Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: U današnjoj epizodi Pojačala je moja gošća moja draga drugarica, Andrijana Vešović, poznatija kao Zombijana. Pričali smo o mnogo toga. Pričali smo o tome kako jedan umetnik, kreativac ima jedna vrlo neobičan razvojni put, ali na kraju stigne tamo gde treba zato što je dovoljno uporan u svemu, kako zapravo ako želiš da se baviš ilustracijom, iako za to nema dovoljno posla, ipak možeš da se baviš ilustracijom ako si dovoljno uporan, autentičan i kreativan. Pričali smo o raznim nekim jako bitnim životnim stvarima. Ispričali smo celu njenu karijeru i njen razvojni put. Verujem da ćete uživati, ja svakako jesam. Ali, čak i da ova tema nije bliska vašim interesovanjima, treba da je pogledate zato što smo pričali o nekim jako bitnim stvarima o kojima se ne priča dovoljno, a koje su za sve nas važne ako želimo da živimo u nekom boljem društvu. Uživajte!

Realizaciju Pojačalo podcasta već duže vreme podržava kompanija Epson a od nedavno smo za vas pripremili i nešto posebno. Naime, nova fiskalizacija podrazumeva da mnogo veći broj nas mora da se bavi ovim pitanjem i mnogo je nedoumica, mnogo je nedovoljno detaljno objašnjenih informacija. Mi smo se potrudili da na jednom mestu, na sajtu novekase.rs objasnimo baš sve što može da vas zanima i damo odgovore na sva pitanja što se tiče same fiskalizacije, što se tiče ko je obveznik kao i na koji način možete iskoristiti subvencije koje država daje. Takođe, dali smo i neke preporuke uređaja koje možete da koristite. A tu je i webinar, gde za nekih 30-40 minuta, možete otprilike da dobijete vrlo jasnu sliku o tome šta nova fiskalizacija podrazumeva za sve nas. Takođe, treba reći i to da je kompanija Epson, osim POS uređaja, koji su ovde u centru pažnje, proizvodi štampače u svim mogućim oblicima, veličinama i namenama, kao i već 20 godina najbolje projektore na svetu, a više o tome možete videti na epson.rs  

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Dobro, đe si ti?!

Andrijana Vešović: Evo me. 🙂

Ivan Minić: Znači, imali smo sad situaciju. Ti si došla, to je lepo uvek, ali imali smo sad situaciju nakon mnogo vreme da imamo dvoje Podgoričana u par nedelja.

Andrijana Vešović: Ispratila sam.

Ivan Minić: Tako da postojalo internacionalni podkast.

Andrijana Vešović: Svaka čast.

Ivan Minić: Pokrivamo najšire područje i pokrivamo najšire delatnosti. Znači, sa jedne strane, od ovih prodavaca magle i menadžement konsultanata, podgoričkih plejboja i svih ostalih profila koje smo do sad imali, do nekih divnih ljudi, umetnika, boraca za neke prave stvari i nekih carica. Baš mi je čast i drago da ugostim.

Andrijana Vešović: Ne znam o kome pričaš. Ne znam osobu. 🙂

Ivan Minić: Ja znam već dugo i pratim, mnogo mi je drago što si tu. 

Andrijana Vešović: I meni je mnogo drago da sam došla, jer baš volim tvoj podkast. Tako da veliko je zadovoljstvo.

Ivan Minić: E sad, znaš već kako ide. Prvo pitanje je uvek isto, Munchmallow pitanje, šta si htela da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću…

Andrijana Vešović: E, pa ja sam htela da budem novinar. Sad će to tebi da bude smešno, da! Nećemo reći zašto će da bude smešno, da! 😀 Htela sam da budem novinar i to jako dugo. Čak sam upisala ekonomsku školu zbog toga, pošto je tamo bio taj smer. I nisam bila prihvaćena. I odatle sve kreće da ja hoću da crtam, jer sam bila u fazonu: E, sad neću ništa da radim! Sad me ništa ne zanima! I onda me je majka upisala, tipa, u elektrotehničku školu. Moraš da budeš u školi nekoj! U koju ćeš da te upišem? -U koju god. Baš sam bila nezainteresovana i smorena, jer ja sam već imala ideju o tome šta ja treba da radim. I ona me je upisala u elektrotehničku školu u smer računari i tako nešto. Meni to bude super, odlično. Zato što sam tu naučila Photoshop, naučila Illustrator, Corel tadašnji. Svašta nešto. Baš sam se zainteresovala za digitalnu umetnost.

Ivan Minić: Baš dobra škola. 🙂

Andrijana Vešović: Pa, pazi, elektrotehnička škola u Podgorici je sigurno jedna od boljih srednjih škola, ali najozbiljnija sam. Tipa, dok sam ja još tamo bila, postojale su pametna table i to u svakoj učionici. Recimo. Tako da baš su se fokusirali na to neko edukovanje, a ne na zezanje. 🙂 Ja sam jako ponosna na nju, što se toga tiče.

Ivan Minić: I čini mi se da su negde te stvari koje ste učili bile prilično aktuelne.

Andrijana Vešović: Tako je, tako je. Nije kao da sam ja otišla i hejtuje školu: fizika, matematika najviše. Bilo je toga, naravno. Naročito za mene umetnika matematika je ćao. Zato sam i htela da budem umetnik! 🙂 Ali, što se svega ostalog tiče, što se tiče multimedije i slično, jer ja sam bila baš na tom smeru, imali smo neverovatno sjajno iskustvo i neverovatno mnogo mogućnosti, čak i takmičenja. Baš veliku stimulaciju da nešto naučimo tamo. Tako da sam baš ponosna na to školovanje.

Ivan Minić: Ja nikad neću zaboraviti taj momenat ja kada sam upisao srednju, robotiku, itd. Sad svi smo mi negde došli tu sa različitim nekim namerama. Bilo je jako dobro odeljenje, jer je bilo eksperimentalno, visok prosek si morao da imaš, itd. I sad manje-više smo došli sa idejom da ćemo se baviti nekim programiranjem ili nešto slično, neki više, neki manje. Neki su već bili zagazili u to. I onda prva godina, radiš grafičke radove, i kao: Morate da imate tri debljine rapidografa. -Zašto? Zašto moramo da radimo grafičke radove tako? -Pa, morate da naučite tako, pa ćete posle crtati i ovako. Nije to ni bilo loše, OK je da prođeš tako neke stvari. Nije OK kad ti to predaje fašista, ali, dobro, Bože moj!

Andrijana Vešović: U to neću da ulazim uopšte. Meni je tamo bilo super iz tog razloga što su velike predrasude za tu školu. U smislu, ne samo za konkretnu moju školu, nego generalno elektrotehnika i ti žensko tamo. 100% si ponavljačica najgora. Bila probisvet u osnovnoj i morala si tamo da završiš. Ali, zapravo su bile sve neke sjajne curice. Tipa, bilo nas je malo. Bilo nas je tri-četiri maks. Čak u nekom odeljenju ih nije ni bilo. Tako da ja mislim da je ta škola sjajna i da treba više curica da ima, recimo. Sad neću da ulazim u skroz detalje koji me više ni ne interesuju iskreno. 🙂 Do nekad u životu možda budem imala svoje dete, je li, ali trenutno sam, pošto se mog ličnog iskustva tiče, baš mi je bilo lepo.

Ivan Minić: A, generalno u tom nekom periodu osnovne-srednje škole, šta su bile stvari koje su te interesovale, osim tog novinarstva koje se nije ostvarilo?

Andrijana Vešović: Pazi, ja sam htela da budem i zubar. 😀 Zubar-novinar, slično, umetnik. 😀 Interesovalo je svašta, najviše muzika. I ja sam zapravo htela da budem grafički dizajner, ilustrator i slično najviše zbog toga, kako bih ja u nekom momentu za moj omiljeni bend ili za neki od bendova mogla da nacrtam poster, omot za album i slično.

Ivan Minić: Omot za ploču. 😀

Andrijana Vešović: Za ploču, da. 🙂 Za kasetu. To su mi bile neke ideje, kao kako bi bilo strava da onim festivalima ja radim narukvice i slično. Meni je sve to prelepo bilo zato što ja gledam nešto što mi je apsolutno nedostupno i zamišljam kako ljudi to rade. Sad ne mogu ni da objasnim kako sam ja zamišljala da to ljudi rade. Zato što ja to sad radim i to nije baš tako kako sam ja zamišljala. 🙂 Ali sam to želela i nisam znala šta ja treba da upišem nakon svoje škole, koje studije, da bih ja došla do toga. Na kraju završila na Fakultetu vizuelnih umetnosti i bila je dobra odluka.

Ivan Minić: Kaži mi, u tom nekom procesu istraživanja kako si došla do tog fakulteta?

Andrijana Vešović: Pa, došla sam tako što imam jako, jako veliku, što sam imala, mada imam i sad, naravno, veliku podršku od moje majke. Od jedne samohrane majke, koja je jedna velika carica ispala u svemu tome, naročito iz ove perspektive, koja mi je rekla: Šta ti hoćeš da upišeš? Ja sam bila neodlučna zato što sam već te papire od ekonomske škole bacila u facu. Bila neodlučna, nezainteresovana i slično. I ona kao: Šta želiš da radiš? Pa, bilo je tu da li iz elektro škole ići na programiranje, na matematiku i tako to. Ali, ne može. Nisam zadovoljna tim, ne želim to da radim, ne znam matematiku. Hoću da crtam. -Super. I onda se ona jedan dan vratila sa svim informacija. Da ja treba da idem u atelje, da se spremim uopšte za fakultet, da moram da imam mapu radova i slično. To je bukvalno žena koja ne zna moje zvanje trenutno, ne zna koji sam ja smer na fakultetu završila, da kaže bukvalno sve. Jer je to dizajn vizuelne komunikacije. Ona to ne zna sigurno, ali ona je sve znala šta ja treba da uradim za fakultet, jer se informisala maksimalno. I onda me je ona povela u taj atelje i upisala u atelje. Ja sam taj atelje hejtovala u početku, ali mi je bilo super posle, naravno. I totalno sam imala neku podršku od nje, kao: Hajde, hajde, da vidiš je li to to! I na kraju je bilo to to. 🙂

Ivan Minić: Ne znam mnogo roditelja koji bi na takvu konstataciju želim da crtam, želim da slikam nešto tog tipa dali podršku.

Andrijana Vešović: Iskreno, ni ja. Ja sam dugo čak mislila da ni ona mene ne podržava. U smislu, tipa, ja sam tek krenula na fakultet i imam ispred sebe svoj laptop i kad završim sa tim stvarima za fakultet ja sam imala svoj forum, koji sam ja non-stop dizajnirala, redizajnirala. Te ovaj skin, te onaj skin, te HTML ovako, te onako. I tu je trebalo dosta vremena, pogotovo kad si tek početnik u tome, pa istražuješ koji kodovi rade, koji ne, pa ceo kod zezneš i slično. Ona je znala da kaže: Šta ima na to kompjuteru?! Zatvori ga više! Nije ona bila kao super kul, moderni roditelj. Ona je, zapravo, tradicionale što se toga tiče. Ali, sad iz ove perspektive je bila baš velika podrška i ne mogu da verujem koliko je to uticalo na gde sam ja sad.

Ivan Minić: Kaži mi taj deo pripreme. Ja sam ga prošao u nekim prethodnim podkastima sa ljudima koji su upisavali najčešće arhitekturu i slične fakultete.

Andrijana Vešović: Pa, ja sam bila sa njima.

Ivan Minić: Jer prosto bez dobre pripreme, koliko god bio talentovan, ti nemaš šansu na takvom fakultetu. Vrlo je slično, mada toga nismo imali mnogo, i sa onima koji hoće glumu ili nešto slično.

Andrijana Vešović: Tako je.

Ivan Minić: Jednostavno, možeš ti biti najtalentovaniji na svetu, najzabavniji dete u odeljenju, itd, ali moraš da imaš neke bazične stvari da pronađeš, da naučiš. I, što je vrlo važno, moraš da imaš taj neki portfolio radova za umetničke škole. Za arhitekturu ne, ali moraš da uradiš taj set stvari koje su ti potrebne na prijemnom. Kako je izgledala tvoja priprema? Šta je ona podrazumevala?

Priprema i upis na faks

Andrijana Vešović: Pazi, ja sam došla i moja majka je došla sa mnom, što je bilo malo blam, jer sam već matora devojka, je li. 😀 To je bila već treća godina srednje škole i ona je došla sa mnom da mi vidimo. Ona treba da plati, je li, to sve. I lik mi je rekao: OK, evo ga štafelaj za tebe. Donela si to da crtaš. Zalepi tu papir, sedi i crtaj ovu tu kompoziciju. I ja sam uzela, nacrtala tu kompoziciju. To je bilo neko voće.

Ivan Minić: Mrtva priroda.

Andrijana Vešović: Tako je, mrtva priroda.

Ivan Minić: Ne baš skroz mrtva, ali depresivna svakako.

Andrijana Vešović: Razumemo se, tako je. 🙂 I ja lepo sve nacrtam, u mojoj glavi savršeno. Znači, u pitanju je hamer. To je onaj ogroman papir. Ja sam nacrtala tu i ovolicko! 🙂 I lik je došao, pogledao to i obrisao gumicom. Ono se sve vidi i on kao: Sad opet. Preko toga.

Ivan Minić: Sad to isto samo prava veličine. 😀

Andrijana Vešović: Ja kao: Šta je? Ja krenula da okrećem list ili da uzmem novi, on kao: Ne! Ja sam na tom papiru crtala sigurno narednih deset puta, jer je on meni stalno brisao dok ga gumicom nisam pokidala, e onda sam morala da donesem novi. I onda nakon tog desetog puta – ja sam tu bila tri puta nedeljno po četiri sata.

Ivan Minić: Mašala. 🙂

Andrijana Vešović: Da. Ja sam tu debelo provodila vreme. I uglavnom brzo sam ja sa te mrtve prirode prešla na modela i to je totalno neka druga… Baš sam skoro sa drugaricom komentarisala, koja sad ide na nešto slično. Čovek se ošiša, znaš, i onda treba da nastaviš da crtaš. Gledaš i sve je drugačije. On se samo ošišao, ali sve je drugačije. To je sve bio jako zabavan proces, ali jako, jako naporan. Zato što je to bukvalno ovako da sediš, četiri sata tri puta nedeljno. To je ozbiljna neka priprema. Sad za mapu radova ja nisam ostala u tom ateljeu da mi oni pomognu da ja izaberem radove koje ću da priložim na fakultetu, nego sam bila u fazonu ja ću sama da ih spremim. Jer taj te studijske crteže nešto što ja želim da znam, ali ne želim u potpunosti da ponudim. Neću da mi budu samo ti crteži u mapi radova. I onda sam ja sela kući i dogovorila sa ovim šta ja želim da radim uopšte u budućnosti, pa sam napravila tonu kolaža, tonu fotografija. Svega! Svega je bilo u toj mapi radova u jednom crnom koferčetu i samo sam ga dala. Ali, najviše je bilo na flash memoriji, jer je to zapravo bilo ono čime ja želim da se bavim, je li, digitalno. I bilo je dovoljno da prođem na faks, izgleda. 🙂

Ivan Minić: I kada upisuješ, znala si koji smer želiš ili si se kasnije opredeljivala? Kako je to izgledalo?

Andrijana Vešović: Ne, ovde, na ovom fakultetu je bilo ili Akademija ili to. Na Akademiji je bila tona nekih smerova. Mene je Akademija generalno plašila, jer… Delovala mi je teško, delovala mi je mnogo ozbiljnije. Nije to baš tako, jer svaki fakultet je jednako ozbiljan ako mu ti tako pristupiš i jednako neozbiljan ako mu tako pristupiš. Jer nijedan fakultet ti ništa ne obećava, niti da ćeš imati posao ili da ćeš biti dobar ilustrator, ni ništa. Bukvalno mi smo tu, pa ti vidi šta ćeš s nama. Meni je Akademija delovala mnogo komplikovanije, jer je imala više smerova, a ja svega, je li, samo što i figuricu nisam napravila neku i ćušnula u taj kofer. 🙂 Jer sam i to radila u tom momentu. Baš sam imala tonu nekih interesovanja i htela sam sve to o čemu ja razmišljam da i šta radim da pretočim u nešto čime se ja bavim. I uglavnom nije samo ni to bio problem, nego moja samohrana majka i plus to je na Cetinju, a ja u Podgorici. Tu bi bilo dosta troškova, meni je sve delovalo mnogo komplikovanije, iako se ona nije bunila protiv toga, ali bilo je kao opcija, ali sam bila u fazonu hajde, u Podgoricu ću, tu na 10 minuta od kuće. Izgledala je tako što sam došla, imala prijemni ispit, koji je bio da napravim od hamera koricu knjiga. Sad samo da je nađem kući, zapaliću je! 🙂 To ni dete ne bi nacrtalo tako, dete bi bilo nacrtalo bukvalno. 🙂 Jer ja sam pod takvim stresom to radila, sa svojim potencijalnim, ali budućim kolegama. Svi za jednim stolom, a nekako svi se oni poznaju, a ja totalno asocijalno dete koje sama. Oni svi top nešto crtaju, a ja se raspadam. Još sam nacrtala koricu za knjigu u tom momentu za najpopularniju seriju, koja nije ni knjiga. Ja sam totalno nešto – baš sam bila katastrofa taj dan. I došla sa tim i oni su se više fokusirali definitivne na te radove koje sam ja već donela. 🙂 Ispitali me šta je moja vizija, čime ja želim da se bavim. I onda kad sam krenula da pričam, da bih volela da radim postere, da bih volela da radim u muzici, da radim za izvođače, njihove grafičke prikaze toga što oni izvode, pevaju, šta god u filmu, u pozorištu, nebitno. Oni su se oduševili što sam donela taj digitalni deo, jer je malo ljudi donela digitalni deo. Čak i oni koji su želeli fotografi da budu oni su izradili slike. I, eto mene na tom fakultetu nakon toga.

Ivan Minić: Kaži mi, od tih nekih ljudi koje si tad prvi put upoznala, koji su ti bili generacija, i kasnije ljude koje si upoznala kroz faks i sa drugih godina, itd, koliko njih je bilo sa sličnim interesovanjima i planovima kao ti, a koliko je više bilo okrenuto ka tom nekom klasičnom umetničkom, a ja volim da kažem, i analognom delu sveta?

Razlozi neostvarivanja u struci

Andrijana Vešović: Pa, zapravo, manje ih je bilo da su bili analogni. Baš ih je manje bilo. Čak neki od njih su definitivno zalutali i trebali da idu na Akademiju, jer su imali i tu veštinu i čist potencijal da odu tamo i da se usavrše i u slikanju ili vajanju ili šta god ih zanimalo. Jer mi smo imali na fakultetu samo dve godine studijskog crteža, jer na kraju ti budeš grafički dizajner ili digitalni ilustrator. Tebi studijski crtež – postoji granica do koje on može da ti pomogne. Ja ga više ne crtam, jer sam sve što sam mogla od njega da naučim naučila. I sve je tako na fakultetu. Ti si dostigneš neki nivo. Ja mogu da nacrtam sad fotorealistično tebe, ali…

Ivan Minić: Neću, ali neću!

Andrijana Vešović: Upravo, to je izbor, jer može još dosta ljudi, možda čak ljudi koji nisu ni školovani, što je još i fascinantnije, jer oni sami mogu da pohvataju te detalje. Tako da bilo ih je dosta koji su, takođe, usmereni ka digitalnom delu, naravno, ali dosta ih nije prepoznalo koliko je važno postovati na društvenim mrežama, jer društvene mreže su bili popularne od momenta otkad sam ja ušla na fakultet, a to je 2010. Već je tada sve krenulo. Tad je obavezno bilo da imaš Twitter u mojoj glavi i slično, ali nije baš tako bilo za sve. Vidim ih i dan-danas da dosta njih ne izlaže radove, što je baš tužno, jer su sjajni. Baš su sjajni.

Ivan Minić: Kad kažeš ne izlaže radove, u kom smeru su se oni kada je digitalna umetnost u pitanju najviše raspodelili? OK, ti si otišla u smeru ilustracije, što je sjajno i obično podrazumeva autorski rad, odnosno autorski neki potpis. Kada želiš tvoju ilustraciju, znaš zašto želiš da bude tvoja i najčešće ne samo ilustraciju nego i kreativu i sve što uz to ide, ali nekad i ako samo ilustracija znaš zašto želiš da bude tvoja. Ti si autor koji ima karakterističan stil. Ali, grafički dizajn obično ne podrazumeva nešto tako. Gomila tih nekih međuoblasti koje tu postoje ne podrazumeva taj deo, nego ti u suštini možeš biti i autor, OK, ali najčešće si ti servisna stvar.

Andrijana Vešović: To, operativac. Tako je.

Ivan Minić: Kako je to izgledalo? Koliko njih je imala taj neki momenat da hoće nešto svoje, da ima neku svoju ideju, a koliko njih je htela samo time da se bavi, jer je to nešto što vole, bez neke jasne ideje, vizije gde su oni u svemu tome?

Andrijana Vešović: Koliko sam ja mogla da prepoznam i koliko mogu sad da prepoznam iz ove perspektive, dosta njih je imalo svoj stil na samom fakultetu. Da, tipa, uđeš u atelje i da pogledaš te štafejale, ti bi odmah znao ko je šta radio. Jer baš su svi imali svoj stil istančan. U grafičkom dizajnu isto tako je bilo. Ljudi su se trudili da se vidi da su oni to radili i stvarno se videlo. Možda je to isto kao neko na Behanceu, ali sa naše godine ja sam znala da je to moj kolega ili koleginica. Oni su svi trudili da imaju nešto svoje, ali vrlo malo njih je uspelo. Dosta njih je ili u agencijama ili u štamparijama i slično, ali dosta njih ne radi ni u struci. Tako da meni to bude malo tužno, jer su svi pretalentovani. Sad tu ima, naravno, malo sreće, malo okolnosti, malo ovoga-onoga, malo discipline, je li. Bude svega. Ali, sa mnogima nisam ni ostala u kontaktu da bih znala zašto se ne bave time čime su trebali. Možda više nisu ni zainteresovani, ali na samom fakultetu baš se video potencijal da bila tu tona nekih dobrih dizajnera.

Ivan Minić: Nekako mi se čini da uvek postoji taj momenat sa tim profilom ljudi kada pričaš, da dobar deo njih ima tu potrebu da usavršava svoju veštinu, dođe do nekog nivoa koji je zavidan, itd, i da onda očekuju da ih neko primeti. Ali, da nisu baš spremni da rade stvari zbog kojih će ih neko primetiti, nego kao: Treba da me primete zato što sam ja dobar u tome. -Pa, ne mogu da te primete ako ne mogu da vide nigde to što ti radiš. -Ne, ne, ali trebalo bi da znaju. -Ne. Ne, život ne funkcioniše baš na taj način. Ti si tu baš pomenula i društvene mreže i sve to. I ja se tebe sećam iz tog nekog perioda od pre desetak godina, prvi put kao devojku koja je uzela da radi jednu predivnu, prekreativnu i prezabavnu stvar, a to je da ilustrije tweetove nekih čudnih ljudi, među kojima je bilo i dosta mojih prijatelja. Nije bilo mojih tweetova. Moji tweetovi nisu bili autorski, ja sam postovao citate u tom periodu.

Andrijana Vešović: I linkove. 🙂

Ivan Minić: I linkove. Tako da danas bi možda i bilo prilike za nešto, ali tad baš i nije. Ali je taj trenutak u kome kreće da se širi priča. Sad ti vidiš te stvari i vidiš na koliko sjajan način neko vizualizuje misao. Jer to je misao od 140 karaktera, nema ti tu bogzna šta da kažeš. Ali, kad pogledaš taj crtež, vidiš i podtekst i sve. Sad da li je baš autor mislio na taj podtekst, to nije važno. To je tvoja interpretacija, ali je bila genijalna.

Andrijana Vešović: Hvala.

Ivan Minić: I to je trenutak u kome ja kapiram da postoji neka neobična devojka, koja se zove Andrijana, ali uporno sebe svuda zove Zombijana, i počinjem da pratim to sve i pratim otad. E sad, zašto Zombijana? 🙂

Kako je Andrijana postala Zombijana koja crta Twitter

Andrijana Vešović: Znači, pitaš me pitanje bukvalno ko je me je pitalo – možda su me pitali svi ljudi na svetu.

Ivan Minić: Dobro, ja nisam još.

Andrijana Vešović: Evo, to, tako da uklapaš se. Pre svega, Zombijana zato što sam Zombi Andrijana. Ja sam volela tu vrstu muzike, taj psychobilly. Baš sam ga volela i baš sam htela… Ja sam 2009. sebi promenila nick. Bila sam po nekoj pesmi, nebitno, ja sam promenila u Zombijana, jer ja sam videla da tamo postoji vampira, vampirala, zombina i slično. I, tipa, Zombina i Mina i slično. One svoje ime kombinovale sa nekim monstrumom kog vole, kao: Jao, strava, ja hoću da budem u tom neku tripu. Ja sam Zombijana. I tako sam ja stavila na Twitteru. Međutim, to sve sa Twitterom, baš sam skoro to pominjala, ja sam prvo to predložila svojoj koleginici sa fakulteta da radi. E, mogla bi ovo ti. Ona mi je rekla: To ti je glupo. Bila u fazonu: OK, neka je. Glupo je. Ja odmah prihvala da je glupo. Vratila se kući, malo gledala te tweetove. Ja sam tada na Twitteru baš bila aktivna i družila se sa tim ljudima, dopisivala se i slično. Što ne bi ovo neko crtao? Zašto ovo neko ne crta? Zašto to nisam ja? Ja crtam! I onda sam fino pobegla sa fakulteta sa jednog predavanja, veb dizajn. Naravno! 😀 Pobegla sa tog predavanja. Bukvalno mi treba 15 minuta do kuće. Na tom putu, bukvalno bio savršen dan, sunčan, sve savršeno, ja fino pešačim i sve sam smislila otprilike. Da to mora da bude Tumblru zato što to izgleda kao sajt, ali da ja moram da potpišem apsolutno autora tweeta, da ga linkujem, da ljudi dođu do tvog tweeta, da ispromovišem taj tweet, da stavim taj crtež i na Twitter da ta osoba može to da vidi. Bukvalno sve sam smislila kako će to da izgleda kad neko uđe na taj Tumblr, pa bude više crteža, pa zaskrola, pa može da vidi, pa onda spisak sa strane ako baš neće da skrola. Sve mi je bilo jasno za 15 minuta. Ja sam sela i nacrtala najbolju drugaricu i ona je bila u fazonu: Šta je ovo? Šta radiš ovo? -Hoću da crtam tweetove! Vidi! I logo napravila, sve ja završila. Ona kao: Super, odlično, važi. Važi, važi, možeš moje tweetove u početku ako te smara svoje. Jer ja sam najmanje svojih nacrtala. I tako je krenulo. Čim neko vidi, ljudi vole besplatne stvari najviše na svetu, a pogotovo kad mi neko da malo pažnje, gde je to linija, nebitno. Bilo je tu ljudi koje nisam ni pratila, koji su spopadali: A ja? A ja? Ja sam fino htela prvo sve one što volim i gotivim da nacrtam i tako sam i uradila. I to sam radila dve godine i onda sam ukapirala i da tu postoji limit.

Ivan Minić: Mislim da je prvo jako važno što si istrajala u tom procesu dugo, a ono što je meni tu posebno značilo, osim što mi je predstavljalo izvor zabave, je činjenica da sam ja kroz to upoznao neke zanimljive ljude, neke zanimljive autore. Ne sad autore u svetu digitalne umetnosti, ali autore koji zanimljivo pišu.

Andrijana Vešović: Da.

Ivan Minić: Jer kao Twitter je i tad počinjao da bude toksična zajednica.

Andrijana Vešović: Jeste, ali daleko drugačije.

Ivan Minić: Ali, ne na način na koji je danas. Dok je bilo manje poznatih ljudi bilo je predivno. Dok niko nije koristio Twitter bilo je najlepše, a onda kad su došli ljudi onda smo mi ostali manje-više se povukli.

Andrijana Vešović: Tako je.

Ivan Minić: Ali, već tada je bilo naznaka toga. Već tad je bilo tih nekih svađa i svega ono što – OK, mi smo znali to sa foruma kako izgleda, ali malo drugačije kad ljudi uspeju da nekome kažu svašta u 140 karaktera. To treba umeti. 🙂 Meni je uvek trebalo pet-šest pasusa da ja posložim sve što treba, a ovi ljudi su postali zen masteri. Uspevali su da u haiku stilu napišu sve. Ali, to – sa jedne strane imaš neku svakodnevnu zabavu. Ti si svaki dan izbacivala nešto.

Andrijana Vešović: I dan-danas.

Ivan Minić: Da, ali u tom periodu za taj konkretno…

Andrijana Vešović: Tada sam znala bukvalno i da nacrtam i više crteža na dan. Bukvalno da zaboravim da postojim. Daj još! Daj još! Prezanimljivo je kako ljudi reaguje, kako reaguje ta osoba kojoj se to sviđa. Jao, njemu se to sviđa! Meni to znači! Hajmo dalje, hajmo dalje! Baš sam bila ishajpovana da to radim. Radila sam to svaki dan. Čak sam imala i neke vikend specijale kad bude po tri. Pa, onda neki takeover kad crtam samo jednu osobu celi vikend i slično. Stalno sam nešto smišljala. Pa, onda bude jedan crtaš u boji, da totalno razbije onaj crni crtež. I svašta nešto sam to radila. Ljudi su zamišljali zamišljali da ja to crtam u ne znam kakvom svemirskom brodu, a ja to crtam za trepezarijskim stolom, sa štampačem ispred njega, da bih mogla da skeniram to sa papira, da bih mogla još da ga retuširam u Photoshopu i izbacim na Twitter. 🙂

Ivan Minić: Šta ti je donelo to, osim činjenice da je te Twitter populacija zgotivila, jer si crtale njihove misli?

Andrijana Vešović: Super i hvala. Donelo mi je karijeru. Bez preterivanja. Jer ja u momentu kad završavam sa tim, ja sam u fazonu: Ja ovo moram da prekinem, jer ja ne želim da budem Zombijana što crta tweetove. Uz dužno poštovanje, ne želim da budem Mudrolije. Dužno poštovanje stvarno! 🙂 Za sve ima mesta na internetu. Nisam želela da budem to, nisam želela da konstantno fabrikujem tuđe da ih imala neku promociju sebe. Jer u tom momentu je to počelo da liči na to. Ja sad kao jurim lajkove. Ja sam stvarno bila ishajpovana da nešto radim sa nekim, da ono kao: Jao, ovaj tvoj tweet mi se mnogo sviđa. Ja sam čak i retweetovala, ja sam moram i da ga nacrtam. Baš sam tako nekako pristupila tome naivno, a ono se pretvorilo posle dve godine u to kao: Hoćeš mene? Ja ću da ti to shareujem, jer ja imam 20.000 followera. Brate, ja sam najviše nacrtala tweetove od moje drugarice, koja je u tom momentu prestala da tweetuje. Ja sam njene stare crtala. Ona više nije imala followere. Nije mi bilo važno. Meni je samo bilo važno da je potpišem i to je to. To je njeno. I onda se desilo jedan dobar tweet, a to je zašto Zombijana je crta svoje tweetove. Ja da sam Zombijana, bogami, ne bih ja tuđe crtao. Imam i ja nešto da kažem. Ja budem u fazonu: U pravu si, čoveče. I ono što se sada dešava je da ja crtam svoje tweetove. Uopšte ni ne tweetujem, nego crtam svoje tweetove i stavljam ih na Instagram – misli. 🙂 Tako da donelo mi je ono što ja jesam danas, a uz to je išlo disciplina, išla je… Promenila sam platformu definitivno, jer Twitter je za mene postao pretoksičan odavno. Ja sam prva tamo grešila. Ja sam bila svakakva osoba pre ovoga što sam sad. Drugačija sam bila prošle nedelje nego što sam sad, ali tad sam bila mnogo, mnogo drugačija i daleko nezadovoljnija, tužnija osoba. I to kako sam se ja ponašala tamo se meni ni sada ne sviđa. Tako da mi je baš drago da sam se udaljila od toga, jer imam osećaj i da sam procvetala od tog momenta otkako sam prestala da pišem. Jer neretko te povuče da i ti se ubaciš u taj krug nekog nezadovoljstva i samoisticanja onoga što ne voliš, a, zapravo, brate, život je baš super! 🙂

Ivan Minić: Ono što ja mogu da kažem kao neko ko je to pratio i gledao sa strane, mada verovatno nisam relevantan pošto sam i ja hejter, bez obzira na to što si bila hejter, mislim da se iz aviona videlo da si car. Tako da OK.

Andrijana Vešović: Hvala! 🙂

Ivan Minić: Zombijana crta tweetove imao je i svoju fizičku manifestaciju kroz izložbe koje su se dešavale.

Andrijana Vešović: Jeste.

Ivan Minić: Manje-više, 10-ak.

Andrijana Vešović: 15.

Ivan Minić: 15 izložbi je bilo i obišla si celu Srbiju. Je li bilo nešto i po regionu?

Andrijana Vešović: Bilo je. U Srbiji, u Hrvatskoj. Nisam bila jedino u Sloveniji i Makedoniji, kad pogledaš. Svuda okolo jesam. I u Crnoj Gori sam bila jednom. Jednom, naravno. Niko te neće u tvom selu! 🙂 Mi znamo ko si ti. Nekima si OK, nekima nisi, ali nećemo te! Šalim se, da se malo angažujem, verujem i da bi tamo bilo kul da ponovo napravim nešto. Nego sad korona se desila i slično. Imala sam  razne planove, ali od korone nekako ne mogu da zamislim sebe među ruljom ljudi, koja me pita kao: Prodaješ li ovaj rad, ili, Možemo da se slikamo? Meni je sve to predobro, ali trenutno ne mogu sebe da zamislim među toliko ljudi, kao možda većina nas ne može. Ali, biće vremena da se vratimo tome. Tako da to se sve izdešavalo. Te prve godine je to bilo neverovatno. Sledeće godine će 10 godina od prve izložbe. Ove godine je 10 godina otkako sam počela to da crtam. I prva je bila u Parobrodu i znam da je bilo preko 200-300 ljudi, da su prošli tuda i da dolazili posle danima, pošto je ona bila 7-8 dana izložena. Meni je to i dalje neverovatno.

Ivan Minić: Ja se sećam kako je to bilo, jer ja sam prošao. Nisam svraćao, jer sam video da je bilo pa više od 300 ljudi.

Andrijana Vešović: Pa, Tweet-up se napravio! 🙂

Ivan Minić: Ja sam video da su to ti ljudi i ja tad nisam voleo ljude. I onda sam diskretno prošao kolima, mahnuo i nastavio dalje.

Andrijana Vešović: Tu sam bio! 🙂

Ivan Minić: Jer video sam sve to u digitalnom obliku, ne mora da ga vidim i uživo.

Andrijana Vešović: Da, tako je.

Ivan Minić: Lepa stvar za introverte kada postoji opcija virtuelne galerije, a ne samo prave.

Andrijana Vešović: Tako je. 🙂

Ivan Minić: Ali, mislim da jeste bila značajna prekretnica. I da je to otvorilo mnogo nekih – probilo mnogo nekih kreativnih blokoda koje su postojale i kod ljudi ovde, i kod agencija, i kod kreativaca, da stvari mogu da se rade i drugačiji način od onoga kako su do tad rađene, jer samo da se ne vratim na to kako su do tad rađene bilo bi dobro. 🙂

Andrijana Vešović: Da, da. 🙂

Ivan Minić: Ono što bih isto hteo da pitam sad u kontekstu tog vremena je šta ti je bio prvi posao? Šta su ti bile prve stvari koje si radila za nekog?

Prvi poslići i ozbiljni poslovi

Andrijana Vešović: Za novce. Prvi meni ikad klijent je bio Telenor. Idemo s neba, pa u rebra! 🙂 I to je bila – ja volim tu priču da ispričam zato što mi je neverovatna, i dan-danas ne mogu da verujem da se to tako desilo zato što ja sa tom devojkom i danas sarađujem. Ja sam došla na razgovor – značila, pisala mi je ta cura. I ja videla njeno ime i prezime. Kao: Hoćeš da dođeš na sastanak kod nas? -Hoću. Telenor Crna Gora je bio u pitanju. I ja dođem tamo na sastanak, njih dve, one mi ispričaju šta žele. To je bila neka edukacija o online životu dece, što je meni bilo sjajno. Kao: Surfuj pametno, i slično. Išli su po školicima i njima su trebali neki vizuali. Njima je trebalo grdilo ilustracija. Tipa, preko 10. I ona meni kaže: Pošalji nam ponudu kasnije. Ja joj odmah tu kažem ponudu. I ona mi kaže ovako: Idi ti kući i raspitaj se koliko to košta i pošalji mi ponudu, što je meni bilo kao: Čekaj, mogla si da kažeš super mi je da ponuda i da prihvati. Ne, ne, ona me je poslala kući i objasnila da ne treba da dam možda i autorska prava i da se raspitam kako to funkcioniše, ili da dam ili da ne dam. Idi kući i raspitaj se. Ja sam bukvalno došla kući, kao: Koga da pitam? Šta, majko? Koga da pitam? I ja joj pošaljem ponudu i ona kaže: E, tako je bolje! I onda je prošlo, recimo, tri godine gde smo nas dve zajedno radile, da sam ja ukapirala da mi je to komšinica, tipa, ulica pored. I naše majke su u tom momentu pile kafu. Kao: To mi je komšinici? Da, super, odlično. I onda nismo dug niz godina sarađivale. Danas sa Andrijanom radim one bojanke što si video. Tako da i nas dve sedimo na kafi i smejemo svemu tome. Tako da sjajna neka priča. To mi je bio prvi klijent. Ali, verovao ili ne, ja sam nakon svih tih crtanja tweetova imala ideju da ja treba da budem u full-timeu. I onda sam zaglavila u kancelariji jedno 4-5 godina.

Ivan Minić: Ali, sa kojim zadatkom?

Andrijana Vešović: Sa zadatkom da nije za mene da radim ilustraciju, jer nema toliko posla u tome. Ja moram da radim grafički dizajn, jer tu su novci da se plati kirija, računi i slično.

Ivan Minić: Pa, kad bude ilustracija, super.

Andrijana Vešović: Tako je. Kad bude klijent koji će da ima sluha za to, bude, ali to će da bude side job, jer nema šanse da se od toga može da se živi. Ja sam sa tim ubeđenjem ušla u prvi startup i radila tamo kao grafički dizajner dve godine. Pa, dala otkaz, jer sam radila do četiri ujutru. Tu je bili raznih nekih varijanti. Došla u drugu kancelariju, pa opet dala otkaz, jer nisam mogla da radim ni to, jer bilo mi je zaglubljivanje, jer sam radila, tipa, dva klika i gotov je dizajn. Jer njima samo treba font da se nalepi na pozadinu. Ne mogu ovo da radim, zaboraviću da radim. Hajde, idemo dalje. Onda sam završila u nekoj sjajnoj digitalnoj agenciji za e-sports. To mi je tek bilo druga dimenzija u kojoj se tek nisam pronašla, jer to je bilo ili ćeš da praviš neki vrhunski dizajn ili meme. I kao: Danas mi je zadatak da uradim meme? Ja ovo ne mogu! Koliko da zvuči da možda nezahvalna, ne mogu to da radim. Ja ću to da radim iz zabave, ali ne mogu da mi to bude da ja to radim i slično. Dugo sam se i mučila sa tim, ja sam baš bila nezadovoljna što ja idem i budem osam sati negde i ja treba da se vratim kući, a onda kasnije da koristim sadržaje Beograda, tipa, koncerte, pozorište, bioskop. Ne mogu, hoću da umrem. 🙂 Da prespavam to sutra i da se vratim opet na posao. Jer toliko sam bila iscrpljena. I onda dođe vikend, onda dođe čišćenje stana i slično. 🙂 Znači, tako se napravio neki krug u kom ja nemam vremena ni za šta nego samo za posao. I desi se i da se razbolim u tom momentu i budem u fazonu: OK, idem u Novi Sad. U Novom Sadu se opet zaglavim u kancelariji.

Ivan Minić: Samo je sve sporije.

Andrijana Vešović: Tako je! Sve je sporije, a bolesnija i bolesnija. Od stresa razorena. I onda odlučim: To je to! Sad bukvalno leba neću jesti, idem u svoj atelje, pošto imam atelje u sklopu kuće, Idem u svoj atelje. Brate, moram da probam da radim kao grafički dizajner i ilustrator. Pre svega ilustrator, da se vratim dnevnom postavljanju ilustracija, jer ovo ovako ne ide. I od tog momenta prvi posao mi je bio, tipa, za manje od 100$, ali sam ga slavila kao… Jer je prošlo, tipa, dva meseca da ništa nisam imala. Svaki konkurs na 99designu je propao, a ja se prijavila na pet dnevno. Baš sam se trudila, ali sve je propadalo. I prvi koji sam dobila, manje od 100$, kao: To, mogu da kupim žvaku! Baš sam ga slavila kao da je nešto najbolje. 🙂 I nakon toga je usledilo – dobila sam stalnog klijenta na Upworku. Pa, onda su se angažovali ljudi iz okoline, jer sam sticajem okolnosti postala influenser. I onda ide sve to, samo se koluta.

Ivan Minić: U tom nekom periodu od nekoliko godina, kada si radila te full-time poslove koji te suštinski nisu ispunjavali, ali su plaćali račune, pa hajde, ti si i dalje bila aktivna kroz svoje profile, ali mnogo manje i neredovno. Nekako mi se to čini da ti je bio samo s vremena na vreme ventil, kad baš ne možeš više, da onda nešto tu izbaciš. Ali, to je i dalje raslo. To je i dalje imalo neki… Ne znam kakav je tvoj osećaj po tom pitanju. Sada je sve to preveliko i nemoguće ispratiti i odgovoriti svima.

Andrijana Vešović: Tako je.

Ivan Minić: Ispratiti sve što se dešava. Ali, tad to nije bilo toliko veliko, pa je moglo na neki način da bude i malo izvor utehe.

Andrijana Vešović: Pa, što je i bilo.

Ivan Minić: Na neki način da ti kaže: Ej, to što ti radiš ljudi zapravo vole. Možda nema dovoljno takvog komercijalnog posla, ali nije to što radiš besmisleno.

Andrijana Vešović: Tako je, baš to. Plus, ja sam komunicirala sa ljudima u tom momentu, jer mnogo pristupačnije bilo i mnogo je više moguće bilo. Jer ja sad kad uđem DM, ja vidim samo od majke video sa mačkama i nijedan drugi. Bukvalno. Jer to je grdilo i svi su u requests. Ja ako uđem u requests, ako krenem da odgovoram, onda moram svima. 🙂

Ivan Minić: Meni odgovori na poruku.

Andrijana Vešović: Ali, ne piše na Instagramu. 🙂 Ali, stvarno bude poruka dnevno, komentara, shareova, storyja, svega bude. Ja više ne mogu da ispratim. I onda sam se – sad je totalno drugačiji pristup tome, ali tada sam se trudila svima da odgovorim i slično. Međutim, tada nisu bili storyji, bio je post. I onda sam postovala jednom u nedelju dana. I, tipa, da sam tada postovala na dnevnom nivou, pa bukvalno kao onaj crteža Pauka Dušana.

Ivan Minić: Pauk Dušan je moj omiljeni lik, koga si sahranila pre tri godine.

Andrijana Vešović: Sahranila, dabome. To je u jednom momentu baš bilo to. Hajde malo utehe. Hajde da radim još nešto. Zapustila sam…

Ivan Minić: Da izbačim nešto iz sebe…

Andrijana Vešović: Tako je. Zapustila sam ono zbog čega sam sve ovo krenula. I na kraju dođemo do momenta da ja baš želim, ja imam, recimo, i ideju za crtež, za strip, šta god, ali nemam vremena. Jednostavno, dođem iznervirana sa posla, ovaj klijent ovakav, ovaj onakav. Tako da bude svega u suštini, ali postavljala sam, ali jako, jako malo i jako nezadovoljna.

Ivan Minić: Pomenula si da u tom periodu kada si radila full-time i kada si radila stvari koje nisi želela da radiš, ali su plaćale račune, da si imala i zdravstvene probleme. Taj period kroz koji si prolazila si i dokumentovala, kasnije kroz jedan video koji može da se nađe na tvom Youtubeu, ali si povremeno i pisala o tome, itd. Voleo bih da popričamo malo o tome iz razloga što tek zapravo kada si ti prošla kroz i kada si ispričala svoju priču o tome sam ja shvatio koliko je to jedna teška stvar lično, koliko je to razarajuće za osobu, jer prosto ne možeš da razumeš takve stvari ako ti nemaš tu vrstu problema ili ako nema neko koga voliš, do koga ti je stalo. Sad ti jesi bila digitalna osoba tamo negde na internetu, ali jesi bila, i dalje si osoba koju volim i do koje mi je stalo. Kada vidim kroz šta prolaziš i kako to izgleda, to je jako, jako teško. U pitanju su bili problemi sa aknama, ali ne baš uobičajeni problemi sa aknama, tinejdžerski i slično. Nego na jednom malo kompleksnijem nivou, ali prosto kod nas odnos prema takvim stvarima nije baš sjajan, da se tako izrazim, da ne koristim neki teži izraz. Voleo bih da kažeš nešto više o tome. Mi ćemo link za video staviti o opis svakako i svakome preporučujem da to pogleda, bez obzira na to da li je imao ili zna osobe koje imaju probleme. Ali, bih voleo da ti ispričaš kako je to zapravo izgledalo iz tvog ugla zato što mislim da je to možda jedan od težih trenutaka i iskrenijih koje sam video na našoj influenserskoj sceni, iako ne bih to podveo pod to, ali generalno kad influenseri pričaju svoje teške priče, meni probavni-digestivni trakt obično kaže da tu nešto nije u redu, a ovde mi je srce igralo kao da je u pitanju nego ko je moj ili ja ili član porodice. Pa, šta se dešavalo?

Golema muka: Život sa aknama

Andrijana Vešović: Pre svega, hvala ti. To je baš lepo za čuti. I dobila sam i dosta takvih poruka stvarno. Jer ja sam o tome mogla tek da pričam dve godine nakon što sam se izlečila. Znači, ja dugo nisam mogla o tome da pričam. I onda bude malo, mogu slobodno da kažem, komično kako to ljudi posmatraju ovako. Kao: Idi operi to lice! Ma, pođeš samo kod dermatologa! Rešiš to! Hvala ti, to sam pokušavala 7 godina. Ništa nije radilo. Meni je problem počeo sa nekim tinejdž aknama. OK, ali se on povukao. Ja hoću da kažem da sam već imala osetljivu kožu, ali se taj problem povukao odmah nakon što sam krenula na fakultet i sve je bilo OK u tom periodu. Ali, od momenta kad počinjem, dođem u Beograd, i budem totalno sama, odcepila sam se od svoje porodice, od svojih prijatelja, promenila državu, koliko god da je to tu, nije to tu kad nemaš para nego je to baš daleko. I živim sama i radim i nemam prijatelja, imam kolege samo. Ja sam vrlo, vrlo ograničena na to koje ljude viđam. I u tom momentu ja sebe ubedim da ja ništa ne mogu sama, ni da izađem u bioskop, ni u shopping, ni ništa. Čak imam jedan post o tome. Jer ja sam tu osoba sa 21 godinu i meni treba društvo. Meni treba brat da ga vučem, kao: Neću, ali ipak ide sa mnom. I to mi je trebalo u tom momentu, ali to nema u Beogradu, to je u Podgorici. Ali, meni je nekako – ja sam dobila tu priliku, ja sam došla za tu priliku. I onda krenuo prvi stresan, full-time posao. Meni nije bilo samo stresno što sam ja u toj prostoriji toliko dugo, nego sam taj odnos sa ljudima, sa klijentima, sa poslodavcem i slično. Pa, to nabijanje obaveza i slično, koje nekad nisu bile moje obaveze. Onda je bilo i nekih… Ma, bilo je svega u suštini! Ali je bilo i dosta toga što se dešavalo u mom privatnom životu iliti što se nije dešavalo ništa. Što sam ja znala danima da budem sama, da, tipa, ceo vikend ne progovorim, nego da pođem do prodavnice čisto da bih mogla da kažem nekome dobar dan ili nešto. Sve je to uticalo na to da svo to nezadovoljstvo, sva ta tuga i to izađe na površinu. U tom momentu sam samo zahvaljivala univerzumu na Skypeu što mogu svakom u momentu majku da zovem, ako ništa drugo. 🙂 Jer kad se tako odcepiš, prijatelji te zaborave…

Ivan Minić: Nisi tu.

Andrijana Vešović: Ona je tamo. Tako je, a ovde imaš prijatelje i kolege. Danas su od njih neki moje dragi prijatelji, ali tad su bili samo kolege. I to se samo gomilalo, gomilalo i samo je počelo da izlazi. Ja nisam imala novca da se lečim i onda sam uspela da posegnem više puta za instant rešenjima, kao što su kremice koje je rekla frizerka, melem koji je rekla prodavačica, tetkina tetka koja je rekla da stavim rakiju na facu i slično. 🙂 To su meni bila instant rešenja i ja sam posegla za njima zato što ja nisam imala novca da izdvojim, da platim doktora. Jer ja sam išla kod doktora, ali doktor se, takođe, menja kad nisi zadovoljan onda ga promeniš. Jer ne odgovora svako svakom. Pogotovo za kožu, jer koža je apsolutno neispitana. I dođemo do tog momenta da ja samo tovarim neki hejt na dermatologe na internetu, ostajem nezadovoljna, idem, tipa, u svoju kancelariju sa onim borovim rastvorom i gazom da držim na te svoje otvorene rane. I onda sam se jednog dana probudila sa svim otvorenim ranama i odlučila da konačno imam tu neku ušteđevinu da smem da se upustim u bilo kakvo ozbiljnije lečenje. Kad kažem ozbiljnije, doslovno to što sam ja pila tih godinu dana je mišomor. To je katastrofa od leka i zato kad god pričam o tome ja uvek kažem: Molim vas kod lekara zato što postoje apoteke koje to prodaju u slobodnoj prodaji i ja ne želim tu vrstu odgovornosti, jer ja sam morala da budem u gradu u kom sam izabrala, lekare, iako više nisam želela da budem u tom gradu. U Novom Sadu sam počela da se lečim. Ja sam želela da idem kući, da mi bude majka tu.

Ivan Minić: Ko bi želeo da bude u Novom Sadu, razumem.

Andrijana Vešović: Pa, nije baš tako. 😀 

Ivan Minić: A možeš svuda peške, hajde. I ravno je.

Andrijana Vešović: Ma, ima koncerata, ima svega. 🙂 Ali, htela sam da budem kod kuće. Međutim, nije bilo baš moguće, jer meni je – doktorici sam došla sva unezverena i rekla: Ja ću da vas slušam. Ništa me ne zanima šta ćete da mi kažete, baš me briga, ja ovo nosim već sedam godina. Ja sve znam o ovome. Bukvalno znam koja mi je dijagnoza, znam… I nabrojim joj sve brendove koje sam koristila. Ništa mi nije pomoglo. Sve tabletice koje sam pila, ništa mi nije pomoglo. Hoću rokutan. Samo sam došla da mi ga vi prepišete. I ona mi je rekla: OK, smiri se. Vidim da sve znaš, jer nimalo ti nije dobro. Jer sam dosegla taj poslednji nivo te ozbiljnosti. I ona mi rekla: Ja ću da ti prepišem, jer ti jesi kandidat za to, ali moraćeš da dolaziš svake nedelje kod mene sa izvađenim nalazim i da me zoveš kad ti prokrvari nos. Kad ti to neko kaže, onda ti shvatiš koliko je taj lik ozbiljan. I kad otvoriš te nuspojave, koje su duže od ovog stola, bude ti jasno da ti ne piješ neku bezazlenu stvar.

Ivan Minić: Svaki pravi lek ima nuspojave. 🙂

Andrijana Vešović: To je tačno, ali nešto mi nije bilo prijatno kad sam pročitala da mogu da oslepim. 🙂 Malo mi je bilo… Ma, neću videti gde crtam! 🙂 Tako da baš i jesam ozbiljno pristupila tome, a onda su neke nuspojave počele da se javljaju. A, jedna od njih je bila depresija, koja je – ja sam već bila u tom stanju, a onda to duplo je dovelo do toga da, tipa, ja sam to i u tom videu rekla, gde ja sebe hvatam u prodavnici da kupujem mekše maramice da mi ne oderu nos. Do tih levela je bilo. Jer plačem do tih levela. I onda tu sam imala neke drugare stvarno koji su bili tu za mene, koji su me izvlačili iz kuće, koji su se trudili da mi lakše padne taj moj period lečenja, jer svi su videli šta mi se dešava. To je najosetljiviji deo ove bolesti, što svi vide da nisi dobro, ali svi misle da imaš bubuljice koje treba neka kozmetičarka da ti sredi, a ne da ne treba da ti sredi kozmetičarka, nego nju treba da zaobiđeš dugo, dugo vremena. Ja sam tek prošle godine počela da idem kod kozmetičara. Do tih nivoa. Uglavnom, to su onda dešavaju neke stvari koje ti totalno samopouzdanju pojedu, a to je da izađeš do prodavnice i da ti neko kaže: Šta ti je to? Neko koga prvi put u životu vidiš. Da prolaziš pored ljudi, koji onako gledaju i kao da ti neko… Meni se desilo na Kaleniću, dođe žena do mene i kao: Ju! -Šta vam je gospođo?! Budem u fazonu: Jeste li OK? -Šta vam je to sa licem? Ja kao: Da li sad ovu ženu da ubijem sad od batina ili da je samo iskuliram? Samo sam iskulirala.

Ivan Minić: Eh, nasilje je vrlo često bolje rešenje. 🙂

Andrijana Vešović: Neka, neka. 🙂 Ali, nikad neću zaboraviti da sam otvorila vrata jednom promoteru, koji je prodavao nešto, i on je rekao: Ah, šta je to vama sa lice?! Ja sam samo zalupila vrata nazad. 🙂 Kao: Trebao si nešto da prodaš. Iskuliraj, izignoriši to što mi je na licu. Tako da godinu dana je trajalo to lečenje, a dok lečenje traje moraš da budeš uporan, strpljiv i da ne nosiš puder. Ja sam puder nosila sve te godine pre toga, pa nešto malo sakrijem, iako mi ovako oteklina tu stoji, ja malo nešto prekrijem, pa hajde mogu da izađem napolje, jer makar se ne crveni. Ali, sad nije bilo ničega da me zaštiti od vanjskog jedenja mog mozga. Tako da kad sam se izlečila, lepo sam napustila Novi Sad u velikom stilu i otišla da budem freelancer u Crnoj Gori. 🙂 Jer stvarno mi je trebalo da malo gledam u more i da se oporavim u potpunosti.

Ivan Minić: Dobar izbor. Mislim da je to stvarno dobar izbor i hvala ti za ovo. Naravno, svi koji sebe negde vide u ovoj priči, na bilo koji način, vide neku relaciju sa onim što je Zombijana rekla, poslušajte i pogledajte video koji je snimila. Svi smo mi u nekim situacijama u životu bili ti ljudi koji ne umeju da se ponašaju u nekim situacijama. I treba razumeti.

Andrijana Vešović: Tako je.

Ivan Minić: Ja sam čovek koji ne ume da se ponaša na sahranama. Često ne idem na sahrane iz razloga što ne umem da se ponašem da se na sahranama. Generalno, ne umem da se ponašam ni na raznim drugim mestima, ali na sahranama je to veći problem zato što svi ljudi oko tebe su tužni, a ti pričaš vic, jer ti je neprijatno. Ili se šališ na račun preminulih. To nije sjajno rešenje. Ali, često dolazimo u te situacije da prosto… Ne znam ni da li možeš da budeš naučen za takve stvari, da li neko može da te vaspita, da ti objasni da kada sretneš osobu ili kada se desi situacija koja je izuzetno teška i kompleksna kako da se postaviš, a to bude OK. Ja 90% mojih izjava saučešća, opet se vraćam na to, ali to su te najčešće situacije, nažalost, posebno u poslednje dve godine, 90% tih izjava počinje sa: Ja ovo baš ne umem da radim, ali da znaš – tu sam za tebe, sve što ti treba. Mnogo mi je žao. Ne mogu ni da zamislim koliko ti je teško. Ali, moram da počnem sa tim ja ne umem. Je li ti treba neko da dolazi da govori gluposti, da te zasmejava? Nije nikakav problem, ja sam super za to. Je li treba samo da te zagrli i da ćuti? Fine! I to radim jako dobro. Ali, ne umem. I gomila ljudi ne ume. I neće nikad ni naučiti ako ne pokuša da shvati šta se nalazi iza svega toga i kako to funkcioniše. Zato su takve priče toliko važne. Meni je drago što prethodnih 10-ak godina kroz razne oblike, društvene mreže, osim gomile sranja koje dobijamo od njih, da nam omogućavaju da vidimo i tako neke stvari. Ti si dosta često angažovana i kroz takve projekte gde priča o tim stvarima o kojima se ne priča. Mnogo imamo stvari o kojima se ovde nikada ne priča, a moralo bi da se priča bar ponekad. Ali, dobro, pričaćemo o tome u kasnijem delu razgovora. Ono na šta sad hoću da te vratim je posao. Vratila si se u Podgoricu, u svoj atelje, odlučila da više nećeš da radiš stvari koje ne želiš da radiš. Mada, je li, svaki rad sa klijentima je rad na stvarima koje ne želiš da radiš manje ili više. 🙂 Kako si krenula? Šta ti je bila prva polazna osnova? OK, presekla si da ti to želiš, ali kako zapravo uđeš u svet freelancea i kako je tekao taj prvi korak do tog posla od 100$ i nakon toga?

Zombijana u freelance svetu

Andrijana Vešović: Pa, to je počelo zapravo još i u Novom Sadu. Jako je teško da radiš dok si bolestan. To ja ne mogu samoj sebi da objasnim, da, tipa, kad mi se začepi nos kao: Iskuliraj, brate. Lezi malo. Popij taj čajić. Neće ništa da izgori. Ne zavise životi od tvog posla. Fino se izvini i to je OK. OK, ispašćeš neozbiljna ili će neko da razume. Postoje te dve opcije, ali niko neće da crkne bez ilustracije. Sve je OK. Ja to i dan-danas ne umem, ali tada sam upadala u taj krug gde ja kao dobijem nekog klijenta i onda probijam rokove. Zato što ja ili ne mogu da se probudim ili jednostavno ne živi mi se. I uzastopno probijam rokove, na kom krugu se vrtim, gde ja volim to da radim, ali ne mogu da ga radim. Jednostavno ne mogu. Niti imam ideju, niti mi se sviđa sve što sam uradila i slično. I onda sam ja u Novom Sadu vratila 99designs i tamo počela da se prijavljujem na konkurse. Kao: OK, mogu jedan dnevno i to kad budem super hajpovana, pa ostatak dana neka spavam. Nema veze, moram ovo da probamo da radimo, Andrijanice. Sama sebi objasnim. Mora to da se proba da se radi, jer inače nećemo imati leba da jedemo, je li. 🙂 I onda sam tako krenula da se prijavljujem i znala sam često da ulazim u spisak finalista i slično. I onda se razočaram zato što nekog drugog izaberu i slično. Ja u tom momentu i dalje crtam sa štampačem. Ja nisam napredovala i dalje. Zato što imala novca da se lečim, a ne i da napredujem profesionalno. I dalje sam imala tu neku ideju o tome da ja treba i dalje da budem grafički dizajner. Ja sam se za to najviše prijavljivala, jer ilustracija je strašno nezgodna kad je ti šalješ sa papira, jer postoji određena granica dokle ti možeš da rastegneš taj crtež. Znaš i sam. Kad je iz digitala, tu mogu malo da manipulišem sa tim dimenzijama, iako ja i dalje radim u rasteru, ja mogu da manipulišem kad je sa papira. Može, ali ja ću da izgubim grdilo vremena za nešto što je banalno. I dalje sam ja sa papira slala i uglavnom sam se prijavljivala za to gde nisu potrebni printevi i slično. Pa sam u jednom momentu otvorila Etsy, pa sam krenula da prodajem nekakve bedževe. Svašta nešto sam pokušavala, ali 99designs mi je bio mesto gde sam bila uporna. I prijavljivala sam se baš na dosta konkursa i na baš dosta sam bila odbijena. I prvi gde sam bila prihvaćena – znači, ja sam počela aktivno to da radim u avgustu – prvi gde sam bila prihvaćena je bilo u aprilu.

Ivan Minić: Solidno.

Andrijana Vešović: I kao: Ovo tih 100$, a ja sam na 99designsu od 2010, tipa. Nisam ga koristila, naravno, toliko u toj meri, ali te godine sam odlučila kao mora. I prošlo je to. Eto ih tih 100$. Onda se kasnije zarotiralo sve to zato što su oni meni čim sam prvi osvojila dali odmah top level. Kao: OK, vidimo šta radiš. Super nam se sviđa. Jer imaš opciju, iako ti failuješ sve te konkurse, imaš opciju da sačuvaš te radove u svom portfoliju. I onda neko od njih pregleda taj porfolio i bude u fazonu: Ah, pa nisi ti više entry level. Ti si sad top level. I onda te to pogura. Zato što u top levelu za klijente kad uđe na sajt, prvo što vidi je top level. I onda klikne na taj top level i tu se pojavim ja među ostalim dizajnerima. I onda je dolazilo više projekata, i dan-danas tako bude, nego što sam ja zapravo morala na konkurse da se prijavljujem. Ja se danas na konkurse prijavljujem kad mi se baš, baš sviđa neki konkurs. I to je obično za 99designs zajednicu. U smislu: Otišla nam je jedna od naših iz staffa na porodiljsko. Hoćemo da joj smislimo neki kul poster. Oni te u potpunosti ispošutuju što se tiče samog konkursa i slično. Znaš da je siguran, da je proveren i super bude tema uvek. Jedne godine su pravili kalendar. Jedne godine su pravili za TikTok, mislim da je bilo prošle godine, za TikTok su pravili pozdrav na svim različitim jezicima. Samo je tvoje bilo da nacrtaš zdravo i da ga lepo obojiš i slično. I da to uploaduješ i oni izaberu, recimo, 50 dizajnera. I svi dobiju novac. To mi je delovalo kao super zajednica i jeste super zajednica. I bila sam super zaštićena od platforme i dan sam. Bilo je nefer situacija dosta, ali je baš bilo super. I taj momenat…

Ivan Minić: Generalno kad postoji taj princip po kome neke od tih platformi funkcionišu, a to je da imaš gde se vas 100 bori za neki bounty, to je uvek tricky.

Andrijana Vešović: Jeste.

Ivan Minić: Jer ti posebno ako autorski radiš nešto, jednostavno ne sviđa se svima.

Andrijana Vešović: Tako je.

Ivan Minić: Ti si možda uradila nešto sjajno, ali ne sviđa se svima. Postoji određeni procenat ljudi kojima se sviđa i to je to. Onog trenutka kad ti upadneš u neku preselekciju ljudi, ljudi te kontaktiraju zbog toga što ti radiš.

Andrijana Vešović: Tako je.

Ivan Minić: I oni žele nešto tvoje, što ne znači da neće biti pakao sa njima.

Andrijana Vešović: Tako je.

Ivan Minić: Jer ljudi žele nešto tvoje, ali svoje. Pa, kad bi mogla ti… 🙂

Andrijana Vešović: Da im pročitaš misli, tako je. 

Ivan Minić: Ako bi mogla da pročitaš misli i ako bi mogla malo, po 86. put da promeniš nešto. 🙂

Andrijana Vešović: Tako je. Baš zato se i dešavalo tih nefer situacija zato što ono kao: Pa, jesi li uposlio zbog ovoga što ja radim ili nisi? Ali je toga baš bilo na 99. I uporedo sa tim što ja radim na 99 i ono što sam dobila taj posao i slično, u jednom momentu sam to leta dobila i kontinualan posao, gde sam ja nedeljno morala da dostavim određen broj ilustracija. Čak je bio i na temu psihoterapije, što je meni u tom momentu bilo taman, on point, jer sam te godine i krenula time da se bavim sama za sebe, tj. da idem na terapiju. I onda mi je baš bilo lekovit proces, gde ja čitam blog o tome i crtam to. I onda mi je baš bilo sjajno. 🙂 I dešava momenat u kom ja nastavljam svoj Instagram. Svaki dan sam napravila tempo da mora da se uploaduje crtež. Ako putujem, ja moram da ih obezbedim za te dane. Da li će to da bude novi ili throwback ili… Mora da ima sadržaja na Instagramu.

Ivan Minić: Daily upload, što se kaže. 🙂

Andrijana Vešović: Daily upload bukvalno. Sad taj daily upload nije u fazonu mora da se radi, nego je u fazonu: Brate, ti voliš tvoj posao. Zašto ga ne radiš? Koji je tvoj problem? Zašto ne crtaš svaki dan? Jer meni je stvarno terapeutski da crtam i stvarno mi jako znači. Većina mojih ilustracija je ono što se meni desilo. Ima ih tona koje su… Ne znam, ti si mi nešto ispričao, meni je to bilo zanimljivo, ja to nacrtala. Ali, većina je što se meni desila. I upravo zbog toga je jako značajno da ja to crtam svaki dan. I razvijao se taj influence momenat zbog toga.

Ivan Minić: Razvijao se zbog toga što postoji autorski zanimljiv sadržaj. Sa jedne strane, te ilustracije su slatke, simpatične, itd. Sve je to kul, ali to dosadi nakon nekog vremena, da gledaš slatke stvari. Mada ja i dalje gledam debele životinje svaki dan i to nikad neće da mi dosadi, jer generalno stream debelih životinja na Instagramu je beskonačan. 🙂 Ali, to kada gledaš nečiji rad, ukoliko on ne nosi neku već poruku, jednostavno ti dosadi. Ali, ti mi nisi dosadila 10 godina zato što to što radiš je na toliko načina interesantno, stalno drugačije, a u nekim situacijama i stalno isto na one teme koje su mi važne i koje i ja vidim kao značajne. I taj neki tvoj karakteristični autorski potpis, gde postoji i trunka cinizma, postoji i trunka hejta. Postoje sve emocije sa spektra. Nije ono cvetići, leptirići, jednorozi, duga. Ja stvarno ne mogu te stvari.

Andrijana Vešović: Naravno.

Ivan Minić: Meni to… Meni se povraća od toga, a ima mnogo toga. Ima mnogo princeza i tih stvari. Ja kapiram da bi tvoja princeza bila sjajan lik. To je ono što ja volim.

Andrijana Vešović: Čačkala bi nos, ako ništa drugo. 🙂

Ivan Minić: Ja sam mnogo voleo pauka Dušana, ti si sad odlučila, pre tri godine da će da ga poslati u penziju, ali ja mislim da bi on sad mogao iz penzije lagano da se vrati nekim tempom.

Andrijana Vešović: Videćemo.

Ivan Minić: Molio bih ako može da se uvaži. Jer mislim da to je život jednog bića, koji sličan život vodi kao svi mi preduzetnici i mislim da je značajno da s tako neke životne situacije ilustruju kroz te njegove mini skečeve. Elem, taj deo rada kroz 99 je jedna značajna stvar. Posebno kada si u nekoj globalnoj zajednici vidljiv, cenjen, kada si jedan od odabranih autora, itd. Kapiram da je značajno i sa strane toga da imaš neki relativno stabilan priliv. Nikad nemaš stabilan priliv kao freelancer, ali imaš negde nešto na šta možeš da računaš. Ali, ta tvoja ponovna aktivnosti redovna, šta ti je ona donela što se tiče ostalog nekog rada. 

Benefiti freelance rada

Andrijana Vešović: Pa, donela mi je svašta nešto. Međutim, najviše mi je donela publike. Opet, ne znam, postoje ljudi koji postavljaju ideju, ali se tako uvek ne dešava. Onda je problem sa sadržajem, verovatno. Jer ja sam nekad postavljala isto svaki dan u tom, recimo, nekada bude periodu kad sam radila full-time. Ja sam se trudila nekad da postavljam svaki dan ili često. Opet se nije dešavalo da dobijem ovoliko publike kao sad zato što nisam imao sadržaj koji je interesovao publiku nego koji je interesovao striktno mene. E sad, ja sam samo ukapirala da je moja ilustracija način na koji ja komuniciram. I ja sam bila raspoložena da ja sad malo komuniciram sa svojom publiku. U smislu, publika, ako mogu tako uopšte da ih nazovem, to su više… Kao da su mi friends lista. 🙂 Sad ja sam odlučila da delim sa njima neke stvari koje smatram da se dešavaju i njima, ali da ih ogolim od personalizacije. U smislu, nije to Andrijana nego smo to svi mi. Ako se pronalaziš za tebe, ako se ne pronalaziš nije za tebe. Više sreće sledeći put. I to je to.

Ivan Minić: Čak i ako se ne pronalaziš, a vrlo često imaš tu situaciju da se pronalaziš kroz nekog ko ti je blizak.

Andrijana Vešović: Tako je, ali ja opet pozdravljam sve koji se ne pronalaze i kojima se to ne sviđa. Meni je to skroz OK. Međutim, mnogo više ljudi se pronađe i onda bude zanimljivo kako oni imaju neki spin-off na to, kakve oni komentare imaju na to. Bude baš dosta zanimljivih komentara. I onda mi je to donelo nešto što je zajednica. Tako mogu slobodno da nazovem. Jer šta god da sam ja radila umela sam da prepoznam ljude koji su se izreda vraćaju i podržavaju me. Podržavaju me da čitam glasove na Evrosongu, a ne nešto drugo.

Ivan Minić: Ja sam baš hteo – jedna od stvari kojom bih zaključio razgovor je da pitam: Dobro, hoće li to? Hoće li ove godine? Šta da radimo po tom pitanju?

Andrijana Vešović: Doći ćemo do toga. 🙂 Koji me podržavaju dok ja učim da vozim, koji me podržavaju iste, identične patike sa mojim budućim mužem. Tako da ljudima je sve to zabavno zato što negde i da ne prolaze oni kroz to njima je zabavno zato što ljudski je. Nisam ja sad nešto nedostupna neka osoba. Ja hodam istim ulicama kao i ti. Kad me vidiš na ulici, baci pet. Sve kul. Ne radim ja ništa, apsolutno ništa drugačije nego što radimo i svi mi. Štekam se, i kupujem na popustu. Jer ljudi baš imaju neku pogrešnu percepciju o influenserima. I onda oni misle da mi svi ne znam u kakvim uslovima živimo, a zapravo ja sam obična jedna ilustratorka iz naroda, koji bukvalno sedi na toj kafi i ima jedan tipičan dan kao većina nas. Tako da donelo mi je tu zajednicu koja to kapira, koja baš vidi da smo na istoj dužini, da ja nešto nisam iznad njih ili zvezdetina. Nego sam običan čovek. Niti sebe doživljavam kao nešto više od toga. Dobila sam tu zajednicu što me kapira, ponavljam, a dobila sam i klijente. Međutim, ja sam dobila tonu, tonu, tonu ponuda i prihvatila sam 1%. Zato što ja dosta tih stvari odbijam, jer ja i dan-danas želim da radim ilustracije i da živim samo od moje ilustracije. Tako da i kad snimim reklamu za Sprite, La Rouche i slično, gde se pojavljujem ja, to mora da prati moje ilustracije. Jer ja sam moje ilustacije. Kad ja pričam o aknama, ja ću da pričam i u videu na Youtubeu, ali isto i kroz ilustraciju, isto kroz taj neki grafički zagrljaj. Tako da i dalje forsiram to da nisam influenser, da neću samo da zakačim story proizvoda i mentionujem tog nekog i kao: Dajte mi sad pare za ovo! Ja nemam ništa protiv toga. To sad tako funkcioniše.

Ivan Minić: Ja imam sve protiv toga. 

Andrijana Vešović: Nećemo to sad. Ja stvarno nemam. 🙂 Ja mislim da postoji mesto i za to.

Ivan Minić: Pakao. 🙂

Andrijana Vešović: 😀 Ja mislim da postoji mesto na internetu i za to. Jer nekad su to bili bilbordi ili časopisi, sad je to internet. Samo i to napreduje.

Ivan Minić: Samo se menja platforma. 🙂

Andrijana Vešović: Tako je. Tako da ne bih ja rekla da ja imam nešto protiv toga, nego jednostavno ja nisam to i ja to ne želim da radim. Ja kad preporučim kremu nekome, ja ću da je preporučim zato što sam ja koristila već. I opet ću da kažem: Nemoj da kupiš ovu kremu, nego ćeš da pođeš kod doktora da vidiš da li tebi krema odgovora. Pošto ta krema ima određene sastojke iza koje ti ne umeš da pročitaš zato što, tipa, piše na latinskim nekim, katastrofe piše iza. Ja sam tek kad sam krenula sa ličnim naučila šta treba da izbegavam iza da piše. Tako da čak i ako je preporučujem, i ako je meni radila, ne znače da će tebi. Isto i za sve. Od neke hrane do kreme do ovoga-onoga. I jako mi je važno da se to zna i da nisam… Da ne prodajem samo tu priču, kao: Idite kupite to i to je super.

Ivan Minić: Eh, da nam je više takvih influensera. A, što se tiče tog čitanja i toga svega, ja sam stariji čovek. Ja se sećam vremena kada pre pametnih telefona, kada je glavna zabava bila kad keva kupi novi prašak za veš i onda u određenim situacijama imaš nove stvari da čitaš, učiš nove jezike, pošto je sve prevedeno na 14 jezika, jer ko će sad da pravim različita pakovanja po zemljama. Ne, brate, imaš 14 jezika, pola onoga je napisan tekst. 😀

Andrijana Vešović: To! 🙂

Ivan Minić: Imali smo jednu situaciju dok smo radili portal Moja Firma, koji je projekat koji sam ja obožavao preko svake granice. Imali smo jednu situaciju, radili smo sa ljudima koji se donekle bave sličnim stvarima kao i ti, s tim što su oni primarno bavili animacijom, ali, naravno, trebalo je i nacrtati karaktere, pa ih onda animirati. Vidim ja da se ti sad igraš sa tim malo ozbiljnije i mnogo mi je drago što to vidim, jer…

Andrijana Vešović: Nije to toliko ozbiljno, veruj mi. 🙂

Ivan Minić: Bogami, vrlo je ozbiljno to tako ti to složiš i pustiš, ali, hajde, nećemo o tome. 🙂 Sad dolazimo mi kod njih u kancelariju, Stefan fotka i uvek su te fotke bile fantastične. Ljudi imaju lepe kancelarije. Umetnici su, stalo im je do toga i važno im je. Već su i negde komercijalno uspešni, mogu sebi da priušte da srede kancelarije. Da imaju svi iste monitore, dobre monitore, dobre tastature. Sve je to napucano, sve je to ful. I lepo je ambijentalno svetlo, plus mi to malo rasvetlimo, itd. Gledam one slike i u jednom trenutku kažem: Ali, nisu ovo oni. Super je, super je! Ali, nisu ovo oni. Je li bi ti imao nešto protiv, Đakoviću, da ja njih pitam da oni nacrtaju neke karaktere pored sebe? Na stolu, ispred monitora imaš sve, ali tu je i njegov mali, omiljeni karakter koga je nacrtao i gleda ga. Pa, jednom stoji na ramenu, pa drugom stoji u ruci ili na ruci dok drži olovku ili nešto slično. I on kaže: Ne bi. Iscimam ja ove ljude, kažem: Znaš šta, nismo to nikad radili. Ne znam kako će da ispadne. Hajde da probamo. U najgorem slučaju, imamo super fotke, ali hajde da probamo to. I to je pokidalo. Jer to su oni. To je taj svet koji oni prave. I u njihovom slučaju, naravno, kad imaš taj element animacije, kad daješ život stvarima koje se dešavaju, u njihovom slučaju 2D animacija, 2D karaktere, itd, ali kad daješ život nekim crtežima, to je posebno interesantno i posebno važno svim tim ljudima. On kad ga crta, on razmišlja o tome kakav će da bude kad bude bio živ. Jedna stvar je kad ti crtaš statički neku stvar, pa kao dobro, u ovoj pozi je sladak. Ne, ovaj mora da bude sladak u svakoj pozi, jer on treba da prođe kroz niz poza kroz ono što radi. I to mi je bilo genijalno. Nikad neću zaboraviti taj intervju i to što se dešavalo posle njega. Otprilike u tom periodu sam se navukao na to da u mobilnim igrama, koje su tada bile – već tad su bile prilično napredne, imao si ove 3D ludilo igre, koje izgledaju kao na kompu i sve, ali si počeo da imaš gomilu tih igara koje samo imaju mnogo lepu priču, platformi sa nivoima, mnogo lepu priču, beskrajno čarobne karaktere. I dan-danas meni je Omno najslađa stvar na svetu. Ja kad sam gladan, ja i dalje pošaljem njega kako je gladan zato što je on presladak. 🙂 Tad sam skapirao da se nešto menja i da je taj momenat ulaska animacije u mejnstrim, jer je postala mnogo dostupnija, ulaska mobilnih igara na tržište, da nije sve Triple A igre, koje koštaju milijardu da se razviju, nego može da se skupimo nas trojica, imamo dobru ideju i pokidamo igru zato što je beskrajno simpatična, ima dobru priču, da mi je taj momenat toliko bio lep i toliko otvorio neki niz mogućnosti ljudima koji imaju talente da se pronađu u svetovima u kojima pre toga za njih nije bilo mesta. Pre si ti mogao da budeš artist u game studiju ili concept artist, recimo, to si možda i mogao, ali sve ovo ostalo – nema ti šta da crtaš. Nema tu crtanja, tu neko sedne, oteli se tri meseca da izmodelira nešto što liči na čoveka, teskture i to… Često sam ja to voleo da kažem i sa ovim delom tehničkog crtanja i tih stvari za koje sam se školovao: Brate, ovo je više programiranje nego što je crtanje. AutoCAD funkcioniše tako što imaš komandnu liniju, ne moraš da povučeš nijednu liniju, sve kucaš: od koje do koje tačke i to sve. I to je OK. Ja ne bih voleo da mi neko kreativno nacrta kuću u kojoj treba da živim, pa da je onda majstor još kreativnije uradi. Ja bih voleo da to neko nacrta, što se kaže, lenjirom, šestarom i svim tim potrebnim delovima, ali nisu sve stvari takve. Neke stvari želiš da imaju život, da imaju dušu. Skoro smo, sarađujemo sa istim brendom koji obožavam do imbecilnosti, skoro sam dobio od njih poklon, koji je u suštini tvoja uramljena ilustracija. I ja stalno dobijam poklone od brendova. Nisam ja ne znam kakav influenser, ali, jbg, nekakav jesam valjda ili me voli ili nemam pojma šta. Ali, to je poklon koji me je oduševio zato što to si ti i jedan od mojih omiljenih brendova. I to je to. To je prava stvar. E sad, taj momenat, pomenula si na samom početku, taj posao prvi koji si radila sa Telenorom koji je bio interesantan. Radila si svašta nešto kroz razne periode i došla si u poziciju, malo si i samu sebe isforsirala, a i malo došla zbog godina, kilometraže i svega u poziciju da zapravo možeš da biraš. Šta su ti kriterijumi kada biraš, osim proste činjenice da to mora da bude nešto što ti voliš i koristiš i treba da bude na tvoj način? Pa, kaži i ko su brendovi, projekti sa kojima radiš, koje voliš.

Kako izgleda komunikacija sa klijentima

Andrijana Vešović: Pre svega moramo da imamo sjajnu komunikaciju od starta, profesionalnu. U smislu, u onom momentu kada pređemo na Viber, ja prestajem. Tj. kad se traži da pređemo na Viber, ja prestajem. U onom momentu kada mi počnemo da komuniciramo na WhatsAppu, iako je krenuo projekat, ja znam da sledeći put neću raditi taj projekat. Ja sam tako sada, tj. u toku korone, našeg lockdowna, uspela da napravim takvu strukturu svog radnog dana da ja više nikom nikad ne kasnim. I ako kasnim, to je sa dobrim, dobrim razlog. I to je najmanje uvek zbog mene. Više ne pravim neke greške koje sam ranije radila. Imam totalno profesionalni pristup tome. Ja želim to da radim i…

Ivan Minić: Za početak, ne pretrpavaš se stvarima koje te iscrpljuju, nego biraš na šta trošiš svoju energiju.

Andrijana Vešović: Tako je. I upravo zbog toga ja imam prostora da lepo radim. I onda volim da izaberem da radim sa ljudima koji će me pustiti da radim, koji se neće baviti micromanagingom, koji se neće uplitati previše, koji kad im pošaljem skice samo kažu: OK, završi ih, a ne, Hajde popravi ovo-ono. Koji će pustiti da ne stavim logo brenda preko cele ilustracije, jer će naružiti ilustraciju i slično, nego nađem neki kompromis, pa kao: Može li to u bojama brenda makar da bude? -Pa, hajde, može, naravno. Dogovorimo i to mi je OK. Ali, taj micromanaging, kasni brief i slično, jer to je jako bitno znati da i ja imam svoje vreme, a ne samo klijent. Jako je važno da se tu sretnemo na pola. I kad se to desi, onda se desi da isponavljamo saradnju više puta, kao što sam sa Munchmallow. Tako je! Koji si pominjao malopre. 🙂 Više puta sam ponovila saradnju sa A1. Oni su mi isto bili super, taj sam odnos prema svemu tome. La Roche-Posay, Sprite. Tako da bilo je stvarno kompanji. Jer, recimo, Sprite je vodio kampanju protiv hejta na internetu, La Roche-Posay je dizao taj celi hajp oko toga kako treba prihvatiti svoje lice. OK, to mi se dešava, ali isto kako ga i lečiti. I to je prvi klijent koji je rekao: OK, naglasi da treba doktor. OK, mi imamo te proizvode i ja sam te proizvode koristila i u toku lečenja. Zbog toga sam ja bila oduševljena kad su me oni zvali, jer u toku lečenja sam koristila to za umivanje, to za mazanje i slično, ali oni su rekli: Reci da treba doktor, jer doktor stvarno treba, a naše kreme su tu kad lečenje počne.

Ivan Minić: Pomoćno sredstvo.

Andrijana Vešović: Tako je. Tako da kad se dese takve stvari da neko kaže: OK, to tako treba. Ti znaš. Onda kad se onako uvažimo sa obe strane, onda to bude jedna uspešna i predivna saradnja. A kad se ne uvažimo, završi se i ne ponovi se ili se uopšte ni ne desi.

Ivan Minić: A od tih društveno angažovanih projekata na kojima si radila, a kad to kažem, to uvek kod nas ima neku polunegativnu konotaciju iz najčešće opravdanih razloga. Sa druge strane, stvari na kojima si ti radila su meni baš bile sjajne, pa bih voleo još malo da kažeš o tom delu. Jer prosto to je dosadno, to nikog ne zanima. Niko ne želi da se bavi time. To su jedne od onih stvari od kojih skrećeš pogled, ako ti neko to ne približi na način sa kojim možeš da rezonuješ, a ti to umeš.

Andrijana Vešović: Pa, ne znam kako to umem iskreno. 🙂 Evo, recimo, skoro sam radila – nije skoro, pre par meseci, radila sam najtežu kampanju koju sam ikad radila, a to je protiv seksualnog nasilja sa Sigurnom ženskom kućom iz Crne Gore, iz Podgorice. I to je baš bilo teško. Ja sam morala da sedim sa njima i da se informišem pre svega, jer meni se nije desilo seksualno nasilje i ja ne mogu da znam kako je žrtvama. Isto tako ne da ne želim, nego neću to uopšte ni da pomenem u smislu crteža ili opravdavanja nasilnika ili nešto tako. Želim da moja ilustracija ne bude pročitana u tom smeru ikada. Onda tu ima dosta tih začkoljica zato što žrtva ima baš puno osećaja i žrtva je žrtva. I treba joj pristupiti baš nežno i baš oprezno. Meni su one zapravo najvažnije, u smislu kako će one to da prihvate i kako će one to da vide, nego kako će tamo neka strina koja će da opravda nasilnika, jer ona mi nije ni cilj. Meni je cilj da ja informišem neku ženu kojoj se to dešava, koja možda nije ni prepoznala da joj se to dešava ili koja ne zna kako to da prijavi. I onda sam ušla u sve to sa nekom baš opreznošću koja je bila na nekom visokom nivou i dosta sam se informisala i sa njima i sve. I stvarno je kampanja ispala odlično. Jer ona jeste pastelna, ona jeste slatka, ona jeste primamljiva, ali to je sve za oko. Kada pročitaš, nije ni malo slatko, nego je…

Ivan Minić: Kao Fisherman’s Friend.

Andrijana Vešović: Da!

Ivan Minić: Malo je grča, što kažeš.

Andrijana Vešović: Da, da!

Ivan Minić: Ali, da, privuče pažnju. U svetu u kome je teško privući pažnju bilo kome, privuče pažnju i uspe u kratkoj formi da iskomunicira poruku koja te natera da se malo zapitaš, razmišljaš, neko vreme ne spavaš, itd, što mislim da nam je svima negde potrebno u ovoj situaciji. Ti si već dugo ilustratorka i dugo si prepoznata ilustratorka. Za naše uslove vrlo dugo i za naše uslove vrlo prepoznata. To je na nivou regiona, ne samo na nivou Crne Gore. Definitivno ne samo na nivou Crne Gore. Šta je neki tvoj plan za dalje? Odnosno, šta bi ti volela za dalje? Jer iz ovoga svega što si ispričala moj neki zaključak je konačno su stvari došle na svoje, slegle su se, udala si se. To smo videli u medijama! 🙂

Andrijana Vešović: To je najvažnije! 😀

Ivan Minić: Ne znam koliko važno, ali eto nije loše. Pogreši čovek. Sve je OK. I žena pogreši u ovom konkretnom slučaju. Dobro sad. 🙂 Ali, posložila si svoj život na način koji mislim da ti prija i vidim da ti prija. Vidim po tome što radiš i po razgovoru. Vidim koliko ti to prija. Ali, treba imati neku ideju, neki plan šta i kako dalje. Ja vidim da ti za sve imaš vremena, osim za pauka Dušana, ja stvarno ne znam na šta to liči, kako možeš tako, ali dobro.

Andrijana Vešović: Bezdušna sam. 😀

Ivan Minić: Dobro, neka. Mogu ja i stare listam i čitam, nije meni teško. 🙂 Ali, šta je naredni korak?

Kako sam dogurala do 200.000 pratilaca na Instagramu

Andrijana Vešović: Pa, naredni korak je da pročitam glasove na Evroviziji. 🙂

Ivan Minić: To svakako. 🙂

Andrijana Vešović: To mi je jedan od korak. 🙂 Ja ne volim – ja planiram i mašta i sanjarim i sve o budućnosti i kako bih ja volela da ona izgleda, ali ne volim da se nekako utopim u to i da jurcam ka tom nekom cilju i da zaboravim da živim sad. Jer ja sad mogu da padnem sa stolice, slomim vrat i to je to. I onda nekako ja imam neke planove, idem ja ka njima, ali ne jurcam i zaboravljam da budem u ovom momentu sada tu. I da se zabavim, i da pođem na tu kafu, i da dam pare na skejt i slično ili ploče, a ne da ih štekam za crne dane. Sve sa nekim razumnim pristupom. Isto tako i za ilustraciju. Ja, recimo, do pretprošle godine sam imala 50.000 followera i to je tako sporo napredovala. U smislu, ja sam dobijala po 5.000 godišnje i u tom momentu sam ja imala fazon Instagram 7 godina i 50.000 followera. I onda sam za tri meseca imala 120.000 followera zbog horoskopa, koji ja ni ne znam. 🙂 Bukvalno sam napravila te template.

Ivan Minić: Nema veze, ne znaju ni oni koji se bave tim. 🙂

Andrijana Vešović: Sad neću da ulazim u to. 🙂 Ali, ja sam napravila to iz čistog zezanja. Zato što sam ja negde kao znala kako se tipično znakovi ponašaju iz nekog narativa koji se nama servirao kroz internet već neko vreme, jer je postalo popularno. I ja sam to znala i ja sam krenula da se zezam na taj račun. Hajde da napravim template, pa da popunjavamo svi koji imamo znakove. I ja napravim, tipa, tri templatea i ljudi me urnišu, kao: Gde su ostali? Hoće da me biju! Ah, OK, evo vam svi templatei. I sad sam odjednom stavila – ja sam gledala na moje oči kako to raste, tipa, za 100 followera, za 200, iz minuta u minut. I nisam mogla da verujem. Ja se bavim i nekim ozbiljnijim stvarima i to nema taj domet koji je imao taj horoskop i generalno ti leksikoni. Meni je to bilo neverovatno. Ja ništa nisam htela sa tim. Ja sam samo htela da sam kao popunila i kao dobar je conversation starter sa mojim drugarima, koji kad vide da ja tamo prikrižila da ne volim palačinke sa Nutelom, nego sa kremićem, tu se malo mi isprepiremo i slično. I onda vidim kod tog istog druga, koji me je cimao za to kako je on isto prekrižio kremić i stavio Nutelu i slično, i meni je to bilo zabavno.

Ivan Minić: I vidiš da jednostavno ne možete. Ne možete. 🙂

Andrijana Vešović: Jednostavno ne možemo. To je to. Batalili smo svu priču. Hoću to da kažem, meni to ništa nije značilo u smislu sad ću ja da napecam followere i da se bavim samo time. Ne, nego htela sam da se zabavljam. Ja sam se ludo zabavila i desili su se followeri sa tim. I onda ja to nisam planirala. Ne znam šta će meni da se desi da se ja ludo zabavljam, a da će da se desi još nešto bolje od toga. Tako da ne planiram ništa, kao: Sad ću ja da napravim sajt, pa ću ja da pokrenem to i to, i tako to. Imam tonu nekih ideja, ali sve su usmerene ka tom čitanju glasova Evrovizije. 🙂

Ivan Minić: Kad pričaš o time templateima koje si pravila, da objasnimo, odnose se na template za storyje za Instagram.

Andrijana Vešović: Tako je, za story, da.

Ivan Minić: To je ono što generalno, da kažemo, često postane viralno, ljudi krenu da rade neke stvari…

Andrijana Vešović: Postalo je toliko viralno da sam posle viđala da neki veliki brendovi to prave.

Ivan Minić: Da, da, ali, generalno, 90% toga, ono što bude najpopularnije obično u nekom trenutku Instagram izbaci svoj widget, pa malo izgubi poentu.

Andrijana Vešović: Da, i izbaci.

Ivan Minić: Ali, taj momenat gde ljudi krenu da dele takve stvari najčešće je iz inostranstva. Najčešće je na nekom engleskom i negde. Ti si uzela i napravila lokalizovanu verziju toga. Zato su ljudi odlepili za tim.

Andrijana Vešović: Jeste, tu je već bilo na engleskom. Ja nisam otišla na Pinterest i to kucala i prepisivala. Nego sam ja pravila. Šta ima Englez da zna – Englez, Amerikanac, bilo ko, ne zna šta je Christmas food nas. Kod nas je Christmas food sarmetina jedna, a ne eggnog i ne znam šta je sve pisalo tamo.

Ivan Minić: Fuj.

Andrijana Vešović: Da! 🙂 Tako da upravo to – ja sam te i/ili ankete stavljala ćevape i burek i slično, a nisam stavljala…

Ivan Minić: Zna se red.

Andrijana Vešović: Tako je. Nisam stavljala sigurno neke stvari koje kod nas ni nemaju. Baš zbog toga ja mislim da je eksplodiralo zato što – svi smo imali pristup tim inostranim templateima, ali ih niko, skoro niko od nas nije koristio. Zato što ne možeš da se povežeš, pola stvari ti nije dostupno. Iskuliraš i zaboraviš na to, a ja sam bila u fazonu: OK, ja želim ovo kao neki vid zabave za sebe i za svoje prijatelje. Ja sam to napravila, jer je meni to bilo par minuta i ostavila ljudima prazno da mogu da i oni to da skinu.

Ivan Minić: Vrlo je korisno. Ja se sećam iz vremena dating sajtova pre 20 i kusur godina da je to bilo glavno. Kao popunite karakteristike, pa vidiš, ako se po nekim pitanjima ne slažete, nema… Možeš bit najslađa na svetu, ne mogu da budem sa osobom koja sluša tu vrstu muzike ili misli da je ta serija super. 🙂

Andrijana Vešović: Da.

Ivan Minić: Jedna još stvar o kojoj nismo pričali dovoljno, a voleo bih da pričam zato što mislim da može ljudima da bude značajna, posebno onima koji su na početku ili onima koji to vide kao možda neki beg u novu karijeru, a imaju talenta, nekad su se bavili time u nekom obliku, itd. To je kako si učila. Jedna stvar je ono što dobiješ na fakultetu, druga stvar je talenat koji imaš i mnogo prakse i sve to, ali kako si ti učila?

Kako je Zombijana sticala znanje

Andrijana Vešović: To su sve dijametralno različite stvari. Bukvalno. Jer ja na fakultetu ja sam dobila to iskustvo, ali ja sam već znala Photoshop zbog mog iskustva iz srednje škole, je li. I čim sam dobila kompjuter, meni je došao onaj Photoshop, onaj prvi nikakav, ali ja sam već tu kao nešto isprobavala i slično. Tako da sam ja došla sa tim znanjem na fakultet. Ja sam tu, recimo, možda naučila samo After Effects, što nije malo, jer After Effects je prekomplikovan. Mada, sad sam ga već zaboravila. 🙂 Hoću da kažem da je to potpuno sve različito zato što na fakultetu sam dobila to iskustvo. Dobila sam to da ništa nije obećano, da ti moraš da radiš, da ti moraš da se zainteresuješ. Jer sam dugo bila ubeđena da ja od fakulteta ništa neću da uradim. U smislu, da ću da završim fakultet i da idem u butik da radim i to je to. Meni je to bilo moje nove normalno i to je to jednostavno. I onda kad vidiš ženu koja je sve uložila u tebe i vucarala te u taj atelje, da se spremiš i da radiš i da radiš nešto što voliš, vidiš kako ona počne da se brine. Kakav butik sad? Tako da na fakultetu sam imala to iskustvo. Kroz praksu sam imala jedno totalno drugo iskustvo. Jer ja sam dugo radila kao grafički dizajner, prelamala časopise, kao i veb dizajner u jednom momentu. Ne znam, bila sam i u develop aplikacija i svašta nešto sam probala. Tako da je to isto iskustvo samo po sebi kad znaš kako takve stvari funkcionišu. Što se tiče ilustracije, najvažnije što mi se desilo što postavljam svaki dan za početak. Znači, svaki, svaki dan. Možda ni ne postavim svaki dan, ali svaki dan crtam. Sledeća stvar je što postoji tone Youtube klipove, koji čak nisu uopšte predavanja, koji su meni bili korisni. Ja gledam tamo neku osobu koja od početka do kraja crta svoj crtež svojim stilom, meni je to sasvim dovoljno. Zato što ja vidim kako ona to vuče, ja vidim kako se ona odnosi prema tom radu. Onda u potpunosti sam iskoristila internet za to. Od samog 99, recimo, prošle godine dobila sam nagradu za – nagradili su neki dizajn i jedna od nagrada, pored tone printova koje su mi poslali na kućnu adresa od nekih drugih kolega, poslali su mi i par besplatnih membershipova za neke sajtove, tj. platforme, koje su imali dizajn karaktera, dizajn… watercolor classes i slično. Što su sve neki mediji, koje ja još nisam koristila, koji su meni brutalni da ih koristim kroz te časove, gde ja gledam kako to neko radi. Ja ni ne planiram da to nešto unovčim ili šta god, meni je to korisno, jer kad se ja vratim u Procreate i uzmem četkicu koja je watercolor, ja ću znati kako da se ponašam sa njom. Isto tako sam i tebe dobila link, koji je isto bio jako koristan. 🙂 Ja dok crtam gledam takve stvari ili slušam podkast ili gledam neku ultra glupu seriju, čisto nešto da se dešava, ili gledam neki tutorijal. Sad taj tutorijal može da bude kako u Photoshopu u tri sekunde isečeš nekome kosu sa pozadine, a da svaka dlaka ostane na svom mestu. Pošto znam kako to ide, ovako, ako se baš ne udubiš. I da li je to ili vezano za ilustraciju, ja konstantno nešto gledam, konstantno nešto čitam. Čak sam na sad na TikToku sam zapratila tonu ljudi koji to rade. Tri stvari koje ne znaš u Procreateu, a koristiš ih svaki dan. Hajde baš da vidim! Tipa, bude neka prečica, gde ti neki element ovako pokupiš i poneseš ga u drugi neki dokument. Da li je moguće ovo? Imam Procreateiv već tri godine! Što je super, jer ja to sad koristim non-stop. Tako da sve to kako ja se edukujem su možda nekonvencionalni vidovi edukacije. U smislu, nisu potvrđeni pečatom i papirom, ali imam ilustracije, pa…

Ivan Minić: A, imaš i papir.

Andrijana Vešović: Imam papir, onaj glavni, i to je to.

Ivan Minić: Imaš papir, tako da to je sve OK. Za sam kraj bih hteo da pitam ko su ljudi koji tebe inspirišu? Odnosno, ko su kolege ilustratori ili autori koje ti pratiš i koje voliš i koje bi preporučila drugima da zaprate, ako vole ono što ti radiš, da zaprate možda i njih?

Andrijana Vešović: Ja bih preporučila da odu na Portal Analitika, na deo Dizajn i mi, gde ja trenutno radim leksikone sa svim mojim omiljenim dizajnerima i kolegama. 🙂 Čak ih ima i koji su fotografi i koji se bave animacijom i ne znam… vajarstvom, svašta nešto ima tu. Tu radim te leksikone, gde oni popunjavaju svi ista pitanja i totalno je neverovatno koliko su različiti odgovori i koliko je svako od njih imao određen proces stvaranja da bi došao do onoga šta je sada, kao što sam imala i ja, o čemu sam celi dan pričala, je li. I onda je jako, jako korisno kad vidiš kod nekog drugog kako može i drugačije. I onda kad pročitam neki od tih leksikona, budem u fazonu: Uf, pa mogu i ovo da probam!

Ivan Minić: Ja često kad pričam sa ljudima koje dovedem ovde, ovako u mraku, pa sedimo i pričamo i sve, ja često to radim iz razloga što saslušam njihovu priču i kao: Pa, dobar sam ja! Dobar sam! Kakvih ima, dobar sam! Nije toliko strašno! 🙂 Hvala ti što si bila, što si podelila neke od ovih stvari. Smešno je da ja pozovem ljude da prate tebe, kad tebe prati sto puta više ljudi nego nas, ali mislim da poruke koje šalješ su jako važne, a dovoljno pitke da svakome skrenu pažnju u nekom danu u kome ne razmišljaš ni o čemu, a manje-više svaki dan nam je takav zbog posla, stresa i svega. Nekad je važno da nam neko skrene pažnju na neke važne stvari o kojima se ne bavimo dovoljno. Tako da, osim te zabavne uloge i osim svega sjajnog, interesantnog, veselog, zabavnog i pastelnog što praviš, mislim da zapravo je glavna stvar razlika koju praviš u društvu, koja je veoma, veoma velika i koja u principu ništa manje važna od toga da si influenser i da zbog toga treba da čitaš glasove za Evroviziju.

Andrijana Vešović: Ja mislim da je to bila poenta ovog podkasta. Neka me zovu više! 🙂

Ivan Minić: Ja ću apelovati, ja ću povući sve veze koje imam. Jednostavno mislim da…

Andrijana Vešović: Hvala ti puno! Hvala ti puno, jer ja sam zbog toga i došla! 🙂

Ivan Minić: Jasno mi je. To već godinama traje.

Andrijana Vešović: 10 godina već.

Ivan Minić: Ja pratim, pokušavam. Bilo je i onih peticija i to sve. Ja stvarno ne znam zašto ljudi…

Andrijana Vešović: Nadaću se najboljem i hvala ti što si me zvao. To sam zaboravila da kažem. 🙂

Ivan Minić: Sad si se i udala, sad si poštena žena. Ja mislim da je krajnje vreme ako…

Andrijana Vešović: Cut, cut! 😀

Ivan Minić: Ako ne sad, onda kad?! 🙂 Hvala još jednom.

Andrijana Vešović: Hvala tebi.

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali. Kao i do sad, sve predloge, sugestije, pitanja ostavite na za to predviđenim mestima na društvenim mrežama i komentarima na Youtubeu. Još jednom hvala što ste slušali, nadam se da vam je bilo zanimljivo. Vidimo se ponovo i čujemo sledeće nedelje.