Da, to je ista ekipa. Samo na nekom drugom nivou. Sad da li je taj nivo bolji ili lošiji, nije ni važno. Prati taj neki malo avangardni duh vremena i nešto što je njima u glavi. Vrlo zanimljivo, ali doći ćemo do toga kasnije.

Ivan Minić: Ono što je meni mnogo drago kad čujem ovakve priče je što si ti na neki način kroz vreme došao do toga da ti to što si voleo i što te je toliko opsedalo i što ti je bilo toliko zanimljivo da si se davao 100% i učio, tako što si sam učio na svojim greškama, jer literature niti bilo čega nije bilo, da si ti uspeo od toga da napraviš profesiju. Jer ja znam gomilu ljudi koji su, takođe, sa mnogo strasti radili te sve stvari i onda su jednostavno prerano rekli: “E, OK, idem ja sad da budem kuvar na brodu. I to je to.”

Aleksandar Protić: Pazi, to je dobra teza. Ali, ja ne znam da li delim tvoje mišljenje – pitam se. Ja jako volim onu knjigu, volim sve knjige njegove, Nasima Taleba. Ima ona njegova prvu koju je izdao. Mislim da se zove nešto Fooled By Randomness ili tako nešto. Ne znam kako je kod nas, nešto čudno je prevedeno. I onda uvek se pitam da li ja i svi mi koji dolazimo ovde kod tebe u emisiju, da li smo mi ti random, ortaci iz randomness varijante, pa ćemo mi nekog da fooledujem preko puta. Ili ipak ne. Nemam odgovor, ni da, ni ne. Nego prosto pitam se pitam, je li tako. Jer to ti je onaj klasičan slučaj – to sam sećam se kad sam pročitao prvi put bio, seo sam i zapamtio za sva vremena. Bio je na mene dosta jak neki emotivni impact koji sam imao kad sam to pročitao, a to je neka studija slučaja, koji broj afro-američke populicije u Americi u suštini završi na ulici ili u kriminalu iz jednog jedinog razloga, a to je što su ceo život tripovali da će da budu vrhunski NBA igrači. I onda oni upišu koledž, onda na koledžu se suštinski ne bave školom. Onda ih koledž toleriše, je li tako, jer dobri su igrači. Međutim, jbg, ne možeš ti to. Dobri, dobri, sve je to super, ali moraš da budeš najbolji. I ako nisi najbolji i ne završiš u NBA-u, a nisi ovu školu baš nešto izučio kako treba, ti na kraju ostaješ na ulici. A kad si na ulici, nema mnogo izbora. Ili postaješ hip-hop artist, pa opet sad tu biješ bitku da budeš taj jedan od milion, ili, brate…

Ivan Minić: Da, imaš tu malo neki prostor između da odigraš neku Evropu, da igraš neku Kinu i to.

Aleksandar Protić: Pazi, taj prostor se otvorio. Ovo je studija od pre 10-12 godina. Taj prostor se otvorio u međuvremenu, toga ranije nije bilo.

Ivan Minić: Ali, taj prostor nije preveliki.

Aleksandar Protić: I to je tačno.

Ivan Minić: I to je limitirano na nekoliko stotina, hiljadu ljudi, a svake godine, kad uzmeš da analiziraš, ja sam to radio pre par godine, recimo, jer mi je bilo jako interesantno. Da li je naš Košarkaški savez objavio da će se mnogo aktivnije baviti našim klincima koji studiraju u Americi. Da vidi šta tu prosto ima, da ima kontakt sa njima, da oni kada dođe trenutak izbora reprezentacije znaju da reprezentacija računa na njih. Dobro, svi znaju dva-tri klinca koji igraju neku koledž košarku. OK, neku ljudsku košarku. Ti onda, brate, kreneš da kopaš i shvatiš koliko ima univerziteta, koliko ima – OK, NCAA jedan, to je najviši tier svega. Tu ih nema previše i nema mnogo ni naših igrača. Ima ih možda 5-6-7-10. Ali, zato u drugom i trećem tieru ti imaš bukvalno 300 naših klinaca koji igraju košarku u Americi. Za 290 od tih 300 košarka neće biti profesija.

Aleksandar Protić: Pa, kažem ti, to ti je cela knjiga Fooled By Randomness i to. Ko nije čitao, neka pročita. 🙂

Ivan Minić: Nije ti baš srednja škola bila najzanimljivija stvar na svetu.

Aleksandar Protić: Ne, ali znaš kako? Nije, ali jeste na kraju. Ja mislim, sad Boga pitaj, da li sad to nešto što ti Bog da, pa ti to malo tamo uobličih, ali verovatno da je to u pitanju, ali ja mislim da ako ništa drugo ta škola me je napravila da imam neki algoritamski mozak. On samo tako funkcioniše. If then else. I to je to.

Ivan Minić: Inženjerski.

Aleksandar Protić: Da, šta god radio, if then else. To je to. Najprostija funkcija. Odakle je to? C? C++?

Ivan Minić: Bilo koji. 🙂

Aleksandar Protić: Pa, znam, ali je tako počelo. I onda meni uvek kad neko zabode negde, pa ne može nešto, ja sam frapiran potpuno. “Brate, gde ste zaboli, ljudi? Jednostavno je. Je li ne ide ovuda? Pa, dobro, onda ide ovuda. Pronaći ćemo put negde.” Prosto tako stvar funkcioniše. I, naravno, postoji stvar kad se zabodeš u loose end, pa kao jbg. Napravili smo dovoljno velik broj pogrešnih odluka, pa smo se zaglavili negde. Onda, brate, aborted the system, pa ispočetka. Tako da mislim da je to iz gimnazije ostalo kao najdragocenije. I, naravno, par nekih poznanstava za projekt, možda jedno ili dva, koja su ekstremno vredna. 

Ivan Minić: U tom periodu je obično i neki prvi momenat kada nešto radiš, kad imaš neku šljaku, kakvu god, tezgu, nebitno. Jesi imao tako nešto? Šta ti je bilo prvo?

Aleksandar Protić: Pa, znaš, tad je srednja škola, u to vreme da imaš tezgu, jbg, sem ako narkodiler teško jbg. Ali, imao sam i tezgu u to vreme, da, ali ne bih o tome u liveu. 🙂 Ali… Bilo je, kako nije bilo. Bilo je, bilo je. Sećam se bio je neki… U nekim krugovima se pročulo kao neki čovek koji može da ti napravi neku muziku, ovo-one, pa sam onda za neke bendove, bendove u pokušaju, pravio neke matrice. Ali, eto, imam 15 godina. Tako da sam sa 15 godina snimio ja svoje prve demo snimke. Saša Habić bio producent. Sve big i to sve! 🙂 Tako da imam sad te demo snimke na nekom datu, pa smo prebacili to, skoro neko našao, pa smo prebacili. To je ludilo mozga. Ja repujem nešto. Ma, haos potpuni! Neki dance 90-ih. Nerealno potpuno! Ali, zanimljivo. S 15 godina, čoveče! Prerano. Ozbiljno. Prerano je. Ja kažem Bogu hvala nisam se navukao na kraju ni na kakav, kao one holivudske zvezde klinci. Dru Berimor fazon. Ni na kokain nisam prso totalno. Sve je u redu. S 15 sad bih istripovao ne znam šta, da sam na pesmi Evrovizije verovatno. 

Ivan Minić: Dobro, ali tada sa 15 godina, to je 93-94, nisi ti baš mogao mnogo da poletiš. Mogao si, mogao si, ali bilo je mnogo teško prizemljenje.

Aleksandar Protić: Pa, jeste. Ne bi bilo prizemljenje, nego bi bio ispod zemlje. Tako bih se prizemnio. 😀 Sad ja premotavam, pa sam malo zatrokirao, ali… Zanimljivo je to sve sad kad se prisetim malo. Sad se ovo pretvorilo u neki nostalgični momenat, ali dobro. Takav ti je početak emisije, pa hajde. Preći ćemo valjda na ove…

Ivan Minić: Zašto FDU?

Putešestvije do FDU

Aleksandar Protić: Uf, bravo! Pa, to je logično sledeće pitanje. Pazi, ja nisam znao šta bih uopšte. Ja nisam gledao – nisam išao u bioskop uopšte. Nisam čitao knjige. Čitao sam neke silne časopise. Tata je tad radio u Pravoslavljuju jedno vreme i onda je dobio neke časopise. Single razmena. Oni njima Pravoslavlje, a oni njima sve što postoji. I ja se sećam da do 5. razreda osnovne škole sam čitao sve što postoji, ali na nivou samo to. Nisam čitao romane, to ne mogu ni dan-danas. Nemam koncetraciju za to. Ali, sam tek u 22-23. krenuo da čitam te neke stvari koje čitam dan-danas, koje me lože. Filozofija, teologija, istorija, ne znam ni ja šta. A pre toga nisam čak gledao ni filmove. Ja sam bio u fazonu, sećam se moj brat je stalno išao u bioskop. I tu su stalno sa nama živeli, kod nas u kući su odrastali svi – rodbina cela išla u školu, tako što je živela s nama. Ja sam navikao da tako živi nas u kući šest-sedam-osam u te dve sobe koliko je bilo. U 34 m2 je živelo – ma, nikad nije živelo manje od šest ljudi. Znači, od šest do osam, to je bio fazon. I onda valjda i tu naučiš da ti je taj attention span – sve dešava brzo, brate. Nemaš ti tu vremena za nešto što traje. I ja nisam gledao filmove. Znaš kako je to na Karaburmi bilo? Moram da ti ispričavam, ovo je genijalno. Bio je jedan video-klub dole, sad sam zaboravio ime, ali koji je imao najviše kaseta. Imao si katalog filmova sa Al Paćinom, katalog filmova sa Robert De Nirom i ostali. 🙂 E, tako se gledaju filmovi.

Ivan Minić: Pa, takav je bio i kraj. 🙂

Aleksandar Protić: Pa, dobro, da. Tako da imaš filmove sa Al Paćinom, De Nirom i ostali filmovi. To je kad ovako neko dođe i uzme neki film za decu. I tako da sam ja to gledao sa Al Paćinom i sa Robert De Nirom. Tu si učio šta je život, a ovo ostalo niko nije gledao. Bioskop – niko nije išao. Ja nisam išao. Tvrdio sam da je to za pičkice. “Mrš u pičku materinu, kakav bioskop!” Ludilo. I onda negde kad sam upisao, kad je bio 3. srednje, drugo polugodište u stvari, već je bio fazon: “Brate, valjalo bi neki fakultet da se upiše!” U to vreme, ako se ljudi ne sećaju, ja ću da ih podsetim, bilo je potpuno drugačije nego danas što se tiče bodovanja. Ne znam kako je sad, ali, recimo, znam da je pre par godina bilo ako imaš 100% nečega, škola donosi 40, a 60 neki prijemni. U to vreme je bilo obrnuto, 60 je nosila škola, a 40% prijemni. A mojih 60% je već u startu bilo disaster totalni, razumeš. I ja sa tih 60% nisam baš mogao da idem ni na kakav fakultet nešto ozbiljno, sem da nešto ne plaćaju roditelji, što nije bilo šanse. Nije niko imao te pare, bilo koje, da to nešto da plaća. A nije mene nešto ni zanimalo, pravo da ti kažem, što je bio defaultni put ovih mojih iz gimnazije: ETF ili Matematički fakultet, itd. Ja sam bio u fazonu ili sociologija, što bi bilo pod B, a zapravo pod A mi je bio FDU. Zašto? Tata mi je pribavio neku malu knjižicu, ja sam ga zamolio, od nekog njegovog parohijanina, doneo mi neku malu knjižicu koja se zvala Umetnost filmske montaže. Ja to pročitam, čoveče. I bukvalno promeni me. To je prvi put da to mene usmerava od street momenta u nešto što je, kako da ti kažem sad, street i geek momenta u stvari, koji je išao paralelno, ide još uvek, u nešto što je sad malo, neću da kažem akademizam, ali malo nešto što je normalan tok, mejnstrim. Ja sam tu knjižicu pročitao nekoliko puta i bio sam u fazonu: “Čoveče, ovo je genijalno! Umetnost filmske montaže!” I onda sam skapirao da MTV, koji sam ja tad gutao kao ludak, snimao na VHS sve ono što sam voleo da slušam, voleo sam razne neke neshvatne stvari – počeo sam da slušam Metallicu, ali ne sve albume, one prve.

Ivan Minić: Ono što je vredelo. 🙂

Aleksandar Protić: Ono što je vredelo, da. Sad imamo na Spotifyju Justice For All i Kill Em All i te stvari, to mi je ono – samo se vrti. Katastrofa. Što kaže jedna moja prijateljica, sećaš se onaj Get Short, onaj tip što sve vreme sluša heavy metal, kaže: “Isti si on potpuno! Gledaš chartove na berzi i slušaš heavy metal!” 😀 I… Pomozi mi, gde sam stao?

Ivan Minić: Umetnost filmske montaže.

Aleksandar Protić: Da, Umetnost filmske montaže. I onda nešto se mojoj glavi to nešto prespojilo. Taj neki MTV, nešto to spotovi. Ja sam se ložio na spotove. Filmska montaža, kažem: “Čoveče, hoću to!” Ali, sa druge strane, i dalje me ložilo to – muzika. Međutim, znaš šta je fora? U to vreme na FDU još uvek nije bilo smera za dizajn zvuka, nego je bio samo to – montaža. I onda sam ja 97, kad sam završio srednju škole, pritom 97. se nije išlo u školu. Sad to niko ne zna, ali 96-97. su bili čuveni veliki, prvi veliki protesti u Beogradu. Studentski protesti. Nešto za Vuka Draškovića, Bože me sačuvaj, ali to je to tako bilo u to vreme. I onda nismo išli u školi uopšte. Jer mi smo bili gimnazija koja je bila ispod Terazija i mi smo bili sve vreme na protestima, itd. Iz razloga ne da ne bismo išli u školu, nego nas je to ložilo. Mi učestvujemo u nekim društvenim promenama, ovo-ono. I onda bukvalno pravo ni iz čega, odnosno sa tri-četiri meseca protesta pap, neki prijemni ispiti, itd. I ništa, ja tu padnem na filmskoj montaži. I ne samo da padnem, nego sam slučajno bio na fakultetu kad je tatina neka prijateljica, koja je tu bila šef katedre glume u tom trenutku, pitala ovu šeficu katedre montaže za mene. “Je li vam to neko blizak? -Pa, znate, to je od mog sveštenika sin. -Znate šta, prenesite njegovom ocu da on nije samo promašio smer, nego i ceo fakultet. Neka on upiše neku matematiku. Nije on za ovo.” Sad to pogodi te. Sad to smešno i tebi i meni, kao super anegdota, ali, brate, ti kad imaš to, koliko, 19 godina u tom trenutku, to je udarac ozbiljan. Jer suštinski sve ti se sruši. 

Ivan Minić: Nije kao da imaš izbor pet opcija, pa ćeš neku od njih.

Aleksandar Protić: Nemaš, pa to ti kažem. Ne, ne, ne! Ja sam manijak koji kad se nešto fokusira sve da na to. I tako je bilo i tad. I onda sam njih sanjao tri meseca komisiju. Svako veče ih sanjam. U nekim liftovi prolaze. Bizarija potpuna. I onda se sećam u Politici se pojavi oglas kako fakultet otvara katedru novu za zvuk u septembru mesecu. Ja kažem: “Pa, dobro, Bog me pogledao. Ne treba to nego sam trebao ovo.” I onda ja dođem u septembru na prijemni ispit. Međutim, dođem do poslednjeg kruga, oni me olade. “Ćao, doviđenja, nisi ti za ovo! Možda sledeće godine.” To je bilo 97. I 97. da ne bih išao u vojsku, da bi išao u vojsku kasnije malo, itd, upišem – samo otišao na prijemni ispit. To je dokaz koliko je ta matematička ipak ostala u glavi. Odem na rudarsko-geološki i imao sam sećam se od 20 zadatak 18 tačnih. Bez pripreme, samo se pojavio. O, i izašao napolje! I prime me i to na budžet, brate! Budžet na rudarsko-geološkom. I moj ćale mučeni mislio je da ću ja to nekad da studiram, ali vizionar bio neviđeni. Pošto je on poznavao jako puno ljudi i on mi je rekao: “Sine, veruj mi, budućnost je u nafti!” Pazi, koliko je to istinito na današnji dan, kad je nafta, jutros sam gledao, palo je nešto neviđeno, ali jutros je, na primer, 107$ po barelu, a u petak je bilo, na primer, 109 ili 110. Tako da bio je potpuno u pravu, budućnost je u nafti i gasu! 😀 Sad se ekolozi ne bi baš složili, ali ako ćemo da pričamo o finansijama, da, on je potpuno bio u pravu. Ja nikada nisam otišao ni na jedno predavanje. Jesam jednom otišao. Bio je neki petak i on me natera. “Molim te, idi!” Ja odem tamo, poneo neku svesku i piše ovako: “Rudarski smer, nema predavanja petkom.” Rekoh: “Top! To je top! Pobedio sam!”

Ivan Minić: Još pokušam da odem. 😀

Aleksandar Protić: Pokušam, brate, ali me nije htelo. 😀 I ništa. Od 98. godine ja se ispišem, jer ti možeš jednu godinu da se leraš tako da si kao na budžet. I onda sam 98. godine ponovo otišao na FDU da me prime. E sad, vidi, naravno, sve vreme ja nešto sam bauljam i dalje, čitam neke knjige, snalazimo se. Naručio sam preko interneta, dolaza neke knjige, nešto se čita. Haos! I 98. opet me ne prime. Opet uđe u poslednji krug i ne prime me. E sad, u međuvremenu, da, 97. godine ja se zaposlim. Da, tako je, bravo! Prvo krenem da voloniram na Radio Beogradu, u studiju 13, koji je tad snimao orkestar Branimira Đokića. Ludilo mozga. Moj prvi susret sa narodnjacima. Ludilo! Gde sam ja shvatio zapravo da su narodnjaci isto što i heavy metal, ali to možemo nekom drugom prilikom da pričamo, i bio sam u fazonu: “Ovo je top! Ovo je isto! Samo drugačije, malo drugačije!” Ali, to je vrlo slično. 🙂 I onda posle jedno mesec dana hejta narodnjaka sam to neviđeno zavoleo. Bio sam u fazonu: “Kakvi si ovo carevi!” Ali, to nije ovi narodnjaci danas, to su oni pravi, brate.

Ivan Minić: Ne, to je bila ozbiljna priča.

Aleksandar Protić: Ozbiljna priča skroz. I ja sam proveo dve godine. Dve godine sam proveo u tom studiju, zapravo do bombardovanja 99, kad su oni nama rekli: “E, gospodo, hajde vi kući. Ovo postaje opasno.” Zašto? 98. sam ponovo pokušao da upišem faks, opet nisam uspeo, pa sam otišao na prijemni na jesen, onaj rezervni prijemni, i upisao opet na budžetu Mašinski fakultet. 🙂 Opet bez pripremanja. Izašao sam na matematiku pre godinu i po dana i zaokružio tamo nešto. Imao sam 15 tačnih, ali dovoljno od 20 da bih prošao. Sve je u redu. I sa onim očajnim ocenama iz škole, znači niko nije hteo na Mašinski mučeni. I tamo bukvalno nikad nisam otišao. Imam te indekse kući sve. To je spektakl. Koja količina upisanih fakulteta. Jer će ih biti i posle FDU. Šou! 🙂 I to je to. I onda otprilike moj dan je izgledao ovako. Odem na Radio Beograd, bilo je jako kratko radno vreme, od 10 do 14. Jedan veliki car koji je sad u penziji, koji se zove Zoran Ivković je tamo bio ton majstor. On je sa Karaburme, on mene poveze svako jutro sa sobom na posao i ja tamo s njim volontiram. Posle su me i zaposlili preko studentske zadruge. To je bilo u to vreme tako. I to je to. I ja sam se tamo zgotivio s njima, pa sam radio i leti, i popodne, i uveče, kad god neko ima potrebe. Baš mi nije bilo mrsko da radim. Tad se snimalo na onim velikim, dvoinčnim trakašima, kao Rolling Stonesi. Bila super oprema u Radio Beograd u to vreme, ta neka kupljena 78. godine.

Ivan Minić: Da, ali ta vrhunska analogija.

Aleksandar Protić: Najvrhunskija analogna oprema koja postoji, pa je bila dopunjena za Olimpijadu 84, kad je bilo u Sarajevu, dokupljeno još trista čuda. I stvarno je to bilo vau-vau. Pazi, šta je tu zanimljivo? Zanimljivo je to bio neki prelaz generalno, globalno, na svim planovima sa analogno na digitalno. Baš u tom trenutku. Tako da ja sam tako bio svedok vremena i saučesnik u tom celom procesu.​​ Tako da dok smo radili na Radiju Beograd i štedeli trake, ja sam kući imao svoj 386 ili već tad 486, koji imao tu neku zvučnu kartu. Sve to nešto namešteno i radilo je na potpuno drugačijem sistemu, ali svejedno. Tamo ovako, a kući onako. Isti je princip. I onda je 99. godine bombardovanje. Mi se svi povučemo na rezervne položaje jednako kući. I meni zvoni, sećam se tačno, fiksni, tad još nije bilo mobilni telefona. I onda mi zvoni fiksni telefon, kaže mama moja: “Neko te traži. Neki čovek.” Zoran Jerković, profesor sa fakulteta, on kaže: “Dođi, sutra je poslednji dan da se prijaviš”, ili, “Imaš još dva dana.” Traje bombardovanje još uvek. To su bili poslednji dani bombardovanja. Kažem: “Ja ne prelazim most. -Daj, ne zajebavaj, dođi, pređi most, donesi dokument, rad prijavi od prošle godine. Ove godine ćemo sigurno da te primimo. -Brate, četvrti put da dolazim. Jeste li normalni? Koga ćete vi da primite?” Da skratimo priču, prime oni mene. Kao u Nacionalnoj klasi: “Jesu li te primili? -Pa, jesu.” Prime me, ali sam ja već bio u fazonu koji ste me kurac primali, ali dobro. 😀 I ništa, onda krenem na FDU. Ja sam već posle prve godine hteo to da napustim. Bio sam u fazonu brate koje smaranje. Na kraju prve godine iz glavnog predmeta sam dobio ocenu niže zato što sam mnogo radio. Citiram, kunem ti se. Zamisli sad tu motivaciju, kaže: “Mnogo si radio, otimao si posao drugima.” Ja pitam: “Kako se otima posao drugima? Šta sam došao sa pištoljem, motkom, vilama? Čime sam oteo, kako sam oteo? Doveo ortake sa Karaburme da prete ljudima, pa sam otimao posao. Ne razumem. Ja sam samo radio, brate mili. Nikom ništa nisam otimao.” I za te tri godine – ja posle treće godine nešto krenuo da radim neki film, doći ćemo posle i do toga koji i šta, i za te tri godine ja sam uradio negde, znao sam broj tačno, sad sam zaboravio, ali, recimo, 41 ili 42 studentska filma. Neki trajaju 7-8 minuta, neki trajaju po 40 min, a fakultet ti propiše da za to vreme treba da uradiš dva. Bilo je još careva koji su radili po desetak, ali su mahom ljudi radili po dva. “Tako kaže, to je norma.” Ja sam uradio 41 ili 42 ili 43, više se ni ne sećam. Tako da, to je to, mora da se radi, brate, i mora da se proba.

Ivan Minić: To sam baš hteo da probamo da objasnimo zato što mislim da većina ljudi zapravo ne razume šta podrazumeva tvoj posao kada radiš film. Zato što ti tvoj posao uradiš kako treba, to samo znači onome ko gleda da je experience koji doživljava jako dobar.

Aleksandar Protić: Jeste, da.

Ivan Minić: I ako ga ne radiš kako treba, on će da primeti da to nije dobro. Ali, niko ne zna šta zapravo podrazumeva rad na tome.

Aleksandar Protić: Više je to jedan disclaimer, kao obrati se lekaru i farmaceutu. Ali, više to nisam ja odavno, nego je to sad neki tim ljudi, itd. Ono što je tu dragoceno zapravo što je to od starta bio tim, čak iz vremena fakulteta. Kolega moj koji miksuje sve to u suštini je i dan-danas sve stvari koje ja radim, odnosno mi radimo kao tim, mi smo kolege sa klase. Tako da je to od starta krenulo kao neki mali tim. Dva čoveka, pa se onda dopunio sa tri-četiri-pet-šest-sedam. Sad nas ima u zavisnosti od perioda godine između 12 i 15, što nije malo. Za tu vrstu profesije baš nije malo. Ali, da, mi sad to možemo da pričamo dve emisije samo na tu temu. Ne znam koliko je to ljudima zanimljivo, verovatno nije, ali naš posao je da budemo nevidljivi, hajde da tako kažem. Kao VFX. VFX je tu da bude nevidljiv.

Ivan Minić: Ako je vidljiv, onda nije dobar.

Aleksandar Protić: To ti kažem. Ako je VFX tu da ti vidiš da je to VFX, a ne nešto što ti veruješ da je realno, to onda, brate, nije dobar VFX. Ovo je isto to. Ti moraš sve vreme… Mi imamo samo dijaloge, a sve ostalo je izmišljeno i napravljeno od nule. Svaki film ti je kao animirani. Ljudi misle da je neka razlika između animiranog filma i igranog filma. Nema nikakve razlike, brate. Još je gore ovo igrano zato što je taj dijalog snimljen na setu, pa mora da se čisti, da se izoluje od svog đubreta koje je snimljeno okolo. Dok u animiranom to snimiš u studiju, pa je mnogo lakše. Ali, u suštini, sve ostalo oko toga je isto. Svaki zvuk koji mi doživimo kao realan smo mi dodali, napravili. Izbalansirali u odnosu na sve ostalo. Jedan dosta pipav, mukotrpan posao. Jako puno se radi. Vremena treba i koncentracije i svega i svačega. Samo lud čovek…

Ivan Minić: Posebno ako to radiš na nivou na kome vi to radite danas.

Aleksandar Protić: Da, samo ludi ljudi mogu da se bave time. Ja to potpisujem. Tu ne može neko da bude normalan.

Ivan Minić: Vidi, dok je naš zajednički prijatelj Bodi snimao svoj prvenac, ono što sam shvatio iz razgovora sa njim je da svi ljudi koji su bili uključeni u proces da tu niko nije normalan. Počevši od njega.

Aleksandar Protić: Pa, to je inače tako. Malo se sad to menja. Kad uleteli novci, malo ima i tog momenta da si nenormalan, malo bi i pare. Ali, u to vreme nije bilo ovo ludilo momenta, nego je samo bilo nisi normalan.

Ivan Minić: Skupi se ekipa ljudi koja cene nešto i nije bitno da li ćemo mi nešto da zaradimo od svega, bitno je da mi to napravimo.

Aleksandar Protić: Kažem ti, toga je sve manje i manje. To potpisujem, ali ima ga još uvek. Pričaću ti posle koji je malo po tome jednom principu starinski koje jako… Ali, da, to je manje-više naš posao. Da ti završim liniju sa tim poslom, da ne bismo previše ostali na tome. Mi smo rasli. Ja sam krenuo – mene Mića Zaec, moj profesor sa fakulteta, zvao kad sam upisao četvrtu godinu fakulteta i rekao: “Je li bi ti da radiš jedan veliki film? Ja bih montirao sliku i bio bih supervizor za zvuk, a ti bi suštinski radio zvuk. -Dobro, ko još sa mnom? -Pa, ti. -Pa, šta? -S Kustoricom film. -U, je…”

Ivan Minić: OK! 

Aleksandar Protić: Za studenta – pa, ne za studenta, sad da mi neko kaže… I ništa, tako mi krećemo. Montiraj nešto godinu dana u Beogradu, možda malo manje, onda tri meseca u Parizu miksuj to tamo. U suštini, sve što sam ja naučio što se tog posla tiče sam naučio od njih. Od Miće, od tih Francuza, od Emira, i tako tog društva. To je jako zanimljivo bilo. Fakultet 5%, a to je bilo 95. Jer su oni stvarno velemajstori, od toga nema bolje. Čak kažem da je to bolje od Holivuda, ali taj francuski zvuk je po meni nešto najbolje što postoji još uvek. I suštinski sam ja tim nekim… zahvaljujući Mići, a i verovatno malo mom trudu i nekom talentu koji ti Bog dan, završio tu gde sam završio. I onda tu zapravo kreće da se malo eksponencijalniji rast svega toga. I onda neka radio-drama koju sam napravio na drugoj godini fakulteta je dobila neku nagradu najveću na svijet za radio-dramu. Prix Italia se zove ta nagrada, što je zapravo neka vrsta Oscara u radio svetu. To iste godine se desi. I jbg. posle toga…

Ivan Minić: Čulo se.

Aleksandar Protić: Fuf, ti negde nastaviš dalje. Ali sam ostao ovde. Tad je bila ideja, zapravo, Gojko, Gojko Andžić, moj super drugar, moj i njegov plan je bio da idemo u London. On je otišao, u međuvremenu uzeo državljanstvo za tri godine, vrlo brzo. To je bio neki program eksperimentalni britanske vlade da to nešto uzmu talente. I onda sam i ja trebao da odem zajedno s njim. Na kraju nikad nisam otišao, ispalio sam ga i ostao sam ovde. Nekad mi je žao, nekad mi nije žao i tako. Kako koji dan ustanem. 😀

Ivan Minić: A u kom trenutku se – znam u kom trenutku se pojavljuje, ali na koji način se pojavljuje Sindikat?

Kako sam završio u Beogradskom sindikatu

Aleksandar Protić: Pa, Sindikat se pojavljuje tako što smo Ognjen Janković i ja drugari sa fakulteta. Mi smo ista generacija. Mi smo upisali obojica faks 99. godine. On je studirao neku produkciju, da li filmsku ili pozorišnu, slagaću sad. Filmsku! On je studirao filmsku produkciju, ja sam studirao zvuk, pa smo to slušali neka predavanja zajedno i tu krenemo nešto da se družimo. I to je bio to. Sindikat je nastao 99, ali sam se ja priključio bendu neke 2003, na primer. Na drugom albumu. To je to. Drugi album, tu sam ja krenuo da petljam onako ozbiljno sa njima.

Ivan Minić: I šta je bila tvoja uloga?

Aleksandar Protić: Pa, moja uloga u startu je bila to da nešto malo vidim šta ćemo, gde ćemo sa tim nekim stvarima koje su oni kao već muzički pravili bili, pa onda je to vrlo brzo preraslo u to da ja pravim, mahom ja pravim muziku ili pravim zajedno sa nekim od njih, itd. A onda postaneš deo benda, pa ti onda uloga sve, brate. Kako mi to kažemo, to je Sindikat. To nikad nisi video da je potpisano ko je šta radio. Svi rade svi sve. Nije često baš tako, ali na kraju dana ipak jeste, kad pogledaš najširiji taj frame, tako je.

Ivan Minić: Ima taj momenat. Ja obožavam Hladno pivo i Mileta Kekina. Ima taj momenat u jednoj od njihovih pesama kad ide taj neki deo gde ekipa prilično ozbiljno svira i u jednom trenutku kaže: “Je li ti možeš sad napravit da ova stvar bude onako malo bolja? -Mogu.” I kreće bolje. 🙂 To je produkcijski add-on, ali taj momenat gde zapravo par puta mi se to dešavalo, ja nemam preterano dobar sluh, nikad nisam to ni razvijao – prvo su mi rekli da ga nemam uopšte, onda se ispostavilo da je nemoguće da ga nemam zbog nekih drugih stvari, ali nikad nisam to razvijao. Ne znam nijedan instrument da sviram niti bilo šta, osim Višnjičica rod rodila, to znam napamet. 🙂

Aleksandar Protić: S dva prsta! 😀

Ivan Minić: To je bila škola, ali bukvalno sam u nekoliko navrata imao prilike da vidim kako izgleda proces nastanka pesme, od prvog trenutka i zabeležene neke melodije nečega do trenutka kako to izgleda kroz faze do onoga što ti čuješ kao krajnji slušalac. I to je jebeno impresivno. Znači, čak i u nekim uslovima koji nisu – sad ne pričamo o nekoj vrhunskoj produkciji, pričamo jednostavno proces kroz koji to prođe. I ono prvo je lepo, jer je lepo. Da nije lepo, ne možeš ti da ga napraviš.

Aleksandar Protić: Ne možeš. Jer prvo se nalazi emocija. Tu moraš da nađeš emociju. Onda posle toga juriš sve drugo. Juriš sve drugo sa idejom da ne smeš da uništiš emociju. To je proces.

Ivan Minić: Što bi rekao taj jedan moj poznanik, čiju sam muziku tako ispratio, kaže: “Vidi, ja sam ti napravio ovo, a ovo ostalo to ti je sve oprema.” 🙂

Aleksandar Protić: Pa, ne bih se složio, ali, da. Ne bih se složio, ali sve na kraju je čovek. Da može oprema, to bi sad neki artificial intelligence sve sam pravio.

Ivan Minić: Oprema kao dodatna oprema na kolima.

Aleksandar Protić: OK, da.

Ivan Minić: “A, ostalo, to je da ga napucam.”

Aleksandar Protić: Nije, bre, jednostavno. U startu imaš emociju. Onda posle toga praviš, praviš, praviš. I moraš da na kraju znaš samo da to sve što si napravio, ta oprema, ne sme originalnu emociju da je nekako zamaskira, prekrije.

Ivan Minić: Pregazi.

Aleksandar Protić: Da je pregazi, da je stavi u drugi plan, kako god hoćeš. To je negde jedino ograničenje. I ono što je zanimljivo, taj moj super prijatelj Nemanja Mosurović kompozitor primetio, on meni kaže: “Od svih stvari koje si u životu radio, to si radio sa najvećom lakoćom.” Sve oko Sindikata je u suštini bilo meni jako lagano, a na kraju možda imalo najveći impact od svih tih stvari, što je vrlo zanimljivo. I vraćamo se na onu samurajsku čuvenu, da negde tek kad se potpuno opustiš u nekom procesu i, naravno, imaš jednu disciplinu u svemu tome, i da ta opuštenost i disciplina daju na kraju dana jedan rezultat koji je impresivan. I, naravno, jedno zajedništvo, koje tu sad – bez toga ne bi bilo ništa. Ne možeš ti to sam.

Ivan Minić: Bio sam na ovom poslednjem koncertu u Novom Sadu sa nekim društvom. Ne mogu da kažem da sam ispratio sve, jer to je ono imam taj period odrastanje, početak 2000-ih i sve to što je tada Sindikat značio, pa sam onda imao jedan period kad sam slušao redovno, pa onda imam neki gap kad nešto i nisam slušao, pa je onda iskakalo s vremena na vreme po neki singl i to, ali znam 80%, pa 20% hvatam na ritam otprilike. I sad ne mogu ja da kažem da se 100% slažem sa svim o čemu se tu priču.

Aleksandar Protić: Naravno.

Ivan Minić: Ali, jedna stvar koja je uvek meni tu bila neverovatna je to zajedništvo jednog ogromnog broja potpuno drugačijih, različitih ljudi.

Aleksandar Protić: To je tačno.

Ivan Minić: I druga stvar, ta količina energije koju to odašilje ka publici.

Aleksandar Protić: Ja nešto ne idem redovno na koncerte više. Sad ću, ja se nadam, na Tašu koncert 6. meseca. Šta je to? Jun. U junu imamo koncert na Tašu, tako da tu mislim da ću definitivno da se pojavim, ali nešto ja više nemam energije, pa ne bih da upropašćujem njihovu energiju. Ali, generalno, da, to je spektakularno! Ja imam 44 ove godine, neki od njih imaju 43, neki 45, neki 46. Da ti sa tim godinama imaš i dalje tu jednu iskrenu energiju, brate, ja sam to samo video na koncertima Whitesnakea! 🙂

Ivan Minić: Dobro, Koverdejl je baš lud.

Aleksandar Protić: To sam samo tamo video da u tim godinama – ne u tim, nego dosta poznim godinama to i dalje funkcioniše besprekorno. 🙂 Tako da, to je genijalno. Ćuti, to je sve odlično. To je baš onako jedan divan momenat u životu koji nije samo bio, nego je još uvek. Sad, naravno, ima neke svoje razne faze, ovakve-onakve, ali to je… zadivljujuće da jedna grupa ljudi uspeva da opstane, pa taman da ne radi ništa toliki broj godina, a kamoli da nešto radi i da to čak – ne čak, nego da dopire do nekih ljudi na neki pozitivan način, a da ta ekipa ostaje tu takva kakva jeste.

Ivan Minić: Mi smo to neko društvo koje je išlo. Mi smo to objašnjavali rečima: “Idemo da slušamo društveno angažovanu poeziju.” 🙂

Aleksandar Protić: Pa, dobro, da, jeste.

Ivan Minić: Sa jednom dosta dobrom dozom pozitivne energije.

Aleksandar Protić: To je dosta široko i dosta beskompromisno. Pa, kad je neka stvar beskompromisna, u najvećem broju slučajeva to onda, naravno, da ne može da ti se do kraja sve svidi svaki put, itd. Ali, nije to ni ideja, nego je negde… Ne samo vezano za nas, nego vezano za sve. Ako čovek ima kritičko mišljenje, onda negde će reći: “Dobro, slažem se sa ovim doneklog dela.” Meni je uvek najteže – imaju oni testovi koji se pojave pred neke izbore, kao nađite sebe na političkoj mapi. To ti Amerikanci mnogo vole. Onim našim nekim NVO-vima neke testove, onda to oni zaspu internet i onda to popunjavam svaki put. I onda uvek nađem neku stranku, mahom istu neku ili iste neke se šaraju, gde su najbliži političkim pogledima, ali se poklapam, na primer, 41%. Tako da gde se ja poklapam, to je 41%. Onda ta drugoplasirana je neka dijametralno suprotna od ove prve, sa kojom se poklapam 35%, ali verovatno na nekim potpuno drugim pitanjima. To sam ja, na primer. I kapiram da mnogo takvih ljudi ima. Ne većina, da se razumemo, ali opet dovoljno velik broj ljudi, gde si ti u fazonu: “Pa, dobro, šta sad. Imam pravo da mislim.”

Ivan Minić: Dobro, ima značajan broj ljudi koji uvek kada analiziraju kažu: “Ja nemam opciju za sebe.”

Aleksandar Protić: Pusti sad to, to je neka tužna tema, itd. Ali, generalno nije tu čak vezano da li imaš opciju ili ne, nego zapravo da li si, što bi rekli Amerikanci, out of the box. A čim si out of the box, ti već ne možeš da se nađeš, jer ovu su sve pre-packed products.

Ivan Minić: Što bi rekao jedan moj prijatelj: “Kad jednom otvoriš kutiju, treba ti veća kutija sledeći put.” 😀

Aleksandar Protić: 🙂 Ovo je sve instant. Step sokići iz 90-ih, sa više ukusa. To na kraju dana nije sok i onda je tu problem.

Ivan Minić: Rekao si kako je izgledalo tvoje prvo iskustvo rada na filmu i to poverenje koje si dobio od profe, koje je sigurno te obeležilo i dalo ti, osnažilo te da kreneš ozbiljno da radiš to sve. Potrefilo se i sa nagradom, što je super. Ali, onda kad pogleda neko tvoj IMDb, o kome ti ne vodiš baš preterano mnogo računa i nema tamo baš sve što si radio, ali ovo što ima je ogroman broj svega. I ujednom periodu se sećam, kad sam pričao baš sa Bodijem, kad je krenuo u celu priču: “Ima dobra ideja, dobar koncept, zaokružili su oni to, ko će da se postara da to izgleda kako treba? Robi i njegova ekipa će se postarati da izgleda kako treba. Jer, brate, svemir! OK, da snimaš melodramu u blokovima, u redu, ali svemir! A ko će da se postara da to zvuči sve kako treba?” I on mi kaže šta je dogovor i ti. “Dobro, ja to znam da on to radi, ali ne znam sad neke detalje.” I on koji mi kaže: “Brate, sve – manje-više sve što zvuči kako treba je prošlo kroz njegove ruke, odnosno kroz njegov studio.” I onda krenem da kopam i skapiram da je to tako i za kratke stvari, reklame i sve ostalo, ali da ste vi bukvalno mašina. I da tu, naravno, ima stvari koje te lože i koje radiš i zato što te lože, a ima i stvari koje radiš samo zato što si profesionalac, jer treba da…

Moj profil na IMDb-u

Aleksandar Protić: Da skratimo tu priču koliko god je više moguće. Ja sam radio – 2010. smo se mi selili ili 11, nije ni važno, iz jednog u drugi studio. I meni je tad već bila malo muka od svega toga, gde sam bio u fazonu udarili smo plafon što se tiče kod nas, moramo da bušimo dalje. Moramo da idemo dalje. Međutim, da li tad nisam imao dovoljno energije, dovoljno pameti, dovoljno mudrosti, dovoljno ne znam čega već, muda jesam sigurno, ali ovo prvo možda nisam. I mi smo nekako ostali i dalje da radimo lokalne stvari, regionalne, šta god, evropske, nije ni bitno. Ima tu lepih iskustava, tipa, miksovati neki film u dvorcu Lik Besona u Normandiji. To je dosta zanimljivo iskustvo. I ovo sa Kustoricom, koji je genijalan potpuno, itd. Ali, sve to na kraju nije bilo to što sam ja hteo. Ja sam hteo da radimo američke sve, jer to je ipak industrija. U smislu, to je to…

Ivan Minić: To je NBA.

Aleksandar Protić: To je NBA, pa da. Tako da smo uspeli, Bogu hvala, pre nekih, na primer, četiri godine smo ušli u taj neki voz. I evo još uvek smo u tom vozu. Taj voz ide.

Ivan Minić: I ti si sad član…

Aleksandar Protić: Mi smo u tom vozu i to ide… Sad krećemo da radimo dve neke serije nove, tj. jednu drugu sezonu jedne stare koja ide na IMDb-u, jednu novu koja počinje da se snima za dve nedelje. Jedan SciFi koji se snima ovde u Beogradu, itd. I, da, u međuvremenu sam ja postao, pošto sam ispunio neku kvotu, koja uopšte nije mala, broja sati emitovanih na američkim broadcasterima, je li tako, ili streamerima, tako da sam ja voting member of – baš nacionalni član, znači nisam internacionalni, nacionalni. Mogu – ne da mogu, nego glasam svake godine…

Ivan Minić: Za Emmy.

Aleksandar Protić: Da, da. Sad sam se prijavio da glasam i za neki L.A. Emi, koji je mnogo manje žanrovski orijentisan, šta god. Cimaju nas stalno da se prijavljujemo za sve i svašta. I žao mi je što je počeo kovid. Moje članstvo je manje-više korenspodiralo sa početkom kovida, ali proći će i to. Tako da sledeće godine se spremam da odem, da vidim, da osetim i to kako to izgleda live, kao neko ko je ipak glasao te ljude koji će dobiti nagrade. 😀

Ivan Minić: U tom periodu pre nego što si krenuo da radiš američko tržište, pričaćemo i o tome, jer to je vau, ali u tom periodu pre toga prosto radiš sve te stvari koje te na kraju preporuče. I gradiš taj svoj CV i portfolio, bez koga tako nešto ne bi bilo moguće. Šta su ti bili najinteresantniji projekti koje si radio? Ne moraju da budu najveći, ali ono što je tebe najviše radilo.

Aleksandar Protić: Pa, nemam pojma. Znaš koliko je toga bilo? Nešto ću da zaboravim, pa će neko da se naljuti. Ali se sećam ovo poslednje… Ne, Čarlston za Ognjenku jako puno volim i žao mi je što nije uspelo da ima neku veću… Nešto više da uradi najpolju. Neki sticaj kretenskih okolnosti ja mislim da je tu bio.

Ivan Minić: To je baš bilo nesvakidašnje u svakom smislu.

Aleksandar Protić: Jeste, jeste, u svakom smislu. Pa, da, pogotovo u to vreme. Ali, naravno, taj prvi film sa Kusturicom. Ja gledam koje postere čuvam. Po tome, zapravo, sad sam shvatio da te postere koje čuvam, to mi je nešto ostalo drago. Poslednji mi je bio drag Montevideo 2. To smo radili isto. To mi je bilo simpatično. I čak izazovno i za ovaj naš posao. Ali, znaš šta nas je preporučilo na kraju dana za ovo? Radili smo mi, bre, neke korejanske dokumentarce. Pa sam ja išao nešto u Koreju da predajem na njihovoj nekoj… Svašta se dešavalo! To sad kad bih krenuo da pričam o tome, to je potpuni pičvajz. Ali, ono što ja mislim da je preporučilo mene, mi smo radili – u tom trenutku smo završavali, imali smo 17 dana da uradimo Kralja Petra film, koji je izuzetno komplikovan, pošto ima gomiletina ratnih scena i ne znam ni ja šta, i ona scena povlačenja preko Albanije, itd. I tom trenutku su ovi holivudski producenti bili u Beogradu i oni kao: “Šta to radite? -Radimo neki film ratni, Prvi svetski rat. -Aha, možemo da vidimo malo? -Da.” I sad mi nešto pričamo i jednom trenutku usred razgovora ja kažem: “Ja se izvinjavam. Ja moram stvarno da idem da radim ovo zato što premijera je za 7 dana. -Aha. -Pa, kad se počeli? -Pa, ne znam, pre 10-12 dana.” I oni potpuno frapirani. “Koliko vas ima? -Ne znam, brate, ima nas pet, na primer. -Pet vas 17 dana, 18 dana? -Pa, nema više vremena, šta da radimo. -Pošaljite nam šta ste uradili.” Njih je zanimalo da čuju dijalog i to je… “Ko su ovi ljudi? Pobogu, šta je ovo? Vanzemaljci?” Tako da, šta je poenta priče? Nikad zapravo nemaš pojma koji će te – možda neki projekat koji niđe veze nema da te…

Ivan Minić: Odnosno, svaki projekat moraš da radiš kako treba.

Aleksandar Protić: Apsolutno, bravo! Baš to! Ti moraš kad uzmeš nešto da radiš da ga uradiš. Ja volim da potenciram to u poslednje vreme, malo terajući inat raznoraznim ljudima, više nego što zaista to mislim, ali negde i mislim, a to je da u suštini profesionalizam nije da ti daš svaki put 100%. Jer to je nemoguće, izgorećeš. Nego da daješ u kontinuitetu nekih 70%.

Ivan Minić: Da ne ideš ispod nekog nivoa.

Aleksandar Protić: Pa, da. Znači, ne ideš ispod nečega, pa ćeš onda već, ako si malo više inspirisan, dodavati neki bonus na tih 70%, 5%, 7%, 3, 10, 15, 20 nekada, Boga pitaj. Ali, moraš da znaš i ti i cela ta tvoja ekipa koja radi da ispod tih 70% ne sme i u nekom vremenskom okviru. I to onda vas definiše kao ljude koji se time baviti profesionalno i koji imate sistem. Jer sve što nije to – pazi, amaterizam je divna stvar. Ljudi mahom mešaju amaterizam i diletantizam. To nije niste. Amaterizam je iz ljubavi, je li, nešto iz ljubavi, ali nisi u sistemu. Amater može da napravi bolju stvar od profesionalca, ali samo jednom. I sledeći put…

Ivan Minić: Odnosno amater ne može da deliveruje on-demand.

Aleksandar Protić: Pa, ne može. Nego on napravi jednom, jer se bavio time ko zna koliko. Radio je nešto pet godina umesto godinu dana. Ili radio je nešto godinu dana umesto mesec dana. I uradio je to. I može on i sledeći put, ali za 10 godina otad. Ne može sledećeg meseca. Ne može svaki dan. Ne može da to radi kao neku vrstu profesije, dođu kod njega i kao…

Ivan Minić: Industrije.

Aleksandar Protić: Pa, da.

Ivan Minić: Ako skapira da može, onda mu to postane profesija, pa više nije amater.

Aleksandar Protić: Pa, bukvalno. I to je tačno. Tako da nemam ništa protiv amatera, čak naprotiv, baš ih volim, ali to su dve potpuno odvojene, kao u sportu, dve odvojene kategorije.

Ivan Minić: Koje mogu nekad da se sretnu, ali obično…

Aleksandar Protić: Pa, mogu, naravno. I treba da se sreću, nije ništa sporno. Samo su to dve stvari. Ja uvek kažem, kad vidim da neko od mlađih ljudi krene da sa nekim amaterima radi neki projekat, ja kažem: “Super vam je to. Skupili se svi zajedno kao neke entuzijaste, ali morate da imate barem jednog koji tu zna šta radi, jer inače će otići sve do vraga. Ili ćete završiti nešto za pet godina umesto za sedam meseci.” Tako da možda ja nisam u pravu, ali eto šta ja mislim na tu temu.

Ivan Minić: Ono što isto želim da te pitam već dugo, posebno zato što je u pitanju jako specifičan posao za koji ne postoji škola za to što vi radite. OK, postoji, ali to je samo malo deo.

Aleksandar Protić: Jeste.

Ivan Minić: Da neko postane upotrebljiv član takvog kolektiva, tu ima mnogo kilometraže, ima mnogo stvari koje moraju da se probaju. Kako je uopšte izgledao taj momenat u kome ti praviš tim oko sebe? OK, imao si taj neki nukleus koji sa fakulteta i od tih nekih ljudi sa kojima si već radio.

Moj tim i mentori

Aleksandar Protić: Znaš kako, meni su neke stvari, kažem ti sement mog života je vrlo važan, ali jedna sedmina svih stvari koje radim, pa bih voleo da popričam o ovim drugim. Ali, nekako mi je najdraže kad mi dođu neki ljudi – bio mi je Nikola koji radi tu sa mnom već jako dugo, pa je bio zaposlen kod mene, pa sad je spoljni saradnik, pa ovo, pa ono. Radili smo neke razne stvari. Onda on meni kaže: “Brate, sve što sam naučio naučio sam od tebe.” I onda ti se malo zagrcneš zato što – jeste da ti je prijatno s jedne strane, ali sa druge strane malo si u fazonu moja odgovornost je povelika. Jer on će ti reći, a neki drugi ti neće reći je li to istina, hteli ili ne hteli. Zato što smo mi tako napravili ceo sistem, Pera moja kolega i ja. Shvatili smo da je najbolje da svi ljudi koji dolaze oni uče neki naš sistem, kako mi radimo, a taj naš sistem je taj neki adaptirani francuski sistem. I to je to. I onda ti zapravo možeš da budeš super hiper megatalentovan, ali ako nisi u našem sistemu kako mi to postavljamo džabe ti. Tako da…

Ivan Minić: Ali, imaš tu sad osim talenta…

Aleksandar Protić: Ne, talenat se podrazumeva.

Ivan Minić: Ali, imaš taj momenat da ako nemaš sistem, onda nemaš produktivnost.

Aleksandar Protić: Ne, ako nemaš sistem, nemaš ništa.

Ivan Minić: Onda je to incident, a ne pravilo.

Aleksandar Protić: Ne, ne. Ako nemaš sistem, nemaš ništa. To znači da ti moraš da mikromenadžuješ sve. To nema veze s mozgom. Neću da kažem da ja tako nisam radio jako dugo. Jesam. Svi smo. Ali, kad shvatiš da to više ne može zbog raznih nekih stvari, onda u tom sistemu mora da se zna ko šta kako radi. Naravno da sistem uvek može da se unapređuje i ne znam ni ja šta, ali… Svi smo počinjali kao one-man army, ali moraš vremenom da skidaš jedan po jedan deo tog oklopa koji imaš i da predaješ nekom drugom.

Ivan Minić: Ja često kažem to ljudima, koliko god bio brilijantan, a ima beskrajno brilijantnih ljudi za razne stvari, koliko god bio brilijantan ti jedan si konačan resurs. Možeš da ne spavaš neko vreme. Kad si mlad možeš, ali to je i dalje 24 sata. 

Aleksandar Protić: Tako je.

Ivan Minić: Ako ti treba 36, ne može.

Aleksandar Protić: Ma, nema šanse. Znaš šta, ja i dan-danas kad sednem, pa sam malo ljut, budem u fazonu: “Brat, kad bih ja sad seo, ja bih sve malo bolje.” Ali, nebitno.

Ivan Minić: Ali, ti ne bi mogao sve.

Aleksandar Protić: Pa, to ti kažem, ali nije u tome poenta.

Ivan Minić: Ja bih svaku ovu stvar malo bolje, ali ne mogu sve.

Aleksandar Protić: Bolje – drugačije. Drugačije sigurno. Znači, sad da li je to bolje ili nije, za mene je bolje, za nekog možda nije bolje, nije ni bitno. Ali, poenta da to moraš u glavi da razglaviš. Nije lako, ali kad to uspeš u glavi da otkačiš kao komponentu i kažeš: “Ne, ne, ne. Ti si više nisi ti”, a to nije pesma Bijelog dugmenta, nego rečenica, “Nego ti sad neki brend u suštini, a pod tvojim brendom je neki tim ljudi koji sad tu izbacuje pod tim brendom nešto.” Sad više ni Christian Dior, više ni on, je li tako? On je umro verovatno, ne znam ni ja šta, nego neki ljudi koji stoje iza tog brenda i koji isporučuju sve vreme nešto što ima veze sa tim brendom zato što je neko taj brend uklavirio kao ne znam šta. To ti je to isto. Isto potpuno. Mislim da nema nikakve razlike. Tu ima neka vrsta, sad je to teško objasniti, ali ovi neki producenti, reditelji znaju šta je to. Nešto tu što oni kažu: “Aha, ne mogu oni baš dobro da objasne. Nisu edukovani dovoljno na tu temu, ali, da, da, tu ima nešto što nama prija.” I dođu tu zato što im tu nešto prija. I u procesu rada, a i u tom nekom finalnom rezultatu. I to je to. Ti si samo tu onda da na kraju taj brend ostane takav i da taj proces ostane takav.

Ivan Minić: Kontrola kvaliteta.

Aleksandar Protić: Pa, da. Da ostane i proces i da ostane taj neki – mnogo više negde ti je posao ne konkretno na nekom projektu, nego u tome kako ćeš edukovati neke nove ljude koji dolaze.

Ivan Minić: Ono što sam isto hteo da te pitam je, obzirom da ti si krenuo da time da se baviš onog trenutka kada je to počelo da se pojavljuje kao mogućnost profesije, to onda podrazumeva da, naravno, u hodu učiš stvari i učiš stvari najčešće od drugih ljudi. Nekad kažemo kradeš znanje od drugih, ali vrlo često i oni kada vide osobu koja je spremna da upija, koja ima talenta i cima se, više nego voljni da to podele. Ko su bili najvažniji ljudi, najvažniji trenuci za tebe da se ti razviješ u ovo što si danas?

Aleksandar Protić: Pa, znaš, bilo je raznih ljudi. Bio je ćale moj koji je kupio kompjuter, a nije izlio ploču, koji je kupio ultrasound neku crvenu karticu ovako veliku koja je išla u taj kompjuter. Pa, onda je bio taj neki njegov kolega Zoran Ivković koji me je vodio na Radio Beograd kao klinca, pa sam se vrlo brzo snašao tamo, itd. Jerković koji je pozvao moju majku telefon iz kuće, ona se javila i rekao: “Dođi da upišeš fakultet.” 🙂 Rihard Merc, moj šef katedre, koji mi nije dao da se ispišem posle godinu dana.

Ivan Minić: Rihard Merc.

Aleksandar Protić: Hteo sam da se ispišem posle godinu dana. Nije mi dao da se ispišem. Onda Miša Zaec, kome sam zahvalan nenormalno u svemu tome. Onda cela porodica Kusturica,  koja me je bukvalno prihvatila kao člana porodice godinama. I dok smo radili zajedno i posle kad nismo, itd. Celo to društvo iz Francuske, gde bilo tri računara i njihov mikser, itd. Moje kolege sa klase, Aleksandar Perišić i Nemanja Mosurović, moje kolege sa kojima radim i dan-danas. Možemo da nabrajamo do prekosutra, ali razni neki ljudi koji su ti bili i odozgo i odozdo i sa strane. Tako da ne učiš ti samo od nekog ko je tu namešten da bi od njega uči nego i od onih sa kojima radiš.

Ivan Minić: Imaš, naravno, uvek taj momenat da nije sve do struke, nešto je i do odnosa, nešto i do…

Aleksandar Protić: Ma, nije, sve je do odnosa.

Ivan Minić: Vremenom dođeš do toga da je sve do odnosa.

Aleksandar Protić: Ja mislim da na kraju sve do odnosa. Sve je do odnosa. Jer ovo prvo, kažem ti, nije naše. Talenat je Bog dao, tebi je samo da ga ne zapostaviš, da ga ne upropastiš. Radne navike, da ih nemaš ne bi bio tu gde jesi. Tako da na kraju dana odnosi su jedino što ostaje kao neka vrsta nepoznatog. Ova dva su poznata, jedno je tvoje, drugo je njegovo. Odnosno, prvo nije tvoje, drugo je tvoje, a treće je opšte, pa sad tu kako se ko…

Ivan Minić: Ispreplete.

Aleksandar Protić: Pa, da.

Ivan Minić: Taj momenat kad ti šalješ šta ste uradili za 17 dana vas petoro, šta se dešava nakon toga, osim shvate da ovi ljudi nisu normalni i možda bi mogli…

Kako izgleda raditi američke serije

Aleksandar Protić: Pa, ništa. Krećemo da radimo jednu seriju, pa drugu, pa treću.

Ivan Minić: A, kako ide taj proces? Je li vas oni na neki način uvode, testiraju kroz procese?

Aleksandar Protić: Ne, ne. U suštini je to što smo mi poslali bilo dovoljno. Onda je bilo: “OK, hajde da vidimo da radimo.” Nema tu šta, vidi se da se to može da se isporuči. Taj proces je dosta, kad je u sistemu američke televizije, nema tu mnogo vremena za neko filozofiranje. Zato što u jednom vrlo malom vremenskom periodu ti moraš da izbaciš jako puno toga. Mislim da je norma po epizodi 10 radnih dana. 

Ivan Minić: Za serije.

Aleksandar Protić: Za serije, da. Nekad čak i kraće, što je dosta brzo. Pogotovo što oni vole, pogotovo televizije njihove. Pričamo o broadcasterima. Oni vole da imaju po 16 epizoda u sezoni, 13. Nije kao ovde 7-8-9, Evropa, BBC 6 komada. Ma, ne, bre! Rokaj, bato! 🙂 I to onda stvarno treba da si lud da to može da izbacuješ. To je ono što smo pričali malopre. To je najvažnije da to sve bude dobro i da izlazi u tom nekom rasporedu iz Excel tabele kako tamo piše. Naravno, sa nekim slipom dan-dva gore-dole, ali to je to.

Ivan Minić: I šta je tu bilo najinteresantije što si radio?

Aleksandar Protić: Pa, ne znam, nemam pojma.

Ivan Minić: Trebalo je skupiti te sate letenja.

Aleksandar Protić: Meni jedno, nekim nešto drugo. Ja volim te koji su na ivici trasha. Pa, meni je uvek najzanimljivije da to da se ja zabavljam dok gledam. “Brate, je li ovo realno?!” Tako da volim neku seriju koja evo, Bogu hvala, imaće drugu sezonu, zove se Almost Paradise. To je genijalno potpuno. To je snimano nešto na Filipinima i pritom je potpuno sve nenormalno. Glavna glumica je ćerka rođenog brata sultana od Bruneja. Ja volim te neke bizarne detalje koje sam ja nakupio za vreme kovida tako što zovem telefonom da objasnim da se zatvori u garderober i da se tamo uradi ADR za scenu. Mene to loži, tako te neke pizdarije koje se dešavaju usput, tako neki punk u nekom sistemu ozbiljno, ali koji je morao. Prosto, tako je bilo vreme. A moji pak vole nešto drugo. Ima sad ta neka serija Leverage, koje su super. To je stara serija sa TNT, koja je sad kao Leverage 2.0. I to smo radili prvu sezonu, ima 16 epizoda. Ide na IMDb-u i evo sad druga sezona počinje da se snima, pa ja mislim ove nedelje u Nju Orleansu. Imaće 13 epizoda. Tako da to ćemo uskoro da krenemo da radimo i drugu sezonu i to se svi radujemo. Tako da ima tu svašta nešto. Ima sad neki SciFi. To mi je možda najzanimljive. Jer oko Leveragea – ja sam inače Trekkie, ozbiljan manijak, ložim se na Star Trek i to sve. I cela ekipa oko Leveragea je zapravo dobar deo ekipe koji je oko te serije je drugo iz Next Generation. Tako da je kapetan Rajker koji se zapravo zove – Frejzer mu je prezime, sad sam mu zaboravio ime – režirao, recimo, dve ili tri epizode. Pa, onda čuveni Džordi iz Next Generationa je glumio u dve epizode. I tako. Onda je meni to bilo vau. Radiš s ljudima na koje si odlepljivao kao klinac. Ma, i dan-danas, brate, gledam sve kao manijak, ali stare Star Trekove. Ovi novi kad se pojave sam u fazonu jao, ovo nema veze sa Star Trekom. Orvel je veći Star Trek od Star Treka. 😀

Ivan Minić: E sad, to je – sve vreme pričamo o jednom delu tvoje ličnosti. OK, i taj momenat sa Sindikatom, koji se dotiče sa tim, ali se i ne dotiče.

Aleksandar Protić: Dotiče se, ali ne. Realno ne.

Ivan Minić: Ti si, kao što sam na početku rekao, čovek koji mnogo voli sebe da komplikuje život i radi mnogo različitih stvari, proba, eksperimentiše.

Aleksandar Protić: Da, baš to. Hajde, završi ti, prekinuo sam.

Ivan Minić: Hteo sam da te pitam, ono što ja znam da si se igrao, a da to nije bila baš igra, to je bio taj deo kada si preuzeo ulogu producenta za Ederlezi Rising, koji je… Bodi sve vreme, pošto, je li, to je Bodi, ide okolo i priča da je film bez veze, nemojte vi to da gledate i to sve. Kad sam ga pitao, pošto sam četiri puta uspeo da promašim da ga gledam ovako, jer sam bio negde po svetu, kad sam ga pitao: “Brate, hoće li da bude neka projekcija za nas što smo sve propustili?” I on mi je poslao link sa torrenta. “Brate, ja da sam hteo u gajbi da gledam, gledao bih ga u gajbi. To treba da se gleda u bioskopu.”

Aleksandar Protić: Jeste! 🙂

Ivan Minić: I na kraju sam ga gledao u bioskupu.

Aleksandar Protić: Ali, to je baš film za bioskop.

Ivan Minić: Bio je onaj neki period, tipa, sedam dana kada je u jednoj od malih sala u Kombank dvorani bilo.

Aleksandar Protić: Da, oni imaju neku srpsku salu, što god to bilo, i onda tamo puštaju domaće filmove.

Ivan Minić: I otišao sam sa tadašnjom devojkom. Sa njegovom pripremom, gde me sve vreme mi je spuštao očekivanja.

Aleksandar Protić: Pa, dobro, đubre je on. 🙂

Ivan Minić: I došao sam, pogledao sam i zvao sam ga i onda sam mu svašta rekao. “Brate, ovo je vau.” Apsolutno imaš taj momenat neke prefinjene estetike na koju smo navikli i kroz igre, i kroz dizajn, i kroz sve, gde ti vidiš, bre, ako nešto nije urađeno kako treba. Ti vidiš ako nešto nije OK. Ja ovde ne vidim ništa.

Aleksandar Protić: Nema toga.

Ivan Minić: Ovo je…

Aleksandar Protić: Sad ću ti reći, ovo ti je najsvežije. Ljudi nemaju pojma, pošto ni Bodroža ni ja ne volimo da se bavimo specijalno nekim eksternim PR-om i da se pogotovo u Srbiji da se to nešto – za svaku stvar koju uradimo da u Gloriji popunjavamo abecedu. Ali, evo krenuo nam je na Netflixu u Kanadi od 1. marta. Pre toga je to bio Lionsgate u Americi to distribuirao. Pa, onda smo Amazon Prime imali u Francuskoj odmah i to kao eksluziv je išlo tamo. Sad je na Amazon Primeu u Britaniji i u Francuskoj, naravno, ostao, u Britaniji i u Italiji. U Brazilu je bio u bioskopima, u Japanu je bio u bioskopima, i bio još nekih – preko 21 ili 22 teritorije.

Ivan Minić: Plus gomila festivala.

Aleksandar Protić: Pa, dobro sad, to ja ne računam. Opet ima nekih silnih nagrada i ne znam ni ja šta. Tako da, vidi da ti ja kažem, za jedan takav film i to sve, to je ludilo mozga. Tako da sam prezadovoljan u stvari na kraju dana.

Ivan Minić: A kako je to izgledalo?

Aleksandar Protić: Jao, nemoj to, molim te. To je bio stres iz pakla, a može i gore. Sad sam u većim stresu, odmah da ti kažem. Tako da… Ali, znaš šta je zanimljivo? Ja sad, recimo, pregovoram, pošto ima dosta tih nekih projekata. Ja sam nastavio da se bavim produkcijom u suštini i ima jako puno projekata u razvoju. Ljudi – producent može biti svašta, ali sam se odlučio da budem ona vrsta producenta koji u startu ima neku ideju da hoće neki content da razvija iz kuće. Da li je sad to moja ideja ili ideja nekog mog iz firme ili nekog ko nam je blizak ili ne znam ni ja šta ili naručimo nešto, a ne da nam neko donosi, kao: “Vidi, imam ovo, imam ono.” Otvoreni smo mi za to, ali nekako više volimo ovo prvo. Sad imam neke Zoomove silne. Imao sam Zoom sa Sonyjem prošle nedelje, sa nekim Stampede Ventures, to je neka relativno nova firma. Alcon, koja je poprilično – oni radili nešto na Amazonu, kako se to zove, Expanse ili tako nešto. I neki SciFi – ne neki, nego vrlo ozbiljan SciFi. I imamo sad ja mislim 6. aprila zakazan sa Apple sastanak za neku novu seriju, koja je isto SciFi. Sad su svi oni tražili da nešto vide. Ja kad njima dam budžet za koje to pare, oni kao: “Daj, nemoj zajebavati. To ne može snimi. 3 miliona je epizoda. -Brate, može za 600-700.000. OK, mogu da vam pošaljem šta smo mi radili ovde. Nije to neki reper do kraja, ali barem čisto da steknete neki uvid, pored pilot skripta, decka, itd.” Sad smo imali jedan feedback koji je bio vrlo zanimljiv, da su ljudi i dalje u fazonu da ne mogu da veruju, kao: “Je li mogu negde još nešto? Ovo deluje… Čekaj, jeste li normalni?!” Tako da vidićemo. Imamo sa Appleom, pa zaokružićemo krug neki za mesec i po dana. Mogu da te updateujem dole u komentarima na Youtubeu šta se desilo. Ali, hoću da ti kažem da ga nije pregazilo ni vreme ni ne znam ni ja šta od četiri godine, a pregaze vrlo brzo danas stvari.

Ivan Minić: Dobro, osnovna priča je vanvremenska priča. To nije sporno, ali je estetika koju on nosi, način na koji je urađeno…

Aleksandar Protić: Estetiku posle nekoliko godina nije ništa pregazilo, nego je očigledno i dalje vrlo atraktivno da to neki ljude vide i kažu: “Čekaj, čekaj, stani! Šta je ovo?” Tako da otvorilo to je to negde, mi smo se obogatili od filma, ali nam je otvorilo vrata.

Ivan Minić: Što kažu, imate za CV. 

Aleksandar Protić: Pa, mislim i više od toga.

Ivan Minić: Pa, Bodi je rekao…

Aleksandar Protić: Otvorila su nam se vrata definitivno, svakome na neki drugačiji način, ali su se otvorila. Naravno, ti sad ta vrata možeš da zatvoriš, možeš da otvoriš dalje, možeš ovo, možeš ono, možeš šta hoćeš. Tako da videćemo. To je jedan od tih zanimljivih – jedan od stresnijih delova mog života. Pošto imam neko snimanje, evo počinje 4. aprila jednog filma, jedan drugi koji neki hibridni, gde smo potpisali ugovor sa Epic Gamesom i sa 3Lateralom iz Novog Sada. To smo već krenuli da radimo, pa sad čekamo da vidimo kad ćemo taj live action da snimamo, pošto je on hibridni, pa imaju i ovih live action delova. Imamo seriju koju treba da snimamo tamo negde od juna-jula meseca u zavisnosti kako budu pristizale finansije. Tako da u suštini ove godine imamo tri snimanja i dosta tri ambicionza snimanja u suštini. I možda nam se desi još jedno ludački ambiciozan u decembru, a možda prođe na proleće sledeće godine. Tako da ušli smo negde, a paralelno pregovaramo za sve ove projekte u razvoju sa nekim Šveđanima, Francuzima, Amerikancima, itd. Tako da smo nekako internacionalizovali taj svoj neki dramski portfolio, što bi rekli, i ja sam prezadovoljan. To nije lako, užasno je teško, pogotovo odavde kad ti nekome nudiš program, on je u fazonu: “WTF! Šta vi iz Srbije radite sa ovim SciFi-jem”, nebitno, nekom dramom. Sad da ne vadim ljude previše, ovo je neka naša interna filmska priča, ali u suštini ono što navikli stranci da gledaju odavde, a stranci jednako Evropa, jer to su za nas stranci, Amerika ne postoji, zapravo to su neki filmovi u 90% slučajeva koji su pravljeni po tom nekom sistemu malo mi da Filmski centar, malo mi Centar ovaj, Centar onaj. I što bi rekao moj prijatelj Mladen Đorđević, jedan veliki drugar i reditelj, on kaže, pre neki dan mi to rekao, a ja sam rekao: “Citiraću te!” Rekao: “Evropski film se valja u beogradskom blatu.” I to je zaista najtačniji mogući izraz zato što to zapravo jeste. Na kraju su tu samo važni papiri, kako si opravdano neka sredstva, itd, a šta si ti na kraju dana snimio, pa nekog producenta i reditelja zanima, nekog baš i ne. Ne bih nikoga da osuđujem niti bilo šta, ali meni to nije neki moj…

Ivan Minić: Ali, generalno kad gledaš i tematski stvari koje smo mi radili prethodnih 20 godina nisu preterano interesantne izvan ovog podneblja.

Aleksandar Protić: Mislim da je tu bilo jedno kurvanje u smislu mi mislimo da će to vama biti interesantno. To su mahom neke socijalne – neki pakao pakla. “Hajde da prikažemo kako je u Srbiji najgore na svetu!” A mene to ne zanima, ni ove ljude sa kojima radim, nas to ne zanima. Zanima nas da pokažemo nešto da mi znamo da napravimo nešto što može da gleda bilo ko bilo gde. A onda je to malo drugačiji način finansiranja. To onda nije ovo. 🙂 To je onako preduzetnički.

Ivan Minić: To je ono što sam isto hteo da te pitam, a tiče se Ederlezi Risinga i neću više da te mučim oko toga, ali želim jednu stvar da probaš da objasniš iz ugla osobe koja je koordinirala dobar deo finansija i svega toga. Taj film izgleda spektakularno, ta priča je jako lepa, teška, lepa, podela je fantastična. Sve je dobro isplanirano, svedeno, nema sad beskonačno ljudi i svega toga, ali jedan od razloga zato što izgleda toliko dobro i zato što je celokupni osećaj kad gledaš toliko dobar: prvo, zato što izgleda dobro; drugo, zato što zvuči dobro; treće, zato što je podela takva da svako je odneo svoju uglu maksimalno. Ali, taj momenat za koji mislim da ljudi uglavnom nisu svesni je toliko toga je do dobrog snimka, a koliko je do rada koji sledi nakon toga, na postprodukciji toga svega?

Ederlezi Rising

Aleksandar Protić: Znaš šta, na Ederleziju konkretno, ali, hajde, ljubim te, samo još pitanje i ne mogu više, na Ederleziju imaš i jedno i drugo. Zato što u startu je Kosta, kao direktor fotografije, napravio fenomenalan posao.

Ivan Minić: Kosta Glušica.

Aleksandar Protić: Da, Kosta Glušica. Onda ima Bodrožu koji ti tu ima neku art direkciju, koja je od starta bila dosta jasna šta je on hteo, a to je taj neki – kao da je neki sovjetski film u pitanju. Onda imaš ovu ekipu iz dva studija. Znači, tu su radili ovi Frieda, Vuk Tatalović i društvo oko njega, i ovo društvo iz Primera, koji su onda to ispratili svako na svoj način vizuelnim efektima. I to sad nešto što dolazi kasnije, ali imaš, brate, tu jednu scenografiju, koju je Aljoša radio sa svojom ženom, koja za te novce za koje je napravljena, a nevezano od toga, stvarno genijalno, ako mene pitaš. I na kraju dana, po meni nešto što je jako važno u tom filmu, brate, to je muzika, koje ima jako puno i koja je spektakl potpuni. Mislim da je to apsolutno remek-delo Nemanje Mosurovića, koji je još gori od mene, jer on ne voli da se o njemu ni priča ni da se zna niti voli da daje intervjue. Ne voli ništa, ali koji je u tom smislu apsolutni genije. I to ne samo za ove prostore ovde, nego mnogo, mnogo više. Tako da za njega znaju Srbi i Kinezi mahom. Znaju i neki Evropljani, ali nešto ja mislim da bi trebali da znaju malo više. Ali, Kinezi su ga otkrili pre par godine i sada ga poprilično upotrebljavaju kako treba. 

Ivan Minić: Sreća mala zemlja, pa…

Aleksandar Protić: Da. Ja sam baš rekao pre neki dan, pošto ja volim da čitam Reja Dalija i to sve, rekoh: “Ima Rej Dalio novu knjigu. Više nisu ni Principles, nego sad ima Principles of New World Order, to moraš da čitaš. To je sad priča o tome kako dolazi Kina. Ti si već tamo, samo tamo ostani. Nemoj da se mrdaš.” 😀

Ivan Minić: 😀 Zar vam nije žao kakav svet ostavljamo Kinezima? 🙂

Aleksandar Protić: Tako da ima tu i jedno i drugo. Sve je kao u životu, gomilu detalja, sve mora da se uklopi. Kao da sklapaš neki mozaik. Znaš, ima u Sankt Peterburgu jedna divna crkva, kojoj uvek zaboravim ime, ali koja je kompletno u mozaiku. I to kad gledaš, ti si u fazonu da li je realno, ali bukvalno da li je realno. Znaš da je bukvalno to komadić po komadić po komadić… I znaš da ti jako puno vremena treba da to na kraju dobije kakav-takav obris nečega, ali ta vera da će na kraju zaista da deluje, jedno znanje, taj craft koji postoji, da će to na kraju da deluje kao neka celina, ne samo skladna, nego koja će da zrači tako nečim, to je spektakl. Meni lično ti mozaici su uvek spektakularni. Da li su ovako malecki ili su veliki, to je ludilo.

Ivan Minić: Uvek imaš taj momenat oblikovanja svega toga i iscrtavanje.

Aleksandar Protić: To ti kažem. Kad pričamo o filmu ili o zvuku na filmu ili o filmu generalno, mene to uvek podseća na mozaik. Ja sam vizuelni tip. Ja se bavim zvukom negde, ali sam zapravo vizuelni čovek.

Ivan Minić: Zato što te nisu pustili na montažu. 🙂

Aleksandar Protić: Nisu me pustili na montažu. Ja imam problem. Ja sam pre neki dan uradio test. Bilo mi dosadno nešto noću, pa sam radio mislim BMI neki sistem. Ima milion sistema da ti testiraju inteligenciju, pa onda sam u pola četiri ujutru kao nesanici, popuni online, 40 minuta rešio zadatke. I onda opet to – vizuelna memorija na nivou – nije to čak ni inteligencija, nego to je bukvalno bug. Kad vidiš nešto, ne možeš da…

Ivan Minić: Autizam. 🙂

Aleksandar Protić: Pa, da. Ostanu ti, ti patterni ti ostaju. Pamtiš patterne, pamtiš sve. Nebitno je. Zato su valjda ti mozaici zapravo interesantniji od slike, od crteža, od fotografije. U stvari tu postoji neki pattern kako to. Volim i vitraže, pošto je to isto uklapanje. Tako da sve na kraju dana, kad me pitaš oko bilo kog procesa, ne mora uopšte da bude umetnički. Može da bude poslovni, krajnje finansijski i na kraju neko uklapanje. Sad se nešto ložim, poslednjih 6-7 meseci na trading kao budala. I onda sam shvatio da to sve patterni, patterni, kao teška matematika. 😀

Ivan Minić: Pored ovoga o čemu smo pričali, ti si eksperimentisao sa još nekim stvarim što se tiče posla. Naravno, neke od tih stvari su tvoja potreba da se izraziš i da nešto doneseš. Neke od tih stvari su možda pokušaj da se napravi nešto komercijalno uspešno, itd. Ono što meni pada na pamet na prvu loptu, znam da se između ostalog baviš i izdavaštvom u nekom obliku.

Zašto sam se latio izdavaštva

Aleksandar Protić: Pa, dobro izdavaštvo je više bilo tu kao… To još uvek funkcioniše, što je najgore. Izdavaštvo je tu bilo kao hajde neku političku i društvenu misao, koja je malo ekstremnija i sa leve i sa desne strane političkog spektra, da to izdamo, jer to niko neće. Prvo, nije komercijalno. Drugo, nije ni politički korektno. I onda je tu bilo svega. Od krajnje nekih desni ruskih autora do monarhista nekih.

Ivan Minić: Samo ti to možeš da pomiriš na jedno mesto. 🙂

Aleksandar Protić: Pa, da. Bukvalno, pa da ispravljaju ko je to rekao. Jer ja to mogu da pomenem zato što ja stojim iza jednom, iza drugog. To mi je negde kao… Nisam siguran da sam se na kraju dana pomirio, niti ću se ikad pomiriti sa svetom u kome živim. Smeta mi, brate. Smeta mi i smetam ja i sam sebi u tom svetu, ali… Ima ta čuvena priča koja je meni genijalna. Ja sam studio svojevremeno bezbednost, diplomatiju posle FDU-a. I onda sam tu čitao neku knjigu genijalnu, koja kaže, to nisi našao nigde na internetu. Ima jedna knjiga, zaboravio sam kako se zove autor, koja se zove Kompromis i truo kompromis. Ima sjajna anegdota, koja nije anegdota, nego to su neke rabinske priče. Pričaju dva rabina, jedan kaže: “Koje su te dve stvari koje su najbitnije na svetu i jedna drugu isključuju? Malo razmisli.” I onda mu ovaj kaže: “Pa, to su mir i pravde.” Kad imam mira, nema pravde. Kad ima pravde, onda mahom nema mira. I u suštini onda na kraju dana tako ispadne. Ako gledaš jedan dan, ako gledaš istoriju čovečanstvu, bilo koji timeframe da upališ, dobićeš da je to u pitanju. I sad 44 godine ću napuniti u novembru, mogu samo da ti kažem nema šta. Ako se opredeliš za mir, onda moraš da se povučeš i da tražiš neki mir na raznorazne načine. Da li ćeš se povući tako što ćeš se oterasati kompletnog svega, materijalnog što imaš, otići u neki manastir ili ćeš povući tako što ćeš zaraditi par miliona, mada sad to postoje prilično irelevantna suma, ali, recimo, 10 miliona, i onda ćeš da rasporediš pametno, pa ćeš se onda opet povući i naći neki mir. Ili ćeš da juriš neku pravdu. Ako juriš neku pravdu, onda imaš ideju da to čuje još neki ljudi. I onda sam ja tad, 2010-11, poželeo da to čuje malo veći broj ljudi, pa sam onda krenuo da izdajem neke knjige suparničkih tabora. Pa, znaš šta mi je najbolje što sam izdao? Nije najbolje. Najbolje što smo izdali je Kurcio Malaparte Tehnika državnog udara. Ali, generalno, ima jedna knjiga, to sam ja smislio, debilizam. Izdali smo isto u knjizi manifest komunizma i fašistički manifest u istoj knjizi. Jedno je na belom, jedno na roze papiru. Fašisti su uvek bili fensi, oni su na roze papiru. Možeš da vidiš koliko ima mnogo toga slično. Suštinski u pitanju je dve ideje za menjanje tadašnjeg vrlo nikakvog sistema, ali dve ideje koje su na kraju postale prilično totalirane i prilično destruktivne. Tako da, kao što vidiš, nisam ni jedno ni drugo osudio, a nisam ih ni pohvalio. Prosto je ideja da se nekako analizira i da shvatiš u prošlosti zašto se nešto pojavljuje. Ništa se ne pojavljuje tek tako. Ima neki razlog što se pojavi i onda kao svaka ljudska ideja metastazira, ode dovraga, i onda napravi gore nego što je ono bilo protiv čega se borilo ili podjednako loše, itd. Bilo je to, bilo je… 

Projekat na kome sam izgubio 500.000 evra

Moj omiljeni projekat je Kadet, fashion brand. 😀

Ivan Minić: Street nobility.

Aleksandar Protić: Street nobility, pa da. Ja hteo da to bude… Pazi, to je trajalo, bogami. To još uvek nije ukinuto. To je na nekom stand-byju. Čeka neka malo bolja finansijska vremena, jer sam ja na tome – smem slobodno da kažem kod tebe, jer se priča o parama – ja sam na tom projektu izgubio pola miliona evra, što nije malo. I nisam to hteo da izgubim toliko. Nisam ja te pare imao u tom trenutku, ali sam izgubio tako što uzimao kredite. I na kraju vratili smo skoro sve, a možda i sve. I zanimljivo je to zato što ja tu priču jako volim i žao mi je što više nismo pričali o tome, ali mogu da pričam jedno 5-6 minuta. Ne znam koliko ti je ograničenje emisije.

Ivan Minić: Slobodno.

Aleksandar Protić: To je jedna zanimljiva priča kako zapravo iz jednog neuspeha preživiš neuspeh, ne dobiješ srčani, moždani udar. Onda ga preživiš tako što ne odustaneš i onda uđeš u nešto sledeće. Ovo pauziraš i ja sam siguran da ćemo to nastaviti dalje, ali sa jednom potpuno novom postavku organizacionom, itd.

Ivan Minić: Ja sam bio u proizvodnji svojevremeno.

Aleksandar Protić: Jesi bio? Gde si bio?

Ivan Minić: Snimali smo neki intervju.

Aleksandar Protić:  Gde si bio?

Ivan Minić: U Zemunu je bila proizvodnja.

Aleksandar Protić: Bravo, bio si u Zemunu. Tad ste vodili ono nešto sa Telenorom.

Ivan Minić: Jeste. Vodio nas je Ćofo.

Aleksandar Protić: Ćofo, da.

Ivan Minić: Bili smo u proizvodnji. Ja sam pre toga video te odevne predmete i bili su mi beskrajno interesantni. Uvek sam doživljavao tu vrstu brendova kao nešto što ne odeš i obučeš se od glave do pete to. Nego ti je to statement.

Aleksandar Protić: Tako je! Taj komad koji je statement! Apsolutno, da!

Ivan Minić: I tu su bili ti neki momenti nekih kaputa, nekih jaknih, sakoa nekih momenata, koji su imali specifične detalje koji su podsećali na visoko estetizovanu uniformu.

Aleksandar Protić: Tako je! Pa, zato se i zove Kadet. 😀

Ivan Minić: Logično. Ali, generalno ceo odlazak u proizvodnju, upoznavanje ekipe, kreativni deo tima koji je na tome radio, stvarno je bila neka fantastična energija oko toga.

Aleksandar Protić: Ma, kako nije.

Ivan Minić: Sad gledaš to i svestan si činjenice da takav brend jednostavno ne može da ima masovnu publiku kao H&M može da ima masovnu publiku.

Aleksandar Protić: Da, naravno.

Ivan Minić: Drugo, pričamo o proizvodima visokog kvaliteta, najbolji materijali, sve što uz to ide. Gomila stvari koje su ručni rad i slično. I to ima neku svoju publiku. E sad, šta je bilo od tog trenutka kad sam ja bio i video i rekao: “Ovo je stvarno super.”

Aleksandar Protić: Pazi, ja nisam hteo u startu da pravim nešto je luxury. To je na kraju ispao luxury, da se razumemo. Neki mid-luxury. Ali, moja ideja je bila da pravimo neki premium streetwear, kao što je isto Fred Perry.

Ivan Minić: Kažu istu, izvini što te sečem, ali taj momenat ako radiš luxury, brate, radi luxury da bude strašno.

Aleksandar Protić: Jeste, tako je, tako je. Ja nisam hteo da radim luxury, ja sam hteo da radimo neki street premium. Kao Fred Perry, Stone Island, la-la-la, što je isto već…

Ivan Minić: Za naše uslove, da. Za ozbiljne zemlje, ne.

Aleksandar Protić: Ozbiljna, ozbiljna granica. Kao gde si ti sad u tom koordinatnom sistemu juriš s nekim i koja je inspirisana to negde nekim ruskim carskim uniformama, kasnije nekim vizantijskim detaljima i tako nešto. Isto Vizantija, šta drugo. Ne mogu ja da se inspirišem nečime što nisam. To neko drugi nek se inspiriše time što on jeste, a ja mogu onime što ja jesam. 🙂 Međutim, dođu ti neki ljudi, pa nisam ja baš tu. Ja sam tu došao idejno, nisam ja stručan. Lagano sam poklekao pred time, da je to postao fashion. 🙂 To je postao fashion, koji je zadržao ove street momente, ali, bogami, postao i fashion. I onda je to poprilično poskupelo celu priču i odvelo estetski u jednom smeru koji je meni bio jako zanimljiv, ali mi nije bio taj za koji sam otprilike biznis znao kako da ga sprovedem. Međutim, mi kad smo ušli u taj fashion deo, meni se to dopalo na nivou šta smo napravili, ali ja taj biznis ne znam. Ja sam biznis streetweara znao, ali biznis polu luxury to nisam imao pojma. I tu smo se mi u stvari zaglavili. Mislio sam da ću moći i ovo da naučim brzo, međutim nikad ja to nisam naučio. I ne da nisam naučio, nego do danas mi nije jasno kompletno uopšte kako funkcioniše. I onda nije ni čudo da smo napravili toliki minus. Mi smo negde potrošili milion, zaradili 500.000 i tih nekih 500.000 ostalo u nekom procepu. Skupo to! Skupa proizvodnja, materijali. Ti imaš neke minimalne količine koje naručuješ, imaš neke plate koje plaćaš svaki mesec za nemali broj ljudi. Onda imaš te neke sajmove godišnje, dva ili tri, svaki košta 20.000-30.000. Lako to sve deluje. Napraviš ti godišnje minus 80.000, pa putam 7 godine, eto ti ga. Nije to neka filozofija velika napraviti minus, ali da.

Ivan Minić: Kolega jedan kad je ulazio u nešto, kad je hteo da uđe u nešto slično, razmišljao je mnogo od čega da krene. Svašta mu je padalo na pamet. Bila je neka ideja sa nekim košuljama, koje stvarno bile brutalno dobre. Ja obožavam košulje sa ruskom kragnom. I onda kad se pojavila neka priča da će to da bude kako treba, daj, može sve! Međutim, to sam ja. I ja ću da kupim tri i to nije dovoljno ni za šta. Sedeli smo i pričali, i onda sam ja u jednom trenutku rekao, nije moja izmišljotina, čuo sam u procesu, kao: “Brate, je li nemaš para? Nemaš. OK, moraš da svedeš, brate, broj proizvoda na minimum. I moraš da svedeš na proizvode koji nemaju mnogo varijacija. Jer ako uzmeš da praviš košulje, čak i da ideš na onu varijantu S, M, L, XL, što znači da niko neće da stoji kako treba, znači napravićeš košulje koje nikom ne stoje kako treba, to je i dalje beskonačan broj varijacija.”

Aleksandar Protić: Beskonačan broj varijacija, tako je.

Ivan Minić: Šta imaš od proizvoda koji imaju minimalan broj varijacija? Čarape, brate, imaju dve veličine, a i koju god da uzmeš biće ti dobra zato što su to čarape. Šal ima jednu veličinu, kapa ima u suštini jednu veličinu. Hajde da se fokusiraš na tako nešto, gde nemaš potrebu da lageruješ, brate, sto različitih stvari i da stalno imaš situaciju svaka druga osoba koje te pita: “Pa, nemam tu veličinu.”

Aleksandar Protić: Ništa ne pitaj. Tad sam znao sve te kalkulacije na pamet koliko moraš odmah u startu da otpišeš kad praviš marginu. Onda nije ni čudo što su te margine ogromne, jer u toj margini nije ničija halapljivost, nego u toj margini je sve. Nije samo marketing u margini, nego u margini, brate, sve to što će da ostane. 🙂

Ivan Minić: Sve to što će da ostane i da završi u nekom outletu.

Aleksandar Protić: Outletu outleta. 🙂 To sve mora da uđe u tu margina koja nije uopšte mala. I onda ti proizvodi ne mogu da koštaju jeftino i onda je tu jedna igra. Vrtiš se u krug i sam sebe držiš za rep, ali dragoceno iskustvo. Super. Meni je to… Uf, to sad kad bi pričali o tome, to mi mogli dve emisije.

Ivan Minić: A kako preživiš tako nešto?

Aleksandar Protić: Pa, ne lako. Ne lako. Zato što ja pričam transparentno o stvarima, ne krijem, ne volim ništa da krijem, ne zato što volim da pričam istinu nego zbog toga što kad krijem bilo šta opterećuje. 🙂

Ivan Minić: I treba pamtiti. 

Aleksandar Protić: Blokira mi neki deo mozga koji mi treba. 🙂 I onda krene da se osuđuje najbliža okolina, pa onda i šira okolina. Pa, onda, kako da ti kažem, zašto ja volim staru kapitalističku Ameriku? Zato što je dozvoljeno da propadneš. Dozvoljeno je da nešto ne uspe. Zapravo, ja čak bih rekao da je poželjno da nešto ne uspe i da ti ponovo ideš, jer je to dokaz da ti veruješ.

Ivan Minić: Rezilijentan. Što volimo taj izraz zadnje dve godine.

Aleksandar Protić: Pa, šta god, nebitno, ali da si, brate, ortak koji ne odustaje. Da si u fazonu ja znam šta radim i idem dalje.

Ivan Minić: I, što kažu, samo jednom treba da ubodeš kako treba. 🙂

Aleksandar Protić: Pa, ne. Ja sam ubo u životu već nekoliko puta kako treba, ali to opet ne znači – opet se vraćam na trading.

Ivan Minić: Ali, ti si mnogo boo. 🙂

Aleksandar Protić: Opet se vraćam na trading, a trading mi je super zato što je filozofija tradinga kao filozofija života. U suštini vrlo je slična, a volim da je pominjem zato što je Nasim Taleb bio trader, on je tako počeo, pa sad je već guru misli i to sve.

Ivan Minić: Tako je.

Aleksandar Protić: I kao što u tradeu lose normalna stvar, ti sad izgubiš u nekom tradeu ne znam koje pare, ali to je potpuno normalno. I to je deo procesa i to ne sme da te boli. Tako isto i ovde. Ako si ti neko ko je serijski preduzetnik, pa, brate, nemoguće da ti svaki projekat uspešan. Bio ti je Bjelajac u prošloj emisiji ili pretprošloj, on je očigledno svuda bio uspešan, ali to je one in a milion. Bogu hvala da je tako, ali statistički to je na nivou ludila, da se ti svega čega si se uhvatio, pogotovo ako je raznorodno, kao što je u mom slučaju, pa ne možeš da bude svuda – nemoguće je! I mislim da je užasno važno za neke da se ti to desi što ranije. Ja nisam više mlad, itd, ali ovo mi se nije desilo sad, desilo pre 7-8 godina. Već smo tada videli da je verovatnoća uspeha i propasti bar pola-pola, pa je onda sve više išlo u ovo drugo u odnosu na ovo prvo, ali ja sam bio u fazonu hajde da probamo. Onda u nekom trenutku kažeš: “Čekaj, stani, brate! Vi više ne možemo da plaćamo ovoliki minus svaki mesec zato što imamo neke druge stvari gde ne možemo da otimamo iz drugih…”

Ivan Minić: Toliko da presipamo.

Aleksandar Protić: Ne možemo da presipamo više uopšte zapravo. Ja odlučio da više nema presipanja, nego da svaka oblast radi za sebe. I možemo u okviru projekata, sad nešto film radimo, pa sad sa jednog na drugi, itd. Ali, ne možemo da presipamo – trudim se da ni to ne radimo, ali ne presipamo odavde ovamo, odande onamo. Mislim da nije dobro, onda pucamo neku širu sliku i za ceo posao, tako da smo i to prekinuli pre dve godine. Od tog kovida sam se stabilizovao, imao sam vremena da malo razmišljam, iako smo radili sve vreme. Imao sam dozvolu policije da sam mogao 24/7 da se krećem i onda sam radio sve vreme, ali bilo je nekako mirnije. I onda tad sam računao i bavio se nekim stvarima. I shvatio: OK, možemo da smanjimo neke stvari, ali da više ne presipamo. Tako da mislim da je jako važno to, te priče o stvarima koje nisu uspele su možda po meni važnije nego one koje su uspele. Jer to što uspe, to je super. Pričamo kako smo uspeli, ne pričamo ako nismo uspeli. To mi je mnogo bolje.

Ivan Minić: Uvek kad imaš gosta koji ima neko iskustvo iz sporta, a ti si sam rekao da si 10 godina trenirao tenis, jedna od najvažnijih stvari koje naučiš u tom procesu je da potpuno normalno da izgubiš i da moraš da živiš sa tim da si izgubio. I da sutradan ponovo izađeš na teren, daš sve od sebe i možda će opet da izgubiš. Možda ćeš deset puta da izgubiš, ali ćeš jedanaesti put da pobediš, pa ćeš da dvanesti da pobediš, pa ćeš opet da izgubiš. Jer je to životni ciklus. Dođeš ti nekad do toga da budeš Novak Đoković, pa možda da gubiš jednom u godinu dana, pa ti bude neobično. Ali, proces dolaska do toga je mnogo dug i bolan. I u tom procesu ti naučiš da je potpuno OK da failuješ ponekad negde. Jer naše vaspitanje generalno je takvo da te sve vreme te ograničava. Ne smeš da failuješ, a ako failuješ, ne sme niko da zna.

Aleksandar Protić: Tako je, upravo. Baš to si lepo rekao. Iskreno da ti budem, ja se i dan-danas borim oko nekih stvari sa najbližim prijateljima. Bogu hvala, ima drugih nekih koji podržavaju neke stvari. Ne moraju da podržavaju sve, pa to nije ideja. Prijatelj si, pa moraš da podržavaš – ne. Nego molim te da razumeš ko sam i kako moj mozak funkcioniše, pa kažeš: “Pa, dobro, hajde.” Ali, opet se vraćam na Taleba stalno zato što kod njega imaš sve. Baš neki intervju sam skoro gledao njegov sa neke konferencije, kaže nešto otprilike:”Stalno pričamo o nekom risk management,” a on je u fazonu, “Pusti sad risk management, daj da se bavimo risk takers.” Jer to je u suštini, ako bismo sad damo za sve ljude koji su bili ovde kod tebe u Pojačaju, to su sve risk takersi.

Ivan Minić: Tako je.

Aleksandar Protić: Sve do jednog. Ako ti preuzimaš rizik – znači, ako ne preuzmeš rizik, nema šanse da nešto uradiš. Nisi izašao na teren da igraš, je li tako. Ako sa druge strane preuzimaš rizik sa idejom da ćeš u tom riziku uvek da dobiješ, ti si, brate, lud. Znači, ti imaš neki na narcisoidni poremećaj. Bukvalno. Ili možda još tri poremećaja pride. Znači, imaš neku iskrivljenu sliku o životu i o poslu da svaki put će tebe da dobije, gde ćeš ti dobiti. To je nemoguće. Ja mislim da u trenutku kad ti rizik prihvataš, ona količina rizika koju prihvataš jednaka je onoj količini da spremnosti da nešto izgubiš. I to je to. Neko je spreman da izgubi malo, neko je spreman da izgubi mnogo, neko je spreman da izgubi sve. Ima raznih ljudi. E, sad u tom risk managementu možda sad ne bi trebalo gubiti baš sve, nego malo manje od toga, da možeš da nastaviš dalje. Tako da taj risk management u okviru tog nekog risk takinga bi trebalo praviti. To je definitivno, ali ja sam uvek raspoložen da preuzimam maksimalan rizik, dokle god taj rizik neće ugroziti sve druge stvari kojima se bavim. Jer ja sam onda na taj način ugrozio i sebe i sve druge ljude koji rade sa mnom.

Ivan Minić: I sve ono što si gradio.

Aleksandar Protić: Tako je. Jeste, ja preuzimam jako puno rizika, ali opet kažem, mislim da je barem tako, sa jednom vrstom uzimanja u obzir koliko taj maksimalni rizik u određenoj oblasti može da ošteti u najgoroj svojoj varijanti sve ostalo što postoji. Da li može nekim domino efektom da sve razvali ili ne.

Ivan Minić: Imaš uvek taj momenat gde nekad je rizik prihvatljiv zato što je potencijalni reward toliko veliki da kažeš: “OK.”

Aleksandar Protić: Ali, i taj reward – kako ga meriš, čime ga meriš? Da li on samo novčani? Da li je reputacioni? Da li je i novčani i reputacioni i emotivni u krajnjoj liniji? Ima ih raznih, tako da…

Ivan Minić: Aleksadar Protić, 44 godine, sa Karaburme. Šta ti plan za narednih 10 godina?

10-godišnji plan

Aleksandar Protić: 10 godina? Čekaj, daj prvo plan za ovu godinu sad! 🙂

Ivan Minić: Da preživiš ova tri snimanja za ovu godinu.

Aleksandar Protić: Hoćemo malo da pričamo ovom horor filmu? Nećemo?

Ivan Minić: Hoćemo.

Aleksandar Protić: Hoćemo. Pa, znaš kako, za 10 godina – ne znam, nemam pojma. Mene nešto sve… To mi je bilo super opet Reja Dalija. Krenuo sam da malo čitam te neke knjige koje nisu više antička filozofija, teologija i ostalo, jer me to počelo malo da umara, pa pravim malu pauzu, pa sad čitam ljude iz finansija i kako oni gledaju na život. I onda on ima jednu super prijavu, a to je kaže: “Imaš pravo da sve novo što te zanima radiš 90 dana.” Sad kako je on izbrojao 90 dana, ali to je čovek iz hedge fonda, pa oni za sve imaju meru. 🙂

Ivan Minić: Za sve imaju neki Excel. 🙂

Aleksandar Protić: Za sve ima neki Excel. 🙂 I ne samo Excel, nego šta je hedge fond nego merenje rizika. 90 dana je verovatno neki izmereni rizik da potpuno poludiš i ne odeš zaluđenički u nešto, nego da je dovoljno da vidiš da li to prija ili ne. Tako da ja sad neću da pričam šta trenutno radim do kraja. Radim neke dve ili tri potpuno nove stvari, pa ću da vidim. Prošlo je za neke više od 90 dana, ali ne aktivno. Hajde, reći ću jednu od tih stvari. Znači, potpisali smo ja i jedna grupa ljudi, nova firma, ugovor sa Crvenom zvezdom. Radimo – evo ja se nadam da će za dva meseca biti online i da ćemo da rasprodamo to sve za par dana ili možda za par sati – radimo NFT fudbalskog kluba Crvena zvezda. 

Ivan Minić: Dobro.

Aleksandar Protić: Dobili smo eksluzivni ugovor na tu temu. Tako da to je za mene nešto potpuno novo, a zapravo u suštini i nije. Jer ja se nešto sa NFT-jem zanimam već godinu dana, pa sam radio neki svoj pilot projekat, pa sam tu failovao, ali sam naučio sve i svašta i sad imam super jednu ekipu sa kojom radim. Imamo tu jednu jako lepu kampanju za koju malo se iskomplikovao život. Zato što predali smo pre neki dan u Komisiju za hartiju od vrednosti white paper pošto to ulazi rubrim delom po novom zakonu i NFT. Mi smo prvi NFT u Srbiji koji je predao NFT kao white paper, iako white paper traži za coine i tamo popunjavaš sve vreme neke u Nišu coin offere, što mi nemamo, naravno. Ali, eto, ovi iz Zvezde su tako hteli. Zvezda velika, pa da ne budu problemi, ja kažem: “OK, važi, predaćemo.” Pa, čekamo sad rešenje. I dok to rešenje ne bude bilo pečatirano i vraćeno nazad, ne možemo da se javno reklamirano, ali mi svakako krećemo kampanju ovih dana i to je to. To je jedna od novijih stvari, pa ćemo da vidimo gde će to da nas odvede. Ima još nekih raznoraznih, koje sad me tako malo… Dao sam sebi 90 dana da vidim šta i kako, pa ćemo da vidimo gde će to. 🙂 Ali, voleo bih da negde u budućnosti malo više – iz one priče o ona dva rabina – da se malo više bavim mirom, a malo manje pravdom, a mislim da smo za pravdu dovoljno već potpalili i edukovali neke druge, mlađe, pa neka se oni malo bave pravdom. To ti je kao Stari i Novi zavet. Stari zavet je zavet pravde, a Novi zavet je zavet mira. To je to. Tako da to su sve faze, kako globalno, tako i u životu. Ja mislim da sad malo ulazim u fazu kad mi treba mir, tako da se nadam se će to biti neki mir u nekom mirnom mestu van grada, po mogućstvu blizu nekog mora, ali ne mnogo uz plažu i gde je hlad. 😀 Ali da nastavim da radim, ne da odmoram, da se razumemo. Mir ne znači ne radim ništa. Nego mir znači…

Ivan Minić: Ne moram da radim po ceo.

Aleksandar Protić: Ma, ne, čak ni to. Mirne glave mogu da povlačim neke malo krupnije poteze. Ja to tako vidim i ne za 10, bogami, nego za 5. Nemoj, 10 je daleko.

Ivan Minić: Dobro. Hajde da se dotaknemo i filma konkretno. Zato što pomenuo si da jedna od stvari na kojima želiš da radiš producentski je to da sopstvene projekte, odnosno projekte iz tvog okruženja, tvog tima, ljudi tvojih prijatelja na neki način uobličiš i izguraš od početka do kraja sa resursima koji su ti, što interni, što eksterni kroz prijatelje, itd, ali prosto homegrown projekte da radiš. Šta je ideja sa filmom?

Film Mudbrick i upliv u producentske vode

Aleksandar Protić: Pa, ništa, mi smo pre neke dve godine potpisali, ali nas je, naravno, kovid, kao i raznorazne druge ljude u tome svemu malo poremetio. Potpisali smo ugovor na nivou scenarija sa XYZ Films. XYZ Films je suštinski drugi najveći američki sales i distributer, hajde, drugi ili treći za žanrovski film. Oni što naši znaju – znaju za Neon i znaju za A24, ali generalno XYZ je tu vrlo blizu njima. I suštinski, na primer, oni ti na Netflixu sad trenutno imaju preko 20 svojih filmova tog nekog žanra, što neki fantasy triler, što je to sad horor, što je to SciFi. Ima tu svega i svačega. I mi sa njima imamo ugovor da nam oni rade distribuciju za Severnu Ameriku, itd. A, sa druge strane, imamo super jednu zanimljivu glumačku postavu, sa dva engleska glumca i dve makedonske glumice. Jednu kuću negde u nekom selu pored Pirota, gde se manje-više dešava radnja svega toga, i neku staroslovensku mitologiju i svašta nešto. Film se zove Mudbrick. Režira ga, to mu je suštinski prvenac, Nikola Petrović, mladi reditelj. Njegova je i priča. On se zapravo zaposlio kod mene u firmi i rekao mi posle mesec dana: “Imam neku zanimljivu priču. Je li bi mogli da konkurišemo na Sundanceu za razvoj projekta?” Ima neka mentorska škola, Skot Kosar, čuveni scenarista filma Mašinstva, na primer, to mu je čuveni, kaže: “On to vodi kao mentor. Je li bi mogli? -Šta to znači? -To znači da mora da se plati neka aplikacija 1000$. -Idi, bre, u pičku materinu! Hajde!” I mi to prijavimo i to prođe, kako to već sve ide. I, ništa, on prođe posle par meseci – to je bio neki masterclass, 4-5 meseci, bogami, trajao. Ispeglan taj njegov scenario i onda smo mi to krenuli. Ima još 28 ruku scenarija, ali ta neka 6-7-13 ruka je bila dovoljno dobra da XYZ kaže: “Da, mi hoćemo.” I onda smo dalje mi krenuli da radimo i tako. E, sad ono što je meni tu zanimljivo, pored svega toga, taj poslovni aspekt, a to je da smo mi odlučili iz raznoraznih razloga da ovaj film ne finansiramo putem klasičnih, Evropa, fondovi, čuda, ovo-ono. Pre svega iz razloga što to oni ne razumeju. Ne razumeju da je ekstremno komercijalno i da to najverovatnije će završiti na Netflixu, odnosno u najgorem slučaju, a u najboljem u bioskopima američkim. I to nije očigledno dovoljno komercijalno. 🙂 Suludo! Tako da mi ovde pokušavamo da napravimo neki equity financing i jedan deo već jesmo zatvorili, a jedan deo pokušavamo da zatvorimo preko ljudi koji su već bili kod tebe u emisiji. Ne znam da li je bio samo Luka ili su bili još neki, to sad ne znam.

Ivan Minić: Bili su još neki, da, kroz crowdinvesting.

Aleksandar Protić: Tako je, da zatvorimo putem crowdinvestinga. Sad koliko naši ljudi znaju šta je crowdinvesting ili ne, to je sad pitanje, ali hajde sad da ne otvaramo tu temu. Ali, zašto je to meni zanimljivo? Zato što ja bih voleo da napravimo jednu vrstu, kako da ti kažem, proof of concepta kroz to i da ovo ne bude usamljeni slučaj. Jer, kako da ti kažem, Ederlezi je bio super, ali u tom nekom finansijskom okviru on je bio incident. Tako što je otišao u banku na kraju, pozajmio pare i snimio film do kraja.

Ivan Minić: Ceo taj momenat je bio, što kaže, ako ne računamo naše vreme koje smo radili, OK smo. 🙂

Aleksandar Protić: Ma, naravno, što smo mi tu ulagali naše vreme koje nije koštalo ništa, ali to nije nešto što možeš da ponoviš. Međutim, ja sad pokušavam uz pomoć ovih ljudi iz BDO, itd, da napravimo nešto što će da bude neka vrsta proof of concepta, ne umetničkog, jer mislim da tu proof of concept postoji, nego finansijskog. Da mi dokažemo na ovom slučaju da je to super za sve, da to nije samo dobro za nas koji pravimo, nego da je podjednako dobro i za one koji investiraju. I ako to napravimo, a ja se nadam da ćemo to uspeti da uradimo vrlo brzo, onda nam to otvara mogućnost da i mi i da neko ko ima dobar proizvod i ko ume da to plasira negde napolju, danas ima puno ili ne, nema veze, ali biće jednog dana, da to možemo da radimo serijski. Da ove godine neko može da investira u dva filma, sledeće u tri, pa one tamo u četiri-pet-šest-sedam, pa možda za 5 godina u 10 filmova. I napravi kroz taj neki svoj mali investicioni porfolio neki profit. I da u isto vreme to bude i, kako da ti kažem, deo nečega što je možda nam zanimljivo nekome ko nije sveta iz kog smo mi, jer to nama više nije zanimljivo nego je svakodnevnica. A, sa druge strane, da tu naprave neki profit, koji, kako da ti kažem, vidi, ovo što smo mi sad stavili za Mudbrick, ja mislim da je kao u najboljim danima S&P indeksa puta dva godišnjeg povraćaja. A pošto će ove godine S&P da osnuje neviđeno, biće puta šest bolje. 🙂 Tako da u tom smislu iz kojeg god ugla da pogledaš tu celu konstrukciju, mislim da svima može da bude dobro.

Ivan Minić: U zavisnosti toga kojom dinamikom će ići kampanja i kako će se taj deo odvijati, može da se desi da ona krene do trenutka kad ovo emitujemo. Ako ne, svakako ljudi mogu da se jave tebi, ako su zainteresovani. Ali, ono što je meni posebno bilo interesantno u celom tom procesu, jer prošao sam kroz sve kampanje koje smo radili, jer ja radim marketing deo svega, to je taj trenutak gde dobijam prezentaciju, odnosno portfolio, odnosno ponudu, i – OK, interesantno, interesantno, aha, biznis deo. Sad u biznis delu postoji biznis racionalizaciju, koja je beskrajno zanimljiva i logična, a to je da je to prosto ekstremno profitabilan žanr kao takav.

Aleksandar Protić: Tako je.

Ivan Minić: Umetnički? Nisam baš siguran da će neko sad da juri Oscare sa tim i da na taj način percipira to, ali jednostavno kad vidiš – najprofitabilniji filmovi, najbolji odnos zarađenog novca u odnosu na uloženi novac i sve ostalo, u prvih 50 – 45 je iz ove kategorije. Šansa da ti napraviš nešto, što rade neki pismeni ljudi koji znaju šta rade, koji imaju iza sebe track record, šansa da napraviš nešto što neće biti profitabilno je gotovo nula.

Aleksandar Protić: Pa, da, gotovo nula, da. To je to. Svuda ima nekog rizika, ali ovde je stvarno bukvalno na svakom ćošku svedeno na minimum.

Ivan Minić: Pritom postoji jedan momenat koji sam ja primetio – nisam, ne konzumiram sad nešto streaming platforme preterano, nemam vremena, voleo bih da imam više vremena, posebno za filmove, serije ne mogu da gledam, jer to je baš addictive, ali za filmove da. Ali, ono što jesam negde shvatio analizirajući, prateći, razmišljajući, je toliko su se svi oni napolju otvorili ka ideji da vide malo više tuđe mitologije, da vide malo više tuđih istorijskih priča. Dokle god ti to njima prilagodiš da oni to kontaju, da neko priča dobar engleski, itd.

Aleksandar Protić: Naravno.

Ivan Minić: Ali, kao hoće da probaju sve to zato što krenula je sa nekim fantasyjem i svim tim, sad kao imaš fantaziju koja je bazirana na nečemu što je utemeljeno u nekom narodu. Ima verovatno delom i istorijsku komponentu, ima i sve ostalo. Meni je uvek bilo strašno da smo mi narod koji je izmislio reč vampir, koju koristi ceo svet, i da nismo ništa uradili po pitanju toga. Ni u jednom trenutku.

Aleksandar Protić: Ima sad neki film koji je izašao pre jedno pola godine, nisam ga gledao, ali baš se zove Vampir i baš je roditelj nešto poreklo odavde, iz Londona, bla-bla-bla. Ali, da, niko nije seo i pa kao nešto ozbiljno se bavio time. Kažem ti, apsolutno… Ma, brate mili, prilika u svakom poslu, pa i u ovom, imaš bukvalno svuda. Samo je pitanje zdrave pameti i opet slaganja tog mozaika…

Ivan Minić: Moraš da imaš malo uključen više racio od samo emocije.

Aleksandar Protić: Ma, normalno, hvala Bogu, ali moraš da imaš i emociju. Moraš da imaš sve po malo. Kažem ti, u tom mozaiku je sve. Malo ovoga, malo ovoga, malo ovoga i onda pravilan raspored svega toga i neki balans. Ali, kažem ti, mi smo, nažalost, neću da kukam, ali društvo koje nije moglo da odraste na duhu preduzetništva. Moja mama još uvek govori, kada je pitaju čime se bave sinovi, ona kaže: “Stariji je privatnik, a mlađi radi u prosveti.” To je ta terminologija. Privatnik, pa šta to znači? Meni to beskrajno zabavno, žena radila u državnoj firmi ceo život, pa joj to logično. Ali, mislim da se taj duh ne termina, nego duh uopšte posmatranja uvukao u neke generacije kao što je moja. Mislim, siguran sam. Ali se, nažalost, uvukao i u neke generacije koje su mlađe ove moje i tvoje. Ali, naravno, on je tu sad metastazirao u nešto potpuno 75, gde sad već neko bi hteo da bude bogat u svojoj 25. godini, da je zaradio neki neviđeni… Čekaj, čekaj, stani, ne, ne! To ne ide tako. Ali, to je opet fooled by randomness. Tako da nekako nije lako na kraju taj mozaik o kome stalno pričam nije ga lako složiti. Ali, kad u nekom trenutku vidiš da postoji način da ga složiš i vidiš da ga možeš da ga složiš i u svojoj glavi, i ono što je isto važno, da postoje neki ljudi koji će slagati taj tvoj mozaik zajedno s tobom, onda kreneš u realizaciju nečega. 

Ivan Minić: I kad skapiraš da neke stvari radiš da bi mogao da radiš neke druge stvari.

Aleksandar Protić: Ma, naravno, hvala Bogu. Tako da ja sam baš optimista oko toga. Pravo da ti kažem, jedva čekam da krene ta kampanja i to sve. Ostale su neke tehničke stvari da rešimo. Mislim da ćemo to rešiti relativno brzo i onda da vidimo koliko narod ovde uopšte želi da finansira nešto na taj način. Odnosno, ne da finansira, nego da zapravo uloži svoje finansije i na kraju ih dobije nazad…

Ivan Minić: Uz lep prinos.

Aleksandar Protić: Uz lep prinos, što bi se reklo. Zapamti šta sam ti rekao za S&P ove godine, neko ko će da ga osnuje. Drži to. Ako imaš nešto, shortuj odmah! 🙂 Tako da… Jer ovo je jedan prilično solidan prinos, kako bih ti rekao, i mislim da mi to negde moramo to da naučimo. Ja sam radikalna pristalica toga – ja da živim u Americi, bio bih libertarijanac, to da se razumemo. Ali, pošto živim u Srbiji, ne mogu to da budem, jer preskočio bih pet koraka, pa je to malo besmisleno. Ali, ja mislim da kad ovde budu dobijali bruto plate, pa budu morali da na kraju godine plaćaju porez ili kad god, tromesečno, pa kad budu shvatili zapravo šta oni suštinski su zaradili, a šta je otišlo ovo, ovo ili ono, iako zapravo taj novac se raspoređuje na razna neka mesta, onda će moći da se odgovornije ponašaju prema sopstvenom novcu i da shvate zapravo da ideja imanja novca nije ideja štednje, nego ideja ulaganja, koliko god novca imao ili nemao. E, dokle god toga nema, nego se živi u tome da si ti zaradio, nešto si dobio i to je sad moje, ja to nikom ne dam, je li tako, imaćemo zapravo pogrešan odnos prema novca, pa onda samim tim i pogrešan odnos prema tome šta je to u stvari, kako bih to preneo na srpski, wealth – šta je, bogatstvo?

Ivan Minić: Bogatstvo.

Aleksandar Protić: Bogatstvo, ali nije baš dobar prevod, ali nema veze.

Ivan Minić: Ja često kažem, postoji razlika između rich i wealthy. 

Aleksandar Protić: Upravo!

Ivan Minić: Rich je bogat, a wealthy je imućan.

Aleksandar Protić: Pa, da. Ovo čak nije ni imućan. OK, imućan bi bilo od imati, je li tako. Ako ćemo dodati na koren reči, šta bi to onda značilo imati u stvari? Jer nije imati ono što si uzeo, pa ga čuvaš. Nego je imati, hajde da razmislim, pošto već dajem, a tu svest nemam, je li tako, pošto to nije došlo do mene, pa nisam video da je zapravo ono što sam zaradio već otišlo negde i ja sam dao. Hajde da vidim kako ja još možda mogu nešto da dam, a da mi se vrati. Jer i ovo ti se vraća, ali ti to ne kapiraš. Ja ne kažem da sam dao za zdravstvo, a nisi ni shvatio da si dao i da ti se to vraća kroz tamo neko pravo da odeš i kažeš: “Ja imam knjižicu, primite me”, itd. Sad na šta sve to liči u realnosti, to je druga stvar. Ali, svakim davanjem ti nešto dobiješ. Ovde daješ za penziju, pa kad odeš u penziju, dobiješ neke pare. Ali, to nije zdravo za gotovo, nego ljudi moraju da skapiraju da kad daješ, ti dobiješ. Daješ – dobiješ; daješ – dobiješ. Znači, investiraš. Ti investiraš u svoju penziju, jer te tera država. Investiraš u zdravstvo, jer te tera država. Ali, zašto bi investirao u nešto treće ako te niko ne tera? 🙂

Ivan Minić: Proto, hvala ti što si podelio tvoju priču. Mislim da je krajnje neobična, ali da nosi sa sobom niz pitanja i niz uvida do kojih se dolazi vremenom. I da je mnogo lepo kada vidiš da neko svojom energijom i ljubavlju koju ima prema poslu kojim se bavi uspe da ostvari sve što si ti ostvario, a da onda uspe sebe da pokrene, da izađe iz okvira toga i da radi i druge stvari koje želi da proba. Da ne ostane samo vezan za jednu stvar koja mu je primarna profesija. Jer onda si savant, onda si zatvoren potpuno u tu neku priču. Nemaš širi društveni doprinos koji možeš da imaš.

Aleksandar Protić: Ne samo da možeš, nego mislim da moraš da ga imaš. Hteo-ne hteo, ja sam u jednom trenutku postao neka vrsta mikro javne ličnosti. Svi smo mi neke javne ličnosti. I kad si javna ličnost, onda moraš da imaš i taj jedan dodatni momenat, a to je neka društvena odgovornost. Znači, ti govoriš javno, neko te gleda, nebitno, 1000-5000-10000-100000 ljudi. Mislim da je važno šta će neko da čuje. Neka jedan izađe sa nekom idejom i bude mu bolje u životu, ti si nešto uradio.

Ivan Minić: To je i naša logika. Mi menjamo svet čoveka po čoveka. Pitanje po pitanje.

Aleksandar Protić: Tako je.

Ivan Minić: Hvala ti puno.

Aleksandar Protić: Hvala tebi.

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno. Sva pitanja, komentare, sugestije ostavite na za to predviđenim mestima na Youtubeu. Mi se ponovo čujemo i vidimo naredne nedelje.