Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: U današnjoj epizodi Pojačala imam dva gosta i to su Dušan i Dušan. Ako ste malo stariji, onda vam je potpuno jasno ko je u pitanju. Znate ih i kao Ciklotronce. Ako ste malo mlađi, onda ih verovatno pamtite kao Marka Žvaka. Dušan Čavić i Dušan Šaponja su ljudi koji već više od 20 godina prave neke fantastične sadržaje i pričaju neke priče koje ne priča mnogo, koje zahvaljući njima dobijaju prostor u medijima i pažnju koju zaslužuju. Oni su moji omiljeni content kreatori, iako u vreme kada su oni počeli to da radi se to nije zvalo tako – oni su samo bili novinari. Njihove priče su vrlo zanimljive. Ceo njihov razvojni put je krajnje nekonvencionalan i mi smo ga ispričali ovde celog. Objasnili smo zašto oni to rade baš tako kako rade i šta bi voleli da budu kad porastu, naravno, ali i u šta su porasli i šta im je cilj u nekom narednom periodu kao sada već ozbiljnim formiranim autorima. Uživajte!

Realizaciju Pojačalo podcasta već duže vreme podržava kompanija Epson a od nedavno smo za vas pripremili i nešto posebno. Naime, nova fiskalizacija podrazumeva da mnogo veći broj nas mora da se bavi ovim pitanjem i mnogo je nedoumica, mnogo je nedovoljno detaljno objašnjenih informacija. Mi smo se potrudili da na jednom mestu, na sajtu novekase.rs objasnimo baš sve što može da vas zanima i damo odgovore na sva pitanja što se tiče same fiskalizacije, što se tiče ko je obveznik kao i na koji način možete iskoristiti subvencije koje država daje. Takođe, dali smo i neke preporuke uređaja koje možete da koristite. A tu je i webinar, gde za nekih 30-40 minuta, možete otprilike da dobijete vrlo jasnu sliku o tome šta nova fiskalizacija podrazumeva za sve nas. Takođe, treba reći i to da je kompanija Epson, osim POS uređaja, koji su ovde u centru pažnje, proizvodi štampače u svim mogućim oblicima, veličinama i namenama, kao i već 20 godina najbolje projektore na svetu, a više o tome možete videti na epson.rs  

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Gospodo, meni je veliko zadovoljstvo što vas danas imam u gostima, jer retko imam priliku da ugostim ljude koje sam gledam i slušam. Naročito, ako je slučaj da to radim već 20 i kusur godina. Tako da iako ne izgledate kao stvaraoci koji stvaraju 20 i kusur godina, veliko je zadovoljstvo što ste danas tu. Za mene ćete uvek biti Ciklotronci, ali za sve ostale ste verovatno danas Marka Žvaka. Dobro došli!

Dušan Čavić: Bolje te našli.

Dušan Šaponja: Bolje te našli.

Dušan Čavić: Za sve ostale smo Mare.

Dušan Šaponja: Mare i Žare.

Dušan Čavić: Na ulici: E, Mare, reci mi kako je… I tako, percipiraju nas kao Marka.

Ivan Minić: Ljudi stariji od 35-36 godina, moja neka generacija i malo stariji, svi znaju kada im se kaže Dušan i Dušan, jer ne postoji nijedna druga kombinacija Dušan i Dušan koja ima neku specifičnu težinu u našim srcima, ali vi ste definitivno zauzeli tu jedno jako, jako važno mesto. Hvala na svemu što radite i na svemu što radite svo ovo vreme, jer mislim da osim što ste beskrajno zabavni i što ste hroničari naših života i grada u kome živimo, i ne samo našeg grada, da na jedan sjajan način obrađujete teme koje su veoma kompleksne, teške i koje nimalo lako nije ispričati na način da ih ljudi razumeju. I to je možda, ako jednog dana budemo povlačili crtu za naše karijere i naše živote, to je možda iz mog ugla najvrednija stvar koju ste vi dali, osim što ste nas držali normalnima prethodnih 20 godina, to što ste naučili da razmišljamo o nekim stvarima i što ste nas uputili teme o kojima možda ne bismo znali ništa da ih neko nije uobličio i ispričao na način na koji vi to radite.

Dušan Čavić: Hvala ti.

Dušan Šaponja: Hvala i tebi što si nas nahvalio. 🙂

Dušan Čavić: Idemo mi kući! 🙂

Dušan Šaponja: Ja tebe serdare, ti mene vojvodo. Hvala.

Dušan Čavić: Hvala.

Ivan Minić: E, pošto je naš podkast hronološki uvek i ima taj put heroja, u ovom slučaju dva heroja, sledi ono čuveno pitanje od koga uvek sve počinje, Munchmallow pitanje, šta ste hteli da bude kad porastete? Hajmo jedan, pa drugi.

Kad porastemo bićemo…

Dušan Šaponja: Pa, ja jedino konkretno čega se sećam, hteo sam da budem bačvar. Recimo, gledao sam u 5-6. osnovne na TV-u reportažu o bačvarskoj školi u Splitu. I to je bilo, recimo, osam polaznika i meni se to dopalo nekako. Kao oni još jedini uče kako se prave bačve.

Dušan Čavić: Daj reci za vino. Nemamo samo bačve zbog bačve, nego zbog vina.

Dušan Šaponja: To je ono što sam kao mali – nisam imao pojma da ću posle 40 godina ipak da pravim neko svoje vino. I definitivno nisam…

Dušan Čavić: Deda mu je pravio. I kao dete je on verovatno, znaš, ta bačva bi mogla odlično da upotrebi.

Dušan Šaponja: Žao mi je što ne znam da pravim bačve, ali sad su ionake sve od inoxa. Nema tu više šta da se pravi, samo se izlije i to je to. Ali, to mi je stvarno bila želja kad sam bio mali.

Ivan Minić: A ti?

Dušan Čavić: Ja sam imao želju da budem đubretar. To je verovatno čest motiv u odrastanju dece generalno, jer kao voziš se na kraju kamiona. I to je bilo tada. Mada, u jednom trenutku, kad je zastao posao na 92, gde nismo ni bili tad zaposleni, ja sam čak sklopio ugovor sa Gradskom čistoćom i hteo sam neko vreme da budem đubretar stvarno. Jer mislim da tu svašta i vidiš. I ti ljudi sa kojima radiš su pitoreskni i prođeš kroz grad.

Dušan Šaponja: Imao si validan ugovor. 🙂

Dušan Čavić: Imao sam validan ugovor kao radnik angažovan na čišćenju i odnošenju đubreta u pogonu Novi Beograd, na Bežanijskoj kosi. Znam da su me neki ljudi gledali kao…

Dušan Šaponja: Školovan dečko. 🙂

Dušan Čavić: Neki ljudi koje znamo iz grada. Ali, nisam nikad radio kao đubretar, nažalost. Onda su krenuli neki poslovi, ali to mislim da je dobro iskustvo.

Ivan Minić: Znam za dosta ljudi koji su u nekom periodu sredine prve decenije 2000-ih, kad smo svi negde jurili ili kako se rešimo vojske barem privremeno ili kao idemo civilno, pa ćemo nešto, koji su zabadali kao imaš ovaj park pa skupljaš lišće ili biblioteka. Biblioteka je bila najbolja opcija. Sediš i kuvaš kafe po ceo dan, ali bilo je i ovih koji su zahtevali dosta fizikalije. I ti momenti koga unesreći da zaglavi zimu, to je kao: E, vidiš! Ima dosta ovih staza gde ne može da prođe kamion, a treba da se očiste. Pa, hajde da vidimo! Vi ste mladi, jaki momci. Biće dobar čaj nakon toga. Hajde, izvolite, poletite! 🙂 Taj neki period odrastanja i taj neki period koji te u principu vrlo često odredi za ceo život, stvari i ljudi koje upoznaješ u tom trenutku koji za nešto zainteresuju, povuku te na neku stranu. Upoznaš bilo u porodici, bilo u nekom okruženju, bilo izvan nekog neposrednog okruženja neke ljude koji ti popale neke lampice, koje posle ti ili okruženje možda proba i malo da ih ugasi, ali one nekako uvek nađu način da tinjaju i odvedu na neku stranu. Jeste li imali vi neko takvo iskustvo? Jesi li ti imao neku stvar ili ti koja vas je vukla ka tome da hajde malo da eksperimentišemo ovo, hajde malo da učim više? To mogu da budu i profesori koji predaju neki predmet koji na prvu loptu ti zvuči da te nikad neće interesovati, ali onda zato što je ta osoba takva ti taj predmet zavoliš. Ja sam mislio da nikad neću voleti srpski, ali imao sam sreće da sam imam dva profesora srpskog koja su bila genijalna. Iako sam ja robotičar, ja više sebe doživljam kao storytellera, nego kao inženjera. Mada, volim što sam inženjer i lepo je i to. Ko su bili ti ljudi, ko su bili ti neki momenti u vašem odrastanju?

Uzori tokom odrastanja

Dušan Šaponja: Pa, mogu da pomenem pre svega sestru moju stariju, Živanu, koja je, recimo, još dok smo živeli u Zadru radila na omladinskom radiju tamošnjem, Radiju Ga Ga. Nevezano što je radila na radiju, ali ona mi je nekako možda malo otvorila oči šta se dešava u tom nekom svetu i muzika, i radija. To me je nekako zanimalo. Naravno, u gimnaziji profesor srpskog je isto bio veliki car, Cabunac, koji nam je tako puštao Radovana III i sve neke stvari koje verovatno ostali profesori nisu puštali deci. I to što smo manje-više u isto vreme počeli da glumimo u akademskom pozorištu Branko Krsmanović. Nekako se tu oformila ta ekipa koja je 90-ih, u vreme najgoreg dizelaštva i hiperinflacije, mi smo provodili vreme u pozorištu, spremali neke predstave. Mislim da mi je to jako pomoglo da se formiram u tom nekom periodu kad se svi mi formiramo kao neke osobe koje određene stvari u životu zanimaju.

Dušan Čavić: Meni je isto kao i tebi. Hajde, ti si pomenuo, Cibulca, ili kako se zove.

Dušan Šaponja: Cabunac.

Dušan Čavić: Moja profesorka Jelena Hristodulo iz srpskog jezika. Išao sam u XII gimnaziju. Mi smo bili odeljenje glumac-luktar. To je bilo tri godine po jedno odeljenje. I u toj gimnaziji bili smo tako skrajnuti.

Ivan Minić: To je usmereno obrazovanje.

Dušan Čavić: Usmereno.

Ivan Minić: Uf, tvrda priča. 🙂

Dušan Čavić: I niko nas nije fermao. Sve je bilo opušteno što se tiče obrazovanja u školi, ali ta žena, od nje pamtim to. Ona je jako bila – diskutovali smo na času o Hasanaginici i da li ona može da voli svoju decu. To je sad otišlo, ali je uvod, razrada i zaključak. To nam je ono morate da imate uvod, razradu i zaključak, što je jako bitna stvar nevezano da li ti pričaš priču, pišeš, živiš, nemaš veze, ali neka struktura da se postavi. I sećam se da sam nosio iscepane farmerke, ne kao danas što se cepaju.

Ivan Minić: Na silu. 🙂

Dušan Čavić: Nego pukneti na kolenu. I to je početak 90-ih, početak kriza i raspada ove države i svega. I onda je žešća vekala mi je održana da mi majka ušije te pantalone, jer ne može tako da se ide u gimanziju. To su sve neke stvari koje sam kao klinac gledao šta da mi ušije, šta ona hoće. Ali, to je to, struktura. Tako da mi je ona neko ko mi je ostao iz tog perioda obrazovanja i raspada zemlje i šta ti ja znam, koja mi je bila struktura na neki način.

Ivan Minić: Da, vi ste stariji od mene dosta.

Dušan Šaponja: Hvala. 🙂

Ivan Minić: I imali smo par gostiju koji su 70. i neko.

Dušan Čavić: To smo ti mi.

Ivan Minić: I taj momenat gde u suštini ti si u najosetljivijem dobu u najgorem periodu ove zemlje koji mi pamtimo. OK, možda je 41. bila malo teža, ali najgori period koji mi pamtimo. I ti u suštini kroz celu srednju školu prolaziš kroz neke užasne stresove. I ta škola bi negde idealno, iako nikome nije do toga, ni profesorima, trebala da bude neka vrsta pozitivne distrakcije koliko je to moguće. A, onda kad imaš profesore, a imaš, naravno, razne vrste profesora: imaš one koji su loši u tome što rade po svakom kriterijumu; imaš one koji su dobri, ali su, brate, konzerva – šta piše, to mora tako, i jbg. Ja to mogu da razumem iz matematike da imaš jedan način da rešiš neki zadatak i to ti je to. Ali, za gomilu ovih drugih stvari, insistiranje na tome da neko mora isključivo na jedan način da tumači neko delo ili da na jedan način mora da doživi nešto o čemu pričamo – zašto, čemu? OK, hajde da pričamo o tome, hajde reci mi zašto nisam u pravu, ali kao: Sad ćete da pročitate delo, a onda ćete da pročitate tumačenje, pa ćete da naučite tumačenje… -Ne, nećemo. -On je time hteo da kaže to i to. -Jeste li vi pričali nekad s njim? Je li vi znate baš to hteo da kaže? I mnogo je tih nekih stvari bilo, posebno iako sam ja išao u stručnu školu, ali pošto je to bilo elitno odeljenje, onda sam imao manje-više sve kao gimnazija, osim latinskog, sve ostale predmete sam imao, i sve ostale predmete sam imao nekim intezitetom koji je kao u gimnaziji. I ti gledaš kako to funkcioniše i fazonu si: A, što vi nama, brate, ne date nešto što nas zanima. Hajde, ja sam po prirodi stvari takav da ću ja da pročitam svaku lektiru, koliko da je ona meni dosadna, itd. Ali, prva lektira koju je pročitalo više, realno pročitalo više od 50% publike, odnosno učenika, je bila, kako se zove, sad ga Biković igra u pozorištu, Bože, ne mogu da se setim, bokser…

Dušan Čavić: Nemam pojma. Jesi li ti čitao lektiru? 🙂

Dušan Šaponja: Bokser?

Dušan Čavić: Ranjeni orao, nije? 🙂

Ivan Minić: Nije Ranjeni orao. 🙂 Dragoslav Mihajlović.

Dušan Šaponja: Kad su cvetale tikve!

Dušan Čavić: Kad su cvetale tikve!

Ivan Minić: Kad su cvetale tikve. Znači, to je bila prva lektira koju su svi pročitali i bili u fazonu: Zašto mi nemamo sve lektire? Ne mora sve. Dobro, ne mora sve. Mogu i neki Rusi, ako baš mora. Ali, daj nam tri ovakve, brate, i zapravo će neko hteti da pročita. I to je taj momenat gde ti kažeš sebi: Može li to malo drugačije? Prođe 30 godina i shvatiš da je isto.

Dušan Šaponja: Slažem se donekle s tobom, a opet se sećam se Proljeća Ivana Galeba od Vladane Desnice, koja su masovno svima bila dosadna, meni je to jedna od najboljih knjiga koju sam pročitao. Ali, opet realno masa toga ne bi ni bila pročita da nismo imali kroz lektiru, što je, žao mi je, ali je tako. Jer jednostavno neke stvari verovatno ne bih uzeo da čitam. Ali, to što se tiče držanja pažnje i toga da nam obrazovanje, odnosno to kako funkcioniše, da deci bude zanimljivo, sve mislim da je teže i teže. I zavisi od profesora, naravno. Isključivo zavisi od profesora, ne zavisi od programa, ali užasno je važno da se razvija to kritičko mišljenje kroz obrazovanje. Ja mislim da toga nema u našem obrazovanju, odnosno ima ga malo. I to je taj problem što nešto se uči napamet ili neka teorija koja se ne razume. Tako da mislim da na tome treba u stvari da se radi, da se taj kritički duh i preispitavanje da se kroz obrazovanje stimuliše i da se razvijamo u skladu sa tim.

Dušan Čavić: Ja vidim po svom detetu da uopšte nema promišljanja. Oni samo furaju kroz gradivo i nema nekako primene ili šta da rade sa tim znanjima, nego samo se ide kroz gradivo. I to ne znam kad će da dođe. Znam od rođaka, čujem u srednjoj. Moja rođaka koja je sad 4. srednje, pa tu diskutuješ sa profesorom o nekih stavova, šta je OK, šta nije OK. To im treba dosta.

Ivan Minić: Imaš tih nekih profesora, uvek ih je bilo, koji su bili spremni da te pripremaju za život na neki način kroz to što radimo. Ali, nikad neću da zaboravim jednu scenu kojoj sam prisustvovao, nije bilo u mojoj školi, ali jedna meni draga osoba je u njoj učestvovala i osoba koja je ostvarila sjajnu karijeru, koja je imala taj momenat. Ja sam u nekom periodu kad smo imali praksu u školi – tih nedelju-dve kad je praksa, ti imaš obaveze koje su 4-5 sati si ti u brodogradilištu, nešto tamo radite na mašinama i to, i posle si slobodan. Što znači da možeš da ubodeš i jednu i drugu smenu u nekoj drugoj školi i ako su oni liberalni po tom pitanju, ja sam uvek bio fin dečko i pitam profesora: Je li mogu ja da sedim nazad i da slušam? Biću fin. A, došao sam da slušam zato što mi je tu bilo par prijatelja i kao kad završite idemo dalje negde sami. I bila je scena. Jedna od boljih učenica, sve super, ali profesorka koja je prilično drkoš, koja je iz nekog nepoznatog razloga mene pustila da ja sedim u zadnjoj klupi i slušam to što je bilo. I bila je ta varijanta da je ona uzela da propituje moju drugarica, da je ona ustala i krenula. Pitanje je bilo vezano za tumačenje nekog, gde je ona ustala i rekla: Pa, ja mislim, i krenula nešto. Ova ju je pogledala i rekla: Ko si ti da misliš? I ova mala, mala u tom trenutku, je odgovorila: Pa, videćete za 10 godina. I, bogami, za 10 godina je postala baš ozbiljna faca. Neću imenovati, ne želim da ima neprijatnosti zbog toga. Ali, znaš, ima tih momenata kad si mnogo ponosan što je neko kurčevit. 🙂 Srednja škola za svakog od nas je u principu period kad se pronalazimo po prvi put i krećemo malo ozbiljnije da pratimo te neke strasti. Malo kreće da nam se konkretizuje šta ćemo zapravo da budemo kad porastemo. Ne šta bismo voleli, nego u kom smeru ćemo da idemo. I tad se opredeljuješ i za faks, razmišljaš šta, gde, kako. Raspituješ se kod starijih, kod rođaka, braće, sestara, šta ima smisla, ko je kakav gde. Tad prvi put shvataš zapravo šta znači studirati pravo, ekonomiju, biologiju, a da to nije onako kako si ti zamislio da to izgleda. I tad prvi put donosiš tako neku važnu, životnu, stratešku odluku, koja na kraju ne mora da određuje to čime ćeš se ti baviti, ali jeste onako prilično bitan indikator. Kao u košarci, ako si visok 2.10, pa verovatno ćeš fudbal igrati. Ili nećeš ništa ili ćeš ići na košarku, odbojku, negde gde se to traži. Kako ste se vi odnosili u tom nekom periodu, 3-4. godina? Treba da prezupčiš šta ćeš dalje.

Fakultetski dani

Dušan Čavić: Pa, ja sam prvo upisao prava. Nisam daleko dogurao. Jedan semestar sam slušao na pauzi. To je onaj amfiteatar V, onaj ogromni na Pravnom. Na pauzi se okreću devojke da mi dodaju Žurnal, kao i one su ga dobile. Onda onaj Kremisimo je bio nekad sladoled pre, PKB-tin, onda to se otvara, pa se kolači dele. I ja sam išao u to vreme kod našeg drugara, koji je sad programer i završio je ETF, i umesto na predavanja odem kod njega, pa pijemo rakiju njegovog oca, pa onda on sipa vodu kao ćale ne bi provalio. I to je traljavao išlo. Pošto nisam u srednjoj školi latinski, dao sam uslov za rimsko pravo latinski. To je sve što sam ja uradio na Pravnom, da bih posle upisao glumu. S tim što kad smo mi krenuli da radimo na 92 94, ja sam malo pre toga upisao faks i jednostavno ja studirao i završio sam glumu, ali me je život odveo u ovom pravcu, da budemo novinari, filmadžije, ne znam ni šta i kako. Tako da se nisam nešto bavio glumom. Ponekad u reklamama se pojavim i to je…

Ivan Minić: Dobro, bilo je nekih ulogica, sećam se.

Dušan Čavić: Bilo je, ali… Suza i njene sestre. 🙂

Ivan Minić: Marta Keler. 🙂

Dušan Čavić: To je jedan film gde sam se pojavio.

Dušan Šaponja: I u Munjama, je li tako? 🙂

Dušan Čavić: Ovde sam više prisutan. 

Dušan Šaponja: Zahtevnija uloga. 🙂

Ivan Minić: Ponosniji si. 🙂

Dušan Čavić: Ponosniji sam. 🙂 Ali, OK, imao sam priliku u tom filmu, Suza i njene sestre, da nosim svoju majicu grupe Mad Honey i makar se proneo glas. I, eto, to je to.

Ivan Minić: A, kako izgledalo to upisivanje glume? Pošto je to proces koji nije baš straightforward i nema baš mnogo ljudi koji su hteli da upišu, a na kraju su upisali.

Dušan Čavić: Pa, znaš kako, ja sam pokušavao još u srednjoj školi na FDU. Tu smo zajedno pokušavali.

Dušan Šaponja: Da.

Dušan Čavić: Tad smo bili u Krsmancu, a onda na kraju sam upisao tadašnju Akademiju umetnosti, a posle su ih Karići preuzeli, a sad mislim da je opet Akademija umetnosti. Bio sam u klasi kod Ružice Sokić i Zorana Ratkovića. Nije bila nešto ne znam kolika drama taj prijemni i sve. Ova Hristodulu sa srpskim mi je sve konstruisala.

Ivan Minić: Dobro ti je pripremila.

Dušan Čavić: Da, struktura je bila tu. Ja sam samo uradio šta je trebalo. Tako da nije mi to nešto stresno bilo. Više možda čak i pamtim ovo u srednjoj školi kad smo išli. Tad je bila i veća navale nego što je danas. Tad je više stotina ljudi, 600-700.

Dušan Šaponja: Te godine, ja mislim da je to bila neka 93, recimo, kad sam probao jedan jedini put da upišem glumu, bilo je nešto oko 600 kandidata.

Ivan Minić: Sreća, nije mnogo. 🙂

Dušan Šaponja: A, primali su osmoro. 🙂 I, ništa, stigao sam tu – recitacija, odlomak, odnosno monolog, imitacija. Pa su mi tražili još jednu imitaciju.

Dušan Čavić: Šta si imitirao?

Dušan Šaponja: Imitirao sam Siminu Gajina. 🙂

Dušan Čavić: Nemoj da pričaš! 🙂

Dušan Šaponja: Kako vodi ZIP. I posle toga Brus Lija.

Dušan Čavić: Mišu Kovača. 

Dušan Šaponja: Nisam Mišu Kovača. I kad su mi tražili da pevam, rekoh sam: Nemojte, bolje ne. I to je to. Kad sam izašao, svi su bili u fazonu: Ostao si dugo, nisu te odmah. Pa, rekoh: Tražili su mi to i to. Ali, nije ništa bilo od moje karijere. To je jedan i jedini put da sam pokušao, a onda dilema šta da se upiše. Vamo-tamo, daj nešto, neki faks zanatskog tipa, da znam nešto da radim. 🙂 I onda sam upisao prehrambenu tehnologiju na Poljoprivrednom, odnosno zanimalo me to – proizvodnja vina i tako.

Ivan Minić: Dosta se vrte stvari oko vina, ja bih rekao. 🙂

Dušan Šaponja: Da, vrti se dosta, ali to ima veze pošto sam rođen u Dalmaciji i odrastao tamo. Imale su babe i dede vinograde. Tako je to nekako bilo prirodno. Znao sam već, imao sam podlogu za tu materiju i kao hajde da upišem to, ali put me je odveo skroz na drugu stranu, ali ostao je kao hobi.

Dušan Čavić: Mogao bi ti da mu daš neki savet. Pošto on pravi fenomenalno vino. Pravi za kućne potrebe. I sad već sedeo tako sa ljudima koji mu objašnjavaju. Čekaj, brate, u Srbiji pravi vino pet ljudi, pet tehnologa mućka sva vina. On sam pravi vino svoje. I baška što se školova za sto, nego dedina tradicija i radi se kao što se radi. Znači, imaš fenomenalno vino. Onda brend – ti si neki Milićević, nego Šaponja, Marka Žvaka, Ciklotron. Treba ti samo distributer, to sam ja. To mu priča taj čovek koji je sedeo s nama, koji je inače distribuira. Ti moraš da digneš neku hacijendu na 50 km od Beograda. Tu da napraviš tasting room i da rokaš, da digneš na kraft nivo, 15.000 boca. Ali, onda on kaže da to zahteva i hemiju. On ne stavlja hemiju. Oni prave za njihove kućne, porodične uslove.

Dušan Šaponja: To je OK. Ko zna šta će biti, ali realno kao hobi je kul, a sad dalje od toga morao bih da idem ozbiljnije u to i da se posvetim samo tamo, a u stvari volimo ovo što radimo zajedno. Tako da…

Dušan Čavić: Treba mu par tvojih saveta. Ti si nailazio na dosta tih… Startupovi.

Ivan Minić: Treba mu pomoći. 🙂

Dušan Šaponja: Dobro biznis ideje. 🙂

Dušan Čavić: Startup klasični, ali startup mu je win-win, nema greške.

Dušan Šaponja: Vino-vino. 

Dušan Čavić: Win-win, 1/1, brate.

Ivan Minić: Krsmanac je nešto što se provlači kroz vaš život i kroz život mnogo nekih sjajnih ljudi iz tog nekog perioda 90-ih. To je kao bila neka neuralgična tačka, gde su se skupljali kreativci ovog grada, koji u principu, koliko sam ja to razumeo, ja jesam mlađi, ali koliko sam ja to uspeo da shvatim, nisu znali šta će sa sobom.

Dušan Čavić: Tako je, Meka i Medina.

Ivan Minić: Nisu znali šta će sa sobom, a nije baš ni da su imali nešto mnogo izbora u tom trenutku po gradu. Znači, prosto situacija je bila takva. Mnogi mlađim slušaocima, a nemamo ih previše, ali to nešto 25-35 godina, koji u tom periodu ili se rađali ili bili jako mali možda se i ne sećaju toga, ali to je stvarno bilo jedno užasno sivo, depresivno doba u kome se ništa nije dešavalo i samo si slušao loše vesti. Skoro kao poslednje dve godine, ali tad je trajalo malo duže i bilo je više metaka. Otkud uopšte tamo i šta pamtite iz tog perioda kao najvažnije, kao ključnu stvar? Zašto je to mesto bilo magično?

Krsmanac – čarobno mesto

Dušan Šaponja: Drugo pitanje šta pamtimo je baš teško, imajući u vidu godine. 🙂

Dušan Čavić: To nije za priču!

Dušan Šaponja: Ne samo godine, a i to vreme je nekako, makar meni, malo zamagljeno, ali u svakom slučaju u Krsmanac sam došao drugi srednje sam bio, drugi gimnazije. I dve drugarice iz odeljenja tadašnje su već glumile u Krsmancu i kao: Jao, dođi na prijemni. Prijemni je bio isto.

Dušan Čavić: Na audiciju!

Dušan Šaponja: Kakav prijemni, na audiciju! I onda to pozorište, nekako ekipa i scena i lepe neke stvari smo igrali. Prva predstava, odnosno to gde smo se formirali kao neka ekipa je bila predstava po romanu Vudija Alena Smrt, po njegovom tekstu. I to smo nešto igrali i po Srbiji. I tu smo se nekako zajedno sa Nikolom Zavišićem, rediteljem, i Ivanom Petrovićem, sa kojim smo kasnije radili Ciklotron, ukačili i tu se nekako oformila ta naša ekipa posle Srbokapa na 92 smo radili zajedno, isto po ideji Nikole Zavišića. I Krsmanac nam je nekako bio utočište u tom vremenu tog ludila, i rata, i sankcija, i neputovanja, i hiperinflacije, a nama je bilo strava tamo. I uveče smo ostajali posle proba, vraćali se ujutru, svraćali u pekaru Zvezda na burek. Bilo je baš…

Dušan Čavić: Inače, javili su – izgleda da je preminuo Maksim. To je gazda pekare Crvena zvezda.

Ivan Minić: Dole u Karađorđevoj.

Dušan Čavić: Dole, preko puta Bristola, da.

Ivan Minić: Da, da.

Dušan Čavić: Ali, kažu da je ostao burek isti. A, ja sam došao u Krsmanac slučajno. Ja sam u autobusu sreo Nikolu i našeg druga Kalabu iz bloka, koji kao: Hajde, ti si u tom glumačkom razredu, dođi! I tako sam došao. Ovog sam jednog znao iz kraja, Nikolu nisam znao. I stvarno, kao što kaže Šapke, to su te godine kada imaš prostora i vremena da zablejiš do sutra. I onda smo u tom Krsmancu imali probe predstave, pa bismo ostajali. Dođeš tri sata ranije, ostaneš sedam sati posle toga što si imao, ali ti je super.

Dušan Šaponja: Ali, svakako smo imali obaveze tu. Ti spremaš neku predstavu, na kraju postoji neki rezultat. Ako bude dobra predstava, ti je igraš, gostuješ. Nekako ima smisla, a u stvari smo svi to strašno voleli. Naravno, blejalo se.

Dušan Čavić: I dan-danas smo ostali bliski. Znači, ta grupa ljudi, mi koji smo tada bili. Tako da sad svake godine, pošto nas ima dosta koji žive u inostranstvu, svake leta pet dana se odvoji i tih pet dana bulumenta od 25 ljudi sa decom ide negde. U neko etno selo ili ne znam ni ja, gde imaju kapaciteta da nas prime.

Dušan Šaponja: A, imali smo dosta sreće, jer smo u to vreme najgore realno proveli u nekom potpuno normalnom okruženju, u pozorištu, sa ljudima koje zanimala umetnost. Čitali smo tekstove, razmišljali šta će da se radi, koje predstave.

Dušan Čavić: Dosta alternativno okruženje u odnosu na mejnstrim i što se tiče kulture, i popularne kulture. I bili smo sklonjeni tog ludila. Recimo, u toj srednjoj školi ja pamtim kad je bio Ante Marković, mi smo svi za veliki odmor kupovali 600-700 g pistaća. Nije kao ja sam imao pare, nego svi smo imali da uzmeš. Koliko to danas košta?

Ivan Minić: Previše.

Dušan Čavić: Preko 1.000 dinara.

Dušan Šaponja: Previše.

Dušan Čavić: To kupiš za odmor i onda jedeš tamo ispod. A, onda da bi godinu dana kasnije nije ni bilo pistaća niti smo imali pare ni za 50 g.

Dušan Šaponja: Ali smo se najeli pre toga.

Ivan Minić: Ali, nikad neću da zaboravim taj isti period. Kažem, ja sam bio dosta mlađi i imao sam taj momenat – obožavao sam pistaće i nije ih bilo. 🙂 I onda je bilo glavno kad neko dolazi iz Grčke.

Dušan Čavić: Da donese!

Ivan Minić: Samo jednu konzervicu. Donese neku konzervicu od 100 g i onda jedan po jedan. Nikad pre toga nisam to tako. Jedan po jedan, merači, razvuci. 

Dušan Šaponja: Kad si pomenuo već Grčku, sećam se da sam sa svoje srednjoškolske ekskurzije, išli smo u Grčku, doneo sam iz Grčke kivi i čokoladu.

Dušan Čavić: Toga nije bilo!

Dušan Šaponja: Toga nije bilo ovde. I kući svi su se obradovali: Kivi, Milka! A, ovaj ortak… Prvo što smo putovali dva dana tim vozom, sankcije, vraćanje lokomotive na granici sa Bugarskom, znači potpuna havarija od ekskurzije. Ali, stigli smo u Atinu, odjednom kao vidi svega ima. I sretnemo ortaka iz odeljenja. Sad mi smo se podelili po grupicama i on kaže: Ima čokoladnog mleka, brate! I on koji pije čokoladno mleko! 🙂

Dušan Čavić: Skoro smo se isto setili. Nekom prilikom smo kao novinari na 92 otišli na neki radni doručak sa gradonačelnikom. Tada je gradonačelnik bio Đinđić. To je bila 97. godina.

Dušan Šaponja: Ali, da ispričamo kako smo dospeli možda? 

Dušan Čavić: Hajde.

Dušan Šaponja: Kratak uvod: Imali smo emisiju noćni kontakt program na radiju, Ćapi mu procenat, i imali smo različite teme. I onda jedna tema, jedna emisija je bila šta očekujete od nove gradske vlasti, kad je konačno Sloba priznao izbore lokalne i kad je opozicija preuzela Beograd. I onda su naši slušaoci naveli, ne znam, 10-15 stvari. Za to se glasalo. Tu su bile jako važne teme od tipa da se noćni saobraćaj produži do pet, da se legalizuje marihuana, da se… Otprilike sve ono što je mučilo naše slušaoce. E, onda smo mi to poslali: Ovo šta misle slušaoci naše emisije. I onda je usledio poziv da dođemo na ručak, odnosno doručak.

Dušan Čavić: Doručak.

Dušan Šaponja: Radni doručak. I novinari različitih beogradskih redakcija, što novinskih, što televizijskih.

Dušan Čavić: Bio je pokojni Đoko Vještica i šta ti ja znam, ali uglavnom to je bio ovo neko vreme, februar-mart. I nama je bio žešće fascinantno, u stvari najfascinantnije je bilo što su nam doneli šopsku salatu. Kapiraš? Po jedno ono čamče za svakog. Zato što 97. ti nisi imao nigde zimi paradajz.

Ivan Minić: Da, da.

Dušan Čavić: Nije bilo plastenika, nije bilo u Maxiju, nije bilo Maxija.

Dušan Šaponja: Ja mislim da je isto fora da ga nije bilo ni pre.

Dušan Čavić: Ni pre!

Ivan Minić: Sezonska stvar!

Dušan Čavić: Sezonska!

Ivan Minić: Tad je uvedeno nešto što se zove sezonska salata u stare kafane, što i dalje postoji, samo što je sad sezonska salata uvek ista, jer ima sve. 🙂

Dušan Čavić: I nama je bilo: Brate, otkud njima paradajz?! To je fascinacija, kao prvi put smo ga – koliko sve otišlo do vraga za 25 godina da sad paradajz imaš, ne paradajz, nego hoćeš žuti, crveni…

Ivan Minić: 14 vrsta!

Dušan Šaponja: Ali, kao: Kako je bilo na sastanku? -Ma, OK, na sastanku. Ništa to neće biti. Odmah su popljuvali te ideje. Ne može, ne. Ali, paradajz! 🙂

Dušan Čavić: Tako da to je šta je bilo, kad je bilo, pre koliko je bilo od čega. Dosta brzo idemo. Civilizacija!

Ivan Minić: 😀 Doticali smo se toga, ali moram to da postavim i kao formalno pitanje, jer je važno, a to je jedno od naših glavnih pitanja: Šta vam je bio prvi posao?

Prvi posao

Dušan Čavić: Pa, prvi posao nam je bio… Znači, mi smo bili u Krsmancu, glumili smo i onda je bila audicija na radiju Indeksu. Tu su nas oduvali. Nas četvorica smo išli. Nismo primljeni. I bolje što nismo primljeni! 🙂

Dušan Šaponja: To je velika greška radio Indeksa.

Dušan Čavić: Ma gde da smo otišli tamo, ne bismo sad bili ovde.

Dušan Šaponja: Ne, ne. Nego kažem sebi su pucali u koleno.

Dušan Čavić: Da, da, to je sigurno. Nikola Zavišić, koji je danas pozorišni reditelj, i Ivan Petrović, koji je filmski reditelj, i nas dvojica smo išli sa Nikolinim scenarijom sa radio-dramu o Srbokapu, policajcu privatniku, vitezu beogradske kaldrme. Znači, Indeks nas nije prepoznao, 92 nas je oberučke primila i poslala u emisiju Ritam srca All-Stars, čiji je urednik bio Džoni Racković. I to nam je bio prvi posao.

Dušan Šaponja: Pod dirigentskom palicom! 🙂 Nevezano za Rackovića, mi smo radili to što smo radila. Nije on imao nikakvog uticaja na sadržaj. Jedino što je ludeo, ako je to krajalo 10-12 minuta, a trebalo je da traje 5-6, kao radio-drama. Onda je on imao manje vremena za svoju govoranciju, kao Džoni Racković Narko-mafija. I onda je uvek bila drama da li ćemo probiti termin, da li se ulazi – ne znam šta je išlo posle toga, Doba razuma. Ali, to je neko naše prvo iskustvo poslovno.

Dušan Čavić: Ali, tad smo imali – ja sam imao 20 godina, ti si imao 18 godina. Tad smo krenuli. I onda dosta ubrzo posle tog Srbokapa su nam dali da vodimo taj noćni program, Ćapi mu procenat. I onda su bile još neke stvari. Bili smo lutajući reporteri, to je isto super stvar. 

Ivan Minić: Kesić je pričao te momente i ja se sećam tih stvari koje je on snimao kroz to iskustvo.

Dušan Čavić: Kesić je super. Kesić je fudbal igrao, pa su ga snimali odozgo.

Dušan Šaponja: Imao je onaj BG direkt, kako se zvao.

Dušan Čavić: Da, ali na Studiju B su oni imali akcije, igrali fudbal napolju, a snima ih ekipa sa vrha Beograđanke. To je to vreme kad je to tako moglo. Danas teško na televizijama imaš tu vrstu slobode da ti daju da radiš šta hoćeš i kako hoćeš. Što je bila super škola i super način da se izgradiš kao autor, šta god radio. Da ti neko da potpunu slobodno, teraj, brate, ti to, pa ti si malo koriguješ po ovima. Jer klinac si, još gledaš ove starije.

Ivan Minić: A, imaš i od koga da gledaš, imaš od koga da učiš.

Dušan Čavić: Imaš.

Ivan Minić: Kako je izgledala ta originalna 92, pre televizije, pre svega? Ono što je u principu u srcima Beograđana ima posebno mesto. Hajde, posle i televizija ima svoju vrednost, koja je kasnije devastirana. Ali, taj neki momenat, duša urbanog Beograda i taj plus urbanog Beograda i glasnik urbanog Beograda koji je 92 bila, kako je bilo biti deo toga? Ko su bili ti ljudi pre svega? Mnogi se ne sećaju.

B92 kao glasnik urbanog Beograda

Dušan Šaponja: Pre svega tu su, kako da kažem, postojala su dva dela. Jedan deo je informativna redakcija, sa kojom mi nismo imali nikakav kontakt. 🙂

Dušan Čavić: U to vreme jako malo! 🙂

Dušan Šaponja: A, drugi deo je ovaj alternativni svet, od Mikroba, Rackovića.

Dušan Čavić: Zabavno-muzička redakcija. Ili muzička i zabavna.

Dušan Šaponja: Da, muzičkih urednika i nas koji smo tu radili razne priloge za emisije ili imali svoje emisije. Ali, tu je od Uroša Đurića, Ćirila, Brakusa, Jarbola.

Dušan Čavić: Da, s tim da, ja moram da kažem, mi smo došli 94. kao deca tamo, a 92 je postojala još 5 godina, od 89. je radila. Tako da smo mi tu došli kao klinci 94, tako da nismo baš od starta, ali te godine dok smo bivali tih prvih do pada Slobe i to, to je razulareno. Bilo je tu divnih ljudi, čuvara, Rade Maleš. Znaš, ti pričaš sa čuvarima. Onda Pletika, pa pokojni Boško Beran. Svi pominjemo ove ljude, ali…

Ivan Minić: To je bilo u Domu omladine, odnosno u onoj zgradi…

Dušan Čavić: Da, u Domu omladine na 10, na 5.

Dušan Šaponja: Na 5.

Dušan Čavić: Na 10. je bio TV. Tako da tu se ostajalo, tu je bilo spavanja, povraćanja.

Ivan Minić: Hiljadu lepih stvari. 😀

Dušan Čavić: Dobro, ta noćna emisija, ali… Onda je bilo tih starijih kolega iz muzičke redakcije, koje si ti gledao kao bogove.

Dušan Šaponja: Kao muzičke gurue. I onda s njima to presnimavanje novih albuma, kasete. Baza svega, od muzike, do gotivih ljudi i drugara. Dosta vremena se provodilo ispred Manijaka, koja je bila prodavnica u podzemnom prolazu.

Dušan Čavić: Koga je držao jedan od tonaca sa 92, Kanda. Tu se prvo pojavilo ono pivo sa 8.

Dušan Šaponja: Sa više posto alkohola.

Dušan Čavić: To je kao vau. Tako da je bilo raznih akcija. To je još to vreme kad smo bili klinci i kad imaš sve vreme ovog sveta za šta god. Tako da si bio, svuda si išao.

Dušan Šaponja: To je bilo neko blago realno, koje nismo ni svesni možda u tom trenutku, da nam je to toliko gotivna stvar. Nego, prosto si tu i funkcionišeš u tom nekom krugu koncerata i putovanja.

Dušan Čavić: Bilo je super što nije bilo jasne strukture. Ti moraš ovako ili Radiš ovo. Nego smo svi bili pušteni na neki način. Prepoznata je verovatno u svima nam neka doza kreativnosti i dat nam je prostor da radimo to što želimo. I onda se dalje iz toga izrađalo šta se izrađalo. Posle mi smo ostali na 92 do 2011, nastala je i televizija i sve. Ali, možda te prve godine tako se sve nešto poklopilo, da je to odličan prostor, okruženje i atmosfera za razvoj mladog bića.

Dušan Šaponja: Pogotovo u ovo vreme, još smo tad bili studenti, pa to je i neka honorarna šljaka. Tako da u to vreme mislim da nije moglo bolje.

Dušan Čavić: Da.

Ivan Minić: Ima tu taj jedan momenat koji se retko desi u životu mlade jedinke, ali kad se desi, to je magija, a to je da prepozna neko to da si ti osoba koja je kreativna, koja može da uradi svašta. I onda dobiješ prostor, jer prepozna i odgovornost kod tebe. Znači, on zna da ćeš ti da isporučiš to što treba, ali neće da te gazi da bi ti isporučio stvarno ono što je, da bi dao deo sebe. I tako nastaje magija. Tako što skupiš pet takvih ljudi i oni prave neverovatne stvari. I svako zna svoju obavezu, jer tu obavezu oseća prvo prema sebi, onda i prema svom kolektivu – OK, ne želi da izda kolege i to, ali nema tu vrstu kao ja ti sedim nad glavom i kao: A, kad će? Kad će epizoda, kad će emisija? Ne, ne. Ne postoji šansa da se to ne desi, jer meni je to važno. Ja poštujem to što sam dobio. Kako se menjala situacija sa 92 kako ste vi starili, kako ste se uozbiljavali kao autori, i kako se mediji kao mediji menjao svoju ulogu kroz vreme? Da kažemo u ovom periodu neposredno pre nego što će postati televizija i dok se ta cela priča razvijala značajno, to je bio najvažniji mediji, nazovimo to tako, slobodno Srbije. Zvuči užasno, ali ja nemam drugi izraz u ovom trenutku. A, vi ste tu opet bili da se bavite nekim drugim stvarima, da ne bude samo crna hronika, da ne bude samo korupcija, da ne bude samo krađa izbora. Kako je to sve izgledalo? I kako je izgledala ta tranzicija iz radija u medijski sistem?

Dušan Čavić: Znaš kako, pao je Sloba, i odmah je bilo kreće televizija. Bila je i ranije, pre pada Slobe, video-produkcija B92. I onda je krenula televizija. I onda je Bojana Lekić i Miško Bilbija su nas pozvali, pošto smo radili taj Ćapi mu procenat, to je neki kontakt program gde ti sa ljudima – tu oni glasaju ili predlažu – kao: Hajde da to radite na TV-u. I onda smo mi sa Ivanom, koji je reditelj, Petrovićem, kao: Ma, ne bismo mi to da radimo. I onda smo kao: Šta bismo da radimo? Kako mi to, šta? I onda smo pošli od toga šta bismo da gledamo na televiziji. Mi smo imali izuzetno duga viđanja i sastanke, najčešće kod tebe na gajbi. Znači, sedimo pet sati da bismo smislili 12 emisija, ali to je trajalo dva meseca. Lupamo glavu.

Dušan Šaponja: Šta bi nam bilo zanimljivo, da. Preispitujemo se. Jao, ovo je bez veze! Nekako taj proces je bio dugačak.

Dušan Čavić: Bili smo jako isključivi.

Dušan Šaponja: Pa, imali smo i vremena da se posvetimo tome i samo tome. I to je bio neki izazov za nas. Hteli smo da to bude neki iskorak, da ne bude neka obična TV emisija, nego da bude nešto između dokumentarnog.

Dušan Čavić: Hteli smo da budemo originalni nekako. Na primer, Ivan je živeo na Čukaričkoj padini tada i on je viđao ove što cepaju dijanu, braće Rome, što ih vozi. Kao hajde to da snimamo. Onda smo čuli da neki tip snima film o njima. Nećemo, brate, da snimamo ako čovek već krenuo da snima. To je bio Boris Mitić, koji je napravio Pretty Dyanu. Ako neko snima, već je provaljeno. Nismo znali ni ko je. Ali, opet smo imali apsolutnu slobodu da radimo šta god hoćemo. Mi smo im ovoliko teksta u svakoj emisiji dali, jer ni mi nismo imali više. Nama su to bile ideje.

Dušan Šaponja: Kao kratak sinopsis. 

Dušan Čavić: I šta se šalje našim ljudima u inostranstvo.

Dušan Šaponja: Od hrane.

Dušan Čavić: Imamo ortaka, keva mu šalje i supu, i kuva mu kuvano, i sarme. Sve ono plastične kutije. Hajde da pravimo emisiju o tome.

Dušan Šaponja: Onda je Ivanov burazer pokušavao da kiseli kupus u Indoneziji. Zanimale su nas te stvari kojima su nisu bavili mediji. I mic po mic… Forma je u stvari zavisila od ideje. U nekim emisijama smo mi pojavljivali kao protagonisti, tipa, kad smo obrađivali beogradska građevinska čuda ili se spuštali Topčiderkom, a u nekim nije realno bilo potrebe uopšte da se pojavimo. Recimo, u filmu o beogradskim beskućnicima. Mislim, zavisilo je od teme i forma je bila otvorena. To je bilo strava. Trajanje je bilo fleksibilno. Traješ koliko ti je zanimljivo da gledaš, a ne sad da bi popunio neki format.

Dušan Čavić: I onda je bilo kako će da se zove. Daj neku glupost ili kao nešto. I onda Šapke, njegov ćale je spominjao Ciklotron.

Dušan Šaponja: Kao neka interna zajebancija. Ma, Ciklotron. Radim nešto za Ciklo… I kao hajde Ciklotron i nismo imali bolju ideju u tom trenutku.

Dušan Čavić: Ciklotron, kao to je neka mašina koja ubrzava atome.

Dušan Šaponja: Čestice do raspadanja, koja sad ponovo…

Dušan Čavić: Ali, bez veze, daj je nešto. I tako da je u početku to bilo tako. Imali smo super – dobro, nisam baš u početku imali, ali toga nema danas. Sve je jako brzo. Evo i društvene mreže. To istog trenutka izlazi. Ako je nešto što je catchy, sexy, ekskluzivno, to će da se shareuje i ode. U roku od 10 minuta ćemo svi znati. Brže je od medija. A, tada nije ni bilo društvenih mreža u to vreme i bilo je fleksibilnije na medijama. Imao si više vremena za bavljenje nekom temom, nego što je danas. Mi i danas svake nedelje izbacimo Marku Žvaku, a kad smo radili drugu sezonu Ciklotrona, imali smo 10 meseci za 12 emisija od pola sata. Znači, to danas nije rentabilno da te neko plaća platu, da te plaća 10 meseci, a da ti izbaciš na kraju 12 emisija od pola sata. Ali, s druge strane, to donosi…

Dušan Šaponja: Kvalitet.

Dušan Čavić: Donosi zadiranje u dubinu svake od tih tema. Snimali smo, recimo, te klošare na kraju. Ti kad odeš jednom, pa nađeš nekog klošara, pa nešto s njim, pa daš mu 200 kinti ili ne znam koliko da mu pomogneš, on će reći pet stvari koje će izgledati OK. Ali, na kraju smo mi od tih klošara – jedan nam je ispričao kako je ubio svoju ženu i njenog ljubavnika, svog dobrog druga, kako je ležao zbog toga 17 godina. To na kraju ti se…

Dušan Šaponja: Otvore ti se i nekako sprijatelje do mere da kad nas vide: Ej, pa ne snimate me danas! Daj, snimajte! Generalno, napravi se neki odnos sa njima, gde će oni da se otvore, što je jako važno kad snimaš to tog dokumentarističkog tipa.

Ivan Minić: Ja se jesam taj neki period, perioda kad sam ja u principu najviše i gledao televiziju, pre toga nisam, a ni posle toga nisam. Ali, taj period od početka 90-ih do početka 2000-ih, kao imaš Treći kanal, koji je isto to – brod ludaka. Na kome gomila nekih mladih, kreativnih ljudi pravi program kakav bi želela da gleda. Onda se pojavljuje BK, koji je kao neko napravio modernu televiziju, onako kako treba da bude. Onda mene objasne ko je Tijanić, kako to sve. I ja sam BK obožavao u tom nekom smislu, dok nije otišao u dijagnozu, ali ovako treba da bude strukturirana ozbiljna televizija. Da ti imaš tri programa, imaš prostora za sve. Kad nemaš, ovo treba da bude ujutru. Imaš obrazovni program, imaš dobar crtani. I onda kad se pojavila 92 i ona se menjala kroz vreme, ali kad se pojavila, opet si imao taj momenat koji je sa Trećim kanalom nestao. Već je tad Treći kanal bio na izlasku i nije više to bilo to. Za početak, omatorili si ti sa početka 90-ih koji su nešto pravili. Ponovo si imao taj momenat da je neko skupio neke sjajne ljude i rekao im: Hajde sad vi napravite ono što vi mislite da treba da postoji ili ono što biste vi voleli da gledate. Ja stalno prepričavam, prošlo je 20 godina otad, za mene najbolja stvar koja se pojavila na televiziji su bili TV manijaci. Nikad niko neće napraviti. Svi sad to rade kao retrospektiva poslednjih sedam dana, komentarisanje i to sve. Dragan i Moki – ja sad kad bih našao, sad bih sad gledao svaki dan. Nema veze što je prošlo 20 godina, nije se u vestima ništa mnogo promenilo u međuvremenu. Ali, to je bilo potpuno neverovatno. Imao si niz tako nekih stvari koje su bile autorske. I s jedne strane, bilo je divno biti gledalac svega toga. A, s druge strane, mogu da zamislim kako je biti deo takvog kolektiva, gde su takvi ludaci na jednom mestu.

Dušan Čavić: Da, pa jeste, tako je.

Dušan Šaponja: Bilo je stvarno, sad kad kažeš. Išli su i Manijaci, i Ćirilo, i Kesić, i mi.

Dušan Čavić: Predgrađe, Maja Uzelac.

Dušan Šaponja: Plus su bili ovi programi Džuls Holand, Rubi Veks, Luj Teru, kupljeni dobri strani programi.

Dušan Čavić: BBC-jevi. Nije tad bila Plava planeta.

Dušan Šaponja: Bili su dinosaurusi, možda kasnije, ali u principu jeste to bio strava program. Ali, očigledno da je nešto kvrcnulo sa tom gledanošću ili već željama da se bude gledan, a da to nije imalo dovoljnu bazu ili kako je to već sad išlo dalje.

Dušan Čavić: Mi nismo bili urednici, ali meni se čini da se ostalo na ovoj liniji, da bi 92, mada ko zna, možda ne bi bila najgledanija. Da nije baš bilo moranje skretati, hajmo šire da zahvatamo. Ali, lako je biti kapetan posle bitke – general.

Ivan Minić: Ja to nekako uvek gledam sa strane. S jedne strane si imao jako ozbiljnu priču sa sajtom, koji je u tom vremenu bio najvažniji i najcenjeni sajt u svim oblastima.

Dušan Čavić: I najposećeniji.

Ivan Minić: I najposećeniji. I, brate, imao si sportsku redakciju, što je meni lično bilo bitno, koja je kidala. I ti ljudi su danas nosioci sportskih redakcija kojekude.

Dušan Šaponja: Na raznim televizijama, jeste.

Ivan Minić: I ti ljudi koji su bili urednici po drugim redakcijama su nosioci drugih nekih medija danas i prave neke ozbiljne stvari. Ali, meni nekako, kad gledaš unazad, malo romantičarski to sve gledaš i malo izbaciš gomilu nekih detalja i banalizuješ, ali meni se čini da su dve ključne tačke gde je nastao problem, gde je nastao kurcšlus, uzimanje Lige šampiona i Veliki brat.

Dušan Čavić: Pa, dobro, Liga šampiona nikad mi ne bi pala na pamet. Volim da gledam fudbal, ali Veliki brat…

Ivan Minić: Volim i ja, nego imaš ogroman trošak i obavezu kad imaš taj trošak.

Dušan Čavić: To jeste. Kad radiš na televiziji, onda i čuješ, iako ih ti ne znaš šta najviše košta. Najviše košta informativni program. Da ti ljudi tamo na snimanja, da se to montira. Čitava infrastruktura za te vesti i sve. I onda mnogi kažu: B92 Info. Taj drugi kanal praktično je kabal i ništa nije vraćao, da je i on bio jedna od ala Veliki brat. Veliki brat je više možda koncepcijski. Ljudi kažu je li trebalo-nije trebalo, ali šta ja znam.

Ivan Minić: I svaki put kad razmišljaš o onome kako je počelo to sa rijatijama i kako je počeo Veliki brat, sve vreme si u fazonu: Jao, Bože, što je ono bilo kulturno! Joj, da se vrati! Ceo dan bih gledao! Nije nikakav problem, plaćao bih da gledam. Samo da nemamo ovo na televiziji.

Dušan Čavić: Ali, ja svakako mislim da je moglo da se ostane na liniji.

Dušan Šaponja: Ma, ko će ga znati. Ali, nama je strava što smo mi tad stvarno radili to što je gotivno. I što dan-danas, što je nama bila neka ideja kad smo pravili, daj da pravimo neke stvari koje će moći i posle 15 godina ili 10 da se gledaju. I mislim da smo uspeli u tome, što je super. Jer nismo pravili nešto što je samo za taj period i to se tad ogleda, nego može da se gleda i posle 20 godina, što je nama jako važno.

Ivan Minić: Vi ste imali i te neke slučajeve da obiđete te ljude nakon 10-15-20. Pričaćemo i o tome. Ono što bih voleo je da izvučete iz tog perioda, pošto znam da je bilo nekih interesantnih momenata, ali da izvučete koji su vam bili omiljen potprojekti koje ste radili u tom nekom periodu. Šta vam je tu najviše značilo u tom nekom? Jer ovde si bio klinac, sad si ti već formiran čovek, i u principu proživeo si svašta. I više te banalne stvari – ti si srećan što radiš ono što radiš, taj deo je lep, ali šta je taj neki ekstra momenat koji ste dobijali s vremena na vreme samom činjenicom da ste to što jeste i da ste tu gde jeste.

Dušan Čavić: Pa, ja bih možda izdvojio najbolju stvar koju smo u životu radili, a to je 2007. je otišla ta emisija, Ritam srca All-Stars na radiju, na kojoj smo mi do tada bili, otišla je u sfere, verovao ili ne, podkasta. Znači, 2007. Ja ne znam ko je, u stvari znamo ljude koji su slušali to. Znači, to je otišlo tada. Podkast je kao forma zaživeo u prethodnih par godina. I mi smo tu…

Dušan Šaponja: Kao pušteni s lanca smo bili, jer smo kapirali to kao: Ovo niko ne sluša. Ovo više ne može ni da ide na radiju, nego ide na nečem što se zove podkast. Niko nije imao pojma! I to je ono maltene kao – nije baš kao Noćna mora Malnara, ali je išla ka tome. 

Dušan Čavić: Prepričavanje seksualnih iskustava. Onda vidimo neku koleginicu, koja je inače sada pred ekranima na jednoj od televizija, vidimo kako prolazi ispred tog studija gde se to snimalo – audio je bilo sve. Dođi, dođi, ispričaj nam kako si ti izgubila nevinost.

Dušan Šaponja: Tipa, tema je bila prvo seksualno iskustvo.

Dušan Čavić: I ona devojka priča.

Dušan Šaponja: Kao: Ovo ionako ide u podkast, ovo niko ne sluša. 🙂

Dušan Čavić: Tako da baš je bilo hardcore, teški hardcore.

Dušan Šaponja: To u stvari nije bio rijaliti, ali išlo je ka tome.

Dušan Čavić: Išlo je ka tome. Znači, sve smo iznosili iz sopstvenih života. 

Dušan Šaponja: Tu je Bensedin, Radovan Nastić Bensedin, on se javi telefonom. High Spirit se isto uključi telefonom. Isto pričaju svoje…

Dušan Čavić: Mi to imamo sve sačuvano. I, naravno, toga nema na internetu niti ćemo ga okačiti, pošto ima dosta kompromitajućih.

Dušan Šaponja: Možda za neke memoare.

Dušan Čavić: To je neki side projekat, podkast taj. To je to.

Dušan Šaponja: To je u stvari bio na izdisaju Ritam srca, ta emisija koja nekad postojala, i onda prebačena u podkast i tu je završila svoju karijeru.

Dušan Čavić: Ali je muški završila karijeru.

Ivan Minić: Znamo vas kao Ciklotronce, je li, znamo vas i kao Marka Žvaka. Kad je došlo do tranzicije iz jedno u drugo?

Kada je Ciklotron prerastao u Marka Žvaku?

Dušan Čavić: Pa, 2004. godine je bila druga sezona Ciklotrona i onda je tu već malo Veliki brat.

Dušan Šaponja: Kao ne može to opet.

Dušan Čavić: Onda su oni skontali: Ne možemo mi vas da plaćamo, bre, 10 meseci ful plate da nam vi izbacite 12 emisija od pola sata.

Dušan Šaponja: Bez obzira što su te emisije imale i gledanost. I one kad se puste, puštaju se tri meseca, jednom nedeljno, 12 emisija. Ali, jednostavno, oni nisu imali više nešto.

Dušan Čavić: Hajde vi da radite svakog dana to isto, ali kratko. Kreće popodnevni program sad na B92, vi da radite svakog dana. Mi kao: Ma, nema šanse da radimo svakog dana.

Dušan Šaponja: Da izbacujemo nekakav video svakog dana, da to nije prilog običan.

Dušan Čavić: Može otvaranje izložbe. -Nećemo to. Ne možeš svakog dana nešto ludo da porodiš. I onda je bio kompromis – triput nedeljno. I kako Marka Žvaka?

Dušan Šaponja: I to je bilo nešto na brzinu. Hajde, ide, kreće program za dve nedelje, kako to da se zove? I onda smo mi tu dumali, šta, kako da se zove. I onda jedna od tih krilatica koja nam se provlačila kroz mozak od 90-ih je bila to marka Žvaka. Na Zelenom vencu su se prodavale Orbit Žvake za jednu nemačku marku. I to nam je delovalo kao OK ime za to što ćemo da radimo, jer pamtljivo je kao.

Dušan Čavić: Da! To je u stvari 2005. bila. I to je išlo do 2011, kad smo išli iz 92, tj. rastali s njima, odnosno pre toga je prodata 92 Grku tom koji je imao 92 prvu. I kao nuđene su otpremnine. Mi smo kao: Hajde da uzmemo. Videli smo da nema više leba.

Dušan Šaponja: Niti oni imaju vajde neke od nas niti mi od njih i kao: Daj da se raziđemo.

Dušan Čavić: I mi smo pisali tamo, prijavili se i odgovori nam Veran Matić, kaže: Vi niste previđeni za ovaj program. I onda se to proda. 

Dušan Šaponja: Za odlazak.

Dušan Čavić: Da, odlazak!

Dušan Šaponja: Kao: Ipak, vi ste brend, da ostanete kod nas.

Dušan Čavić: I onda se to završi ta kupo-prodaja televizije. Dođe nova urednica, da ne pominjem sad ime zato što je u nekoj drugoj televiziji, ali ispala je čovek prema nama. Mi sad njoj napišemo, pritom ugase tu emisiju gde je išla Marka Žvaka, a sve vreme smo sedeli sa tvojim omiljenim sportistima u redakciji, u sportskoj redakciji, i ostane nam ili da radimo za sportsku ili da radimo za vesti. Mi se ne vidimo ni u jednom ni u drugoj. Mi njoj napišemo: E, takva je i takva stvar. Mi smo tražili od Verana, Veran nam rekao to i to. Možemo li mi da dobijemo otpremninu? -Može.

Dušan Šaponja: I onda smo uzeli kameru i posle krenuli samu. A za Marka Žvaku kad je krenula, mi smo mislili da će to da bude nešto kratkoročno, dok ide ta emisija, vratićemo se mi ponovo posle možda da pravimo Ciklotron. Mi smo sve vreme hteli da pravimo kao nešto više od toga, ali je na kraju, to što si rekao na početku, ljudi nas sad više prepoznaju kao Marka Žvaka, nego kao Ciklotron. Nama je i malo žao zbog toga.

Ivan Minić: Dobro, znaš šta, veća je količina, volumen je veći i samim tim je…

Dušan Čavić: I aktuelno.

Ivan Minić: Naravno, traje i dalje. Paralelno sa svim tim, a vratićemo se i Marka Žvaka i na stvari koje ste tu radili, paralelno sa tim vi ste se u principu bavili onim što nekako osećam da vam je najvažnije, a to je neki malo ozbiljniji dokumentarni rad. Što nema veze sa vašim poslom primarnim, itd. To je ono što ste vi i što želite da uradite. I ono čega se sećam je Biba Struja, a čega se ja sve ne sećam i kako je izgledala cela priča sa Biba Strujom, jer, brate, Biba Struja, znamo to od 6. godine.

Dušan Čavić: Pa, bili smo na 92. Bio je tamo sektor, šta ono, projekt menadžer, Maja Čečen i Sneža Savić.

Dušan Šaponja: Snežana, ali Vujović.

Dušan Čavić: Ne, nije. One su kao: Hajde da se prijavite. Ima Discovery neku školu dokumentarnog filma. Dajte projekat neki. Dajte neku od vaših ideja. I onda Šapkova ideja je bila da snimamo…

Dušan Šaponja: Kao Discovery, mi smo kapirali njih zanimaju neki fenomeni i ovo-ono. Nismo imali pojma kuda će to da nas odvede, ali to nam je nekako bio ulaz u taj sve dokumentarnog filma. I tu smo naučili, na tim radionicama, kako funkcioniše to – i pitch, i pisanje projekta za dokumentarni film, izlaganje toga tim raznim commissioning editora, odnosno urednicima sa stranih televizija. Kako da od nekog sinopsisa, ideje, da dođe do filma. I to je mukotrpan proces.

Dušan Čavić: Da, ušli smo kao jedini van Evropske unije te godine u taj program Discoveryja, gde je bilo desetak filmova.

Dušan Šaponja: Na tom pitchu na iFFY, na festivalu dokumentarnog filma smo podelili sa trejlerom za film i sa izlaganjem te ideje. I nekako su nam se tu stvari otvorile. Shvatili smo, to nas interesuje, ali to su nekako stvari od kojih ne možeš da funkcionišeš poslovno. To možeš da radiš kao neki poluhobi ili ako si baš super u tom svetu, pa da ideš iz filma u film, i da se slažu te kockice, da se taj film onda prodaje po silnim televizijama, po inostranstvo, i na taj način da funkcionišeš produkciono.

Dušan Čavić: Ali, na kraju s Bibom u produkciju filmu, što nam je i imponovalo, kad vidiš da iza tvoje neke ideje je ušla austrijski javni servis, ORF. Ušle su dve – danski javni servis, DR.

Dušan Šaponja: I Šveđani.

Dušan Čavić: Onda švedski obrazovni program i dve kanadske televizije. I taj Biba je izašao dok se porodiš. Prikazivao se po festivalima, putovao je, dobili smo nagrade ovde na BELDOCS-u za njega i šta ti ja znam. I mi otada, Biba je izašao 2012, mi otada – još ranije smo krenuli da radimo neki film o umiranju i malo kasnije smo krenuli o poslanicima. I to su sad dva ozbiljna dokumentarna projekta, koji bi trebali da postanu dokumentarni filmovi, ali jednostavno koji sa Ciklotronom – mislim, sa Ciklotronom nije baš tako, ali mi nemamo vremena da se bavimo našim tim.

Dušan Šaponja: Ali, ima i veze, pošto pravimo Marka Žvaku, to je kreativno to što nama pada na pamet, i nekako se izražavamo i kroz tu formu. To radimo sve vreme stvari koje volimo.

Dušan Čavić: I nama je Marka Žvaka zapravo manji deo posla. Mnogo veći deo je što radimo uslužno za druge koji nas angažuju, da za njih radimo isto tako nešto neformalno, neposredno, nekovencionalno, ala Marka Žvaka, samo u sklopu njihovog biznisa ili projekta ili šta ti ja znam.

Dušan Šaponja: Da, a ovo sa dokumentarnim filmovima – vuče nas. I to sve što radimo, radimo kroz taj neki dokumentaristički duh. Imali smo 2007. isto kratki dokumentarni film PRC, o Penzionerskom rekreacionom centru i to je možda…

Dušan Čavić: I to se ugasilo! To bi nam super bilo da idemo za jedno 40 godina s tobom. To su ti oni klubovi gde imaju kuvana jaja prodaju, i pije se pivo, vino, vinjak, čaj, kafa, ko šta hoće.

Dušan Šaponja: Igra se šah.

Dušan Čavić: Igraju se domine i šah.

Dušan Šaponja: Ali, to je, recimo, jedan od tih projekata koji je prošao ispod radara, koji je u stvari super jedan filmić. I pobedili smo s njima u Banja Luci na festivalu kratkog filma. Tako da, eto, ima. Fatalni putopis, to nam jedan…

Dušan Čavić: Isto side projekat. Bili smo na 92, tražili su nekog mladog novinara da ide brodom 40 dana oko pola planete. I pitali su prvo koleginicu Danicu Ilić, da li je radila u IREX-u ili je radila na BBC-ju pre toga, pitali nju, ona rekla: Ljudi, znate šta, sad idu predsednički izbori, ne mogu da idem.

Dušan Šaponja: Moram da pratim, ona je radila u informativnom.

Dušan Čavić: Onda su pitali Jelenu Kikić, koja je sad na Newsmaxu, ona je rekla: Ja ne smem. Gde da ide na brod 40 dana? Niste normalni! I onda su pitali nas dvojicu. I nas dvojica smo otišli! 😀

Dušan Šaponja: Naravno, u fazonu: Evo vam kamera, snimajte. To je low fly putopis koji je strava. Danas ja deci kad puštam oni se šale. 🙂

Dušan Čavić: Ima na Youtubeu. Ali, tu smo bili, zanimljivo, sa još jednom devojkom iz Bosne. Bili smo kao mladi novinari iz konfliktne zemlje.

Dušan Šaponja: Tad smo još bili mladi. Da, uklapali smo se u profil.

Dušan Čavić: Znači, Bosanka, mi, Indijac, Pakistanka, Izrealac, Palestinac i Kolumbijka.

Ivan Minić: I čekalo se kad će da počne rat! 🙂

Dušan Šaponja: Tako je, to je bila ideja! Da svi imaju svoju sukobljenu stranu. I onda su tu bile radionice. Mi tu razglabamo o tome.

Ivan Minić: Dobro, ko je sukobljena strana za Kolumbija? 🙂

Dušan Šaponja: E, i tu je bila ideja, pošto nema sukobljene strane, ova je sama Kolumbijka morala da objašnjava, jer tu je sto strane. Tu su paramilitares, park, vlada…

Dušan Čavić: Droga!

Dušan Šaponja: Znači, šesto strana i kao onda je ona objašnjavala iz svoje vizure o svim stranama.

Dušan Čavić: I mi smo mislili da će biti žešći smor to, ali bilo je super. Bile su super radionice. To je japanski brod, bili smo sa masom Japanaca.

Dušan Šaponja: I tu smo realno upoznali sa japanskom kulturom. Stvarno jedno fenomenalno iskustvo. Ako to još postoji, guglajte, možda ima neka stipendija, da se konkuriše za mlade.

Dušan Čavić: I zanimljivo to što ti voliš basket, to znamo, bio je neki basket turnir na brodu. I kao muško-ženske ekipe. I mi sa Kolumbijkom, kapiraš.

Dušan Šaponja: I Palestincem.

Dušan Čavić: Ma, nije!

Dušan Šaponja: Jeste, Valid je igrao s nama. Nas trojica i Kolumbijka, pošto je četiri, a ima pravo na izmenu. Kao tri na tri i imaš jednu izmenu.

Dušan Čavić: Što sam zaboravio. I onda prosto smo bili dominantni po visini u odnosu na prosek Japanaca.

Dušan Šaponja: I dosta brutalni do samog finala. 

Dušan Čavić: Ne, u polufinalu.

Dušan Šaponja: To je u polufinalu?

Dušan Čavić: U polufinalu nas sudija pokrade žešće, brate! Baš je bila diskriminacija da ne uđemo.

Dušan Šaponja: Nije, stvarno ne žalimo na suđenje nikad, ali ono stvarno nije… 🙂

Dušan Čavić: Ali, po prirodi stvari, viši smo, igramo neki basket koji je OK. 

Dušan Šaponja: Pritom su i koševi malo niži. Tako da nije baš da možemo da zakucamo, ali Bobi. 🙂

Dušan Čavić: I tu nas prokradu i ništa. I onda je na kraju bila evaluacija sa Japancima i šta nam je smetalo? Japanci su jako čudni, mnogo su zatvoreni. Recimo, naš drugar Izraelac se smuva sa Japankom i ljubili su se na brodu, nije nikakvog privatavanja, na decku, na palubi. I bila je prijava, pa ih je zvao kapetan, kao: Ne možete to da radite u javnosti. U Japanu to nije prihvatljivo da se vi ljubite u javnosti. Koliko su zatvoreni!

Dušan Šaponja: Da, koliko god da su napredni, napredno društvo tehnološki, ovamo imaju dosta jak taj izražen tradicionalni momenat, koji je došao do izražaja na toj evaluaciji.

Dušan Čavić: I mi njima kažemo: Šta nije bilo u redu? -Pa, nije bilo u redu što ste nas pokratili! Jebeš basket! 🙂 Oni počeli da plaču. Sad su oni shvatili kako njih doživljali stranci.

Dušan Šaponja: Dosta je kod njih, glupo je generalizovati, ali jeste taj osećaj da moraju da ispadnu savršeni.

Ivan Minić: Da, da.

Dušan Šaponja: I onda imaju, recimo, i problem kod učenja engleskog jezika, jer im je teško da pričaju, jer znaju da ne umeju lepo i precizno, i onda ne praktikuju. Jer ti da bi naučio jezik, moraš da ga pričaš, pa makar i da grešiš kao i sve ostalo. Super im ide gramatika i to sve što se piše, ali kad je izgovor, onda su oni stegnuti.

Dušan Čavić: Onda mi sedimo na palubi, pošto je na brodu bilo 50-ak stranaca, što teachera engleskog, što nas, naš program i tako, i 550 Japanaca. I oni uče engleski i dobiju domaći. Onda nam dođe čovek od 45 godina, mi sedimo ovako za nekim stolom, on čučne: Excuse me, work. Čučne!

Dušan Šaponja: Jer je imao zadatak, domaći mu je bio da intervjuiše nekog od stranaca.

Dušan Čavić: Ali, u njihovoj kulturi kad ti nekom nešto tražiš, kao: Stand up, sit! Problem je da im objasniš, kao totalno su… Već tada, to je 2001, 95. je bio Dejton, kod je već bilo da ti možeš da imaš dvojno državljanstvo, posle Srbija, levo-desno. Kod njih, priča nam devojka, koja je poreklom iz Koreje, njen deda je došao u Japan i ona nema državljanstvo japansko. Keva je rođena, ona je rođena. Zato što ako bi hteli japansko državljanstvo, moraju da se odreknu svoje kulture, imena. Znači, sve. Totalno su…

Dušan Šaponja: Zatvoreni.

Dušan Čavić: Ali su oni tad imali mobilne sa aparatima onim bednima. Mi smo imali, kod nas u Evropi je bila tehnologija vibrira u to vreme.

Ivan Minić: Monofone melodije, pa su posle došle polifone.

Dušan Čavić: Da! A, oni šetaju one aparate! 30 godina su ispred po tehnologiji.

Ivan Minić: Imao sam ja taj momenat u Japanu pre pa sad već tri godine kad sam bio, kad sam skapirao. Znaš ti nešto o kulturi, znaš gde ideš, istražio si, sve je to super. I onda skapiraš jedan momenat da, brate, bolje nemoj da pitaš nikog ništa. 🙂 Zato što šansa da će znati da ti odgovori je minimalna. A, iz tih nekih kulturoloških razloga će da uradi sve da ti odgovori. I onda ćeš 45 minuta da izgubiš, da ne dobiješ nijednu informaciju, gde će na kraju razgovor, gde treba da ti kažeš kuda treba da ideš da bi stigao negde, on će da te pošalje bilo gde, samo da ti odeš. I kao poslao te na pogrešnu stranu, nije namerno. Poslao bi on gde treba da zna. Ali, to su bili jezivi momenti. I to da bukvalno – OK, ja nisam bio u Tokiju, kaže mi kolega koji je rođen u Tokiju, a odrastao u Americi, Japanac, ali amerikanizovan potpuno, kaže da je u Tokiju malo bolje po tom pitanju. Ali, bio sam Kobe, Kjoto, Osaka, niko, niko, nijedan jezik. I onda skapiram. Imaju taj momenat, koji je meni bio gotivan, i traumatičan i gotivan istovremeno, imaš plastičnu hranu u izlogu, od plastike napravljeno kako izgleda jelo. Detaljno napravljeno, maketa hrane. I za šta to služi? Ovo.

Dušan Šaponja: Hoću to! 🙂

Ivan Minić: Ista stvar kao sa slikama u meniju. Da nema slika, ja ne bih jeo ništa. Jeo bih ono što sam jeo u 7-Eleven svaki dan. Corn dogove i šta je tu bilo da uzme, neki sendvič. Ovo ostalo, ne vredi, brate! Ne možeš da se objasniš. Pokažeš sliku i on ti donese to sa slike. Ako na slici ti ne vidiš da tu ima nešto što ti ne odgovara, što je ili ljuto previše…

Dušan Šaponja: Ćao! 🙂

Ivan Minić: Šta da ti radim! Tako ti je, kako ti je!

Dušan Šaponja: Ali, pod dosta jakim su stresom. Ja sam imao cimera u kabini, Japanca. Četvorica smo bili. Kenske, on je bio tu neke obaveze, da stalno nešto mora da se organizuje, da dođe tad i tad ujutru, da to namesti. Ali, svi ti nekako sastanci doživeli smo da 90% toga je besmisleno. Oni se samo nađu, ali da u stvari ne rade odmah ništa, ali on mora da bude… I ja vidim jedno veče Kenske se ušikao i zna da ujutru mora da ide na sastanak. On je krenuo da prevrće one fotelje po onim lobijima brodskim. Ja sam u fazonu: Kenske, smiri se, OK je. Ali, generalno ima to kad ih pukne.

Ivan Minić: Ne možeš tu vrstu konstantnog pritiska…

Dušan Šaponja: I ono što je interesantno bilo ti ljudi koji putuju su uglavnom bili Japanci penzioneri, pošto ne možeš baš da putuješ dok radiš.

Dušan Čavić: Traje 100 dana put, od Japana do Japana.

Dušan Šaponja: Ili srednjoškolci, koji završavaju srednju školu, pa im roditelji uplate između srednje škole i nastavka školovanja.

Dušan Čavić: Da vide civilizaciju.

Dušan Šaponja: Da vide druge civilizacije. A, ovi koji su radno sposobni, nije ih bilo.

Dušan Čavić: Onda su nam rekli, pošto smo mi imali te naše sastanke tu gde smo pričali sukobi, novinari. Svuda je Amerika umešana i svuda je Amerika na jednoj strani, ali, dobro, ne bitno. Ali, imali smo pred Japancima u velikom salonu brodskom da predstavimo što svoje sukobe, što zemlje iz kojih dolazimo. Imaju oni filmove, imaju dance. Brate, stalno si na moru, mora neki program. I onda su nam rekli: Kada budete držali predavanje, nemojte da se istripujete. 30% ljudi će da spava. Neće da spava zato što ste vi njima dosadni, nego njima uvek fali sna, hronično su neispavani i oni će da spavaju i to je OK. I stvarno, brate, vidiš ti na svakom predavanju i na našem spavaju.

Dušan Šaponja: Što je super. Bilo bi strava da ti odeš na neki sastanak i zaspao si i da niko nije tu u fazonu: Jao, evo ga spava! 🙂

Dušan Čavić: Onda kao ispitivali su decu šta im najviše nedostaje u detinjstvu – san. Jer stalno su testovi, ovo-ono. Tako da je jako zanimljiva kultura i civilizacija. U stvari, jako zatvorena. I kad vidiš nas koji tu divljamo, Indija, Pakistan i to, svi živi, Izrael, Palestina, ovi Japanci su malo izmešteni.

Ivan Minić: Mislim da su sve ostrvske zemlje malo specifične. Posebno ako su ostale zatvorene, bez obzira što danas je to dostupno, ali ostale prilično zatvorene. 2011. godina, dobijate otpremninu, idemo, ludilo – i šta onda?

Odlazak sa televizije

Dušan Čavić: Ništa, onda nam je upao neki posao za Telekom. To smo uradili. Bile su prilično OK pare, ali kao šta ćemo sad. 

Dušan Šaponja: I onda si tad hteo da učiš programiranje.

Dušan Čavić: Da, hteo sam da učim programiranje. Pitao tog našeg drugara, jednog od kumova: Je li, misliš da ja mogu da programiram? -Može, bre, svako! Kao: Hajde, učiću Switch! Nije Switch, nego…

Ivan Minić: Swift. 🙂

Dušan Čavić: Swift za iOS. I ja krenuo da učim to, sve sam kapirao, sve mu da primenim, ali ništa me zanima i to je išlo tako. I to je možda bilo dva-tri meseca i onda mi je uleteo neki posao. Onda smo: Hajde da krenemo na Youtubeu, puštamo mi Marka Žvaka. Jer smo snimali otkako smo otišli, pa kao jednog dana ćemo – sve smo navikli na televiziju, biće na nekoj televiziji. I onda smo krenuli da puštamo na Youtubeu. 

Dušan Šaponja: I to je ono što je razlika u odnosu na TV, mi smo na TV-u donosili snimljen materijal, popisan, ne baš do detalja, ali znamo: Hoću da mi ovo ide ovde, ovo ovde. I onda uđeš u montažu i zajedno za montažerom-montažerkom se to skroji u epizodu. A, kad smo otišli sa TV-a, počeli smo sami da montiramo, jer smo shvatili da nema – ionako radimo to iz ljubavi. I pošto nije bilo nikakvog budžeta za to, radili smo ovako što nam se radili. Naučili smo da montiramo mic po mic. I to tako i dan-danas funkcioniše.

Dušan Čavić: I krenuli su ti poslovi sa strane. I onda imaš Marka Žvaka, jedno dve-tri stvari paralelno koje se dešavaju, neka posla koja se…

Dušan Šaponja: Da, namenskih dokumentara, digitalnog marketinga i tako otprilike funkcionišemo.

Ivan Minić: Ali, mislim da je dosta lepo to što – ja ispratim veliku većinu onoga što vi radite komercijalno za klijente. Mnogo je lepo što ste vi ostvareni autori koje ljudi znaju i klijenti znaju i onda se čini da u saradnji sa njima ostavljaju vam mogućnost, odnosno dobijate slobodu da vi budete vi, odnosno da vi to uradite na vaš način. Kažu oni vama šta je njima bitno. To je jeste uvek važno u tom odnosu. Nije poenta da ti snimiš nešto što njima ne vrši posao. Kažu oni vama šta je bitno, ali dobijate slobodu da vi to ispričate na neki svoj način. Jer ako ne dobiješ tu slobodu, pa što si nas uzeo, može bilo ko.

Dušan Čavić: Tako je, to nam i kažu. Oni nas i zovu da bismo mi od ljudi koje snimamo izvukli nešto više, pošto nas prepoznaju po tome. Znači, da ne bude samo: Moja štamparija je otvorena 2017. godine, štampamo velike form…, nego da bude malo nešto duše u tome. I onda su svesni ti ljudi… Prosto, nekad štampanija i nije toliko dosadna. Ima mnogo dosadnijih stvari od štamparije koje snimamo. I to su i klijenti svesni toga i onda im je stalo. Hajde kad je već to, da bude što zanimljive, da može da se gleda.

Ivan Minić: Ja se sećam jednog projekta. Ima jedno 4-5 godina otprilike kako ste ga radili. Kada ste uzeli da uradite nešto što je iz mog ugla nemoguće, a vi ste to uspeli i ja vam skidam kapu na tome, a to je uspeli ste humanizujete banku. Krenuli ste da radite serijal, gde prosto u svakom od gradova, odnosno u određenom broju gradova, dolazite, upoznajete ljude koji rade u tim bankama i pričate sa njima njihove priče. I to ide – jeste to za mene irelevantno šta radi čovek u Nišu u toj banci, ali je zanimljivo.

Dušan Šaponja: Jeste.

Dušan Čavić: Mi smo tražili da u svakoj banci, pošto oni imaju prostoriju gde klopaju i to, da možemo da otvaramo fridžer i da gledamo.

Dušan Šaponja: Da vidimo šta imaju po fiokama, šta im donese klijenti.

Dušan Čavić: Šta donosi klijenti.

Dušan Šaponja: Tako da je zanimljivo, recimo. Od Novog Pazara do Subotice, u stvari ti vidiš kako se razlikuje kultura klijenata.

Dušan Čavić: Mentalitet.

Dušan Šaponja: Znači, ovi u Subotici niko ništa ne donosi.

Dušan Čavić: Nemaju ništa.

Dušan Šaponja: A, ovaj u Pazaru za otvaranje žiro računa…

Dušan Čavić: Krcato!

Dušan Šaponja: Idemo čokolada! Kredit? Može parfem! Ali, ovi ljudi koji rade su u fazonu ne, ne. 

Ivan Minić: On se uvredi ako ne uzmeš.

Dušan Šaponja: Da, ako nećeš da uzmeš.

Dušan Čavić: Ali, moramo da kažemo da su i u banci bili prilično senzibilisani na to: Hajde, nećemo samo našu banku. Daj malo da predstavi taj grad. Oni su nas izabrali deset, tipa, gradova po Srbiji gde banka ima ekspoziture. I onda smo mi snimali malo i o gradu, malo ovom, malo onom. 

Dušan Šaponja: Da se predstavi malo i zajednica. Ali, u prinicipu da, ljudi ako nas zovu da nešto uradimo, onda je to dajte uradite da to bude zanimljivo za gledanje, a ne sad da bude reklama za nešto što niko neće da gleda.

Dušan Čavić: Tako je.

Ivan Minić: Ja sam par godina pre toga pitchova tu ideju jednom telco operateru koga neću spominjati, a došao sam na tu ideju tako što sam zapravo kroz neki potpuno deseti projekat obišao par gradova po Srbiji i upoznao par ljudi koji su vodili prodavnice, itd. Sad upoznao sam neke ljude u tom celom procesu, gde jedan od njih je šef prodavnice. Dakle, ima dobru platu za uslove tog malog grada, itd. Ali, on je čovek karate majstor, koji ima svoju školu karatea, i on je čovek napravio, pored karatea, ima i svoju malu školicu u kojoj deci predaje programiranje. Ja sam u fazonu: Čoveče, ovaj čovek je Bog! Niko ne zna da on postoji. Mislim, njegovi sugrađani znaju, ali čovek koji je ovoliko fantastičan za svoju zajednicu radi kod vas i ništa niste uradili po tom pitanju, da neko zna za njega. Čoveče, ja bih ga stavio na svaki bilbord! I onda su oni krenuli malo da kopaju, pošto bilo im je to interesantno. Posle su na kraju uradili neku kampanju, koja je na tu foru, ali je fake, gde su kao: Ti mi deluješ kao neko ko vozi motor, hajde ti da voziš motor na reklami!

Dušan Šaponja: Da, malo je previše marketinga.

Ivan Minić: Ali, kada su krenuli da istražuju, zapravo su shvatili u mnogim od svojih ekspozitura, nisu to ekspoziture, ali svojih radnji imaju neke ljude koji imaju potpuno neverovatne priče. Imaš čoveka koji je 70 puta dao krv, koji je naših godina. Nije čovek od 60 godina, pa je 70 puta. Pa, onda imaš ljude koji – on u slobodno vreme se penje na planinske vrhove. Pa, sad, naravno, nema mogućnosti da ode Mont Everest da penje, jer nema para, ali je popeo sve i svašta, napisao o tome knjigu, koju nije imao ko da mu izda. Ja kao: Izdaj mu knjigu! To ne košta ništa! To su toliko beznačajne pare, a to je toliko lep storytelling! I nije se desilo.

Dušan Šaponja: Ali, to jeste najbolji način da ti predstaviš svoju korporaciju i to. Ne samo snimaš ih samo u kancelariji, nego daj da vidim, kao: Ovaj vozi avion sportski! Može!

Ivan Minić: Nedavno sam imao – dobio sam dogovor sa nekim kolegom da pišem povremeno za neki njegov portal. I jedna od tema koje treba da pokrijemo je kako da privučeš fantastične ljude u svoju firmu. Kroz IT imaš celu tu priču o employer brandingu i koliko je važno da firma pokaže, pa sad svi imaju game room, svi imaju Fitpass, svi imaju privatno zdravstveno, svi imaju voće, itd. E, super, to imaju svi! Ali, te neke ljude nemaju svi. I ti kad upoznaš te ljude, kad upoznaš neke vanserijske interesantne ljude, bilo da je u pitanju vlasnik biznisa, osnivač, koji je to počeo, koji je verovatno morao biti vanserijski po nekom pitanju da bi uspeo da napravi to uspešno. Ali, da bi on privukao te slične sebi, mora da postoji neka magija. I onda ako imaš njih i ako su oni tu dugo, ako imaš čoveka koji je vau i koji je tu 10 godina, brate, on treba da ti kaže zašto je tu. On ako kaže zašto je tu, to će da privuče još 10 takvih. Jer meni se par puta dešavalo, nije da pravim poređenje tog tipa, ali stvarno 20 godina radim i maksimalno se trudim da to što radim da mogu da iza svega što sam radio da stanem, ja nekoliko puta dolazio u te situacije da kad pričam sa ljudima, treba da radimo na nekom projektu, nije to zaposlenje, ali jeste projekat, treba da sarađujemo neko vreme, gde mi osoba kaže: Mene to uopšte ne zanima, ali ja hoću da radim sa tobom. Meni je važno da radim s tobom. Mene tema kao tema ne zanima i nije u suštini bitno, jer meni on treba kao stručno lice. Ne, ja hoću da radim sa tobom. Ja želim da radim sa tobom. Nije važno šta. Idemo na Mesec, nije bitno. I taj momenat je vrednost! I to što ste vi uspeli da izvučete takve priče, plus gomilu zabavnih stvari, jer mnogo je lepo kad su stvari i vesele.

Dušan Šaponja: Jeste. Tu je imalo sreće, jer masa tih ljudi koje snimamo, kao klijente i deo tih priča, oni već znaju, vi radite ovo ili ono, i onda i oni doživljavaju to dosta opuštenije, što je super snimanje. Jer kada ti se sagovornik stegne i dođe sa tekstom koji treba da ispriča spontano, to je pakao. Mi sad iz iskustva trudimo se uvek: Pa, nemojte to što ste spremili. Ne, tu ne vredi. Kad neko dođe sa napisanim tekstom, on i ako ga ne gleda on pokušava da se seti šta je napisao da to kaže. I to je uvek izgleda havarisano skroz.

Ivan Minić: Najgore kad mu je taj tekst napisao neki drugi. To čak nisu ni njihove rečenice.

Dušan Šaponja: To je retko.

Dušan Čavić: Ali, to su presavesni ljudi, koji hoće maksimalno da urade, da bi ispoštavali kompaniju u kojoj rade. Kao: Moram da budem tip-top. I, to što je Šapke ispričao, to je pakao. Onda oni razmišljaju šta ide sada. Totalno nisu u tome. Ne razmišljaju o tome što pričaju, nego o tekstu.

Ivan Minić: Osim što ste beskrajno zabavni i to što pravite je interesantno i zabavno, vi ste prethodnih 20-ak godina uradili mnoge stvari koje su napravile male, ali važne ili veće, a još važnije društvene promene na neki način koji je vama svojstven. Svako pravi revoluciju na svoj način, što se kaže. Vi ste radili to na vaš. I onda što bih sad voleo da vas pitam da mi kažete – OK, pričamo i o tome koji su vam bili omiljeni prilozi koje ste radili, jer su bili zabavni, itd – ali ko je su vam omiljene stvari, gde ste zapravo na kraju nešto promenili?

Marka Žvaka kao pokretač društvenih promena

Dušan Čavić: Pa, znaš šta, Anja Suša je u nekom intervju rekla, kao: Šta gledate na televiziji? Pozorišna rediteljka, kaže: Gledam Marka Žvaku zato što ona utiče na društvene norme ovog društva. Mi nemamo neki imperativ sad mi to što radimo, ali fakat nam je, što kažeš, lepo istaći pozitivne primere u ovoj kompaniji, čoveka koji drži karate, drži IT školu, a vodi neku prodavnicu. Tako je i u društvu primere ljudi koji se bore da ovo društvo bude normalnije, da bude zdravo, da bude onako kao što vidimo kad odemo u neke razvijenije zemlje, šta ti ja znam.

Dušan Šaponja: A, konkretno neki momenti, ja znam za ovu rasvetu. To si sam išao da snimaš, ja nisam mogao.

Dušan Čavić: Da, to je…

Dušan Šaponja: To je baš bizaran primer kako se desilo do toga da se nešto promeni.

Dušan Čavić: Znači, u Vinči i još nekom prigradskom naselju…

Dušan Šaponja: Boleču?

Dušan Čavić: Vinča i tu nešto pored, nije skinuta ova novogodišnja rasveta u junu meseci.

Dušan Šaponja: I dalje pričaj.

Dušan Čavić: Šapke, ti si bio na moru.

Dušan Šaponja: Da, bio sam na moru.

Dušan Čavić: Bilo je neko leto, ja sam otišao solo. To je Šapketova politika, koja je jako ispravna, to kad vidiš nešto bizarno ili nešto totalno suludo, to samo treba da se hvali. I onda je čitava emisija bila konačno da je neko shvatio da ovo treba da bude ovde. I onda su odmah sklonili novogodišnju rasvetu. Dobro, bilo je pozitivnih primera. Sad skoro smo snimali u Temerinu. Ljudi u gradskom delu mesta na građevinskom zemljištu je farma svinja, koja ne može da bude na stambenom – kako se to zove?

Dušan Šaponja: Ne znam da li je u urbanoj toj zoni. Ne može da bude ni u naselju.

Dušan Čavić: Ne može industrija da bude…

Dušan Šaponja: Ali, ona je oduvek tu, ali kao kapacitet je bio tolerantan. U smislu, smrdelo je uvek, ali je poslednjih godina…

Dušan Čavić: … su digli proizvodnju.

Dušan Šaponja: Broj svinja na tome je puta sto!

Dušan Čavić: I uglavnom što kažu: Hajde što smrdi, a smrdi im pakao, kao kad prođeš kolima pored neke parcele koje…

Dušan Šaponja: Jer je u naselju.

Dušan Čavić: Hajde što smrdi non-stop, nego su provalili da od te farme 800 m ide crevo koje vuče sve te fekalije u nešto pored nekog kanala, preko kanala, kojim se napajaju podzemni bunari za ceo Temerin u neku lagunu. A, laguna je iskopana ogromna rupa, tipa, 150 sa 30 m. I ti kad dođeš tamo, tu upada sve to i to kuva.

Dušan Šaponja: Kao jezero fekalija.

Dušan Čavić: Kuva fekalije. I onda podzemnim vodama te fekalije idu u taj kanal, a tamo dalje, par stotina metara niže su ti bunari. Znači, totalno ludilo. I evo, recimo, nismo mi samo snimali i pratili taj slučaj, ali smo ga snimali prošlog leta i ta farma je zatvorena. Znači, godinama su pokušavali, nisu uspevali.

Dušan Šaponja: Da, dosta tih nekih priča osvetlimo, damo im neki publicitet i desi se stvarno da neka završi uspešno, što odbrana od nekog bahatog investitora, što neka nebuloza koja nema veze javnim interesom i ljudima koji tu žive, a oni se bore da se to ili sačuva ili promeni.

Ivan Minić: Kad je to nešto u pitanju, često možeš da nađeš neke super ljude tu, ali jednostavno nemaju prostor i niko ih ne čuje. I ne mogu da dođu do medija iz raznih razloga, koje nećemo objašnjavati, ali jednostavno ne mogu da dobiju prostor. I onda kada dođe neko kao što ste vi, kada sasluša te ljude, kada probere ko šta može da kaže, i ko šta treba da kaže i složi to na način koji je lak za konzumaciju, ali ostavlja posledice, onda nikom više nije svejedno. Bez obzira što mene to ne dotiče, i ja sam u fazonu: Pa, dobro, bre, hoće nešto da se desi po tom pitanju. I onda se na to nakači i neki mediji, nakači se i neko možda ko ima neki uticaj, ko želi da napravi neku razliku, i tako se prave društvene promene. Ne mora sve vile da rešavaju, može i na taj način. Pre nego što smo počeli sa snimanjem, ja sam vam to rekao i u tom nekom delu bi to bile možda još dve stvari koje bih voleo da naglasite, objasnite, ispričate. Ja sam zapravo za ceo fenomen Rio Tinta i problema koji on potencijalno donosi saznao kroz priloge koje ste vi radili. I dan-danas, bez obzira što danas znamo mnogo više i mnogo konkretnije stvari su urađene, meni to i dalje deluje kao najbolji ispričan kontekst te priče i probleme te priče. Odakle uopšte o tome?

Dušan Čavić: Odakle u aktivizmu ili?

Ivan Minić: Kako vam je to palo na pamet tada kada se o tome nije toliko ni pričalo? Kako ste našli te ljude sa kojima ste pričali? Kako ste skockali onu priču koja je stvarno…?

Dušan Čavić: Pa, prvo oko kockanja priče, nama su tu dosta pomogli, u to vreme nismo montirali, u stvari montažeri sa 92, Irena Domazetović, Slavica… Sad ćemo nekog zaboraviti, ali sve devojke odande. Ti kad dođeš u montažu, kao: Ja sam sad snimio, pa da montiramo. -Pali odavde! Idi tamo na mašinu, pregledaj, popiši i napiši šta hoćeš da uđe. I napravi mi kostur. Jer ti kad popišeš materijal, ne ide ti sve…

Ivan Minić: Hronološki.

Dušan Čavić: Hronološki. Nego ti je super da ti ovaj krene, da imaš neki zvrk na početku, pa da onda se lepo objasni šta je.

Ivan Minić: Pa, tzv. pokrivalice. Ne daj Bože nikome!

Dušan Čavić: E! Tako da su one zaslužne za to što, i, naravno, moja profesorka Hristodulo, da se to ispriča, da mora da bude jasno šta i kako. A, što se tiče konkretno Rio Tinta, mi smo otišli tamo na teren sa Miletom Mijatovićem iz PAKT-a. To je Podrinjski antikorupcijski tim. Stali smo na most i on je pričao: Evo reka Jadar. Jalovište, rudnik je tu niže, jalovište će da bude odmah uz reku, a Jadar je 2014. narastao 5 m. Mi možete da vidite. Eno ga tamo neki gol. Bilo je do gola. Znači, kad naraste Jadar, on će da povuče sve ovo.

Dušan Šaponja: Ako se desi. Ne mora da se desi narednih 20 godina, ali može da se desi za 80. Ali, generalno…

Dušan Čavić: Super je malo iscimati se. Da odeš na par lokacija da snimiš. On nas vodio kod danas svima poznatog Zlatka Kokanovića, seljaka, koji živi tamo i koji imaju zemlju, imaju stoku.

Dušan Šaponja: A, što se tiče dolazaka do tih ljudi, do tih priča, nama se dosta ljudi javlja koji imaju nekakav problem. Znači, pišu nam. Ovde nam je brdo đubreta. Ovi će da nam zazidaju svetlo, nećemo ništa više da vidimo. Ili: Negde da strpaju reku u cevi. I onda doživljavaju nas kao i malo platformu kroz koju mogu da ispričaju te svoje priče, što nama olakšava, a malo i otežava, jer ne možemo sve da stignemo, a ne bismo samo da se bavimo aktivizmom, već i stvarima koje nisu samo aktivizam.

Dušan Čavić: Inače, što se Rija Tinta tiče, tamo kad smo bili u Gornjim Nedeljicama, u tom selu – kad je to snimano, pre godinu i po?

Dušan Šaponja: Da, možda.

Dušan Čavić: Tako nešto. I tu ima kao kuća Rija Tinta.

Dušan Šaponja: Njihov kao centar.

Dušan Čavić: Izložbeni salon. Tu muftaju žitelje da im otkupe. Tu ti sve imaš šta je jadarit, da je to ruda iz koje se dobija litijum.

Dušan Šaponja: Dosta je kao transparentno, jer je verovatno zapadnjačka kompanija, i onda imaju takav pristup. Nisu zatvoreni kao Kinezi, gde nema snimanja.

Ivan Minić: I to sam isto video, da.

Dušan Čavić: Ali, tu smo mi kao nikad ne snimamo. Te stvari su 1/1. Šta imamo da snimamo, kao da imaš obe strane? OK, obe strane treba imati i u redu je. Ali, kad je neki hardcore, koji je kao Rio Tinto ili kao Linglong, kakva, bre, druga strana?! 

Dušan Šaponja: Nemamo tu, kako da kažem, ne patimo od toga…

Dušan Čavić: Nismo na mediju. Mediji bi morao to da radi.

Dušan Šaponja: Morali bismo.

Dušan Čavić: Etika i to. Mi smo više produkcija i radimo šta hoćemo.

Dušan Šaponja: Ali, mi doživljamo dosta toga opet i subjektivno. Snimamo mi malo dokumentaristički, gde ti ne moraš stalno sad je ovaj rekao ovo, a ovaj rekao ovo, pa da se tu napravi neki balans. Mi to jednostavno…

Dušan Čavić: Ali, ovde smo ušli: Mi snimamo, možete vi da nam date izjavu? To su neke devojke, kao: Mi ne dajemo izjavu, ali evo telefon. Javite se u Beograd, pa s njima razgovarajte. I nama nije bilo teško. Tako da smo zvali taj Beograd. Tako da smo u toj emisiji o Riju Tintu imali drugu stranu.

Dušan Šaponja: Što stvarno nije loše nekad da se čuje, ali jednostavno ne postavljamo u startu priču tako, da čujemo ovo ili ono. Jer šta sad sa ovim, recimo, koji imaju u tom Temerinu su imali brdo tih svinja i šikaju fekaliju u tu njih.

Dušan Čavić: Šta oni da ti kažu?! Blasfemija! Tamo im gloćkaju govna, a on će ti priča: Mi imamo najnovije filtere. Neće ti on reći: Jeste, mi frljamo govna u onu lagunu, ide u vodovod! 🙂

Dušan Šaponja: Ili neki koji gase filtere noću i ispuštaju bogaoca. Naravno, reći će ti: Mi ne gasimo filtere noću. OK! 🙂

Dušan Čavić: I njima treba davati prostora.

Dušan Šaponja: Bilo je priča, recimo. Onaj ribočuvar, Oliver, kod Pančeva, njega smo snimali. On je čovek bio u nemilosti gazde, odnosno direktora. Oni pripadaju Vojvodina vodama.

Dušan Čavić: Tako nešto.

Dušan Šaponja: On je čovek se borio protiv ribokradica, krivolova, ludila, izlovljavanja po Tamišu, riblje mlađi, ali je došao u nemilost šefova, jer on je provalio da oni vraćaju ovim čamce, da su tu neke šeme. I snimali smo ga kad je bio u nemilosti i uspeo ih je da ih pobedi sve nekako, što pravno, što kroz malo medije.

Ivan Minić: Pa, kroz pritisak uvek.

Dušan Šaponja: Vraćen je na posao, direktor je smenjen, i ti pecaroši stvarno, koji pecaju sa dozvolama, oni tvrde da otkako je Oliver tamo – ima ribe! To je to!

Dušan Čavić: Kaže, lovokradice 300 evra dnevno čist profit. Uzme, pregradi celu reku ili pusti struju ili ovo ili ono. To je super kinta, živa kinta, i onda oni podmićuju.

Dušan Šaponja: Stvarno jedan čovek se pojavio tamo i rešio. 🙂

Dušan Čavić: I razjebao sistem. 🙂

Ivan Minić: To je jedan čovek kaže: E, ne može! Ne dam! 🙂

Dušan Šaponja: A, on je pritom stvarno je lik za dokumentarac. 🙂 On je sam sebe obučio. On vozi drona, nadgleda, sve to.

Dušan Čavić: Kupio drona od svojih para.

Dušan Šaponja: Od svojih para. On je posvećen tome. Inače je penzioner.

Dušan Čavić: Vojni invalid.

Ivan Minić: Ta vojna lica su zajebana! 🙂

Dušan Čavić: Da, oni i penzioneri. Niko drugi nas neće spasiti.

Ivan Minić: 😀 Hajde za kraj da se vratimo na smešnu stranu. Mislim, smešnu, zabavnu, kakvu god. Kroz ovih pa više od 20 godina koje radite, ali 20-ak godina tog video stvaralaštva, koje priče koje su zabavne su vam nekako omiljene, koje su vam ostale u najvećem sećanju? Znamo svi koje su najpopularnije. To se danas relativno lako reši. Odeš na Youtube i staviš najviše pregleda i vidiš koje su. I mnoge od onih koji su tamo, na tom spisku, su i meni jako dragi. Ali, koje su vama?

Najdraži prilozi

Dušan Šaponja: Pošto je obično šta ti padne na pamet, meni prvo na pamet pada jedan od junaka iz epizode Ciklotrona Opstanak sa beogradskim beskućnicima, a to je Buba. Izvesni Buba koji je prodavao na štajgi kišobrane i svašta nešto. U stvari, nekako ta prijateljstva koja smo ostvarili s tim junacima koje smo snimali. Oni su toliko imali gotivnu harizmu da ti ostanu i njihove replike urezane.

Ivan Minić: Replike i detalje iz epizoda su ušli u…

Dušan Šaponja: Njegova sudbina je tužna, ali on je kad objašnjava i prikazuje, nama priča, to je vrištanje od smeha. Tipa, prepričavanje njegove – imao je neke od vlažnih snova na betonu i kaže: Jao, vidim da je beton, da nije Lepa Brena. Pa, od toga da on tamo peče paprike na stanici ili kad je bilo bombardovanje…

Dušan Čavić: Kaže: Poremetili mi mozak.

Dušan Šaponja: I tako.

Dušan Čavić: Ima scena gde taj Buba stoji, nailazi neki nosač prtljaga, koji kaže: Vidi, kameru, on bi pozdravi našeg predsednika i da pozdravim Slobodana Miloševića, a Buba ga pitam: Je li ti sećaš one pesme, kaže: Bilo je to u jednoj zemlji seljaka, i krene da mu recituje sada! Tako epska scena! Ali, meni pada na pamet ovo što je poslednje, sad u poslednje vreme dosta na te manifestacije gde se krka vodimo našeg drugara koga isto znamo iz Krsmanca, on je iz ekipe, Dimitrija. Na tim manifestacijama ima dece vode motore, kvadove, one dečje kvadove, i stavili smo ga, kao: Hajde, Dimke, sedi. Ovaj mali nek vozi, pa nek kaže najavu i onda da otpalite vas dvojica na tom kvadu. I sad klinac koji ima 12-13 godina i Dimke koji je stariji od njega ihaha i ima ga. I sad oni sede tako, mali sve kaže najavu, da gas i oni se ne more. Jer je spao lanac. 🙂

Dušan Šaponja: Nije mogao kvad da krene! 🙂 

Dušan Čavić: To su više na interne stvari.

Dušan Šaponja: Bizarnosti. Ali, od ovih smešnih, ne znam, bilo je svega i svačega. Od vremena pipača do toga da smo snimali kod Čaviću u ulazu, predsednika kućnog saveta njegovog tadašnjeg, koji je čuvao ono kamenje što nam izvade iz žuči i tako.

Dušan Čavić: On je to nosio, hvalio se.

Dušan Šaponja: On se hvalio. Ja ne mogu to da se setim. Bilo je u više navrata. Najgori su trenuci kad mi snimamo nekog i kad je nama smešno. Kad ti pričaš s nekim, a krećeš da se zacenjuješ.

Ivan Minić: A, smeš da overiš. 🙂 Jer ako overiš, ode magija!

Dušan Čavić: I onda to ponekad ode u kašljanje. 🙂

Dušan Šaponja: Moraš da zamaskiraš.

Dušan Čavić: Takvih scena je bilo. Kao gledamo jedan drugog, jedan je obično malo ispred i kao obojica – nešto je presmešno.

Dušan Šaponja: Ali, nekako taj spoj tužnog i smešnog mislim da to meni lično ostavlja najveći utisak. Jer dosta mi snimamo te ljude sa margine, ali potpuno je nekako debilno da samo tu ta crna strana priče, jer ni oni ne doživljavaju tako život. Naravno, masa ih doživljava, ali imaju taj smisao za humor koji daje neverovatnu energiju kad gledaš posle to. To mi je nekako veliko zadovoljstvo. 

Ivan Minić: A ti ljudi kojima se vraćate ili koji se vama vraćaju?

Dušan Čavić: Evo Žika, na primer. Snimali smo ga u Ciklotronu i sad čujem. Žika je dečko koji je odrastao na ulici i sa 9 godina je otišao u dom. Bio je 10 godina u domu, a onda je izašao malo, pa je pravio neka dela, pa su mu napakovali tuđa dela, pa je bio još 10 godina u zatvoru. Znači, on je 20 godina, od 10 do 30, bio u zatvoru. On je izašao iz zatvora. I bio je jedno vreme. Tu smo mu pomagali da izvadi ličnu kartu, banka, račun, postavio je youtuber, da mu se otvori račun. Pa, onda kaže: Brate, oni su meni ukrali pare na bankomatu! Ovi iz Raiffeisen banke! On nije znao. Na bankomatu druge banke je vadio pare.

Ivan Minić: A, ima ona provizija.

Dušan Čavić: Pa, da. On ne zna da postoji. Pa, na kom si bankomatu? -Pa, vadio sam na… Onda to mu nismo rekli, ako imaš tu banku, vadi samo na njenim. Ne za tako osnovne stvari.

Dušan Šaponja: Odnosno, nepripremljen je za taj život van institucija. Ceo život je…

Dušan Čavić: Nema socijalizaciju.

Dušan Šaponja: Ali, sad je otišao…

Dušan Čavić: Sad je otišao u Francusku i tamo nešto radi. Zatražio je azil, ali zove svaka dva-tri dana: Brate, hajde, poveži mi ovo, poveži mi ono. Paypal, sve ono digitalno. Otprilike kao sekretari mu radimo. Sad je zaboravio neke PIN-ove, kažemo mu: Zovi banku. Moraš da zoveš Beograd. Nabaci neku kintu na karticu, zovi i završi to i da ti kažu da možeš da uđeš. -Hajde ti, molim te. -Pa, ne mogu da kažem da si ti. Treba da kažem matični… -Sve ću da ti dam.

Dušan Šaponja: Ali, retki su u stvari junaci koje snimamo ponovo. Odnosno, te priče da snimamo istu epizodu o nečem što smo već snimali.

Ivan Minić: Ali ih je srećete.

Dušan Čavić: Srećemo ih, da. Dobro, Žika je…

Dušan Šaponja: On je specifičan baš. 

Dušan Čavić: On je specifičan postao čovek.

Ivan Minić: Dobro, pitao sam vas šta ste želeli da budete kad porastete, sad čini mi se da ste malo porasli. Sad ću da vas pitam za sam kraj šta je ono čime biste voleli da se bavite nadalje? Vi ste, slobodno mogu da kažem, stvaraoci koji već dugo stvaraju, ostali su vrlo ozbiljan trag i nekako mislim da ste došli u zrele godine u kojima treba imate tu mogućnost i slobodu da deo svog vremena opredelite za one stvari koje stvarno želite da radite. Malo smo i pričali o njima. Te stvari nisu nužno komercijalno isplative, ali dosta su važne za dušu. Šta je neki vaš plan za naredni period, za narednih 100 godina?

Planovi za dalje

Dušan Šaponja: Robotizacija. 😀

Ivan Minić: Hologrami. 🙂

Dušan Čavić: Voleo bih te dokumentarne da završimo. Ima još ideja šta bismo mogli da snimamo, ali mi ovo što radimo 10 godina ne možemo da završimo. Jer ipak to nekako – danas sve ostaje, ali to bih voleo.

Dušan Šaponja: Isto. To sad profesionalno, da. Još tih putopisa, nekih uvrnutih i svega. Da malo bude normalnije stanje, pa da ima manje ovih aktivističkih priča o problemima, to bi bilo super. Ali, mislim da smo daleko od toga.

Dušan Čavić: Da imamo više vremena, da se posvećujemo stvarima do kojih nam je stalo. 

Dušan Šaponja: A privatno, to penzija, neki ribolov i proizvodnja vina.

Ivan Minić: A u tvom slučaju?

Dušan Čavić: U mom slučaju, ja bih voleo na more da odem da živim. Samo ne znamo kako ćemo da se penzionišemo.

Dušan Šaponja: Nema, brate. Na Bežaniju! 🙂

Dušan Čavić: Na more bih išao da živim. I, eto, da živim u prirodi, najbolje na moru, negde u kopnu, a na ostrvu. To bi bilo najbolje.

Ivan Minić: Momci, hvala vam što ste podelili ceo ovaj put i sve stvari koje ste radili i način na koji ste postali to što jeste danas. Jer se nadam da postoji negde neko, da li mlad ili ne, to sad nije toliko važno, ko će iz toga da nauči da stvari mogu da se rade i malo manje konvencionalan način od onoga što je uobičajeno. I taj momenat kad se formiraš, pa budu roditelji, a posle ne moraju da budu roditelji, može da bude okruženje, kad ti kažeš: Ja stvarno nešto želi, a oni ti kažu, Nemoj, nemoj! Idi ti radi u biblioteci! Brate, uz dužno poštovanje, ne postoji zanimljiv posaso u biblioteci, osim ako baš nemaš želju da pročitaš sve knjige koje su tamo, ali dobro. Hvala vam još jednom na tome. Nadam se da ćete dobiti priliku i poverenje da možete da radite one stvari koje želite, pored ovog što sada radite, jer ne bih voleo da prestanete – treba mi! Treba mi!

Dušan Šaponja: Hvala!

Dušan Čavić: Hvala i tebi! I nastavi i ti istom merom još jače! 

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali i gledali. Nadam se da vam je bilo zanimljivo. Sva pitanja, predloge, sugestije – vi već znate da njima možete da pišete za sve probleme i za sve neke zanimljive stvari koje želite da se isprate, ali ako imate bilo kakva pitanja o ovome o čemu smo pričali ili želite da podržite ono što oni rade, imate razne mogućnosti. Najjednostavnija od njih da ispratite njihov Patreon i da se tamo pretplatite. Ima tamo jedna mala, ali lepa grupa ljudi koja ume da ceni to što ova dva genijalna kreativca koja znamo kao Dušan i Dušan rade. Tako da moja topla preporuka da i vi razmislite o tome da postanete da postanete njihov patreon. Hvala što ste slušali i gledali. Vidimo se mi ponovo sledeće nedelje.