Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: U današnjoj epizodi Pojačala moj gost je Mirko Rašić. Vi ga verovatno znate kao Neovlašćenog servisera sa Youtubea, a oni koji prate malo duže to što on radi verovatno ga znaju iz nekih prethodnih priča, a to je da je on bio karate trener, da je imao svoj klub, da je bio amaterski glumac, da je odigrao mnogo predstava. Ali, ono što je razlog zašto je Mirko danas moj gost je to što je on taj posao servisera automobila uzeo da radi na jedan na prilično neobičan način. Odnosno, on je dobar mehaničar, to je sve u redu, dolazi iz porodice koja ima tu tradiciju, njegov otac je 51. godinu mehaničar, ali on je uspeo da na tržištu koje je prilično zatvoreno bilo za takve stvari, gde su ljudi koji su se interesovali za automobile najčešće snimali nekakve auto-testove i slične stvari, uspeo da aktivira jednu edukativnu, a i zabavnu komponentu i od te dve stvari napravi idealan miks zbog koga je i toliko popularan, a zapravo ima i toliki uticaj na svoju publiku. Zahvaljući njemu ja, koji volim automobile, ali ne znam dovoljno o njima, što je jeste možda sramota za nekog ko je inženjer naivac, naučio sam kako neke stvari funkcionišu, čemu služe, i koji delovi automobila sve postoje. Znao sam ja deo toga kad sam bio mali, jer me učio tata, ali danas više nema ko da me nauči, odnosno ne bi imalo da nema Mirka. Hvala na mu na tome, a ja verujem da ćete vi uživati u ovoj epizodi. 

Realizaciju Pojačalo podcasta već duže vreme podržava kompanija Epson a od nedavno smo za vas pripremili i nešto posebno. Naime, nova fiskalizacija podrazumeva da mnogo veći broj nas mora da se bavi ovim pitanjem i mnogo je nedoumica, mnogo je nedovoljno detaljno objašnjenih informacija. Mi smo se potrudili da na jednom mestu, na sajtu novekase.rs objasnimo baš sve što može da vas zanima i damo odgovore na sva pitanja što se tiče same fiskalizacije, što se tiče ko je obveznik kao i na koji način možete iskoristiti subvencije koje država daje. Takođe, dali smo i neke preporuke uređaja koje možete da koristite. A tu je i webinar, gde za nekih 30-40 minuta, možete otprilike da dobijete vrlo jasnu sliku o tome šta nova fiskalizacija podrazumeva za sve nas. Takođe, treba reći i to da je kompanija Epson, osim POS uređaja, koji su ovde u centru pažnje, proizvodi štampače u svim mogućim oblicima, veličinama i namenama, kao i već 20 godina najbolje projektore na svetu, a više o tome možete videti na epson.rs  

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Mirko, dobro došao.

Mirko Rašić: Hvala, bolje te našao.

Ivan Minić: Zadovoljstvo je imati te ovde zato što si ti jedan veoma neobičan čovek, koji radi svašta nešto u svom životu, ali meni je posebno interesantan taj najjavniji deo tvog rada, gde si ti u suštini na tržištu na kome to apsolutno nije postojalo postao influenser u jednoj oblasti, koja, mogu slobodno da kažem, niko me nije, odnosno sve manjem broju ljudi, naročito mladih ljudi je interesantna. Ti si ponovo učinio kul bavljenje zanatom. Imali smo mi dosta ljudi koji su se bavili na ovaj ili onaj način automobilima, ali to su auto-testovi, to su takve stvari gde ti u suštini šta ti se više sviđa, ko ima lepše dugmiće, ko ima manju potrošnju ili nešto slično, ali ti suštinski ne znaš ništa o tome. Jedna od stvari koju ja, recimo, sebi često zameram je što, iako jesam mašinac, jer sam završio mašinsku školu, itd, ja, bre, ne znam ništa kako funkcioniše to što se nalazi ispod haube. Ono staro što je nekad bilo sam možda i znao otprilike. Znam ja koji deo čemu služi, ali ovo sad je mnogo komplikovano postalo. Ne može baš da se pohvata sve. Kroz ovo što ti radiš ja sam naučio gomilu stvari koje su me interesovale i mogu slobodno da kažem da sam neke stvari zavoleo, a zavoleo sam i tebe mnogo onog trenutka kad si bio kod mojih drugara u Žiški i kada si objasnio zašto je Golf 2 to što jeste, jer Golf 2 je moj prvi auto i auto koji ja dan-danas, iako sam vozio mnogo novije, modernije automobile i sad vozim auto kojim sam presrećan i prezadovoljan, ja nikad neću proživeti u njemu ono što sam proživeo u dvojci. Tako da hvala ti na svemu tome. Hvala ti što si došao. Ideja mi da danas ljudima damo malo više konteksta, odnosno genezu bolesti, kako dolazi do svega ovoga što si ti danas. Zato što tvoja priča danas podrazumeva jedan vrlo veliki skup različitih talenata, koji nisu samo talenti, već su nešto što je kroz praksu dovedeno na određeni nivo, a onda ukomponovano u jedan, nazvaću ja to proizvod, iako nije u startu bio proizvod, nego samo nekakva želja da se proba. Ali, da krenemo od onoga od čega uvek krećemo u ovom podkastu…

Mirko Rašić: Od Golfa 2? 🙂

Ivan Minić: Ne od Golfa 2, Golfu 2 se uvek vraćamo. 🙂

Mirko Rašić: Da, da. 🙂

Ivan Minić: Ali, krećemo od Munchmallow pitanja, a to je šta si hteo da budeš kad porasteš.

Kad porastem biću…

Mirko Rašić: Uf, vojnik. 

Ivan Minić: Dobro.

Mirko Rašić: Onda, normalno, roditelji su rekli: Nema od toga, sine, ništa. -Je li mogu barem policijac da budem? -Ne možeš ni policajac. -Mogu li da budem vatrogasac? -Sine, molim te, prestani.

Ivan Minić: Prestani sa uniformama. 🙂

Mirko Rašić: Prestani sa uniformama, ne možeš da ideš u bilo koju tu školu. I ja sam išao u sportsku gimnaziju. Dosta nas iz Beograda zna to kao jednu ne mogu da kažem baš ozbiljnu, ozbiljnu disciplinovanu školu. A, pored sportske gimnazije na Senjaku je bila vojna gimnazija. I onda sam četiri godine svaki dan gledao taj moj neki tadašnji životni san kako prošetam pored njega. Mogao sam da idem u vojnu gimnaziju, ja idem sportsku, šta mi je ovo trebalo? Ali, zapravo je to mnogo dobra odluka. Kada je bio onaj poziv da se javiš za vojne aktivnosti, obaveze i da upišeš – zapravo, moja generacija je prestala sa služenjem vojnog roka, ali ja sam upisao svakako. Želeo sam kao da budem tenkista, mehaničar, da prkčam oko tih tenkova, oko toga, ono što sam već iz porodice usađeno usvojio. I nekako sam uspeo da sa ocem dođem na to da ne idem u pešadiju, nego kao: Hajde, barem, sine, zaokružio ovo inženjerija. Nemoj ti sad u pešadiju. Idi ovamo. Kamioni, tenkovi, ovo-ono. Ja kao: Uf, tenk! Super!

Ivan Minić: Koliko motor! 🙂

Mirko Rašić: Zapravo, to su neverovatni motori. Ja sam oduševljen time. Pogotovo tenkovi iz Drugog svetskog rata, koji posle 60 godina u njivi nekoj, ruski tenkovi, ima čak na Youtubeu, ruski tenkovi koji stoje 60-70 godina u njivi nekoj i ruski mehaničari u farmerkama i nekim fajerkama jaknama, nemaju, normalno, neke radne kombinezone, plave kao Nemci, u nekoj kasarni – u pitanju je tenk ISU-152, čini mi se. Ne čini mi se, nego znam napamet, jer sam gledao film deset puta. Uzmu i u roku od tri dana upale tenk koji je stajao 60 godina i izvezu ga, a pošto je utonuo u zemlju nekih pola metra, izvezu ga. Meni je to… Kad ljudi pričaju kako je tripl dabl, MVP, ovaj uspeo da napravi ovoliko poena, ovaj za mene kao mehaničara oživeo je tenk iz Drugog svetskog rata. I onda ja počnem da smaram ljude, kao ljudi sa svojom decom pogledaj slike moga deteta. Ja kao otvorim telefon: Vidi, šta su uradili! -Druže, ne interesuje me. To možda tebe, mene ne. Ali, smaram. 🙂 Hteo sam da imam uniformu i dobio sam majstorsku uniformu, mehaničarsku.

Ivan Minić: Ali, ta priča sa mehaničarskim pozivom, zanatom, je kod tebe nešto što dolazi iz porodice.

Porodični poziv

Mirko Rašić: Jeste, pre neki dan se baš javio dečko na Instagram sasvim slučajnu, moj neki drug iz detinjstva, koji se setio da sam ja mom tati spustio auto na njega u Loznici. Tad smo živeli u Loznici. Moj otac je mehaničar, ove godine punu 51. godinu. I ja potičem iz zanatske porodice. Moj otac je u Zagrebu završio svoj zanat, u Prvomajskoj, i učio me osnovama tog zanata. Ali, ono što je prvi korak naše, mog i očevog odnosa, jeste to što je 95. podigao auto na onu, kako kažemo, krokodilku dizalicu na ulici, popravljao komšiji auto i ja sam prišao i odvrnuo dizalicu i spustio auto na njega. I ozbiljan problem je to bio. I čini mi sam da sam mu jednom sipao vodu u gepek, ne znam iz kog razloga. Flašu vode sam istresao u gepek. Nisam bio neko bistro dete baš. Ovo danas je fenomenalno kako je ispalo. 🙂 Ali, potičem iz porodice i zanat – moj deda se bavio zanatom i sa majčine i sa očeve strane. Jednostavno, to nam je u genezi.

Ivan Minić: Svi koji imaju u porodici nešto tako, a ako imaju dobar odnos sa ocem, nekako te povuče to dok si još relativno mali, ne možeš ti bogzna šta da doprineseš, ali za početak naučiš nazive za sve alate i dobar si da dodaš, da odneseš, da doneseš, da vidiš. Hajde sad pogledaj ovo. Hajde da ti pokažem nešto. Kad je to počelo kod tebe?

Mirko Rašić: Pa, dosta rano, sa 10 godina. Zapravo, prvi put sam ušao u servis sa 10 godina. I na prethodnom kanalu, Youtube kanalu smo pričali o tome, nosio sam dres Bajerna Minhena. Ne znam zašto uopšte i u tom dresiću Bajerna Minhena sam non-stop švrljao po servisu, prao delove benzinom, pravim benzinom, što je današnjim roditeljima da daju detetu sa 10 godina da peru delove sa benzinom – ja ne znam, evo ti reci.

Ivan Minić: Je li postoji nešto što miriše bolje od benzina?

Mirko Rašić: Ne, ne postoji.

Ivan Minić: Naravno.

Mirko Rašić: Nikako ne postoji. Prao delove, brisao alat. I učio te nazive i čistio radionicu. Mislim, čistio. I to moje pranje delova i brisanje alata, normalno, da je moj otac morao za mnom da ide i da još jednom obriše i opere, ali neki trud se stvarao u servisu. Hteo sam da dodam jednu stvar. Šta smo svi mi radili generacijski? Držali smo lampe i nismo dobro držali lampe. Ne tu gde ti gledaš, nego ovde gde meni treba uperi lampu. I to smo svi morali da prođemo, složićeš se. Mora da postoji jedna situacija. I svi naši roditelji, tvoj i moji, su bili majstori za sve. Znači, on jeste mehaničar, ali zna da razveže struju, da složi biber crep, rogove, giter blok, vododovod, da namesti kolena. Tako su učeni nekako. Dok smo mi, da kažem, mlađe generacije, usko specijalizovane. Ja, na primer, kad sam prvi put krečio kuću i video da je šareno, skapirao sam da treba da zovnem čoveka koji se bave krečenjem. I to savetujem za ljude koji žele iole više da popravljaju kola, da zovnu mehaničara da to radi, a da…

Ivan Minić: Dobro, i mnogo toga se promenilo iz njihovog vremena u odnosu naše. Nekad je to bilo otvoriš auto i svi delovi su u njemu, sve se lepo, jasno vidi. Sad je sve to popunjeno tako da ti u suštini niti znaš šta je šta, sve iza nekih plastika, čuda. Ima gomila nekih lampica, koje kad se upale samo te boli glava. I ne razmišljaš na kraju. Ali, kad sam bio klinac, to su neke 80-e godine, dok se još vozilo to iz 70-ih redovno, i sad se vozi…

Mirko Rašić: Kec.

Ivan Minić: Većina tih stvari su bile jako bazične. Pisao sam pre par meseci u jednom tekstu kako nema to sad paketi opreme, to ne postoji. Nego imaš varijantu kod nekih modela, u zavisnosti od toga koja je oznaka, ima mesto na metalnom onom delu unutra enterijera, gde je obrtomer i sve, imaš tu poziciju koja je, jbg, u metalu je u rezana tako da ne možeš sad da menjaš to, nego imaš tri mesta za dugmiće. E, na jednom, na onom jeftinijem, ima jedno dugme, a ova ostala dva su kao one maske koje su prazne. A, na onom najnabudženijem nekom, EX ili GLX ili šta god, imaš sve tri. I onda je moj matori uvek voleo da na tim, koje su slobodno, ubaci nešto.

Mirko Rašić: Prazni slotovi.

Ivan Minić: Nešto on tu napravi. Ili nađe neku lampicu, nešto ili neke diodice, pa mi tu nešto pravimo, pa on to nešto budži. Naravno, meni je to najlepši deo detinjstva: pravljenje igračaka, čišćenje i sređivanja automobila i bavljenje svim tim, iako je on čovek bio ekonomista i bavio se time ceo život, ovo je prosto bila njegova ljubav i njegova strast. Nije me povuklo da se ja bavim time, mada jesam završio mašinsku školu i robotiku, ali nekako ti uvek ostane taj odnos prema tome. Ja i dan-danas, iako digitalna sfera mi je nešto čime se primarno bavim, ja i dan-danas kada vidim nešto analogno ili neku dobru mehaniku kako radi, ja sam impresioniran.

Mirko Rašić: Da.

Ivan Minić: Zato što je to, bre, to je morao neko ozbiljan da napravi, ako to i dan-danas radi. 🙂

Evolucija automobila

Mirko Rašić: Da, mnogo je teže bilo. Danas imaš dosta inženjera koji projektuju, jelte, na kompu sve: i kako će da izgleda šraf radilica kompletno, koji pritisak će da dobije, izračuna mu komp, kakvo ubrizgavanje treba ima, izračuna mu komp. Tad su se stvari radili toliko teško, na mnogo teži način. Naravno, tehnologija kako je unapredovala, tako smo mi otišli unazad sa kreativom bilo kog smisla. Ne pravljenja Youtube klipova. Ne, nego hajde da napravimo auto. Ja sam video strašne stvari u zadnjih par godina. Video sam bilbord na kome je neko uzeo i ofabrao – poređao sve SUV i limuzine i karavan modele i ofarbao ih u belo.

Ivan Minić: I nema razlike.

Mirko Rašić: Sve isti automobili. Znaš, jedino skidam kapu Alfa Romeu za Giuliju. Giulia mi je prelep automobil od ovih novih automobila. Ovo sve ostalo – idemo ka tome da vozimo džipove, neki SUV, neka nova grana, crossover verzija. Kao ovo je SUV, ovo je džip, ovo je… Znaš, za mene su te stvari, i ranije i sad se znalo, Mercedes G klasa. Znači, to ne može – moram da skrenem s teme.

Ivan Minić: Odnosno, Puch.

Mirko Rašić: Puch. Mercedes ima ista vrata, istu šoferku od prvog koji je proizveden do ovog sad. Samo ti je paket opreme taj drugačiji, unutra je Brabus, unutra je… Ali, dizajn, oni su čak u ćilibar ubacili Pucha ili G klasu, da kao ostane večno. Pošto je večan model. I opet neko je morao da uzme na papiru da dizajnira to sve. Ne na kompu, na papiru, da on zatvori oči, da osmisli kako će on da izgleda, koji će prenos da ima, koji diferencijal, koji kardan, koje poluosovine, šta će da bude… To je dosta kompleksniji u odnosu na ovo sad. Golf 2 sa digitalnom tablom, da li si video ikad to? Pa, to je kao… Ja sam mlađi, ali ja i dalje na Youtubeu gledam neke naše retro stvari, 80-90-e, koje ne mogu da mi izađu iz glave. Čak i one playliste koje imaš na Youtubeu, vožnje, pa imaš instrument tablu, sve ljubičasto, u onim bojama. I onda vidiš Golfa 2 koji ima digitalnu tablu. Čoveče!

Ivan Minić: Znači, juče sam video Golfa 1 ovde ispred parkiranog, koji je u savršenom stanju. Unutra ima koji je kao nov, kao da niko nikad nije zapalio pljugu i ima onaj njihov pattern karirane one unutra na sedištima i to sve.

Mirko Rašić: Naravno!

Ivan Minić: I u fazonu sam: Brate, koliko god da košta, uopšte nije bitno. Onaj auto je jednostavno prelep.

Mirko Rašić: Dosta ljudi karakterišu ljubitelje Golfa 2 kao seljake, seljačine. Ne znam kako bih ti objasnio. Zapravo, to je površna slika stvari. Ja sam imao neke primerke jedinica, piše Made in West Germany DDR. Druže, za nas koji poznajemo te stvari, koji iole smo se interesovali – današnja omladina, njih ne interesuje šta je bilo juče, šta je bilo pre 10 godina, šta je bilo 5. oktobra. Ma, šta me boli uvo šta je bilo! Ti ako nisi rođen tad niti imao 30 godina tad, ti razmišljaš: Brate, vidi kakva je priča bila, kako su pravili ovo. To su neverovatne mašine, stvari. Mislim da zaista smo imali sreće da se rodimo u ovom vremenu, pa da uhvatimo i ono što je bilo pre nas i ovo što dolazi ispred nas, koliko god budemo mogli da uhvatimo ovaj Metaverse i sve stvari koje dolaze. Ali, jednostavno, ti kad sedneš u dvojku, on ima specifičan miris.

Ivan Minić: I rad motora.

Mirko Rašić: I rad motora.

Ivan Minić: Bilo da je dizel, bilo da je benzin. Položaj svega. To je ona fora koju ja uvek kažem, bavimo se user experienceom u nekom drugom svetu, ali kao user experience se prenosi na sve. I na telefon, i na peglu i na bilo šta. Kao: Zašto voliš Volkswagen, iako kad uzmeš klot, to je stvarno leš unutra, nema ništa, Zato što, brate, zažmurim, ispružim ruke i znam gde je sve.

Mirko Rašić: Tako je! Znaš onih šest prekidača koje imaš, gde ti je sva četiri, gde ti je grejač zadnjeg stakla.

Ivan Minić: Sve.

Mirko Rašić: Naveo bih samo da ljudi ne pomisle da je samo Golf 2. Golf 2, 1, Mečka, BMW E30. Specifično je da je E30 Kockica. Lancia Delta, Fiat Uno Turbo. Bilo je toliko primeraka automobila i svi su različiti.

Ivan Minić: Ali, imaš i one momente gde kao ja nisam, baš nisam, baš, baš nisam ljubitelj francuskih vozila, ali ja kad vidim Reno 4, meni je to prelepo. Kad vidim Reno 5 Campus, meni je to i dalje vau. Ja sam kao najlepši auto, kad sam bio baš, baš mali, meni je bio Reno 5 kad se pojavio. Jer je imao liniju koja je bila potpuno neverovatna u tom trenutku. Svi su bili kockasti, on je izgledao kao da je došao iz 2010.

Mirko Rašić: Futurizam.

Ivan Minić: A, sve je toliko jednostavno i nema šta da se pokvari. I to što se pokvari… Ti često preporučuješ i ja često preporučujem ljudima da ako ne znaš šta ćeš, a nemaš nekakav ozbiljan budžet na raspolaganju – imaš budžet, uzmi, brate, ono što ti se sviđa, nije ni bitno, ne možeš da kupiš loš nov auto.

Mirko Rašić: Tako je, agregati su isti u većini slučajeva, Peugeot sada preuzima čak i Faitove, čak ubacuje 1.4 HDI u neke Fiatove modele. Fiatovi motori se ubacuju u Opel i u Saaba.

Ivan Minić: Svi dele ono što je pouzdano.

Mirko Rašić: Tako je.

Ivan Minić: Nema tu toliko stvari koje mogu da krenu naopako. Gledaš šta ti se sviđa, pa kupiš. Kao nekad, to sam pričao, to je moja trauma, drugarica kad nas je molila. Ona je devojka stjuardesa i ne zanima je to, a mi smo kao geekovi, pa da je pomognemo oko laptopa. I mi se ubijemo da joj nađemo koji laptop da uzme, najbolji odnos cene. I vrati se ona sa puta i kao: Šta si uzela? -Crveni!

Mirko Rašić: Crveni! Najprodavaniji automobil ženski je crveni i statistički, neću da dužim priču, da ne bude podkast o automobilima, crveni automobil je automobil koji najređe učestvuje u saobraćajnim udesima.

Ivan Minić: Najbolje se i primeti.

Mirko Rašić: Najbolje se i primeti. Ali, imao sam gosta u liveu prošle srede koji je rekao stvar koja mi se odmah urezala u glavu: Mi volimo automobile i nekako gledamo ih na način na koji ih klinci danas ne gledaju, gledaju samo da bude brz, da izgleda bezobrazno, da izgleda kriminalno. Ali, mi smo ih voleli niti iz toga da ću ja da budem predstavljen u društvu kao kriminalac niti da ću da vozim najbrži auto. I rekao je čovek: Ja se plašim da oni uopšte neće voleti automobile. Ja kao: Pa, da.

Ivan Minić: Pa, znaš šta, imaš tu još jednu stvar, a to je sada kada svi isti nemaš ništa da voliš.

Mirko Rašić: Tako je, osim Giulije Alfa Romeo. 🙂

Ivan Minić: Dobro, mogu da se složim. 🙂 Vidim, nisam vozio, vozio sam se u i mogu da kažem vau. Mogu da kažem vau za Nissan GTR, jer je to za nas gejmere je to prilično impresivno, jer ima 1001 stavku koju vidiš kao da si u igrici. 🙂 I ide, brate, kao nevreme! Ali, vozio sam M-ove, vozio sam AMG-ove. Mnogo je to lepo, ali to je to. Nema nikakvu dušu. Nema ništa.

Mirko Rašić: Nije pravi auto kada ga parkiraš, izađeš, ako se ne okreneš da ga pogledaš, nije to taj auto koji ti hoćeš.

Ivan Minić: Tako sam ja kupio Jaguara i još uvek se oporavljam od toga. Bio je tri godine kod mene, jedva sam ga prodao i posledice i dalje postoje, ali je bio najlepši na parkingu. I bio je najlepši na placu, ja sam ga zato i kupio. 

Mirko Rašić: F Type, koji?

Ivan Minić: Ne, X Type.

Mirko Rašić: X Type, dobro.

Ivan Minić: Lep, srebrni. Crklo je sve što je moglo i non-stop je palio neke lampice i dimio, ali dobro.

Mirko Rašić: X Type, koja godina proizvodnje?

Ivan Minić: 03-04.

Mirko Rašić: 2003. Prva objava na Instagram profilu Mechanic Belgrad, kako se nekad zvao Neovlašćeni serviser, je bila zamena diferencijala na Jaguaru X Type. Znači, prva objava koju sam okačio. I vidi se tačno sad kad prelistaš Instagram, videćeš prvu objavu zamena diferencijala na Jaguaru X Type. Nikad neću da zaboravim taj posao. Krvav lebac.

Ivan Minić: U tom trenutku smo i Miloš Maksimović, moj dragi i tvoj dragi prijatelj, i ja vozili u suštini isti auto. On je vozio Mondeo, ja sam vozio ovo.

Mirko Rašić: Normalno.

Ivan Minić: I imali smo iste probleme. Jer kao Ford nosi sa sobom određeni set problema, koji u principu ništa od toga nije krupno niti preskupo. Samo je beskrajno iritantno i često se javlja. Imaš par ljudi koji to znaju da reše. Svaki put to podrazumeva da ideš negde da gubiš vreme na to, a nije poenta da ti auto provede više vremena u servisu nego u vožnji. Ali, dobro, da se vratimo na tebe. Pomenuo si sportsku gimnaziju.

Mirko Rašić: Da.

Ivan Minić: Odakle sportska gimnazija?

Gluma kao beg od lektire

Mirko Rašić: Kao klinac hteo sam da se bavim karateom ceo život. Međutim, bio sam nestašan u istoj toj Loznici gde smo živeli. Skakao sam u neki podrum i povredio kuk. I nisam mogao da se bavim karateom. Život me je usmerio ka tome da, kad svi su počeli nešto da treniraju u prvom razredu osnovne škole, ja nisam mogao ništa da treniram. Kao: Ti treba nešto mekano da treniraš, neki stoni tenis. I dobijem flajere smo tad dobijali, kao papiriće. Večeras proba ples latino američke. I ja odem da igram sa devojkama, levo-desno. I provedem dobrih 7 godina na plesu. S tim plesom posle i sa ciljem da nastavim u tom plesnom pravcu upišem sportsku gimnaziju. Međutim, kad sam stasao malo iole u nekog tinejdžera, koji je mogao da mami i tati da kaže čime želi zaista da se bavi i da trenira, pardon, rekao: Ma, neću ples uopšte! Zasitio sam se ovoga! Stvarno jesam. Hoću karate! -Dobro. U pitanju je neka škola karatea, kjokušinkai karate, to je neka…

Ivan Minić: Jedna od vrsta.

Mirko Rašić: Da, jedna od škola. Time sam se bavio 10 godina, imao svoj klub. Međutim, bez obzira na to sve, taj karate je bila životna motivacija, životna škola da ne odustaneš, da budeš hrabar, da se ne plašiš i tako to, što baš ovih dana treba, jer sam pokrenuo neki novi projekat od kojeg se i sam plašim. Sportska gimnazija je bila za mene odlična škola za mladog, neiživljenog nekog dečka, koji je trenirao, išao kod ćaleta ponekad da radi, i to uvaljivao ćaletu koske, jer tipa dođem na dva-tri sata, pa pobegnem na dva-tri sata, pa se vratim na pola sata, pa pobegnem, pa non-stop sam mu pravio neke zavrzamle. Sva sreća čovek je preživeo mene. Sportska gimnazija je bila kasnije, da kažem, nije odskočna daska, ne treba taj termin uopšte da iskoristim. Nakon sportske sam upisao Fakultet za menadžment u sportu. Jer sam ja mislio da ću ja od toga da živim i da zarađujem, a uporedo sam već ozbiljnu lovu uzimao u servisu. I završim i faks nakon srednje škole i na kraju faksa skapiram: OK, ja sam sad diplomirani menadžer u sportu. Trebalo bi da imamo neki klub, da prodajemo igrače.

Ivan Minić: Neki klub da prodajem karatiste. 🙂

Mirko Rašić: Da organizujem Olimpijske igre. A, uporedo dok sam bio na faksu već ozbiljno sam radio mehaniku, rekoh: Ma, nema od ovoga leba. Ali, stvarno mislim da je to problem sa kojim je suočeno većina mladih i studenata koji su, na primer, završili za nešto, a to i sam znaš i završe u pekari, u Maxiju, u Tehnomaniji, u nekoj prodavnici, nebitno, da prodaju neku robu samo da prežive. Ja sam imao srećnu okolnost da sam mehaniku zavoleo. Iako sam završio fakultet, opredelio sam se za servis, ali moj otac i moja majka to nisu voleli od prvog dana. Oni su nekako videli mene sa nekim mojim sposobnostima – bavili sam se glumom, amaterski glumom 250 predstava za decu sam uradio. To je počelo u srednjoj školi sa profesorkom srpskog jezika, Ivanom Marinkov, koja je na moj nestašluk odgovarala: Dan škole, pravimo predstavu tu i tu, dolazi posle nastave, glumi, uči tekst, pošto nisam hteo da čitam lektiru. Jedino mi se svideo Hemingvej i Starac i more, to moram da priznam. To mi se jedino svidelo. Ono Ana Karenjina i to, to se već počelo…

Ivan Minić: Rusi. 🙂

Mirko Rašić: Rat i mir i to. Ja i dalje ne znam zašto to detetu, koje je u ekstremnom pubertu, daješ da čita o tome. I dalje mi nije logično. I dalje mi nije jasno zašto ti misliš da će to njemu da bude… Vreme smrti je odlično za četvrti srednje i to, ali ovo ostalo…

Ivan Minić: Skoro sam sa nekim ko je bio u gostima smo pričali o lektiri o svemu tome. Ja sam bio odličan đak i sve to i pročitao sam sve lektire, iako me većina nije zanimala, ali prvi put da sam se ja oduševio lektirom kojom smo dobili da čitamo je bilo Kad su cvetali tikve. Zato što je to bilo nešto gde ti čitaš nešto što je na nivou… Prosto, način na koji je napisano, način pripovedanja je neopterećujući. Ne koristi beskonačne opise, nije teško za čitanje, nego ima radnju, ima karakter, ima karaktere koji su istorijski smeštani u neko prethodne vreme, ali vrlo su relatable sa ovim što se danas dešava i koja je oko tebe. Ja sam tad skapirao: OK, možda je neko nekad razmišljao i toj lektiri, pa ubacio ovo. Ali, za gomilu drugih stvari to je bilo klasično mučenje za sve.

Mirko Rašić: Baš je bilo mučenje. Ja nisam želeo da toliko čitam lektire i onda mi je profesorka rekla: OK, ideš da predstave. I posle kad se završila srednja škola nastavili smo da radimo predstave za decu, edukativnog, zabavnog karaktera. To je bilo najsimpatičnije što sam ja uporedo radio mehaniku sa svim drugim stvarima. Da li trenirao karate, da li ovo, da li ono. I završio sam niže muzičke za solo pevanje Davorin Jenko, ali to koga sada… Sad već ispadam kao Džejms Bond. Tako da neću, ćutaću. Evo, vezujem. Ispada nije se desilo! I jeste! Doneću knjižicu, nemojte da me nervirate! Šalim se! 🙂

Ivan Minić: Nisi mogao da se odlučiš, pa si onda uzeo sve.

Mirko Rašić: Ne, ali stvarno ceo život sam tražio sebe i to je bila poenta priče. Tražio sam da vidim šta mi se sviđa i mnoge stvari sam probao u životu i uvek bih se vratio na mehaniku. Samo što sam uzeo sve te stvarčice koje sam radio u životu i ujedinio u ovo što je danas Neovlašćeni serviser. To je, zapravo, imaš kao sugar and spice and everything nice, kad Professor Utonium pravi Power Puff Girls. Gledao si crtać sto posto?

Ivan Minić: Da.

Mirko Rašić: I onda je dodao slučajno chemical X. I sve te stvari koje sam radio u životu su meni omogućile da danas mogu da radim ovo što radim na način na koji radim i da budem srećan zbog toga što sam konačno pronašao sebe. Jedino što me sad druge neke muke muče. Konkretno, OK, pronašio si sebe, uradio sve to što je bilo kompletno neočekivnao, šta dalje? 

Ivan Minić: Uvek postoji neko očekivanje za naredni korak. Ti si još uvek mlad, imaš tek da daš od sebe što se toga tiče. S jedne strane, prevazišao si klasičnog servisera.

Mirko Rašić: Da.

Ivan Minić: Možeš ti to da radiš, ali to je neidealan način da upotrebiš svoje vreme uzevši u obzir gde si došao danas i koliko si postao prepoznatljiv. Ali, hajde da dovedemo priču do toga. Ti si, dakle, pomogao ćaletu, što je lepo i bio si dobar sin sa svim manama koje si imao, itd, ali pomogao si ćaletu, učio si tu svašta nešto od njega, gledao si, ali u kom trenutku ti prvi put dobijaš poverenje njegovo da radiš nešto što je malo kompleksnije, a da nisi samo neko dodaje, neko pomaže tu, radi fizikaliju.

Prvi samostalni servis

Mirko Rašić: Mercedes G klasa, mali servis. Ja golobradi dečak i ćale koji kaže: Idem ja na doručak, ti uradi ovog džipa, predaj ključeve gospodinu i vidimo se. Pre njega bilo je par automobila pre toga, ali taj mi je baš ostao nekako zabeležen. Ne samo zbog toga što mi je omiljeni džip, nego bilo je… Ja sam upao u problem neki. To je auto koji ima karter od 9 litara ulja. Ti si sipaš ulje i sipaš ulje, ne znaš koliko ti treba. Filter za vazduh je ovoliki. Neverovatno!

Ivan Minić: Sve je veliko. 🙂

Mirko Rašić: Sve, sve, sve! Da, podsetio si na jednu bitnu stvar koju moram da kažem nakon ovoga za autobus jedan. I ja ga zovem i kažem: Ne mogu da odvrnem filter za gorivo, a čujem čaše kako je u restoranu nekom sa drugarima, piju, doručkuju. Kaže: Ne znam, bre, sine. Reši to! Ne interesuje me! Dolazi ti čovek za sat vremena, ti kako hoćeš! Uzmi to reši, ne interesuje me! Čeličio me je na najgori mogući način po mene tad, na način na koji je rekao ne interesuje me. Nije mi davao informacije koje ja danas dajem svojim kolegama ili momcima koji uče zanat od mene, kao ni većina ljudi. Danas smo pričali o tome baš na nekom snimanju. On meni nije davao informacije uopšte: na koliko se steže glava, na koliko se stežu šrafovi. Imam šest šrafova. Rekao mi je: Uzmi knjigu, nauči. Nije mi davao nijednu informaciju, nijedan input. Kad treba da se zupči motor, idi po burek. Jer su te generacije time testirale tvoje…

Ivan Minić: Da li si ti zaista posvećen tome.

Mirko Rašić: Tako je. Mi smo danas suočeni sa time da ja objasnim sve do detalja nekom čoveku koji radi kod mene i njega apsolutno ne interesuje.

Ivan Minić: Zato što si mu ti prepričao tih 200 knjiga koje treba da pročita.

Mirko Rašić: Tako je, upravo tako. Ima jedan japanski mačevalac, Mijamoto Musaši, on je napisao knjigu Pet prstenova. Dobra knjigica, ali mačevalac je bio jako dobar. On kaže: Tri godine su ti potrebne vežbanja da samo naučiš, da tvoje telo, da se slože kockice u glavi, da ruke nauče šta je šrafciger. Ja prenešeno u mehaniku pričam. Da skapira šta je točak, šta je čekić. Tri godine treba da zapravo budeš apprentice i onda devet godina ti treba da postaneš majstor veštine neke koje si. Ja nekako kad izvrtim stvari, naravno, znam da ništa ne znam i uvek naučim nove stvari, ali neke kocke u glavi ti se slože tek kad prođe vreme, ne praksa, nego kad tvoj mozak složi informaciju onako kako treba.

Ivan Minić: Mora kilometraža.

Mirko Rašić: Mora kilometraža da se napravi. Kao sa mladim vozačem. On mora da ima neka gradska čukanja, on mora da ima i rizične situacije, on mora da ima mnogo stvari…

Ivan Minić: Nije teško imati rizičnu situaciju u Beogradu. 🙂

Mirko Rašić: Nije, nije. Ja sam pomogao ocu i nisam video toliko radosti u početku kad su drugari išli na bazen, na neka dešavanja, u park, bleje, pivo, ovo-ono ili bilo šta, gde god da su bili, ja bih bio u servisu. I malo nisam voleo oca zbog tih stvari. Mislio sam da me mnogo, previše vojnički disciplinuje. I oko toga smo se svađali dosta, a zapravo učinio mi je najbolju uslugu koju je mogao da mi učini u životu. To pitanje kada je on prepustio meni ključeve u ruku, da kažem tako, to je bilo, recimo, pre dva-tri meseca. Bez zezanja. 12 godina radim mehaniku, ja sam pre dva-tri meseca, možda četiri meseca tek dobio od njega priznanje OK, dobar si majstor. Bez zezanja. Pakovao sam neki jako komplikovan motor Volkswagenov, turbo benzinski motor, i on je sedeo i gledao kako ja to radim. I upalio auto, kaže: Svaka čast, majstore. Sad mi je čak i emotivno da pričam o tome. Svaka čast, majstore, odlično! I, eto, prošlo je 12 godina da bi on rekao evo ti, može.

Ivan Minić: I u njegovom slučaju, 50 godina iskustva.

Mirko Rašić: Da, da. To je baš neočekivan odgovor da… Kao Mečka G klase, tad je rekao: Hajde, čeličim te. Ali, zapravo, neko priznanje da sam ja njegov kolega ravan njemu je bilo pre par meseci.

Ivan Minić: U kom trenutku ti krećeš da razvijaš svoju priču sa servisom. 

Kako je biti preduzetnik

Mirko Rašić: Pre četiri godine. Pre četiri godine sam otvorio svoj servis i tada mi je isti otac rekao: Ne interesuje me ništa da radiš u servisu, probleme koje imaš imaš. Ništa. To je sad tvoja priča. Tvoj servis. Nemoj me zoveš da ti pomažem. Ja sam ga zvao dve pune godine stalno. Zapne ovde, zapne ovde, dođi pomozi, dođi izvuci me iz problema, imam problem sa mušterijom, imam problem sa ovim. Pre četiri godine sam otvorio svoj servis, prvu firmu i tad sam počeo da učim šta znači da plaćaš porez. U smislu da moje kolege koje rade na crno ne treba da rade na crno. Treba da svi imamo iste cene otprilike i da naučiš da platiš porez, prijavu, doprinose, porez na dobit.

Ivan Minić: Da postoji nekakav standard kvaliteta usluge, ali i sve ono ostalo što prati tako nešto, da bi sistem mogao da živi i da funkcioniše.

Mirko Rašić: Tako je.

Ivan Minić: Super je to što neko možda nešto negde uradi na crno, uzme neki dinar. OK, ali ako to postane nešto što je ozbiljno, a mi u ovoj zemlji imamo mnogo velikih, ozbiljnih servisa, koji su možda ne na toliko vidnom mestu, pa ne upadaju nikome u oko, ali ti kad vidiš da on ima 20 automobila ispred servisa i da ne postoji nijedna varijanta osim keša i da možda da dobiješ račun na onom blokčiću iz Mozzarta… To mi je omiljeno, mala olovčica i blokčić iz Mozzarta. 🙂 Ti kažeš sebi…

Mirko Rašić: Naselje u Beogradu, jedno od naselja u Beogradu ima 11 nelegalnih servisa. I znaš šta je glavni problem? Što ja kažem cena mog malog servisa je 3.500 dinara, kod njega je dva soma. Ti ideš kod ovoga kod koga je dva soma i mene pljuješ i kažeš da sam preskup. Ali, dobro, nisam ni ja cvećka. No, idemo dalje. 🙂

Ivan Minić: Počeo si sa svojom pričom. Ta priča je tvoj neki prvi izlet u tu vrstu obaveza. Ulaziš u to. Kad radiš negde, OK, ti si tu, imaš nekog sa kim radiš, ali tvoja odgovornost si ti i neki dogovor koji si postigao. Kad praviš svoju priču, ti si taj koji mora da organizuje sve, ti si taj koji mora da nađe ljude, koji mora da obuči ljudi, ti si taj koji mora da se postara da posla ima, jer moraju da se plate svi ti porezi, moraju da se plate sve te plate, itd. Kako je to išlo

Mirko Rašić: Jako teško i sa time se borim i dan-danas. U smislu toga da sve te stavke ispunim pozitivno, da ne bude negde kiks. Meni je uvek bilo teško da gledam zaposlenog kao radnika. Uvek sam gledao kao druga, kao kolegu. To mi se obijalo nekoliko puta kao bumerang. Ja bih opet radio isto i opet mi se obijalo o glavu. Jednostavno, disciplina je nešto što čovek treba da usadi sebi bukvalno u DNK. Moraš biti disciplinovan, odvajati finansije. Ne kao ono ma, ima će to na kraju meseca. Ne, ne, prvo odvajaš svu lovu za troškove, za sve troškove, rashode koje imaš. Onda kasnije, posle par godina ja sam skapirao gde su mi rupe u rashodima, šta treba – znači, ne možemo da naručujemo hranu, da treba da uzmemo ketering koji svaki dan donosi kuvana jela, koja su pre svega zdrava za radnike, a drugo jeftinija za poručivanje u odnosu na – poručimo iz Maca, poručimo odavde, poručimo odande. Prvo što ti je cifra velika, drugo hraniš se nezdravo. Pa, onda hajde to da promenimo. Pa, hajde da promenimo pristup poslu, mušterijama. Hajde da napravimo neku organizaciju poslovanja. Hajde da uvedemo zakazivanje. Hajde da uvedemo plaćanje preko računa, plaćanje karticom. Mnoge stvari, iako smo neovlašćeni serviseri. I dan-danas peglam sve te stvari i pokušavam da napravim taj servis da izgleda onako kako ja mislim da treba da izgleda. Nastala je empatija kompletna u poslu. Nestao je pristup mušteriji u kome ti kao mehaničar ne kukaš čim vidiš auto. Posla ima preko glave i problem je zapravo taj što nam kvalitetni mehaničari odlaze preko, neću da kažem da nekvalitetni ostaju, ali nema ko da radi kola. Kod svakog mehaničara se čeka po mesec dana. Znači, nemamo mlade kadrove koji upisaju školu. Imamo, ali ih već neke strane kompaniju kaparišu za sebe, žargonski rečeno. Znači, neke privatne firme u Srbiji koje se bave mašinskom obradom ili proizvodnjom nekih mašinskih elemenata mole srednje škole da nekako popularizuje te zanate da dobiju kadrove. Mi imamo jako veliki problem i ja mogu samo da kažem da 40 mladih je upisalo zanat zahvaljujući gledanja Neovlašćenog servisera iz celog regiona. Ne iz Srbije, iz celog regiona. I to mi je pečat, ali, dobro, pričaćemo o tome posle. Mi moramo da radimo na tim stvarima i radimo na stvarima da razbijemo konačno tu predrasudu oko mehaničara i njegovog pristupa poslu: da je prljav, da ima kalendare golih žena. Mi smo navikli da to tako mora. Onda nije pravi, onda nije dobar, da mu neuredan servis. Prva stvar koju sam uradio kad sam otvorio svoj servis – čišćenje. Hoću da bude kompletno čist servis. Neću da izgleda mračno, tamno, sa gomilom nabacanih stvari. Da, ali ovo ima dušu. -Druže, pusti me toga što ima dušu. Ima i ovo dušu zato što puštam Maidene svaki dan u servisu. Da vidiš kakvu dušu ima moj servis. Maidene puštam svaki put kad prođe 12 po ponoći. Šalim se! 🙂 Puštam Strah od mraka. 🙂 Sve ima svoje, ali meni nekako i ono što sam savetovao druge kolege kada počinju da otvaraju svoje servis – napravi plan strateški, zacrtaj sebi to do, doing i done. Napravi neke stvari koje treba da radiš. Ja to radim i dan-danas i opet imam nezavršene stvari. Opet imam neke kikseve koje ne mogu da rešim.

Ivan Minić: Naravno, sve je to proces. Svaka takva stvar, koliko se ti možda i pripremio na to, tako što si možda bio deo nekog sistema, pa možda probao nešto da iskopiraš, svaka priča je za sebe, svaki kolektiv je organizam za sebe, sa svojim karakteristikama. Uvek je to zahtevno. Mnogi taj ceo tvoj brending Neovlašćenog servisera doživljavaju kao veoma simpatičan. I ja sam jedan od njih. Dobrim delom zato što ovlašćeni serviseri imaju užasnu reputaciju kod nas, kao neko ko u suštini previše naplaćuje vrlo često upitan kvalitet usluge. Kako si ti uopšte došao na ideju za to i zašto Neovlašćeni serviser?

Kako je nastao Neovlašćeni serviser

Mirko Rašić: Pa, glavi ideja, prva ideja zapravo je bila Mechanic Belgrade na Instagramu, gde motiv moj je bio taj što su mi se zgadili odnosi sa ljudima koji me gledaju kao prevaranta. Ja sam počeo da slikam i snimam sve što radim mušterijama, kao audio-video-foto format, kako god, i da im šaljem slike. Ovo je vaše staro kvačilo, ovo je novo kvačilo. Ovo smo zamenili. Pa, kad sam otvorio svoj servis, stavio sam kamere u visini od 150, da gledaju direktno na radnju: kako se radi, koji delovi se stavljaju u slučaju problema. Mehaničari su svojim postupcima napravili ovu reputaciju koju imaju danas, i ovlašćeni i neovlašćeni. I o tome sam pričao nekoliko puta, ali nikad nisam našao prave reči. Jer ne znam kako da svojim kolegama ne budem – ja sam im sad primus inter pares. Kao: Ovo je naš predstavnik. Neovlašćeni serviser je mehaničar, on nas predstavlja. Hvala vam na tome, ali hajde da pričamo kako da budemo još bolji i hajde da kažemo da smo mi krivi zbog ove reputacije, koju, na primer, ti kažeš: Ovlašćeni serviseri znaju svi da mnogo naplaćuju, da je kvalitet usluge loš i da realno ne želiš, na konto toga što ćeš sedeti u nekom lobiju i piti kafu, ne želiš da se osećaš kao neka ovca koja je ošišena baš onako pojačano, kako mi kažemo. Neovlašćeni i ovlašćeni serviser su kao policajac i lopov. Ovaj ima svoje stavove, ovaj ima svoje stavove. Ja sam napravio neki tekst i napravio sajt, zajedno sa mojim kumom Anđelkom Cajkovićem, koji je dizajnirao taj sajt i napravili smo dve interesantne priče. Priču o ovlašćenom, koji je ima svoj pristup poslu, i neovlašćenom. I stavili smo neke dve presmešne sličice, video si verovatno.

Ivan Minić: Jesam.

Mirko Rašić: Jer ja sam imao etape kad radim… Tad sam radio na Bežanijskoj kosi, imao sam etape – dve godine sam radio napolju. Nisam imao ni nadstrešnicu nad dizalicom, ali imao sam svoje prvo radno mesto. I onda bi se mnogo, slojevito, što kaže Nada Macura, obukao za posao i onda sam izgledao bukvalno kao neki bugarski kradljivac akumulatora, tako su me kategorizovali. Neka majica, neka rolka, kombinezon ispod, vuneni prsluk, pa kožna jakna. Znaš na šta to liči? Normalno, cigareta non-stop, ruke crne, alkohol je uvek tu neki. I onda sam imao etape: ošišam se, obrijem, obučem nov kombinezon čist. I tu se odmah vidi ga ovaj, ovlašćeni serviser. I pristup mušteriji kakav je. Neovlašćeni ima taj pristup: Slušaj, druže, da ti kažem. Ja ću hoću tebi da pomognem, ali da bih ja tebi pomogao moraš ti meni da pomogneš prvo da mi kažeš. A, ovlašćeni, naravno, formalizam neki, formalnost i to. I onda jednostavno je dunula tako ideja iz priči mehaničarskih, jer mehaničari su jedna sekta velika, vole da pričaju, da ogovaraju. Mnogo volimo jedni druge da pljujemo. To je strašno. Tako i nastalo ko ti je ovo radio. Obožavamo da pljujemo rad kolege. To je…

Ivan Minić: Ne samo mehaničari. Generalno svi majstori.

Mirko Rašić: Da, obožavamo.

Ivan Minić: Ko ti je ovo radio? Znaš li ti koliki je to posao? I Nema to kud. 🙂

Mirko Rašić: Nema to kud, da. Dobro je ovo. Što bi rekao moj drug Dušan: U saobraćaj. -Dule, ali nismo… -U saobraćaj! Puštaj u saobraćaj taj auto! Interesantno je to bilo. Pre nekih 5-6 godina smo tu priču oko ovlašćenog i neovlašćenog napisali. Ali, ja sam na Instagramu i dalje bio Mechanic Belgrade, jer ja sam zapravo, da razvežem malo tu priču, gledao sam na Youtube i na Instagramu šta rade Amerikanci i Rusi. Ruse sam slabo razumeo, jer je moj nivo ruskog po nivou Đorđa Čvarkova. Isto pričamo Đorđe Čvarkov i ja ruski. 🙂 Ali, Amerikance sam razumeo i video sam stvari, video sam kako oni to predstavljaju. Znaš, za mene je to bilo kako on to montira. Za mene je to bilo neverovatno. Kako on predstavlja, vidi kakav mu je servis. Jao, vidi ljubičasti šrafovi, vidi alate. Kada počneš da se baviš zanatom postaneš ozbiljan bolesnik za alatom. Ja imam ne znam koliko setova gedora imam zaista. Ne samo zato što mi je sponzor jedna firma koja pravi alate, nego ja sam se tom sponzoru obradovao više zbog alata nego zbog love, iskren da budem. Jao, sad mogu konačno da naručim sve što mi treba! Jao, Bože! Sirotinja, dete radničke klase, dobri moj, Ivane. Dete radničke klase. 🙂

Ivan Minić: To ti ona varijanta, to sam i ja imao uvek kad odem kod nekog od drugara koji su serviseri za različite stvari. Prva stvar, uđem i pregledam sve što je montirano po zidu. Jer kao, brate, mi smo uvek imali neki alat u kući, ali uvek sve raspareno.

Mirko Rašić: Da, da! 

Ivan Minić: Nema ništa isto. Oni okasti ključevi, dva su ovaka, a tri su onakva. Ko zna koje kombinacije je to uzimano šta. Šrafciger nijedan nije isti. Bio jedan Unior i bilo je sve ćemo njim da radimo, jer on je savršen. 🙂

Mirko Rašić: Pritom narezani šrafcigeri, izlomljeni šrafcigeri, to je svega što god. Nekada su servisi imali svoje alatničare koji su pravili dodatne alate, specijalne alate, ali neću u tu stranu da ulazim. Uglavnom, ideja se rodila iz priče u narodu. Motiv je bio za prezentaciju sadržaja na društvenim mrežama. Motiv je bio taj što su me ljudi smatrali lopovom, nisu imali poveranja. A, uzori su bili strani influenseri koji su se bavili mehanikom.

Ivan Minić: E sad, postoji razlog zašto to pre tebe gotovo da niko ovde nije radio ili makar nije radio u nekom dužem periodu da možeš da kažeš da ostavi neki trag. To nije baš jednostavno. Prvo, mora mnogo toga da se zna. Drugo, mora mnogo ljudi da se zna, jer za razne specifične stvari ti uvek imaš jako dobre goste koji pričaju o usko specifičnim nekim stvarima koje su važne. Zatim to mora da se prezentuje na pravi način. Mora da se snimi na pravi način, da se izmontira, itd. Ti imaš one momente gde pričaš striktno o nekoj mehanici, ali imaš i momente gde su bukvalno skečevi gde ti glumiš 15-20 minuta nečega, gde za gomilu stvari – OK, verovanto nije single take, ali nije, brate, ni da je mnogo sečeno.

Mirko Rašić: Naravno.

Ivan Minić: Vidiš da je to iz relativno malog broja pokušaja.

Mirko Rašić: Kobasice su.

Ivan Minić: A, da to stvarno nije što si mi gost, ali stvarno je dobro.

Mirko Rašić: Hvala.

Ivan Minić: Stvarno je zanimljivo. Cilj je da bude zajebancija, OK, ali vrlo je korisna zajebancija. Vrlo je… Sa Žakijem, recimo, konkretno.

Mirko Rašić: Da, da.

Ivan Minić: Vrlo je to sve zanimljivo, pitko i životno. Brate, svi smo prošli kroz to u nekom trenutku u životu kad kupuješ ili sebi ili nekome. Najgora varijanta kad te neko pita treba za dete da nađemo auto do dva soma. Brate, je li može nešto lakše? 🙂

Mirko Rašić: Luka i ja smo to bukvalno spontano počeli da snimamo. Krivo mi je što nema tog serijala i što ljudi su malo više otišli u krajnost humora, gde je bilo totalno nebitno šta ćemo da ispričamo o kolima, nego hajde samo da bude međusobno napušavanje. Ali, Luka i ja smo se baš danas čuli, treba da se vidimo. I jednostavno smo se mi poklopili. Prvi put kad smo se videli, mi smo se poklopili napušavanjem. Tako da sam ja majstor, a on dolazi kao mušterija. Nismo mnogo imitirali odnos. Takvi smo bukvalno od prvog dana. I usput smo jako dobri drugari i prijatelji i onda nam je bilo olako da radimo takav sadržaj. Pored njega, dodao bih još da je bilo nekoliko gostiju koji su bili jako interesantni. Pored Luke, Miloš Milaković i, naravno, Pero Defformero, koji – ja nijedno nisam imao snimanje kao sa Perom Defformerom.

Ivan Minić: Ne sumnjam.

Mirko Rašić: Ljudi, to je jedino snimanje koje ja nisam znao… To je snimanje iz 200 takeova. On je čovek – ja ne znam kako da objasnim ko je to genije čovek. Ja stvarno ne znam da objasnim. Znači, kreneš da snimaš, on je maksimalno fokusiran i ozbiljan, ja umirem od smeha. Ja nikad nisam se smejao ni dok me Luka, tačnije Žaki podbada prozivkama koje su ultra smešne i gde ljudi padaju u nesvest, meni je nekako bilo smešno, ali sam uspevao da progutam. Ali, Pero Defformero me je unakazio. Čovek je izvukao, kako se zove…

Ivan Minić: Za sviranje?

Mirko Rašić: Da. Ko to tamo peva… Dramlije…

Ivan Minić: Drombulje, tako nešto.

Mirko Rašić: I počinje da svira, brate, usred snimanja. Ja prevrćem se. Kažem Bokiju, Bojan Stevanović, Kan i Lingus radi produkciju i snimanje celog kanala, rekoh: Boki, ja ne mogu, brate. Meni je, brate, Biške mi je presmešan. Ne mogu, brate! A, Biške mi kaže: Daj, bre! Šta ti je?! Uozbilji se, budi profesionalac! Vidi, ja snimio već 200 klipova, ne očekuje se od mene da se tako ponašam na snimanju. Rekoh: Biške, ne mogu stvarno, brate. Ja kažem: Prodajete Passata? -Nije ovo Passat, ovo je ljubavna mašina! Ja rekoh: Ne mogu, Biške, nema trika, brate! Gasi kameru, motaj kablove! Jedva smo snimili to. I sa Milakovićem je bilo smešno i teško, ali sam nekako preživeo. I sa još par gostiju – izvinite, ako sam zaboravio nekoga još da pomenem. Bilo je simpatično i lepo. Jedino je Biške ostao, taj čovek je apsolutni genije. Mi smo pokušali i pokušavamo non-stop da na neki zabavni način predstavimo mehaniku i da pričamo o tome. Međutim, kad god bih se okrenuo ka tome da pričamo o bezbednosti u saobraćaju i o bezbednosti samih vozača, publiku to apsolutno ne interesuje. Čak i ako si zabavan u tom pristupu, ne interesuje ih bezbednost. Znači, gledaoce ne interesuje ih bezbednost. Čak i ako ja napravim skeč, ma nema šanse. Nekako u ovom narodu pojasevi…

Ivan Minić: To je uvek problem. I ja se sećam samo nekih kampanja, koje su meni osećale u sećanju, što ne znači da su bilo kome drugom, a to su bili oni momenti kad policija zaustavi, čovek naduva nešto, a onda mu priđe osoba u kolicima i kaže: E, znaš, ja sam isto tako.

Mirko Rašić: Da, da. Mora tako.

Ivan Minić: Međutim, kapiram da to kad vidiš na televiziji i dalje se ne asociraš sa tim vozačem i sve vreme se ložiš na to da neće meni da se desi, ma nema frke, nije to strašno. I, nažalost, često mi se dešava i sa prijateljima da ne možeš da objasniš da, brate, ne treba to da radiš.

Mirko Rašić: Ne, nije dobro. Ja idem na konto priče o novcu. Ne čak o telesnim povredama i invalidentima, nego o lovi. Rekoh: Druže, čak i ako te je neko udario otpozadi, što u svim slučajevima znači da je on kriv, a ti imaš alkohol u krvi, ti ćeš platiti, neće on, koji je kriv. Znači, u situacijama u kojima – nebitno, sad da ne ulazim u detalje. Publika voli zabavu, mi smo Balkanci, volimo humor…

Ivan Minić: Meni je super da ti uspevaš da pored zabave provučeš ipak dosta edukativnog i da daš ljudima neke konkretne savete. I onom delu gde radiš testove automobila, to nisu testovi, to su u suštini recenzije, gde ti ljudima skrećeš pažnju na šta da obrate pažnju kada gledaju taj auto, što je svakome od nas značajno. Nismo svi iz priče i ne znamo svi na šta treba da pazimo.

Mirko Rašić: Tako je.

Ivan Minić: Ja stalno pričam, stalno vrtim tu priču svima: Ne znaš šta da radiš? Uzmi Punto. Uzmi Punta, ne postoji kvar skuplji od 100 evra.

Mirko Rašić: Tako je! Motor je 100 evra polovan. Znači, nema potrebe da idemo dalje. Yugo s dugmićima.

Ivan Minić: I sa servom, i sa klimom.

Mirko Rašić: Servo zna da rikne. Znači, Punto i senzor ugla volana to su dve strašno i klima mu je isto kritična, ali ne odlazi koliko diftunzi glave.

Ivan Minić: To se sve reši. Nemaš neku veliku, skupu glavobolju oko toga. Nemaš 1001 lampicu koja može da se popali, gde ti gledaš i hoćeš da se ubiješ. Imaš novogodišnji program kad upališ motor. Elem, inspiraciju si dobio gledajući strance, što nije čudno, jer oni ljudi stvarno to kidaju. Oni su to i u mejnstrim medijima pravili jako zanimljivo kroz razne discovery i slične.

Mirko Rašić: Tako je, tako je.

Ivan Minić: A onda je gomila sličnih videla, kao: E, a što ja to ne bih radio na Youtubeu? I tu stvarno može da se vidi, za sve vrste majstorskih stvari može da se vidi svašta. I ovi koji rade obradu drvetu, metala, i oni koji rade automobile, motore, restauraciju, to je ludilo. E sad, lepo je što si ti to smislio, svašta sam ja u životu smislio, ali od trenutka kad ti to smisliš do trenutka realizacije toga svega, to je proces u kome je potrebno naći još ljudi sa sličnom vizijom, ljudi koji su, takođe, spremni da ulože neko svoje vreme i svoje znanje u priču koja – OK, ko je tebe upoznao i video koliko ti je stalo i koliko si dobar, ta priča ima potencijala do daljnjeg, ali ne znaš kako će da se završi. Ovde nikad ne znaš kako će nešto da se završi.

Mirko Rašić: Jeste.

Ivan Minić: Kako je došlo do toga da ti uspeš da formiraš ekipu?

Oformljenje ekipe

Mirko Rašić: Dosta turbulentno i teško. Neke stvari se i ne sećam ni sam koliko su stvari nepredvidive, koliko problema je bilo usput, koliko nedaća, koliko lažnih prijatelja, koliko pogrešnih poslovnih saradnika, koliko ispuštenih pravih prijatelja. Svega je bilo. Pojavio se Bojan Stevanović, anonimus, koji je nesebično dao sebe i prvih maltene 70-100 klipa uradio za nula para. Za nula para! I naći takvog čoveka, spremnog da tako radi je dragulj kompletan.

Ivan Minić: Posebno ako ga stalno prozivaš u klipovima.

Mirko Rašić: Da, da. Ali, dobro, to je čovek koji nema ukus prema automobilima, koji Fiat Multipla. To je zaista… Kako da ga ne prozivaš? Ali, sa ove druge strane, nešto je poput – pričali smo pre nego što smo krenuli da snimamo, pričali smo o nama kao generacijama i u Maksimusu i o tebi i o meni, dodao bih Bokija u naše društvo, jer isto – radi sve živo. I radi od malih nogu. Jednostavno takav čovek kaže: OK, hajde da radimo. Hajde da ne pričamo sad odmah o parama, o ovome, o onome. Hajde da radimo samo. I tako smo i krenuli. Bila je neka produkcija pre njega sa kojom nisam bio zadovoljan, a nisam ni sam znao šta želim. I onda mi je sa Bokijem to postalo kao praksa. Mi imamo nekad situacije da četiri-pet klipova snimimo one take, bez apsolutne greške, bez ičega. Znači, namestimo sve, ton, bubica, sve živimo. Imamo i, naravno, ljude koji rade sa nama na Youtubeu. Tu je i Uroš, tu je i još dvoje ljudi. I težimo ka tome da širimo ekipu, Neovlašćeni tim, da to izgleda još bolje, još… Nekako da izgledamo ozbiljno za ovo naše tržište. Jer drugi grad po gledanosti posle Beograda je Zagreb. A, kad bismo išli po državama, Srbija je po analitici na prvom mestu po gledaocima Neovlašćenog servisera, Bosna je na drugom mestu, Hrvatska je na trećem mestu, Crna Gora na četvrtom, Severna Makedonija, tako je vodi Youtube, je na petom mestu. Tako da imamo i neku odgovornost prema…

Ivan Minić: Ujedinio si bivšu Jugoslaviju. 🙂

Mirko Rašić: Jeste. Prvi snimci koje sam snimao nosim kombinezon, pilotski kombinezon JNA i onaj RV i PVO. Da, RV i PVO. 🙂 I onda je to ljudima dosta bilo lepo, mada je bilo nekih komentara negativnih na konto toga. Ima i sad nekih negativnih komentara. Na primer, onaj video za govorimo, rekao sam: Pisaću latinicom. Normalno, ljudi pišu: Je li se stidiš ćirilice? Ne, ne stidim se ćirilice. Nikad se nisam stideo svog pisma, niti porekla, niti bilo čega, nego nas gledaju i drugi ljudi. Pa, onda: Hajde najbolje da stavimo zavesu preko svega. Meni nema ništa lepše, otišli smo na Grobnik u Rijeku na trkališta. Nakon trka otišli smo da popijemo neko piće na moru, na plaži. I našli smo neku plažu od 50 m širine i neki mali tropski bar. I ja naručujem piće i kaže čovek: Neovlašteni. I meni ništa lepše od toga. Daj, bre, ljudi, da nastavimo da živimo. Tako me zaista pogode nekad komentari, što bi rekao Beogradski sindikat, ne treba mi BIA da mi kaže da sam pošten, niti radikali da li sam Srbin sam uopšte.

Ivan Minić: Ima mnogo. Nažalost, taj momenat ako želiš da shvatiš gde živiš, odeš u komentare na Youtubeu i sve ti bude jasno.

Mirko Rašić: Znači, vidi, to je trovačina. Pogotovo ako vređaš Francuze, a vređam francuska vozila. 🙂

Ivan Minić: 🙂 Što u principu nije pogrešno.

Mirko Rašić: Vidi, ali ozbiljne pretnje sam dobio na Youtubeu. Da će mi noge polomiti i tako to.

Ivan Minić: Dobro, ne bih se ja nešto sekirao.

Mirko Rašić: Znaš šta je problem, da bi mi polomili noge, moraju da sednu u kola da dođu, a kola su im neispravna. 🙂 Tako da sam bezbrižan neko vreme. 🙂

Ivan Minić: Priča sa Bokijem je takva da u suštini vi sada već, odnosno, bogami, koliko ja to pratim, a to je već godinu i po-dve dana aktivno, vi u suštini funkcioniše kao jedan.

Mirko Rašić: Da, da.

Ivan Minić: Što je neobično. Posebno uzevši u obzir da on ne zna ništa o kolima.

Mirko Rašić: Ali je super, izvini što te prekidam, Boki predstavlja narod i običnog gledaoca u tom slučaju. I to je super. Mi smo napravili taj odnos, to je vrhunski, zato što on postavlja pitanja koja bi postavio ti, koja bi postavio bilo ko ko nema veze sa mehanikom.

Ivan Minić: Rešava ti taj problem pretpostavljanja, viška znanja, itd.

Mirko Rašić: Tako je. Ujedno i rešavamo da ne moramo da pravimo rez, nego možemo da pričamo. I taj content koji pravimo je takav da običan narod, bez predznanja o mehanici, može da gleda da klip. I da ne znaš ništa, ja ću da kažem: Imamo benzinske, dizel motore. Onda, normalno, profesori sa fakulteta kažu: Nije, to je OTO motor. Dobro, bre, duže, benzinac, dizel. Hajde da pričamo, ako treba ja da donosim svoje diplome i da pričam koje kurseve sam završio za mehaničara, obuke, bla-bla, daj, nismo zbog toga tu. Neovlašćeni serviser je deo naroda, majstor iz tvog komšiliku, koji je tu da ti pomogne kad imaš problem. Mnogo ljudi se javilo na Instagram i na Youtube, i uz pomoć Youtube i Instagram rešilo problem. To je poena cele priče. Nije poenta ko će da bude uspešniji mehaničar ili influenser. To su usputne stvari koje se dešavaju, koje su super, koje su ekstra. Neću da krijem, ali glavna priča je bila daj da podelimo ovo s ljudima, daj da napravimo neku promenu, nešto, da nekog usrećimo. Meni je pre neku noć u jednom prelepom beogradskom kafiću prišao konobar i rekao: Piće ide na mene. Zahvaljujući tebi dobio sam 9, idem na Mašinski fakultet, a nisam naučio ispit, gledao sam tvoje klipove. Ja ovako – rukuje se dečko sa mnom, čvrst stisak ruke, muški. Gleda me u oči, steže mi ruku. Hvala ti, brate. 9 sam dobio zahvaljujući tvojim klipovima. To je to! I Boki je savršeno upao u tu priču naroda, jer postavlja pitanja koja bi postavio ti da si tu na setu. A zašto treba da sipamo antifriz? OK, ja sam rekao: Treba da sipate antifriz, a zaboravio sam niko ne zna zašto. Da se ne bi desilo to i to. -A čemu služi termostat? -Pa, kako služi? Sad ja iz perspektive majstora: Pa, služi za regulaciju vode. -Aha, a koje vode, a zbog čega? I Boki ima jako dobru ulogu tu i pritom ima uloga da učestvuje u nekoj interakciji, čak i kada pričamo o alkoholu, ženama i ostalim muškim nekim stvarima.

Ivan Minić: Imate momente.

Mirko Rašić: Imamo, naravno.

Ivan Minić: Imate te momente, ali mislim da taj deo gde pričate o struci na jedan vrlo pitak i edukativan način mnogo znači. I ta objašnjenja koja ti daješ kada ljudima tumačiš neke stvari. Svi mi znamo da određeni tipovi motora, iako nas nije zanimalo, ne možeš da ne znaš od svih ljudi u svom okruženju da određeni tipovi motora su pouzdaniji, drugi su manje pouzdani, da kod nekih automobila postoji neki set problema koji može da se javlja, kod nekih ne postoji. Kako ono beše, ako ima automatski menjač i plivajući zamajac, to je bukvalno… Treća stvar koja treba da se desi je da ima unutar sebe mašinu za pranje i sušenje veša i to je bukvalno 666.

Mirko Rašić: Jeste.

Ivan Minić: Ali, suština je da, brate, 2021-22. godine mnoge od tih stvari više nemaju nikakvog smisla i nisu bitne.

Mirko Rašić: Tako je.

Ivan Minić: Međutim, naš narod ima tu nesreću i nizak životni standard i prosečna starost vozila je, koliko, 17-16-15 godina. I mi i dalje imamo one probleme koji su prestali da budu interesantni bilo gde u inostranstvu. Kod njih, kad pričamo o tim starijim automobilima koje smo svi voleli, neke smo voleli zato što su imali neverovatno dobru liniju, neke detalje unutar koje su bili nerealni. Ja i dalje obožavam da odem u bilo koji muzej i da gledam to. BMW muzeju umalo nisam ostao da noćim.

Mirko Rašić: Alfa Romeo u Montrealu, moram da ti kažem. Alfa Romeo u Montrealu.

Ivan Minić: Razumem i nije mi teško.

Mirko Rašić: Muzej u Bazelu, gledaš auto i koliko košta. Vozio bih ga svaki dan, svaki dan.

Ivan Minić: Ima mnogo tih nekih momenata, ali ono čemu smo se suštinski najviše divili, čemu se ja i dan-danas divim je što, brate, te mašine, sa svim ovim kineskim, turskim i svim ostalim delovima, 40 godina kasnije i dalje idu.

Mirko Rašić: Da, da.

Ivan Minić: Je li malo istrulio? Pa, istrulio je kad nisi vodio računa o njemu, ali da si vodio računa o njemu i da si pazio… Mnogi nisu ni mogli, nisu imali ni uslove, itd. Ali, ja ne mogu da zamislim, koliki god bili, kakvi god bili ovi sada automobili, koji su lepi, imaju sve na dugme, ja imam grejanje sedišta, to mi je sad omiljena funkcija tokom zime – sve je to super, ali ja ne mogu da zamislim da taj auto živi posle 15. godine.

Dugovečnost starih automobila

Mirko Rašić: Nema trika, nema trika. Pogotovo nove generacije motora. Znači, videćemo za 10 godina. Znači, dvojke Mečke, 123, stari dizeli će nadživeti sve ove automobile koji su danas tu. Znači, to su neka tehnološka rešenja napravljena pod pritiskom toga da se smanji emisija izduvnih gasova. To u startu plan ne valja. Ako treba da smanjimo emisiju izduvnih gasova automobila, ja nisam nikakav stručnjak, ali hajde da ograničemo onda proizvodnju, brate mili. A, ne, mi hoćemo još! Ne, mi hoćemo ovo, hoćemo ono! Hoćemo da on bude dizel, ali da ne dimi nikako, da on ne zagađuje.

Ivan Minić: A, isto tako da ne očistimo gorivo, nego da sipamo lož ulje.

Mirko Rašić: Tako je. Ima dosta tih stvari koje su baš paradoksalne, kao: Hajde da napravimo najčistiji dizel. Pa, Volkswagen je pao, tužbu je popio što su lažirali emisiju izduvnih gasova. Postoji tamo u Nevadi milion i nešto vozila Wagenovih stoji. Milion i nešto vozila. Inače, Volkswagen godišnje pravi milion vozila, tako da to nije problem. Veličam ih. 🙂 Ali, neverovatno je to što je inženjerija danas došla, tačnije mašinstvo do toga da su primorani da rade neke stvari kako ranije nije moralo. Da ranije nisu brinuli o tim stvarima zaista, a sada moraš da brineš o nekoj normi, koju moraš da ispoštuješ.

Ivan Minić: Imaš i taj momenat gde upravo jureći za svim tim stvarim pakuje se sve u što manje pakovanje i onda ti imaš – skoro sam ja nešto između dva automobila rentao od drugara jedan mali, francuski auto, koji neću imati zbog trauma koje sam imao vozeći ga, ali koji ima 0.9 motor na TNG-u.

Mirko Rašić: Jeste, tako je.

Ivan Minić: Koji ima, tipa, 110 ili 115 konja i on, brate, ide. Ide kao raketica. Pošto lagan je kao perce, ide kao raketica. Sve je super, ali ja imam osećaj da će on da ide tako još 20.000 i da će on da se raspadne ceo.

Mirko Rašić: Da. 1.0 EcoBoost, 0.9 Reno, 0.8 Fiat dva cilindra, dva klipa, TwinTurbo, TwinAero, pardon, 1.0 Wagenov TSI. Sad ću da ti kažem koji još… Sve, 1.000 kubika, benzinac, malo cilindara, ili dva ili tri, negde su četiri cilindra, i turbo da potera tu snagu. Legure koje se koriste, čvrstoća materijala su užasno loše. Automobil je po principu sijalice koju kupiš. Dokle traje garancija dotle traje i automobil.

Ivan Minić: Što za nekog Nemca više nije bitno, jer on menja nakon tri ili četiri godine. Njemu je to svejedno. Problem je što to kod nas dođe posle sedam i treba da se vozi još sedam-osam ili deset, a to više nije za upotrebu.

Mirko Rašić: Da, mi smo bukvalno ponekad kad gledam statistike i sve to šta se radi, jer gledam svoj servis kao ogledni primer, kao da smo tržište svog smeća koje Evropa baci mi preuzimamo i pravimo to da radi. Meni ispravljaju kad kažem DPF filter zato što je F oznaka za filter.

Ivan Minić: Jasno.

Mirko Rašić: Pa, kao nije pravilno. Ljudi moji, mi čupamo te filtere, katalizatore izbacujemo, remapiramo automobile na stare norme, Euro 4, Euro 5. Mi radimo raznorazne kerefeke s tim motorima da bi oni radili sa trapovima, da bi radili… S tim se Evropa ne bi pet minuta bavila. Rekla: Hajde, bre, druže, doviđenja!

Ivan Minić: Meni je najjače bilo u trenutku kad sam uzeo ovaj poslednji auto, kojim sam prezavodoljan i presrećan, jer DSG je nešto najdivnije što postoji na svetu.

Mirko Rašić: Bravo! Kuda? Ovuda! Ja pričam ljudima to.

Ivan Minić: Jbg, ja volim manuelni i sve u redu, ali… Vozio sam ja automatike pre toga kao rent-a-car u Americi.

Mirko Rašić: To nije automatik. To je robotizovani manuelni menjač, sad u dva kvačila, ali dobro.

Ivan Minić: Moja seljačka teorija, moje seljačko objašnjenje zašto je meni to predivno zato što je tamo neko to napravimo za Veyron. I ja ga sad imam u Škodi. To je mnogo lep osećaj, jer ono je auto od milion eura, koji ne možeš da kupiš, a ovo je auto koji ja kupim za desetak. 🙂 I sad kao, OK, jurio sam nešto, nisam mogao da nađem stvarno ono što sam hteo. Uzeo sam Superb karavan, koji jeste ogroman i sve. Hteo sam da bude ili karavan ili limuzina, daj deo mi nije bio bitan, lepi su mi i jedan i drugi. Volim i karavane, možeš da staviš dnevnu sobu nazad. Ali sam uzeo 1.6.

Mirko Rašić: Dobro.

Ivan Minić: Nisam nezadovoljan performansama uopšte. Nisam nezadovoljan potrošnjom. Potrošnja mi je na testnom uzorku kad sam uzeo auto, otišli smo na more, najbolji ortak i ja i napravili 3.000 km. Potrošnja mi je bila 5.1.

Mirko Rašić: Tako je. Registracija ti je mala.

Ivan Minić: Sve je do jaja. I realno tih 120 konja je meni sasvim OK.

Mirko Rašić: Nije. 🙂

Ivan Minić: Prva stvar koju su mi svi rekli: Čipuj ga. Idi, odmah ga čipuj. Ja kao: Ali, neki inženjer tamo je rekao da to treba da bude ovako. Ja sam pre toga vozio Octaviju 2.0 i lepo je kad imaš to još, ali ja sam penzioner, star čovek. Ja više se ni ne bavim time. Plus, ovaj menjač što prilično ume da iskompenzuje lepo, ali svi kao: Idi čipuj, idi čipuj. Brate, neću da čipujem, koji vam je više sa čipovanjem. Dokle više sa tim samo da izvučemo ono poslednje nešto. Brate, neću ni da mu skraćujem vek, niti me zanima da bilo šta radim po tom pitanju. Jesam li ja lud?

Čipovati auto ili ne, pitanje je sada

Mirko Rašić: Ne. Na prethodnom kanalu, pošto je oboren prethodni kanal Neovlašćenog servisera, to je bio klip gde su ljudi najviše pljuvali. To je bio klip, čije komentare sam pročitao i nikad više u životu. Ja sam rekao da čipovanje zapravo nepotrebno. To je bila pljuvačina po meni. Znači, mislim da su mahom bili klinci, jer se vraćam na ono što sam rekao, žele…

Ivan Minić: Loženje, loženje.

Mirko Rašić: Loženje. Čipovanje automobila je nešto što smo mi prvi put primenjivali i primenjuje se i dan-danas, mapiranje automobila prilikom pripreme automobila za trku, gde ti učitavanjem drugih parametara u toj kompjuter možeš povećati performanse i rad motora i sve ostalo. Deset mojih drugara rade u čip kućama i ne govorim ovo da bih njima ugrozio posao niti bilo šta. Treba, ako želiš da čipuješ, seti se pre nego što su uključene kamere šta govorim ljudima kad me pitaju za kola – da! Je li treba da čipuješ? Da, treba! Ako me ti sad pitaš za moje stručno mišljenje da li si ti lud zbog toga, ne, nisi lud, pametan si. Ljudi, ne treba da čipujete kola stvarno osim ako ne želite. Ali, nisam dvosmislen, iako tako zvuči. Šta bih ja uradio? Ja bih čipovao automobil ako ja imam dovoljno para da istresem sutra za motor turbo, injektore i menjač da popravim to, što je moje veselje bilo takvo. Ja sam jutros, inače, bio da potpišem sporazum priznavanja krivice za – prebrzo sam vozio u Milutin Milankovića, upecao me radar sa autom koji ima 60 konja.

Ivan Minić: Svaka čast. 🙂

Mirko Rašić: I upecao me radar na 83, gde je 50 ograničenje. I prepoznao me službeni policijski: Neovlašćeni serviser! Hajde da se slikamo! Pošto me je već slikao. 🙂 Ali, pozdrav, stvarno ljubazni su ljudi bili. Brzina je svakog drugačije shvatanje brzine. Ja, na primer, sada kada sam pričao sa svojim društvom, pitali su kojih auto želeo da kupim kada se izvučem iz dugova u koje sam upao da bih napravio Neovlašćeni studio, ja samo jedan vidim jedan motor i jedan menjač. Vidim 2.0 TSI, 2.0 TFSI i DSG menjač. Čip i na motor i na menjač. Sad ja pričam o sebi. Čip i na motor i na menjač. Promena usisa i izduva i na motoru. Promena bobina, ubrizgavanje injektora svega. Da vidiš kako to ide. To je simfonija. Ali, taj 2.0 TSI motor je motor koji sam najčešće rasturao. To je toliko nesigurno plaftorma. Neki će reći da apsolutno lupam, znam da hoće, ali zato ja odem u mašinsku radionicu na Dušanovcu i vidim samo te motore poslagane za mašinsku obradu motora, za reparaciju, rađenje tauš motora. Samo vidim 2.0 TSI, 2.0 TSI, 2.0 TSI svuda. Motori koji gube ulje, jedu ulje na glavama motora, na karikama, i sve zbog tog čipa. Nije samo zbog čipa, loša je platforma. Loša je platforma motora.

Ivan Minić: Misliš, preterana?

Mirko Rašić: Preterana, ali kad ti iz 2.0 turbobenziskog motora izvučeš 470 konja! Na DSG menjaču, koji, takođe, čipovan, druge lamele stavljane. Onda staviš, lupam, 100 eura suvozaču na instrument tablu, ubodeš gas, i kažeš mu dohvati 100 eura sa instrument table. On ne može 5 km da dohvati pare. 🙂 Malo da se vratim, ne bih preporučio ljude čipovanje iz razloga što, da, fabrike su napravile to tako da može da se unlockuje sve, softveri da se unlockuju, mape da se unlockuju, da dobijete nešto što niste platili u početku, ne bih, jer ćeš sačuvati ako ti auto služi za vožnju od tačke A do tačke B, nema potrebe. Nema zaista potrebe. Vozi auto najnormalnije. Taj čip će te uvek vući da voziš brže. Uvek te vuče gas. Ja pričam o sebi sad i kažem šta bih ja uradio da imam 20.000 eura. Uradio bih to, to, to, to. I taj auto bi mi isključivo služio za stazu, ne bih da izvlačio u dnevni saobraćaj.

Ivan Minić: Ta priča potpuno ima smisla. Mi smo skoro nešto kao društvo pričali šta bi imalo smisla u toj nekoj varijanti da se nas par dogovori da kupimo auto za stazu. Nešto od ovih starijih automobila koje bismo ful sredili i koji služili samo za race day ili za tako nešto. Nećemo se dogovoriti, jer ne postoji šansa da se to podeli. Tad kad može išli bismo svi, a tad kad ne može niko ne treba. Ali, tu kad kreneš, to su neke potpuno drugačije priče. To služi, brate, samo za to. To je za zabavu. Ne treba da bude pouzdano. Ne zanima me ništa. Jedino mi je bitno da mi bude zabavno tad taj dan.

Mirko Rašić: Tako je.

Ivan Minić: A, ako hoćeš da bude pouzdano, valjda veruješ tom inženjeru koji ga je napravio. Ako si ga već izabrao, onda veruj onome ko ga je napravio.

Mirko Rašić: Tako je, tako je. Slažem se u potpunosti. I ne bih stvarno, ja imam dosta mušterija koje imaju porodične automobile po 400 konja – dobro. Ko zna, možda mi se vrati kosmički to, pa ja sutra imam dečje sedište pozadi i auto od 400 konja. Možda sutra budem takav lik, a ne preporučujem ljudima da to rade.

Ivan Minić: Vi ste imali tu situaciju sa kanalom koji je jako lepo rastao i koji je ugašen. Nije vas to pokolebalo, tebe pre svega da odustaneš od toga i ekipu. Krenuli ste od nule i već ste na jako dobrom putom. Ali, ono što je meni fascinantno bilo i u samom kraju tog starog kanala i u ovom novom gde, OK, imate arhivu materijala koja već postoji i sad snimate nove stvari u paraleli, je ta posvećenost da imate toliko sadržaja. Jer snimati, imati nekakav posao i onda snimati jedan klip nedeljno vezan za taj posao je OK. Ti posvetiš neki jedan dan tome ili jedno popodne, nešto napraviš i vozi. I ispoštuješ neku dinamiku da se to prati, to je kul. Ali, vi niste normalni, vi preterujete.

Neumoljivost u snimanju klipova

Mirko Rašić: Trenutno imamo 23 klipa u magacinu. 23 klipa imamo u magacinu, od toga mislim 14-15 recenzija automobila, imamo jedno pakovanje motora, imamo dva saveta za vozače, imamo tri klipa ECAP nastavnog centra sa Profom, gde pričamo sa profesorom o komponentama i treba nam još. Nekako je ideja naša da mi to nasnimimo 50-60 klipova i da idemo na odmor. U smislu, od šest meseci odmor. I to je dobra zamisao. Ako snimim celu godinu, mogu da emitujem celu godinu, da je zakačim unlisted i stavim premijere na Youtubeu za svaki klip i idemo mi na odmor. Međutim, deo gde mi nismo normalni jeste što: Au, brate, hajde da snimamo nešto drugo. Imamo bolju ideju! Nećemo ovaj projekat! Nećemo ovo ništa da snimamo, daj drugo! To nam se dešava non-stop. Ja sam krenuo da pravim klip Koji su najčešći kvarovi na polovnjacima u Srbiji. Ja sam taj klip preformulisao Da li se Nemci kvare, Da li se Francuzi kvare, Pa, šta je 10 najčešćih komponentni koje prodavnice prodaju za francuska vozila, pa sam to raširio…

Ivan Minić: Voliš da udariš na Francuze. Sreća da Bugari ne prave kola! 🙂

Mirko Rašić: Jako, jako. Mada, ako bi pravili kola, verovatno bi u gepeku imali nož, da. 🙂 I onda razvijamo tu ideju, kao: Čekaj, čekaj, hajde još da je razvijemo. Šta se prošle godine, 2021, najviše kvarilo kod BMW marke automobila? OK, došli smo od jedne male ideje na, brate, od serijal od 50 epizoda! Mirko, pobogu! Ali, Boki je lik koji radoholičar i kaže: Dobro, daj da snimamo! Daj da snimamo! -E, Boki, mislio sam… -Ma daj i to! Trenutno radimo neki ogroman projekat od kojeg se i sam plašim. Mi imamo četiri epizode tog – da, zaboravio sam, više ne znam ni koliko epizoda imamo u magacinu. I bukvalno ponekad razmišljam da sam i ja taj isti radoholičar koji je, nažalost, ponekad zapostavio mnogo bitnije stvari u životu zarad toga što me je zavozalo. Prošao sam etapu popularnosti, prošao sam etapu zarade, prošao sam etapu dokazivanje. Prošli su me. U ove dve godine su zaista prošle. Tada sam odlučio da ću da napravim studio i da su neke druge stvari ambicije, ali sam zarad te ambicije svoje koju imam sad mnogo napravio pogrešnih poteza u životu i zbog kojih se kajem i žrtvovao neke stvari koje nisam trebao da žrtvujem zbog toga što: Daj da snimimo klip! Daj, vidiš da narod hoće! Vidiš da narod hoće.

Ivan Minić: Naravno da hoće.

Mirko Rašić: Ali, nije uopšte bilo više popularnost, lova, ja sam bitan. Ne, ne, sviđa mi se. Hajde, daj, vidiš da ljudi hoće! Daj da im spremimo još materijala! Daj da im spremimo još! Daj da im spremimo još! Zašto bismo uopšte i snimali i dalje, jer po nekom, kako ja vidim, generalno na influensere i youtubere na neki milestone svoj napraviš, kad ga napraviš, tu ambicije sve idu dole. Kupiš neki Lambo, kupiš Ferrarija, kupiš neku skupu čuku i bitan si, popularan si. Za klipove nema veze, ko ga šiša. Ne gledaju to način na koji, na primer, Boki i ja gledamo kao posao. Ne gledaju, jer kao bitno je samo da ja budem popularan i da me ljudi znaju, da kad uđem u prodavnicu da me prepoznaju i ostanu na tom nivou. A, mi smo otišli korak dalje, ali je taj korak, tačnije otišli smo, po meni, deset koraka dalja, ali tih deset koraka je sa sobom ponelo i mnogo žrtve, koju kroz hihi-haha nisam ni video. Jer je bilo kao: Ma, boli nas uvo! Vidi! Nazdravimo, neka ide gas! Kao boli nas uvo, ali jednostavno možda smo tako i krojeni, možda smo takve generacije. To radoholičari ne mora uvek značiti dobro. Jer ja kad odem na godišnji odmor, posle tri dana sam već nervozan, menjam štekere po hotelu i šarke i čitam neke knjige, odlazim u neki servis. U Sanremu sam bio i u Sanremu posle nedelju dana nađem servis – rade Fiat Punta! Ja rekoh: Jao, dajte! Io sonno meccanico! Dajte meni, molim vas! On me gleda: Beži, bre, azilantu jedan odavde! Skloni se! U Nemačkoj isto. Došao u Nemačku, vidim lika pregleda auto sat i po vremena. Ja izludim, nema šta tu da se gleda. To je, na primer, moj pristup poslu. Kad dođu mušterije i krenu esej šta je majstor prethodno radio. Nemam problem s majstorom, nego, vidi, mehanika je prosta, egzaktna. Znači, auto ne pali. Je li radi alnaser? Je li vergla? Je li ima struju? Je li radi akumulator? Ima struju, radi alnaser. Je li prezupčio? Nema tu kao hajde sad da sednemo da filozofiramo. Neće, trokira. Je li ima svećicu? Je li ima gorivo? Ima varnicu, ima gorivo, ima kompresor motor. Znači, mora da upali. I mene je ćale na ekstremne načine to učio. Ja kao: Tata, nemoj, pući će nešto. -Sine, vidi, on mora da upali! Makar se raspao, on mora da upali! -Nemoj, tata. Uplašeno dete od buke, od svega. Dum-tras, kompresor radi i dizel vergla. Imao sam neku čudnu školu, verovatno kao i svi. I mehanika je egzaktna. Ko zavoli mehaniku, to na početku sam hteo da te prekinem, znaš kako je zavoliš? Malo sam otišao sa teme, ali, rekao si: Volim kada nešto uradim čak i sada, završio sam Mašinski, i volim kada sastavim merdevine aluminijumske, popravim, one rade. Tu počinje cela zavrzlama. 

Ivan Minić: To je crv.

Mirko Rašić: To je crv. Ja sam pričao za bajs u jednom klipu. Godinu dana Neovlašćenog sam pričao o bajsu i kada spadne lanac, pa ti sam vratiš lanac. Bato! Ti okrećeš pedale i on radi! To je neverovatno! I sad zamisli ako to sa bajsa preneseš na, da izviniš, motor iz Škode, uzmeš ceo motor ful, vratiš sve, upališ, on ide i ti odeš u Grčku. Pa, ti bi to radio, veruj mi, pričam o sebi, to je neverovatna droga, da tako nešto uradiš. To je daj još! Samo je problem kad se prezasitiš, kad to uđe, kao muzika, mejnstrim. Moraš da praviš, moraš da radiš. E, onda malo zadovoljstvo izađe iz priče. Onda ide neka druga priča. Umesto zadovoljstva ide druga priča. Zato ja poštujem entuzijaste koji sami rade kola, jer on to zaista radi s ljubavlju.

Ivan Minić: Mi smo imali, kad sam bio klinac, ćale je imao jednu Škodu. Ne vozim ja danas zbog toga Škodu. On je imao jednu Škoda, koja je bila jako simpatična i koja je bila projekat, koja nikad nije upalila na kraju i on je odustao u nekom trenutku, ali radio je to bukvalno restauraciju. Meni je to bilo beskrajno zabavno. Ono što hoću da te pitam, dakle, u celom procesu jedna stvar je mnogo rada koji mora da se uloži i mnogo entuzijazma. Te dve stvari kad spojiš, to znači da neko vreme su svi spremni da rade džabe. Ali, niste to napravili da biste žrtvovali na taj način. Drugo, više niste deca, niste mali više. I to je previše cimanja, truda, svega, odricanja da to ne rezultuje nekakvim novcem, nekakvom održivošću, nekakvom mogućnostu da sad to raste, razvija se dalje.

Mirko Rašić: Tako je.

Ivan Minić: Koliko je vremena trebalo da vas neko primeti i da vam prvi put ukaže priliku da imate neku vrstu saradnju, neku satisfakciju finansijsku?

Kako su izgledale prve saradnje

Mirko Rašić: Šest meseci do godinu, što se tiče priče o Youtubeu. A, zapravo, priča o Youtubeu je nastala sa jednom kompanijom. Ne znam da li smem da…

Ivan Minić: Slobodno.

Mirko Rašić: Sa kompanijom Febi Bilstein, sa Aleksandrom Kokezom i sa Anom, koji su radili u marketingu. Sad su u nekim pozicijama u drugim – ko zna gde, zapravo. Ali, oni su dobili ideju da naprave sa mnom saradnju dok nije postojao Youtube kanal. I to je jako interesantna priča. Oni su došli u servis i rekli: Mi smo iz te i te kompanije. I mi želimo da ti budeš influenser za nas. Ali, neću da grešim dušu, par godina prethodno je krenula popularizacija ženskih influenserki za šmiku, za ovo, za ono. Ja sam mislio: Otvorim ja Instagram, kad ove žene već uzimaju lovu za šmiku, što ne bih ja – auto-industrija, za kozmetičku industriju. Vidi, auto-industrija je izmislila reč industrija za kozmetičku. I priđu ljudi pre otvaranja Youtube kanala, priđu ljudi i kažu: Hajde da potpišemo neku saradnju. Tako da, rekao bih po pitanju Youtube da je neko došao i pre prvog klipa. Ali, postojali su klipovi na Instagramu, postojale su objave na Instagramu, i pričao sam neke stvari na Instagramu pre Youtube.

Ivan Minić: Po tome su oni tebe videli da možeš da budeš taj lik.

Mirko Rašić: Tako je, tako je. Imao sam hiljadu pratioca, ne znam koliko objava. Snimao sam telefonom većinu stvari. I kontaktirali su me pre Youtubea, zapravo. A, nakon tog otvaranja Youtube kanala, prva neka saradnja koju smo Bojan i ja radili i realizovali je bila, recimo, posle šest meseci ili godinu dana. Ne mogu tačno da se setim i onda je sve krenulo rapidno, do toga da ti ljudi šalju poruku kao: Je li možeš da reklamiraš moju auto-perionicu? Ili moje dresove koje prodajem ili valjanu robu, neku šaniranu i tako to. I onda sam morali da izaberemo prave klijente koji će ceniti, poštovati naš rad i pustiti nas da radimo svoju kreativu i dati lovu za to. Jer zaista više ne radimo za klikere, sa te strane priče. Mene iznenadi kada neke ozbiljne kompanije ne znaju da plate uslugu. Iznenadi me da duguju novac za uslugu, da treba da ih moliš za pare. Zaista mi je to sramotno što moram da kažem. I jednostavno vreme znači novac u današnjem svetu. I ako gubimo mnogo vremena danas, gubimo mnogo novca ili prilike da zaradimo novac. Mislim da svako treba da poštuje tuđi rad kao što poštuje svoj. Svi smo tu – znam ja koliko meni treba para, ali za tebe, tebi ne želim baš toliko da dam. Ja ću da kažem, po mom nekom nahođenju, koliko ja treba tebi da dam.

Ivan Minić: Uvek imaš ta dva problema sa kojima se susrećemo u tako nekim razgovorima i saradnjama, a to je: jedna stvar je imaš te firme koje nikad nisu ulazile u nešto slično i oni ljudi nemaju predstavu. Oni ne znaju koliko to košta i šta god da im kažeš vrlo lako može da se desi da to njima bude strašno.

Mirko Rašić: Tako je.

Ivan Minić: Iako tržišno nije, ali on ne zna. Nema on svest o tome. I to je jedan tip problema. A, drugi tip problema je ti ljudi koji stalno pokušavaju, slobodno mogu to da kažem tako, jer mislim da je najjednostavnije da svi razumeju, koji pokušavaju da te izvaćare non-stop na nešto.

Mirko Rašić: Tako je, bravo!

Ivan Minić: Koliko košta da mi napravimo to, to i to? -Košta 600 eura. -Je li može za 300?  -Brate, pitao si me koliko košta. Reci mi: Vidi, ja imam 300 evra budžeta i mnogo bih voleo da mi radimo. Je li možemo da smislimo nešto, da probamo tako tri meseca u toj varijanti, pa ako bude bilo dobro mi ćemo probati da se izborimo za veći budžet? Nastupiš ljudski, sve možemo da se dogovorimo.

Mirko Rašić: Tako je.

Ivan Minić: A nastupiš sa tom varijantom: Je li može, ali ako bismo mi dogovorimo, je li bi moglo to za duplo manje? Ja svaki put kad mi neko to kaže, ja kažem: Dobro, a kad odeš kod zubara, je li ga pitaš je li može duplo manje? -Pa, ne pitam. -A, da odeš kod neurohirurga i da treba mozak da ti operiše, je li bi otišao kod onog koji ti je preporuka ili kod onog koji je 50% jeftiniji? -Pa, znaš, nije OK porediti takve stvari! -Pa, jeste. I jedno i drugo i treće je posao.

Mirko Rašić: Jeste.

Ivan Minić: I jedno i drugo i treće svako od nas je u svom domenu to – postoji razlog zašto si došao kod mene, kod tebe, kod Makse, kod Galeba, kod koga god, nije bitno, ali ti si došao kod nas, nismo mi došli kod tebe. Ne nudimo mi tebi ništa, ti nešto tražiš od nas. Poštuj to.

Mirko Rašić: Sećaš se filma Lock, Stock and Two Smoking Barrels?

Ivan Minić: Of course.

Mirko Rašić: Početna scena, ne početna scena, scena kada sa Nick The Greekom kupuje muzički uređaj i pita: Does it include the amp? Kao: Je li uključeno pojačalo u cenu? I Nick The Greek kaže: Ne, poslednji put ti kažem, nije uključeno pojačalo u cenu! I, ne, nije uključeno da ja dobijem glavobolju od tvojih pitanja iznova, iznova, da dobiješ pojačalo uz zvučnike! On je kupovao zvučnike, da! Čini mi se mini-liniju, stub i kao: Može i pojačalo? -Ne može. Jer pojačalo nije na prodaju. Ha, pazi sad ovo, igru reči! 🙂 Ozbiljnu igru reči.

Ivan Minić: To su neki momenti sa kojima svi imamo traume. Naravno, s druge strane postoje ljudi koji kažu: OK, mi imamo neki budžet na raspolaganju, ili, Hajde ti nama reci šta je nešto što očekujemo. I ti smisliš šta da radimo. Meni se sad to sve češće dešava. OK, u mom svetu gde manja je publika, sve je drugačije, ali ima svoje tržište, jer su to ljudi koji su preduzetnici, ljudi koji su zainteresovani za investiranje, itd, za nekakav lični razvoj. Hej, hajde ti smisli šta misliš da bi mi mogli da uradimo. Nama je bitno to i to. Smisli kako da uradimo to najbolje. To je najidealniji model saradnje koji postoji. Problem je što je jako redak. 

Mirko Rašić: Da li mogu da se nadovežem na to i da kažem…

Ivan Minić: Jako bih voleo.

Mirko Rašić: Meni problem predstavlja sad cena koju treba da stavimo. Kad ljudi pitaju: Koliki je tvoj influence? Ti daš analitiku, napravi media kit i onda dolazimo do velikog raskoraka. Da li sam ja content creator, da li ja pravim content i vašu kampanju ili vi imate već kampanju koju ste napravili, pa u okviru te kampanje ja treba da je promovišem. Veliki je raskorak. Jer ako ja pravim slike, video-klipove, materijale, to košta toliko. Ako vi već imate, šta želite? Napravljene neke sampleove toga? Animacije? Ili bilo šta…

Ivan Minić: Pripremljen materijal.

Mirko Rašić: Tako je, pripremljen materijal, koji ja treba da okačim i da kažem reč-dve lepe o tome, to je onda druga cena. Ali, mi non-stop mešamo te dve i onda dolazimo u situaciju da klijent kaže: Ne znam ni sam šta bi, hajde ti smisli nešto. I da ti kažeš cenu za te usluge i on kaže: Uf, bre, čekaj, bre!

Ivan Minić: A, tebi je to 5 minuta.

Mirko Rašić: Tebi je to 5 minuta. Upravo to! Ja sam često čuo za mehaniku te priče zato što košta moje vađenje svećica 50 eura? Pa, zato što si je ti slomio, a ja znam da izvadim, ti ne znaš. I to košta. Moje znanje košta. Moji alati koštaju. Uostalom, zašto ulazimo non-stop u te priče, jer sam Boki kaže, to si možda čuo u nekim od klipova: Znaš, Mirko, za šta sam se ja borio? Da svako radi svoj posao, gleda svoj posao. Kad odeš u prodavnicu i kad skupiš punu korpu, ne kažeš na kasi: Ja mislim da ovo vredi ipak manje. Mislim da ja ovo vredi… Znaš šta, ja ću tebi da dam…

Ivan Minić: Mnogo je.

Mirko Rašić: Mnogo je stvarno. Meni se dešavalo da klijenti kažu na moju cenu: Au, bre, Mirko, ali si zacepio cenu. Jako neprofesionalno, pod jedan. Ne možemo tako da pričamo. Baš ne možemo tako da pričamo jedni prema drugima. I onda ih mehaničar uči poslovnoj komunikaciji. 

Ivan Minić: A, ne vadi gedoru. 🙂

Mirko Rašić: Da, ako ih mehaničar uči poslovnoj komunikaciji, šta su oni završili od škole.

Ivan Minić: Dobro, menadžer u sportu. 🙂

Mirko Rašić: Još gore, još gore! 🙂 Mada sam imao odličnog profesora na predmetu poslovna komunikacija i na predmetu menadžmenta. Profesori su bili neverovatni i ja sam upijao znanje, iako su bili dosta čudni kao i mi sami, pa je meni bilo interesantno da slušam to šta pričaju i kako pričaju. 

Ivan Minić: Ako bismo podvukli crtu i odredili neki trenutak u vremenu u kome se nalazimo sadašnjem, kako bi ti opisao to što danas vi radite i iz čega se to sve sastoji? I ko vam je glavna podrška u tom celu procesu?

Mirko Rašić: Možda i najteže pitanje danas. Možda i najteže pitanje.

Ivan Minić: Što se bližimo kraju, to je sve teže.

Mirko Rašić: Da, da. 🙂 Snimamo video-klipove na kojima predstavljamo zanat, učimo druge kako da popravljaju automobile, savetujemo ih prilikom kupovina automobila i odabiru modela za sebe, pričamo o trkama, o ljubavi prema automobila i trudimo se da se zabavimo dok to radimo. I ako možemo da uzmemo neke pare, opa, super!

Ivan Minić: Hajde sad da analiziramo biznis stranu. Šta sve postoji sa biznis strane danas?

Mirko Rašić: Mnogo prilika. Mnogo prilika za posao.

Ivan Minić: Ko su vam ključni partneri koji vam omogućavaju da funkcionišete?

Mirko Rašić: Auto-industrija je neverovatno velika. Posla ima za sve. Ako pričamo o influenserima i o produkcijama, snimateljima, fotografima, posla zaista ima za sve. Bitne su ideje, bitno je način na koji ti to predstavljaš, klijente koje biraš. Mi imamo klijente koji su distributeri auto-delova, proizvođači auto-delova, auto-alata, road assistance aplikacije. Imamo otprilike sve ono što ti treba kada odeš na neki tipski kanal ili profil na Instagramu koji je vezan za automobile. Imamo i neke druge klijente tu, koji su usput za neku zabavu. Ali, nastoji ka tome da naši klijenti budu isključivo iz auto-industrije. Međutim, ponekad je najvećima megalomanima u auto-industriji teško je izvući 5 dinara za uslugu, jer oni pristupaju, baš su oni ti koji kažu: Ne, ja mislim da to vredi ovoliko.

Ivan Minić: Dobro, ali napravili ste lep vremenom ekosistem oko sebe komplementarnih stvari koje…

Mirko Rašić: Da, trudićemo se da bude bolje. Potrudiću se u 2022. da bude bolji. Ima stvari koje mi se zaista ne sviđaju, na koje sam primoran. Otvoreno kažem. 

Ivan Minić: Dobro, OK. Pominjao si, to bi negde bio i zaključak ovog našeg razgovora, pominjao si da si u prethodnom periodu se smelio na jedan vrlo ozbiljan iskorak, koji podrazumeva da se dodatno posvetiš onome što radiš i da odvojiš još više vremena, još više resursa, da pripremiš Neovlašćeni studio, u kome ćete zaista imati mogućnosti da sve ono što je potrebno producirati, hajde ne možemo da kažemo u idealnim, ali u dobrim, kontrolisanim uslovima, da to stvarno bude dobro. Koliko je trebalo vremena da doneseš tu odluku i u kojoj je to fazi sad? Kad možemo da očekujemo nešto odatle?

Neovlašćeni studio

Mirko Rašić: Interesantno, dok smo radili… Vremena koliko je trebalo za odluku? Jedno popodne. Studio smo završili 29. decembra, a prethodno u studiju nekoliko dealershipa automobila u Beogradu su već snimali neke reklame i fotografije u crnom delu studija. U crnom delu studija smo snimili recenzije koje su poslednja dva petka i par ovih poslednjih klipove su iz crnog dela studija. Onaj za gorivo je bio konkretno iz crnog dela. I, zapravo, to je neverovatno dobra stvar, jer je crni deo studija i beli studio – hajde da pojednostavim.

Ivan Minić: Studio ima četiri dela.

Mirko Rašić: Da. Zapravo, ima dva dela: crni i beli. S tim što u belom delu smo napravili četiri scene, a u crnom jednu zasad. I prostor ti daje mogućnosti, otvara ti mozak za razmišljanje, za brainstorming, kako bi rekli. Mnogo je lakše prevesti, da ne budem sad baš, pošto koristim sve te termine. Brainstorming je mnogo dobar termin zato što objasniš lako o čemu se radi. Znači, mi tamo kad krenemo da brainstormujemo o idejama, o svemu, one dolaze same. Gledamo u kola, gledamo ovamo, pomeramo rasvetu. Razveli smo struju kako nam odgovora, rasveta nam je tu, kamere su tu, foto-aparati su tu. Čim nam dune neka ideja, odmah stisnemo play i snimamo, jer je već sve pripremljeno.

Ivan Minić: Sve je tu.

Mirko Rašić: Da. I nisam video čak ni kod Amerikanaca takvu pripremu. Video sam kod dva kanala, a Amerika je ogromna, zaista ogromna. Imaš onog čuvenog američkog mehaničara, Kris Viks. Lik drži GoPro kameru na glavi. Ne podcenjujem ničiji rad. Izvrstan lik, sve pohvale. Samo sekund, GoPro kamera na glavi, znaš. Daj, nemoj da se šalimo. Mi ovde godine imaćemo titlove video-klipove i najverovatnije audio sinhronizovane na engleski jezik, jer smo original već pokrili. To je dalje. Jer nije lepo da samo mi ovde na Balkanu slušamo te priče. Daj da podelimo i sa drugim ljudima.

Ivan Minić: Treba eksperimentisati, videti kako će oni da reaguju.

Mirko Rašić: Da, naravno. Naš humor za njih je jako čudan, ali zašto ne podeliti s drugim ljudima. Ja sam gledao neke Pakistance kako rade motore. I bilo je krivo što nisam mogao da čujem šta oni pričaju tamo. I gledao sam i Ruse kako stavljaju drvene klipove umesto metalnih u kola, pokušavaju da upale. Bilo mi je nekad krivo da nađem neki sadržaj na internetu, to je na stranom jeziku. Ne znam ni šta pričaju ni majstori tamo i o čemu se radi. Vidim ja postupak i to šta radi, ali mnogo stvari sam i ja sam uhvatio na internetu.

Ivan Minić: Taj momenat gde je internet sjajan za inspiraciju, ali i kao mesto na kome ćeš naučiti razne stvari. Došli smo u fazu kad ne znaš kako se pali veš-mašina, ne zoveš da pitaš, nego ukucaš na Youtubeu i znaš kako se pali veš-mašina. I tako je manje-više zna za sve na svetu.

Mirko Rašić: Apsolutno za sve.

Ivan Minić: Ti si jedan od onih koji je zaslužan za to što na deo tih pitanja koje ljudi mogu da imaju sad mogu da nađu odgovore na srpskom. Jer to je i dalje prepreka za mnoge.

Mirko Rašić: Jeste.

Ivan Minić: Kako se menjaju brisači, možeš ti to da izguglaš i na engleskom, ali taj što zna na engleskom taj zna i da promeni brisače.

Mirko Rašić: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Tako da taj momenat proizvodnje, naravno, voleo bih da ne zapostaviš ovo ovde, jer ovde je baza, ali mislim da apsolutno ima šta da ponudiš i inostranstvu, i da treba probati i videti kakve će reakcije biti. Možda budu dobre. Produkcijski to izgleda apsolutno u skladu sa zahtevima najozbiljnijih tržišta. Tako da zašto da ne. Šta je, za sam kraj, poslednje pitanje koje ima, a mislim da je jako važno, šta je sa servisom i šta je sa tobom kao mehaničarom, kao osobom koja popravlja ljudima automobile, vraća im osmeh na lice i sve ostalo?

Kraj mehaničarske karijere?

Mirko Rašić: Pa, mogu da kažem da slabo odlazim u svoj servis. Tamo sam postavio jednu ekipu mojih kolega koji rade, zajedno sa mojim ocem na čelu celog tima. Svraćam ja u servis po 10-20 puta dnevno zato što se studio nalazi u blizini servisa, pa sam non-stop tu. Ujutru pijemo kafu zajedno ili popodne. Međutim, kada radite jedno te isto neko vreme, za nekog je dosadno, a neko se uklapa u taj šablon ili kalup. Ja i dalje popravljam automobile, ali ne na način na koji sam radio ranije: od jutru do uveče, od jutru do uveče, non-stop u kombinezonu. Jer jednostavno sam video da ne mogu da guram dve priče paralelno, ne mogu da se kloniram. Ako sam proveo ceo dan do pet u servisu, ja sam na snimanju gotov čovek.

Ivan Minić: Kao na liveu ponekad.

Mirko Rašić: Da, da, jeste! I stvarno ja dođem posle servisa snimanja u live, bre, ne čujem čoveka. Ne znam gde sam. Nisam ga zapostavio, ali sam ga stavio u stranu. S tim što sam pre neki dan jednog dečka iznenadio. To je jako interesantna stvar. Pričao sam ti da volim koske da radim. Mi to zovemo žargonski koske u poslu koje neće drugi da rade. Krenuo je na zimovanje, ostao je bez grejanja u kabini.

Ivan Minić: Divno.

Mirko Rašić: Sutra ide na zimovanje i standardna priča. I dolazi kod jednog mog drugara, drugog, trećeg, niko neće da ga primi zato što se vadi instrument tabla napolje i zato što ima mnogo posla. Ali, mehaničari opet idu na tu priču znaš ti koliko je to posla. Ja kažem: Samo pogledajte čoveka. On je došao do mene u servis, isto – ništa. Moj servis pun sledeće dve nedelje, a ja studiju zovnem čoveka: Dođi u studio. On dođe, ja mu u studiju popravim auto za sat vremena i zaradim litar rakije stare 18 godina šljive. I zaradim ono što sam zaboravio zadnja dva meseca od snimanja, a to je lična satisfakcija da sam popravio nešto, da nešto radi i da sam učinio nekog srećnim i da će sutra ta porodica, zajedno sa malim detetom, da ima grejanje na Kopu ili Jahorini ili gde god da odu. Učinio sam ono što je moje jeste. Svako od nas ima neku društvenu odgovornost i zadatak neki. Ja sam svoj zadatak ispunio. Ja sam srećan zbog toga nego litar rakije od 18 godina. Dobro, to je baš… Tu je negde.

Ivan Minić: Tu je negde.

Mirko Rašić: Tu je negde. Ali, kada bi bio novac u pitanju, prevazilazi novac. Zvoni telefon, hitno, čistač leda na Tašu, na Tašmajdanu, je stao. Klinci ne mogu da se klizaju. U pitanju je Fordov V8 benzinski motor, koji je na plin.

Ivan Minić: Kao zamboni nešto.

Mirko Rašić: Da, tako nešto, da. I ja idem, popravljam brzo čistač leda da bi klinci mogli da klizaju. Hajde mi reci, da li to ima neku vrednost novčanu? Znaš, ti si obezbedio – čeka 500 klinaca da se kliza, ne mogu da se klizaju zato što led nije očišćen zato što mašina ne radi. Popraviš mašinu, to je moj zadatak u društvu. Mehaničari održavaju kola hitne pomoći. Da nema mehaničara… OK, svako ima svoju, svako od nas čini jedan deo ovog celog sistema ili, kako mi kažemo, jedan šraf ovog celog motora u životu. Ja se trudim da ispunim sve ono što je moje. Mehanika je jedna velika ljubav koja je, nažalost, stavljena malo u stranu. I ljudi pišu nekad: Mirko, daj više klipova iz servisa. Ali, moraju da razumeju jednu stvar, da ja ne mogu od tih istih ljudi da živim kad sam u servisu. Znači, dnevno prođe jedno 30 ljudi koji hoće da ispriča svoju priču s tobom. Video je Neovlašćenog uživo. Neovlašćeni mu uživo popravlja kola! To je priča, kako mi kažemo, na točak dignuta priča. Neovlašćeni, jao, to si ti! Sveti čoveče, dodirni me!

Ivan Minić: Nije mi još mnogo ostalo – francusko vozilo.

Mirko Rašić: Da, da, francusko vozilo. I onda se desilo, desilo se ono što ja ne očekujem, da me žargonski – izvini, moram da budem vulgaran – da me usere popravka istog momenta. Da u smislu prvo za šta sam se uhvatio popravim. Ne lutam, ne mašim defektaže. Onda? Onda sam mu tek sveti čovek. Došao je, video me u kombinezonu i popravio sam auto odmah. Brate, pa ne mogu da ih skinem s vrata sledeća dva sata! Donosi i kafu, piće, pare, bakšiš, sve! I sve je to lepo, ali ja ne mogu da živim. To je ona druga strana medalje popularnost. Ne mogu da živim tako, ne mogu da živim od tih ljudi. Jer zamisli da imaš, lupam, Đoković – nisam ja uopšte u rangu Đokovića, ali hipotetički – Đoković igra… Ne, hajde ovako. Ko je kod nas bio popularan? Bodiroga ili… Ne znam, Vlade Divac igra u parku svaki dan basket. I usput je Vlade Divac koji igra u Sakramento Kingsu. Pa, on ne bi mogao da živi od likova koji bi dolazili svaki dan na teren, kao: Hajmo 1 na 1! Hajmo 2 na 2! Hajmo 3 na 3! E, to je moj trenutni problem zbog kojeg sam gurnu mehaniku – servis, ne mehaniku. Mehaniku radimo u studiju, radimo u Malom Crniću, radimo mehaniku dosta, ali servis kao servis, gde se ja odmaram prilikom popravljanja automobila, to je gurnuto u stranu.

Ivan Minić: Dobro, a sa druge strane, dao si ćaletu da ima čime da se zabavlja sad u penziji. 🙂

Mirko Rašić: Dao sam ćaletu da nekome drugome drži slovo, jer je meni preselo. Šalim se, naravno. 🙂 Ali, neverovatno, te stare generacije i generacije X… 🙂

Ivan Minić: Ako ih ne dovede u red, niko neće. 🙂

Mirko Rašić: Da.

Ivan Minić: Dakle, možemo da zaključimo da si ti mehaničar koji se sad time bavi iz meraka, a ne iz nekakve svakodnevne, celodnevne obaveze, a da si u ostatku svog života neko ko pokušava da proširi ljubav o automobilima, o mehanici, da nauči neke ljude nešto i da im pomogne da na bolji način donosu neke odluke kada je u pitanju odabir automobila, odnosno da ne uzmu Francuze.

Mirko Rašić: Tako je.

Ivan Minić: Mirko, hvala ti.

Mirko Rašić: Hvala.

Ivan Minić: Hvala ti što si ispričao ovo. Ja se nadam da je našoj publici bilo interesantno da vide kako to izgleda kada dođe jedan neobični serviser, ne samo neovlašćeni, nego jedan malo neobičan lik koji se opredeli za tako nešto, glumac, karatista, plesač, kako beše, niža muzička…

Mirko Rašić: Da, da. 🙂

Ivan Minić: Hiljadu lepih stvari, ali čovek koji je sve svoje talente i sklonosti uspeo da pretvori u nešto što ga čini srećnim, što ga malo iscrpljuje, malo počinju i godinu da stižu, ja ti kažem, ja znam, ja sam stariji, ali neko ko je uspeo da pronađe sebe, a baš nije bilo lako naći to što će te ispuniti. Tako da hvala ti na ovoj priči.

Mirko Rašić: Hvala tebi.

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali i gledali. Kao i do sad, sve svoje komentare i predloge i sugestije ostavite na za to predviđenim mestima na društvenim mrežama i na komentarima na Youtubeu. I nemojte da se raspravljamo oko toga, ne treba niko da vozi francuski auto. Vidimo se ponovo sledeće nedelje.