Pojačalo podcast možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Spotify-u, -u, na Apple i Google podcasts.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Moj današnji gost u Pojačalu je moj dragi prijatelj Miroslav Vujović Graforidža, grafički dizajner, logo dizajner, arhitekta, humorista i satiričar i jedan od autora emisija 24 minuta i jedan od autora na Njuz.netu. Takođe, jedan od ljudi koji su najzaslužniji za neke vrlo kreativne i zanimljive viralne stvari koje su se širile internetom prethodnih godina, kao i za neke logoe koje mnogi od vas prepoznaju. Njegova priča je krajnje nekonvencionalna i ceo njegov lični razvoj je verovatno potpuno drugačiji u odnosu na kako bi neko zamislio da izgleda karijera nekog ko se opredeli za arhitekturu, a onda završi u dizajnu, a onda na kraju završi kao autor humorističkih sadržaja i scenarista humorističkih emisija. Ali, ima tu mnogo više. I Miroslav je jedan sjajan momak i ja vas pozivam da pogledate ovu epizodu. Siguran sam da će biti poučno, mislim da će biti zabavno, iako nismo samo pričali o smešnim stvarima. Uživajte!

Realizaciju Pojačalo podcasta već duže vreme podržava kompanija Epson a od nedavno smo za vas pripremili i nešto posebno. Naime, nova fiskalizacija podrazumeva da mnogo veći broj nas mora da se bavi ovim pitanjem i mnogo je nedoumica, mnogo je nedovoljno detaljno objašnjenih informacija. Mi smo se potrudili da na jednom mestu, na sajtu novekase.rs objasnimo baš sve što može da vas zanima i damo odgovore na sva pitanja što se tiče same fiskalizacije, što se tiče ko je obveznik kao i na koji način možete iskoristiti subvencije koje država daje. Takođe, dali smo i neke preporuke uređaja koje možete da koristite. A tu je i webinar, gde za nekih 30-40 minuta, možete otprilike da dobijete vrlo jasnu sliku o tome šta nova fiskalizacija podrazumeva za sve nas. Takođe, treba reći i to da je kompanija Epson, osim POS uređaja, koji su ovde u centru pažnje, proizvodi štampače u svim mogućim oblicima, veličinama i namenama, kao i već 20 godina najbolje projektore na svetu, a više o tome možete videti na epson.rs  

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Kad sam pravio spisak na samom početku, jedan vrlo zanimljiv lik je tu bio od starta. I u periodu kad smo pravili projekat Moja Firma, prvi intervju koji smo radili za Moju Firmu uradili smo sa njim. Njegovo ime je Miroslav Vujović, vi ga znate kao Graforidžu, Grafu, Garu i sve ostalo, a on je poznat kao logo dizajner, dizajner, ali i jedan od autora Njuza, jedan od autora emisije 24 minuta sa Zoranom Kesićem, i generalno neko ko u poslednje vreme ima i svoj brend, Almost Original, ali neko ko na malo neobičan i iščašen način posmatra stvari i voli da ih vizuelno komentariše. Meni je jedna od omiljenih dešavanja uvek kada ti kroz logoe osmišljavaš reaguješ na stvari koje se u realnom vremenu dešavaju. Nekad su to ne tako srećni događaji, nekad su jako lepi i srećni događaji, ali ti nekako uvek imaš vizuelno reakciju na to sve. Otkud to?

Kako magija nastaje: inspiracija vs motivacija

Miroslav Vujović: Prvo, hvala ti što si me pozvao. Taj uvod koji si ispričao biće mi dobar za CV da ga stavim pošto ni ja sebe ne umem dobro da definišem. A to pitanje otkud izlazi iz mene kada to treba da radim?

Ivan Minić: Da.

Miroslav Vujović: Pa, znaš kako, neko bi rekao da je to stvar inspiracije. Što se tiče mene, ne bih rekao da je stvar inspiracije iz razloga što te inspiracije ima previše, ako sad pričamo o konkretno nekim foto-montažama, uglavnom sa političkom konotacijom, ima je previše oko nas i ja tu nemam problem da je pronađem. Što se tiče motivacije, pa više je do toga. U smislu, da li sam tad možda raspoložen da nešto izbacim, da li će proizvesti možda neku lavinu komentara i prosto na kraju krajeve da li imam vremena za to. Znači, sad možda zvuči malo čudno, možda se neko ne bi složio s tim, ali ja mislim da je tu presudni faktor samo vreme, barem što se mene tiče, tj. da sednem i da to izbacim. Prosto kao neki fizički posao. Jer dešava da kad ti montaža nema, po dva-tri meseca ne pravim ih, prosto nije mi fokus na tome. A kada se dešava neka aktuelnost, neka bitna stvar, onda prosto teško da mogu da zaobiđem neku temu. Uzmem, sednem i odradim nekad i pet-šest stvari za možda par dana, nekad više, nekad manje. Tako da, kažem ti, više je nekako stvarno bukvalno fizičkog posla – sedneš i to radiš.

Ivan Minić: Ti si jedan od ljudi koji već, da kažemo, duži niz godina važi za jednog od najprepoznatljivijih logo dizajnera na ovom tržištu. Sve manje se baviš time, ali u prethodnom periodu jesi mnogo radio na tome i ti imaš taj specifičan, meni jako dopatljiv, autorski potpis. U smislu da ja zaista smatram da logo treba da bude svedem i minimalistički, gde onda upotreba i negativnog prostora i svega ima svoju jako važnu ulogu. U principu, neverovatno kako je nekad nečim što je naizgled jako jednostavan oblik uspeš da ispričaš celu jednu priču. E sad, kako dolazi toga? Odnosno, siguran sam da u tvom radu postoji jedna stvar koja je vrlo značajna to je kilometraža. Da prosto kao posledica mnogo kilometraže ti negde imaš već mehanizme na koji način razmišljaš, na koji način pakuješ sebi stvari, strukturiraš ih i onda možeš da ih relativno brzo izbaciš. To gledaju kao da je jednostavno. Te stvari koje deluju jednostavno su često najteže da se naprave. Ali, kako izgleda tvoj kreativni proces u tom smislu?

Miroslav Vujović: Pa, to si dobro rekao. Prvo da se vežem za ovo što pominješ, koliko je vremena potrebno. Često ljudi misle ma, dobro, njemu za to treba pet minuta posla, i zaista nekad mi je dovoljno možda tih pet minuta da ja neku ideju iz glave prebacim u kompjuter, odnosno da realizujem u tom smislu da to postane nešto prepoznatljivo. Ali, što ti kažeš, definitivno je za to potrebno mnogo vremena unazad. Znači, dosta iskustva da bi nešto moglo da se proizvede tako brzo. E sad, odakle to sleduje, odnosno kako to uspevam? Pa, teško je odgovoriti na to pitanje. To je možda u domenu neke teorije kako se dolazi do tih stvari, ali mislim da je to nešto što je deo mene. Odnosno, rekao bih da je to neki stil koji bih ja sproveo u ono čime god da se bavim mislim da bih na taj način i funkcionisao. Ja sam počeo kao arhitekta, tj. završio sam arhitekturu, bio sam jedno vreme i asistent-demostrator na fakultetu, i tamo me je profesor primetio baš iz razloga što su neki radovi bili nekako svedeni, uprošćeni, bez nekih previše detalja. I onda se taj stil kasnije preneo i na dizajn, koji sam opet igrom slučaja nekako, u koji sam uputio nekako sasvim slučajno. Mogao bih to možda kasnije da ispričam kako sam.

Ivan Minić: Pričaćemo, pričaćemo.

Miroslav Vujović: Tako je. Ali, način na koji dolazim – pa, ne znam, to je teško odgovoriti na to. Kao i malo pre što smo rekli za ove foto-montaže, kao da je to kod mene postalo stvar bukvalno motivi i nekog fokusa da to uradim, a kako izlazi to iz mene teško je reći, ali uglavnom to jeste taj minimalistički stil, koji ja zaista mislim da je nekako najbolje. Odnosno, da sa što manje linija i polja predstaviti što više mislim da je prava stvar. E sad, to što neki klijent i možda ne slaže sa tim, što uvek žele nešto da dodaju, to je sad druga priča. Teško je na neki način taj stil nametnuti, odnosno nekoga nagovoriti da je to baš prava stvar za njega. Pričam konkretno o klijentima, ali mislim da sam za sada uspešan u tome.

Ivan Minić: Pričaćemo detaljno o tome. Pre nego što te vratim na početak sam i krenemo onu našu hronološku priču hteo bih samo jednu stvar još da te pitam, jer si se dotakao toga ovde, a iskustveno znam koliko je to meni interesantan fenomen, logičan je, ali mi je i dalje vrlo interesantan, a to je da postoji vrlo jasna korelacija između studija arhitekture i ljudi koji se jako lepo bave logo dizajnom. Šta je trik? Zašto je to tako? Osim što te arhitektura uči da prostorno razmišljaš, što je ono što u suštini radiš kada praviš logo, ali je li postoji neki poseban catch, neki trik koji je vezan za to?

Miroslav Vujović: Pa, to je teško pitanje, iskren da budem, ali definitivno postoji to pravilo ne samo da mogu da se bave svim što potpada pod umetnost, ne samo arhitekturom nego i slikarstvom i dizajnom i ne znam čime sve ne. I znam dosta primera iz svog okruženja takvih ljudi. Dok s druge strane, onaj koji je slikar ne može baš da bude arhitekta ili onaj koji je glumac ne može iz prostog razloga što ti je za arhitekturu potrebno da imaš i tehnička znanja, na kraju krajeva i diplomu. Tako da postoje ta neka suprotnost oko te dve strane. A sad to što si pitao, pa kažem ti, teško je reći. Arhitektura definitivno u sebi skuplja neke nauke, ne samo tehničke, nego skuplja i neke kreativne. Prosto čini mi se da moraju obe hemisfere mozga da ti budu uključena. Ja sam nekako uvek bio na pola. Opet kažem, možda ćemo hronološki pričati o tome. Spremao sam se bio za ETF, tj. otac je mislio da ću to upisati, a onda kad sam rekao mesec i po dana pre prijemnog na arhitekturi da ću ja da upišem arhitekturu, on je rekao: Kako, pa zar ti znaš da crtaš? Otprilike nije ni bio svestan. Tako da to je možda nešto što ljudi i u sebi imaju. Ali, arhitektura definitivno omogućava više nekih sfera kojim čovek može da se vrati.

Ivan Minić: Daje ti neku disciplinarnost svakako, a čini mi se da je za mnoge, što je možda malo i tužno, da taj momenat prelaska u drugu delatnost bio iznuđen, jer u matičnoj delatnosti nije bilo dovoljno prostora da se iskaže. U suštini, onaj stav nismo završavali arhitekturu da bismo radili tehnički crtači u nekom studiju; završavali smo da bismo pravili nešto što verovatno nikad nećemo doživeti da možemo da pravimo. I onda se prebaciš na nešto gde je možda malo lakše, gde posle nekog vreme zapravo vidiš proizvod na kome je nešto što si ti osmislio, pa se osećaš dobro. Mislim da postoji i ta komponenta.

Miroslav Vujović: Pa, znaš kako, sad ću reći konkretno u mom slučaju, kada sam sa arhitekture prešao na dizajn, moj ćale je rekao: Ti to radiš zbog linije manjeg otpora. Vidim ja, mrzi tebe da se baviš time, a ovo je lakše, ne shvatajući da u stvari nije to razlog, jer da bi uopšte završio arhitekturu potrebno je 5 godina. Ja sam po onom starom modelu završio, zvanje je bilo diplomirani inženjer arhitekture, tek sam sad po ovom novom master arhitekture, ali u svakom slučaju potrebno je dosta i truda i zalaganja i znanja i svega, tako da… Sad mi stade mozak šta sam hteo.

Ivan Minić: Koliko prostora uopšte postoji kad ti završiš da zapravo radiš nešto u struci što ima smisla za tebe?

Miroslav Vujović: E, da, to sam hteo da kažem. Pa, postoji ta kompontenta nekog straha od gubitka posla, odnosno konkretno vezano, hajde sad pričamo o zemlji u kojoj živimo svi, ja često pitam šta bi bilo da sam ostao da se bavim arhitekturom. Znači, sad u ovom vremenu svesni smo da gomila nekih projekata je ispod minimalnog nivoa kvaliteta, estetike, funkcionalnosti, itd. Da ne idem sad u onu priču ko sve tu gradi, koje su pare u pitanju, šta se sve tu dešava. Mislim da dosta ljudi već zna o čemu se radi. I logično je da se mnogi, posebno mladi, razočaraju u struku, a to je pogrešno. Opet kažem, možda ćemo o tome i pričati. Ja često i kad sam predavao, držao kao gostujući predavač, recimo, na Primenjenim umetnostima, studentima sam govorio da ne smeju nikako da se razočaraju u struku. Mogu u kolege, mogu u investitora, u posrednika, u koga god, ali ne u struku, jer može da se desi da onda prosto više se njom ne bave, a nije struka kriva, posebno u Srbiji što se ovo dešava, nego su krivi ljudi. Tako da ima i toga, da ljudi možda beže od toga, svesni da tu ili nema para – više ne da nema para, nego više da ih ne čeka neka svetla budućnost. Tako da, kažem, da ja mislim napravim i dobar potez što sam na neki način se otklonio od arhitekture, što ne znači da joj se neću vratiti. 

Ivan Minić: Dobro. Sad da te vratim ja na početak hronološki, pa da krenemo da se bavimo hronologijom tvog života.

Miroslav Vujović: Već sam počeo da se preznojavam.

Ivan Minić: Prvo pitanje, Munchmallow pitanje, šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću…

Miroslav Vujović: A, da, to je čuveno pitanje. Pa, hteo sam da budem policajac na motoru. To je u stvari bilo milicajac. Ali, brzo me je ta želja prošla. Majka nikad ne bi bila srećna time što sam govorio, jer imala je neku porodičnu tragediju, gde je njen otac na motoru izgubio život, i nikad nije dozvoljavala motor, bicikl. Uvek smo brat i ja nekako želeli da dobijemo. Ja sam tek sa 10 godina naučio da vozim bicikl, i to sam krišom, negde u nekom dvorištu od drugara uzeo. Posle kad sam naučio, nije bio problem. A, onda kad sam malo bio stariji, onda sam želeo da budem pilot. A, danas želim isto da budem pilot. Znači, ta želja je ostala, ja i dalje želim da budem pilot. Zaista. 

Ivan Minić: Kroz školovanje i ceo taj proces koji su se trenuci dešavali koji su ti bili nekako značajni za formiranje tebe kao osobe? Ko su ljudi koje si sretao koji su te inspirisali? Koji su ljudi koji su te možda odvratili od nekih ideja koje si imao, nekih želja koje si imao, a koji su ljudi koji su te podržavali i gurali u nekom smeru tvoje kreativnosti? Šta si, kad si bio mali ili mlađi, šta su stvari koje su te ložile, kojima si se bavio, koje su ti bile hobiji, koje su te privlačile?

Miroslav Vujović: Znaš kako, sad kad se vratim u tu prošlost i detinjstvo, u stvari ja počeo kao programer, verovali ili ne. Počeo sam sa 11 godina, tada sam dobio Commodore. Sanjao sam Spectruma, tad je postojao Spectrum, i onda je naručio od ujaka iz Nemačke. Doneo nam je u jednom trenutku, sećam se, u avgustu vraćam se sa mora i velika neka kutija. Šta je sad ovo? I neki kompjuter kao pisaća mašina, zove se Commodore. Dobili smo i onaj kasetofon i flopi disk i džojstike, sve u fulu oprema. I mene je to jako zainteresovalo. I onda sam, sećam se, ma koliko čudno zvučalo, ja sam već sa 12 godina programirao i to prilično dobro. Uglavnom u BASIC-u, posle sam prešao na onaj mašinski jezik. To toliko da, moram sad ovo da kažem, zvučaće malo možda prepotentno, ali napravio sam program, nadam se da sam i dalje na ovoj temi u smislu šta sam želeo kao mali, napravio sam program koji je prvi put – onaj ko zna u Commodoreu, bio je neki Art Studio se zove, koji je kao preteča Photoshopa. Ali, jednostavno nisi mogao sliku iz tog Art Studija da prikažeš u onom BASIC-u, tj. ono što je root danas, zato što je bila iskrivljena. I to zvanično je postojalo u knjizi Commodore… Bukvalno, sve što postoji o Commodoreu, programi, pisalo je kao da ne može savršeno, jer to ne postoji. Onda sam ja sedeo danima, nedeljama sam razmišljao kako, neki data redove sam kucao i dobio sam program od cele A4 kucane strane i uspeo sam! Bila je 87-88, imao sam 12.5 godina, i poslao sam u Moj Mikro, tad je bio poznat, uz Svet kompjutera, čuveni Moj Mikro. I ja sam tad dobio desetine ili stotine pisama ljudi iz Jugoslavije. Pisali su mi – tad je postojala samo pošta, još uvek internet nije postojao. Ja sam shvatio da sam napravio nešto super, ali opet bio sam klinac i nisam toliko to shvatao. Plus je došao pubertet i brzo sam zaboravio programiranje. Onda su PC pojavili. 95. godine, sećam se, brat je doneo na 12 disketa onih 3.5 inča neki program koji se zvao Photoshop 2.0. Ja sam samo ovako gledao: Šta je, bre, ovo? Mene to ne zanima. Neke ikonice. To je sve na gotovs. Tu nema ništa da se programira. I trebalo mi je dugo, jedno godinu dana-dve da se vratim u to. Ne da se vratim, nikad nisam nastavio da programiram, ali da prihvatim da ja tu nešto klikćem i nešto radim. Ali, posle kad sam prihvatio, naravno, više nisam stajao. Tako da sam počeo kao programer. Šta znam, zanimale su me neke LEGO kocke, pa sam nešto spajao. Bio sam kao neki mali, ne mogu sad reći kao pronalazač, nisam sigurno, više sam voleo da rastavljam stvari. Isto je to ćale govorio: Ti si majstor Kvariš. To je nekad bio izraz. Sad zvuči kao češki kad kažeš majstor Kvariš. Uvek sam nešto rastavljao umesto spajao, ali me zanimalo. Tako, sećam se, od LEGO kocki sam pravio i to sam u školi na nekoj izložbi odneo neki uređaj, gde ti kao nešto pomeriš, i ono se zakotrlja i upali se neka lampica. To je bilo kao vau. Tako da uvek sam imao afiniteta ka nekom em kvarenju stvari, em istraživanju. I to je to. Kasnije je došao taj dizajn, kasnije je došlo ovo čime se sad bavim, a to je nešto što najviše ima veze sa satirom, tj. neki sarkazam i tako to. A, da bih to uopšte danas radio, isto da se malo vratim u prošlost, uvek sam bio nekako deo neke ekipice koja je bila tako šaljiva. Uvek sam bio u nekom tom centru, kao neka ekipica, i u osnovnoj i u srednjoj školi, i nekako tu se formiralo to moje interesovanje za ovo čime se bavim humor, satira i tako to.

Ivan Minić: U koju srednju školu si išao?

Školske i fakultetske “muke”

Miroslav Vujović: U srednju sam išao u XIV gimnaziju.

Ivan Minić: I po čemu je pamtiš.

Miroslav Vujović: 🙂 Pa, mnogi je zovu kaubojska gimnazija. Meni to nikad nije pasovalo to ime. Možda su neke generacije pre nas bile takve, možda su neke paralelno sa nama neka odeljenja bila takva, ali konkretno naše odeljenje, IV4, je bilo specifično. Kažem ti, imali smo tu grupicu, nas četvorica. Zvali smo se GIMP – Gara, Igor, Mirko, Pera. Ja sam prvi, na G. I onda smo pravili neke časopice. Umesto Photoshopa sekli smo fotografije sa ekskurzije makazama, pa smo montaže pravili, naravno, iz verskih časopisa, pa su jedva čekali da izađe. Vruće GIMP smo imali kao neki specijal, itd. Svašta smo pravili, onda je to zabavljalo ljudi. Tako da pamtim po tome, po nekom bezbrižnom detinjstvu i to je to otprilike.

Ivan Minić: U nekom periodu dosta nakon što je tvoja generacija otišla, a možda je to bilo i u vreme kad ste vi išli, osvanu je grafit iznad ulaza, onog ulaza iz dvorišta u vašu školu: Nakon ovih vrata prestaju da važe prirodni zakoni. 🙂 Tako da i ja pamtim tu školu po raznim nekim zanimljivim momentima. U nekom periodu sam više odslušao časova tamo nego u školi u koju sam išao, ali, dobro, nije važno, to je neka mladost. Ja nisam ušao u XIV, ali moja devojka jeste, pa sam ja često kad imamo ili praksu ili nešto, gde ne moram da budem prisutan, ja zapalim sa mojih časova i odem i slušam – pitam je li mogu ja da slušam latinski, i sedim u zadnjoj klupi kao debil i slušam latinski.

Miroslav Vujović: A ništa mogu li da odgovaram?

Ivan Minić: Ne, ne. Ako treba nešto, fizika ili tako nešto, daj da sufliraš nekom nešto. Potpuno je to bilo drugačije, jbg, kod nas koji smo bili robotičari u odnosu na ove sa društvenog smera iz gimnazije.

Miroslav Vujović: A kako ti pamtiš onda XIV, da pitam ja tebe?

Ivan Minić: Pa, pamtim je po tome da je imala nove koševe u dvorištu, što meni lično u tom periodu bilo jako važno.

Miroslav Vujović: To je bilo posle.

Ivan Minić: Da, posle tvog. I imala je neku OK atmosferu. U smislu, nije bilo preterano problematičnih profesora. Nije bilo neke preterano problematične dece. Nije bila neka od onih nekoliko gimnazija u gradu koje su bile ekstremno teške i nerealno teške i klasično zlostavljanje dece. Nego je imala neki zdrav odnos toga svega. Imala je dobru lokaciju, što je meni isto bilo dosta bitno zbog kretanja po gradu i sve to.

Miroslav Vujović: Slažem se, izvini što prekidam. Postoji ta fama, kao XIV je oponent V gimnaziiji, tamo se učilo, ovde kod nas ništa. Međutim, nije baš istina. Moji drugari koji su iz osnovne otišli u V, a ja nastavio XIV, kad smo se ne baš preslišavali, ali pričali o tome gradivu, ispostavilo se da i ovde ima dosta da se uči. Znači, trebalo i matematike znati i biologoije. Nije baš bilo da ti gledaju kroz prste.

Ivan Minić: Naravno.

Miroslav Vujović: Za lokaciju – ja sam živeo u ulici u kojoj je XIV. Tu sam odrastao.

Ivan Minić: Molim lepo, ti si gospodski to rešio. Kraj srednje škole je trenutak kad prvi put donosimo neke, nazovimo to tako, odrasle odluke. Odnosno, pravimo neke odluke koje će nas možda usmeriti za ceo život. Možda i neće. Zavisi. Svako od nas u nekom trenutku skapira šta hoće i u kom smeru ide. Kad si ti znao šta hoćeš i kako si ti uopšte razmišljao o tome kada si krenuo da planiraš faks i sve što uz to ide?

Miroslav Vujović: Ne znam tačno kad sam to znao, ali mislim da nisam znao ni tad, a kao da ne znam ni sad. Da, otprilike nisam ja definitivno formirana ličnost u nekom profesionalnom smislu. I dalje ima nekih stvari kojima bih želeo da se bavim, ali o tome možemo kasnije.

Ivan Minić: Pilot, OK. 🙂

Miroslav Vujović: Pilot na prvom mestu apsolutno, motor sam prevazišao. Čak sam i vozio krišom, da majka ne vidi, motor po kraju, naravno, kao i svi klinci. Ali, avion nisam vozio. Nisam mogao baš da uzmem avion. Ne bi to baš bilo prihvaćeno. Kažem ti, otac je hteo da me sprema, kao ti ćeš na ETF. Ja sam više neka logička, matematička strana nego ova kreativna. I nešto 6-7 meseci pre, išao sam u Božidarac na Vračaru časovi neki. Neki interesantan profa je bio, ali nije me to nešto privlačilo. Sećam se da sam čak na početku četvrte srednje nešto skicirao neku zgradu na papiriću. Čak sam neku perspektivu gledam da ubodem, ali ne sećam se tačno za što. I tu je stalo to. Uglavnom, onda sam krenuo na te pripreme za ETF, gde je na prijemnom trebalo ići na matematiku i na fiziku, ako se ne varam. I onda nekih mesec i po dana, bio je neki april sredina ili tako, početak maja, a ispit kraj juna, početak jula, tj. prijemni ispiti za fakultete, ja kažem ćaletu: Slušaj, ja ovo ne mogu stvarno. Mene ovo ne zanima. Ja ću na arhitekturu. -Ti ne znaš da crtaš. Ja nisam video nijedan tvoj rad. -Kako ne znam da crtam? I onda se ja setim u stvari da stvarno sve moje radove koje sam i osnovnoj školi i srednjoj uvek su nešto zadržavali. Sad već zvuči malo opet da se hvalim, ali stvarno nisam imao nijedan rad kod kuće. Uvek sam detaljisao nešto sve to da bude. Pa, onda tušem kad smo radili, pa neko drvo na Tašmajdanu, pa ja svaki listić nešto crtam. Ludak! I stvarno nisam nijedan rad, ali manje-više pitanje koliko je on mogao da zna stvarno – istina je to što je rekao. Mislim da baš ne zna da ja ne znam da crtam. Onda sam to odlučio. Na kraju uspeo da upišem, čak sam bio nešto u prvoj polovini.

Ivan Minić: A kako ide ceo taj proces? Kako ide taj proces kad se odlučiš mesec-mesec i po pre? Zato što ljudi se spremaju godinu dana za arhitekturu. Idu na Veliko spremanje ili idu već negde da prođu sve te stvari koje su potrebne. Kapiram, kad imaš inženjerski mindset i umeš da crtaš, relativno lako ti dođe i perspektiva i sve ostalo, i ti dođeš u poziciju da možeš položiš sve to. Ali, nije to baš uobičajen način.

Miroslav Vujović: Pa, nije uobičajen, posebno što za arhitekturu na ispitu trebalo je dva dana polagati. Jedan je bio test, koji je nosio, recimo, 40 poena, a crtež, odnosno crtanje je nosilo 60 poena. Isto ceo dan, pet sati crtaš. I to su nas odveli u IMT zgradu.

Ivan Minić: Nije komplikovano.

Miroslav Vujović: Ujutru odeš na fakultet, imaš A4 papir, za dva sata se vidimo u IMT-u. Znači, veče pre nemaš pojma gde crtaš. Kažem, jako naporno i fizički. E sad, to što kažeš za spremanje, ipak sam ja hteo i malo da vidim kako to ide sa spremanjem, i upisao sam – u Šumatovačkoj je bila neka škola. Išao sam tamo možda tri nedelje, mesec dana maksimum. I, sećam se, ljudi oko mene, koji su tu negde od septembra-oktobra od prošle godine, skoro 9 meseci. I ja onako otprilike sav uplašen, kao oni se spremaju, crtaju. Međutim, sećam se, kad sam već nacrtao figuru nekog Apolona, već je to delovalo dobro. Mada je tu nešto profesor počeo da mi briše. Sećam se da me je iznervirao. Valjda on to nije video dobro kao ja. Uglavnom, valjda sam imao tu crtu i na kraju sam dobro prošao. Da, sećam se još jedne stvari, tj. moram da napomenem. Moj brat od strica, koji je sad profesor na arhitekturi, on mi je tad dao jedan savet. Rekao: Tamo kad te fućnu negde, gde god da si, šta god da je to, da li je to park ili, na kraju se ispostavilo fabrika, ako te stave ispred nečega gde nema ništa, ti slobodno dodaj nešto. I meni su stvarno stavili u IMT-u, sećam se, stolica moja stoji, nas 20-ak u grupi, bili smo raspoređeni po raznim mestima, ispred mene perspektiva, prazan prostor i samo neke police stoje. Ja sad stojim, kreće to crtanje, i sedim se njegovog saveta i primetim sa strane, šta je to, nije orman, nešto gde kao majstori drže alate. I kao, recimo, u obliku nekog klavira. Tako izgleda, sa nekim rupama. Ja sam to gledao ovako i onda sam to prebacio u glavi skoro na sredinu crteža. Ja sam sve vreme to gledao i ovaj koji prolazi asistent gleda, kao otprilike: Šta je to? -Pusti me, znam ja šta radim. Nije on bio zadovoljan, ali nije on ocenjivao, baš me briga. Ja sam u glavi sve to pomerio u perspektivi ispred sebe da bih imao neki detalj da crtam. Plus sam se setio tog saveta da uvek nešto osenčim negde malo jače. I na kraju sam dobio 8.5, što je super ocena od 10, a ovi ostali koji su se spremali mislim da je maksimum bio 4 poena, većina njih je dobila 2.5-3. Jedna drugarica je dobila 4. Ne znam kako su izveli. Mislim da su zasluživali više, da bude da se ja hvalim, ali dobro sam prošao na tom crtanju.

Ivan Minić: Studije arhitekture – bilo nam je nekoliko ljudi ovde koji su i završili, bave se danas različitim profesijama, neki od njih se i bave arhitekturom u nekom obliku, ali svako je imao neki svoj pogled na to i generalno je nekakav mogu da kažem pozitivan sentiment sa tih studija. U smislu samih studija. Kasnije profesija je druga priča, ali da je atmosfera na fakultetu bila dobra, da je bilo dosta profesora kojima je bilo stalo da ti zapravo nešto naučiš i da dobiješ neke prilike, da je bilo dosta situacija u kojima možeš da iskažeš svoje mišljenje i da se dokažeš. Naravno, to se menja iz generacije u generaciju. Mi ovde pričamo o različitim generacijama ljudi koji su prolazili kroz to. Ti si malo stariji od ovih koji su bili, ne mnogo, ali kako je to izgledalo u tvoje vreme.

Miroslav Vujović: Sad me malo teraš da se prisećam nekih…

Ivan Minić: Trauma iz detinjstva.

Miroslav Vujović: Ne trauma, nego tih nekih vremena koje sam malo i zaboravio, ali evo sad kako mi postavljaš pitanja tako se sećam. Prva stvar koja mi je pala na pamet jeste to da sam ja upisao godine kada je krenula hiperinflacija. Mi nismo imali grejanje na fakultetu. Sedeli smo u jaknama, recimo, u amfiteatru. Nije sad to trajalo sve vreme studija, ali barem te prve godine sećam se da li je prilično nezgodno. Plus, morao si da nabavljaš rapidografe, nije bilo ni njih. Hajde, ćale je građevinski inženjer, pa sam neke njegove stare uzeo, itd. Bilo je snalaženje, kopiraj, ovaj-ono. Znači, ipak je trebalo malo snalaziti se, ali sve u svemu ostalo mi je u lepom sećaju, naravno. I studenti, tj. kolege, drugovi, predavanja su bila interesantna. Naravno, bilo je i onih nekih dosadnih, gde nismo baš išli. I to me je uvek čudilo zašto ti profesori to predavanje ne osmisle malo bolje. Ja sad kada sam kao gostujući predavača na Primenjenoj ili u nekoj školi, bio sam i u Paraćinu, itd, imam poziv iz arhitekture, jedva čekam iskreno, ja već imam osmišljeno nešto u glavi kako da te studente animiram, da to ne bude dosadno predavanje, nego kroz neke rade, uz što manje priče i što više, recimo, kroz logoe da pričamo o sebi, a ne ja sam. Mislim da je to moglo malo da se popravi u tom smislu. A, samo studiranje je bilo interesantno. Bili smo podeljeni po studijima. Mislim da ih je bilo 12. Ja sam bio kod profesora Milana Lojanice, koji je akademik. Mislim da je on posle Ive Antića jedini arhitekta akademik. I na kraju desilo se, bio sam 4. godina, 22 godine – ja sam, inače, godinu dana ranije krenuo i osnovnu i srednju, tako da sam i na faks krenuo sa 18, tako da sam sa 22 godine već postao asistent, što spada u neke mlađe asistente čini mi se. Šta hoću da ti kažem? Ipak čini mi da su vežbe bile glavne po tim studijima, gde smo radili. Sintezni projekat se zvao ono što je projektovanje sad. 1, 2 i 3 su bili, po godinama. I uglavnom mi se činilo da ima asistenata koji hoće da ti, naravno, pomognu, ali ima onih koji malo hvataju krivinu. Profesor je bio sjajan, naravno, ali on se ne pojavljuje često na vežbama. Hajde, ima predavanja. Šta hoću da ti kažem? Kada sam ja postao taj asistent-demostrator, znači još uvek nisam bio diplomirao, ali sam držao studentima vežbe i čak na kraju sa profesorom ocenjivao radove, to mi je ostalo u lepo iskustvu, da li zato što sam želeo da se pokažem ili prosto sam takav, ali sam nekako stvarno želeo sa svaki studentom posebno da pričam. Dosta sam se duže zadržavao tamo. Bilo je situacija da su ljudi bili stariji od mene. Prvo što sam ja krenuo godinu dana ranija, a već sam držao 4. godini, automatski ili su bili stariji ili neki koji su po više puta probali da upišu, pa su tek kasnije upisali arhitekturu, oni su svakako bili stariji od mene. Tako da je bila čudna situacija, ali po neko je bio, ne svi. Tako da ovi mlađi uglavnom sećam se da su bili zadovoljni. Oni su me zvali: Hajde da mi malo pomogneš tu i tako. Tako da je to jedno lepo iskustvo bilo.

Ivan Minić: A, je li pamtiš nešto sa studija još što ti je značajno, što ti je… Znaš, volim ako možemo da dođemo do toga, ako to, naravno, u tvom slučaju postoji u tom klasičnom smislu, ali svi smo mi u nekom trenutku u životu imali neke momente gde iz nekog mraka samo te pukne pred tobom nešto što nisi ni kapirao da postoji. Neko ti, brate, upali neku lampicu, neko ti kaže nešto. Počneš da vidiš i osećaš neke stvari na drugačiji način, počneš da shvataš možda i sebe na neki drugačiji način. Jesi li imao takve neke momente tokom studija i jesi li imao neke profesore, osim profesora kog si već pomenuo, koje bi želeo da pomeneš kao možda značajne u tvom nekom ličnom putu i razvoju?

Arhitektura kao profesija

Miroslav Vujović: Pa, nisam sad nešto zapamtio u tom smislu ovo prvo što kažeš, da su to bile neke prekretnice u mom životu.

Ivan Minić: Kad je došlo grejanje, sigurno je bila prekretnica. 🙂

Miroslav Vujović: Da, sećam se da sam prestao da pijem kafu tad, recimo. Smetala mi je. Do fakulteta sam nešto i pio, a onda sam prestao. Toga se sećam. Sećam se, recimo, da sam tu isto pokazivao, naravno, znake nekog svog ličnog ludila. U smislu, sećam se kada smo radili na prvoj godini iz urbanizacije. Trebalo je 100×70 radu da napravimo rad sa nekoliko listova. Ja sam predložio, po troje nas je bilo u grupi, kao: Hajde da stavimo muzičku čestitku. Kada otvoriš, ono svira. Ali, ne celu, nego isekao sam parčence malo i uglavio u ćošak. I sad prezentacija rada, ovi dvoje kažu: Pa, hajde, ali… Prihvatili su tu moju ideju. 🙂 I onda kako sam otvarao rad, tako je svirala sve vreme muzika. I ovi su se svi smejali studenti, asistenti su bili u fazonu pa, dobro, OK, nije loše. Ali, uvek sam imao ka nekoj…

Ivan Minić: Ti si malo blesav. 🙂

Miroslav Vujović: Pa, jeste, da. Sećam se isto, recimo, previše je bilo urbanističkih predmeta. Zamisli taj paradoks, mi smo imali 12 ili 13 predmeta iz urbanizma i urbanizacije. To su dva odvojena pojma, to su nam pričali još u prvoj godini. I sad ti pored toliko predmeta ti prošetaš se Beogradom ili autom ideš i ti vidiš šta se danas dešava. Od urbanizma nema ni U, ničega. Potpuni jedan paradoks. Na svakoj godini smo imali po dva-tri predmeta iz urbanizma, što je sve super, ali to je danas potpuno neprimenjivo u praksi. U smislu da, ja mislim da su najveći – ljudi koji najviše mrze Beograd koji su najviše doprineli dezurbanizaciji, kako se to kaže, Beograda su ljudi koji sede po nekim tim zavodima, koji odobravaju dozvole za raznorazna čuda koja se grade, a oni su sigurno morali da završe neki ovakav fakultet i da se dobrano bave urbanizmom. Tako da je bilo mnogo urbanizama, čak sam jednom sećam se promenio naziv. Umesto urbana struktura i zoniranje, ja sam ubrana surutka nešto sam napisao. I onda je profesorka pred svima amfiteatru rekla: Hajde da vidite kako je on predmet nazvao, i pokazala je. Naravno, svi se smejali, podržavali su me, ali ona otprilike – nije joj se to dopalo. Ali, meni je bila muka više od urbanizma. To je bila poslednja godina i bio sam u fazonu ljudi, nemojte više urbanizma. I bio sam u pravu. Evo, gde je urbanizam danas? Pogledajte, šta ima od tog urbanizma? Bio sam u pravu, molim te! 🙂

Ivan Minić: Cela ta tvoja generacija sa kojom si studirao i ljudi kojima si predavao, da li znaš gde su oni završili danas? Da li su mahom otišli odavde ili su i dalje ovde? I koliko njih da ti znaš se uopšte bavi strukom?

Miroslav Vujović: Pa, od ovih mlađih kojima sam ja i kao držao vežbe, ne baš predavao, šteta, ne znam ih mnogo. Ponekad nekad nekog sretnem, a voleo bih zaista da saznam gde su i šta rade. A, od ljudi koji su iz moje generacije od kolega. Većina njih se ne bavi arhitekturom. To je definitivan odgovor. Pod B, moj konačan odgovor. Znači, ne bave arhitekturom. Bave se ili dizajnom ili nešto slikaju. OK, neki enterijer, recimo, tu i tamo završe. Recimo, paradoks je da mi, dok sam ja studirao, nije bilo bilo enterijera na arhitekturi. Znači, nije postojao predmet koji se zvao enterijer. Tek se pojavio u 4. godini ili 5, zaboravio sam, kao izborni predmet. Ali, ti za tih četiri i po godine, devet semestara, nemaš enterijer, recimo. Interesantno. Tako da, kažem ti, čini mi se ih je manje u arhitekturi i čini mi se da kao i sa svim u zemlji da je uspeo samo onaj koji se snašao u smislu da je uspeo negde da uleti u neki biro, hajde da kažem, koji možda bliži nekim izvorima finansiranja pri gradu ili republici, a svako ko je išao u neke manje biroe projektanske privatne mislim da se i dan-danas muči, da je to neki nivo koji nije za njega zadovoljavajući, ne samo u smislu plate, nego nekako generalno. Tako da mislim da dosta ljudi nije uspelo da pronađe sebe potpuno. Zato sam i otišao na drugu stranu od arhitekture, odmah sam hvatao neku alternativu.

Ivan Minić: U trenutku dok ti studiraš, većina stvari, ako ne i sve, ti ćeš mi reći, su analogne.

Miroslav Vujović: Analogne.

Ivan Minić: Da. Pominjao si rapidograf. I ja sam imao rapidografe i crtao sam grafičke radove. Celu srednju školu imao traumu od toga, iako smo imali kompjutersku grafiku, morali smo grafičke radove da dostavljamo na hameru crtane. Pa sam ja u nekom trenutku rekao: Brate, odštampaću na hameru i to je to. Uradiću u Cadu i doneti. Pa je ta vrsta mini revolucije donekle prošla, pa su i drugi bili srećni. Ali, u to vreme je to definitivno bio standard. Je li počela da se pojavljuje negde digitalna priča ili nije?

Miroslav Vujović: Pa, tad jeste. Ja sam nekako baš bio na toj prekretnici. 96 se, recimo, pojavio internet na univerzitetu. Bio je čuveni BGRC, kako beše, pa bio je na ETF-u neki Računarski centar, gde sam ja odlazio noću da chatujem. To je mene užasno zanimalo. Bio je tad IRC ili pIRC ili mIRC, ne sećam. Znači, bila je prekretnica. Bilo je kao AutoCad, morao si da učiš. Naravno, na onim debelim monitorima. Međutim, kažem ti, mene je to nekako odbijalo. Mene je internet kupio odmah. Ja sam visio u Računarskom centru, gore me znali svi, verovatno i dan-danas tamo na arhitekturi. Ali, konkretno za arhitekturu, recimo, nisam voleo ni rapidografe, da se razumemo. Zapušavali su se stalno, pa moraš da duvaš u njih, da ih otpušiš, pa sav sam bio umrljan. Noću, tad sam bratom u sobi živeo, ja noću radiram, on spava, a ja celu noć šić-šić. Bilo je noći i noći crtanja celu noć. Nisam nikad to voleo, ali, kažem ti, interesantno da ni AutoCad nisam voleo. Zato što… Vidiš, nikad nisam razmišljao o tome konkretno, ali mislim da sam odmah uvideo jedan problem, a to je što u AutoCadu si morao da kucaš i da udariš Enter da nešto potvrdiš. Znači, imao si jedan višak. Sad zvuči malo kao neki Stiv Džobs za siromašne, kao ja ću to da uprostim, ali nikad se nisam time bavio. I nisam ga voleo. Sad ću ti reći jednu stvar zbog koje siguran sam da će gomila komentara ovde ispod na Youtubeu, a posebno arhitekata biti ovaj nije normalan. Ja sam moj diplomski uradio u Corelu. 🙂

Ivan Minić: Dobro, i ja sam neke grafičke radove radio u Corelu.

Miroslav Vujović: Tad sam Corel, posle sam, naravno, prešao na Illustrator i sve, ali tad je nekako Corel tek zaživeo.

Ivan Minić: Zlatni standard 20 godina bio.

Miroslav Vujović: Naravno. On mi je omogućavao mnogo više. Ja sam u Corelu mogao i fontove da smanjujem povećavam, šta god hoću. U Cadu, OK, bilo je… 🙂

Ivan Minić: Znaš kako sam ja to, kad su pitali prvi put, pošto ne vidi se. Nađeš adekvatan font, nađeš sve to, izgleda kao da je rađeno u Cadu, iako nije. Pošto sam znao Cad, kao: Što si radio u Corelu? -Pa, beo papir! 🙂

Miroslav Vujović: Bravo! Tačno!

Ivan Minić: Jer jednostavno ceo taj obrnuti momenat koji imaš u Cadu. Ja sam Cad obožavao samo iz jednog razloga, a to je što te gomila tih nekih prostih oblika koje smo mi radili kao mašinci ja ne gledam šta radim, ja samo kucam. Ja bukvalno isprogramiram to u 30 linija, pogledam, i to je to. Znam tačno, kao u BASIC-u. 10-20, bukvalno isto je. Ali, brate, to nije crtanje. Nama se predmet zvao kompjuterska grafika – e, ako je to grafika, onda mislim…

Miroslav Vujović: Upravo to što kažem. Meni je bilo čudno da ja sad moram nešto, iako sam ponikao iz onog programiranja, ali sam odavno ušao u neko uprošćavanje forme, u smislu crtam, imam miš, imam programe za to. I sad ja opet treba nešto da kucam, da bih nacrtao, plus to u negativu. Čekajte, ljudi! Ja vidim crno-belo, tj. naopako belo na crnoj podlozi, meni je to bilo nelogično. Lepo ti Corel ti nudi, što ti kažeš, belu podlogu, koja je bila mnogo logičnija. Tako da sam ceo diplomski nacrtao, a niko nije primetio. Ja sam uživao u svakoj. Ne možeš da shvatiš koliko to ima detalja, tako da, eto, oduvek sam bio malo, što ti kažeš, iščašen. 

Ivan Minić: OK, faks ostavimo po strani. Diplomirao si. Šta je bilo onda? U kom trenutku u paraleli sa faksom ti krećeš da se baviš grafikom na neki način?

Prvi posao i susret sa dizajnom

Miroslav Vujović: To je bio jedan slučajni susret moj sa dizajnom. Na fakultetu smo imali Klub mladih arhitekata se zvao. Bili smo malo i politički angažovani, protesti i tako to. I trebalo je u jednom trenutku da se neki bedževi naprave. Ja sam znao da dizajniram, to sam odradio. I trebalo je da se podignu bedževi iz obližnje štampiraje, u Žarka Zrenjanina, sad je to Vojvode Šupljikca ili tako nešto. Ja sam otišao tamo, video to, zainteresovao se, pitao ovog: Ta štampa, kako to ide? -Pa, je li te zanima? -Da. -Hajde dođi sutradan. Ja sam sutradan došao. Tad sam još uvek bio apsolvent i taj asistent. Onda sam sutradan došao tamo i ja od toga dana nisam ustao sa kompjutera, u smislu od toga dana se bavim dizajnom do dana-današnjeg.

Ivan Minić: Kako si nacrtao te bedževe?

Miroslav Vujović: U Corelu! 🙂

Ivan Minić: Kad si se susreo sa Corelom

Miroslav Vujović: Pa, ne sećam se tačno, 90. i neke. Apostol me je, poznanik naš zajednički…

Ivan Minić: Tvoj kum.

Miroslav Vujović: Tako je, moj kum. Jedan od šest kumova. Jedan od omiljenijih mojih kumova. 🙂 On me je na to uputio i meni se dopala ta uprošćenost u Corelu. I dan-danas me to privlači. Kad nešto brzo treba da se odradi, meni je to bolje nego Illustrator, gde moram da cinculiram, itd. Da ne ulazim sad u detalje i da ne izazivam ponovo komentare ovde.

Ivan Minić: Neka ih. Ja ću iskreno to reći. Svi smo se mi prešaltali u nekom trenutku kompletno na Adobe suite, jer je to postao industrijski standard.

Miroslav Vujović: Naravno.

Ivan Minić: I način na koji je Corel izgledao, hajde nisam ga dugo video, jer za Mac nema, a ja sam više od 10 godina na Macu, ali način na koji je Corel izgledao je starovremenski.

Miroslav Vujović: Slažem se.

Ivan Minić: Ali, to što je radilo je radilo savršeno. I to je bukvalno bilo nemoj da popravljate ništa, ovo je sve već kako treba i bio je za neke stvari fantastičan. Sad kad mi neko pošalje CDR fajl hoću da se izbodem, ali hvala Bogu možeš da ga konverzuješ onlajn u neki PDF, šta god.

Miroslav Vujović: Može u PDF odlično.

Ivan Minić: I onda možeš da ga otvoriš u nečemu drugom i da radiš. Ali, jedno duže vreme je to zaista bio industrijski standard. Dobro, znači ti si se tad zainteresovao, imao si prilike da vidiš kako to izgleda kad neki ljudi rade neke stvari. 

Miroslav Vujović: Da.

Ivan Minić: Imaš faks, imaš tamo taj deo koji radiš kao asistent-demonstrator, a šta ti je bio prvi posao?

Miroslav Vujović: Pa, to. Znači, ako izuzmemo da sam kao mali prodavao knjige u 3-4. osnovne dole na Vračaru, odnosno na Bulevaru preko puta ETF-a da nešto malo zaradim, ako to ne računamo, onda je prvi posao bio to kao asistent. Doduše, pošto nisam bio diplomirani još uvek arhitekta, nisam ni bio plaćen, tako da je prvi posao moj bio upravo to u štampariji, priprema za štampu. Sećam se tada plata je bila veća nego plata asistenta koji je na plati, odnosno asistenta koji je završio fakultet i počeo da radi na plati. Znači, plata je bila veća u štampariji najobičnijom, koja je tri sa tri metra, nego plata asistenta u to vreme. To su bile 90-e. To nije odlučilo moj poziv čime ću se baviti, nije to prelomilo definitivno. Nisam ja od onih koji sad pare su mu najbitnije, ali prosto sam želeo da istražim još neku oblast tog celokupnog umetničkog opusa svog. Recimo, da izučim i to. To me karakteriše, da pokušavam više stvari, i tu se još uvek nisam zaustavio.

Ivan Minić: Taj jedan momenat kada neko iz tog perioda naše mladosti, formiranja, učenja toga svega, kad ti 90-ih kreneš da se baviš nečim, ti u suštini nemaš odakle da učiš. Odnosno, imaš vrlo mali broj knjiga koje su ti na raspolaganju. Mnogo se puta dešavalo, meni se dešavalo X puta da neko ima nešto, pa mi onda to fotokopiramo, pa ti onda iz toga učiš, pa ne isfotokopira kako treba, nego neka strana bude savijena, pa šta fali na ovoj strani, itd. A, imao si mnogo manje ljudi koji su mogli nešto da ti prenesu. I mnogo njih je bilo jako priučeno u svemu tome što rade. Oni su naučili taman onoliko su morali da bi nešto mogli da završe što njima treba, ali to niti je bilo dobro, niti je bilo ispravno. Ja se sećam iz tog perioda, pošto sam se i ja nešto igrao, pomagao ocu, malo se igrao sa dizajnom, imao i ja Corel. I znao sam da napravim bazičnu pripremu za štampu na A4, sa svim tim. Ja sam stvari radio otprilike. I to je bilo kao imam 11 godina, nema veze, radim otprilike. Onda sam skapirao da nisam jedini koji radi otprilike nego da gomila ljudi u tom trenutku radi otprilike, jer ne zna kako se šta radi. 

Miroslav Vujović: Da, da.

Ivan Minić: Kako si ti učio? Kako si se usavršavao?

Miroslav Vujović: Odmah da kažem, razotkrio si me, moram to da priznam. Ja sam u stvari, kako da kažem, naturčkih dizajner. Znači, priučen dizajner definitivno. Tako da sve ove neke nagrade koje sam dobio sad verovatno moraću da ih povučem. Ja sam u stvari kao neki obrnuti Luj Armstrong…

Ivan Minić: Nema veze, i Slavimir je dobio sve nagrade pre nego što je diplomirao, tako da to nije problem.

Miroslav Vujović: Ko?

Ivan Minić: Slavimir.

Miroslav Vujović: Slavimir. Da, Futro. Dobro, on je legenda. Ja sam kao neki obrnuti Luji Armstrong. Nisam se dopingovao, ali, druže, vrati nagrade, ne može to tako. Znači, priučen sam definitivno, ali sam čini mi se od svih stvari kojima se bavim u dizajnu nekako najviše to, hajde da kažem, usavršio ga u tom smislu. Ali, svakako da im još mnogo prostora da se usavršava. A, to što si pitao, da, gde god sam radio, a promenio sam neki 4-5 firmi pre Njuza, ja sam bio kao glavni dizajner, kao senior dizajner. Međutim, ma kako to bilo lepo, ti si tu kao glavni, opet ti na neke načine i neki usud. Baš to što kažeš, uvek mi je falio neko da dođe i da mi pomogne malo. U smislu, da mi neko znanje koje je meni falilo, da ubrzam taj posao, da mi kaže: E, slušaj, druže, to može tako, ali evo kako možeš i bolje. I to mi je falilo. Tako da i dan-danas, ja sam u Njuzu opet glavni dizajner i u 24 minuta, ali ne bežim od toga da ako se neko pojavi da nešto doučim. Kako se to zove, prekvalifikacija ili dokvalifikacija?

Ivan Minić: Dokvalifikacija.

Miroslav Vujović: Dokvalifikacija, ne bežim od toga. Nekad mi fali. Ja sam oldschool. Ta moja znanja u Photoshopu su – OK, kako idu programi novi, tj. verzije, ja ih dopunjujem, ali mislim da ima mnogo stvari koje bi moglo kroz prečicu da se odrade, nego ono oldschool, koju ja radim od prvog dana.

Ivan Minić: To je onaj momenat koji smo svi mi imali u različitim domenima, zavisno od toga čime smo se bavili, šta nas je interesovalo, to je da suštinski učiš na nivou rešavanja problema koje imaš. Znači, ti sad ne znaš kako da rešiš ovo i ti tražiš kako da rešiš to, a šta se dešava mimo toga i izvan toga, to nekad imaš vreme, ali uglavnom nemaš ni da se baviš time, nego ideš dalje, pa kad naletiš na sledeći problem rešavaš njega. I u suštini tvoje znanje je skup tih nekih problema koji su rešeni i ti se oko toga krećeš.

Miroslav Vujović: Malo sam učauren u svom nekom maniru rada, koji svakako može da se proširi. Nije da sam zatvoren za neka nova znanja, ali definitivno, ovo što ti kažeš, možda i malo ulenjen u smislu eto, ja to tako radim. Naći ću na kraju rešenje za svaki problem, ali sigurno postoji kraći način. Sigurno.

Ivan Minić: Jedna stvar je raditi u štampariji pripremu za štampu, gde ti neko donese gotov dizajn. Ti treba da ga prilagodiš, upodubiješ da to može da ispadne sve kako treba. Druga stvar je raditi nešto autorski, raditi nešto svoje. Raditi nešto i za nekog drugog, ali iz svog ugla, iz svoje vizure. Šta je bila prva stvar koju ti uradio, osim bedža?

Miroslav Vujović: Mislim da… Dobro pitanje. Sad se prisećam da je bio konkurs za logo za Svetsko prvenstvo u stonom tenisu, da li 94 ili 96…

Ivan Minić: 99, i otkazano je zbog bombardovanja.

Miroslav Vujović: Je li tako? 

Ivan Minić: Da.

Miroslav Vujović: Nemoguće 94, tad nisam imao kompjuter. 95. sam dobio 486. Tako je, 99, i sećam se da sam tad nešto…

Ivan Minić: Pobedio je neki vrabac sa reketom, to se sećam.

Miroslav Vujović: Stvarno? Ja sam imao ideju golub, Pingo sam ga nazvao, ping-pong, Pingo i nešto podseća. Telo njegovo je reket, loptica je glava, i mrežica su krila. Toga se sećam. U stvari, da, to je možda bio moj prvi neki ulazak – možda tad nije bio minimalizam, ali eto u to čime sam se posle bavio, tim logoima. Toga se sećam. Onda sam jurio neku štampariju da odštampam. Tad su mi govorili je li RGB, CMYK, nisam znao o čemu pričaju. To sam poslao – ništa od toga. Tako da kasnije u štampariji sam konačno naučio šta je CMYK. Ja sam u stvari CMYK škola. I mislim da je bolje – mnogo teži put je ići od CMYK-a do RGB-a. U stvari, ne teži, nego, hoću da kažem, da je bolji put čini mi se za onog ko se bavi dizajnom da prvo izuči to. Jer ja svaku boju sam u procentima ukucavao, znao sam tačno koja su ograničenja CMYK-a, itd, nego u RGB-u. Danas svi rade u RGB-u i oni misle fućneš nešto na štampu i to može da se odštampa.

Ivan Minić: Dobro, danas je sve digitala. Zato što je digitala postala besmisleno jeftina.

Miroslav Vujović: Jeste, ali ako neko dobije, ako na ekranu vidi neku fluorescentnu ili zlatnu boju, on misli sad će u štampi, na pljuckavcu ili ne znam na čemu ispasti ta boja. To teško.

Ivan Minić: Naravno. To je neko malo drugačije vreme bilo. Ja i dan-danas kažem uvek ljudima, kad krenu sa tom pričom da je digitala super, jeste digitala super, jer ti daje gomilu mogućnosti, ali ja i dalje najviše volim majice koje su odštampane na situ zato što su iste posle 5 godina, a ne postoji digitala koja je ista posle 5 godina. Jednostavno ne može biti.

Miroslav Vujović: Tu se slažem.

Ivan Minić: Nakon tog posla u štampariji, rekao si da si promenio nekoliko firmi, da si se bavio različitim stvarima. Koji su to bili poslovi?

Dalji razvoj karijere i prve nagrade

Miroslav Vujović: Pa, prvo je bila jedna firma koja je prevashodno bila kao ekonomska, odnosno konsultantska, ali imala je i deo sa marketing. Tad smo osmislili – u to vreme je to bila najveća nagradna igra, čak i u ex Jugoslaviji, Frikombinujte. Jedna gospođa, mogu reći, ona je supruga Buleta Goncića, sa njom sam tad radio. I zajedno smo nešto smišljali kombinacije Frikom. I ona je nešto tu na kraju osmislila, ali nekako smo to smišljali. I na kraju je ta nagradna igra je tu osmišljena. Ja sam radio dizajn u tom timu, bilo nas je dvoje-troje. Toga se sećam. Posle sam otišao iz te priče, dobio sam ponudu za neku firmu koja je bila izdavačka. Bavila se VHS izdavaštvom, odnosno tad sam počeo da radim omotnice za filmove. Pa sam onda prešao u DVD, u novu firmu koja se bavila DVD izdavaštvom. Tu sam pravio neke omote koji su, hajde da kažem, ostali – omote za kultne filmove: Ko to tamo peva, Maratonci, Sabirni centar. Gomila tih domaćin filmova. Tu bih mogao nešto samo da dodam. Šta mi se čini, hajde da kažem, ne prvi osmislio, ali kako sam rešio, ako već pričamo o ovom rešavanju problema nas stare škole. Pošto tad nekako sve je bilo na traci, nije bila digitalizacija još uvek, i sve je bilo jako sitno. Ja ako uradim screenshot nečega iz filma Ko to tamo peva, ja dobijem sličicu malu. Ne mogu ništa sa njom da uradim. I palo mi je na pamet: Hajde da uradim sledeću stvar. Hajde da spojim ilustraciju i screenshot.

Ivan Minić: Nikad neću da zaboraviti omot DVD-a za Radovana III.

Miroslav Vujović: Radovan III, taj čuveni, tako je, ja sam ga osmislio, ali da budem iskren nacrtao ga je moj prijatelj jedan, Željko Matijević mislim da se preziva. Zato što je on iz neke prethodne firme. Iako se bavio ekonomijom, on je bio dobar crtač. Njega sam zamolio da nacrta, ali eto osmislili smo to. Ja nisam mogao da razvučem screenshot Radovana, jer to je muljavo. Nego sam rekao: Čekaj, čoveče! Hajde nacrtaj ti meni preko screenshota Radovana, pa ću ja sad u Photoshopu 50-50%, pa da dodajem neki gradient maps levels i tako, da ne smaram ljude. I na kraju smo dobili to rešenje, koje je po mom mišljenju bio dobar kompromis. Tako da tako je urađen Ko to tamo peva, Sabirni centar sam nešto budžio iz sličica, Maratonce sam malo osvežio neki – bio je neki poster, pa sam ja to nešto osvežavao kroz neke gradient mape i tako. Nacionalna klasa nije baš ispala idealno, nešto sam seckao. Ceo taj stil tih omotnica možda nije ono što ja volim, taj minimalizam, ali prosto taj trebalo da bude malo šareno, privlačno.

Ivan Minić: Pa, dobro, to je komercijala.

Miroslav Vujović: Tako je.

Ivan Minić: I to je bio onaj period kada su sve te stvari bile dostupne na svakoj trafici. I ti na trafici mogao da privučeš pažnju ljudima da to kupe.

Miroslav Vujović: Tako je. I u Blicu.

Ivan Minić: To su bili filmovi uz koje smo svi mi odrastali, koji su prvi put postali dostupni kroz DVD za ne neke prevelike novce. Pre toga je bilo možeš da kupiš DVD, ali kupiš jedan u tri meseca, jer košta beskonačno. 

Miroslav Vujović: Jeste, jeste.

Ivan Minić: Ovo je sad bilo nešto što ti – kao sad za par stotina dinara kupiš i imaš za uspomenu. Ja mislim da nikad nisam pustio DVD Radovana III, ali ga imam.

Miroslav Vujović: Pa, svako ima kod kuće verovatno jedan primerak. Čak smo i u Blicu, sećam se, smo to izdavali. Pa, onda smo prešli sa onih debljih na tanje. Kao slim su bile one kutije, pa onda malo doradiš pripremu. Tako da na tim omotima piše pozadi MVG kao autor. To je bio neki moj pseudonim. 🙂 Da, i onda sam radili za RTS u kutijama. Prvo su bile VHS kutijetine velike. Serije Vrući vetar, Zaboravljeni, Grlom u jagode, gomila tih serija, Otpisani. Na kraju isto sveli na manje kutije za DVD. Tako da to je sve neki opus moj u tadašnje vreme. Kažem, sad kad pogledaš neke moje radove, rekao bi: Čekaj, ovo je nešto malo previše šareno. Ali, što ti kažeš, trebalo je privući ljude, pa sam ja gledao da boje budu malo jake, neke kontraste sam hvatao, neko znanje sa arhitekture, iz likovnog, recimo, komplementarne boje sam tu primenjivao. Tako da, eto, to je jedno interesantno bilo iskustvo. Ali, na kraju sam i odatle otišao. Previše je tu bilo posla za jednog čoveka. Jedno čoveka – ne Kesićevog jednog čoveka, nego za mene. Sad kad kažeš jedan čovek, svi pomisle na njega. 🙂 Tako da izašao sam iz te priče, malo sam se smorio, ne znam koji drugi izraz da upotrebim.

Ivan Minić: Potrošio.

Miroslav Vujović: Potrošio sam se, tako je. Onda sam bio u nekoj mini depresiji jedno dve i po godine. Hteo sam da zaboravim – ono što sam pričao malopre, što studentima kažem, nemojte da se razočarete u struku. Ja skoro da jesam razočarao, pa sam shvatio da to ne treba tako. OK je razočarati se čak i u poslodavca i klijenta i sve, ali ne u struku. I posle nekih dve i po godine dolazi Njuz i onda moj život kreće potpuno drugačijim tokom.

Ivan Minić: Dobro. Pričaćemo o Njuzu. Bili su Viktor i Dražić ovde i pričali svoj deo priče, ali mislim da je tvoj deo možda i u nekom smislu još zanimljiviji zato što pored pisanog ti imaš i vizuelan deo izražavanja koji tu ide. Ali, ono što bih još hteo da ispričamo, a to je da pre Njuza, a verovatno tokom nekog od tih poslova koje si radio, ti ulećeš i u freelance priču. I krećeš da radiš dizajn za klijente, nekada sa kolegama, nekad samostalno. Neke od tih stvari koje si radio su te preporučivale za druge poslove. Šta pamtiš negde iz tog perioda da ti je bilo interesantno? Imaš s jedne strane to što si radio, s druge strane imaš isto jedan deo o kome hoću da pričam pre Njuza, a to su tvoji projekti koji nisu bili komercijalni, ali su bili tvoji projekti i bili su tebi važni. Dakle, iz tog perioda freelance šta su ti bili najinteresantniji projekti koje pamtiš, koje voliš?

Miroslav Vujović: Moram da te pohvalim kako stvarno dobro barataš i mojom biografijom, ne samo gostiju, to sam čak i zaboravio sad, ali, da, tačno, da se malo vratim u prošlost pre Njuza. U stvari, da, ja sam nekako kao neka odskočna daska uopšte za sve to moje interesovanje za logo bili su opet neki konkursi. Sad će ovo opet delovati kao da se malo hvalim, ali stvarno me nekako u to vreme – pokušavam da nađem neki izraz koji nije ukenjalo-usralo, nego stvarno me krenulo. 🙂

Ivan Minić: Posrećilo ti se. 

Miroslav Vujović: Posrećilo se, tako je, hvala! Bio je konkurs za Akreditaciono telo Srbije, 2007, recimo godina.

Ivan Minić: Sećam se. Znam taj logo i dan-danas.

Miroslav Vujović: Ima ga na svim onim laboratorijskim…

Ivan Minić: Retko dobar logo.

Miroslav Vujović: Hvala. Na onim laboratorijskim rezultatima, uvek gore desno ili već u kom ćošku. I ako zanemarimo onog Pinga, onaj konkurs koji sam amaterski odradio, ovaj je baš bio profi. U smislu javni, ali anonimni konkurs. To znači da svi mogu da učestvuju, ali anonimni pod šifrom. 

Ivan Minić: Da, tek kad se odabere rešenje zna se ko je.

Miroslav Vujović: Tako je! I sećam se, pada mi na pamet kao neki registar, plus neka kvačica, crveno ne možeš, plavo možeš, kako god, sad sam zaboravio. Bio je onako flat dizajn, ali i 3D je moglo da se tumači. I tu sam dobio prvu nagradu. Bio sam van sebe. Kao otprilike da li je moguće. I sećam se nagrada je bila prilično dobra. Mislim dve i po hiljade evra. To je ja mislim do dan-danas najveća cifra koju sam dobio za neki logo. I tu je nekako krenulo. Čak je morala i konferencija za štampu da se održi tamo u Palati federacije, tu je bila agencija. Malo sam bio zbunjen, dolaze novinari, pitaju me. Ja sad tu, nisam ni klinac bio, naravno, ali prvi put imam tu obavezu da se obraćam. Čak i neki ministar, nije ministar, ali neki zamenik ministra je tad bio. Prilično je bilo malo stresno. Sećam se da je tada bilo 38 stepeni, bila mi je mokra košulja.

Ivan Minić: Pošto su oni uvek imali dobru klimatizaciju. 🙂

Miroslav Vujović: Katastrofa, da. I onda posle toga ja dobijam krila i kreće još jedan konkurs. Posle toga je bio konkurs Akademska mreža Srbije.

Ivan Minić: AMRES.

Miroslav Vujović: AMRES.

Ivan Minić: Znam i taj logo.

Miroslav Vujović: Hajde da probamo i to. Sad iz ove perspektive deluje čudno, ali sećam se našao sam kao neki kišobran, okreneš ga, pa talasići, levo-desno, prva nagrada! Manja cifra nego ovo prethodno, ali, brate, ja dobijam. Isto je bio to – anonimni javni.

Ivan Minić: I mnogo je lepo, možda ljudi ne kapiraju to, ali mnogo je nekako meni bi, a verujem da i tebi značilo što to, bre, nešto zvanično. To je, bre, ozbiljna institucija.

Miroslav Vujović: Jeste, to se koristi i dan-danas.

Ivan Minić: Nije ono kao lepo je uraditi logo za pekaricu iz kraja, stvarno jeste lepo, ali ovo je nešto gde ti osećaš neku specifičnu težinu toga što si uradio.

Miroslav Vujović: U pravu si.

Ivan Minić: To ti govori da si ti ozbiljan čovek. Pekaricu iz kraja može da uradi bilo ko i da bude slatka, ali ovo je nešto što je ozbiljno.

Miroslav Vujović: U pravu si, dan-danas kad vidim neki od tih logoa koji su prošli nekako mi je toplo oko srca. Da malo ubrzam priču, da sad ne gnjavim. Znači, AMRES je prošao. Pritom, sećam se kad sam malopre rekao niža nagrada, grešim! Nagrada je bila laptop. I u to vreme je bio Thinkpad Lenovo. Laptop je bio, posle sam guglao, bio je u rangu 2000 i nešto dolara. Imao je mali džojstikčić i fingerprint.

Ivan Minić: Da, sve.

Miroslav Vujović: I čuda neka. Tek sam kasnije shvatio kako je dobar. Dan-danas mislim da ćale koristi taj laptop. I onda je posle toga još jedan konkurs bio za ekološki znak Srbije. Neko drvce sam obrnuo kao kutija, 3D. Tad me je jako zanimalo kao kocka kada gledaš kroz dužu dijagonalu, nekako time sam skroz bio zanimao. I onda sam neko drvce odradio. I to je isto bila prva nagrada. I to se isto koristi dan-danas kao ekološki znak Srbije. Posle četvrti bio manastir Žiča. 800 godina manastira Žiče. To sam isto radio. Neka 800, koja kao ona onome brojčaniku koji se pomera, ali u istovreme slovo Ž. Znači, ti 8 kada isečeš, pa isečeš 0, dobiješ slovo I, kad još malo dodaš. I onda sam bukvalno nekako spojio i 800. i nekako je to ispalo interesantno. To je prva nagrada. Doduše, tad sam odrekao para. Mislim da je bilo 300 evra. Ne znam zašto, možda bih danas i uzeo te pare, ali razmišljao sam kao crkva, kao bliže ću biti Bogu ako se odreknem.

Ivan Minić: E, to! 🙂

Miroslav Vujović: Neki greh ću da otplatim. 🙂 Možda sam malo prerano doneo odluku. Tako da hoću da kažem da me je nekako krenulo tad stvarno sa tim nagradama i to su neke moje prve reference. Posle sam toga uleteo nekako u to sa logoima, ali uglavnom većina stvari koje dan-danas radim su nekomercijalne. Ono u čemu najvišem uživam su neki logoi koji su za moju dušu. Tako sam pokrenuo onaj projekat, ako se sećaš, Logo a Day, gde sam rekao sebi: Za 100 dana uradiću 100 logoa. To sam objavio na Facebooku, doduše Dejan ima teoriju, Dejan Nikolić vlasnik Njuza, da sam obećao godinu dana. Možda sam editovao posle status, ne mogu da setim, ali i 100 dana je bilo sasvim dovoljno. I odradio sam i to. To je uglavnom bio komercijalni projekat. Mada, dva ili tri logo od tih kasnije je neko i kupio. Video i rekao: Daj ovo da kupim, iz inostranstva. Sećam se toilet logo, koji je kao toalet papir, ali izgleda kao pin kao toilet sam ga nazvao. I kroz neku aplikaciju, ne znam da li za WC negde iz Meksika su kupili. Ne znam zašto, ne sećam se.

Ivan Minić: Dosta si imao tih jako zanimljivih pictograma koji su suštinski jako minimalistički, što znači da mogu da se izvedu u apsolutno svakom obliku, gravuri, čemu god hoćeš. Znači, nema nijedan razlog da nešto te spreči da taj logo prikažeš negde, ma koliko mali ili ma koliko veliki on bio, što je vrlo važna karakteristika svakog dobrog logotipa. Da li imaš još neki projekat? Logo a Day je bio – već si ti bio u Njuzu kad si krenuo sa tim lagano. Već si bio autor, hajde možda nisi bio deo firme, aktivno učestvovao u svemu tome, ali jeste to bilo tako. Ali, ti si u nekoliko navrata pravio te neke tematske serijale, gde si možda u nekim situacijama radio simplifikacije nekih logotipa, svoja tumačenja nekih logotipa poznatih. Zašto to pitam? Zato što sa jedne strane to je meni, kao nekome ko voli takav materijal, uvek beskrajno zanimljivo da gledam. Sa druge strane, to je nešto što često ode u viral i privuče neku malo veću pažnju. Sad to što dobiješ pažnju ne znači da će od toga da dođe neki posao, ali može i da se desi da neko negde vidi, da neki tamo Grafa iz Srbije ima smisla za neke stvari, i onda te angažuje za neka zanimljiva rešenja.

Miroslav Vujović: Neki Grafa investitor. 

Ivan Minić: I tu je bilo nekih interesantnih projekata. Šta bi od toga podelio? Sve te stvari ljudi mogu da nađu kod tebe, ili na Facebooku ili na nekom od sajtova na kojima je to objavljivano, ali eto šta ti pamtiš kao nešto što je bilo simpatično?

Miroslav Vujović: Pa, ima dosta tih stvari. Često ja to izbacim nekako iz sebe, kroz neki ventil malo se opustio, odnosno odradio nešto što me u tom trenutku zanima. Ali, pre toga samo da se vratim na ove komercijalne stvari, možda da ne zaboravimo u tom periodu pre Njuza, a pitao si me. Recimo, znaš i sam, hosting veliki na kome je i Njuzov sajt i raznorazni prijatelji i tvoji i naši i mejnstrim – logo za njih sam uradio.

Ivan Minić: Sećam se. Ja sam te zvao da ga uradiš.

Miroslav Vujović: Ti si tu bio i posrednik i učestvovao si kao neko ko je podržao tu ideju. 🙂 Bilo je još dosta projekata, ali, recimo, sećam se jedan od interesantnijih, koji se meni dosta dopada jeste perionica automobila…

Ivan Minić: Red Elephant.

Miroslav Vujović: Red Elephant, tako je, bravo! Tad su bili samo u Ušću, sad ih ima u još par tržnih centara. To je, inače, moj drugar iz srednje škole, ali stvarno je milina raditi sa njim, jer on je meni sve dopustio. Ja sam predložio Purple Elephant, ali pošto je Crvena zvezda navijač mora, i ja navija za Zvezdu, sve je OK, ali sam mu objasnio koliko crvena može nekad da bude odbojna. Nema veze, prihvatio sam. Napravio sam slonče koje samo sebe pere u obliku automobila. To mu se dopalo. Odradili smo i brendiranje, celokupno brendiranje sa ilustracijama malih čikica koji se bore protiv šest pošasti: dim, blato, ptice koje nešto rade automobilu, itd. Više i ne sećam, ledene kraljice, itd. Sve je to bilo super izbrendirano. Međutim, ja sam došao na ideju, pošto je taj pokretao biznis: Čekaj, hajde da napravimo neki letak. -Kakav letak? -Da napravimo letak u obliku ptičjeg izmeta.

Ivan Minić: Kake, kake.

Miroslav Vujović: Tako je. O čemu? -Napravićemo letak, pritom on je i štampariju vodio, rekoh: Hajde, možemo dve muve odjednom. Znači, bukvalno s jedne strane realistična ptičja kaka, a sa druge strane letak. On kao: Hajde. I odradio, tj, odštampao je ne znam koliko, 500 ili 600, nebitno. I onda je tamo na Novom Beogradu po kraju su kačile neke devojke ili ko god po automobilima. I on kaže prvih deset dana ljudi su dolazili otprilike kažu besni, kao: Hteo sam da poludim kad sam video šta mi je ptičurina napravila, ali kad sam video ovo iza – svaka čast! I stvarno su ljudi krenuli da dolaze i to je primer gerila marketing. Ja mnogo volim gerila marketing stvari. Tako da to je pokrenulo biznis. Posle sam i za Visoku školu za sport, koju sam, inače, isto završio, tako sam da ja i diplomirani trener plivanja. Ovo što je Vučić, samo ne fudbal, nego plivanje. Ono što još uvek tek studira, da se izvinim, još nije završio.

Ivan Minić: Košarku.

Miroslav Vujović: Šta?

Ivan Minić: Košarku.

Miroslav Vujović: Košarku, pardon, ne fudbal! Za njih sam isto predložio za gerilu po autobusima, jer klinci uglavno autobusima idu. Još uvek srednjoškolci koji tek treba da se opredele šta će studirati. Imao sam gomilu nekih stvari. Teg koji kao držiš, pa kao od kartona se napravi bukvalno dva kružna tega, koji na šipci stoje. Pa, spolja, recimo, stoji skijaš nacrtan, a vidi se ovaj čovek koji sedi u autobusu. Ne skijaš, trkač, kao predaje štafetu dvojici, a glave ljudi koji sede u autobusu praktično potpunjuju sliku. Skije sam hteo unutra da stavim, u autobus. I još par stvari, ne sećam se. Da, onda kao autobuska stanica da se brendira kao fudbalska klupa, itd. Ali, dobro, to sad nije prihvaćeno. Malo su bili konzervativni. Tako da, eto, to je nešto od tih komercijalnih stvari. A, ovo što si mene pitao, za ove stvari koje nisu komercijalne, njih ima milion. Pa, ne znam, ja sam uvek gledao nekako kroz aktuelnost, tj. na neku aktuelnost da kroz grafički izražaj reagujem. I bilo je mnogih stvari koje ljudi ne shvate isprve. Čak se dešavalo i kolege isto kažu ne razumemo. E, onda shvatim da ipak ono što ja vidim ne znači da i drugi vide. Dešavalo se – ima tu dosta i nekih provokativnih stvari, a ima i stvari koje nemaju nikakvu poruku, nego samo su reakcija na neki događaj. Recimo, kada je u Parizu, mislim da je 2015. bio onaj čuveni teroristički akt, gde je poginulo mnogo ljudi, mislim čak 150 ili tako nešto, ja sam tad napravio ilustraciju gde sam spojio dva kalašnjikova koji prave Ajfelov toranj. Znači, nekako sam napravio kao da prave. I to je bila moja reakcija na tu tragediju. I sad dosta komentara je bilo kao: Čekaj, ti se sad sprdaš sa ovim. Mene je to zbunjivalo, kao: Kako mislite da se sprdam? Ovo je sad neka reakcija. Ja se nadam da je poruka ta koju sam želeo da ostavim, a to je da terorizam grozna stvar i da se to ne treba desiti. Ali, nije bilo baš takvih reakcija. I samo još ovo: sećam se, isto po mom mišljenju jedna dobra ideja, recimo, Minhen 1972. Isto sad možda malo pričam o nekim tragedijama, ali te stvari su najupečatljivije. Isto ubistvo mislim da je bilo 11 izraelskih sportista u Minhenu. I ja sam napravio plakat gde sam stavio pet rupa od metaka raspoređenih kao Olimpijske krugove. I napisao sam Munich, odnosno Minhen 1972. I, OK, onaj koji razume – razume, ali desi se da neko to shvati kao neku provokaciju. Međutim, ja stvarno nemam želju da provociram sa tim stvarima.

Ivan Minić: To je samo social commentary.

Miroslav Vujović: To je neki komentar, tako je. Jeste da ume da bude ne samo smešan, te stvari koje radim umeju da budu i gorke malo i turobne, ali prosto mislim da treba odreagovati na tako neke stvari.

Ivan Minić: Otkud Grafa u Njuzu?

Grafa u Njuzu

Miroslav Vujović: Pa, da bih ti odgovorio, pa treba prvo da se vratim malo u prošlost, pa onda da odem malo u budućnost, pa opet da se vratim na taj trenutak. Malo sam, inače, pod utiskom Dark serije. Počeo sam da bingeujem, tako da moguće da je do toga. Ja sam, inače, poslednji Srbin koji je otkrio Netflix i HBO, tako da ne pitaj me ništa šta gledam ovih dana. Ali, šta hoću da kažem, pa još u toj srednjoj školi, ono što sam ti rekao, to društvance, svi smo malo nešto se zezali, više zasmejavali društvo i nekako tu sam već krenuo da – ne mogu reći da afirmišem, ali kao da na neki način da se nadam da će jednog dana nešto slično se desiti i u budućnosti. To sam ti rekao, onaj GIMP časopis i zezanje, itd. I sad se kadar zamračuje, 2014-15. godina, ja se vozim do redakcije od kuće. Nešto sam neraspoložen, vreme je bez veze, i kažem sebi: Jao, ko će sad da ide na posao?! A, 11 sati je. Znači, nije 8 ujutru ili ne znam, nego je 11. Ja kao: Jao, ko će sad na posao?! Opet tu neke grafike ili nešto autorski za Njuz, šta god. I onda onako stanem, i dalje sam vozio auto, nego sam ja stao, pogledam se u retrovizor, to mi je najbliže ogledalo, i kažem se otprilike: Čekaj, da li si ti, čoveče, normalan? Ti kao u fazonu kažeš sebi ko će sad na posao, a ideš u Njuz.net. Bukvalno u tom trenutku firma koja je – ne samo firme, nego sve što je oko Njuza je nešto što bi svako poželeo da tamo radi. Tad sam se malo išamarao i rekao sebi: Više nikad nemoj da se pitaš zašto moraš da ideš na posao, jer stvarno rad u Njuzu je i danas privilegija. Tako da… A, sad moram da se vratim na trenutak otkud ja u Njuzu. Pa, to je bilo… Znaš kako, ja sam bio u tom drugom talasu. Ako kažemo da je prvi talas Njuza oni ljudi koji su ga osnovali, Dejan Nikolić, naravno. Tu je bio i Nebojša Radović Eniac. Tu si se i ti motao malo, kao podrška.

Ivan Minić: Jeste. I napisao prvih par tekstova o sportu.

Miroslav Vujović: Eto vidiš. Ti si prvi talas, izvini.

Ivan Minić: Jeste, jeste. 🙂

Miroslav Vujović: I to pik možda prvog talasa. 🙂 Tu je bio Istok ja mislim. I onda kreće taj drugi talas. Nemoj me shvatiti pogrešno, ali viši od ovog prvog, nekako značajniji. 🙂 Tu su onda došli Marko i Viktor, Nenad, pa sam onda došao ja. Posle mene, hajde da kažemo u nekom trećem talasu su dolazili Darko alias Soko Sokolović, Bane, Bojan, Uroš, još jedan Bojan, itd. I neke žene su se tu pojavljivale. Tako da, eto, da kažem, ja sam došao u tom nekom drugom talasu, i to tako što mene je prvo preporučio ja mislim Istok za neki dizajn. Dejanu je trebao dizajn za majice Njuz rulz.

Ivan Minić: Sećam se. Koje su bile istim stilom ispisane.

Miroslav Vujović: Odmah sam rekao dajte mi logo. Pogledao sam logo. I to je sve o čemu smo pričali na početku. Znači, za nekih šest i po sekundi ja sam odmah video Njuz rulz, tako što sam slovo J iz Njuza obrnuo kao malo R, ovamo kao L, iskoristio U i Z, i to je to.

Ivan Minić: I, koliko se sećam, u tom trenutku ti si osoba koja je sredila kerning logoa Njuza, što je jeste onako bila značajna stvar za sve nas sa OCD-jem. 😀

Miroslav Vujović: To sam zaboravio, ali, dobro, ja danas mazim i pazim taj logo i gledam da ga malo… 🙂 Nailazim na otpor kolega. Recimo, ona linija kosa koja je ostala tu ja mislim još od Eniaca, koji je pre toga napravio, ja hoću da izbacim, da malo osvežimo logo. Ne, ne, to je tradicija Njuza. -Kakva tradicija? Jedna kosina, ljudi! Dajte mi da osvežim logo! Tako da borim se i dalje sa kolegama oko toga. Mislim da ću uspeti. 🙂

Ivan Minić: Dajte mu da osveži logo. 🙂

Miroslav Vujović: Molim vas, da orošim logo! Tako da… I onda ta majica dopala se i Dejanu. Mislim da sam Ivanu Ćosiću poslao pripremu i to je prošlo. Međutim, ja nisam želeo da se završi tu moj odnos sa Njuzom. Ja sam odmah video, odmah sam shvatio šta je Njuz, naravno, posle tri i po rečenice čitanja odmah je bilo jasno. Ja sam rekao: Ja ovo moram da radim. Ovo je nešto što je fenomenalno. Jedan novi…

Ivan Minić: To, ako već ne mogu da budem pilot…

Miroslav Vujović: Da, da. Ako ne mogu da vozim motor, hajde da bar da budem…

Ivan Minić: Da varam ljude! Da vam ljude na internetu! 😀

Miroslav Vujović: Naravno, ali i mene su prevarili prvih tri i po sekunde dok nisam shvatio o čemu se radi. Svako od nas je prevaren, samo se to meri u vremenu u kojem si dugo bio prevaren. Onda sam ja slao par ideja Marku, dve-tri nisu prošle, četvrta je prošla i to tako što je, opet malo da se pohvalim, ta ideja i dan-danas najbolja debitanska ili najlajkovanija-šerovanija ideja, tj. tekst debitanski na Njuzu. Mislim da ima 15.000 lajkova. 

Ivan Minić: Koja je to bila vest?

Miroslav Vujović: Pa, bila je ono kada je Tadić sa Cvetkovićem bio u Japanu i kad se vratio u Srbiju posle dva dana se desio onaj grozan zemljotres i cunami. I onda je bila ideja, tipa, Savet bezbednosti je zabranio srpskoj delegaciji da putuje zbog malera. I to je eksplodiralo. I onda sam ja ušao u Njuz. Tako da kažem zahvalnost za ulazak u Njuz moram, pored svoje upornosti, moram da dam i Marku, koji je bio uporan – ne uporan, koji je bio dovoljno priseban da me ne blokira tada pošto sam slao te tekstove, a nisu prolazili. Tako da, eto, njemu otprilike neka zahvalnost ide najviše za to.

Ivan Minić: U kom trenutku se cela priča sa Njuzom, odnosno tvoj angažman tu usložnjava iz nivoa volontera koji piše, jer svi smo u Njuz writer’s guild grupi koja je zatvorena i tu smo svi mi neki autori, iako ja dugo nisam objavio tekst, ali pratim, pa nekad i nabacim neku ideju i nešto. Tu nas ima baš dosta, ali Njuz u nekom trenutku postao firma. I prvo vrlo, vrlo, vrlo mala, a onda malo veća, i onda su se te stvari razvijale vremenom. U nekom trenutku Njuz je imao i onaj period kad je izdavao knjige koje su bile vrlo popularne, vrlo interesantne, neobične za neko naše vreme, itd. U kom trenutku ti tu ulaziš u neku vrstu angažmana koji nije samo volonterski.

Miroslav Vujović: Pa, znaš kako, svako od nas je prošao isti nivo nekog svog angažovanja u Njuzu

Ivan Minić: Inicijaciju. 🙂

Miroslav Vujović: Inicijaciju, tako je. 🙂

Ivan Minić: Toplog zeca. 🙂

Miroslav Vujović: Da, da. Mi smo svi krenuli to na dobrovoljnoj bazi. I zaista niko od nas nije očekivao da se to može razviti od nečega većeg od pisanja tekstova i kačenja na Faceu i dobijanja lajkova i da ti ponekad neka devojka napiše super ti je ovaj tekst, mada mislim da nikad od toga nije bilo ništa. Uglavnom, u jednom trenutku Njuz je definitivno postao ono što je Dejan oduvek i želeo. Njegova vizija je, tad ga nismo shvatali ozbiljno, možda je on onaj iz budućnosti kao u ovom Darku koji je došao u prošlost i to nam rekao. Mi smo gledali kao budalu. On je rekao jednom, sećam se, da od ovoga može da se živi, može da se zarađuje čak ne znam koliku cifru je pomenuo. Mi smo svi bili u fazonu hajde, druže, vrati se u tvoj Novi Sad, ne lupetaj. Međutim, on je stvarno imao tu viziju i to se stvarno razvilo toliko da sad stvarno i primarni posao meni i većini nas, tj. svima nama jeste Njuz i 24 minuta. Pa, sad u kom trenutku, pa ne mogu da se setim, ali mislim da znam ko je zaslužan za to. A, to su žene. Ja mislim da su za razvoj Njuza najzaslužnije žene. Iskreno to kažem. Prvo je tu bila Jasmina, sadašnja Markova supruga. Onda je bila Aleksandra, Tatjana i sad je tu Jelisaveta. Ali, sve te žene su bile te koje su imale…

Ivan Minić: Vaspitačice. Ja bih to tako rekao negde, poznajući sve ljude i ceo proces. To je bukvalno razularena banda hipika i neko ko drži strukturu. 🙂

Miroslav Vujović: Upravo tako. Mi smo nekako bili neozbiljni. Znaš, dešava da se da nekog klijenta da nas čeka, da ne znamo ni koji su rokovi, da ne znamo šta tu ko kome plaća ili koliko uopšte imamo budžeta, itd. Ali, žene su te koje su sele i rekle: Slušaj, ovamo! Svaka posebno na svoj način. Sad ću ja vas da dovedem malo u red! I znam da je svaka od njih imala isti problem koji Jelisaveta, današnja glavna žena u Njuzu ima, a to je što nisu želele da nas, kako da kažem, morale su da nađu način da nam priđu. Da budu i uljudne, da nas ne remete u našoj lenjosti, ali sa druge strane ponekad malo da udare šakom o sto i kažu: E, pa, ne može više ovako! Do sutra u 11 mora da se preda to i to!

Ivan Minić: To je jako važno i mnogo mi je drago što si to pomenuo i iz razloga što si pomenuo sve te sjajne devojke koje su prošle kroz redakciju i zbog činjenice da je to jedno od prokletstava rada sa kreativcima.

Miroslav Vujović: Jeste.

Ivan Minić: Mnogo lako, ukoliko su sami, tu mogu da izađu neke brilijatne stvari, ali mnogo lako se izgubi struktura i mnogo lako se izgubi taj momenat rokova i odgovornosti prema tom nekom poslu. A, teško je upravljati kreativcima na način da ih ne sputavaš, da im ne potkrešeš krila toliko da oni ne mogu da urade ništa. Nije poenta da pošalješ nekog u depresiju.

Miroslav Vujović: Tako je.

Ivan Minić: Poenta da probudiš u njemu tu potrebu da uradi stvar na vreme i da iskontrolišeš da se stvar desi, jer ako se ne desi nema plata.

Miroslav Vujović: Tako je. Potrebno je naći meru, one su to uspevale, a posebno Jelisaveta koja je tu i dalje. Kad kažem žena, ne mislim da je to titula, nego prosto…

Ivan Minić: Njuz žena to je dijagnoza.

Miroslav Vujović: Da, ali pozitivna u tom smislu. 🙂 Ali, svakako sve te osobe i pisale su tekstove. Jasmina je ima dosta tekstova, Jelisaveta učestvuje. Jelisaveta snima i podkast sa nama. Znači, ne bavi se samo tim stvarima.

Ivan Minić: I žvaće žvaku u podkastima.

Miroslav Vujović: Da, vidim da se to ljudi bune, ali traže dlaku u jajetu, nebitno. Uglavnom, ne samo stvarima kojima se bavi u smislu marketinga, jurenja klijenata, itd, traženja sponzora za podkast, nego učestvuje i kreativno. Ali, nije njoj lako. Znači, bez obzira na sve, uvek mora da se vrati na taj početak koje su sve žene pre nje morale da obave, a to je da u nekom trenutku mora da malo podvikne, mora da malo istrpi naše kontrareakcije na nju, malo…

Ivan Minić: Nije generalno jednostavno kad imaš četiri-pet tinejdžera od po 40+ godina.

Miroslav Vujović: Tako je, tako je! 🙂

Ivan Minić: To hoće da bude too much.

Miroslav Vujović: Ona je tu najzrelija, ali mi smo, što ti kažeš, mi smo tinejdžeri koji samo što je ne gađamo kredimo i sunđerom.

Ivan Minić: Zato što nemate kredu. 🙂

Miroslav Vujović: Da, inače bismo je gađali. Dobra ideja da nabavimo u Njuzu da možemo da gađamo Jelisavetu.

Ivan Minić: Marko i Viktor su pričali kako je došlo do cele priče sa Kesićem, koja jeste jako važna, jer suštinski predstavlja level-up cele priče. Odnosno, hajde da kažemo, Njuz od fenomena postaje mejnstrim stvar kroz tu priču. Jer sada je Njuz negde, ne bih voleo da to zvuči pogrešno, ali na neki način underground fenomen koji jako dugo traje. Oldschool fenomen koji jako dugo traje na onlajnu, ali ta kreativna masa i zamajac koji Njuz ima je ono što nosi 24 minuta, naravno, zajedno sa Kesom. I oni su ispričali svoj ugao, on je ispričao svoj ugao. E sad, ono što mnogi ljudi ne znaju, dakle, proizvodnja svake emisije podrazumeva, to su oni i pričali, kako otprilike izgleda kreativni proces što se tiče samog scenarija. Kesa je pričao kako izgleda njegova priprema da se to relativno bezbolno snimi, da bude tečno, itd, jer u pitanju jeste ne baš tako kratak, a prilično nabijen format energijom, sadržajem i svim. Ali, ono što mnogi ljudi ne znaju, a to je da s jedne strane kreativni tim radi taj deo scenarija, ali ti si kreativni tim koji radi kompletnu grafičku opremu za to sve. OK, studio je takav-kakav je, lep, sve to izgleda dobro, ali sve one stvari koje se provlače kroz svaku emisiju moraš da pripremiš ti. I to uopšte nije mali posao, a uzevši u obzir kako izgleda priprema same emisije, to je posao za koji nikad nema dovoljno vremena. Znajući te dugo, znajući sve dijagnoze, perfekcionizam i sve što uz to ide, verujem da je teško. Ali, voleo bih da mi prvo opišeš kako zapravo izgleda priprema jedne emisije iz ugla tebe, kao osobe koja treba da pripremi svu grafiku. Šta to sve podrazumeva? Koji su to koraci i koje su glavobolje koje imaš u tom procesu?

Iza kulisa: 24 minuta sa Zoranom Kesićem

Miroslav Vujović: Konačno da neko primeti da tu ima posla više nego što možda izgleda. Hvala ti na tome. Pa, jeste, znaš kako, kada neko gleda emisiju, i sad pored Kesića s njegove desne strane prolaze tu neke grafike, ali nekako one idu brzo, ne zadržavaju se dugo i to deluje kao neki usputni posao koji odradi neko za neko kratko vreme. Ali, lepo si primetio, potrebno je tu dosta vremena. 

Ivan Minić: Koliko ima grafika uopšte po svakoj epizodi?

Miroslav Vujović: Pa, krenuli sa 30-ak, pa 40, 50. Poslednja sezona u proseku 70-80. Bilo je čak i 100 u jednoj epizodi. Tako da, kažem ti, 70-80 prosek. Za običnog čoveka je možda potrebno 10-ak sati, a nekog ko je perfekcionista potrebno je duplo vremena.

Ivan Minić: A, šta je tu najveći posao? Jer u suštini, OK, ti imaš neki materijal, ti znaš šta je snimljeno, ti znaš šta je bio scenario, znaš otprilike šta je snimljeno, e sad treba pronaći adekvatne ilustracije za sve te stvari, ali šta je tu sad sve problematično?

Miroslav Vujović: Pa, to si dobro pitanje postavio. Definitivno je najveći posao pronaći neke fotografije, screenshotove, itd. Jer mi smo pretplaćeni na jedan sadržaj i njega smemo da koristimo. Recimo, Fonet. Ne smemo Tanjug, to ne smemo ni pod razno. Smemo screenshotove sa Youtubea, itd. I sad najviše vremena, ja mislim 70% se potroši upravo na to traženje nekih fotografija podobnih, ne samo da stoje pored Kesića onako kao flat fotografija ako nekog pomene, nego pre svega da napravi neku montažu, da spojim neke glave s nečim, itd. Tako da često moj posao više nekako administrativni nego kreativan. I to me iskreno nekad… Pa, malo me uspori u radu nekako.

Ivan Minić: Ja verujem da frustrira taj momenat, što se i meni često dešavalo kad radiš nešto i treba da uradiš mnogo nečega, i rešiš ti – treba da uradiš 40 nekih oglasa za gradove, mesta po Srbiji, nije bitno. I za 35 nađeš slike dok si rekao keks na stocku, kupiš. I, brate, imaš pet stvari za koje nema materijal, a moraš da imaš nešto. I, što kažu, Kraljevo, Kragujevac, Kruševac, to je sve isto. Možeš da staviš sliku, ali ako slučajno staviš sliku koju ne treba, a koristiš to kao oglas, nešto će to da izgori u komentarima, neko će da ti kaže svašta. Ovde ti imaš još veću odgovornost, jer kao, brate, televizija je, to vidi gomila ljudi.

Miroslav Vujović: Jeste, velika odgovornost, tako je, da li ta slika sme da se koristi. Kažem ti, najviše uživam u tim montažama kad znam šta smem da radim i kad to krenem da radim. Ali, opet, to ispada manji deo posla, najveći je prikupljanje. Plus, sad imaš template u koji moraš da ubaciš tu fotografiju, da je naštimuješ, plus treba da budu u nekom PNG-u ako je providna pozadina, plus da upišeš izvor. Znači, ima dosta stvari koje prate. Nije to samo odradi. Tako da nije lako biti dizajner kod Kesića, ali na kraju krajeva sve ukupno kad se to oduzme i sabere, ipak je to neki lep posao i nešto što ne može svako da radi. Ipak je to neka privilegija na kraju raditi. Plus, ja sam tu i tokom pisanja scenarija da uletim sa nekom forom. Naravno, ranije ih je bilo više. Sad nekako što više se grafike povećavaju ja se više isključujem dok se radi, pa onda sam posvećen tim grafikama. Šta ja znam, to je to.

Ivan Minić: A šolje?

Miroslav Vujović: Pa, i šolje. To je moj deo posla. Znaš kako, to ubacimo neku fotografiju, sa druge strane logo, to se pošalje. Ranije sam i išao po šolje, sad ide kolega Sale, koji živi blizu. On je preuzeo tu odgovornost. I, da, ranije sam fotografisao u emisiji, pre nego što smo prešli na Novu S. Sad konačno Nova S ima svog fotografa. Sjajne, mnogo su bolje fotografije, mnogo je bolji foto-aparat, ali, eto, barem tu, recimo, ne mora da se troši neko vreme. Imamo i vozača. Ranije smo mi razvozali analitičare, mi koji imamo auto. Tako da bilo je posla, ali to je uvek tako. Kada je nešto i tvoje, kada si deo nečega, moraš dosta i da se žrtvuješ, ali sve u svemu to su neke slatke muke. Na kraju kad se pogleda rezultat celokupnu naš sa Kesićem i scenario na kojim svi zajedno radimo i te grafike, mislim da je to jedna lepa, skladna celina i da će još to razvijati nadalje.

Ivan Minić: Ja mislim da možete da budete ponosni na to što pravite.

Miroslav Vujović: Slažem se, hvala ti.

Ivan Minić: E sad, pominjao si da si završio i za trenera, a oni koji te prate znaju da se ti takmičiš u plivanju za ove deke, što ja volim da kažem, za veterane.

Miroslav Vujović: Da, dobro si rekao.

Ivan Minić: Lako je tebi zato što ti imaš taj incident na licu, ti si poznat po tome u široj zajednici.

Miroslav Vujović: Jeste. I uvek ranije stignem. Moj nos stigne 5-6 metara pre mene.

Ivan Minić: To tvoj kum najviše voli da s vremena na vreme zavuče putem društvenih mreža. Ja obavezno pozitivno odreagujem na sve komentare.

Miroslav Vujović: Dao sam mu dozvolu za to, da znaš. 

Ivan Minić: Što se mene tiče, ima i moj lični blagoslov, iako to nije važno, ali nema veze, Apostol je car apsolutni.

Miroslav Vujović: Slažem se.

Ivan Minić: U kom trenutku se ti zainteresuješ ozbiljno za plivanje? Plivanje je predivna stvar. To je jedna od retkih aktivnost, retkih nenasilnih aktivnosti koja mene smiruje. 🙂

Povratak u bazen

Miroslav Vujović: Ne možeš da prebiješ ovog pored tebe plivača.

Ivan Minić: Ne možeš da prebiješ vodu, to je glavna stvar. Koliko god da ti u nju udaraš, ništa se ne dešava.

Miroslav Vujović: Pa, zavisi kakav stil koristiš, zavisi iskoristiš taj stil. Ima ljudi koji baš tuku vodu.. A, to je upravo ono što ja kao trener, hajde nekad sam i to malo radio sa mlađima, uvek im kažem: Voda je vaš prijatelj. Kako se vi prema njoj ponašate, ona će vam vratiti tako. Ako ste nežni prema njoj, plutaćete. Ako se batrgate, plećakete, možete i da potonete. To su neke stvari koje je bitno u startu neplivačima objasniti.

Ivan Minić: Kad si počeo sa plivanjem?

Miroslav Vujović: Sa ovim novim plivanjem kao deka ili sa plivanjem plivanjem?

Ivan Minić: Uopšte. Kad te je to zainteresovalo? Obično to biva u nekom detinjstvu, pa onda praviš neku pauzu, pa u nekom trenutku kažeš sebi: Ja hoću da se vratim nekim stvarima koje sam voleo. Je li to i kod tebe bilo tako?

Miroslav Vujović: Jeste, to je kod mene isto išlo u nekim talasima. Sa nekih 13-14 godina, tj. naučio sam sa 7 godina na Vračaru u sportskom centru. Dole je bio mali, u stvari još uvek ima mali bazen.

Ivan Minić: I dalje ima.

Miroslav Vujović: Tako je. Tu sam naučio da plivam kad sam imao 7 godina. Posle sam prešao u neku rekreaciju sprat iznad u veliki, tj. 25-metarski bazen. Tad sam imao 13-14-15 godina, recimo. Dobro mi je išlo. Sa 16 sam već prešao u klub PK Vračar. U jednoj stazi sam pliva sa još jednim drugarom. Međutim, onda se desilo – nešto sam dobio neke zdravstvene probleme. Nešto sa srcem, aritmija, levo-desno, onda su krenule i sankcije, umrla mi je majka u to vreme. Nekako sam ušao u neku depresiju i nekako sam prekinuo time da se bavim. I, kažem ti, kroz to vreme 90-ih je bilo takvo da bazen nije ni radio, Vračar.

Ivan Minić: A, ono što je radilo, radilo je bez grejanja.

Miroslav Vujović: Pa, tako. Radio je Tašmajdan neko vreme, ali nešto malo ili bez grejanja, a ja sam čvrsto, nekako emotivno bio vezan za Vračar. I čekao sam da se Vračar kao povrati u te vode bazenske, odnosno da počne da radi. Mislim da je tek 2000. počeo da radi, tipa posle 5. oktobra, tako nešto 2001. Da, zaista. Nešto mazut im je falio, užas! Tako da iako sam želeo da se vratim, nekako nisam imao priliku. Uf, opet ću morati da se vratim malo u prošlost, pa u budućnost, da bih ti tačno rekao kako sam počeo da plivam kao Masters. Znači, opet uticaj ove serije Dark. Tad kad sam imao 16-17 godina i to sve što mi se desilo, jako sam se loše osećao fizički i to sa srcem problemi i ta neka depresija i nešto sam i povraćao. Baš sam se grozno osećao. Ali, sećam se da u tim trenucima kada u nekom mraku si, kao nešto pokušavaš malo da meditiraš, da se povratiš u život, sećam se da sam tad rekao sebi, kao da sam afirmisao: Ma, jednog dana ja ću učestvovati na Svetskom prvenstvu. Toga se tačno sećam. Znači, govorio sam: Samo razmišljaš pozitivno. Učestvovaćeš jednog dana na nekom Svetskom prvenstvu sigurno. Iako sam znao da 99,9% od toga nema šansi. Tad sam bio mlad, ali i to nije baš vreme koje je dovoljno da možeš na tom nivou učestvuješ. To od malih nogu ide. I sad se opet zamračuje kadar i godina je 2017, Budimpešta, Svetsko prvenstvo u plivanju i sudija daje znak pištaljkom – ona duži znak, imaš prvo duži da…

Ivan Minić: Da se popnete.

Miroslav Vujović: Da se popneš i onda on predaje starteru koji ide na take a mark. I sećam se tad kad je zazvonio, ja sam samo pogledao oko sebe, ona Dunav arena u Budimpešti, gde je pre nas bilo Svetsko prvenstvo pravo, i rekao sam: Čoveče, pa ti si na Svetskom prvenstvu! I sećam se da mi je sudija pokazao otprilike rukom, kao svi su se već popeli, kao hajde, požuri, nemam ja vremena za tebe.

Ivan Minić: Hajde ti nosati!

Miroslav Vujović: Tako je, da! Iako je moj nos, što je rekao Apostol, već bio na startom bloku. 🙂 I ja sam se poneo, sad možda ovako zvuči malo emotivno, ali odradio sam tu trku. Kako sam odradio nije ni bitno, ali tad sam shvatio da sam uspeo. Da se razumemo, nije to Svetsko prvenstvo, naravno, ono koje je u rangu pravih Svetskih prvenstva. To smo mi matorci, veterani, itd. Konkurencija je ogromna, ima nas mnogo, po kategorijama smo. Dolaze ljudi koji su uvek osvajali 4-5-6. mesta, nikad nisu broznu uzeli na pravim Olimpijadama i Svetskim, i onda nas sve odvale. Znači, ljudi koji su ceo život plivali ili su bili posle 3. mesta i onda dođu i sve medalje pokupe. Tako da sad sam shvatio da ipak – sad zvučim malo kao ona Luiza Hej, tako nešto, mada je ona umrla, tako da ja sam još uvek živ, znači bolji sam od nje. Ali, ta neka afirmacija, kako se to zove, ali definitivno treba nekako – treba biti optimista. To je u stvari…

Ivan Minić: Makar na momente. 

Miroslav Vujović: Da.

Ivan Minić: Šta si osvojio? Osvojio si svašta nešto od medalja. Ovde lokalno si osvajao svašta.

Miroslav Vujović: Lokalno, da. Ali, da budem iskren, u toj Masters kategoriji, kažem ti, tu se lako osvaja medalja, jer smo poređani po kategorijama. Iako se ne pojavi neko u tvojoj kategoriji, ti si već uzeo zlato, što je malo čudno. Tako je. 🙂

Ivan Minić: Vajdica.

Miroslav Vujović: Mada, OK, trebalo je plivati ovde i na domaćim prvenstvima. Ali, na tim Evropskim – učestvovao sam na tri Evropska i jednom Svetskom prvenstvu. Tu je trebalo ipak ispuniti normu. Bilo je ljudi iz kluba koji ne ispune ili nešto jedva. Tako da sam ja uspevao za 5 ili 6 trka, pa sam onda za 5-6 dana plivao i prsno i kraul i mešovito 200. Šta još beše, zaboravio sam. Tako da treba ispuniti normu.

Ivan Minić: Koji ti je najbolji plasman?

Miroslav Vujović: 10. mesto na Evropskom prvenstvu u Kranju 2000 – zaboravio sam koja je godina bila, možda je 19. bila ili 18, tako nešto.

Ivan Minić: Dobro. Ima tu sad još par stvari koje hoću da prođem. Ti si, dakle, grafički si se izražavao kroz neke zanimljive formate jedno duže vreme i meni je to sve uvek bilo beskrajno zabavno. Ali, u prethodnoj godini si uradio dve stvari koje su me jako obradovale. Prve, napravio si svoj Youtube kanal i imao si Suflermena, koji je bio beskrajno zabavan, gde ste ti i tvoj nos igrali vrlo značajnu ulogu.

Miroslav Vujović: On ima svoj kanal posebno, moj nos.

Ivan Minić: On prelazi na one suggested, dolazi tamo. 🙂

Miroslav Vujović: Da, da, mnogo je uspešniji od mene.

Ivan Minić: Otkud uopšte ideja za to kad ti nisi lik koji se toliko eksponirao na taj način, a ovo je, iako humorističko, itd, nešto gde si ti sve vreme u fokusu i u kadru. Ti si taj koji sve radi.

Suflermen – junak lockdowna

Miroslav Vujović: Suflermen je spoj još jedne moje želje, pored onoga da budem pilot i da vozim policijski motor, a to je da glumim. I svega onoga što sam dotad kroz Njuz radio, to je sve što ima veze sa tom satirom i humor, i tako je nekako nastao. Pronašao sam u tome brzo. Ideju sam dobio…

Ivan Minić: On je krenuo tokom lockdowna, je li tako?

Miroslav Vujović: Tako je, bio je mislim april, kad je krenulo 2020. Tad sam razmišljao šta bih mogao da radim i onda je kolega Viktor jednom okačio u našoj grupi zajedničkoj britanskog komičara – Majkl Spajser se zove. On je imao svoj, mislim da se zove Room Next Door ili tako nešto, gde je otprilike tu foru imao i meni se to odmah dopalo. Nekako sam video sebe u tome, ali da sam, naravno, kao i sve u životu i to nekako zapostavio. I onda je Viktor ponovo okačio posle dve-tri nedelje to isto, da nam kaže kako bi bilo dobro da ovako nešto imamo u emisiji ili tako. Ja sam rekao: Ljudi, ja ovo moram da radim. Dobro, i to je sad prošlo. Niko nije obraćao pažnju. Ja sam uzeo opremu iz firme, doneo. Ukrao reflektor, foto-aparat, tablu – smislio sam da imam tablu. Sto sam imao, laptop i krenuo sam da… Prva epizoda je bila – Vučić je tad gostovao kod Jovane, kako se zove…

Ivan Minić: Joksimović.

Miroslav Vujović: Joksimović, tako je. I tu sam odradio epizodu na neki svoj način i ona je, bogami, imala preko 300.000 pregleda, što je mene jako iznenadilo. Tako da to mi je dalo malo vetar u krila da nastavim s tim i posle toga sam izbacio 20-ak epizoda. Sad već duže vreme ne snimam. Standardno, kao i sve u životu, što krenem, pa malo ostavim sa strane, pa čekam da mi se želja ponovo vrati. Eto, tako je krenuo taj Suflermen.

Ivan Minić: Jako zanimljiv projekat.

Miroslav Vujović: Hvala ti.

Ivan Minić: I mnogo mi je drago da si prešao iz ugla samo scenariste i kreativca i u protagonistu i ti i tvoj nos. E, sad drugi projekat o kome ćemo da pričamo je majica koju ti nosiš, a koju je i Kesić nosio u našom gostovanju ovde. To je projekat koji se zove Almost Original, što je u suštini tvoj brend garderobe i nekih aksesoara i sličnih stvari, gde je meni neobično drago da si konačno te neke svoje ideje pretvorio u proizvod. Bilo je mnogo nekih situacija u kojima je to ličilo da može da se pretvori u nešto, ali nikad se nije konkretizovalo u neke proizvode, barem ne na nekoj masovnijoj skali. Ovo je sad prvi put da imamo kao majice, čarape, peškire, itd. I da ti neki simpatični motivi, koji su u suštini karikature nekih poznatih likova ili nekih poznatih brendova, koje su zamalo pa original, koje su u nekom eksperimentalnom periodu ljudi dobro reagovali. U tom periodu si ti mene cimao za mišljenje, ja sam ti rekao: Go for it, a ja retko kažem ljudima go for it kad je nešto tako u pitanju. Kažem, lično mi je mnogo drago, ali bih voleo da ti meni kažeš kako je izgledao ceo taj proces, jer jedna stvar je kada ti radiš pripremu za štampu, radiš proizvod za koga treba da se urade majice, treba da se urade rokovnici, nije bitno. Pripremiš ti to, neko odštampa, itd, ali ovo je tvoje. I ovde postoji mnogo više toga i mnogo ti je više stalo do svega toga nego u tom nekom konkretnom slučaju, a svi imaju neka traumatična iskustva, pa bih voleo da čujem tvoja.

Almost Original – “skoro” unikatni brend

Miroslav Vujović: OK, prvo da malo ispričam uopšte kako je nastala ideja, pa onda da se vratimo traumama, da ne idemo odmah od trauma. Pa, ja mislim da je ovo konačno nešto što je, što ti kažeš, što je moje, ali što bi moglo da opstane. Jer, kao što rekoh, često imam taj problem da me nešto zainteresuje, ali da mi fokus skrene na potpuno drugu stvar i da to zapostavim. Tako i taj Suflermen, koga smo pominjali, ali nadam se da ću se vratiti, jer pišu ljudi stvarno: Hajde, kad ćeš?! Vrati se! I stvarno su divni, svaka im čast. I to me isto motiviše, kao i kad me neko prepozna negde. Mada, nisam ja nešto lik koga nešto sad prepoznaje, ali takve stvari me definitivno motivišu. A, što se ovoga tiče, da, definitivno mislim da je to nešto što moram da nastavim. Zato sam i uložio dosta para, ako ništa drugo, onda da bih sebi rekao: Nema sad nazad. Druže, ovo sad ne možeš da kažeš ništa, jer to treba i vraćati, ali nisu pare uopšte tu na prvom mestu. Znači, ideja došla opet spontano, kao i većina nekih mojih ideja. Tako što sam kolegu u redakciji video da pije kafu ili čaj iz neke šolje na kojoj je bio Miki Maus. Ja ovako gledam i vidi kao deformisan Miki. Interesantno. Onda pogledam malo bolje, u stvari nije, nego mi se učinilo iz ugla gledanja, plus zakrivljenost šolje. Normalan. Kao: Čekaj, deformisan Miki. Wait a minute! I bukvalno u tom trenutku mi je kao sve sinulo. Otišao sam kući to veče, nacrtao sam još gomilu likova. Odmah sam imao ideju da je Almost, pa sad Almost a Dog. Tako se zove majica. Imam Almost a Mouse, Almost a Crocodile

Ivan Minić: Simpatično je kako si od Snupi, koji već po prirodi stvari ima veliki nos, napravio svog Snupija.

Miroslav Vujović: Pa, ne znam ja o kom Snupiju pričaš, to je Almost a Dog. To je neki pas.

Ivan Minić: Razumem i nije mi teško. 🙂

Miroslav Vujović: Moram da vežbam za sudiju jednog dana kada budem se branio, pa odmah imam unapred odbranu spremljenu negde u Americi, recimo. Tako da krenuo sam sa tim. Kažem, činilo mi se, i dalje mi se čini da je ideja dobra. Tebe sam pitao, nije mi se desilo da do danas da se nekom ne sviđa, što me malo i brine. Ne samo ljude koje sam pitao za ideju, ne i od svih ljudi koji imaju, koji su uzeli, koji su dobili majice, čarape i šolje. Znači, ne mogu reći 99%, jer je 100%. Opet sad zvuči malo kao prepotentno. Svako voli hvali svoj brend. Ne, ja to ne želim. Ja zaista želim da čujem feedback od ljudi, jer mene zaista na prvom mestu, ma koliko zvuči izlizano, ali zadovoljstvo ljudi mi je apsolutno prva stvar u ovome. Znači, dešava se da nekom greškom pošaljemo crnu umesto bele majice ili ne uračunam popust ili nešto, ja odmah reagujem, odmah šaljem bez poštarine njegove, nego je moja. Odmah šaljem čarapu za poklon, recimo. Dešavalo mi se da sam otišao u Železnik, pogrešno smo nešto uračunali, i čovek me je zamolio, rekoh: Ne dolazi u obzir, odmah sam autom otišao, ili Bele vode, da odnesem par čarapa na poklon. Jer stvarno mi znači kada je neko zadovoljan. I moj moto – ne moto, nego cilj za ovaj projekat, sad govorim pošto malo treba i o preduzetništvu da pričamo, sad sam se tek setio, da, kraj podkast, potpuno izvinjavam se…

Ivan Minić: To nije važno.

Miroslav Vujović: Ali, sad ćemo, ima vreme. Moje mišljenje da ako neko želi odmah da zaradi, a da to stavlja na prvo mesto, definitivno nije na dobrom putu. Definitivno. Ja sam sebi zacrtao ako za godinu dana budem na nuli ili u minusu dve-tri hiljade evra, a petsto ljudi nosi nešto od Almosta, ja ću biti prezadovoljan bukvalno. I svaki put se istopim kad ljudi, a stalno šalju. Stigao je paket! Super upakovan! Ja vodim da računa da bude i natur papir izdizajniran. Uvek ide poklon magnet uz šta god, čovek izabere, itd. Ljudi su zadovoljni. Stvarno su prezadovoljni. I zasad je sve to super. Kažem ti, verovatno, moguće u stvari da ima i ljudi koji možda znaju mene. Ima tu sigurno i veliki broj fanova koji mene poznaju. Recimo, taj prvi talas je definitivno bio od ljudi koji su mene poznavali.

Ivan Minić: Iz tvog nekog kruga sa društvenih mreža.

Miroslav Vujović: Tako je. Ali, problem je sa drugim talasom. Šta dešava ljudi koji te ne znaju? Međutim, taj drugi talas je odlično prošao. Hajde da kažemo da traje i dalje, u smislu da su ljudi stvarno zadovoljni. Ali, kažem ti, ja sam stvarno spreman da čujem i kritiku. Možda čarape nisu – iako su nepletene, pamučne, ali možda se malo skupljaju više ako pereš na 60 stepeni. I ja vidim neke greške. Možda može ova ramfla tzv. da bude malo čvršća, da ovaj prorez bude drugačiji, neko se žalio da je malo uži, pa sam malo proširio, pa sad deluje malo širi, itd. Znači, stvarno gledam – sad opet zvučim kao neki Stiv Džobs za siromašne, ali gledam da nekako u budućnost što više taj proizvod, sve što iz Almosta da bude što bolje na zadovoljstvo ljudi, fanova, kupaca, klijenata, kako god.

Ivan Minić: I ja se nadam da ćeš ostati veran toj ideji i da će se ona razvijati, jer…

Miroslav Vujović: Mora, nema šta, uložio sam. 🙂

Ivan Minić: Mislim da jeste stvar koja može da bude jedan od lepših poklona koje nekome možeš da daš, a to mislim da je uvek važno kad praviš neki proizvod. Kad neko to dobije na poklon, vidi papir i smeje se, otvori paket i nasmeje se, nema mnogo lepših stvari koje možeš da učiniš za nekog koga ne poznaješ, a i nema mnogo boljih osećaja nego da dobiješ feedback od takve osobe. 

Miroslav Vujović: Slažem se.

Ivan Minić: Tako da mnogo mi je drago da imaš tu neku vrstu lične satisfakcije, pored svega ostalog što si radio, dobrih projekata i svega, ovo je ipak nešto posebno i ovo je pre svega lično, što je jako važno.

Miroslav Vujović: Slažem se sve to, u pravu si. I ne samo to, nego ja vidim možda ono što nisam prvog dana video, ali koliko je potencijal ovoga. Mnogo je širi od onoga što je hajde da samo izdeformišem neki karakter postojeći. Ja već imam spisak od 50 njih koje bih radio, odradio sam 5 ili 6 trenutno, ali mnogo je šira priča. Evo, recimo, pominjali smo Red Elephant auto-perionicu na mog drugara. On je prvi predložio, iako je meni u startu bila ideja jednog dana će Disney nositi moje majice. Svi su me gledali kao budalu, šta ovaj priča. Ali, nisam razmišljao o lokalnoj nekoj priči. On je sam rekao: Hajde napravi za Red Elephant auto-perionicu Almost Original logo. Ja rekoh: Hajde. Razmišljao sam par dana, probao sam onog slončića, koga sam ja, inače, radio, da deformišem, ali nije bilo to to. Onda mi je palo na pamet: Čekaj, hajde napravi prase, tj. svinju! I onda sam stvarno napravio majice, okačio sam kod sebe na Instagramu. Kao prase umesto slona, koje pokušava sebe, ali ne ide mu da opere i piše Almost Original. I on je te majice prihvatio, odštampao je nekoliko tih majica i zaposleni nose to često. Ja mu kažem: Nemoj da maltretiraš ljude, ali nose. I to je odličan spoj.

Ivan Minić: Hajde, hajde, svako voli da nosi svinju. 🙂

Miroslav Vujović: Pa, da. 🙂 I meni se javilo nekoliko ljudi samoinicijativno, stvarno to kažem, koji žele da njihove logoe deformišem. I to je jedan potpuno nov smer razvoja ovog brenda.

Ivan Minić: I tebe kao dizajnera. Dobar si da deformišeš. 🙂

Miroslav Vujović: 🙂 Tako je, uživam u tim stvarima. Najviše uživam. Tako da, eto, to je to.

Ivan Minić: Grafo, hvala ti što si ispričao sve ove stvari, što si podelio nimalo običnu priču. Verujem da će mnogim ljudima poslužiti kao inspiracija i kao pokazatelj da ne moraju stvari uvek da se rade isključivo na konvencionalan način i da ma koliko nekad bio skroman i povučen ima smisla da se boriš za sebe i za ideje koje su ti važne i za neki prostor koji prosto želiš da osvojiš i neku priliku koju želiš da dobiješ. Ti si živi primer toga i zato mi je mnogo drago što smo pričali o svemu ovome. Svi vi istražite malo šta je on sve to radio kao dizajner. Bićete iznenađeni, bićete oduševljeni, bićete inspirisani sigurno. I, kao i uvek, kada slušate Pojačalo ili ga gledate, imaćete tu neku varijantu i taj neki momenat da možda neko vreme nećete baš moći lepo da spavate, da ćete imati gomilu nekih pitanja u svojoj glavi: šta, kako, gde, kuda, zašto, zašto ne ili zašto da za neke stvari. Ja bih ti se još jedno zahvalio.

Miroslav Vujović: Hvala tebi, ako mogu da ja zahvalim tebi na pozivu. Nadam se da smo barem malo pomogli i onim ljudima koji možda još uvek razmišljaju čime bi se bavili, koje možda teraju neki ljudi iz najbližeg okruženja ili prijatelji ili već neke ustaljene norme da moraju da se bave samo jednom stvari. Nadam se smo im ulili makar malo neke pozitivne energije i nekog iskustva kroz ovo moje iskustvo da mogu da se bave definitivno nekim drugim stvarima. Pa, makar ih bilo i malo više stvari ili već koliko. Tako da nadam se da je ta priča pomogla drugim ljudima.

Ivan Minić: Ja verujem da jeste. Vama hvala što ste nas slušali. Sve komentare, predloge, sugestije ostavite na za to predviđenim mestima na društvenim mrežama ili u komentarima na Youtubeu. Meni je bilo zadovoljstvo, nadam se da je i vama bilo zanimljivo. Mi se ponovo čujemo i vidimo sledeće nedelje.

 

Nove epizode u vašem inbox-u:

Podržite Pojačalo:

Donirajte jednokratno ili kroz dobrovoljnu mesečnu pretplatu već od 5 EUR.

Pratite nas:

Biografija:

Miroslav Vujović

Miroslav Vujović Graforidža je grafički dizajner i satiričar. Deo je ekipe Njuz.neta i scenarističkog tima emisije 24 minuta sa Zoranom Kesićem, te tvorac Suflermena i modnog brenda Almost Original.

Završio je XIV gimnaziju, Arhitektonski fakultet u Beogradu, na kojem je jedno vreme radio i kao asistent iz četiri projektantska predmeta, a potom i Visoku sportsku školu.

Grafičkim dizajnom počeo je da se bavi slučajno kada je jednog dana otišao u štampariju da podigne neke bedževe. Od tada pa sve do danas radi u toj oblasti. Specijalizovao se u izradi logotipa, a mnogi od njih našli su se u prestižnim svetskim časopisima za dizajn: Taschen Logo Design, Rockport, LogoLounge, Wolda i dr. Za neke od svojih radova osvojio je prestižne nagrade, poput Red Dot, Graphis, A’ Design Award, Wolda.

Pre nekoliko godina obnovio je svoju ljubav prema plivanju, pa se danas takmiči u masters konkurenciji. Učestvovao je na tri Evropska prvenstva i na jednom Svetskom prvenstvu. 

Pojačalo podcast možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Spotify-u, -u, na Apple i Google podcasts.