Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: U današnoj epizodi Pojačala moja gošća je Svetlana Mojić Džakula. Njena kompanija Salt & Water je jedna od najpriznatijih globalnih kompanija kada je u pitanju dizajn enterijera i eksterijera jahti, ali i nekih drugih prostora. Ona je arhitekta, prethodno reprezentativac zajedno sa sestrom u jedrenju i osoba koja se u jedrenje, plovila, vodu i simbiozu sa prirodom na taj način zaljubila kao mala. Zatim je odabrala arhitekturu, a onda uspela da u okviru arhitekture nađe oblast u kojoj će se iskazati. U nekim situacijama u kojima je bilo vrlo teško doneti neke dobre odluke imala je hrabrosti da ih donese, a to joj je onda omogućila da se danas bavi onim što najviše voli i najviše želi, i da u tome bude toliko dobra da je ceo svet priznaje za jednog od najboljih u toj oblasti. Njena priča je jako inspirativna, vrlo lična, kao i sve naše priče, ali jako inspirativna i može da nam pokaže svima kako je moguće u okviru nekih oblasti pronaći sebe i iskazati sebe na pravi način, a vrlo važan detalj je kada uzmete u obzir da njena firma, koja je vrlo poznata i cenjena i kvalitetna, broji samo šest ljudi i uspeva da radi toliko kompleksne i toliko ozbiljne projekte za ceo svet. Uživajte!

Realizaciju Pojačalo podcasta već duže vreme podržava kompanija Epson a od nedavno smo za vas pripremili i nešto posebno. Naime, nova fiskalizacija podrazumeva da mnogo veći broj nas mora da se bavi ovim pitanjem i mnogo je nedoumica, mnogo je nedovoljno detaljno objašnjenih informacija. Mi smo se potrudili da na jednom mestu, na sajtu novekase.rs objasnimo baš sve što može da vas zanima i damo odgovore na sva pitanja što se tiče same fiskalizacije, što se tiče ko je obveznik kao i na koji način možete iskoristiti subvencije koje država daje. Takođe, dali smo i neke preporuke uređaja koje možete da koristite. A tu je i webinar, gde za nekih 30-40 minuta, možete otprilike da dobijete vrlo jasnu sliku o tome šta nova fiskalizacija podrazumeva za sve nas. Takođe, treba reći i to da je kompanija Epson, osim POS uređaja, koji su ovde u centru pažnje, proizvodi štampače u svim mogućim oblicima, veličinama i namenama, kao i već 20 godina najbolje projektore na svetu, a više o tome možete videti na epson.rs  

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Svetlana, dobro došla. Veliko je zadovoljstvo što si danas ovde, jer već dugo pratim to što radiš, i iako nisam baš imao prilike da se upoznat uživo kako to sve izgleda i da iskusim neke od tvojih radova, a voleo bih, prilično mi je sve to impresivno i ceo tvoj lični razvojni put koji sam upoznao kroz razne neke intervjue i razgovore sa ljudima koji te poznaju mi je sjajan i drugačiji od onoga što je negde konvencija. Posebno za ljude koji se opredele za struku za koju si se ti opredelila. Pričaćemo o tome danas, ali za početak bih hteo da ti se zahvalim što si došla.

Svetlana Mojić Džakula: Hvala na pozivu. Meni je jako drago da danas budem ovde sa tobom i pričam.

Ivan Minić: Kao i sa svim ostalima, i sa tobom prvo pitanje je Munchmallow pitanje, šta si htela da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću…

Svetlana Mojić Džakula: Kada sam bila mala, već tada sam shvatila da u stvari me uopšte ne interesuje šta ću ja to zvanično da budem, nego mi je bilo bitno čime ću ja da se bavim tokom dana. I moja definicija, odgovor na tvoje pitanje, u stvari ja sam želela da radim eksperimente. U to vreme, 80-ih, bilo je nemoguće naći laboratoriju za decu, i Deda Mrazovi i za rođendane nikako da dobijem to što tražim. Niko me nije razumeo. I godinama je to bila neispunjena želja, da bi na kraju na nekom sajmu sa roditeljima išla okolo i bukvalno skupljala one plastične epruvete da mešam so, šećer i ostalo. Na tom se završila. Danas je profesija skroz drugačija.

Ivan Minić: Dobro, nije baš skroz drugačija. I danas radiš eksperiment i radiš neke stvari koje su nekonvencijalne. Naš pristup, kao što ti znaš, kao što i svi znaju, hronološki. Hajde da prođemo kako je prošlo došlo do toga čime se ti danas baviš. Osnovna škola, krećeš prvi put kroz nekakav sistem obrazovanja, gde imaš određeni set obaveza, imaš određeni set predmeta. Verovatno, kao i sve ostale, neke stvari te interesuju, neke stvari te baš i ne interesuju, ali sad više ne možeš da biraš šta te interesuje kao pre toga, pa čitaš ono što ti je interesantno, gledaš ono što ti je interesantno. Nego prosto moraš da usvajaš sve i negde postižeš neke rezultate u svim poljima. Ali, šta te je povuklo? Šta ti je bilo interesantno u tom nekom periodu?

Svetlana Mojić Džakula: Za mene je osnovna škola, srednja škola nešto što mora da se završi. Znači, šta ti daju, to radiš. Ja sam velik zagovornik u stvari vannastavnih aktivnosti i tog neformalnog obrazovanja. I celo moje detinjstvo i odrastanje je pratila gomila vannastavnih aktivnosti: jezici, sa jedne strane, manje ili više uspešno, i gomila nekih drugih stvari. Ja sam iz Novog Sada, ja sam Novosađanka baš, i tamo je od 90. i neke bilo različitih nevladnih organizacija koje se pružale u to vreme fantastične različite sadržaje za omladinu, da to tako nazovem. Bio je otvoreni klub. Tu sam išla i na lutkarsku sekciju, i na kasnije debatnu sekciju, u kojoj smo stvarno… Bio je dobar provod, bila je dobra ekipa. U stvari smo naučili da argumentovano pričamo i vodimo dijalog za drugim ljudima, što mi je posle neverovatno puno značilo. Onda u srednjoj školi, srednja novinarska škola. To je bilo super zato što u to vreme svi oni su imali dosta velike budžete i vodili su na razna letovanja, proletovanja. Mislim da je to izraz samo za takve stvari smišljen. Išla su mi najviše matematika i informatika. I išla sam u Arhimedesovu školu mladih matematičara. I išla sam, ono što je mnogo bitnije, na zimovanja i letovanja sa njima. Ti ljudi, pre svega te devojčice, koje su sada sve žene, ja se sa njima družim 30-ak godina. One su sve u svojim oblastima stvarno za ponos. I baš je uživanje što smo ostali u kontaktu. Neke 95-96. tamo organizuju popodne dodatnu vannastavnu aktivnost, što je u stvari programiranje. Pascal u to vreme. Tako se ja upoznajem sa Pascalom i programiranjem. I dugo verujem da ću se u stvari baviti programiranjem i da ću to studirati. Elektro-softver, recimo, do pred sam upis na faks.

Ivan Minić: Pomenula si Arhimedes. Arhimedes ima jako lepu i važnu ulogu i mom odrastanju i odrastanju gomilu nekih mojih prijatelja koji su danas postali sjajni ljudi. I ja isto imam gomilu njih sa kojima sam neke toliko u redovnom, ali u povremenom kontaktu. To su prijateljstva koja možda ne najintezivnijem obliku, posebno što su sad svi raštrkani po različitim tačkama ove kugle, ali vidimo se jednom u par godina i kao da ni u jednom trenutku nismo prestali da se družimo. Ta energija koju je Arhimedes nosio sa sobom i taj način rada koji je Bogoljub sa profesorima napravio, gde prvo, naravno, postoji neki talenat i interesovanje da bi uopšte ušao u tu priču, ali onda dobijaš, ja sam to uvek govorio, onda dobijaš nastavnika matematike kakvog bi želeo da imaš u školi. Nema tu ne znam kakve mudrosti. Nećeš ići na Matematičku olimpijadu ako nisi neko ko je za Matematičku olimpijadu, ali ćeš naučiti da voliš matematiku. Naučićeš da razumeš matematiku. Cela osnovna škola je meni bila obeležena time. I takmičili smo se i interno i uvek je to bilo… Uvek se znalo, to je skoro Sergej Trifunović rekao na nekom intervju, uvek se zna ko je najbolji glumac u prostoriji. To svi znaju ko je najbolji glumac. E, i mi smo znali ko je najbolji matematičar u prostoriji. Naravno, to se i u našoj generaciji ispostavilo tako. Naš drugar, koji je išao na tri Matematičke olimpijade, osvojio medalje i sve ostalo, ali mi smo se super zezali. I mi smo uvek imali taj momenat da jedne druge guramo, jedni drugima pomažemo. Moj kvalitet u tom kolektivu je bio – prvo, bio sam jako dobar matematičar na početku. E, u nekom trenutku je počelo da mi budem apstraktno i nisam više kapirao to na taj način. Bukvalno onog trenutka kad je to prestalo da bude nešto što ja mogu da vizualizujem u glavi i okrećem, itd, to je prestalo da bude nešto što ja razumem. Mogu kad mi objasniš, ali mi je mučenje. Ali sam razvio komunikacione sposobnosti, pa sam bio u stanju da prevodim između ovih koji se međusobno ne razumeju. I na kraju mi je karijera se svela na to. Ja sam spona između ljudi koji se međusobno ne razumeju. I dan-danas ljudi koji su se opredelili za nauku – ti si to znao, u 6. razredu si znao da su oni za to. Mogli su da odu i na neku drugu stranu. OK, nikad ne znaš, ali u principu si znao da bi bila jako velika šteta da ne odu u nešto tako, da odu u nešto što ih ne zanima samo zato što je komercijalno bolje za njih, itd. I svi su na kraju komercijalno dobro prošli. Ali, isto jedna bitna stvar u tvom životu, ispostaviće se i za karijeru i za sve ostalo, su bile druge vannastavne aktivnosti i momenat koji negde ko značajnog broja mojih gostiju je, takođe, jedna od ključnih formativnih stvari u odrastanju, a to je sport. Kad si se ti navukla na sport i kako je krenulo?

Reprezentativna karijera u opskurnom sportu

Svetlana Mojić Džakula: Ja sam počela da se bavim različitim sportovima. Prvo su me roditelji vodili. Sa 5 godina sam već počela ozbiljnije da treniram gimnastiku, koliko to može ozbiljno sa 5 godina. I to kada pređe u neku polutakmičarsku varijantu, onda nekako se desi da baš i promenim sport. Nešto na moju inicijativu, nešto na inicijativu roditelja. Naravno, bilo je sportova za koje uopšte nisam talentovana nimalo, ali to se sve svodilo na neko istraživanje, ispitivanje i različite igre, da bi 96. ušla u jedrenje, koje je totalno obeležilo moj dalji životni put i sada. To je leto 96. U tom trenutku jedrenje je Olimpijski sport. Međutim, u Srbiji u tom trenutku to je potpuno amaterski sport, koji postoji zahvaljujući nekoliko entuzijasta, koji su jedrelili u staroj Jugi i koji ne dopuštaju da im se život svodi na neke druge stvari. Pošto je jedrenje u stvari način života. Objasniću. I to mogu objasnim zašto tako mislim. Uglavnom, oni sa svojim zalaganjem na tim čamcima iz 80-ih, uz pomoć – tu je bilo i roditelja neke dece koju su isto bili jedriličari, deca su im sad stasala za jedrenje i onda su oni preuzeli ulogu trenera. Naravno, to je sve pro bono. I oni nas organizuju i jedrenje kreće ponovo. Bilo je tu nešto i tokom tih ranijih godina, ali to je tek te 96. počelo da bude povoj. Nije bilo ničeg. I tu ja kreće da jedrim. Kada kažem da je to način života, zašto to kažem? Zato što jedrenje je jedan od retkih sportova gde možeš tu da profi ili poluprofi treniraš, da se spremaš za Olimpijadu i slično. Možeš amaterski da jedriš iz uživanja, a možeš da pokupiš familiju ili društvo i odeš na odmor, budeš 7 dana u čarteru na jedrenje, obilaziš neke uvale, predele, marine, itd. Iz tog razloga, to je mnogo više od sporta, po meni. I ta veza između prirode i sporta i čamca i svega…

Ivan Minić: I vode.

Svetlana Mojić Džakula: I vode je dovela do toga da se ja potpuno oduševim time i počnem time da se bavim, bez daljeg prestajanja – evo koliko je to godina otada? I sada samo jedrenje je u Srbiji potpuno na margini. Većina ljudi nije ni čula za njega. Jedrenje je fenomenalno zato što, u stvari, baš to kažeš, provodiš to vreme na vodi, a zna se da voda doprinosi imunosistemu da ti poboljšava i fizičko i psihičko zdravlje, da smanji nivo stresa.

Ivan Minić: Naročito psihičko. 🙂

Svetlana Mojić Džakula: I onda svaki vikend je rezervisan od tog mog za početka 7. razreda nadalje za jedrenje. Uči se i vannastavne aktivnosti su tokom nedeljne. Osnovna škola, posle u srednjoj je to bilo malo komplikovanije, ali u to vreme svaki vikend od 10 pa do 15-16-17 mi smo na Dunavcu na klubu. I to je to. Nema se vremena za druge aktivnost. Meni je posle fakulteta, kad sam prestala aktivno da jedrim, tek sam onda videla šta u stvari ljudi rade vikendima. Pošto za mene je to bilo nezamislivo. Vikend je sport, vikend su treninzi. To bavljanje jedrenjem me je naučilo puno stvari. Volim da kažem da je jedrenje super za biznis zato što je sve promenjivo i ti moraš stalno da budeš i skoncentrisan i pripremljen i psihički i fizički, ali da svakom tom promenom vetra ti odlučiš u trenutku šta ćeš raditi. Imaš neku taktiku, imaš neki biznis plan do kraja trke, ali isprobavaš, eksperimentišeš. Tako je krenulo. Kasnije na fakultetu sam to uspela da spojim sa mojim pozivom, arhitekturom, i danas imam studio za arhitekturu i dizajn, koji je u stvari najpoznatije u svom radu u niši za dizajn jahti i enterijere za jahte.

Ivan Minić: Pričaćemo i o faksu i o svemu ostalom, ali ono što bih isto voleo da notiram kao moje razmišljanje o svemu tome što si rekla, a tiče se jedrenja je – pomenula si da postoji različiti načini na koje možeš da se baviš time. Ono što je mnogo lepo je što zapravo možeš kroz različite faze svog života da prelaziš iz jednog u drugi i u treći. U mnogim sportovima, koliko god da ih voliš, bilo da su individualni, timski, kako god, ukoliko nisi zaista posvećen tome, ne možeš to da radiš. Mi sad imamo primer, ja sam trenirao odbojku i obožavam odbojku. Nisam igrao jedno 20 godina ozbiljno i kad bih krenuo sad da igram trebalo bi mi jedno tri meseca da to liči na nešto. I često ta neka ekipa koja zna da sam ja trenirao, a i oni su što mi ne bismo skupili i to sve. Brate, ne možemo da se skupimo. Treba 12 ljudi koji znaju da igraju odbojku da bismo mogli da igramo odbojku. Najmanje 12. Ne možeš da nađeš 12 ljudi koji znaju da igraju odbojku. Nikad se neće desiti. Naći ćeš za košarku, naći ćeš za fudbal, naći ćeš za te neke konvencionalne stvari, ali to je to. Ne možeš odbojkom da se baviš sam. Ne možeš – mnogo stvari koje voliš tako kroz život ili ne možeš da se baviš sam ili nema nikakvog smisla da se baviš na tom nekom rekreativnom nivou, jer prosto izrazito je takmičarska stvar. Ovde ako to voliš možeš u tome da uživaš u onom obliku koji tebi odgovora. Ti si bila u reprezentaciji.

Svetlana Mojić Džakula: Jeste. Prvo, jedrenje je jedno od retkih sportova gde ti možeš da učestvuješ, na primer, Štrum je sa svojom ćerkom, to je poznati jedriličar, on je osvojio sa svojom ćerkom koja je imala između 20 i 30. Znači, on je imao nekih 60-ak, i dalje je bio bog. Imaju jedra po njemu, itd. A možeš još i pored toga da izabereš oblik koji ti odgovora. Naravno, ja sam prvo jedrila te male, optimiste. To je manje klasa koja se jedri u osnovnoj školi i onda sam prešla kasnije u dvosed sa mojom rođenom sestrom. Mi smo bili dvojac. I danas kad uđemo u tu jedrilicu nama je teško. Znači, mi nismo više za olimpijsku klasu. Sve te boli. Sećaš se, to je vožnja bicikla. Ne možeš ti da zaboraviš taj osećaj kad krene da duva vetar da ti se naginje čamac i da čamac bukvalno izleti iz vode, on glisira. Taj osećaj jako je teško dočarati bilo čime drugim, ali mi smo u penziji za taj deo. Postoje druge onda jedrilice kojima se bavimo. Mi smo bile preko deceniju – ja sad za sebe, a moja sestra je bila ja mislim možda i duže ili tu isto, preko deceniju reprezentaciji naše države. Sad da ne nabrajam kako se to menjalo. 🙂

Ivan Minić: Tih nekoliko država koje su bile. 🙂

Svetlana Mojić Džakula: Sve tri. 🙂 To i dalje u startu dosta amaterski. Mene je jedrenje naučilo da se ne žališ na početne uslove, već da iz tih uslova koje imaš izvučeš maksimum. Bar sam ja to tako gledala. Na prvom Evropskom prvenstvu sam imala 13 godina u kom sam učestvovala, a moj čamac je imao 18 godina. Tamo ima nekih premeravanja. Kad su došli, nisu imali ni šta da mere. Baš tako. Neki mi deo kormila falio. Ja sam bila jako ponosna pošto je to čamac koji sam nasledila, koji je stariji od mene 5 godina. U tom trenutku svi ostali voze čamce između 2 i 4 godine stare. Oprema je dosta bitan deo u jedrenju, ali to ti je što ti je. Ti sa tim jedriš i bitno je da jedriš. Jedriti se mora. 🙂 Eto, tako. I onda je to obeležilo svako leto. Znači, vikendom su treninzi, sem preko leta kad je češće, ali vikendom su i regate. Takmičenje za jedrenje. I onda često izostaješ iz škole četvrtak-petak-subota-nedelja. Puno putuješ po Srbiji, često i napolju. Ređe, ali isto. Dobro, u to vreme i u Crnoj Gori. Onda si spakovan od vikenda do vikenda u ranac sa stvarima i rezervnom opremom kad se upadne u vodu. Preko nedelje radiš sve ostalo, onda vikendom si negde.

Ivan Minić: To je neki period kada počinje sve, kraj osnovne škole, srednja škola, faks. E sad, pomenula si da si tokom srednje škole negde počela da razmišljaš da bi programiranje, softver, neke takve stvari mogle da budu tvoja neka dalja karijera, ali ipak nisi upisala taj fakultet. Kako si se uopšte opredelila za to čime ćeš da se baviš? Odnosno, ne čime ćeš da se baviš, šta ćeš da studiraš? To čime ćeš da baviš, kao što si na početku rekla, ne mora nužno da bude povezano sa tim, super je ako jeste. Ta odluka sa 18-19 kad biraš šta ćeš da upišeš je prilično kompleksna. Mi iz nekog meni neobjašnjivog razloga u poslednje vreme imamo dosta ljudi koji su arhitekte. I ono što je specifično je što taj fakultet za razliku od mnogih drugih ima malo drugačiji sistem pripreme. Nije baš da samo moraš da naučiš nešto, polažeš na testovima, nego imaš čitav set drugih stvari koje moraš da pokažeš čitav set veština i generalno pripreme traju godinu dana najčešće ili intezivno nekoliko meseci da bi ti mogao da postigneš te rezultate ne prijemnom koji su zadovoljavajući da upadneš gde treba. Kao je to u tvom slučaju izgledalo?

Odluka svih odluka – odabir studija

Svetlana Mojić Džakula: Ja nisam baš klasičan slučaj. 

Ivan Minić: Poznato mi je.

Svetlana Mojić Džakula: Ja sam preskočila te pripreme od godinu dana. U tom trenutku arhitekturu je jako teško upisati. Elektro nije bio ni blizu na glasu kao sada. I arhitekturi si stvarno morao da imaš super ocene iz srednje škole. Morao si da imaš opšte obrazovanje. Znači, da polažeš taj test obrazovanja. Ja sam na kraju, iako sam se spremala za beogradski, odlučila da upišem u Novom Sadu fakultet. To je bilo ono spremanje poslednjih par nedelja. Šta ima, 10 knjiga da se pročita? Aha, dobro, da i to prođemo. To je bilo ubrzo, a ovo ostalo je sve nekako bilo skupljeno. Zašto sam se odlučila za arhitekturu u tom trenutku? Iskreno da ti kažem, danas se ne sećam baš svega. Kada se zapitam – to znam da je jedan od uslova bio to što arhitektura ima neku širu mogućnost i lepezu čime možeš da baviš, daje ti opšte obrazovanje i neki inženjerski pogled na svet. Ja sam završila pre toga gimnaziju. Išla sam prirordno-matematički smer u Jovinoj. U tom trenutku ekstremno ozloglašene gimnazije. Moji su svi išli u Jovinu, nikad nije bilo pitanje da li ću i ja ići u Jovinu. Posle su mi i brat i sestra išli u Jovinu, jer u Jovinu se ide. 🙂 Ko je upisivao Jovinu u tom trenutku nije bilo bitno baš kakve ima ocene zato što je u Jovinoj je ostajala mesta na prijemnom, jer ljudi nisu bili ludi da se tamo upisuju. Bila je neka stara garda profesora.

Ivan Minić: Da se kazni. 🙂

Svetlana Mojić Džakula: Moglo bi se tako reći. Gimnazija me je opet naučila super stvari. Osnovna stvar koja me je gimnazija naučila je da nema pravde. A, druga stvar je ista kao i sa jedrenja ili tako sam ja to sebi objašnjavala, u suštini sve zavisi od tebe. Ti možeš da daš svoj maksimum i to možeš da kontrolišeš. I to je nekako šta mi je ostalo iz srednje škole glavno. Naravno, ima tu super stvari.

Ivan Minić: A ima i trauma. Svi negde imamo neku traumu iz srednje škole. 😀

Svetlana Mojić Džakula: I gomila tih nekih vannastavnih aktivnosti u tom periodu. I pred sam upis na faks, znači u maju, ja se tačno sećam, Prvomajska regata na Paliću, ja odlučujem da neću ipak da upiše elektro fakultet, nego ću da upišem arhitekturu. U mojoj familiji, u porodici, moji najbliži nisu arhitekte, ali ima ih devet pre mene valjda. Znači, ja sam znala šta je arhitektura. Oni se svi bave nekim svojim granama i tu vidim da možeš da se usmeriš na šta hoćeš. I bilo mi je vrlo zanimljivo, na primer, u tom periodu su mi bili fantastični specijalni efekti za film, koji realno baš nema neki fakultet. Posle je postojala specijalizacija neka u inostranstvu. Međutim, u tom trenutku nema baš fakultet gde bi se to učilo. I tako se ja odlučujem za arhitekturu i počinjem da studiram arhitekturu.

Ivan Minić: Jedna od stvari koja je meni fantastična sa arhitekturom i ljudima koji su ili završili ili makar studirali je to što kapiram da te nauči gomilu stvari koje ti ne trebaju nikad u životu, kao manje-više i svaki fakultet, ali način na koji ti ljudi prostorno razmišljaju u tri dimenzije ili u dve dimenzije kad treba nešto da predstave mi je uvek bio fantastičan. Većina logo dizajnera koje znam koji su brilijanti potiču iz arhitekture. To nema veze jedno sa drugim, mada imaš te momente na arhitekturi da crtaš razne neke stvari koje mogu čak da se dovedu u vezu sa tim i to, ali prosto način na koji oni razmišljaju o tome… Prvi put bio sam baš klinac kad sam krenuo da istražujem logo dizajn, jer mi je bio interesantan. I crtao sam logoe i dan-danas nacrtam drugarima neki logo. Nisam logo dizajner, ali mogu da pogled, što se kaže. Ali, taj momenat kad sam ja prvi put skapirao šta je to negativni prostor, odnosno negative space, koji se koristi u logo dizajnu dosta. Brate, izgleda brutalno, ali kako si ti to video? I onda on meni objasni, racionalizuje mi kako je on to video. Odakle? I onda sednem, krenem da listam knjige sa njima, oni mi pokazuju neke primere i to sve. Brate, ovo je fantastično! I upravo to – ti se školuješ za jednu stvar i u principu taj neki default nastavak ti je relativno usko usmeren, ali zapravo nema ograničenja. Zapravo, možeš da radiš gomilu drugih stvari koje te povuku ukoliko ti imaš interesovanja u tom smislu. Nekada to od tebe zahteva da naučiš još neke dodatne stvari. Recimo, znam jednu stvar, a to je negde isto blisko ovome što ti radiš, a to je da, recimo, tako kažu, nisam stručan, ali arhitekte crtaju mnogo dobro nameštaj, ali ljudi sa Šumarskog pravi mnogo dobar nameštaj. Zato što oni znaju konstrukciju svega toga i sve ostalo. Ali, ako spojiš te dve stvari, ti dobijaš nešto što je neverovatno. A, zapravo, i jedno i drugo su lepa nadgradnja na ono što već možeš da naučiš na licu mesta. Pročitaš još pet knjiga i da probaš par stvar i u principu si ti uklopio još jedan plug-in jedan si stavio na svoje znanje. Kakvo je iskustvo bilo kad je krenula arhitektura? Je li bilo ono što si očekivala? Je li bilo nekih stvari koje su ti bile super? Je li bilo stvari koje su bile bez  veze? Kako si se ti osećajala na samom fakultetu kad si došla? Znala si negde gde dolaziš, ali ne može niko da ti prepriča kroz svoje iskustvo kako će tebi da bude. Samo polako.

Svetlana Mojić Džakula: Mogu li da oćutim malo, da popijem malo vode?

Ivan Minić: Uvek.

Arhitektura kroz semestre i godine

Svetlana Mojić Džakula: Super ti je ovaj komentar za arhitekturu. Po meni je stvarno arhitektura prevođenje reči, brojeve, matematike u prostor. Taj input, kada se stvara u dimenzijama, kada se otvara, to je po meni u stvari arhitektura. Odlazak na fakultet – imam tu i lepih i ružnih stvari, naravno, kao i svi. Sad kad pomislim, jako mi je drago da sam završila arhitekturu. Razmišljala sam se da li ću upisati u Novom Sadu ili Beogradu, do pred sam kraj. Već su se prijavljivali ljudi, ja i dalje nisam odlučila šta ću, za koji ću se prijaviti. Naravno, prijemni u isto vreme ne može na oba. A, naravno, za oba se sprema različite stvari. I dve stvari su prevagnule. Jedna stvar je da ako ostanem u Novom Sadu moći ću i dalje da jedrim sa sestrom, što je meni bilo ekstremno bitno. I druga stvar, dobila sam mogućnost da rođacima čuvam u narednih nekoliko godina stan, koji su svi po inostranstvu. Znači, ja živim od svoje 19 u tom trenutku sama. Idem kod mojih na ručak koji su blizu, jer u Novom Sadu je sve blizu.

Ivan Minić: I ravno, to je isto dosta bitno. 🙂

Svetlana Mojić Džakula: Da, da. 🙂 I imam taj veliki stan na čuvanju u kome jedna velika soba samo stoni-fudbal. Idealno. Pogotovo što u tom trenutku, naravno, niko ko studira u Novom Sadu ne živi sam. Svi žive još sa roditeljima. I onda se cela ekipa okuplja tu. Tu su i žurke, i učenje, itd. Vrlo brzo moram da naučim da ja moram da postavim svoj prioritet i kad imam nešto da obavim, moram da znam to i da učim i da crtam, iako su drugi ljudi tu, i, na primer, igraju taj stoni-fudbal. Što se tiče fakulteta, ja sam upala u one generacije koje su još crtale ručno. Ono praistorijsko vreme. 🙂

Ivan Minić: Nije to bilo toliko davno, i ja sam upao u te generacije. 🙂

Svetlana Mojić Džakula: I za nekog ko dolazi iz gimnazije, naravno, mučenje crtanja sa dva lenjira, tehničko crtanje, te lenjiri, ostalo je dosta izazovno i oduzima vreme. Znači, mi nismo ni brzi kao ovi iz građevinske, ali zato ostale opšte predmete tu smo već završili prvu godinu.

Ivan Minić: Kidalice.

Svetlana Mojić Džakula: Arhitektura u Novom Sadu u tom trenutku je ekstremno teška. Naravno, svi će reći da im je i sad teška. Šta je bilo u tom trenutku? Ona je nekako organizovana kao srednja škola, gde ti moraš da budeš na svim vežbama, ali moraš da budeš i na svim predavanjima. I profesor te i na predavanju proziva i daje ti plus ili minus da li si tu. U tom trenutku, godinu dana ranije oni shvataju da neki studenti u stvari kupuju gotovo radove. I da bi to ukinuli, oni zabranjuju bilo kakav rad van fakulteta, što je po meni i dan-danas potpuno neobjašnjivo zašto neko mislio da je to dobra stvar. Jer ti u stvari imaš četiri sata vežbe na kojima dobiješ zadatak, koji radiš narednih par nedelja, ali nemaš nikakvo istraživanje, nikakvo vreme za spremanje, nego šta ti padne na pamet. Malo razmisliš o tome i krećeš da crtaš da bi u ta dva puta po četiri sata ili tri puta po četiri sata završio taj crtež. I to je više liči na vojsku nego na studiranje po meni. Pritom, ne dobiješ nikakve povratne informacije, nego u maju dobiješ ocene svih tih prethodnih radova. Znači, nikakav feedback. To su ti sve uslovni predmeti. Pošto arhitektura u to vreme za sve godine imala uslove. Naravno, svi radovi se predaju u pet do 12 i kasnije, a pogotovo kad se crta na fakultetu. I ti u maju saznaješ da 90% generacije, ne karikiram, ima ocene 5, 5+, 6-, 6/5, 6+ i 6/7, ali ne znaš šta u stvari ne radiš dobro. Ta prva godina je baš bila teška i traumatična. I sva sreća, sledeće godine nam se uvodi projektovanje kod pokojnog profesora Krstića, koji je jedan fenomenal profesor bio, fenomenal čovek, sa jako puno iskustva. Na Limanima sve što je građeno i što sad ima najveću cenu, to je radio profesor Krstić ili 85% toga. I on ne teoretiše uopšte puno, on je totalno jedan praktičar. Priča ravnim, monotonim, tihim glasom. Ne proziva ko je na predavanju, ali kod njega ko ide sedi u prvom redu i sluša…

Ivan Minić: Upija.

Svetlana Mojić Džakula: Upija i piše. I on te u stvari uči da arhitektura je razumevanje ljudskog načina življenja, procesa tokom dana, tokom noću, kako funkcioniše porodica, kako funkcioniše društvo i kako to u stvari da prebaciš u organizaciju i u projekat. Pritom, on dopušta da se radi na kompjuteru, tako da nas desetak sa godine radimo – ArchiCAD-u sam ja radila, a mislim da su svi u tom trenutku radili tako. I ta druga godina onako vraća veru u faks i počinje da nas uči tom inženjerskom načinu razmišljanja i uopšte pristupu arhitekture, tom pravom načinu. Mislim, bilo tu sad svašta. U trećoj godini su nam rekli: Možete da crtate na kompjuteru, ali samo ako sve iscrtate isto ručno, itd. Do kraja kod nas ne stižu laptopovi, radi se već nešto na kompu, ali to je sad već podeljeno. Naravno da danas svi radimo na kompu. Sa druge strane, na fakultetu postoje različite vannastavne aktivnosti, na koje se ne prijavljuje puno ljudi, ali ja se na sve to prijavljujem. Na primer, postoji nešto što više ne znam kako se tačno zove, ali zove kao Kongres arhitekture se tada zvalo. Tu su učestvovali ex-Yu fakulteti. Nije isto i Arhitekturijada, kao što si i jade, gde je više provod, ove je to desetak dana stvarno studijskog putovanja. Ti si smešten kod nekog. Ja sam, na primer, išla u Makedoniju i u Bosnu, i tamo si kod nekog na faksu smešten, tj. kod nekog drugog studenta. Imaš super predavanja, super obilaske okolo po mestima. Stvarno fenomenalno organizovano. Kod nas biraju studente tako što raspišu konkurs da se piše tema Uticaj globalnog na lokalnu arhitekturu. Imaš sedam dana da se napiše neki esej, rad, tvoje mišljenje. I taj konkurs samo ja šaljem, napišem rad i šaljem. 🙂 Ima ekipa neka starija koja je već išla prethodnih godina i tako ja dobijam priliku da sa njima u stvari putujem dalje. Pritom, fakultet daje i džeparac. Znači, to je potpuno pokriveno. I tu već dolazim u dodir i sa nekim drugim profesorima i nekim drugim razmišljanjima na drugim fakultetu. Ipak se to ne poklapa. Takvih stvar ima. I odlazak u Firencu, gde je sve plaćeno, od porodice jedne tamo, sa svim ulascima u muzej, itd. I to je nešto što često doprinelo više nego neki predmeti na fakultetu. Sad da konkretno kažem koji predmeti su mi koristili ili ne, ne mogu zato što se sve to na kraju krajeva prepliće. Definitivno je moglo biti drugačije organizovano, ali ko zna zašto je to baš ovako bilo dobro. Posle četvrte godine idem preko IJESTA-e dve meseca u Poljsku, u Šćećin, na stručnu, kako bih to rekla, na internship.

Ivan Minić: Pa, praksu.

Svetlana Mojić Džakula: Na praksu. Tamo mi je super bilo. I posle profesora Krstića to je možda nešto što mi je najviše doprinelo mom razvoju. Zašto? Tamo ima dva vlasnika firme, jedan je malo stariji. Svi rade na kompu, ali nema neta. I ja radim ručno. Za mene nema komp, ja radim ručno neku vilu sa tri stana. Ovo što je kod nas dosta popularno. Tada je luks vila od tri stana bila nešto što se tamo radilo. Znači, pre 15-ak godina. I ja svaki dan crtam, a svaki ili svaki drugi dan imam na kraju tog radnog vremena sa tim vlasnikom konsultacije, gde on mene ispituje zašto sam – kako sam razmišljala i zašto sam ja do toga došla. I on ne odustaje dva meseca. Svaki dan to što ja uradim preko dana on mene u stvari na vrlo fin način pokaže da nisam o svemu razmišljala i da tu ima još nešto da se proceni, pogleda. I sutradan ja crtam iznova. Arhitektura je sa te strane super zato što ti u stvari s jedne strane možeš da beskonačno istražuješ i beskonačno usavršavaš svoj projekat i on nikad nije završen. A, sa druge strane, kada si time baviš, onda naučiš koji je to trenutak i kvalitet projekta da ti moraš da presečeš i da kažeš to je to, to je najoptimalnije rešenje i najbolje za te klijente. I da tu pređeš posle u tehničku neku razredu, detaljniju projekta. Naći tu granicu je onako za sebe poseban uspeh ili dar. A tamo kad sam bila u Poljskoj, ti ljudi i ta energija koju je on svaki put odvajao da meni to pokaže mi je pomogla da već sledeće godine kad dođem na petu godinu faks ja u stvari shvatim koliko su moji radovi posle toga i pre toga drugačiji i potpuno drugačiji pristup projektu.

Ivan Minić: Pomenula si profesora Krstića. I ja sam skoro nešto pričao sa nekim drugarima koji su se opredelili za isti fakultet, ali na kraju se nisu bavili arhitekturom nikad na neki ozbiljan način. Bave se kroz srodne delatnosti time. Povremeno nešto urade za svoju dušu, vikendicu i slično. Baš jako kul vikendicu, ali to je za neku drugu temu. Ali, oni su isto imali te neke momente gde većina profesora je bila i ovakva i onakva. Neki su bili jako dobri, ali se videlo da im fali prakse, da su samo Akademija, ali je bilo tih, još uvek je bilo tih nekih ljudi koji su 70-80-ih gradili onu bivšu zemlju i to je uvek kad razmišljaš o tome, mada je sada sve manje tragova toga, jer sve to što je bilo zelena površina lagano prestaje da bude zelena površina, ali oni su pravili – nisu oni pravili zgradu, oni su pravili blok. A blok ima svoj život, on ima svoju organizaciju internu, gde treba da ima prostora za sve što je potrebno. U bloku živi – ne živi 200 ljudi kao u zgradi, živi 3000 ljudi. Na 3000 ljudi treba da imaš obdanište, da na par blokova imaš školu, treba da imaš igralište, treba da imaš sve to. Kada analiziraš to, da li ti se Novi Beograd kao primer nečeg poslednjeg velikog što je građeno, možda ti se brutalizam ne sviđa, ja imam neki pozitivan sentiment prema svemu tome. Skoro mi je bio kolega koga sam vodio da fotka i on se oduševljavao. On je čovek Argentinac, njemu je sve to bilo spektualno. Ali, koliko god ti blokovi bili sivi, jer beton, oni su pravljeni za ljudi i oni pravljeni sa svešću da tu treba da žive neke porodice i da imaju kompletan život organizovan u svom bloku. Naravno, izaći će gde treba da izađu, izaći će u pozorište… Ali, da sve ovo ostalo je zapravo neko vodio računa da na dva bloka imaš, ne znam…

Svetlana Mojić Džakula: Toliko parking mesta, parka.

Ivan Minić: Parking mesta, da imaš igrališta, da imaš park, da imaš ambulantu medicinsku. Možda sad ne celu neku bolnicu ili dom zdravlja, ali da imaš nešto tu što ti je blizu, da imaš pijacu. Malu pijacu, ali pijacu gde imaš sve što ti je najneophodnije. Da imaš prostor za biblioteku, da imaš prostor za sve te neke stvari. Sad šta su ti objekti postali vremenom, to je druga priča. 🙂 Ali, neko je zapravo mislio o svemu tome. I svaki blok na Novom Beogradu, kad kreneš da ih istražuješ, a siguran sam da je tako i u drugim mestima, on ima spolja jedan svoj oblik, koji je često onako malo tvrd i malo te odbija i malo te plaši kad vidiš sve to ogromno i sivo. Onda uđeš unutra i vidiš da je unutra oaza, da je to pravljeno da stvarno ti neki ljudi tu mogu i da uživaju i sve ostalo što je potrebno obave na jednom mestu. Kad se to promenilo iz toga da ti nemaš više X hektara na kojima treba da napraviš nešto, nego imaš određeni broj ari i treba da izvučeš što više kvadrata na tim arima, mnogo se promenio i pristup svemu. Kad su cene kvadrata otišle u beskonačnost, opet gledaš da napraviš za svog investitora, kako god, što veći neki profit. I mnogo se promenio način rada. Neki uspevaju i dalje da se distanciraju od toga, našli su druge načine. Rade za inostranstvo, rade druge stvari. Iz arhitekture su otišli u nešto što više nije projektovanje nego vizualizacija ili nešto treće. A, kako si ti došla do ovoga čime se baviš?

Prvi profesionalni koraci

Svetlana Mojić Džakula: Arhitektura je po meni jako ozbiljna stvar. I to nije nešto o čemu se edukuje stanovništvo, ali arhitektura svima nama utiče ozbiljno na živote. Što se jednom izida, stoji tu, da kažemo, sto godina, nekad i trista godina. A sam prostor, zna se, utiče na ljude. I na mentalno, i na to kako smo raspoloženi. Dokazano je da se naši neuroni stvaraju te neuronske sinapse u mozgu u zavisnosti od tom u kakvom prostoru boravimo. I arhitekte imaju jako veliku odgovornost – treba da imaju jako veliku odgovornost. Imaju super mogućnost da stvaraju sav taj prostor, ali i to kako ga stvaraju nije samo: E, ovo je dobar posao, ili, Moram zato što to i to. Već ti ne biraš samo za sebe, biraš za jako puno ljudi. Mi smo se eto – kad kažem mi, mislim ja i moj tim – opredelili za neke druge oblasti arhitekture, gde se još uvek ne gleda koliko kvadrata može da se izvuče i imamo tu sreću da možemo još da se bavimo projektovanje. Konkretno ono čime se ja bavim to je najviše unutrašnja arhitektura. Kad kažem unutrašnja arhitektura, tu obično kažu kod nas dizajn enterijera. Dizajn ne obuhvata sve to čime se mi bavimo, jer tu ima dosta projektovanja. Radimo – ja volim da kažem mi pomažemo klijetima da stvore prostore po svojim potrebama i po svojim nekim željama koje pričaju njihove priče na kopnu, na vodi i u vazduhu. I, kao što sam već rekla, mi najviše smo ovde prepoznati po tome šta radimo na vodi. Ja sam posle završenog faksa arhitekture, a zahvaljujući prebacivanju na Bolonju, mi smo u petoj godini imali mogućnost, to je da proaktivno učestvujemo u nastavi i da tamo izaberemo šta ćemo da istražujemo ceo jedan semetar. Ja sam izabrala da istražujem u stvari jahte i brodove. Nekako povučena sa te strane sportom kojim se bavim. I dobila sam mogućnost da mi to bude tema. Izborila se kasnije da mi bude diplomski. Ja počinjem ceo semestar da se ozbiljno bavim tim. Znači, nije više samo volim da boravim na vodi, na jedrilicama, na nekim manjim jahticama, nego ja počinjem sada da učim i o tome kako se prave, odakle pojam, zašto, gde ih ima, itd. I to je sve vreme pre krize. To je neka 2006. godina. Jedna od mojih vannastavnih aktivnosti je da dobijem mogućnost da odem u letnju školu u Švedsku na dizajn jahti. U Geteborgu na fakultetu, koji je dosta jak u toj oblasti brodogradnje. Imao je u tom trenutku fenomalnog profesora, svetski priznatog i poznatog. Ja u tom trenutku ni ne znam koliko je u stvari ta osoba značajna za celu industriju, ali dobijam mogućnost da odem tamo i da učim od njega direktno. I onda se vraćam, dogovoram se na fakultetu da mogu da radim taj diplomski master rad iz dizajna enterijera jahte i odlučujem da ipak ne radim tako šta mi padne na pamet, nego da negde nađem prvo praksu i da u stvari od nekog i naučim kako se to stvarno radi. Zapošljavam se u Herceg Novom u tamošnjem birou za dizajn jahti. To je kanadski biro, naš čovek, koji je ovde imao evropsku ispostavu i jeftinu radnu snagu. I tamo u stvari počinjem da učim o svemu tome posle ovog teoretskog znanja iz Švedske i ostajem mesec-dva-tri. I skoro do dve godine, do kraja ostajem. Posle tri meseca me oni zapošljavaju. Iako nisam završila fakultet, ja sam zvanično kod njih zaposlena. U međuvremenu dolazim i završavam fakultet i nastavljam da se bavim enterijerom jahti i dizajnom jahti spolja, stilizovanjem. E sad ja u međuvremenu sam već svašta tu radila i privatno i tamo, itd. Ostajem dok kriza nije totalno sve zaustavila, kada prestaje da radi i taj studio. Mi svi u stvari više nemamo radna mesta i onda prelazimo na neku drugu firmu u Budvi, gde nastavljam da radim luksuzne enterijere za kopnene objekte, ali i dalje ostaje žena i potreba da se vratim u stvari u ovu industriju.

Ivan Minić: Postoji taj momenat kada dođe kriza sveta industrije koje su bazirane na luksuzu su prva stvar koja propati u tom periodu. Nekada ne previše dugo, jer udari kriza, posle par meseci ljudi shvate da to za njih neće biti strašno, i dalje žele sve te stvari. Ali, generalno, ima ona čuvena rečenica: Ako te zanima koliko te košta održavanje jahte, ne možeš da je priuštiš. 😀 Tako da to je negde i princip verovatno po kome ide i sama nabavka i sve ostalo. Naročito ako neko želiš nešto što je van standarda i van defaulta kataloga koji kupuje i sve što uz to ide. Prakse je mnogo važna. U svakom poslu praks je ključna stvar kada ti zapravo shvataš šta je tvoj posao. Mnogo je lepo kada imaš teorijsku osnovu, kad osim što shvataš šta ti je posao i razumeš kako to funkcioniše, iz ovoga što si ispričala meni se čini da si ti dobila jako veliku vrednost, i kroz fakultet i kroz sve te ostale stvari, da zapravo se jako dobro pripremila za ono što sledi, da si kroz rad u ovim firmama se i ispolirala kao autor i osnažila da razumeš kako stvari funkcionišu i da kažeš sebi: Bar ja to tako vidim, možda mogu ja ovo na neki način sama kroz neko vreme da pokrenem kao svoju priču, možda ja mogu da biram šta ću da radim kada se vremenom izborim za to. Kako je došlo do toga da ti kreneš u neku svoju samostalnu priču iz toga? Rekla si da te je vuklo da se vratiš tome što želiš da radiš. Mislim, pričaćemo o projektima koje si radila iz razloga što, kako da kažem, ljudi znaju da ja psujem u ovom podkastu s vremena na vreme, ali, brate, ono je jebeno vau i moramo da pričamo o tome, ali da bi došla do toga mora da postoji taj neki unutrašnji crv, veverica na anfetaminima koja grebe, leptirići u stomaku, zovu to kako hoćeš. U mom slučaju u nekim situacijama bio nosorog unutra koga ne možeš da iskuliraš, ali kao ja ovo moram. Kad si ti došla do toga da ti moraš da probaš? Šta se dešavalo?

Upliv u svet jahti

Svetlana Mojić Džakula: Kad sam prešla u Budvu, tamo se gradila – posle Herceg Novog dve godine prelazim u Budvu. To je tamo trenutno najveći projekat i jedan od najvećih u Evropi u tom trenutku. Imamo neverovatne novčane stimulanse. Super je pozicionirano, jer si u jednom objektu, a okolo ima još 47 istih koji se grade, i ti izlaziš na gradilište, učiš. I sam proces je bio super. Baš mi je to falilo, što kažeš, to je sve super, ali nisu brodovi. Nema veze sa brodovima. I onda sam počela da gledam koje su mi opcije.

Ivan Minić: Ali, samo jednu stvar bih te vratio, pošto mislim da je vrlo značajna. Učestvovao sam u jednom projektu koji je sličan tom na kome si ti radila. Čak je i blizu. Učestvovao sam u jednoj potpuno drugoj ulozi, nevezano za sve to, ali mi je fascinantno da kroz vreme kako dolazim u nekoliko vrata dok smo sarađivali, vidim kako nešto raste i vidim, pošto su to tipski objekti, ali koji su unutra potpuno različiti, jer su prilagođeni različitim kupcima, njihovim željama i potrebama, taj momenat što svi negde imamo – ne svi, ali mnogi imaju tu potrebu – nešto si osmislio i sad vidiš kako to izgleda i kako se radi. I, zapravo, iako to nije baš dobra praksa, možeš da utičeš u toku rada da se neke stvari urade drugačije, da pratiš to sve. To živi, ti ga projektuješ ove nedelje, on ga sledeće nedelje pravi. Verujem da je vau iskustvo i verujem da je, takođe, jako stresno i da ne treba to raditi beskonačno dugo u životu, ali da ta vrsta boot campa znači negde kad prolaziš kroz to. Posebno kada imaš… Dizajn enterijera ovoga što je na vodi i u vazduhu je jako ograničen prostorom. Nemaš ti praviše mesta da napraviš sve ono što treba da napraviš. Moraš da budeš jako ekonomičan sa prostorom i da jako dobro razmišljaš o svemu tome. Ovde nemaš tu vrstu pritiska. U principu imaš ograničenja. Ne možeš sad još jednu sobu da dodaš ako je nema, ako nema mesta za njuh i nije predviđena projektom, ali imaš malo više slobode, imaš malo više mogućnosti da se razmašeš, ali isto tako imaš masovnu proizvodnju, kao na pokretnoj traci, a treba stalno da budeš na neki način inovativan i da razmišljaš o svim tim stvarima. Koliko ti je to, taj deo iskustva, gde kao, neću da kažem da moraš da budeš kreativna na zahtev, stalno, ali gde stalno radiš istu stvar na različit način, koliko ti je to značilo? I da vidiš to svoje što si smislila kako nastaje pred tobom svaki dan?

Svetlana Mojić Džakula: To gledanje nastajanja i kada nastane, kada je završeno, to je najbolje od svega. Ispraviću se, najbolje je onaj trenutak kad osmisliš koncept, kad na praznom papiru uz te zahteve osmisliš koncept. Druga najbolja stvar je kad vidiš to završeno.

Ivan Minić: Jao, pa vi ste imali dobre majstore! 🙂

Svetlana Mojić Džakula: 🙂 U svom tom međuvremenu jako je bitno da arhitekta ne radi sam, nego to što ti kažeš, ima strašno puno ljudi koji su uključeni, ima jako puno majstora. Neki su stvarno majstori, fenomenalni, a neki su kvazi-majstori i sa njima moraš da nađeš zajednički jezik. A to što ti radiš, prevođenje između jednih i drugih ljudi, ja mislim da arhitekte rade prevođenje između projekta i stvarnog prostora uz pomoć majstora.

Ivan Minić: Kojima je uzrečica: Ma, nema to kud! 🙂 A ne možeš baš tako da se ponašaš prema objektu koji je luksuzan. Može zid da bude kriv u nekoj jeftinoj zgradi i nekako, ali, brate, ovde stvarno ne možeš da tolerišeš takve stvari. 🙂

Svetlana Mojić Džakula: Kada sam radila neki – to je rad bio, kao prijemni ispit, recimo, za moju poziciju ovu prvu u Herceg Novom, dobila sam jednu kabinu jahte koja je krstarila Meksičkim zalivom. I trebala sam da je osmislim. To je bio zahtev. Da se vidi uopšte kako ja radim i da li oni hoće mene da prime tamo praksu ili ne. I ja sam se stvarno trudila, radila, super bila zadovoljna. Komentar mog direktora, vlasnika, je bilo: Super je, trebalo bi malo da bude luksuznije.

Ivan Minić: Jer oni vole, oni vole. 🙂

Svetlana Mojić Džakula: Stvar je u tome da ja u tom trenutku nisam uopšte znala šta mogu da uradim luksuznije, sem da sve obložim u zlato. Jer nas na Fakultetu arhitekture u stvari uče za neki prosečan objekat koji se radi prema našoj cenovnoj moći. Ili za neku višu srednju klasu. Ali, za taj deo nas ne uče. Tu dok sam bila u Budvi bilo mi je mnogo bitnije da naučim baš to – prevođenje iz papira majstorima, obilazak, raspravljanje sa majstorima ako nešto nisu uradili dobro ili ga nisu završili, kako i pored toga kad ti je neprijatno, ako ti je neprijatno, da privoliš tamo ekipu da ti to promeni prema crtežu. Ne meni, nego celoj kompaniji. To je onako bio za sebe izazov. I godine su me naučile da na kraju može, ako si uporan i ako se dobro dogovoriš u startu i izabereš dobru ekipu, što je jako bitno da imaš proverenu ekipu, da u stvari projekat na kraju treba da izgleda tako kao što je i zamišljen. Naravno, čim ima ljudi, čim ima više ljudi, dešavaju se problemi. Cilj je da se ti problemi mini…

Ivan Minić: Mizuju.

Svetlana Mojić Džakula: Minimirizaju, minimizuju. I da se troškovi tih izmena i svega toga isto svedu na minimum. I da se to uradi što brže. Tako da to je dosta izazovno i zahtevno. Dalje, kasnije, da bi se uopšte upoznala sa luksuzom i ostalim stvarima, ja shvatam da moram mnogo više da budem po inostranstvu, po različitim sajmovima, boat showovima i ostalim. U tom trenutku dok sam još u Budvi, materijali sa kojima oni rade su ekstremno skupi. Sad ima neka priča da je kvadratni metar opremanja bio, na primer, 16.000 evra. To su neke ogromne cifre, pogotovo u to vreme nezvanične, gde ti u stvari vidiš da je taj materijal, italijanska roba, katalozi, sve što je birano, stvarno u tom trenutku top, top, top. Pritom, imaš dodira sa internacionalnim klijentima i vidiš neverovatnu razliku između istočnih i zapadnih klijenata. Različito u pristupu, različito u načinu sastančenja, dogovora i samog toga šta oni biraju, taj estetski momenat. To je bila jedna škola. U to vreme, da se vratim na tvoje pitanje kako sam odlučila da se ovim bavim i ostalo, ja pratim – imam neku sportsku povredu, pa se privremeno vraćam u Srbiju i još više pratim šta se dešava u svetu jahti. I pronalazim da je raspisana konkurs stipendija za master specijalističke studije u Italiji za dizajn jahti i konstrukcija, koje ja već posmatram otkad sam odlučila da ovo želim da radim, a koje su preskupe za mene dotle i daju jednu stipendiju za taj moj smer za besplatno studiranje. I u narednom periodu, do samog tog deadlinea, svaki moj slobodni trenutak ja razmišljam o tome ili radim na tome. Znači, svi resursi, 110%. Šaljem rad i dobijam tu stipendiju. I to je u stvari bio korak – ja nisam odmah počela da se bavim privatno, nego sam otišla na specijalističke studije u Veneciju, gde živim narednih godinu i po dana i gde u stvari studiram to što me najviše zanima. Studiranje tamo, nas ima osam na godini, svi profesori su priznati stručnjaci iz sveta nautike. Ne samo priznati stručnjaci, oni svi jedriličari koji imaju iskustvo na vodi viševekovno. Šalim se, ali… 🙂

Ivan Minić: Ali, kad sabereš, bude. 🙂

Svetlana Mojić Džakula: Imaju iskustvo. Ako neko nije imao brodolom, džaba. To je još ono vreme 70-60-ih, kad nema nikakvih navigacionih sistema sem radija, kad ne može ništa… To su neverovatne priče šta su oni preplovili, obišli, itd. I ti njima kad god pošalješ pitanja, koje god pitanje u vezi sa strukom, oni ti odgovore bez zastajkivanja, bez nekih dodatnih zašto ti to treba ili šta ćeš ti naučiti bolje od njega. Ne, oni su svi dokazani i vole to što rade.

Ivan Minić: I žele da to prenesu.

Svetlana Mojić Džakula: I žele da to prenesu.

Ivan Minić: Imaš taj momenat, često se dešava, kao sa kolegama iz sveta marketinga, ali slično je. Kako ti, ko god te pita, ti mu kažeš sve što mu treba? Ti otkrivaš svoje tajne. Ne, brate, ja imam 22 godine iskustva i ako je rešavanje jednog problema jednoj osobi nešto što će mene da populjalja kao autoritet i što će meni da sruši karijeru, ja nemam karijeru, ja imam masku. Meni je cilj da podignem industriju. I sve što radim poslednjih 10 godina je da probam da podignem, da osnažim ljude da nam svima bude dobro. Meni će da bude dobro kako god okreneš. Nemam ja pravo da se žalim, ali treba da stvari budu bolje. Treba da bude više znanja, treba da bude više kvalitetnih ljudi. I sa većinom ljudi i u mojim, Galeb Nikačević, u formativnim godinama su bili mentori koji nisu imali nikakav problem sa tim da mi kažu sve svoje tajne, jer ima dovoljno i za mene i za njih i oni su 20 godina u prednosti. I koliko god se ja cimao, oni će da budu 20 godina u prednosti. Možda ću ja za 10 godina da ih stignem malo, pa će da budu 18 godina u prednosti. Ne može niko da ti oduzme tih 50 godina na vodi koje imaš. Ne može niko da ti oduzme to što… Ako bude nuklearni udar i više nemamo nijedan uređaj, oni će i dalje znati da oplove zemlju ako treba. 🙂 Prosto je tako. I to su neki ljudi koji više nemaju nikakav problem ni sa sujetom ni sa bilo čime. Oni rade to zato što vole i zato što žele da naprave razliku i da ostave ovaj svet i njihovu struku u nekim dobrim rukama. Da pomognu tim rukama da se malo osnaže.

Svetlana Mojić Džakula: Tačno tako. To si super rekao. Oni su tamo da nas nauče da mi nastavimo kako treba. I tih godinu i po dana za mene je bilo preporod. Bitna stvar je što sam ja pre toga radila. Mislim da je jako velika razlika kad odeš na faks, kad si još student, želiš i društveni život i sve da istražiš, nemaš vezu sa realnim poslom, i ovde kada dođeš sa jednim ciljem i jednim fokusom. I to je to. Tu meni više nije bitno da očistim godinu, u junu idem na jedrenje. Ne, nego mi je bitno da svaki predmet i svaki taj – to su sve projekti koji se rade, gde u stvari ti istražuješ, oni su tu da te usmeravaju i da svakom tom projektu daš svoj maksimum. Kad sam otišla tamo, već sam počela da radim privatno, tako što su me bivši klijenti od firme, koji sad više nisu imali gde, počeli da zovu. I kolege. Pošto sam ja pre svega radila sa brodoinženjerima. Ja sam tamo bila jedina kao za taj deo spoljašnjeg dizajna i enterijera. I čim su imali tako nekav zadatak, mi smo svi ostali u super odnosima, su počeli da mi šalju. I tako ja u toku studiranja već počinjem da radim i da učim paralelno još dodatno. I onda počinjem da dobijam preporuke od profesora. Pošto cela industrija radi, naravno, na preporuke, i tom trenutku profesori počinju da me preporučuju različitim studijima i dobijam upite od tih studija. Sa nekim počinjem pomalo da sarađujem, neki žele da me zaposle. I ja dok sam tamo jako puno vremena sam uložila da naučim CATIA-ju, koja je bila – mi smo dobili licence od fakulteta i meni je kao program bila jako zanimljiva. Postoji puno studija, brodoinženjerskih studija, koji rade u njoj, iako je ona pretežno za avione i automobile.

Ivan Minić: I mašinsku industriju i sve. Ali, to je onaj momenat, izvini što te sečem, ali moram da objasnim ljudima koji misle da sve pravi u AutoCAD-u. AutoCAD ili ArchiCAD, nebitno, je softver za crtanje. Ovo je softver za projektovanje. To su potpuno različite stvari. Imaš gomilu dodatnih stvari koje možeš da izvučeš, kao što je opet za mašince SolidWorks naredni korak. Ti u ovome možeš da nacrtaš sve što treba, ali u Solidu zapravo dobiješ sve informacije koje ti trebaju u tome. Iz Solida ti dobiješ nešto što sa čime možeš da radiš. Ti odmah radiš, mašina odmah radi sa tim. A ovde neko gleda crtež, pa sad tumači šta je crtež. I to je taj momenat. Ja sam se upoznao sa CATIA-jom – imali smo kompjutersko konstruisanje i moja razredna je predavala kompjutersko konstruisanje u srednjoj školi. I ja kad sam video šta taj softver može, ja sam se zaljubio. Nikad nisam otišao da radim bilo šta u njemu, ali mi je bilo vau zato što me nikad nije vukao 3D Studio, Maya i sve to, jer su mi bili previše apstrakni, a ovo mi je bilo baš to – inženjerski. Pa, ti kad napraviš u njemu, možeš posle da mu radiš šta hoćeš. Da ispolivaš teksture, staviš svetla, exportuješ u šta god, ali ovde možeš da ga isprojektuješ, što je brutalno. I taj skok koji se desio, CATIA-ja je postala popularna, ne znam, 2005-06. je počela da se javlja, 07-08-09-10. je počela da ulazi u ozbiljnu primenu u industriji. To je bio kvantni skok u industriji koja je već bila ozbiljno uznapredovala u prethodih par godina. Izvini što sam te isekao, ali imam divne emocije prema CATIA-ji, pa sam morao to da kažem.

Svetlana Mojić Džakula: Meni je bio neki cilj, koji sam ja sebi zacrtala, da ja uradim taj specijalistički rad u CATIA-ji, a to je bilo da isprojektujem – prvo izdizajniramo jednu jahtu. Ja sam radila jedrilicu i želela sam da ga uradim celu, sa svim sistemima i ostalo. Pošto mi tamo na tim studijama smo dobili neko bazično znanje, onda sam ja uspela da dobijem mogućnost za praksu u birou za severnu Italiju, koja zastupa CATIA softver i koja baš ide to biroima i gde im treba pomoć ili neka funkcija ili nešto, oni objašnjavaju. Ja sam tamo bila na izvoru informacija. Svaki dan sam putovala kod njih. To ništa mi nije bilo, samo da tu mogućnost da budem dok njih i da mogu da ih pitam i da gledam od njih, to se dešava jednom i onda iskoristiš. I meni je u stvari doprinelo to da u mom CV-ju posle mi strašno pomaže da budem kandidat za različite studije. Tako da po preporukama profesora par nekih firmi počinje da se interesuje za mene još u toku tih specijalističkih studija. Neke počinje i čak da mi sređuju papire, što se pretvara u agoniju sa mojim srpskim državljanstvom. I posle različitih pokušaja, različitih mogućnosti… Tu je bilo svega. Ne odustaješ, ali svugde si bio i sve si pokušao. To je bio neki, na primer, april, a u januaru se ispunila kvota za zapošljavanje po tim delovima severne Italije i nije bilo mogućnost da dobijem nikako papire. Čak sam pokušavala da otvorim tamo firmu, svašta smo da radili. Da bi na kraju, u avgustu, odlučila da dođem kući i vidim šta mi je dalje činiti. Feragosto, i ovako nema tamo šta da radim. I ja dolazim kući, uz podršku moje porodice, tipa: “Možeš ti šta god smisliš. Probaj, probaj i da otvoriš firmu, možda ti to bude najbolje rešenje ovde u Srbiji, barem privremeno.” To je meni delovalo kao dobra ideja. Ja otvaram firmu u Srbiji, sa idejom da je to privremeno, a tu firmu držim i danas, Salt & Water u Novom Sadu, evo deceniju i nešto. I tako u stvari počinjem da radim, što za sve te biroe koje su htele da me zaposle, ja sad na neki način sam spoljni konsultant. Mada, nisam još na nivou konsultanta, više možda kao outsourcing, gde ja putujem jako tamo, budem kod njih na dogovorima, sastancima, upoznavanju s timom i ostalo, a onda deo toga radim iz Srbije. I ispunjavam do maksimuma onu moju kvotu koliko može da se bude u inostrastvu. I to tako traje jedan duži period. Ja, pritom, ne gledam tamo samo taj deo industrije, nego odmah, pošto sam sad, je li, otvorila firmu, gledam kako oni rade sve ostalo. I procedure, i vode knjige, i koje su im i faze projektovanja. Imam neka iskustva iz ove dve prethodne firme, imam neka iskustva što sam privatno radila u međuvremenu svašta, i to je super neki boost za razvoj svog, mada i solo entrepreneura, ali da naučiš i da organizuješ. Neko vreme sam sama, a onda pošto dosta putujem i pritom idem na sve te sajmove za brodove, za materijale i ostalo, ja shvatam da ne mogu više sama i onda polako širim tim.

Ivan Minić: Taj momenat mislim da je ključan, gde si ti faktički, možda i nesvesno, mada ne deluje mi da je bilo nesvesno, da si negde imala u malom mozgu to, da si ti u suštini gradila mrežu kontakata i potencijalnih leadova i poslova i svega, i da si, OK, tezgarila, naravno, u tom periodu i studiranje i prakse i svega ostalog. Ali, da ti je to bila sjajna polazna osnova za tu firmu, da ona od starta bude bazično održiva, makar za tebe jednu. I to je velika stvar, posebno u situaciji gde ti troškovi poslovanja zbog specifičnosti poslovanja nisu mali. Nije to uzmemo 17 kvadrata i napravimo jedan sto – to je to. Imam struju, internet i mobilni telefon. Ne, ne, ima svašta. Pričaćemo o projektima koje ste radili, ali hajde da prvo pričamo o ljudima. Rekla si kad dolaziš do toga kad shvataš da nije to više one-woman show, nego to mora da bude nešto što će biti sistem koji može da funkcioniše, makar delimično i kada ti operativno ne možeš da se baviš svim stvarima, jer je fizički nemoguće, barem zasad. Na koji način nalaziš ljude? Po kojim kriterijumima biraš ljude?

Kako odabrati prave ljude

Svetlana Mojić Džakula: Na početku imam poziciju studenske prakse i onda manje-više mi ljudi šalju portfolio-CV. Na osnovu toga biram ko mislim da je pritom projektanskom senzibilitetu blizak ovome što ja zastupam. Pričam sa ljudima i na osnovu toga onda ide jedan period studenske prakse i posle toga oni svi ostaju – ne svi, ali većina tih koji dođu na praksu u stvari ostanu. I ja sam tu u početku birala samo po tim kako je to profesionalac. Znači, mora da daje sve od sebe. Pošto je meni to jedan od osnovnih postulata poslovanja. Mora da se trudi. OK, nešto će usput naučiti, ali da ima neku bazu. Vremenom se to potpuno promenilo, jer ja mislim da taj moj pristup je bio, tipa, svi su mi ti ljudi super, ja bih sa njima sedela u kafiću i uživala, a stvarno sam tako i birala ljude u ekipi, da mi bude prijatno sa njima, pored tih ostalih kvaliteta. Međutim, vremenom shvatam da ja ne biram dobro ljude. I u nekom trenutku zapošljavam psihologa koji mi radi sve dalje taj deo HR-a. Radio je sa mnom i sa ostalim članovima tima intervjue. I na osnovu svake nove pozicije ide – prvo ide to slanje portfolio-CV, gde mi biramo neki broj ljudi. Onda ide neko osnovno testiranje da li to stvarno što su napisali u CV-ju i portfoliju znaju da rade i radili su sami. Onda ide razgovor sa psihologom. I tek posle toga ide razgovor sa mnom, taj najuži krug. Zato što je tako mnogo bolje. I tako se pokazalo da ti ljudi nekako mogu da rade i kad ja nisam tu. Ne da mogu da rade, nego fantastično rade i kad ja nisam tu. I da sami razmišljaju, rade proaktivno. Kad je počela sve ovo oko korone, pokazalo se da tim može da bude kod kuće 6 meseci, 8 meseci, da sam ja pritom na porodiljskom, i da nemam problema, da sam sigurna da oni stvarno rade i da daju svoj maksimum.

Ivan Minić: Jedan od razloga zašto sam želeo da pričamo o tome je – prvo, to je evolutivni skok u glavi koji ti se desio u jednom trenutku, koji je jako značajan za svakog ko želi da pravi firmu koja će da prevaziđe taj momenat da zavisi od jedne osobe. A, druga stvar je što si ti u startu, a i danas, u vrlo specifičnoj situaciji da zapošljavaš ljude koji ne postoje. Dakle, niko se nije školovao za to što tebi treba. Školovao se za nešto slično, što možda može kroz vreme, praksu da dovede, ako ima adekvatan način razmišljanja, voljni momenat i ostalo, može da dođe do toga. Ali, u suštini, ti ljudi ne postoje. Niko se nije školovao za to niti se bavio prethodno time. Hajde, možda poneko, ali generalno nije, i to je jako veliki problem, ali je sa druge strane, ukoliko pristupiš tome na pravi način, jako velika prilika da dobiješ ljude koji su – neću da kažem oblikovati onako kako treba, jer to sad zvuči pogrešno, oblikovanje ljudi prema sebi i svojim potrebama znači da si ti možda negde osakatio za dalje procese u životu, ali da ih naučiš važne stvari na pravi način. Ja to često kad pričam sa ljudima, neću sad imenovati neke određeni fakultete, znaju ljudi koji slušaju Pojačalo koji su moji omiljeni fakulteti na tri slova, ali prva stvar koju moraš da uradiš sa tim ljudima kada ti dođu je da im objasniš da moraju da zaborave sve ono što su naučili, jer to ne funkcioniše tako. Ako su pritom osnaženi na fakultetu da misle da su bogomdani i da manje-više ne znaju ništa kao telad, ali imaju kompleks Boga, taj proces je dosta bolan i težak i jednostavno ne želiš da ga prolaziš. Ovde ti dobiješ neki sjajan materijal, sjajnu osnovu i motivaciju. Jer oni ako su se javili, oni to isto žele što ti želela. Možda oni ne umeju, možda neće moći, ali postoji dobra baza. Znaš kakav je fakultet, postoji dobra baza i postoji dobar voljni momenat. I ti sada već imaš dovoljno iskustva da možeš da proceniš prilično dobro ko ti odgovora, ko ti ne odgovora. Pa, svi greše. Greška je…

Svetlana Mojić Džakula: Sem mog psihologa. Ona ne greše. 🙂

Ivan Minić: 🙂 Ali, generalno, ništa nije strašno – problem je ako ti grešiš u 80% slučajeva, onda ne treba da se baviš time. 🙂 Ako pogrešiš jedan od pet ili tako nešto, OK je. Probala si, dala si šansu, neki ljudi se ne snađu. Neki ljudi se ne snađu u datom trenutku, možda bi za dve godine sve bilo drugačije.

Svetlana Mojić Džakula: Kod nas je to veoma dugačak proces. Baš tako što si i rekao.

Ivan Minić: Onboarding ceo ili…?

Svetlana Mojić Džakula: Ceo onboarding. Prvo, zapošljavanje, taj proces traje jako dugo. Mi smo mali tim, nas je šestoro i mi nemamo često raspisan konkurs.

Ivan Minić: Vas šestoro radi ono.

Svetlana Mojić Džakula: Da, da.

Ivan Minić: OK. 🙂

Svetlana Mojić Džakula: To je jako bitno – pritom, meni je core ekipe tu, 3-4-5-6 godina, tako da mi nemamo baš često raspisan konkurs i zato je meni jako bitno da to koga primamo da što više pogodimo. E sad, sam ulazak u struku jeste… Prvih 6 meseci ko god dođe, to je edukacija. Ako je neko sa jako puno iskustva, što nam se retko dešava, ali desi se, pa dođu u tim, onda on zna nešto. Ali, 6 meseci otprilike treba da neko postane koristan, ne isplativ, nego…

Ivan Minić: Upotrebljiv. 🙂

Svetlana Mojić Džakula: Upotrebljiv, e to! I ceo taj proces posle učenja za brodove i ostalo traje. Dobra stvar je što mi radimo u luksuznom sektoru i privatnom. Znači, radimo jedno porodično stanovanje, radimo i stanove, radimo i retail sektor, firme, itd. Naravno, nema tu puno projekata. Biramo, sad već možemo da biramo baš lepo. I to su projekti koji služe i za ljude koji ne znaju puno o jahtama, a znaju o drugim stvarima, da u stvari se uklope u ekipu. I tu su oni stručnjaci.

Ivan Minić: Ima tu još jedna jako važna stvar, barem meni uvek deluje i iz mog iskustva i razgovora sa ljudima koje sam zapošljavao. Ljudi kojima je stalo, koji se trude, koji su došli negde da budu – ja kažem pobednici, ali ne pobednici, radnici koji će da doprinesu, oni imaju potrebu da imaju svrhu, da rade nešto što ima svrhu za tu svrhu za tu firmu. Nije samo stvar ni plate ni bilo čega. OK je onboarding i sve, ali idealno je ako uspeš da napraviš proces koji je takav da on posle mesec dana ne, ali dva-tri već ima nešto čime može da doprinese. Actually, da doprinese. Sad to nešto može da bude neka polufizikalija, koja nije ni važna toliko, ali njemu je važna. Njemu je važna da je on šraf jedan negde doprineo i uradio. Jer tada se oseća delom tima. Dokle god je on potpuno izdvojen ili ona i radi nešto što je… Dokle god ga svi bejbisituju u bilo kom obliku toga, ti nisi deo tima, ne osećaš se tako. Osećaš se odbačeno. Ako imaš taj neki proces integracije, pa nekad možda i biraš projekte da bi imao proces integracije koji je smisleniji, to je vau. I dalje sam u fazonu vas šest rade sve ono – brate, kako? Ali, dobro. Ono što bih voleo je… Ja znam neke stvari koje ste radili. Siguran sam da postoji dosta stvari koje ste radili o kojima ne možete da pričate, jer kao NDA-jevi i sve ostalo, ali one o kojima možeš da pričaš. Već sam jednom rekao, reći ću opet, to što radite je vau. Hajde podeli neke projekte koje ste radili, koji su tebi posebno važni, koje stvarno doživljavaš kao nešto što… Kad bi pravila svoj lični portfolio ili portfolio svoje firme, a ograničeno ti je mesto šta možeš da predstaviš, šta bi predstavila od stvari koje ste radili?

Dizajn aviona, naočara i drugi nezaboravni projekti

Svetlana Mojić Džakula: Naši projekti trajaju dosta dugo. Jahta je jako kompleksan proces. Kompleksna stvar za napraviti. Ja volim to da opisujem ovako. Na primer, mi sad radimo jahtu od 50 m, to je kao 17-spratnica kad uzmeš, pa je položiš. 

Ivan Minić: I ne sme da ima rupu, jer će da potone. Jasno. 🙂

Svetlana Mojić Džakula: E sad, ta 17-spratnica ona je pritom nakačena i na kanalizaciju, i na vodovod, i na struju. U slučaju jahte, to je sve unutra. Imaš unutra kao neku “mini-elektrana”, nije to. Imaš negde da praviš vodu i tankove gde držiš vodu. To gorivo koje pravi struju i kojim ideš. I imaš klimatizaciju, ventilaciju i sve ostalo. Pritom, zgrada stoji, ona je učvršćena za tlo i ne mrda se, i sve je manje-više pod pravim uglom. Ovde je sve zaobljeno, ništa nije pod pravim uglom. Nigde nema standardizovanih elemenata. Pritom se kreće kroz medijum vode i vazduha. Znači, dva medijuma, svako ima svoje karakteristike. I može da bude lepo vreme, a kad bude oluja, isto je kao i pre hiljadu godina. Znači, mi tu nismo mogli ni vodu ni vazduh da unapredimo. Mogli smo da ih zagadimo, ali što se tiče samog napretka kao strukture, nismo ništa uspeli. I u svim tim uslovima potrebno je napraviti tu jednu 17-spratnicu koja funkcioniše potpuno zasebno, sigurna je i funkcionalna. Sve treba unutra da bude smešteno i pritom da bude u nekom nivou luksuza high-end high-end. Tako da to je jako dobar izazov uvek. Radi jako puno timova, sem našeg tima. Znači, mi uvek sarađujemo sa inženjerima mašinstva, koji su specijalizovani za to, sa elektroinženjerima i sad različitim sektorima. Tu ima gomila. Onda sa kapetanima od tih brodova. Šta će gde ko svetlo, kako da bude upaljeno, koja preglednost njemu. Još pritom on sve vreme vozi, pa to mora i da funkcionišu svaka ta ideja u vožnji. I po meni što projekat ima više ograničenja, a ne, tipa, trebalo je za juče i nema budžeta, nego svih tih uslova nekih, to je onda teže, ali zanimljivije. I što imaš teži zadatak, meni je to pokazalo da to možeš bolje rešenje da stvoriš. Kad biram projekte, sad ja mogu da ti kažem da svi moji projekti su kao moja deca, a ima nekih projekata koje mogu da spomenem, koji pokazuju šta smo mi sve to radili i gde smo istraživali i šta smo stvorili. Zajedno, naravno, sa klijentima i tim drugim timovima. Prvo što bih naveo je ova jedrilica koju završili prošle godine od 49 m u Hrvatskoj. To je jedan jedrenjak, koji je počeo pre vremena korone. Ti klijenti su genijalni. Oni su mene nazvali da hoće saradnju. Nisu došli preko preporuke. Znači, oni su naš direktno izguglali, mene i zvali me. I rekli da bi oni za 10 dana da ja siđem kod njih na brod, imaju prazan termin, da na njihovu sadašnju jahtu dođem, da se upoznamo, da vidim kako rade, pa da se dogovaramo za sledeće. To mi je bilo super da ja sledeće nedelje nisam trebala da se porodim i nije bilo šanse da siđem. Rekla sam: “Javite se za 3 meseca.” I bila sam sigurna da se više neće javiti. Međutim, ljudi su sačekali i javili se za 3 meseca. Njih je uhvatila i korona i sve žive stvari. Međutim, oni su u junu prošle godine isplovili. Taj osećaj kada mi silazimo do uvale, to je blizu Dubrovnika, gde je njima ukotvljena jahta. I silazimo i vidim prvi put uživo. Sa mnom radi sestra od ujaka. I nas dve silazimo kolima, to sam za vjek i vjekova zapamtila taj momenat niz porove i vidimo kako se džinovska, sa dva jarbola pomalja. To je neverovatan osećaj. Mi smo tu radili projekat dizajna, radili smo deo exterior stajlinga tog nadgrađa izgled, sa brodoinženjerom iz Hrvatske, koji je radio projekat. I šta smo onda radili? Onda smo organizovali majstore da to sve proizvedu u Srbiji, i da izvezu tamo i ugrade. Tako da je to prva veća jahta gde nismo radili samo projekat dizajna i arhitekture…

Ivan Minić: Nego ključ u ruke.

Svetlana Mojić Džakula: To je još daleko od ključ u ruke, ali, da, na putu toga za enterijer. Volela bih da jednog dana pređemo i te ostale korake što su nam ostali. I oni su nam pokazali u stvari neverovatan optimizam i veru u nas da tako nešto uradimo. Kad ti neko poveri toliki brod i veruje u tebe, onda stvarno moraš da se posvetiš svuda na sve moguće. U međuvremenu radimo neke druge projekte, ali, recimo, da to sad – radimo trenutno četiri jahte različite. Neke smo završili dizajn, pa se sad čeka izvođenje. Neko izvođenje je već u toku, nešto rekonstrukcija. Rekonstrukcije su jako zahtevne, pogotovo za te brodove koji su malo stariji. Na primer, jahta od 25 m, koju sad radimo. Isto radimo izvođenje, jer tu se ne zna šta je sa zidovi. Ti zidovi – to su drvene pregrade. Ti možeš samo to da očupaš, da bi video kuda prolaze struja, voda i sve ostalo. I na osnovu toga mi imamo neki projekat, ali kako se to radi u tom trenutku, tako se rešava stvar po stvar. I kod rekonstrukcija generalno i ovih kopnenih, tu čak i Nemci ostavljaju nekih 20% gde je moguće izmena, a znamo gde su Nemci, neplaniranih stvari, jer tu se stalno ponavljaju situacije. Ima čak studija ili inženjerskih timovi koji neće da rade rekonstrukcije, jer je i to opet sve iskrivljeno, sve je tako kompleksno. Neki su se sistemi prestali proizvoditi. Ti ne možeš sad otvarati ceo sistem da bi stavio drugačije WC šolje, nego onda nešto moraš da zadržiš, da smišljaš. Tu sad ima raznih komplikacija.

Ivan Minić: Volite sebi da komplikujete život. OK, razumeo sam.

Svetlana Mojić Džakula: Drugi projekat koji nas je prvi put možda – ne možda, nego prvi put se čulo za nas, recimo, ovde, to je projekat Boinga 787 za privatno korišćenje. Radili smo sa completion centrom iz Londona tri aviona. Tri dizajna aviona. Taj konkretno je odneo nagradu 2014. u Londonu, Aircraft – International Aircraft & The Yacht Award. Tako nešto se zove, sad mi je stao mozak, ali tu svetsku nagradu za dizajn aviona te godine. I tu je ono gde se industrija u stvari pokazuje i gde se svi javljaju sa svojim projektima. Mi smo tamo bili potpuni autsajderi. U tom trenutku nas ima dvoje u timu. A ja volim da napomenem da su tamo bili Lufthansa i tako neki timovi. I to je onako bilo – i sad kad razmišljam, to mi je potpuno neverovatno. Ali, šta smo mi uradili? Mi smo sve što je standardno da se radi tako, mi smo sve preispitivali i rekli zašto bi moralo tako. I onda naš avion nije simetričan kad se uđe unutra, što ono nezapamćeno da je tako neko radi. To prati neku liniju, prostor teče, igra svetlosti. Ima tu različitih delova koncepta, ali je to generalno kad se pogleda nešto potpuno drugačije. I mislim da je to u stvari što je drugačije zato i prepoznato. Jer te industrije su generalno dosta trome. To su timovi koji jako dugo rade u toj industriju, imaju malo izlazaka iz industrije i onda nekako imaju svoje standardizovana rešenja. Daleko od toga da su oni – oni su i dalje fenomenalni u tome što rade, ali u toj svojoj oblasti nekako su se ušuškali.

Ivan Minić: Dobro, imaš dosta ljudi koji prosto ne žele da dobiju nešto što je isto kao i sve ostalo, bez obzira što možeš da promeniš oplatu ili materijal koji se koristi unutra. Jednostavno želi da ima nešto drugačije. Ali, ono što sam 100% siguran, to je da, bez obzira na to što je vaš predlog bio drugačiji, niste zbog dobili nagrade. Dobili ste nagradu što je bio fantastičan.

Svetlana Mojić Džakula: Taj sam izlazak industrije, ja na tome jako potenciram, jer lako je uljuljkati se, a sa tim nekim zadacima koji su malo drugačiji, pogotovo u ranim fazama razvoja, u mom slučaju firme, tih, recimo, prvih 5 godina, to je nešto što je jako doprinelo. Jeste možda malo stresnije, veći izazov, treba više da se radi, a definitivno te mnogo više oblikuje i naučiš iskustveno iz takvih stvari. Jedan od takvih projekata su naočare protiv jet laga. To je startup. Jedan od vlasnika je odavde, iz Beograda. I otvorili su firmu u Holandiji. Napravili su naočare, sad ja kako da najbliže to objasnim bez vizuelnih ovde pokazivanja, to je… Jedino slično tome u tom trenutku je bio onaj Google…

Ivan Minić: Glass.

Svetlana Mojić Džakula: Glass, tako nešto. Šta to radi? To znači kada menjate vremensku zonu, pošto je dokazano, oksfordski naučnici su još davno pokazali da puštanjem plavog dela spektra kroz zenice može da se utiče na bioritam čoveka. I na osnovu toga, ako je tamo, recimo, duža noć, pa su onda ljudi depresivni ili kada menjaju vremenske zone, da pomoću toga – oni su napravili aplikaciju za to koja šalje signal naočarima i te naočare puštaju par puta u toku dana plavi spektar vama u zenice i vi mnogo lakše se prilagodite vremenskim zonama i ostalo. Njima je neko radio prvo dizajn tamo u Holandiji, ali oni time nisu bili zadovoljni. Jer projekat… To je totalno inovativna bila stvar i trebao je takav da bude i dizajn. I onda su oni tu iz ekipe osnivača mladih preduzetnika, Udruženje mladih preduzetnika Srbije, gde sam i ja bila jedna od osnivača, i tako smo se i znali. Oni su došli jedan dan i rekli: “Mi jako volimo to što ti radiš. Sviđa nam se. Hajde da ti nama dizajniraš naočare.” Hajde. I onda smo tu imali istraživanje, ispitivali smo ljude koji nose naočare, išli da isprobavamo po radnjama, pravili od metala, itd. To je trajao jedan proces. Upoznavali se sa njihovom celom pričom. Njima su, inače, KLM-ove stjuardese i avio-piloti bili zamorčići za taj projekat prvi. 🙂 I mi smo napravili to. Razvio je sam taj plastični deo, kalupe tim iz Nemačke. Oni su to proizveli i uspešno su dobili razne fundinge i ostalo, a mi smo za taj projekat dobili Red Dot. To je posebna stvar. Pogotovo to kad izvadiš i probaš, i ta kutija i ostalo. Baš je onako… Trajalo je, ali je vredelo. Šta imamo još od takvih stvari pre nego što pređem na ove stambene? Mogla bih da kažem, recimo, još jedan od takvih iskoraka je dizajn luksuzne tuš kabine za jednu italijansku fabriku. To su znači tuš kabine cenovnog ranga 4-5.000 evra. Ja sam kad sam završila fakultet dugo radili sa jednim inženjerskim timom iz Italiji koji je mašinski tim. I oni su razvijali različite proizvode, različita rešenja i za auto-industriju i razne druge, a trebao im je neko ko bi im to izdizajnirao da to izgleda kako treba.

Ivan Minić: Italijanima je trebao neko ko bi izdizajnirao? Više me brine taj mašinski deo kod Italijana, ali dobro. 🙂

Svetlana Mojić Džakula: 🙂 U svakom slučaju ja sam im dizajnirala to. To je dosta izazovno zato što ne možeš od svega uvek dobiti super dizajn. Lakše je napraviti – dizajnirati dobru jahtu nego kantu za crevo. Ali, tu sad ima raznih stvari. To je bilo super za početak meni i oni su preporučili fabrici. Onda sam išla tamo da se upoznajem i sa njima, načinom rada, svime. Da bi sledeće godine u Milanu naletela na našu tuš kabinu. Mislim, znala sam da će biti izložena u Milano Salone del Mobile. Znači, svetski centar dizajna tih tamo sedam dana. Mi smo dizajnirali kadu koja je… Ne, nije kada, nego tuš kabina. Pod te tuš kabine je zakrivljen i odstoji od zemlje, što u tom trenutku niko nije radio. Oni su prepoznali to kao dobro rešenje i to proizveli. Bili na raznim sajmovima. I taj osećaj da u stvari naiđeš na svoj proizvod negde na takvom događaju koji ravnopravno parira ostalima, a gde smo moj tim i ja to dizajnirali i izvedeno je stvarno tako, to je onako baš jedan boost za dalji rad. E sad, pored toga, ima različitih privatnih stanova, hotela, privatnih kuća koje smo radili. Sad mogla bih ovako ja do sutra. Kad počnemo o projektima, to je kao i o deci, možeš do sutra da pričaš šta smo sve radili i kako. 🙂 Što se tiče jahti, u ovom trenutku ja mogu da kažem da radimo -završili smo jedan otvoreni katamaran od 25 m za krstarenje po hrvatskim ostrvima, koji je totalno space dizajn. Super je klijent i dopustio nam je baš da se igramo. Jedva čekam da ga proizvedu. Radimo tu rekonstrukciju te jahte od 25 m, radimo jednu jahtu od 50 m ceo projekat. Radimo jedan katamaran od 16 m, ovde završavamo, to je već u proizvodnji. Sad tu ima više projekata, ali, kažem, to traje po nekoliko godina, tako da se preklapaju različite faze. U mom timu ljudi su organizovani tako da je svako u nečemu mnogo bolji od mene, a bolji i od drugih. Pa, onda ima ko je za tehnički deo, ko je za osvetljenje, ko je mag za vizuelizacije. I onda svi u stvari moraju da učestvuju u nekom svom segmentu.

Ivan Minić: I dalje vas ima šest. I sve to radite. 🙂

Svetlana Mojić Džakula: Da. Jedna je završila ekonomski, ona nas drži na zemlji i nas pet koji to radimo, da. 🙂

Ivan Minić: Mislim da je ova priča koju si podelila divna na mnogo načina. Daje nadu da… Često kada pričamo o tome šta ljudi odavde rade za inostranstvo, toga ima dosta i naročito u IT, softverskoj industriji, itd. Ima sada sve više i u ovim ostalim, klasičnim industrijama, ali to je opet neki outsource. Retko je to autorska stvar. To je više taj momenat jeftine radne snage i u principu na tome se završava. Negde imaš dobrog inženjera, koji je te košta značajno manje, imaš relativno veliko prostranstvo da možeš da napraviš proizvodni pogon koji nije nešto preterano skup u startu, dobiješ i možda neku subvenciju, dovezeš mašine, praviš svašta nešto tu i to funkcioniše. Ali, to u principu nema nikakve veze ni sa lokalnom privredom, niti daje bilo kakvu veću vrednost celoj priči. Ti ljudi su obučeni da možda koriste te mašine i sve to, ali oni neće sa tim znanjem pokrenuti nešto svoje. Vrlo često ta fabrika nikad neće proizvesti nešto što je ona projektovala. Ona će samo uraditi neki deo koji neko drugi smislio. Ima i drugih slučajeva i trudimo se da ih dovedemo i da pričamo sa njima. I kroz prethodni i kroz ovaj projekat, naravno. Ali, taj momenat – tvoj način na koji si ti uradila sve te stvari za toliko malo godina, za toliko malo ljudi je jedna prava inspiracija i beskrajno ti hvala na tome što si to podelila. Za sam kraj bih voleo da te pitam… Prošle je 10-ak godina otkako si ti gazdarica, pored svega ostalog. Prošlo je nekoliko godina otkako si mama. I prioriteti se u životu menjaju. Ti si, vidi se, celim bićem zaljubljena u ono što radiš. Vidi se iz aviona. I ne mogu da kažem da mi nije jasno zašto, vrlo mi je jasno zašto. Mislim da bih umro kada bih ušao u tuš kabinu koju sam ja projektovao. Prvo mislim da bih umro u procesu projektovanja tuš kabine, ali onda kada bih zapravo to negde sreo i dodirnu i iskusio tako nešto, mislim da bi to bilo vantelesno iskustvo. Ali, šta je dalji plan? Ako postoji dalji plan, ako nisi u fazonu nama je dobro i živimo u trenutku, a ne deluješ mi kao osoba koja nema plan.

Neverovatni planovi za budućnost

Svetlana Mojić Džakula: Hvala za poziv. Ja stvarno uživam kada pričam o projektima, pogotovo kad dobijem ovako mogućnost da podelim, a tebe pratim redovno, tako da je još veći nivo zadovoljstvo. Imam različite planove, imam puno planova. Konkretno, mi imamo jedan projekat, našu bebu, koji još nije, nažalost, realizovan, a to je projekat plutajućeg hotela sa katamaranima-apartmanima, koje smo razvili kao jednu opciju, mogućnost za ljude koji uživaju na unutrašnjim vodama na vodi. Jer otkad sam se vratila da živim opet ovde u kopnenim predelima, stalno gledam koliko u stvari mi propuštamo šansu da budemo povezani na pravi način sa tim vodenim površinama. Konkretno, već u Srbiji imamo neverovatne mogućnosti, gde nije razvijena infrastruktura. I mi smo razvili taj projekat, dobili razne nagrade i silnu medijsku pažnju. Bukvalno svuda na svetu. Discovery nas je zvao da snima emisiju, pa smo mu objasnili da to nije još napravljeno. Gde u stvari vi imate taj centralni hotel i onda postoje plutajući apartmati koji se iznajme, to su boathouse, i kojima se ide okolo i sam biraš gde ćeš da budeš u prirodi, itd. To je projekat koji smo mi potpuno razradili i ja se nadam da ćemo u nekom trenutku biti prepoznati od strane klijenata koji žele s nama da razviju taj projekat, on je razvijen i već za proizvodnju, da proizvedu taj projekat. Znači, da ga vidim na vodi. Jer će to značiti da na neki način sam i doprenela povezivanju, ja i moj tim, povezivanju ljudi sa mogućnostima ovde koje imaju. Jer naša vizija je da u stvari povežemo ljude, da ljudi uživaju u najsavremenijoj tehnologiji, ali da budu mnogo više povezani sa prirodom nego što su to danas.

Ivan Minić: I vodom. 🙂

Svetlana Mojić Džakula: I vodom. Druga stvar je definitivno nastavak borbe za edukaciju stanovništva o tome šta je arhitektura, o tome koliko je to bitno, jer mi znamo da svi mi, ti i ja, u narednih 30 godina 27 ćemo provesti u zatvorenom prostoru. Mi ne možemo na puno toga u životu da utičemo, ali na to gde mi provodimo vreme, gde radimo i gde se odmaramo na to možemo. I da je to jedna ozbiljna stvar kojoj treba pristupiti na pravi način i gde treba u stvari razmisliti, raditi sa obučenim ljudima, sa profesionalcima, da stvorite ono što vam treba, da ljudi shvate – pogotovo unutrašnja arhitektura nije biranje žutih i zelenih zavesa ili saviću sa tri jastučića, posle druga dva. OK, super je za do it yourself, šta možeš sam da uradiš, da doprineseš, ali za neki stvarni razvoj prostora, da je to bitno i da se tome treba posvetiti i to mi je cilj.

Ivan Minić: Hvala ti puno što si bila i podelila priču.

Svetlana Mojić Džakula: Hvala tebi.

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali i gledali. Kao i dosad, sva pitanja, sugestije, komentare ostavite na za to predviđenim mestima na društvenim mrežama i na Youtubeu. Ja se nadam da vam je bilo zanimljivo, meni je bilo beskrajno, beskrajno zanimljivo i zabavno. Jednog dana ću probati makar tu tuš kabinu. 🙂 Hvala vam puno na pažnji. Mi se, kao i uvek, čujemo i vidimo naredne nedelje.