Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Realizaciju Pojačalo podcasta već duže vreme podržava kompanija Epson a od nedavno smo za vas pripremili i nešto posebno. Naime, nova fiskalizacija podrazumeva da mnogo veći broj nas mora da se bavi ovim pitanjem i mnogo je nedoumica, mnogo je nedovoljno detaljno objašnjenih informacija. Mi smo se potrudili da na jednom mestu, na sajtu novekase.rs objasnimo baš sve što može da vas zanima i damo odgovore na sva pitanja što se tiče same fiskalizacije, što se tiče ko je obveznik kao i na koji način možete iskoristiti subvencije koje država daje. Takođe, dali smo i neke preporuke uređaja koje možete da koristite. A tu je i webinar, gde za nekih 30-40 minuta, možete otprilike da dobijete vrlo jasnu sliku o tome šta nova fiskalizacija podrazumeva za sve nas. Takođe, treba reći i to da je kompanija Epson, osim POS uređaja, koji su ovde u centru pažnje, proizvodi štampače u svim mogućim oblicima, veličinama i namenama, kao i već 20 godina najbolje projektore na svetu, a više o tome možete videti na epson.rs  

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Dobro došli. Biće ovo jedna neobična epizoda Pojačalo podkasta. Naime, mislim da je današnji gost fizički najmanja osoba koja je bila u podkastu. I to meni dosta otežava moj zadatak, jer moje prvo pitanje, čuveno Munchmallow pitanje, uvek je bilo šta si htela da budeš kad porasteš, a pošto ti nisi porasla, onda tebe moram da pitam šta si htela da budeš kad odrasteš. Ivana, šta si htela da budeš kad odrasteš?

Kad porastem biću…

Ivana Popović: Detektiv. 🙂

Ivan Minić: Dobro, zašto?

Ivana Popović: Pa, zato što je to zanimanje puno avanture. A, možda bih mogla i da odrastem, odnosno porastem uz to. 🙂 Možda bih više vežbala ili igrala košarku. Možda je trebalo da budem košarkašica. 

Ivan Minić: Da, sa tom visinom bi to sigurno bila veoma uspešna avantura. Mislim, ko prati tvoj Instagram, a gomila žena prati…

Ivana Popović: I muškaraca.

Ivan Minić: I poneki muškaraca, imao je prilike da vidi da si ti prethodnih meseci prolazila kroz razne vrste avantura, između ostalog, i nekih koje su bile u najmanju ruku čudne. Tako da možda ti negde kroz ovo čime se danas baviš proživljavaš i taj detektivski deo svoje ličnost.

Ivana Popović: Ja sigurna da je tako. Zato što mislim da detektiv sam po sebi mora da bude avanturista i da bude znatiželjan, a ja sve samo ne osoba koja miruje, posebno mentalno. Tako da verujem da sam ja detektiv svaki dan u svojoj glavi, pa ponekad i u poslu, što rezultira nekim dobrim i projektima i generalno životnim avanturama, introspekcijama. Tako da sad kad nešto razmišljaš, baš kad si me sad to pitao, ja mislim da jesam ja detektiv, odnosno detektivka danas. Samo možda neka moderna. Digitalna!

Ivan Minić: Digitalna detektivka, da. Digitalna, kreativna detektivka. Ljudi koji u principu nisu upoznati sa tim što radiš, možda neke prepoznaju i tvoj lik, možda znaju neke stvari koje si radila, neke tvoje radove, ali ne znaju da ti stojiš iza njih, ne znaju čime se ti baviš, pa hajde da im odmah na početku posložimo to. Šta je to što ti radiš?

Čime se bavi Mali Iv

Ivana Popović: Pa, najlakše mi je da kažem da sam grafička dizajnerka. Zato što je to nešto što je ja zapravo radim proteklih dobrih 10 godina. A, ako bih rekla da sam dizajnerka, onda bih mogla da kažem da se time bavim već 20 godina. Ali, nekako čini mi se da sam ljudima najprepoznatljivija po upravo grafičkom dizajnu i grafičkim vizualima, rešenjima, storytellingu koji nekako provlačim kroz grafičke vizuale, a sve to objavljujem kod sebe na blogu, odnosno Instagramu. Tako da kada bih nekako probala u dve reči sebe da predstavim, rekla bih da sam kreativac. Jer mislim da to kao kreativac obuhvata sve ono što smo rekli malo pre: i biti detektiv, i biti dizajner, i grafički dizajner. Sve pomalo, a sve se vrti oko te kreative.

Ivan Minić: Tvoj neki lični brend, koji je prilično prepoznat već duže vreme, je Mali Iv. Osim iz očiglednih razloga, zašto Mali Iv i kad je Mali Iv nastao?

Ivana Popović: Pa, baš iz očiglednih. Ekipa sa kojom sam se družila pre 11 godina, kada je u stvari blog i nastao i taj nekako nadimak Mali Iv, svi su me zvali ili Iv, niko me nije zvao Ivana, ili su me zvali Mali iz očiglednih razloga. Ne Mala, nego Mali. I onda je bilo nekako: Moram da smislim neko ime za neku Facebook stranicu, jer su me ljudi pitali da napravim neku stranicu koja eksterna, van mog privatnog profila na Facebooku, i da jednostavno tu čuvam tu neke recepte, vizuale i sve što sam u tom momentu kreirala, a najviše se odnosilo na fotogorafiju. I onda je bilo: Šta sad da izmislim? Hajde da neka bude Mali Iv zato što ljudima će biti jasno o kome je reč, jer tako me zovu i to je ostalo od 2011. do danas. Znači, do danas je ostalo kao Mali Iv. I moram da ti kažem, dosta često se zapitam da li je vreme da promenim to zato što više jesam ostala fizički mala, ali ne i po godinama, godinicama, i nekako mentalno sam odrasla. A, s druge strane, to je nekako prepoznatljivo i baš je zvučno. I morala bih da rebrendiram sebe u potpunosti, a mislim da možda nema potrebe za tim zato što stojim svakako iza svog imena i prezimena uvek, i to sam ja, lik koji se ne menja. E sad, to što me znaju da li po domenu ili stranici na Instagramu, i dalje me svi zovu Iv. Retko ko me zovi Mali. Tako da može i da ostane.

Ivan Minić: Nemoj brineš ništa. To ti je moje mišljenje.

Ivana Popović: Koliko je konsalting? Besplatno? 🙂

Ivan Minić: Iz mog ugla nekako, u tom periodu kada si ti to krenula da pišeš, deliš, oplemenjuješ fotografijama, vizualima i ostalim stvarima, nekako je meni to delovalo kao Pinterest pre Pinterest. I postojao je određeni deo vas blogera u tom periodu, koji ste svako iz svog negde ugla se bavili nekim temama estetike. Ti si mnogo više od ostalih išla na tu temu dizajna, enterijera, pa i kuvanja recepata, svih tih stvari.

Ivana Popović: Upravo!

Ivan Minić: Mnogo više nekako devojaka je išlo u nekom smeru mode, nakite, kozmetike i sličnih stvari, ali meni je ovo što si ti radila i još nekoliko devojaka bilo posebno interesantno zato što mi je u to vreme kada smo, kao i danas, po mnogim pitanjima zaostajali za svetom, delovalo svetski. I bilo mi je simpatično, interesantno. OK, verovatno nije baš sve potpuno odgovaralo mom senzibilitetu, niti sam ja bio idealna publika, ali jeste bilo jako zanimljivo i jeste bilo vrlo inspirativno. A, posebno mi je bilo interesantno što nekako sam ja uvek to doživljavao kao da je štap i kanap, a da na kraju ispadne jako dobro. I uvek sam cenio to. Svako može u idealnim okolnostima, sa fantastičnim timom i gomilom novca i ozbiljnim budžetom, da napravi nešto što je vau. Ali, oni pravi kreativci uspevaju da to izvuku iz okolnosti u kojima nije sve idealno. Zato mi je to kod tebe bilo jako interesantno. Ti si, dakle, inspiraciju za to dobila tako što su te ljudi naterali da kreneš na tu stranu.

Ivana Popović: Da, baš to. 🙂

Ivan Minić: A, kako si ostalo uz to kroz neki duži vremenski period, sada u različitim formama? Naravno, forme su se menjale, mediji su se menjali, kanali su se menjali, ali u suštini ti sličnu stvar radiš dok odrastaš ovih 10 godina. 

Ivana Popović: Pa, sve je počelo od toga što sam, kad sam bila u Kovača u emisiju rekla sam da smo mi svi Minićeva deca, što jeste tačno. I zaista sam ceo svoj život na internetu. Nekako tad je, ne znam šta je već tad bilo aktuelno, ali prva stvar koju pamtim jeste čuveni We Heart It, koji ja mislim da on i danas postoji. Nekako on je bio preteča Pinteresta, gde si imao taj infinite scroll nekih prelepih fotografija, koje su bile ili krunisane nekim lyricsom ili nekim kadrom zanimljivim ili kombinacijom ili due it yourself projektom. I ja sam shvatila da mene to toliko vozi i toliko boostuje i motiviše u bilo kojoj sferi svog života, da sam prosto bila očarana time i nisam mogla da se dovoljno zasitim toga i stalno sam vrtela, vrtela, vrtela. I onda nekako ja mislim da je to potpuno normalno, s obzirom da sam kreativac i da sam odrastala kao kreativac, da je sledeći korak bio taj hajde što sad ja nešto sama ne napravim, kad sam već toliko inspirisana i toliko ideja imama. I onda je sve to krenulo sa najobičnijim nekim receptom. Prvi put sam uzela da kuvam ikada sama. I to što sam skuvala je bilo baš super i super je izgledalo. Ja sam to nešto dekorisala na tanjir. Naravno, sad kad to pogledam je smešno, ali tad je bilo vau. I upravo to – štap i kanap u kuhinji bez svetla. Neko žuto svetlo, ja sam nekim prestarim idiotom to fotografisala, okačila na Facebook i kao: Hej, ljudi, evo neki kul recept! Zanimljivi sastojci! I ljudi su tad krenuli potpuno – gomila nepoznatih ljudi da se javlja. Tad ja mislim da nije ni bilo podešavanja onog privacyja, šta je public, šta je za friends. 

Ivan Minić: I to je bilo vreme kad smo zapravo imali reach kad objavim nešto. 🙂

Ivana Popović: Da! Zapravo, i neki like i komentara, itd. Ne samo emoji. 🙂 I tako je to krenulo, gde su ljudi bili kao: Hajde, dobro, na Facebook stranu. Onda je krenula Facebook stranica i ja sam shvatila da mene – tad sam već uveliko bavila grafičkim dizajnom i studirala sam dva fakulteta. Na drugom faksu sam učila čak i programiranje. Znači, haos. I bilo je: Što sad ja ovo što sam naučila preispobala sam, nešto malo neki kod da prepravim. Ja sam tad bila, u stvari i dalje mi je blog na Blogspot platformi. I kao malo je nešto kod, malo čačkala tamo, ubacivala dizajn i da napravim sebi blog. I napravim ja sam sebi blog. Kao vau, imam jedno fenomenalno prazno platno, koje se nalazi na internetu. Znači, može ceo svet to da vidi. Ja sad mogu da kreiram šta god želim. Hajde da to ne budu samo fotografije recepata, nego i neke zanimljive stvari i preporuke, da pišem filmovima i muzici. I to je tako krenulo. U vreme kada je Blogosfera bila kod nas prilično živa, u pravu si, mene su ljudi baš teško svrstavali u jednu kategoriju. Jer u stvari kategorija, stvari o kojima sam ja pisala nije uopšte postojala kategorija za to, a to su i dizajn najviše, pa enterijeri, pa filmovi, muzika, ponekad su se i recepti, naravno, dešavali. Ali, uglavnom taj neki život i oni nisu znali kako to da svrstaju. Onda je bilo kao lifestyle bloger i to je tako ostalo. Meni to nešto nije specijalno pomoglo da se ja nešto snađem u nekoj niši. Nisam imala svoju nišu, mene su pratili svi živi ljudi, i žene, i muškarci, raznoraznih i godišta, i raznoraznih zanimanja. Jer stvarno sam pisala o svemu i svačemu i samo sam rekla: Ne želim da sam u nekoj niši. Pišem o onome što mene inspiriše i meni je to dovoljno. I ta receptura, koja je bila tad aktuelna, i dan-danas je aktuelna. I to je odgovor na ono pitanje kako – evo mene danas u 2022, kreiram na vrlo sličan način, po istoj recepturi stvari, samo mnogo više probrane. U smislu, i dalje su to ogranske stvari i stvari o kojima ja svakodnevno razmišljam. Nemam strategiju za svoj Instagram, niti ono o čemu pišem, ali pišem malo pažljivije. U smislu, uhvatim se neke teme, pa onda razmišljam, pa onda pitam ljude, pa delimo diskusije, pa onda izvlačim zaključak iz toga. Tako da je sve mnogo smislenije, a i estetski na mnogo višem nivou nego tad nekad kad sam fotkala sa idiotom u ćošku kuhinje. Mislim, i dan-danas fotkam u svojoj kuhinji, samo što je to mnogo…

Ivan Minić: Mnogo lepša kuhinja. 🙂

Ivana Popović: Mnogo lepša kuhinja. 🙂

Ivan Minić: Dobro, pričaćemo o svemu tome što danas radiš i pričaćemo ceo razvojni put, ali krećemo od toga kad si bila baš mala, još manja nego što si sada, iako je to teško zamisliti, šta su bile prve stvari koje su te zainteresovale? Htela si da budeš detektiv, to je sve OK, ali…

Ivana Popović: Zbog filmova. 🙂

Ivan Minić: I zato što su imali kul mantile verovatno i pse, mada ti voliš mačke iz nekog neobjašnjivog razloga.

Ivana Popović: E, imala sam psa 17 godina. Nemoj tako! 🙂

Ivan Minić: I sada imaš dve mačke. Kada krene i predškolsko i osnovna škola, negde si okružen raznim nekim zanimljivim sadržajima. U tom periodu kad smo bili mladi, imao si i obrazovni program, koji je zapravo služio nečemu i davao ti neki kvalitet i interesovao te. Odnosno, omogućavao ti je da se zainteresuješ za neke teme. Šta je tebe zainteresovalo kroz osnovnu i srednju školu? Šta te je vuklo? Šta ti se sviđalo? I ko su bili ljudi koji su ti na neki način bili uzori, svetionici, onim koji su ti pomogali da kod sebe osvestiš neke stvari koje su ti kasnije bile značajne u životu?

Od odlikašice do pobegulje

Ivana Popović: Pa, moram da ti kažem da ja nisam previše zadovoljna ni tadašnjim obrazovnim sistemom kod nas. Zato što sad da me pitaš sa 35 godina šta sam ja to izvukla iz svog školovanja da mi je značilo danas – iskreno, možda mogu par stvari da kažem. Eto, to mi je pomoglo i to sam naučila i danas koristim. Verovatno sam zbog toga bila odlikaša od osnovnoj, a pobegulja u gimnaziji. Međutim, imam razlog što sam toliko bežala sa časova, jer sam crtala ceo dan. Ali, sećam se da oduvek su na mene uticala najviše stvari iz pop kulture. I to je nekako, iako sam stvarno jesam bila dobar đak i učila sam i bila sam vredna i nekako moji roditelji u principu nisu imali nikakve probleme što se tiče škole, jer sam volela da idem u školu i nisam prolazila ni kroz kakve probleme, ni generacijske, ni tinejdžerske, nego jednostavno samo sam mnogo više toga upijala iz kulture okolo, odnosno van škole. I sećam se da u jednom periodu sam bila strastveni gejmer. Između ostalog, zato sam i bežala sa časova, da bih mogla da po igraonicama igram igrice. I nekako je meni ceo taj svet, koji je bio van ovog u kome mi živimo, bio mnogo zanimljiviji i vukao me je na tu stranu utoliko da sam želela da se bavim ilustracijom. I da crtam, i da projektujem, i da crtam scene, i da crtam likove, i da živim u toj nekoj mašti. I onda kada sam počela da spoznajem filmove na neki mnogo zreliji način, sve te scene, karakteri, ljudi, boje, sve me je to sve više i više nadograđivalo ne samo maštu, nego i želju da se ja uključim nekako direktno u sve to. Ja mislim da se tada rodila cela ideja da se ja bavim ilustracijom i da se bavim grafičkim dizajnim, generalno dizajnom. Jer ja sam, iskreno, sa 14-15 godina i dalje bila klinka koja imala neku naznaku čime bi volela da se bavi, ali nije to bilo toliko oblikovano u mojoj glavi, kao: E, sad želim da baš budem to! Nego znam da bih nešto kreativno, neki crtež, neki dizajnu. Videću šta ću. I moj put je bio vrlo zanimljiv, gde sam se ja opirala ne samo društvo i ne samo profesori, učitelji i roditelji, nego generalno verovatno sama sa sobom, gde ja želim da isteram to – da budem dizajner i da budem umetnik, a svi oko mene kao: Od toga nema leba! Bolje budi fizioterapeut, od toga se ima para! To je ludilo! Ja ne mogu hemiju da podnesem, biologiju, ne znam šta je sve tad bilo aktuelno. Tako da sam ja išla kao buntovnik sa tih 14 godina i dalje protiv svih i ja kao ja sad hoću da budem umetnik, ja sad da bežim sa časova, idem, sednem u obližnji  i crtam tri sata i odlučujem se da se spremam za arhitekturu, jer odlučila sam – želim da budem arhitekta i da projektujem enterijer. Tako da je to bio neki put, gde sam konstantno bila u nekoj borbi sa vetrenjačama oko svega i drugih ljudi koji su mi savetovali da od toga nema karijere, ali ja sam neki buntovnim, ali tihim načinima uspevala da nekako se izborim za sebe. I do, recimo, fakulteta nisam imala nikakve uzore. Ne znam zašto. Vrlo često me to ljudi pitaju, ja ne umem da odgovorim na to pitanje. Meni su i dan-danas uzor moji roditelji, što iz kreativnih razloga, što iz životnih. Kad vidim kakvi su roditelji, kako su dvoje dece odgajali, meni je to kao: Svaka čast! Želim da budem vi kad porastem!

Ivan Minić: I ja se nadam da ćeš da porasteš. Ja verujem da je taj period tvog odrastanja i to kad imaš dete koje može da se sakrije po kući, iza natkasne, da je to veliki problem. Hteo sam sve vreme, dok pričaš, sve vreme hoću da ti postavim pitanje Beverli Hils ili Nestašne godine, ali iz svega navedenog vidim da su Nestašne godine verovatno bile dominantne u tom periodu.

Ivana Popović: Apsolutno! 🙂

Ivan Minić: Da, Drezik verovatno.

Ivana Popović: Zapravo, ne! Ne, ne! Uvek su bili ti neki alternativni likovi koji nisu bili glavni, nego su bili po strani, ali su morali da budu alternativni. Tako da ne mogu da se setim imena svih njih, ali uglavnom su bili urbani, dovoljno mračni, alternativni, ali nisu u centru pažnje i ne lože se sve cice na njih. Tako da nije bio Drezik.

Ivan Minić: Dobro, dobro. Dolazi negde vreme kad treba da se opredeliš šta ćeš da studiraš, kako ćeš da studiraš, treba da vidiš na koji način ćeš da se pripremiš za to, ako si već bila sklona tome neprisustvovanju nastavi u srednjoj školi, to obično povlači i da sama priprema za faks mora da bude mnogo ozbiljnija. O čemu si razmišljala? Pominjala si sad arhitekturu, ali šta su ti bile opcije, teme za razmišljanje, kako si uopšte rezonovala u tom trenutku?

The Sims kao inspiracija za karijeru

Ivana Popović: Moj rezon je bio The Sims. Čoveče, imaš da gradiš kuću, pusti igricu. 🙂 Mene to uopšte nije zanimalo. To ima i taj meme i sve to već poznato među našom generacijom koja je kao luda tada igrala Sims. Svi sednemo i znali smo sve one šifre, je li. Nakupimo se para i onda gradimo kuću tri dana. I kad sagradimo, mi umesto da igramo, mi kao: Idemo na ovaj nivo sve ispočetka. I meni je to bilo toliko fascinantno to građenje, slaganje i pravljenje nečega, gde neka osoba, ljudsko biće može da živi, da je to polako meni se uvuklo pod kožu i kao: Što ja ne bih nešto pravila i u stvarnosti, realm u svojoj sobi. Sva sreća, pa je moj tata iz hobija se bavi stolarijom i onda sam ja od malih nogu uz njega bila, uz alate, sve moguće tehnike, majstorisanje. I meni je to bilo pri ruci, kao hajde, kreni da praviš nešto. I ja sam shvatila, naravno, IKEA katalozi koji su ljudi donosili iz Mađarske i šta sve ne, listanje, maštanje, slaganje u svojoj glavi. LEGO kocke! Kad pomislim, sve te stvari koje su malom detetu, maloj Ivini pomogle da nekako razbukti svoju maštu i kaže: E, šta god da slažeš sa kockicama ti ćeš to kasnije moći da radiš i u stvarnosti, da kreiraš za nekog da tu živi. I to je krenula ideja o arhitekturi. Između ostalog, znala sam da ima i crtanje. Da moraš dobro da crtaš da bi bio arhitekta. Meni je sve to bilo jako zanimljivo. I ja sam odlučila nekako u svađi ne glasnoj, nego više mentalnoj, sa svojim roditeljima, kao: OK, hajde da se nađemo na pola puta. Ja ću da budem umetnik, ali hajde baviću se nečim što ipak možda može da donese neku lovu i mogu da živim od toga. Eto, ja ću da budem arhitekta. Tako da sam se ja spremala ozbiljno za arhitekturu. I stvarno to što sam bežala sa časova poslednje godine je bilo najviše zbog toga što sam htela da idem da crtam i samo da crtam. Stvarno me fizika nije zanimala.

Ivan Minić: Zato i nisi upisala građevinu, kako to dolikuje! 🙂

Ivana Popović: Sad sam to htela da kažem, da! Ali, dobro, hajde sad! Ne može sve! Na primer, sociologija mi je bila omiljeni predmet i srpski jezik. Čudno! 🙂 Uglavnom, to mi je bio prvi i verovatno najveći fail u životu, taj prijemni za arhitekturu. Mnogo vremena sam ja pokušavala sebi da otklonim sve traume koje imam od tebe večeri gde ja slavim rođendan i gde meni javljaju da ja nisam upala na budžet, da nisam upisala arhitekturu. Naravno, da je moj prosek i šta sve ne tad uticao na to. Ja sam bežala sa časova, pa nisam ni imala neke sjajne ocene, ali meni je nekako ceo svet bio srušen to veče kad saznam da nisam upisala. I kao: Šta ću ja sad? U mojoj glavi ne postoji ništa više kao backup plan – upisuješ arhitekturu i kreće novi život. Nisam je upisala. Međutim, moji roditelji su bili pametni, pa su nagovorili da ja polažem na Politehničkoj akademiji za industrijski dizajn. Kao: Kad je već sličan prijemni, hajde probaj tamo. Slično ti je, možeš uvek da se prebaciš na arhitekturu. Znači, to je tako bila dobra odluka, jer ja sam na tamo – ne znam koja sam na listi bila nešto upala. Ludilo, odradila sam taj prijemni kao car. I meni je u stvari taj odlazak na industrijski dizajn mnogo značio zato što ceo program tamo i sve kasnije, kroz par narednih godina mi je pomoglo da ja shvatim da ja niti želim da se bavim arhitekturom, niti industrijskim dizajnom, nego grafičkim dizajnom. Samo sam išla mnogo dužim putem zato što možda nisam imala pravo usmerenje na početku kad sam odlučila o svojoj karijeri. Ali, iskreno, ko danas sa 14-15 godina ima pravo usmerenje, kad ti ne znaš gde ti je dupe, gde ti je glava. Bukvalno samo razmišljaš kako ćeš da izlaziš ili igraš igrice ili da crtaš ili da nameštaš kosu i da se šmikaš. Mislim, ko razmišlja čime da će da se bavi s 35 godina.

Ivan Minić: Ništa od tebe košarke, Popović! Odmah da ti kažem! I ne bi mogla da budeš Novak Đoković, sigurno! 🙂

Ivana Popović: Nemoj to, moj tata će da gleda ovo. Nemoj to da pričaš.

Ivan Minić: On je sa 9 godina znao šta hoće. Sa 7 godina je znao šta će da bude.

Ivana Popović: Ali, pazi, da ti kažem, iako ne volim sport, trenirala sam mačevanje i to mi je bilo super. Ali, kad su mi rekli da moram da idem na takmičenje, tad sam odustala. Kao: Je li mogu da se bavim nečim, ali da ne moram da se takmičim? To mi se dopadalo kao ideja. 🙂 Ništa od Novaka Đokovića. 😀

Ivan Minić: Zvuči užasno. Dobro. Taj ceo program, odnosno set stvari koje se dešavaju na Politehničkoj akademiji, ima dosta smerova. Generalno, danas je ta škola, odnosno ta institucija prilično moderna i prilično, možemo da kažemo, te osposobljava za te stvari kojima želiš da se baviš. Jedna stvar je da ćete proći teorijski ili delimično praktično kroz neke stvari, ali kao da je taj njihov način rada i postavka cele stvari i način na koji sve to izgleda i funkcioniše i ko je sve tamo prisutan od ljudi, kao da je zapravo napravljen da te osposobi da ti zapravo taj posao možeš da radiš. Naravno, uvek ima beskonačno prostora za unapređenje i za usavršavanje i za sve ostalo, ali da onog trenutka kada ti završiš ili budeš pri kraju ti već možeš negde da počneš da radiš neki od poslova za koje si se obrazovala. Sad, naravno, jedno je to direktno usmerenje, a drugo je derivati toga kojih uvek ima beskonačno, gde prosto radiš nešto što se pojavi u tom trenutku kao opcija. Šta je tebi bilo najzanimljivije u tom celom procesu učenja i upoznavanja sa materijom? Uvek tu ima gomila predmeta, naravno da te ne zanima sve. Ima mnogo stvari za koje shvatiš da iako te ne zanimaju u jednom trenutku u životu shvatiš da ti zapravo baš jako trebalo da ih naučiš.

Ivana Popović: Upravo to.

Ivan Minić: Da je to bilo baš za tvoje dobro. Ima predmeta za koje shvatiš da, iako si mislila da ti nikad neće trebati, stvarno ti nikad neće trebati. Ali, kako bi ti to posložila u neke kutije, police, nešto? Ti imaš mnogo lepe police i kutije isto i tako.

Ono kada znanje sa faksa nije dovoljno

Ivana Popović: Ono što sam naučila tamo su stvari koje nemaju toliko veze sa strukom, imaju veze sa mnom. I naučila sam neke stvari koje – uglavnom velike stvari vezano za mene i za moje sposobnosti. Iako, naravno, niko nije imao takvu nameru, posebno ne od profesora, ali jednostavno tako se desilo. Ja sam došla istraumirana iz gimnazije, gde sam imala taj tranzit nekako. U osnovnoj školi odličan, sjajan đak, onda dolazim u gimnaziju, gde spremam sad da kidam i da nastavim da kidam. I ispostavlja se da je preteško, iz gomile nekih različitih okolnosti, jednostavno upadam u neko ludo odeljenje, na prirodno-matematički smer. Ništa mi ne odgovara, jako mi teško ide, ništa me ne zanima. Kreće adolescencija, kreće taj neki bunt, zanimanje za druge stvari. Ja polako počinjem shvatam da me zanima dizajn. Polako se nekako distanciram od te škole i programa. I onda dolazim na faks, opet istraumirana od gimnazije, gde shvatam da su svi predmeti fenomenalni. Ali, kao: Čekaj, ovo je fakultet? Ovo je taj stepen iznad srednje škole? Gde ti učiš nešto što si ti odabrao i zapravo učiš nešto što te zanima i što će ti značiti u životu da se zaposliš i kasnije radiš to što želiš. I onda je bilo uživanje. Znam da prvi ispit sam imala matematiku. Borila sam se sa matematikom, recimo, gimnaziji kao ludak. Ja sam mislila da sam ja totalno tupava za matematiku. Ovde se desila matematika, ja sam dobila neku fenomenalnu ocenu i nastavila sam da nižem samo 10, eventualno 9. Bila sam najbolji student u generaciji, sa najboljim prosekom, a pritom uopšte nisam bila – i dalje sam ostala jako veliki buntovnik. Kao, crtam, slušam muziku na predavanju.

Ivan Minić: Mali buntovnik, mali buntovnik.

Ivana Popović: Nije, veliki. Umem ja da budem grlata kad hoću, nemoj da brineš. Pokušavam da nadomestim minijaturni stas. 🙂 I onda je bilo kao: Ovo meni fenomenalno ide! Ja sam se super snašla ovde! Hajde sada da probam da upijem sve što mogu od ovih profesora, od ovog celog programa koje imamo. Pošto prva godina je opšti smer i onda posle toga ti biraš da li želiš industrijski, grafički, ekologiju, ne znam ni ja šta sve. I ja sam tu došla na industrijski. Međutim, ono što je vrlo bitno da spomenem jeste da ja radim od svoje 12 godine. I to je prilično velika stvar. Znači, ja sam već sa 12 godina imala svoj prvi posao, koji je bio minijaturan. Bukvalno je više bilo testiranje mojih roditelja da vide da li želim da radim i da zaradim svojim dinar, džeparac. Pitali su me da li želim da čistim zgradu u kojoj živim. Ja sam rekla: Naravno! I oni su bili u čudu, kao: Kako tebe kao tinejdžera, nisam tad još bila tinejdžer, kao, Nije te sramota? Više su me testirali. Naravno da su oni vredni, radni ljudi. Znači, njima je sve to normalno. Rekoh: Ne. Stavim vokmen, diskmen, šta je tad već bilo aktuelno, očistim zgradu, dobijem džeparac, super, meni strava. Tako da sam ja navikla da već od 12 godine konstantno nešto radim. Ja sam i kroz gimnaziju radila tako što sam ja crtkala i davala neke savete svom tati kad on uzme nešto da završava neku stolariju za nekog, isto iz hobija, pošto čovek ne može da miruje uopšte. I ja tako nešto odradim, nacrtam, dobijem neki džeparac i super. I onda se dešava faks, gde ja po savetu jednog od profesora odlazim na praksu u neku firmu koja se bavila baš konkretno projektovanjem stanova i ja krenem da radim sa njima nevezano za praksu. Znači, naučim program koji su mi dali. Ja sam naučila taj program za 3D modelovanje. Kreće posao i ja shvatam da ono što ja učim na faksu je previše malo. Meni treba mnogo više, želim da konzumiram mnogo više. Treba mi mnogo više informacija i svega i znanja da bih mogla da se bavim tim poslom. I onda se dešava momenat gde ja previše brzo uzimam sve što meni profesori nudi i da mi treba još toga sa strane. Tako da ja odlučujem da upišem i IT akademiju, gde kao jednostavno treba mi grafički dizajn, jer sam ovde na industrijskom, treba mi i veb dizajn, i možda malo programiranje i neke još druge stvari. Simultano sam na svim mogućim Youtube kanalima, učim sve što može da se uči. Jednostavno želim da znam i Photoshop i 3D Max. Ne učimo na faksu 3D Max, učimo neki drugi program, ali kao: Dajte mi sve! I shvatam da sve što sam naučila, što danas radim, ja u stvari naučila preko Youtubea. I to je ono što je meni – znam da si imao najbolju nameru sa tim pitanjem, ali meni je to poražavajuće, tako da ja sigurno nisam osoba koja će doći i reći: Naš obrazovni sistem je fenomenalan zato što to ne mislim. Sigurno sam ima mnogo profesorka koji se mnogo trude oko svojih studenata, poznajem ih, bila sam kod nekih. Neki su mi davali fenomenalne savete, koje i dan-danas koristim, a tad mi nisu bili jasni. Ali, nekako uvek govorim svojim kolegama ili budućim kolegama koji se bave grafičkim dizajnom kad me pitaju šta da upišem, šta da učim, odakle da kopam, imam 35 godina, želim da promenim zanimanje, ja kažem krenite prvo od Youtubea. To je to. Iskoristite blagodeti interneta. Tako da znam da sam ga odužila, malo sam otišla… Vrpoljiš mi se mnogo tu i onda me malo dekoncetrišeš. Da sam otišla predaleko, ali htela sam baš to da kažem da jednostavno nekada nije dovoljno samo znanje koje pokupiš na jednom ili čak dva faksa ili dve Akademije, kako god da se već sad zovu, nekada moraš mnogo da kopaš i sam i da istražuješ.

Ivan Minić: Pa, generalno, posao za koji si se ti opredelila, koji je negde blizak i onome što sam ja radio i generalno pozicija kreativca u današnje vreme u digitalnom svetu podrazumeva da ti ceo život nešto učiš i da konstantno pratiš šta se dešava. I da stalno nalaziš nova rešanja za neke stare ili neke nove probleme, ali rešavaš ih na drugačiji način. I apsolutno… Vidi, ja želim ljude koji će mi dati takav odgovor, jer ja nisam završio faks, jer mislim da to nije preduslov za bilo šta, osim ako se nisi opredelio da se baviš medicinom, u kom slučaju ne bi voleo da – mada, mada, ima raznih slučajeva! Neću da grešim dušu, ali prosto imaš određena zanimanja gde to zaista jeste apsolutno jedini mogući scenario kako možeš da dobiješ osnovu da bi bilo šta radio.

Ivana Popović: Slažem se, naravno.

Ivan Minić: Ali, za većinu ovih stvari kojima se mi danas bavimo faks niti je preduslov, niti je dovoljan. U 90% slučajeva, ma koliko dobar bio, čak i da uzmeš da je najbolji na svetu, on jednostavno nije dovoljan. I vrlo često kada pričam sa ljudima, postoji taj momenat koliko se trudili na različitim fakultetima, na nekima se stvarno trude da to gradivo bude aktuelno, to nije dovoljno aktuelno.

Ivana Popović: Upravo, upravo!

Ivan Minić: Da, brate, nije ni poenta da tamo mora da bude po svaku cenu dovoljno aktuelno. Ako ti treba tih dve godine koliko kasta ili četiri, to nadoknadi sam. Ono što jeste poenta i što mislim, iako ti to nisi rekla, implicitno mislim da jesi nagovestila i barem je moj takav zaključak, a ti me ispravi ako se ne slažeš, a to je da ti je popalilo te neke lampice, da ti je dalo neka usmeranja, da te zainteresovalo za neke stvari. U nekim slučajevima da ti je dalo možda i osnovu koja je preduslov da uopšte skapiraš šta treba dalje da se desi.

Ivana Popović: Tako je.

Ivan Minić: Što je sasvim OK.

Ivana Popović: Da, kao baza, fenomenalno. Zato sam i rekla odmah na početku meni je to školovanje pomoglo da otkrijem neke stvari u sebi i svoje mogućnosti, potencijale, koji su bili duboko zakopani u meni, nisam ni znala da postoje. I praktično sam kroz to školovanje, recimo, situacija, meni je to jedna od najboljih priča koje svakome mogu da prenesem, zapravo, dve imam i baš su mi nekako dobre. Imali smo sociologiju, psihologiju na grafičkom dizajnu. I sad ta dva predmeta su bila generalno vrlo zanimljiva i laka i oduvek su me zanimala, ali profesorka je bila izuzetno stroga. Znači, toliko stroga da je ceo faks brujao o njoj. I polaganje kod nje je famozno polažemo u amfiteatru PMF-a, ludilo, i kao pred celim auditorijumom ja ne znam od koliko ljudi i godina i generacija i sad ti treba da braniš neke svoje teze i ona te ispituje pred celim amfiteatrom. Meni je to bilo kao nešto apsolutno nemoguće. Znači, ja to ne mogu, kraj priče. Ja razumem gradivo, ali ja ne mogu da izađem pred sve te ljude i da nešto da pričam, još da mogu da beknem i da znam to što me ona pita.

Ivan Minić: I da te čuju, i da te vide ovi iz zadnjih redova.

Ivana Popović: I da me čuju. Ja večito tiha, ovako sitna, sve bojažljivo. Ja se sećam ja sam toliko zavolela tu sociologiju i psihologiju, zapravo te knjige koje je profesorka, zaboravila sam kako se zove, pisala, da sam ja toliko sigurna izašla pred taj amfiteatar i ona je mene pitala. Mislim da sam radila rad o Adleru iz psihologije i ja sam toliko dobro odbranila da ona meni dala 10, ali imala je neki sistem kad je htela da naglasi koliko je to dobro sa nekim plusom specijalnim i objašnjenjem u indeksu. I dan-danas, kada ja pomislim u bilo kom trenutku da ja nešto ne mogu, ja se setim samo sebe dan pred tog ispita koliko je to bilo u mojoj glavi nešto potpuno nemoguća misija, znači nešto što nema šanse u životu da izvedem, i sutradan tog plusića u indeksu pored 10 i aplauza amfiteatra, kao: Je li bilo toliko teško? Da li je stvarno bilo toliko teško? Samo si presekla u glavi, rekla: Siđi dole, ispričaj to što imaš, daj da završiš to, ideš na letovanje. Završiš godinu poz. I dan-danas kad se setim toga, kao: Čoveče, mala osoba nešto priča i tamo ći-ći-ći i zvuči fenomalno. Kao da sam izašla izvan sebe i gledam neku drugu osobu. Tako da je meni taj momenat bio ključni zato što sam nakon toga svaki put kad bi mi bilo nešto baš heavy setila se tog momenta i spremanja tog ispita i kako sam ja to odlično odradila. Kao: Vidiš da možeš! Ko zna šta ti sve u stvari možeš, a da to ni ne znaš! A, sledeća stvar koju sam ponela sa tog studiranja, a tad mi uopšte nije bila jasna. Imali smo fenomenalno profesorku, nekoliko različitih predmeta nam je predavala i dizajn je bio jedan od njih. Sad nama je bio zadatak krep trakom da na običnom akvarel papiru A3 formata izlepimo kvadrat i da unutar tog kvadrata mi nešto islikamo, iscrtamo, napravimo kolaž. I svi smo onako vredno, sa olovčicom, nešto tu žvrljkali, pisali, prilično pogubljeni, prva godina, stidljivo. Ne smeš da se razmašeš, da se ne prolije neka boja. I onda je ona prolazila pored mene i bukvalno ovako uzela sa pola – iz zamah nekog u pokretu, ovako došla, uzela četkicu, razbrljala boju i ovako mi išarala preko cele one krep trake, izvan tog okvira, po papiru, stolu, sve. I rekla: Nekada je mnogo bolje kad ideš izvan okvira. To ti ono kao think out of the box na neki način, početak toga. I meni je to tad bilo kao: Jao, bukvalno mi je uništala rad.

Ivan Minić: To, to! Sad ću da te pregazim kolima! Samo da porastem da mogu vozim! 🙂

Ivana Popović: Ižvrljala mi sve ovo. Moj OCD hoće da odlepi. Šta sad da radim sa ovim? Sve si mi uništila! Crtam tu tri sata! I onda je prošlo jedno 5-6 godina i ja sam radila neku grafičko rešenje, gde sam verovatno na nekom novom poslu nekog novog klijenta i bila sam nenormalno uplašena tim zadatkom. Bilo je sve stidljivo. To ja primećujem kod juniora uglavnom jeste kao sve stidljivo. Sitan font, pa sitno ovo, pa malo boje, sve je nešto zbudženo, upakovano nešto. I ja sam tad rekla sebi, setila sam se i nje i kako da pomognem sebi i da rešim tu prepreku, blokadu koju imam, i ja sam tad ovako uzela i sve sam razvukla izvan canvasa u Photoshopu i rekla: Neka viri! Neka puca! I to rešenje je bilo – super je prošlo, bez ikakvih revizija, kampanja je otišla bez problema. Sve je bilo fenomenalno. Rešanja su završila po bilbordima u gradu. Kao: Vau, tek mi je sad došlo u glavu šta je ona htela da time da mi kaže. I koliko mi kao umetnici, kreativci, ma generalno u bilo kojoj sferi, u bilo kom zanimanju moramo stalno sebe da hrabrimo i kopamo po prošlosti, da tražimo malu Ivanu koja će da ohrabri veliku Ivanu i koja će: Sećaš se onda onako? Hajde sad odradi ovo ovako, iznenadi sebe i možda dobiješ neko super rešenje. I dobiješ super rešenje.

Ivan Minić: Koju veliku Ivanu? 🙂 Ima jedna zanimljiva priča. Davno sam pisao blog post na tu temu.

Ivana Popović: Blog post, jao. 🙂

Ivan Minić: Čerčil kada je otišao konačno u penziju, imao je običaj da slika, a poznato je da on bio drkadžija ceo život i težak i komplikovan čovek, sa gomilom poroka. I onda možeš da zamisliš kako takvom čoveku još u takvoj zemlji u kojoj sve postoji – onog trenutka kad kročiš u London, ti si u fazonu sad mi je jasno što ste bili imperija. I treba da slika, ima platno, štafelaj, sve je to u dvorištu, ima scenu koju hoće da uradi, ali ne može da počne. Nikako ne može da počne. Žena ga gleda i nervira se. Samo u jednom trenutku dođe, umoči boju, povuče po sredini i on poludi, naravno. I on kao: Što si to uradila?! -E, sad moraš da popraviš!

Ivana Popović: E, to je to!

Ivan Minić: To je način da probiješ tu neku kreativnu blokadu i da ideš dalje. Mnogo često kroz život kad shvatiš tako neke stvari, kad ih proživiš na nekom nivou, možeš na nekim drugim situacijama primeniš, imaš na šta da se pozoveš, razviješ nekakav mehanizam koji ti omogućava da guraš dalje i da prevaziđeš sve te neke izazove. Rekla si da si sa 12 godina krenula prvi put da radiš. Kako se ta priča razvijala?

Kako pronaći sebe u moru poslova

Ivana Popović: Pitanje koje nemam toliko prilika da pričam o tome. Zato što danas kao da postoji neka, ne znam kako bih rekla, ne bih rekla da je to tabu tema, ali nekako danas umetnici kao da su juče postali umetnici. Niko ne priča o svom putu: kako si postao dizajner, kako si postao ovo. Mislim generalno na kreativnu industriju. Nego, kao odjednom svi smo završili na Akademiji, nešto smo tamo kao fenomenalno radili sa profesorima, dobili svoje diplome, i evo mi smo danas umetnici. A, niko ne priča o tome šta ste radili tokom studiranja, šta ste radili tokom srednje škole, jeste li nekad imali neki posao sa strane kojim ste se bavili dok ste studirali. Meni bi bilo fenomenalno da smo svi mi toliko bogati da prosto ne moraš da radiš nijedan posao sa strane dok studiraš, jer imaš sve novce na svetu i sve ti super, pada ti s neba. Ne, naravno da ne. Tako da ja volim o tome da pričam i pričam otvoreno o svim svojim poslovnim iskustvima zato što sam ovo danas što jesam isključivo zbog toga.

Ivan Minić: Tako je.

Ivana Popović: Znači, za svaku sitnicu koju sam ikada i svaki poslić koji sam radila ja mogu da se uhvatim i da kažem iz ovog sam izvukla ili naučila to i danas sam to što jesam. Tako da ja sam možda sa 18 godina prvi put dobila posao koji se ticao baš isključivo dizajna. Dotad se uopšte nisam bavila dizajnom u smislu zarade. Tako da bilo je to kao: Hoćeš? Mislim, naša zgradica je mala, tri sprata, u stvari pet. I šta je to bilo, nešto očistiš. Znam ceo komšiluk. Tu sam odrasla, svi me znaju kao Ivančica. Šta je meni to bilo super zabavno? Slušam muziku, očistim, nešto prebrišem. Naravno, zaista. Zaradim neki džeparac, svi se oduševe, ispričaju sa mnom i meni je to super. Tako da su se meni tad javile prve ideje o zaradi sa tih 12 godina, gde ti kao možeš da radiš neki skroz – možeš da radiš posao koji je vredan i važan nekoj bakici koja živi u zgradi, pa želi da prođe kroz zgradu ili je važno na nivou da budeš medicinski radnik ili da radiš u laboratoriji i otkrivaš lek protiv ne znam čega, odnosno za izlečenje nečega, nije ni bitno. Ali, tad sam spoznala da posao može da bude važan, da bude dobar, da bude u okviru legalnog, a ti zaradiš neki džeparac i da budeš potpuno samostalno, iako imaš samo 12 godina i kupićeš s tim lastiš ili loptu. Ali, svejedno, kao: To tako izgleda! I onda vrlo brzo kad sam upisala gimnaziju, tada sam otkrila čari promocija. I onda smo tad svi u nekom momentu radili kao promoteri za kojekakve klijente. Ja se sećam da sam radila promocije za uglavnom food industriju, za klijente za koje sam kasnije radila kao dizajner i kampanje. Bilo mi je jako zabavno da gledam to i sa jedne i sa druge strane. Onda, recimo, odeš, ne znam šta je tad bilo aktuelno, Tempo i kao smrzavaš se u frižideru četiri sata sa svojom drugaricom promoterkom i promovišeš neki majonez, kao: Jao, samo da zaradimo ovih 10 evra i idem kući. Idem kupim sebi šminku, olovke, šta god već, šta je tad bilo aktuelno. Međutim, meni ni to nije bilo teško, bilo mi je jako zabavno, jer bila sam jedna od retkih koji idu u srednju školu, imam stan, imam gde živim, moji su skroz bili u dobroj finansijskoj situaciji. Znači, nije bilo potrebe da ja sad nešto idem i preživljavam, kao što mnogi danas moraju da rade po tri-četiri posla da bi preživeli ili nahranili svoju porodicu. Ali, jednostavno, mene su moji tako vaspitali da svaki taj dobar posao je kao: Zašto da ne? Probaj ako možeš, ako ti ide, ako možeš da kombinuješ i školovanje s tim, super. Tako da je bilo periodično to. Onda sam ja tu pomogala svom ocu, to mi se bilo jako dopalo. On ka čovek koji je bio pred kraj svog radnog veka šef hangara na aerodromu. Znači, avioni, mornarica i brodovi su mu bili divni, ali pošto je sva tako, što bi Aleks rekla, multipotencijalista, jako je voleo da pravi nameštaj, čisto ih hobija. I onda ja kao: E, tata pravi kolegi kuhinju, hoćeš ti nešto da iscrtaš skicu, da osmisliš? Listaš po ceo dan te tvoje kataloge, možda imaš neku dobru ideju? Ja tako crtkam, onda zaradim opet neki džeparac i kao: Čoveče, ja ako ovako nastavim ću da budem bogata! Ne treba mi škola uopšte! Međutim, onda je tad krenula cela ta priča sa školovanjem i faksom i tu sam se malo bila više fokusirala iskreno na učenje, a manje na zaradu sa strane, iako sam stalno radila neke posliće kad mi naiđu. I onda se desilo moje prvo zaposlenje zvanično, gde sam zbog toga nabavila, kako to zove ona knjižica, radna knjižica. I radila sam u butiku na Terazijama domaće firme, koja je kao imala – Rang? Da, Rang. I ja ne znam šta me bi. Ja mislim da su meni falile pare za more. Ja sam htela negde da putujem. Naravno, tad je krenulo to s putovanjima moje opsesija. Kao: Jao, trebaju mi pare. Letovanje, završim ispite i ne mogu stalno da cimam nešto mamu i tatu da mi daju pare. Idem ja da se zaposlim negde preko leta, da raduckam, zaradim pare i odoh negde gde god hoću. Međutim, naravno, meni se to jako dopalo da ti radiš, da si zaposlen, da imaš svoj priliv novca, koji nije više samo džeparac nego kao ozbiljna plata i super. Prošlo more, ja nikako da dam otkaz. 🙂 Ali, sećam se, ja sam radila kao prodavac, odnosno prodavačica, ali ja sam i tamo gledala način kako da isprojektujem nešto, da im nacrtam, da im sredim enterijer. I onda se sećam da sam na u pauzama isprojektovala njima ostavu da bude sa nekim policama, ludilo, koje su bile super dobro rešenje za ostavljanje nekih stvari. Oni nisu znali kako da me časte nego su mi dali dva slobodna dana. Kao: Hvala ti za ovo. Ja rekoh: E, znate šta, meni ovo više ne odgovara. Ja mislim da ću sad više da se usmerim na ovo projektovanje i enterijere i da razvijam tu stranu sebe. Evo vam ta dva dana vraćam. Ja dajem otkaz, odlazim. Ja ću da vam spremim magacin sa sve labelima. Bukvalno, to sam ja – mala Ivana pre 15 godina. Napraviću vam labele za sve police u magacinu i sve ću da to da vam sredim i onda ja odoh dalje. I tako sam otišla. I kao ja bih da radim sve. Ja toliko volim da radim, da znam šta hoćeš da kažeš i znam da se čudiš, ali ja mnogo volim da radim. Ali, isto tako volim da odmaram. Znaš ono što se kaže, kad ubereš plodove svog rada da odeš negde i da letuješ i da odmaraš i da sediš na plaži. Mislim, to je sve OK, ali meni je malo neobično da imaš dete od 12 koje voli da radi i konstantno ta ljubav prema nekom uspinjanju i nekom napredovanju da prestaje. Tako da došla sam do nekih ozbiljnijih poslova koji su se ticali projektovanja stanova i tu se dešava neki preokret u mom životu kompletan. Tako što sam radila sa nekom stolarskom ozbiljnom radionicom i projektovali smo stvarno neke silne stanove. Uglavnom su to bile kuhinje, jer, iskreno, Srbija nije neko tržište da svako ima novca da unajmi dizajnere enterijera da mu isprojektuju ceo stan, nego je to uglavnom više kuhinja, orman, itd. Međutim, desio se neki stan, gde je vlasnik želeo sve da mu se isprojektuje, kompletan nameštaj za svaku prostoriju. I ja sam kao ludak radila na tome pa možda par meseci, da bi se desilo da me niko nikad nije platio. 🙂 I tu je bio prekid filma, gde sam ja rekao, sad ćeš da se smeješ: Ali, ja sam mala i tiha i devojčica i svi gledaju u mene kao da sam neko nesposobno stvorenje zato što sam mala, tiha i devojčica. I jednostavno ja moram nešto da promenim u svom životu. Sebe da menjam ne mogu, da porastem ne mogu, da budem glasnija hajde to možda mogu malo da vežbam, ali i dalje će taj neki muški svet da me gleda malo drugačije i nesposobnije. I ja moram nešto da promenim, jer ne mogu da radim kao ludak, a da ne dobijam nikakav novac i da nemam zaradu od toga. I tad sam ja odlučila da presečem i da završim, da kažem industrijskom dizajnu doviđenja. Ja želim da se fokusiram na grafički dizajn iz razloga što ti sediš ovako iza računara, niko ne zna ni da li žensko ni muško, ni da li si visok dva metra ili metar i žilet i samo radiš svoj posao. I to je najbitnije.

Ivan Minić: I? 🙂

Ivana Popović: I tad sam jednostavno prešla u ceo taj svet. Kad je to bilo? Pre možda 10 godina zvanično.

Ivan Minić: Ali, kad kažeš prešla u taj svet, ti si se već bavila time na nivou tezgi, hobija, slično…

Grafički dizajn kao profesija

Ivana Popović: Pa, hoću da ti kažem da sam se mnogo više usmerila na učenje softvera za grafički dizajn i istraživanja svega. Pošto ti znaš kako to ide, ti ne možeš da budeš grafički dizajner koji samo sedi i crtka nešto u Photoshopu, Illustratoru. Ti moraš da znaš sve. Samim tim moraš da znaš i fotografiju, da poznaješ vrlo malo osnove, razumeš koda ili kako funkcioniše nešto što je iza veb dizajna, odnosno što bi ono developer tim koristio, itd. I onda sam ja stalno morala da istražujem neke nove stvari da bih mogla da komuniciram sa različitim timovima i da i dalje tada kao freelancer koji pokušava da se sredi da li želi da radi u firmi, u agenciji, da li želi da bude freelancer. Javlja se neka firma iz Amerika koja je imala ovde predstavništvo. Razvijali smo neku aplikaciju. To je trajalo možda godinu i po dana. Radila sam isključivo grafički veb dizajn za njih, ali nekako bilo mi je potrebno da se nešto dešava mnogo brže, a ne da radiš jedan projekat i da to traje godinu i po dana i da na kraju taj projekat propadne i nikad ga ne vidiš. Mislim da je ta crta u meni, nestrpljenje da vidiš gotov finalni rezultat negde objavljen, kao da neko makar koristi ili da ga drži na zidu, prelomilo u meni i reklo: OK, sad moram dalje još da istražujem i guram sebe da pronađem mesto da bih mogla da radim, gde mogu da vidim završeno rešenje. Jer kao super je to kada si ti dovoljno hrabar da učestvuješ u projektima gde znaš da nešto neće biti gotovo za mesec-dva ili tri, ali nema veze, tu sam, idemo do kraja. Ali, kada se to konstantno dešava, a ti si na prekretnici u svom životu i pritom si vrlo mlad, a želiš što pre da kreneš nešto da radiš u svojoj struci, za šta si se školovao ili si učio sam kod kuće, onda nekako izgubiš strpljenja, a treba ti taj dodatni boost i motivacija od strane gotovog projekta, da ga vidiš da je gotov i da kažeš: Ovo mogu da precrtam sa spiska! Hajmo dalje! I tako, išla sam od firme do firme, negde sam radila i simultano, po dva-tri posla. Freelance projekti su stalno uletali. Nekako sve je bilo na par meseci. Radila sam i za neke agencije. Mislim da je Huge Medija, to je od Srđana, znam da sam tad radila. Na primer, tad sam radila za neke klijente koje sam kasnije, posle 5 godina radila za njih ozbiljnije neke stvari. I tako, bilo mi je jako zabavno da pratim sve te klijente, posebno food industriju koja je kod nas toliko jaka, da gledam njihove početke. I kad se setim: E, radila sam ja za vas kao promoter pre 10 godina, pa sam radila pre 5 godina neko rešenje za Face, a evo me sad radim kampanju ili bilbord. I to je tako išlo godinama, gde sam ja već tad u tom trenutku krenula da pišem blog, da se bavim fotografijom malčice ozbiljnije, da jednostavno proučavam fotografiju van korišćenja idiota, gde kliknem neku kompoziciju, ipak da malo uđem u celu priču oko fotografije. Iskreno, ja sam shvatila, ne znam koliko imala godina u tom trenutku, da je meni potreban stalni posao gde ću ja da se ušuškam. Gde ću da kažem: OK, hajde sad da budem ovde neko vreme i da radim na nečemu konkretnom. Zato što sam došla u te godine gde već želim da kreiram i život van posla, i van samo učenja sa Youtubea, nego želim i da putujem, i da sređujem stan, i želim ovo ili ono. Jednostavno, potrebna su mi primanja koja su sigurna i dolaze svakog 1. u mesecu. Nisam porasla, ali jesam odrasla i potreban mi je posao koji će da prati to sazrevanje. I onda se desio momenat gde sam opet iznenadila sebe u potpunosti i dokazala sebi da nešto mogu za šta sam bila ubeđena da nema šanse, ali to je ono što pričali – iskrenost, koliko je jako bitna u svakom aspektu i posebno na razgovorima za posao. Ja sam naišla na oglas za dizajnera ambalaže Pionir Subotica, čuvena fabrika slatkiša. I ja se sećam dizajn ambalaže u životu to nisam radila, ne znam da krenem, osim par flajera za koje sam radila neku pripremu uopšte ne znam kako se radi dizajn ambalaže.

Ivan Minić: A, mogla si lepo da završiš industrijski dizajn, ali nisi htela. Dobro, pogreši čovek, Bože moj. 🙂

Ivana Popović: Pogreši čovek, ali slušaj, da ti kažem, to je sve normalno. Ja pogledam na sebe sada, rekla bih da je sve to jako hrabro. Mogla sam da upišem za fizioterapeuta. Mislim da je to fenomenalno zanimanje, ali nije za mene. Mogla sam da upišem to, da se mučim, da se batrgam u nečemu što mi se nije dopadalo. Isto tako kao što je neko preodređen za fizioterapeuta upisao, recimo, grafički dizajn zbog mame i tate, a uopšte ga to ne zanima i pati ceo život. Ja mislim da je ovo bilo hrabro. Probaš, vidiš, nije strašno ako pogrešiš i ne snađeš se, idemo dalje! Ja kad setim svih tih stvari, meni to kao da je u nekoj magli koliko meni sve to bilo traumatično, posebno prijavljivanje za taj posao. Ali, čoveče, Pionir Subotica! To je Galeb, Medeno srce! To su ogromne stvari. Zamisli ideš tamo i dizajniraš to. I ja sam se prijavila, otišla na razgovor, imala sam i neki test. I ja se sećam da sam ja na razgovoru lepo rekla: Ljudi, ja u životu nisam radila dizajn ambalaže. Ja stvarno ne znam to da radim, zna sve ovo ostalo što vam treba i više. Ako ste radi da me naučite i da mi budete mentori, ja ću se potrudi da to savladam najbrže moguće i bila bi mi čast da radim za Pionir Suboticu. Ja sam dobila posao među 450 prijavljanih. Ja znam kad mi je stigao taj mejl, ja sam vrištala kući! Pet puta sam ga ovako čitala, kao: Jesam li sigurno sve dobro pročitala?! I posle sam 3 godine bila tamo. I ne da sam radila ambalažu, nego šta sve nisam radila. Naučila sam neke stvari – opet je bio onaj momenat ti si mislila da to nema šanse da znaš, da naučiš, da uradiš, da bude dobro. Hello! Evo te, vidi, radiš ambalažu koja ide u milionski tiraž i nema porodice u Srbiji koja nema makar nešto od Pionira. Tako da mi je to bilo… Čoveče, kad se setim sebe, kao bojažljivo šaljem svoj CV, tamo nešto, da samo pročitaju moj mejl biću skroz zadovoljna, a ne da me prime i kasnije da naučim sve te stvari i kasnije šta sve nisam radila tamo. Naravno, stvarno je sve bilo u struci i bilo je fenomenalno i toliko toga sam naučila. Ja mogu sad da kažem da sam da sam ja kreirala Cica Macu, novi lik za staru čokoladicu koju danas posebno klinci obožavaju. To je to. Očigledno da su mi mačke u životu nešto vrlo bitno i veliko. 🙂

Ivan Minić: Ne znam, to zvuči jako zabrinjavajuće. Hoću da te vratim samo malo unazad, da jednu stvar još objasniš, odnosno da kažeš kako je to izgledalo u tvom slučaju, pošto mislim da može ljudima da bude vrlo vredno. Taj deo sazrevanja i kad uđeš u sistem i dobiješ mnogo mogućnosti, ali i mnogo obaveza i mnogo odgovornosti, to je taj odrasli deo, to je lepo. Međutim, onaj deo koji je prethodio svemu tome, gde je gomila freelance i gomila nekog rada na projektnoj bazi na različitim mestima, zanima me taj deo freelancea. Kako su tebe klijenti nalazi? Kako si ti nalazila klijente? Jer taj deo je… Danas bi mi bilo potpuno jasno kako te klijenti nalaze, jer svi znaju, svi vide, gomila urađenih stvari, ogroman portfolio, gomila ličnih preporuka i sve što uz to ide. Ali, za nekog ko se tek probija, još u to vreme nije bilo ni toliko razvijeno, na koji način si ti uopšte dolazila do klijenata sa kojima si radila?

Kako do klijenata bez portfolija

Ivana Popović: Pa, sve je bilo preko preporuke. Kao: Imamo prijateljicu. Ona se bavi grafičkim dizajnom. Ona može da ti radi flajere. Ti tad, ja ne znam sad, čekaj da izračunam koja je to godina, recimo 2003-04, tad nisu ljudi bili toliko informisani oko toga šta sve grafički dizajner može da radi. I onda nekako nisu mogli da povežu da jedna osoba, jedna te ista osoba može da radi i logo i brendiranje i bilbord i flajere. I onda obično je to bilo kao prvo je krenulo flajeri, vizit-kartice, pa posteri za svirke i tako nešto. Sve po preporuci. Neko se seti da sam ja grafički dizajner, verovatno zato što ja gde god da bi se pojavila ja sam imala nešto na sebi što se vezivalo za grafički dizajn. Ili sam vukla ogromnu mapu sa radovima, koja je vrštala grafički dizajn. Ili neke blokčiće gde sam crtala. Ili ono gde god da sam se pojavila ja bih pričala o nekom radu ili pokazivala neki rad koji sam radila. I ljudi su to zapamtili i povezali sa mnom kao grafički dizajn i ilustracija Ivana i to je to. I onda je jednostavno sve to išlo preko preporuke, pa čak i to kad sam se bavila enterijerima i to je išlo po preporuci, jer mi se dešavalo da prijatelj od prijatelja kome je neko radio kuhinju da sam ja to projektovala, njemu treba neko da mu pomogne oko ostave ili dečje sobe: Hajde da cimamo ovu devojku, ona je super. I to je tako išlo. Ja sam u stvari shvatila koliko jako snažan odjek ima sama preporuka i nekako sam se bila skoncentrisala na to. Nisam imala ni vizit-kartu, ni sajt, ni portfolio radova. Ništa. Nego kao po preporuci. I to mi je bilo jako bitno i fenomenalno u smislu, super, to mi je najbolji mogući način da pronađem posao tako brzo zato što bih išla po preporuci, u smislu ljudi tačno znaju šta će dobiti, jer su pitali ovu osobu šta su oni dobili od mene. I onda je to tako krenulo, dok ja nisam shvatila da mogu da iskoristim, kasnije kad sam počela 2012. da pišem blog. 2011. sam se bavila Facebook grupom i otkrivanjem društvenih mreža, zapravo Facebook i gledala sam kako mogu da izreklamiram sebe i svoj rad. I tad 2011-12. krenula, malo-malo pa ubacim neki rad koji ja ovako nacrtam za sebe ili uradim neki projekat za sebe. I to sam radila u tom i tom programu. I ljudi su počeli sami da dolaze do mene. Tako da danas, koliko, 10 godina kasnije, ništa se nije promenilo. Sve je po preporuci. Mene koliko ljudi često pitaju: Kako da nemaš svoj sajt? Ili: Nemaš Behance? Ja ne mogu da postignem. Ne mogu stvarno da stignem da ga napravim onako kako ja mislim da treba da on izgleda zato što ne mogu da postignem od posla, od ljudi koji se konstantno javljaju po preporuci.

Ivan Minić: Od Instagrama.

Ivana Popović: Od Instagrama, tako je. 

Ivan Minić: Jeste, jeste. Ti vrlo temeljno koristiš Instagram. Ja se ponekad divim količini upornosti i pažnje sa kojom ti to radiš. Hajde upornosti, mogu i ja da budem uporan. Ja kad skrolujem debele životinje, ja to mogu satima da radim, ali…

Ivana Popović: Znam! 🙂

Ivan Minić: Ali, to kreiranje nečega – nema teorijske šanse. OK, veliki sistem, prošla si kroz to, 3 godine si radila, svašta nešto si radila, gomila projekata, gomila brendova, gomila proizvoda, koji su deo tog sistema i sve ono prateće što ide uz svaki od tih proizvoda. Paralelno sa tim ti si poznata blogerka, dolaze to razne neke zanimljive stvari koje se dešavaju i šta se dešava? Zbog čega odlučuješ da izađeš iz te priče? Koju fazu si u tom trenutku otvorila?

Upliv u freelance vode

Ivana Popović: Ja sam pred kraj prošle godina imala neko baš veliko… Ne znam kako bih to rekla. Nije učenje o sebi. Jeste bilo učenje s obzirom da je trajalo par meseci, ali kao da sam završila neki kurs o sebi prošle godine. Kao ubrzani kurs. I shvatila sam neke stvari koje sam dugo pokušavala da shvatim. Između ostalog, zaista mi je falilo da napravim closure sama sa sobom za prethodnih 10-20 godina mog postojanja i fokusa i tema koja sam obrađivala i rada i svega. I onda sam shvatila da zaista – evo i ti sad kad me pitaš, vidiš koliko dugo pričam i sve što ispričam kao neki čvor koji stalno nešto…

Ivan Minić: Komplikuješ sebi život stalno, ja to primećujem.

Ivana Popović: Da, ne može da se odveže. Stalno je neki čvor negde. Ali, meni je zaista takav bio ceo život zato što sam se mnogo tražila. I nisam odustajala dok nisam pronašla ovo što jesam danas, da mogu kažem: OK, ja sam zadovoljna sa ovim što jesam. I zbog toga se dešavao taj momenat – ja Instagram, tako je, temeljno, ali mnogo volim diskusije koje otvaram sa ljudima koji mene prate kroz različite widgete, odnosno najviše onaj kao question box na Instagramu, gde mi upravo pokrećemo različite diskusije, a oni imaju priliku mene da pitaju bilo šta. Ne tipa koja ti je omiljena boja, nego konkretne stvari, gde mi nakon toga i dalje razvijamo neke nove diskusije, otvaramo teme. I pitaju me ljudi često: Kako to, išli iz freelancea u full-time, iz freelancea u full-time? Zbog čega si imala takve tranzite? Rekoh: Morala sam da ih imam zato što život nije jedna ravna linija. Kome je život jedna ravna linija dosadna? Blago njemu. Ali, imala sam ups & downs konstantno, kao i svi u životu. Jednostavno, pratila sam svoj osećaj, ali nisam želela da se zaustavim i da budem tu gde jesam i kao: Nema veze, ja se plašim da probam nešto novo. Ja sam stalno pokušavala da isprobam nešto novo, da se pronađem, da kažem: E, ovde se sad osećam super. I zbog toga je sve to bilo, kao jedan faks, pa drugi faks, pa jedno zanimanje, pa drugo zanimanje, pa onda probaj malo ovo, pa radi tri-četiri posla od jednom, pa radi freelance ovo. I tražim se, a ništa od toga nije uzalud. Zato što ja konstantno, kroz ceo taj period sakupljam mnogo, mnogo iskustva. I onda gradim jedno ogromno znanje o biznisu, preduzetništvu, uopšte o poslu, o dizajnu, o odnosima sa ljudima, sa klijentima, načinom komunikacije, prezentovanjem, svim. I pravim jednostavno neku bazu za neki dobar moj biznis koji se dešava, recimo, u ovom sad momentu. Ja kada sam odlučila da odem iz Pionira Subotice, odnosno headquarter za marketing tim i kreativu je bio u Beogradu, ali Pionir Subotica je firma, da kada sam otišla odatle bila je ideja da budem freelancer. I to je bilo kao zvanično: Ja sad odlazim. Dolazim da vam kažem ja odlazim zato što želim da se bavim freelanceom. Naučila sam ovde sve što je moglo. Stagniram već dve godine. Ne mogu dalje da napredujem. Ne vidim sebe šta još mogu novo da izvučem, da upijem, da uradim. Ostavila sam moje znanje i moje neke forice, koristite to. Razmena je bila fenomenalna što se tiče znanja i iskustva. Odoh ja dalje. Međutim, kao što rekoh, niko me život nije ravna linija. Znači, moj život je u tom trenutku krenuo vrtoglavo da pada na nekom privatnom nivou i jednostavno ja sam baš pala jako nisko. Emotivno niti psihički nisam bila na nekom dobro mestu. I ja sam shvatila da jednostavno freelance u ovom trenutku nije dobra ideja. Zato što ja ne mogu da izvedem ono što, recimo, sam navikla, ne samo što sam ja sebe navikla nego što sam i obećala nekom klijentu i to nije u redu. Nije u redu ni za mene ni za tu osobu koja plaća svoj rad, a ne može da dobije ono što očekuje.

Ivan Minić: Vrlo je teško praviti bilo kakvu freelance priču u situaciji u kojoj ne može da budeš dovoljno motivisan za tako nešto.

Ivana Popović: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Moguće je, posebno kad u nekom trenutku gomila stvari pređe u rutinu, ali jednostavno ako se to tebi ne radi, ti to nećeš uraditi toliko dobro. Ako ti se ne radi, ne radi, ti nećeš juriti još posla, a kad si freelancer moraš da juriš.

Ivana Popović: Moraš da juriš, tako je! To je bilo ono što bilo najproblematičnije, jer prosto bio je jako loš trenutak, a sve se tako nekako bez veze dešavalo. Jednostavno, nisam mogla da utičem na to. I ja sam shvatila: OK, sad ova moja silna želja da ja pređem u te preduzetničke vode i da budem sam svoj čovek očigledno da ne može sad. Ne mogu da ga teram, ne mogu da ga nateram da to bude sad. Znači, ne mogu da izvučem iz sebe nešto što neće da izađe i to je to. Ništa, OK, jednostavno pauziram to što sam htela. Probala sam godinu dana, krenulo je fino, ali ne i dalje, i ja bih se možda ipak vratila sad u neki tim ili u neku firmu da radim sa timom. Zato što mi je potrebna ta podrška ne samo tima, nego, iskreno, i finansijska podrška, a i potrebno mi je neko onako opet ja to volim da kažem ušuškano okruženje, gde je sigurica posao, gde možeš mentalno napraviš jedan mental healing, da ti sam sebe emotivno i mentalno središ da bi mogao kasnije nešto da radiš.

Ivan Minić: Ja mislim da je tu još jedna stvar bitna, možda tebi nije, ali mnogima koji su prolazili kroz takve tranzicije jeste, a to je da imaš neku strukturu.

Ivana Popović: Da, tako je.

Ivan Minić: Da ti znaš da od 9 do 5 si tamo, odnosno ako si u agenciji, onda retko to od 9 do 5. Ali, kao imaš obavezu da ustaneš tada, imaš obavezu da budeš tu do tada.

Ivana Popović: Da, disciplina.

Ivan Minić: Imaš neki, u idealnim okolnostima, imaš neki tim ljudi koji ti odgovaraju, koje voliš, sa kojima ti je lepo da radiš, koji će iz tebe da izvuku najbolje, koji će da te pokriju u nekom trenutku kada ti ne možeš iz sebe da izvučeš najbolje. Ti ćeš njima pomoći, oni će tebi pomoći i vi ćete zajedno napraviti neke sjajne stvari. Ali, ne kao imaš obavezu – ne, ne, imaš strukturiranu obavezu. Znaš kako ti izgleda nedelja, ne znaš baš sve, ali 30% nedelje ti je tačno upisano u kalendar kako izgleda.

Ivana Popović: Tako je. Pa, to je ta sigurica. Nešto za šta ćeš ti da se uhvatiš i držiš čvrsto i da kažeš: Ovo će svako jutro da me diže iz kreveta. Znam da moram to, idemo! Nema sad stajanja! Imala sam dodira sa agencijama ranije, ali nisam nikada kao full-time grafički dizajner. I, kažem, nekako ja sam se tada zaposlila Pionirima, ne u Pionir Subotica, nego u Pioniri Communications, i meni je taj period toliko značio. Svi su me pitali: Čekaj, zar ti nisi postala freelancer? Nije to kao postaneš sad i to je to.

Ivan Minić: To je više dijagnoza. To nosiš sa sobom ceo život. 🙂

Ivana Popović: Zapravo, da! 😀 Ali, oni su uskočili u pravom momentu i meni je to bilo baš spasonosno, što se kaže, u svakom smislu. Zato što vratila sam se na šine i kao: OK, sad znam gde sam, šta sam, kako sam. I hajde sad da vidimo. U agenciji sam, nisam to nikad želela. Evo prilike, hajde da vidim šta mogu da izvučem sve odatle. Znala sam i tad koje su prednosti i mane freelancea i full-time posla, recimo, u agenciji, ali kad sam sad već ovde da izvučem sve što mogu najbolje. I, zapravo, jesam. U naredne tri godine to i jesam radila. Tako da, eto, zadržavam se po tri godine negde. Tako da jesam prošla i to iskustvo, nakon čega sam dobrih godinu dana mozganja temeljnog kako ću i šta ću ovaj put sada kada odem u freelance šta ću da radim i gde ovaj put neću pogrešiti, koje ću mere da preduzmem da bi sve to bilo u startu uspešno. Tako da sam posle tri godine otišla iz Pionira i odlučila da jednostavno sad krenem to mnogo ozbiljnije i od juna to tako ide.

Ivan Minić: Dobro, mislim da si bila po svakom nekom kriterijumu na nekom boljem mestu u trenutku kada si donela tu odluku.

Ivana Popović: Sigurno, mnogo, mnogo.

Ivan Minić: Ja često mladim kolegama koji dođu da se savetuju, iz nekog razloga svi vole da se na mene istovare i onda ja nešto da im kažem.

Ivana Popović: Pitaj Minića! 🙂

Ivan Minić: Naravno, znam dosta mladih ljudi koji su zainteresovani za dizajn. OK, sada je postalo manje-više trendovska stvar da velika većina njih koji jure za nekakvim novcem gleda da to bude UX-UI zato što najviše to posla ima u IT-u.

Ivana Popović: Razumljivo.

Ivan Minić: Istini za volju, prilično je jednostavno da ti uđeš u to. Za neka vanserijska rešenja, naravno, treba ti vanserijski čovek, ali 90% stvari otkako je flat dizajn postao dominatan svuda su ti šablonske do ludila. I ja to mnogo češće posmatram kao inženjersku stvar nego kao dizajnersku stvar, ali OK. Ali, oni koji hoće da se bave multimedijalnim dizajnom u bilo kom segmentu, bilo da je u pitanju grafički, bilo da je u pitanju ovo nešto što je između grafičkog i veb dizajna, što se danas koristi kroz mnoge kanale, ja svim kažem da u nekom trenutku treba da prođu drill dobre agencije zato što ti omogućava, kao što ti omogućava kada uđeš u ozbiljan sistem da radiš sve što tom sistemu treba, što znači da naučiš sve što jednom ozbiljnom, velikom sistemu treba, sa vrlo visokim nivoom odgovornosti – ja sam siguran da bih ja umeo da nacrtam ambalažu za nešto što će da se odštampa u milion primeraka i isto tako sam siguran da ne postoji šansa ne bi imala slovna greška i ja bih to video nakon što se odštampa u milion primeraka.

Ivana Popović: E, tako je. 🙂

Ivan Minić: Ali, dobro, to je zato što ja slovne greške vidim tek nakon što se odštampaju. Ali, agencija sa druge strane nudi mogućnost da radiš toliko različitih stvari za toliko različitih brendova. Ja često kažem, pošto suštinski nikad se nisam bavio agencijskim poslom na taj način, imam svoju agenciju, ali mi radimo malo drugačije stvari, ali jesam dugo godina proveo, i dalje to radim donekle, kao neka vrsta tehničke podrške za gomilu agencija, kao outsourcing partner, koji radi tehničku realizaciju kompleksnijih aktivacija i sličnih stvari: programiranje i dizajn tih stvari. I onda s vremena na vreme, nažalost, i dalje dominantno kod stranih klijenata, odnosno multinacionalki, ali polako počinje i kod nas, sam taj momenat kad ti od nekog dobiješ knjigu standarda je vau. Kad uzmeš da čitaš i shvatiš kako neki brendovi se odnose prema tome. Kod nas najbolje čemu možeš da se nadaš je da ti je objašnjeno kako koristiš na kojoj pozadini i sa kojim bojama i koja veličina logoa sme da bude i koje su varijacije. Tamo to ide i do tone of voice…

Ivana Popović: Positive, negative, veličine.

Ivan Minić: Sve što se tiče same primene, svakako, ali taj komunikacioni deo zapravo spada u to.

Ivana Popović: Da, da.

Ivan Minić: Onda imaš komplementarna fotografija. Na koji način bi trebalo da fotografija prati što brend radi. Jer mi sad imamo situaciju da 2022. godine većina ozbiljnih, lokalnih brendova fotka svoje materijale za social. I neki od njih fotkaju to i kod nas, kod našeg kolege Stefana Đakovića, koji je genijalan, fantastičan za to. I uvek sam ponosan kada prođem pored nekog bilborda koji je on radio ili negde vidim taj proizvod koji je fotkao. Ali, pre samo nekoliko godina nije postojalo dovoljno para za tako nešto.

Ivana Popović: Tako je.

Ivan Minić: I u najboljem slučaju ono što si imao je da kupuješ stock fotke i da onda nešto probaš da nabudžiš. I to nikad nije izgledalo dobro. Nekad je bilo dovoljno dobro da prođe u tom trenutku, ali vrlo često prosto nije bilo ni dovoljno dobro ni da prođe. Taj varijanta gde ti nekom u ruku staviš drugu flašicu, to ne može da izgleda dobro koliko god se ti potrudio i koliko god imao talenta. I onda mi se čini da taj iskorak koji se desio je značajan, a taj prostor koji ti dobijaš radeći u agenciji, da sa nekoliko različitih, potpuno različitih brendova, radiš potpuno različite stilove i učiš sebe da kao, OK, imaš svoj autorski potpis i to je u redu, i neko će te angažovati upravo zbog toga. Ali, ako si profesionalac, ti to treba da možeš da uradiš i na drugi način – onaj koji ima mnogo više smisla za taj brend, onaj koji nema nikakve veze sa tvojim senzibilitetom, ali ti si profesionalac, nisi umetnik. Dizajn može da bude umetnost, ali ako kažemo da je dizajn primenjena umetnost, onda to podrazumeva malo drugačiji pristup stvarima. Tako da svakom preporučujem da to proba. Ne preporučujem nikome da ostane tri godine, jer mislim da je to previše.

Ivana Popović: Jeste. 🙂

Ivan Minić: Ali, mislim da je drill od godinu dana u agenciji sasvim OK i jako potreban da bi ti nakon toga mogao da radiš nešto malo ozbiljnije. I da bi bio sposoban da budeš nešto više od jednodimenzionalnog lika. Ja sad, recimo, imam situaciju sa jednom drugaricom-prijateljicom, koja je mlada ilustratorka, vrlo talentovana i sve. Pokušavam da joj objasnim da je mnogo lepo što ona ima svoj stil koji je razvijen, koji je simpatičan, ali nije dovoljno.

Ivana Popović: Ne.

Ivan Minić: To je slatko i može uvek time da se pohvali na Instagramu i njeni drugovi će da kažu da je to super i neki klijenti će da kažu da im se to sviđa.

Ivana Popović: Tako je.

Ivan Minić: Ali, dobar ilustrator ume to da uradi u mnogo različitih stilova. Ja sam često gledao te primere, kad neko uzme pa kao vežbu jedan isti karakter provuče kroz deset stilova.

Ivana Popović: Razlitičih stilova, da.

Ivan Minić: I meni je to uvek bilo vau! I to ti pokazuje veštinu koja stoji iza toga. Jedna stvar je ideja, kreativnost i sve, ali veština je preduslov da ti time zaista možeš da se baviš na jednom visokom nivou. Od dizajna može da se živi iako nisi na tom nivou, ali ako ciljaš da budeš NBA-u, onda je prosto potrebno da mnogo češće izlaziš iz zone komfora i mnogo češće radiš stvari koje nisu možda bliske tvom senzibilitetu, ni vizuelno, ni kolor šemu, ni tipografijom, ni organizacijom kako to sve izgleda, da uzmeš da uradiš nešto što je… Ako si ti sva, a ti jesi sva, ta cela tvoja estetika je girly, slatka i pastelna i sve…

Ivana Popović: Greška! 🙂

Ivan Minić: OK, jeste. Nije samo to, slažem se, ali ja to vezujem za tebe. Preslatke karaktere i preslatke pastelne boje i kombinacije i tipografiju koja to prati. Ali, gledao sam i tvoje radove koji uopšte nemaju nikakve veze sa tim.

Fleksibilnost kao ključna vrlina u poslu

Ivana Popović: Pa, upravo to. Samo da ti kažem, super si to spomenuo zato što sam ja htela malo pre još da spomenem jednu istu anegdotu. Jedan veliki dizajnerski studio pre mnogo godina, pre Pionira Subotice, dok sam pokušavala da nađem neki stalni posao, ja sam njima poslala neki svoj prvi portfolio. I sećam se da je žena koja je tad bila vlasnik tog studija pogledala to i rekla: Ovo je stvarno super, ali ne sviđa nam se tvoj stil. To nam ne odgovara. Ja sam tad bila šokirana to rečenicom, da neko to iz dizajnerskog studija kaže. Da li je moguće da ja moram sad da pišem mejl, da im objasnim da sam ja dizajner? Znači, ono što vi vidite, vi vidite skup različitih briefova, gde je klijent nešto tražio, i vi ne možete da prepoznate moj stil na osnovu tuđih briefova, odnosno radova, jer nisam u ovom porfoliju stavila ništa od onoga što ja privatno radim, nego isključivo ono što su drugi ljudi tražili i šta sam im donela. I onda je mene to tako dugo mučilo. Ja sam dizajner, ja sam profesionalac, ja mogu da radim 20 različitih stilova. Samo da su mi dali šansu. Nema veze. Dugo me je to mučilo i kao: Shvatiću jednog dana kad porastem. Jer šta je u stvari žena htela da kaže, dok nisam 10 godina kasnije počela da radim dizajn takav da sam se u stvari vratila na tu situaciju i dala sebi potvrdu za ono što sam mislila. Na primer, bilo je momenata gde je upravo to – pojavi se girly brend, klijent, koji želi sve ciu-ciu. Target grupa su žene i tako sve mora da bude cutie pie, rozikasto, plastelno. I furamo to. Zovemo Iv. I onda, naravno, ja vladam super refontovima, tim bojama i celom tom estetikom. I to je skoro super. Oni znaju moj senzibilitet, ja to odradim super. Ali, onda se desi momenat gde se radi kampanja za klijenta koji je sve samo ne girly, nego strogo IT, crno-belo, oštre linije, fontovi vrlo minimalni. U toj situaciji ne raspolažu ljudstvom, nemaju toliko ljudi koji mogu to da odrade i ja sam slobodna u tom trenutku: Hajde ti to da uradiš. -Hajde. I ja uzmem. Naravno, ja pre svakog bilo kakvog posla, makar bio i girly ili ovakav ili onakav, odradim jedno temeljno istraživanje tržišta i generalno inspiracije. Obrnem sve što može da se obrne, napravim mood boardove za sebe da se inspirišem. OK, znam šta traže, znam koji im je brief, znam koja estetika koju oni gaje kroz brand ID i društvene mreže. I sad ćemo to da uradimo. I onda odradim kampanju i vizuale koji budu toliko sjajni, a niko nikad ne bi došao i rekao da sam to ja radila zato što je sve samo ne girly, nego je upravo masculine i IT-jevski, nešto monohrom, neko ludilo od minimalnog fonta. 🙂 Prosto, ja iznenadim sebe, ali: Čekaj, ti želiš da budeš profesionalni dizajner, koji neće da radi samo sa dva fonta i dve boje, nego želiš da svoj jednostavno portfolio raširiš na 42 stranice A3 formata i evo gledajte šta ja sve radim. I onda sam išla ka tome da svaki put kad bi se desio tako neki zadatak, prvobitno bih se, naravno, uplašila i rekla: Jao, ovo ja ne znam da radim. Naravno, konstantno taj sindrom straha, ono što se kaže imposter syndrome. Međutim, kao: Čekaj, idemo. Imaš recept, toliko godina se baviš time. Idemo redom, hajmo, idemo. Istraživanje, da vidiš koje boje se kombinuju. Istraži estetiku IT minimalno. I šta sad to može dalje teško da bude? Moraš da veruješ sebi. Znaš da si fenomenalno potkovan dizajner, tehnički super radiš stvari. Hajde sad, samo primeni to što si videla i naučila novu estetiku – provuci je kroz svoju magiju i uradi kampanju. Tako da apsolutno se slažem da – nisam 100% sigurna za ilustratore. Ilustratori su malčice više… Meni jeste vau kada ja vidim da ilustrator uzme i odradi karakter, jedan karakter, lupam, Paju Patka u deset različitih stilova. I meni je to vau, magija. Ali, s druge strane, neki ilustratore konkretno ja pratim zbog njihovog stila.

Ivan Minić: Ja mnoge ilustratore pratim zbog njihovog stila, ali to nije bila prva stvar koju su oni radili. Oni su došli vremenom do toga da ih ljudi zovu zbog njihovog stila. Pre toga, jedan duži vremenski period, prvo oni su tražili sebe.

Ivana Popović: Tako je, tako je.

Ivan Minić: To svakako. I taj njihov stil, ne znam, Bratislav Milenković, je vrlo karakterističan. Monika Lango, ako želiš to, zoveš nju. Ne zoveš nekog drugog i kažeš: Napravi mi kao što radi Monika.

Ivana Popović: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Bezmisleno.

Ivana Popović: E, upravo.

Ivan Minić: Mada, ima ljudi koji i to vole. 🙂 Ali, to je faza dva. To je faza kada si ti došao u Real Madrid. Do Real Madrida ne dolaziš tako što uporno odbijaš konvecije. Zato što ako uporno odbijaš konvencije ne dobiješ priliku da pokažeš to što radiš.

Ivana Popović: To je ona priča sa Pikasom. Svi ti dođu i kažu: Jao, Pikaso žvrlja neke cubicle, što se kaže, Doda im crvena usta. To sve može da nacrta i neko dete. Posle ti moraš da objašnjavaš… Svi ti slikari čiji rad nerazumljiv nekoj možda polovini, većini ili manjem broju ljudi generalno, moraš da im objasniš da su svi ti ljudi morali pre toga da dobro, dobro, mnogo crtaju i slikaju različitih stilova.

Ivan Minić: Oni su toliko slikali to dobro. Onda su odlepili i uzeli ovo da rade. To je neka moja teorija.

Ivana Popović: Pa, recimo! 😀 Slažem se, tako je i sa ilustratorima i sa dizajnerima. S tim što, na primer, u mom slučaju ja sam došla do tog momenata gde ja sada kao neko ko ima svoj studio i postao je prepoznatljiv po određenom stilu, iako nisam ilustrator nego grafički dizajner, ja sada sebi, recimo, mogu da dozvolim ono što nisam mogla ranije da dozvolim, jeste da kada mi naiđe neki projekat, ja jednostavno – znaš ono kad ne uklapaš se, nisi perfect match sa tim projektom ili sa tim klijentom, to nije nešto u čemu bi ti uživao. Ja mogu da kažem: Hvala mnogo na upitu. Divno i drago mi je i zbog preporuke i svega, ali jednostavno ja mislim da ne bih bila dobar jednostavno match za vaš brend, ali mogu da preporučim kolege koje to bi to super odradilo. E, to je nešto što ja sebi ranije ne bih dozvolila, već bi moraš sve, mora da se radi, da se radi. I ja sam toliko takvih stvari u životu odradila – ne odradila, izvinjavam se, uradila, nikad nisam ništa odradila, uradila – i sada sam konačno došla do toga da ja mogu sebi da dopustim da ja biram projekte koje želim da radim. Mislim da zapravo ceo život sam težila i išla ka tome da mogu da budem toliko slobodna da kažem: OK, ovo mi se sviđa. Ovo ćemo da radimo, da iskidamo. Ovo jednostavno prepustiću nekome drugom ko mislim da će mnogo bolje da uradi nego ili će više uživati u tome. 

Ali, da se nadovežem i ona tvoju priču od malo pre. Moram to 100% da potvrdim i to je stvarno uvek moj savet mlađim kolegama jeste rad u agenciji. Zato što, slažem se, ne postoji nijedno drugo radno mesto gde ti možeš za kratko vreme da prođeš kroz toliko različitih faza, klijenata i generalno poslova.

Ivan Minić: I u principu nakon te faze ili tokom te faze znaš da li zaista želiš time da se baviš.

Ivana Popović: Tako je. Znam mnoge ljude koji su menjali svoja zanimanja, primarna zanimanja posle rada u agenciji. I to mi je skroz OK. Agencija je takva sredina da tebe neko stavi u džuglu i ti nemaš sad tu mnogo nešto vremena da se nameštaš. Ne, nego tempo je toliko rigorozan da ti tap-tap! Moraš da radiš, da radiš, da radiš, da razmišljaš! I, slažem se, mislim da je tri godine mnogo vremena. Mislim da je godinu dana skroz OK, ali ja mislim da svako ko želi ovim poslom da se bavi ozbiljno, posebno da bude dobar freelancer ili eventualno preduzetnik, sam svoj čovek i da ima svoj studio, mora da prođe kroz agenciju. I to da prođe ne kao ti si došao kao senior ili art director i sedeo si i raduckao si. Ne, nego moraš da kreneš od pozicije juniora i da gradiš svoj put do seniora. Zato što ne postoji… Šta sam uradila? Ja sam sebe toliko ubrzala, za početak, radom u agenciji. Znači, produktivnost za 200%.

Ivan Minić: Pošto nije kao da imaš alternativu.

Ivana Popović: Nemaš, nemaš alternativu. Tebi dođe mejl ujutru, imaš tri sata da uradiš nešto što skoro pa fizički nemoguće, ali jednostavno tako moraš, jer ceo tvoj tim i gomila još timova nakon tog tipa ovisi o to i ti moraš to da završiš. Nema sad kao mesta da se nešto produžava. Ne, to ti je što ti je. I moraš da naučiš da za tri sata dođeš od nule do deset plus rešanja ili barem devet. Devetku da dobiješ za to rešenje. Znači, da to bude super, super, da možeš da pustiš, da staneš iza toga i kažeš: OK, ovo je moj rad i ovo je najbolje što je moglo da se uradi u datom trenutku. E, ti kada prođeš kroz sve te faza i sve te različite briefove, klijente, načine komunikacije sa klijentima, sa timom, accountima, strateg timom, communityjem, sa svima, ti toliko znanja i iskustva sakupiš…

Ivan Minić: I trauma. 🙂

Ivana Popović: I trauma, naravno, gde posle toga kad izađeš, kažeš sebi ovako: OK, ovo nema šanse više nikad. Ovo sebi neću dozvoliti. Ovo mi je mnogo značilo, ovo ću da koristim. I jednostavno znam kako želim da izgleda moj život u narednom periodu samo zato što sam prošlo kroz nešto što je bilo intezivno. A, da nisam prošla kroz, verovatno bih moj put rasta bio mnogo sporiji.

Ivan Minić: Trajalo bi 10 godina to što je trajalo 3.

Ivana Popović: Tako je.

Ivan Minić: Imaš jedan momenat gde si upotrebila pravu frazu za to. Ja to isto vrlo često pričam ljudima kad pričamo o tome kako izgleda raditi neku stvar najčešće kao freelancer, a nekad i kao tima, nebitno, ali kad ulaziš to i sad posmatraš to što radiš kroz nekakav novac, imaš finansijski cilj na kraju meseca. Sad, naravno, u startu taj finansijski cilj nije prevelik, ako iole znaš šta radiš, moći ćeš da ga dostigneš i bez možda previše nekih poslova i svega toga. Ali, naravno, što si ambiciozniji, što imaš veće ciljeve, što se od tebe očekuje da više izbacuješ, to znači da moraš da budeš bolji, organizovaniji, optimizovaniji, itd.

Ivana Popović: Da, apsolutno.

Ivan Minić: Jedna stvar je kad ti radiš kreativu. Nekada neke stvari u kreativi mogu da se urade jako brzo ako ih ti unapred smisliš. Sama realizacija se desi časkom.

Ivana Popović: I ako imaš iskustva.

Ivan Minić: Naravno, naravno. Ako si skontala šta, ti ćeš to brzo izvesti. Neke stvari ne možeš, ima previše elemenata, ali neke stvari možeš. Tipa, u slučaju da se baviš pisanjem, najbrže što možeš da napišeš nekad nije dovoljno brzo.

Ivana Popović: Jasno.

Ivan Minić: A, ako pritom izgubiš beskonačno vremena pokušavajući, vraćajući se i sve ostalo, to jednostavno nije rešenje. I onda imaš taj momenat, kako si ti to rekla, najbolje rešenje u datim okolnostima. E, to je ono što često ljudima pokušavam da kažem, dogovorio si da pišeš neke tekstove. Naravno, jedna stvar je kad ti autorski pišeš, pa to je plaćeno koliko se dogovoriš, ali obično je plaćeno dosta. I, naravno, iscimaćeš se. Prvo autorski je, tvoj potpis ispod toga. Drugo, ja volim da pišem, pa mi je stalo, pa to onda uvek bude dobro. Ne bih mogao da izbacim nešto što nije dobro. Ali, kad pišeš kao šljaker, kad pišeš SEO tekstove ili pišeš nešto tako, ti pišeš u jedinici vremena. Ti ako si se dogovorio 20 evra po tekstu ili 25 evra po tekstu, taj tekst ne može da ti uzme ceo dan, jer nema nikakvog smisla da ti radiš za taj novac.

Ivana Popović: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Moraš da se organizuješ, da naučiš sebe da konkretan posao oročiš na neku količinu vremena. I da postaviš sebi u glavi razmišljanje na sledeći način: Šta je najbolje što ja mogu da uradim za ovu količinu vremena? To onda znači verovatno da neće da bude najkreativnija stvar na svetu, da nećeš sad nešto da se razmašeš i sve to, nego ćeš da napraviš strukturu, popuniš između strukture, pročitaš i ispoliraš taj tekst. Ali, to je OK.

Ivana Popović: Da.

Ivan Minić: Kada dođe neko i kaže, a ti ćeš u slobodno vreme da bi pokazao šta umeš napisati za sebe nešto što je vau i doći će neko u jednom trenutku i reći: E, vidi, novac nije stavka, ili, Novac jeste stavka, ali kolika je tvoja tarifa? -Moja tarifa je 30. -OK, imaš 100, ali daj sve od sebe. E, onda ćeš da daš sve od sebe. Onda ćeš da potrošiš i više vremena nego što po satnici sto objektivno vredi, ali ćeš znati za šta se cimaš.

Ivana Popović: Tako je.

Ivan Minić: U ovoj varijanti, kad je to nekakav dogovor, gde ti svoj cilj ostvaruješ kroz skupljanje mnogo pojedinačkih malih suma, to jednostavno mora da se desi brzo, efikasno i najčešće mora da se uradi šablonski. Šablonski, ako se baviš dizajnom, ako se baviš pisanjem, retko ko želi da se bavim time – želi da se bavi time šablonski po svaku cenu. Ali, to je proces. I to je jedan deo priče, da ti kažeš sebi: OK, ja sad imam dva dana da pripremim 50 postova za društvene mreže. To znači da ne mogu jedan da crtam osam sati. Može da bude najlepši na svetu, ali ne mogu da ga radim tako. Imam, ako je 50, a ja imam 16 sati, znači imam 20 minuta po komadu. Šta mogu da uradim u toj varijanti? Hajde prvo da napravim neki plan ili dobila sam plan. Hajde da vidim kako mogu to da izvedem. Mislim, dao sam baš ekstreman primer, ali: Kako to mogu da izvedem da ja ne poginem, da klijentu ne dam mnogo više nego što zaslužuje. Daću mu ja malo više. OK, treba, zato što sam to ja. Daću mu uvek malo više. Ne mogu da ono što bi dobio da je to zaista platio koliko vredi. Nego da to prosto bude dovoljno dobro u jedinici vremena ili dovoljno dobro u situaciji, u jedinici novca, kako god.

Važnost komunikacije sa klijentom

Ivana Popović: Pazi, to je ono što ti dosta dobro naučiš radom u agenciji. Te tako neke stvari o kojima nisi nikad razmišljao dok si, recimo, radio na njima u datom trenutku, a kasnije se ispostavi da ti sve to dobro dođe za bilo kakav tvoj biznis. Igrom slučaja baš imam tako neki primer. Uključila sam se skoro u dizajn grupe na Faceu.

Ivan Minić: Ne daj Bože nikom!

Ivana Popović: Samo više istraživački, detektivski. Čisto sam htela da vidim, znam da su ozoglašene, ali hajde želim da vidim na koji način ti ljudi razmišljaju. Čisto da vidim ko su sve dizajneri oko mene u našem regionu.

Ivan Minić: Sledeći korak su ti roditeljske Viber grupe, da ti kažem. To je hardcore. 🙂

Ivana Popović: Pa, pazi, i ovo je bilo dosta hardcore. Već sam pogasila sve notifikacije. Ne mogu da izdržim, iskreno. 🙂 Ali, bilo je neko pitanje – volim tako često da pogledam šta ljudi pitaju i šta im drugi ljudi odgovaraju. I neko je pitao, neka devojka je dobila upit za posao. 210 vizuala za Instagram i za Face za nekog klijenta na mesečno nivou. U stvari, u tih 210 vizuala su uključeni, recimo, mislim da je bilo 60 za Instagram, nešto za Face, nešto za story. Znači, u principu jedan te isti vizual, jedan koji adaptiran na tri formata.

Ivan Minić: Derivati.

Ivana Popović: Tako da kažemo možda, recimo, 70 originalnih vizuala. I ona je pitala za cenu. Super pitanje, ja već krenula da razmišljam šta mogu da joj odgovorim, da joj pomognem, jer baš je fino pitanje postavila. I ja kad sam otvorila odgovore, znači: Ovo je nemoguće! Ovo je strašno! Ovo je posao za deset ljudi! Ovo je full-time!

Ivan Minić: To, to. Kao sa majstorima da pričaš. Znaš li ti koliki je to posao?! Ko ti je ovo radio?!

Ivana Popović: Da, da. Ja ovako čitam i nije me mrzelo da odgovorim. Mislim da mi je to verovatno jedini komentar u tim grupama. Ja se sećam, jedan od projekata na koje sam ja baš mnogo ponosna jeste Metalac društvene mreže, odnosno Metal feed na Instagramu. I mislim da smo dobili pre godinu-dve neku nagradu. Mislim da je bila PC Press ili tako nešto za Instagram. Ali, stvarno tim nas koji smo radili na Metalcu mi smo se mnogo trudili da taj feed ostane tako netaknut i da ne može niko da deluje na nas sa nekim day-to-day postovima, objavama koje su hitne, koje nemaju veze generalno sa onim mi postujemo. Ali, posla za društvene mreže za tako veliku kompaniju je bilo toliko da sam ja jedan mesec sela, nije me mrzelo da izbrojim sve vizuale koje sam uradila za mesec dana i bilo ih je 369. Samo za Metalac za mreže. A, pored toga, naravno, ti radiš još pet-šest klijenata i sve njihove društvene mreže, i planove, i kampanje, i ne znam šta sve ne. I šta sve još ne sa strane. Ja se sećam da sam ja njoj bila odgovorila, mislim da joj nisam rekla ko je klijent u pitanju, ali sam rekla: Vrlo je moguće i to može da izgleda zaista fenomenalno. I ne moraš da se oteliš od posla da bi to uradila. Pritom, imaš mesec dana, nemaš nedelju dana.

Ivan Minić: Dobro, uvek zavisi i šta imaš na raspolaganju od materijala.

Ivana Popović: Tako je. E, i to sam rekla! Samo je jako bitno da pitaš klijenta šta on može da ti dostavi. Da li može da ti dostavi fotke, brand book ili makar minijaturni brief, sa brenda, najosnovniji font, pa let boja, ne znam ni ja šta. I onda da ga pitaš da li želi da mu praviš za svaki vizual key visual ili da li želiš neki template postove, itd. I baš sam joj temeljno odgovorila i onda sam razmišljala danima o tome kako ljudi čas posla dođu i kažu: Ma, to je nemoguće! Šta je nemoguće?! Sve je moguće, samo je priprema toliko bitna! Znači, koliko ćeš ti da se pre tog posla pripremiš, da sam sa sobom upravo to definišeš, da li će to da bude neki grafički post koji ćeš vrlo brzo da odradiš, a izgleda će sjajno ili će da bude Rembrantova slika na svakom postu, gde ćeš da cinculiraš svaki detalj, ali onda ćeš samim tim to i mnogo više da naplatiš. Ali, to je sve ono što ti pitaš klijenta pre nego što dogovoriš posao. I to je ono što ljudi, većinom freelanceri, uglavnom ne znaju da rade, da komuniciraju sa klijentima.

Ivan Minić: Ne samo freelanceri. Generalno, niko ne ume da komunicira ni sa kim. Da ume, ja bih imao mnogo manje posla u životu. Ovako, šta ću, ne živim loše, ne bunim se. 🙂 Imaš ceo taj momenat gde neko kaže da nešto ne može da se uradi zato što dolazi iz potpuno drugačijeg ugla razmišljanja o svemu tome. I tako kako je on zamislio da to izgleda, to stvarno ne može da se uradi. Jednostavno, ne može.

Ivana Popović: Da, neke stvari.

Ivan Minić: Ali, problem sa svima nama je što – sa svima, ne sa svima, ima i nas što smo posebni, ali sa većinom ljudi je problem što kreću da optimiziju onog trenutka kad više nemaju nikakvog izbora, kad kreću da se dave. I onda gledaju – kao što kreću da štede onog trenutka kad više nemaju para ili da vode računa o zdravlju onog trenutka kada više nemaju zdravlje.

Ivana Popović: Tako je.

Ivan Minić: Tako isto i sa optimizacijom. Imam 8 sati da uradim nešto, ili, Imam 20 dana da uradim nešto. Ja ću ga uraditi prvi dan ili drugi. Zato što ne znam šta će da se desi u narednih 19, što ne znači da možda neću 14 dana kad dobijem feedback da nešto čačnem, promenim, šta god, nije važno. Ali, uradiću ga sad, ako sad imam vremena. Ako sad nemam vremena, čim se pojavi luft uradiću ga tada. Jer tih 20 dana služi za slučaj da baš nema lufta nigde, za slučaj da ima mnogo izmena, mnogo feedbacka i svega ostalog. Druga stvar, treba da se uradi jedan određeni posao. Ja to uvek pričam ljudima: OK, veliki brendovi su već svesni toga i kod njih je to i mnogo drugačije.

Ivana Popović: Jeste.

Ivan Minić: Imaš sezonalnost različitih stvari, fotke koje si pravila prošle godine ove godinu nisu više relevantne. 

Ivana Popović: Tako je.

Ivan Minić: Promenila se gomila toga. Ali, ako si mali, ako imaš džem i nisi menjao teglicu pet godina, pravi photo stock ako već organizuješ fotkanje. Treba ti 10 slika, dovodiš sve, sve organizuješ – brate, napravi ih 100, pa će ti nekad trebati.

Ivana Popović: Tako je.

Ivan Minić: I skupljaj te stvari, jer će ti nekad trebati. Popiši sebi shoot listu šta ti je ono što moraš da uradiš, a kažeš fotografu: Koliko mi imamo vremena? -Imamo tri sata. -Dobro, hajde da probamo da uradimo za sat vremena ovo ili sat i po. Imamo sat i po da uradimo stvari koje će nam trebati u nekom trenutku. Ali, ja ne znam šta će mi trebati. Pa, znaš, sine, šta će ti trebati. Znaš da ima Dan zaljubljenih, 8. mart, Nova godina, Božić, Uskrs. To će ti uvek trebati. Znaš da dolazi leto i da će ti trebati neka kombinacija sa suncem, peskom, nečim takvim. Znaš da će ti trebati prosto tako neke stvari. Znaš da ako imaš nešto što je neki namaz, uhvatio sam se džemova i tih stvari, imaš namaz i treba da namažeš to na hleb, idi kupi tri različita hleba. Ti imaš potpuno tri različite stvari.

Ivana Popović: Da, backgrounda.

Ivan Minić: Razmišljaš o tome da hoćeš da to radiš na nekoj pozadini, neka boja ti je dominantna, žuta ili tako nešto. Ali, imaš i neke sekundarne boje, komplentarne uz tvoj brend, koje lepo idu. Je li problem kupiti tri hamera? I sve to isto uslikati na svim tim stvarima? Ali, ljudi ne razmišljaju o tome. Ljudi kao da pokušavaju da reše…

Ivana Popović: Zato što imaju tebe.

Ivan Minić: Ne, ne. OK, u mom slučaju nije problem, ali kada to ljudi rade sami za sebe ili kada fotografi to rade za klijenta, on rešava mikro problem. I uopšte ne razmišlja šta je šira slika svega toga.

Ivana Popović: Tako je.

Ivan Minić: Taj neko ko radi uslužno za klijenta fotkanje i ima obavezu da svakog meseca dostavi klijentu 30 fotki i taj neko može jednog meseca da uradi 90 i da ne radi tri meseca ništa ili dva.

Ivana Popović: Sad ću da ti kažem. Baš na konto toga, torta.rs za koga baš dugo nešto sarađujemo i sarađivali smo dok sam bila i u Pionirima. Uglavnom, mi smo bili dogovorili mesečno, u stvari, tromesečno fotkanje za njih za društvene mreže i da imamo 10 fotki za jedan mesec. Znači, ukupno 30 za jedno snimanje. Ja dođem sa tog snimanja sa karticom na kojoj ima preko 1000 fotografija. Znam.

Ivan Minić: Pa, možda ne treba baš ni toliko preterivati. 

Ivana Popović: Slušaj! Zato što ja moram da smislim koju ću tortu, moram da smislim koje ću propse, moram da namestim celu scenu, moram da stilizujem, još fotografišem, posle obrađujem i ubacujem u vizuale. Znači, radim ceo posao. I onda ovako razmišljam, kad već radim pet stvari, hajde da probam sebi da olakšam posao za naredna tri meseca. I onda kad već imam to fotkanje, ja znam šta će mi kad zatrebati i šta će biti super, koji format za story, koji će mi biti dobar format za Face, itd. I onda kad sam već postavila scenu koju sam pravila nekad i do sat vremena sa tortom na pet spratova, imaš hiljadu detalja na njoj. Fotkaj tortu celu! Jedan, drugi, treći ugao! Pa, detalj, pa detalj kraj torte, pa isečeno parče. Znači, ti praktično iz te jedne scene možeš da dobiješ bez problema 20 super fotografija, koje možeš da koristiš za sve moguće namene i kampanje i oglase i ne znam ni ja šta, a dobio sve iz jedne scene.

Ivan Minić: Dobio si sve iz jedne scene i možeš da koristiš narednih pet godina, dokle god postoji ta torta u asortimanu.

Ivana Popović: Upravo tako.

Ivan Minić: Ne treba da je potrošiš odmah, ali imaš u photo stocku kad ti zafali, izvučeš i imaš to što ti treba. 

Ivana Popović: Uglavnom su vanvremenske scenografije, osim ukoliko nisu baš namenski: Uskrs, Nova godina. Ali, opet i ono što si fotkao za jednu Novu godinu možeš da koristiš za naredne dve-tri, jer ukrasi si su. Ne, ne menja se estetika novogodišnjih praznika svake godine. Tako da…

Ivan Minić: Ja sam imao običaj da kažem mladom Đakoviću kod je bio mlad, to je bilo davno, ja sam imao običaj da kažem Đakoviću: Đakoviću, uslikaj malo više. Bolje da imamo viška nego da nam fali. Mnogo je teže da se nadoknadi ako nešto nemamo. Naravno, sa Stefanom je to uvek…

Ivana Popović: Meni je posao sa Stefanom uvek bio super.

Ivan Minić: Pa, svakom je posao sa Stefanom uvek bio super zato što je on fantastičan. Hteo sam da kažem poezija, ali nije mi bilo baš muževno. Malo sam bio otišao u razmišljanje, ali…

Ivana Popović: Da je čuo to, bio bi: Jao, evo ga Minić opet!

Ivan Minić: Ne bi, ne bi. On je moj mlađi brat. On je u suštini ja, minus pet godina, i po ponašanju i po svemu ostalom. I postao je mali drkadžija. Postao je odavno mali drkadžija, ali ja uvek kad vidim te momente i da shareujemo iste memeove…

Ivana Popović: Iste debele životinje.

Ivan Minić: Da često sinhronizovano pričamo. To je isto dosta čudno i divno i tako. Dosta imam te situacije sa saradnicima i sa ljudima sa kojima se skontam.

Ivana Popović: Da, ali pogledaj ono šta, na primer, Stefan radi sad, šta vi radite sad, generalno gde sad, a gde ste bili pre 10 godina.

Ivan Minić: Vidi, jedan od razloga zašto smo mi kliknuli od prvog dana, iako je on, kao i sa većinom mojih prijatelja, bila osoba koja me je ekstremno nervirala kad sam ga upoznao, je činjenica da sam skapirao da je on u tom trenutku jako dobar u tome što radi i da svaki dan provodi sate učeći nove stvari, isprobavajući te stvari i konstantno ima potrebu da bude bolji u tome.

Ivana Popović: E, to je rezultat.

Ivan Minić: Za razliku od većine ljudi koji su se bavili tim poslom, kojima je najdalji domašaj bio naučio sam kako se koristi nešto bazično i sad ću sve ostalo da peglam u Photoshopu do beskonačnosti. Sa Stefanom je uvek bila priča: OK, retuširaćemo šta treba da se retušira. Budu ponekad neke lude žene, to mora da se retušira mnogo, itd. Ali, generalno, to što izađe iz aparata je ono što je fotografija. 

Ivana Popović: Da.

Ivan Minić: Ne treba on…

Ivana Popović: Da sedi sad pet sati.

Ivan Minić: Postoji foto-manipulacija, sve su to lepe i zanimljive stvari. Sve je to kul, ali to što izađe treba da bude kako treba. I to je ono zašto sa njim divno raditi. Dobro, došli smo do toga šta ti radiš sada. Otprilike si negde to objasnila, da si ti sad one-stop shop za nekog kome treba brend dizajn i grafički dizajn, sa svim ostalim parametrima koji uz to idu. Zato i jeste one-stop shop. Ali, ono što, takođe, postoji tu kao komponenta, malo smo se stidljivo doticali toga, ali nismo nešto preterano, a ja bih voleo da i o tome nešto kažeš upravo zato što i to radiš na malo nekonvecionalan način, a to je da si ti influenser. Čak i ako ti sebe možda nekad i ne doživljavaš tako, jesi, vidim ja to. Vidim ja da si ti influenser. 🙂 A, i ti vidiš da si ti influenser, čim pitaš nešto i dođe 800.000 odgovora i komentara i svega. To kako si ti postala influenser, to si objasnila. To si ti i to je organski došao.

Ivana Popović: Tako je.

Ivan Minić: I zato je toliko i takvo. I ti nemaš 300.000 ljudi koji te prate, nego imaš tu neku količinu ljudi koji znaju zašto te prate.

Ivana Popović: Tako je.

Ivan Minić: Zato što si smešna, crvena i…

Ivana Popović: Luda. 😀

Ivan Minić: I voliš te životinjice da crtaš, stavljaš tamo i tako blesavo. Ali, brendovi – uvek kada pričamo o toj nekoj saradnji brendova, influensera i svega toga, ja uvek imam neki ukus gorčine kad pričam o tome.

Ivana Popović: Razumem te.

Ivan Minić: Nije to jedini način. Nije to jedini model. Ima i sjajnih saradnji. Ima vanserijskih dobrih saradnji. Ali, generalno su te saradnje do nivo bljutavog došle, jer vrti se istih najgledanijih X lica. Sve promovišu. 90% sadržaja koji objavljuju je plaćen ili giftovan ili na neki način sponzorisan. Tu se vrti ogroman novac, sa jedne strane u tim slučajevima.

Ivana Popović: Tako je.

Ivan Minić: A, iskreno, mislim da vrednost ni za koga tu nije dobra. Ni za one koji to gledaju, ni za brend sam, a ni za tog influensera koji apsolutno izgubi svoj identitet u potpunosti kroz to. I sad ti si mi tu neobična. I generalno si mi vrlo neobična, kao pojava i osoba i sve ostalo. Ali, neobična si mi i kao influenser. I voleo bih da objasniš, ako možeš, kako ti to gledaš i kako ti radiš taj deo posla.

Kako izgleda biti atipičan Instagram influenser

Ivana Popović: Pre, recimo, možda 5-6 godina tad je moj blog i dalje bio baš živ i pisala sam često, i neke saradnje su već tad dolazile preko bloga. I Instagram je, naravno, pratio sve to, ali mi je blog bio onako primaran. I odjednom kao kod nas došao taj talas gde su brendovi, klijenti, agencije, svi shvatili da postoji influence marketing i da je Srbija super tržište i treba iskoristiti to.

Ivan Minić: Došla direktiva sa zapada.

Ivana Popović: Upravo! Kao: Iskoristite sad ovo dok još možete dok ovi tupavi influenseri i blogeri nisu skontali koliko para mogu da zarade, itd. I onda je to krenulo bojažljivo od strane nas blogera, gde smo mi iznenađeni što nas neko pita za neku saradnju, ne znamo ni kako se to radi, ni šta se sad očekuje od nas. A, veliki ljudi iz firmi, kompanija, koje vrlo dobro znaju šta rade i tu kao: Ćao, mi bismo saradnju. I praktično sve odradiš ti za džabe, njih super izreklamiraš, dobiješ tu neki poklončić i sve tebi je simpatično, a njima super zato što su dobili odličnu promociju.

Ivan Minić: Postojao i onaj jedan užasan momenat koji sam čuo u par navrata pričajući sa nekim ne preterano uspešnim, ali uspešnim devojkama u tom poslu, a to je: Pristaću na sve! Nemam sadržaj! Ne, brate, nemaj sadržaj. OK je da nemaš sadržaj.

Ivana Popović: I to se dešavalo, da. Otprilike zato što odjednom postaneš prazan zato što si sve izbacio iz sebe. Nisi nimalo zastao da udahneš i misliš šta hoćeš dalje. Stižu neke ponude za saradnju: Daj, prihvataj sve! Bitno da se za mene čuje, vidi! I to je to. To je krenulo. Svi smo mi upali u tu zamku. Sad nekome je to trajalo godinama, i dalje traje, a neko je to probao kroz jednu saradnju i video: Ček, ček, ovde da vidimo šta nije tačno OK. Ne osećam se uopšte prijatno ovo da radim. Ništa to nije bilo strašno, možda je bio neki proizvod koji nisam konzumirala nikad, ali mi je bio zanimljiv da ga fotkam. E, i onda sam ja dobro se zamislila i shvatila: Čekaj, stani! Ja imam dva puta: levo i desno. Ili ću da nastavim mojim putem, gde ću da fotkam i neću nešto previše da pišem zato što šta da napišem o, recimo, ovom kremu koji ne jedem, ne konzumiram, ali hajde da ga fotkam. Ići ću tom putanjom i biću nesrećna što ranim nešto što mi se ne dopada i što ne konzumiram, ali imam neki poslić. Ili ću sve da pauziram, okrenem za 180 stepeni i nastavim ovim putem, gde ću ja da budem ta koja diktira saradnje, sadržaj, šta se piše, na koji način se sarađuje sa brendom, itd. I ja sam rekla: OK, meni se ovaj posao mnogo sviđa da pišem, jer volim mnogo da pišem i želim i da fotkam, da usavršavam fotografiju, scenu, rasvetu, sve. Nekako mislim da mi je ovo zanimljiv način da sve spojim, ali jednostavno ja želim da ja 100% upravljam svakom saradnjom. Zato što ja nisam, vrlo često volim to da kažem, ja nisam info-pult i nisam top shop. Da ti možeš da dođeš i kao…

Ivan Minić: Ti često ne možeš ni da dobaciš do info-pulta.

Ivana Popović: Do pulta. Da, zamisli, virila bi samo kosa. 😀 Jednostavno, moram da budem vrlo stroga po pitanju toga i prema sebi i prema drugima, da bih ispostavila neki kvalitet i da ja u svakom trenutku i 5 godina nakon neke saradnje mogu da stanem iza toga i kažem: E, ovo mi je bila baš dobra saradnja. Ne moram da idem retrospektivno da brišem postove sa bloga ili sa Instagrama zato što me je sramota. Ne, to je tako kako jeste. Nekada sam bila klinka, sada sam malo manje klinka i jednostavno i dalje stojim iza svega toga. To su moje reči, moje saradnje, itd. I to je bio neki glavni dogovor mene sa sobom, gde sam rekla: Tako ćemo raditi! I onda je krenulo po tom principu. Znači, javi se neko, kao i svima, sa nekom saradnjom nekog proizvoda koga ja, recimo, uopšte ne konzumiram, niti sam ikad u životu, niti se slažem sa deklaracijom i sastojcima, recimo, ako je neki prehrambeni proizvod ili ne slažem se – ne reklamiram to i to zato što uopšte to ne koristim. I ja jednostavno kažem: Hvala puno. Jednostavno ja to ne konzumiram, ne ide mi uz moj sadržaj i to je to. Svakako hvala vam na upitu. Nadam se da će biti prilike da sarađujemo na nekom drugom brendu. Uvek, uvek, kada tako odgovoriš, svako iza tog mejla to prihvati sasvim normalno, kao čovek, i u 90% slučajeva neko iz te agencije ili te kompanije se javi sa ponudom za saradnju za nešto drugo, ali gde su pre toga dobro uradili domaći zadatak i skontali da ja ne konzumiram ovo, ne reklamiram ovo i kao mislimo da bi bila perfect match. I sve češće se javlja, iz godine u godinu, tako sam nekako izgradila i taj community i portfolio online na Instagramu, gde se ljudi javljaju sa tako dobrim briefovima i ponudama, gde prosto kao vi ste samo mene i čekali. I onda meni to bude fenomenalno u smislu hvala vam što ste se potrudili da vi kao neko ko je agenciji, neko ko se bavi influenserima, istražite ciljnu grupu za taj brend i kao neko ko radi za taj brend da kaže: OK, imamo osobu za koju mislimo da je odlična i da će to odlično da uradi zato što nam treba njen ton komunikacije, njeni vizuali, fotografije, itd. Tako da sve to je mnogo, mnogo rada i ništa ne ide preko noći. Upravo to što si rekao, mene ne prati 300.000 ljudi, mene prati prilično jedan jako kvalitetan community. Mnogo, naravno, žena, ali ima i muškaraca, gde prosto dokaz kakav je to fenomenalan community jesu upravo te diskusije koje ja vrlo često organizujem. Kada ja vidim način na koji svi ti ljudi razmišljaju, rezonuju, kakve teme se vrte o njihovim glavama, mene u stvari bude baš jako drago i budem, što se kaže, počastvovana što me takvi ljudi prate. Jer zaista sa njima mogu da pričam o bilo čemu. Pošto sam ja bila malo pauzirala ceo taj momenat saradnje sa brendovima dok sam radila u agenciji, jer sukob interesa, itd, nisam želela uopšte to da mešam, ja sam se vratila malo aktivnije tome od leto i bacila sam se odmah u cetrifugu sa saradnjama i sa brendovima, ali, naravno, strogo kontrolisano. I shvatila sam koliko uživam u tome zato što mi ljudi sve više i više kreativne slobode daju. Javi ti se neka ogromna kompanija, moram da spomenem kao projekat koji mi je možda najdraži u poslednjih ne znam koliko vremena, javljam mi se OTP Osiguranje da mi kaže: Da li bi htela da nacrtaš maskotu za nas? Ja sam u fazonu: Šta treba da se crta? -Crna maca. 😀 Nemoj da se smeješ, ja sam se smejala. 🙂

Ivan Minić: Zašto bi neko želeo da ima maskotu mačku? Mačke su loši ljudi.

Ivana Popović: Ali, mnogo je dobro fora. Baš su super smislili foru, kao crna maca donosi kao nesreću, kao. I odlično su to povezali. Rekla sam: Da, naravno. Šta treba? Kako? I onda smo se tu isbriefirali međusobno i nastala je crna maca maskota OTP Osiguranja, koja je ispala fenomenalno. I toliko mi je bilo lepo da radim to zato što ljudi su mi dali toliko kreativne slobode. Ja sam postavila – jako bitna stvar kao dizajner, ne samo da ti očekuješ brief od klijenta, nego moraš da imaš i par pitanja koje ćeš ti njih dopunski da pitaš da bi dobio od temeljni brief kako bi smanjio vreme i smanjio bilo kakve potencijalne greške u toku nekog projekta, posebno kada je vreme u osetljivo, u smislu ako je rok kratak. I ja sam njih tačno pitala šta oni žele, dobila sam super brz odgovor, sela da radim, nacrtala. Nije bilo nijedne izmene i kao vau, ne mogu da verujem, ova maca će da oživi. 

Ivan Minić: I onda si je slikala, video sam.

Ivana Popović: Da, morala sam. Čekala sam dva meseca da mi stigne kalendar. 🙂 Kažu da se toliko razgrabilo, nikako da stigne jedan komad do mene. I konačno kad je stigao, ovako sam sela na pod i listam onaj kalendar, kao: Jao, vidi, crna maca! Moja maskota! Baš mi je bilo drago nekako i onda sam razmišljala o tome koliko je fenomenalno kad dođeš do tog nivoa da ljudi imaju toliko poverenja u toj rad da ti daju toliko kreativne slobode. Ovo je, u stvari, bio moj cilj ceo život, a da ja nisam ni znala. Da ti možeš da sarađuješ sa velikim i malim klijentima i da svi veruju, to je onaj momenat kad smo pričali, meni si rekao i rekao si Aleks da promenimo fotke na coveru za podkast, i ja sam se bila mnogo iznervirala kad si mi rekla da sklonim crno-bele fotke, ali ja sam ovako došla i rekla: Slušaj, to je moj dizajn. Ja stojim iza njega. To je bilo primarno, radimo tako, ne menjamo. Ja stojim. Iako si ti za mene na neki način autoritet u ovom svetu… 🙂

Ivan Minić: Ako volite da imate umrlice na thumbnailove, imajte.

Ivana Popović: Nije umrlica. 😉

Ivan Minić: Jeste. Jeste. Ja kad vidim crno-belu sliku, nije mi dobro dva dana.

Ivana Popović: Nećemo komentarisati. Uglavnom, rekla sam ti: Nema šanse! Ali, mala Ivana pre 15 godina bi rekla: Jao, pa dobro, pa misliš, pa ko je, pa šta, pa kako. Danas, posle toliko godina rada i svega, iskustva, ja sam ti samo rekla: Nema šanse. 😀

Ivan Minić: Dobro. I mi smo imali u jednom periodu te takoreći umrlice, pa sam ja onda uzeo i išarao malo, jer…

Ivana Popović: Čoveče, šta ćeš šarenije od Fusnote? Sve je šareno.

Ivan Minić: Jeste, i slatko.

Ivana Popović: Pogledaj samo set preko puta.

Ivan Minić: Zaista je slatko.

Ivana Popović: Pa, Aleks je takva.

Ivan Minić: Ali, imam problem sa generalno crno-belim fotkama i to što svi iz nekog razloga… I kapiram da je jednostavnije, kapiram da je dobro rešenje.

Ivana Popović: Lepše je.

Ivan Minić: Ne mora da bude lepše nužno, ali jeste optimalnije rešenje kad ne znaš kakvu ćeš fotku da imaš.

Ivana Popović: Upravo to, tako je!

Ivan Minić: To je najveći problem koji u principu svi mi imamo, ne znaš. Kad bi imao studijsku fotku svaki put u idealnim okolnostima, možeš da radiš šta hoćeš, nije bitno.

Ivana Popović: I da biraš i odeću i pozadinu osobe koja se fotografiše. Ali, pazi, gledaj se, ti ako budeš gostovao kod Aleks, imaćeš thumbnail u boji! 😀

Ivan Minić: Dobro, dogovoreno. Hvala ti. Nadam se da ti je bilo lepo. Nadam se da je vama bilo lepo što ste slušali ovu priču, jer mislim da iz nje može mnogo da se nauči, a da postoji toliko toga nestandardnog i neobičnog, gde prosto svako ko je na nekoj prekretnici iz toga može da se osnaži za nekakav iskorak. Svi mi kroz život prolazimo kroz takve stvari. Onda kad napravimo neki rezultat, mnogi vole da ću na te teme i preskoče sve to.

Ivana Popović: Upravo to.

Ivan Minić: Ti si to pominjala. To je sa jedne strane razumljivo, kada si vaspitan da ne smeš nikad da pogrešiš ništa i da ne smeš da uradiš ništa izvan nekog društvenog koncenzusa, ali je jako loše za sve one koji dolaze nakon tebe, jer oni misle da niko nikad nije pogrešio, i da ne sme da se pogreši, i da su svi bezgrešni, da je sve uvek savršeno, idealno, a nije.

Ivana Popović: Nije.

Ivan Minić: I ti si napravila mnoge pogrešne poteze, i ja sam napravio mnoge pogrešne poteze, i to je možda jedina stvar koja povezuje sve goste koji su bili u ovih 150 i kusur emisija, a to je stvarno mnogo vanredno sjajnih ljudi, a to je da su svi grešili junački, ali da nisu odustajali i da su uvek nalazili način da to prevaziđu i da idu dalje. Hvala ti na priči. Hvala ti na svemu onome što radiš i što nas uveseljavaš nekim stvarima koje praviš. Meni je uvek neki momenti koji dolaze iz tvoje kuhinje izmame osmeh na lice. Hvala vama što ste nas slušali i gledali, kako ko. Kao i do sad, sve komentare, sugestije, pitanja ostavite na za to predviđenim mestima na društvenim mrežama ili u komentarima na Youtubeu. To bi bilo to od nas za ovaj put. Mi se čujemo i vidimo ponovo sledeće nedelje.

Ivana Popović: Ćao! 🙂