Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Moj gost u današnjoj epizodi Pojačala je Momčilo Antonijević, novinar i narodni travar. Možda vam to deluje vrlo čudna kombinacija, ali zapravo kada ga upoznate uopšte nije. Pored toga, on je mnogima koji prate podkast scenu poznat je kao kum Galeba Nikačevića i neko ko je bio nekoliko puta kod Galeba gost, prvo sam, a onda i u nekim epizodama koje su jubilarne i u kojima je trebalo nešto proslaviti. Ali, zapravo, nigde nije ispričao svoju celu priču i ono što je njegova glavna strast, a to je bilje i tradicionalna narodna medicin i sva istraživanja koja se tiču toga. Priča koju smo ispričali je veoma interesantna, a on je konačno došao u fazu da na pitanje koje mu svi postavljamo, dobro, kad će neki proizvod, ima odgovor da će to biti ove godine. Verujem da ćete uživati u onome o čemu smo pričali i da ćete onda dalje istraživati šta to sve on radi i pogledati njegov dana Snaga bilja. Uživajte!

Realizaciju Pojačalo podcasta već duže vreme podržava kompanija Epson a od nedavno smo za vas pripremili i nešto posebno. Naime, nova fiskalizacija podrazumeva da mnogo veći broj nas mora da se bavi ovim pitanjem i mnogo je nedoumica, mnogo je nedovoljno detaljno objašnjenih informacija. Mi smo se potrudili da na jednom mestu, na sajtu novekase.rs objasnimo baš sve što može da vas zanima i damo odgovore na sva pitanja što se tiče same fiskalizacije, što se tiče ko je obveznik kao i na koji način možete iskoristiti subvencije koje država daje. Takođe, dali smo i neke preporuke uređaja koje možete da koristite. A tu je i webinar, gde za nekih 30-40 minuta, možete otprilike da dobijete vrlo jasnu sliku o tome šta nova fiskalizacija podrazumeva za sve nas. Takođe, treba reći i to da je kompanija Epson, osim POS uređaja, koji su ovde u centru pažnje, proizvodi štampače u svim mogućim oblicima, veličinama i namenama, kao i već 20 godina najbolje projektore na svetu, a više o tome možete videti na epson.rs  

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Momčilo, dobro došao.

Momčilo Antonijević: Bolje te našao.

Ivan Minić: Mogu da kažem da mi je uvek zadovoljstvo kada dođe neko koga ja pratim, koga ja slušam i čiji sadržaj i ja volim da konzumiram, iako nije nešto što je meni po prirodi stvari blisko, svakako mi je jako zanimljivo. Ali, za sve one koji ne znaju, ko si ti i čime se baviš?

Ko je Momčilo Antonijević i čime se bavi?

Momčilo Antonijević: Prvo, hvala ti. I meni je velika čast da dođem kod nekoga koga ja pratim. Sad usta moja, kao da se nas dvojica međusobno – ti meni vojvodo, ja tebi serdare. Ali, ja sam novinar i narodni travar i vlasnik i urednik Youtube kanala Snaga bilja, sajta Snaga bilja, koji postoji jako dugo. Youtube kanal od 2013, a sajt, bogami, jedno 7-8 godina pre toga. A, inače, sa lekovitim biljkama se bavim – ove godine će biti 28 godina. Tako da još malo i idem u penziju. 🙂

Ivan Minić: Da, publici, generalnoj podkasta publici kod nas si poznat i kao kum Galeba Nikačevića i bio si nekoliko puta kod njega. Bio si u svojoj epizodi, ali bio si gost u onim raznim jubilarnim, moram da priznam, vrlo živopisnim, ali beskrajnim dragim epizodama. Naročito sa MKDSL-om. Ali, tu si pričao o tim nekim stvarima kojima se baviš i o svemu onome o čemu želim da pričamo i danas, a to je koliko mi zapravo zapostavljamo sve ono vredno što imamo, a tiče se naše narodne tradicionalne medicine, farmacije, lekovitih biljaka i svega toga – način na koji se odnosimo prema to i prema ljudima koji se bave time, kao i to koliko je zapravo sjajno kada postoji neko ko prema tome oseća veliku strast i ko je temeljan i voli da zaista nauči, i pročita, i doživi, i proživi, i proputuje, pa onda dođe u priliku da to sve iskombinuje sa gomilom nekog znanja i iskustva iz čitavog sveta i da napravi od toga jedan dobar i zanimljiv miks. Ti si od prošle godne i autor, odnosno ima više kako je izašla knjiga Kako sam postao putnik i prestao da budem turista, a od prošle godine je izašao tvoj Divlji kuvar, koji će uskoro moći da se kupi i svuda u knjižarama.

Momčilo Antonijević: Prošle godine je izašla ta digest verzija, izvini što sam te prekinuo, ali koja je zapravo bila produkt jedne divne saradnje sa Regionalno-razvojnom agencijom Zlatibor. Jer su oni imali projekat preko granične saradnje, gde su želeli da te nerazvijene opštine, koje su realne slepo crevo, nažalost, naše zemlje, Prijepolje i Bijelo polje, na neki način oboje nekim, daju im neki znak prepoznavanja, prepoznatljivost, nešto je specifično za njih. Onda su prepoznali da lekovite biljke mogu da budu baš to i radili su sa Institutom Josif Pančić, koji je mapirao lekovite biljke koje rastu na tom području. Onda su zvali mene, jer im je trebao neko ko bi na relativno pitak način umeo da objasni ljudima kako da lekovite biljke uvrste menije svojih restorana. A, pošto su to porodični restorani u ovim malim opština, to nije moglo da bude i nije trebalo da bude nešto preterano pompezno, sa minimalističkim pristupom i molekularnom kuhinjom. Nego nešto sada ti ljudi mogu da tu – sada moramo da napravimo jedan fini balans. To je meni baš bilo izazovno. I onda sam ja kreirao tri menija. Jedan je veganski, jedan vegetarijanski, to je uslov Evropske unije. Jedan tradicionalni.

Ivan Minić: Za taj kraj, to je baš avangarda. 🙂

Momčilo Antonijević: Ali, iskreno, kada posle razmisliš malo bolje o tome, to je zapravo naša tradicija. Jer ti kad pogledaš, moja i tvoja prababa su verovatno postile 240 dana u toku godine. Sve postove i svake srede i petka. I to vrlo često na vodi. Što je zapravo i strože od veganske ishrane na neki način. To nije nešto što je nama daleko. Mi i sada jedemo jako puno mesa. Nije naša ishrana bila bazirana na tome. Meso se jelo nekoliko puta godišnje maltene, sem što se, sveže meso, kad pričamo o svežem, sem što se to neko meso sušilo, pa se tako vrlo umereno upotrebljavalo. Nije to uopšte nama daleko. Sad je drugačiji pristup. Recimo, ja stalno smejem o tome. Zamišljam moju pokojnu nanu da vidi da pravim recepte sa koprivom i gloginjama. Verujem da bi me pitala je li počeo rat, šta se dešava, a to je zapravo nešto što sada vrlo aktuelno i moderno. I onda mi je to bilo tako vrlo izazvono, a interesantno. I onda sam kada se taj projekat završio, mi smo to izdali smo u 250 primeraka, koji su podeljeni zaista tim ljudima koji se tim bave. Ja sam dobio jedno 7-8 koje imam kod sebe, ali sam onda došao na ideju da to bude knjiga koja će biti jedinstvena u Srbiji po tome što će svaki recept imati svoj QR kod, koji ćeš moći da skeniraš i onda odeš na moj Youtube kanal i vidiš kako se to stvarno pravi i kako ta biljka izgleda u prirodi ili za šta je ona lekovita. Dakle, to postoji, naravno, u svetu. Ja sam to prvi put video u Vijetnamu i odatle sam i doneo jedan kuvar njihove najčuvenije food blogerke, koja je zapravo napravila to. I onda sam došao na ideju da to vrlo jednostavno, uslovno vrlo rečeno jednostavno mogu da uradim, jer imam svoj kanal i imam mogućnost da to izvedem za relativno kratko vreme. E, sad to je bilo izuzetno izazovno, iako deluje da je lako, ali zapravo je trebalo otići na razna mesta širom naše zemlje, nabrati razne biljke, probati kuvanjem u prirodi i tako, da bi to bilo onako kako sam ja zamislio. Trebalo je zaista truda i hvala svim ljudima koji su me na tom putu realizacije moje ideje podržali, jer podrška užasno važna u svakom poslu i u životu. Od toga da su me ljudi podržali, neki moji poznanici koji su, kada sam objavio da otvaram pop-up restoran u kome kuvam sa divljim biljkama, su me zvali i pitali: Da ti pošaljemo tanjire koje mi pravimo? Hajde da sad dođeš u moj kamp, budi moj gost da kuvamo. Hajde, ja ću da ti slikam naslovnu stranu u šumi. Ja ću da idem da ti snimam dronom. Prosto, javili se moji poznanici, prijatelji i nepoznati potpuno ljudi, koji su želeli: Slušaj, meni se ta ideja sviđa. Je li bi mogli da to nešto organizujemo? I to je zapravo negde lepota bavljanja ovim poslom i rada na ovom projektu, jer je zaista jezivo naporno, ali je stvarno zadovoljstvo raditi tako nešto. I ja sam tek sada shvatio da jedna od mojih uloga u budućnosti koju treba da preuzmem je da budem uslovno rečeno neka vrsta matice za te ljude koji razmišljaju na vrlo sličan način, bez obzira što se oni bave različitim stvarima. Neko, kao što kažem, ima kamp, neko pravi tanjire, neko hoće da se bavi održivim ekološkim turizmom, neko prodaje i pravi lekovite pečurke i tinkture od njih, neko se bavi sakupljanjem lekovitog bilja, neko organizuje kurseve poznavanja biljaka u prirodi. Dakle, sve te ljude na neki način koji se zaista odgovorno i dobro bave da skupim u neku vrstu zadruge, možda najbliže da to tako kažem. Ali, neka vrsta organizacije u kojoj ćemo mi pomoći jedni drugima i okupiti se i na neki način podići celu disciplinu na jedan novi nivo.

Ivan Minić: Mislim da je jako važno za takve stvari da postoji centralno mesto okupljanja.

Momčilo Antonijević: Da.

Ivan Minić: A, posebno znači to što ti već imaš prilično ozbiljnu zajednicu ljudi koje to interesuje. Dakle, ne samo ljude koji se bavi time. OK, to je jedan deo. Jedna stvar je baviti se time. Druga stvar je da mora da postoji i neka vrsta potražnje, odnosno oni koji su zainteresovani da to sve probaju, vide, eksperimentišu sa tim na neki način. Jedna od najlepših iskustava tokom mog odrastanja – pričali smo o tome pre emisije, kako je u mojoj porodici bilo potpuno normalno da kad se izgrebeš negde da koristiš hajdučku travu i bokvicu i sve to, i hvala ćaletu na tom jednom od najlepših momenata u mom odrastanju, to učenje o svemu tome, i onda ja sakupim, očistim i onda jedini on može da iscedi pošto ja nemam dovoljno snage. Ali, jedan od najlepših momenata tokom jednog leta je bio kada smo mi ja mislim na kraju 4. razreda, slagaću, možda je bio i 3, možda je bio 4, ne znam, dobili zadatak da ako idemo negde, ali i ako ne idemo negde, nije sad to bilo ni za ocenu, ni za bilo šta, nego kao rad tokom letnjeg raspusta, da napravimo herbarijum.

Momčilo Antonijević: Ja sam skoro našao biljke koje sam presovao za herbarijum. Mislim da je to bilo, da, u nižim u razredima, da sam skoro našao u nekoj knjizi. Znaš ono Tito, revolucija, mir, one su uvek najteže bile. Paprat neka koja je bila ispresovana tu. I baš mi je bilo divno evociranje uspomena iz detinjstva.

Ivan Minić: Hvala dedi na svim onim enciklopedijama o Titovom životu koje su bile korišćene u procesu nastanka tog herbarijuma. I sad, naravno, bolji đaci su se više potrudili, lošiji đaci su sedam dana pred kraj raspusta uzeli i u školskom dvorištu nabrali pet biljaka i stavili. 🙂 A ja sam zajedno sa ćaletom rekao: OK, hajde da ovo uradimo kako treba. Deo tog leta sam proveo u Beogradu, deo sam preveo kod jedne bake, deo kod drugih babe i dede. Zapravo, baš u kraju u kome si ti sad pravio kuvar, u Prijepolju i tom okruženju, gde stvarno ima vrlo interesantne flore, a, bogami, i faune. I moj herbarijum je imao preko 400 biljaka. Naravno, bilo je dosta tu momenata gde nemam ja latinski naziv. Ja imam lokalni naziv koji se koristi, koji u drugom delu Srbije za istu biljku je drugi, ali ja imam 9 godina i nije ni važno na kraju dana. I, dobro, krenulo je to, relativno sam ja krenuo da sakupljamo to ozbiljno i to sve. I sad ja kažem: Pa, dobro, kako ćemo sad ovo? -Pa, to se lepi na papir. -Pa, dobro, ali papir, treba da ima sad tu da se nacrta. Nije tad bilo kompjuter, štampač i sve ostalo. I mi smo uzeli i nacrtali lenjirom okvir i sve to i tabelicu dole da se popuni flomasterima i to sve. Mama, pošto je ona jedina imala rukopis koji može da se pročita od svih nas u famiji, ona je napisala one nazive polja i onda smo to isfotokopirali. Pošto u suprotnom mislim da bi neko poludo.

Momčilo Antonijević: Ja rekoh, niste valjda za 400 biljaka crtali. 🙂

Ivan Minić: Nismo, isfotokopirali smo crno-belo. I kao: Šta ćemo da radimo? -Pa, jedina opcija je da bušimo i da vezujemo. I onda sam imao korice, bušano – mislim da i dan-danas taj herbarijum stoji u mojoj osnovnoj školi i koristi se za pokazivanje klincima, jer je stvarno bilo neverovatnih stvari. Ja sam čak u nekom momentu, pošto u tom dedinom kraju ima i gomila pečuraka pošto ima velikih šuma i svega, ali ima i dosta tih nekih momenata koje u principu ne možeš tek tako da sretneš, a to su neke razne divlje borovnice, divlje jagodine i to sve. I one su jako male. Ti sad pravu jagodu da presuješ je besmisleno. Prvo, uništićeš pola knjige u kojoj presuje, ali šumsku jagodu možeš da ispresuješ, jer je ona minijaturna. I najslađa stvar na svetu, da se razumemo, to je nešto najsavršenije, ali je minijaturno. Ja sam toliko toga tu imao i toliko toga skupio. I za sve što sam mogao da nađem nešto po knjigama, po ovome, po onome, napisao opise. Bilo je fantastično iskustvo. Sad nisam krenuo putem koji si ti rekao, ali jeste to bio jedan detalj u odrastanju koji mi je bio beskrajno zabavan i interesantan. I mnogo zapravo tih stvari u tim nekim najranijim godinama gde pokušavamo da skapiramo kako funkcioniše svet oko nas mi je značio. Sećam se u vrtiću tog momenta kad su nam – ja sam kasno došao u taj poslednji vrtić koji je u suštini bio predškolsko i oni su tada imali onaj eksperiment koji verovatno imaju većina vrtića, a to je zasadiš zrno pasulja i držiš jedno u idealnim uslovima, jedno u mraku, jednu sa previše vode, itd. I onda vidiš kako se to menja. Čoveče, u trenutku kada ti imaš 6 godina, to je vau.

Momčilo Antonijević: Ali, beskrajno ti je sve jasno.

Ivan Minić: Savršeno ti je sve jasno.

Momčilo Antonijević: To mi je uvek fascinantno to sa pasuljem, jer u Japanu postoji vrlo slična tehnika handleovanja stresa, koja se posebno primenjuje kod tog burnout sindroma, odnosno sindroma sagorevanja na poslu, koji je postao zvanično bolest od prošle godine. A, to je da se tim biznismenima da zrno pasulja i da im se objasni da moraju paziti tu biljku, da moraju svaki dan da nešto rade, da posvete neko vreme, i da je gledaju kako ona niče. I, zapravo, ta fascinacija životom koji niče iz zemlje, što smo videli još u šestoj godini, te zapravo resetuje, da se ti na dubokom nivou zapitaš oko čega se ja, bre, to tačno nerviram. I sad fokusiraš tu svoju pažnju na nešto potpuno drugo i na nešto divno, što zaista sad kad bi sad probao da to zasediš zrno pasulja, svaki dan bi gledao da li je niko i kad nikne šta će da se desi sa njim i kako će da se pazi.

Ivan Minić: Imao sam prošle godine to iskustvo, pošto mi je kolega za Novu godinu poklonio onu pametnu baštu. I ko je šta radio, ja sam dolazio svaki dan da vidim je li počelo, je li probilo, i onda kad je probilo, a što ne raste ravnomerno, šta ja da radim da bude ravnomerno. 🙂 No, dobro. Hajde da se bacimo na hronologiju, pošto dosta mog detinjstva i svega toga. Hajde da se malo bacimo na tvoje. Čuveno Munchmallow pitanje, koje uvek dođe na početku, šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću…

Momčilo Antonijević: Pa, prvenstveno prva stvar koju sam želeo da budem kad porastem je da budem glumac. Jer ja sam se godinama takmičio na takmičenju recitatora, Pesniča naroda mog, sa kog poznajem – sećam se Sergeja Trifunovića, Raše Bukvića. To je bilo tako velika stvar. To vam je kao sad neki talent show, Ja imam talenat. Tako je to bilo. I sad republičko takmičenje u Velikoj Plani, pa se onda prebacilo u Užice. Ja sam, inače, iz Užica.

Ivan Minić: Kao i Sergej.

Momčilo Antonijević: Da, kao i Sergej. Sergej je rođen u Kraljevu, ali živeo dugo u Užicu. I onda je meni to bilo tako fascinantno kako to sve izgleda. Mi smo svi bili dobri, čim smo došli do republičkog takmičenja, pa sad tu nekad pobedimo, nekad ne. Sem Sergeja, on uvek pobedi.

Ivan Minić: Sem jedne godine, kad je bio diskvalifikovano. 🙂

Momčilo Antonijević: Da, diskvalifikovan. Govorio je pesmu Majakovskog, Oblak u pantalonama, i onda je diskvalifikovan. I onda je bio ljut, pa je sledeće godine došao sa istom pesmom i onda je pobedio. To je bilo vrlo interesantno. Ali, i tad je to bila moja želja da budem glumac i mnogo mi je drago što nisam postao glumac, jer ja bih dobar glumac, ali ne bih nikad bio odličan glumac kao Sergej Trifunović. I to se vidi prosto i to bi me porazilo nekako. Laskam sebi da sam, sad da ne kažem odličan, ali da sam jako dobar u svojoj profesiji, da imam mogućnost u ovome što radim da se razvijam u drugim planovima. Da sam glumac, mislim da prvo nisam nedovoljno talentovan, možda i to, ali prosto je tako ta profesija u kojoj čekaš da te stalno neko pozove je zapravo za mene vrlo frustrirajuća stvar. Ja nekako više volim da sam preuzmem inicijativu, pa da nešto počnem. U glumačkoj profesiji mislim da bi me to frustriralo jako. Ali, vrlo brzo sam, od 13. godine se bavim, kao što rekoh, 28 godina lekovim biljkama. Tako da ja sam vrlo brzo shvatio da ja želim tim da se bavim u životu. I vrlo brzo sam shvatio da Farmaceutski fakultet ili Medicinski fakultet nisu zapravo pristup kojem ja želim da idem bavljenjem time. E, pošto u Srbiji nije postojala, ne postoji fakultet baš za tradicionalnu medicinu kao u Kini ili za fitoterapiju kao u Britaniju, onda sam ja odlučio da bih voleo da steknem jedno jako dobro obrazovanje iz društvenih nauka, prvenstveno psihologijom. I onda sam hteo da studiram psihologiju. Onda sam se i tu predomislio i upisao Fakultet političkih nauka, koja je najbolja odluka koja se nekako desila u mom životu. Jer ja sam baš dobio to što sam tražio. Jedno široko obrazovanje vezano za društvene nauke i za komunikaciju, koja je oduvek nešto i za pisanu reč, govor, itd. Negde sam uspeo da tu sklopim sve ono što je mene zaista interesovalo. Da na fakultetu da naučim kako da to sve artikulišem na pravi način. A, vi kad naučite da budete dobar novinar, onda možeš da – ja se stalno to šalim, pošto mi moja profesorka novinarstva Neda Todorović kasnije pozvala da uređujem jedan časopis i onda je rekla: Ti si sad naučio da pišeš, a sad da naučiš da praviš novine. To je potpuno drugi talenat, druga profesija. I onda se ja uvek šalim, kažem: Ja kad sam naučio, a časopis je bio o kozmetici i lepoti, ja sam došao tu da pišem prvenstveno o etarinskim uljima od kojih se prave parfemi, itd, preko biljaka. Kažem: Kad sam naučio ovo da radim, automobilske gume, lov-ribolov, to sve možeš da radiš. Ti ako znaš da napraviš jednu vrstu novina, ti ćeš znati – ti moraš da znaš kako je koncipirano. To je isto kao i podkast, je li dobar podkast ili loš podkast. Je li podkast o biljkama ili je podkast o antičkoj književnosti. Znači, on mora biti dobar i mora ispunjavati neke forme i mora zanatski neko da zna kako to radi.

Ivan Minić: Mora da ima neki standard.

Momčilo Antonijević: Mora da ima neki standard. Mora da pronađe neki svoj prepoznatljivi način, a opet mora ispunjavati nešto. Ova forma mora biti audio kompletno forma, da neko ne mora da gleda nas dvojicu, nego sve što mi pričamo da to neko samo slušaju može da vizualizuje. Tako se to lepo ispretpletalo. Onda sam vrlo brzo počeo da – čim sam došao da studiram, ja samo jednu godinu tokom svojih studija nisam radio. Odmah sam se zaposlio u jednoj firmi koja se bavila lekovitim biljkama i aromaterapijom. I to je bilo neverovatno dragoceno iskustvo za mene, jer aromaterapija zapravo metoda lečenja, terapeutska metoda koja koristi etarska ulja – esencijalna ulja. To je, dakle, neki, hajde da kažemo, advanced level fitoterapije, jer se koriste samo te koncentrovane smeše supstanci raznih, ugoljovodika uglavnom, koji postoje u svakoj mirisnoj biljci. Ali, to je vrlo skup hobi. I sad neka od tih ulja koja sam ja dobio na korišćenje koštaju 2.000 evra litar, 7.000, 10.000 evra. Tako neke cifre, koje sad jedan dečko od 21 godinu seo – to se zove orgulje u aromaterapiji, pošto su tako složene donje note, srednje note. I ti zapravo imaš kolekciju od 80 vrsta različitih ulja, koja ti je neko da se igraš. To je, zapravo, bilo jedno korisno iskustvo. I bilo je korisno iskustvo, jer sam se odmah upoznao i sa prodajom, ali to nekom malo drugačijem nivou, kreiranju proizvoda. Ja sam, inače, dotad godinama prodavao čajeve na pijaci. To je još dragocenije iskustvo u mom životu, koje je užasno utešno za mene. Ja to stalno govorim, jer pošto znam da prodajem na pijaci, ništa me ne može… Kako da ti kažem, gubiš posao – dobro. Neću biti gladan nikad, možda ću jesti krompir, leb i džem, ali znam da odem, naberem, pa ću da prodam. Bukvalno tako. I to je jedna stvar koja ti daje mogućnost da zauzmeš jedan stav u životu, da niko ne može da se ponaša prema tebi beskrupolozno, moberski, itd. Mislim, može. To se nekako dogodi svima, ali ovo je utešno da zapravo ti imaš zanat u rukama.

Ivan Minić: Imaš neki backup.

Momčilo Antonijević: Tako je. I onda je bilo zanimljivo kreiranje i pravljenje proizvoda, komunikacija sa ljudima, itd. Tu sam se upoznao i ušao u svet kozmetičke industrije. Baš u smislu pravljenja kozmetičkih proizvoda. Tako je to bilo vrlo interesantno iskustvo. I nekako vrlo često u mom životu se prepliću te dve stvari, biljke i novinarstvo. I onda u jednom trenutku jedna ima primat, u drugom trenutku druga ima primat. Obe uvek funkcionišu kao nezavisne, vrlo često se i prepliću. Ali, sad mislim da je došao trenutak ove godine da se vratimna biljke za primarnog novinarstva i bavljanja medijima i društvenim mrežama. Sad će prvenstveno mislim da ćemo ući u neku proizvodnu fazu. Pošto svi pitaju kad ću, kad će – biće uskoro.

Ivan Minić: I ja sam te pitao.

Momčilo Antonijević: Da, biće uskoro. Ove godine će sigurno da bude. Hoću da se bavim proizvodima od lekovih biljaka na jedan do sada neviđeni način u Srbiji. Objasniću i koji, iako su nas to na fakultetu naučili da nikada o svojim idejama ne pričamo baš javno, ali retko ko bi mogao da ponovi ovo, ovo što ću sad da uradim. 🙂 Ja hoću da pravim sve od potpuno svežih biljaka koje sam ubrao na ekološki potpuno čistim prostorima i da napravim na licu mesta tinkturu ili čaj ili da osušim, destilujem biljku i da to ovekovečim na svom Youtube kanalu, da to neko može da vidi. Prosto, mislim da će proizvodi biti koncipirani tako da koliko ih ima, toliko će ih imati.

Ivan Minić: Limited edition.

Momčilo Antonijević: Limited edition, tako je. To je, što bi rekli mladi, high-end proizvod. 🙂 Šalim se, naravno, ali prosto da ljudi vide i ima razlike zaista u tome i zahteva – na početku će biti tako, to će morati da budu male serije, ali ja mislim da je jako važno taj odnos sa prirodom koji ja oduvek imam. Jer ja se bukvalno svakoj biljci koju uberem izvinim. Jer smatram da zaista – to možda nekome deluje kao grljenje drveća i mambo-džambo, ali prosto da i ne ulazim to, možda nema nikakve osnove u tome, ali ja se prosto dovedem u jedno meditativno, mirno stanje i nekako imam utisak da komuniciram sa prirodom. Mislim da biljke mnogo više razumeju šta se dešava u svetu oko njih, nego što mi možemo da prepostavimo. Ima ta čuvena knjiga, Tajni život biljaka, koju toplo preporučujem svima koji ovo gledaju, iako vas biljke interesuju ili ne interesuju. Tako da vi zapravo shvatite da se biljke i kreću i komuniciraju međusobno i da postoji šumski internet. To se zove mikoriza stručno, ali biljke komuniciraju međusobno mrežom gljiva koje se nalaze u šumi, koja zapravo bi bila neka mreža u pravom smislu. Tako da je to vrlo interesantno i mi nekako antropocentrično posmatramo na živi svet i uvek su nam životinje nešto nam žao. Jao, vidi, trči malo lano, itd, ali šargarepe nam nešto nikad nije žao, niti drveta, kad treba da se seče. Daleko od toga, da neko misli da ne volim lane, nego prosto mi gledamo to, jer nam je lakše da se identifikujemo sa životinjama.

Ivan Minić: Ima oči.

Momčilo Antonijević: Ima oči, to. Ne jedem sve što ima… Šta to sad znači? Da ne ulazimo u detalje, ali prosto nekako uvek želim da istaknem i to da nekako moramo malo više i biljke da cenimo. Ne smeju one biti podcenjene i one igraju jako važnu ulogu u našim životima, pa bih ja voleo da se taj odnos, moj prema prirodi, preslika na neki način na proizvode. A, voleo bih i da se preslika i na odnos sa ljudi sa kojima radim. Pošto sam ja zamislio da veliki toga bude pravljeno specijalno za nekoga. Odnosno, to se zove holistički pristup, da vi zapravo ne lečite. Neću tu koristim tu reč, ali hajde da ovog puta iskoristim. Vi ne lečite bolest nego čoveka. Vi zapravo sa nekim razgovarate i nekome uz pomoć biljaka pomažete da se on sam izbori sa tim. A, prvenstveno mu pomažete, to bi bar trebalo da bude tako, da ostane zdrav. Znači, da postane zdrav ako je bolestan, ali i da ostane zdrav. I uvek je preventiva nešto što uvek potenciram da treba na tome prvenstveno raditi, posebno kad su biljke u pitanju. Jer mi zaista ukoliko to uvedemo u neku dnevnu rutinu svoju, da pijemo dva puta dnevno čaj, a ne samo kad smo bolesni ili kad nam je ladno, mi možemo drastičnu promenu da napravimo za godinu dana. To deluje kao nešto minimalno, ništa. To koristimo etersko ulje u isparivaču svaki dan u našem prostoru umesto onog veštačkog, sintetičkog difuzera, koji ima neki miris na jelkicu iz kola, vi na taj način pospešujete kvalitet svog života. Ne samo što vam lepo miriše, nego vi dezinfikujete sa tri kapi eterskog ulja eukaliptusa prostoriju od 30 kvadrata – u njoj više nema stafilokoka. Znači, prvo to. Onda se jonizuje vazduh. Sad je to jako popularno, ozonizacija i jonizacija. Stvara se velika koncentracija negativnih jona u vazduhu, koji su korisni zapravo. I vi možete da stvorite, da rekonstruišete situaciju u šumi posle kiše ili pored nekog velikog vodopada, gde velika koncetracija negativnih jona. Lakše spavate kada stavite nekoliko kapi lavande ili matičnjaka. Matičnjak je skup, to samo dobrostojeći mogu da ga stave u difuzer. Šalim se, naravno. U stvari, ne šalim se. Jeste skup, ali prosto je vrlo koristan. I možda nije loše da se odreknemo nečeg drugog zarad ulja matičnjaka. Vi na taj način ćete da bolje spavate. Jer lavanda vam direktno utiče na to da prestaju veze među sinapsama, tako što udišete. I ona je idelna, recimo, za situacije za one ljude koji legnu da spavaju i ne mogu da prestanu da misle o nekim problemima, o danu. 

Ivan Minić: Dobro. 🙂

Momčilo Antonijević: Tako da pamtite ovo dobro. To su sve neke male i jednostavne stvari. Vi pijete propolis, recimo, preventivno. Bio sam na jednom fantastičnom predavanja, gde je naš najveći stručnjak za propolis, inače, profesor Petar, koji je profesor na Hemijskom fakultetu, koji je pričao o tome da je to zapravo jedna divna preventivna stvar. Kad se razbolite, to nema nekog specijalnog efekta, ali zahvaljujući tim bioflavonoidima koje propolis sadrži vi možete na jednom visokom nivou da budete sigurni da ste sačuvali svoje zdravlje, da ćete biti zdravi i otporni. Tako da su to sve neke male stvari koje relativno jednostavno možemo da uvedemo. Sad će da krene sezona sremuša. Odmah iskoristite, čim ga uhvatite i jedete svaki dan sremuš, i očistite krvne sudove za mesec dana. Ukoliko niste u vezi, to možete da ostavite to čišćenje krvnih sudova za neku drugu godinu, jer ćete intezivno mirisati na beli luk. 🙂 Ali, ukoliko nađete nekog kome to nije problem utoliko bolje. Šalim se, naravno, malo. Ali, generalno korišćenje divljih biljaka i samoniklih biljaka je nešto što je jako važno i što bi trebalo da se vrati u naše živote.

Ivan Minić: Pričaćemo još o tome zato što generalno gomila informacija koju si ti u prethodnom periodu što pisao, što snimao i o njima pričao je beskrajno vredna. Ja sam igrajući se tako, gledajući neke od tvojih klipova pre možda godinu dana, možda godinu i po, iako ne volim da pijem čaj zato što ne volim da pijem ništa što je toplo…

Momčilo Antonijević: Ali, možeš da piješ hladno, ostaviš da se ohladi.

Ivan Minić: Krenuo sam da pravim svoj ledeni čaj. Tako što sam kupio, što kažu, nije sveža, ona je i dalje sušena, ali ne nanu u kesicama nego nanu ovako i krenuo da pravim svoj čaj sa još par nekih kombinacija biljaka koje si tamo pomiljao. Imamo i dalje punu jednu činiju tih pakovanih čajeva. I to je stvarno bilo jedno sjajno iskustvo, jer neverovatno je. Sam taj momenat kad ti otvoriš to i taj miris koji je prelep, koji te zapljusne. Možeš ti da postigneš sličan miris i kroz sintetičke pojačivače, ali nije to to.

Zašto veliko “ne” čajevima u kesicima?

Momčilo Antonijević: Ali, ne možeš delovanje da postigneš zato što ne možeš ti mentola, ako pričamo o nani, da nadoknadiš etarska ulja nane, jer ono primarno sadrži 79 do 82% mentola, ali sadrži još 82 druge supstance. Dakle, onih 20% čini zapravo razliku. Jeste to najsličnije i čak nekom neiskusnom može da prođe, ali i tih 80 i nešto ima svoje delovanje. A, posebno što deluju silogisticki. To je jedna posebna i disciplina i nauka kako se to koristi i šta se sa tim radi. Vrlo retko je važno da čaj bude topao. To je važno kada pijete čajeve od zove ili lipe, koji treba da se pije što toplije može. Znači, vrlo, vrlo. I oni služe za preznojavanje. Vi kada ste prehlađeni, imate temperaturu tako visoku, popijete to i vi se posle toga preznojite i bude vam lakše – spadne temperature. To su prosto čajevi koji se piju topli. U većini slučajeva, to može da bude potpuno hladan čaj. Za neke je obavezno da bude hladan, kao što je, recimo, beli slez, jer se sprema isključivo hladnim postupkom. Dakle, kašičica belog sleza se prelije hladnom vodom, ostavi se da stoji od sat vremena do cele noći može da stoji. Od toga dobijete različitu koncentraciju biljne sluzi u tom čaju. I onda ako stoji celu noć, dobijate gustu, jednu viskoznu tečnost, koju pomešate sa medom i dobijete sirup od belog sleza. A, ukoliko ga ostavite sat vremena, to je jedan čaj koji ima prilično jedan neutralan ukus. Malo osećate bilo kakav ukus, a vi u njega možete da dodate malo sirupa od divlje kupine, borovnice, maline. Date to detetu da popije i onda će da se smiri taj suvi, nadražaljni kašalj. Vi možete da dodate malo meda u to, dobijate jednu vrlu ukusnu supstancu. Oni koji, recimo, voleo topao čaj, a ne vole hladan čaj, oni kada ga procede mogu da ga zagreju blago. Neće ništa da se desi. Ali, on ne sme da se greje, jer se na taj način ispušta velika količina skroba iz njega i onda dobijate lepak za tapete, što ima i recept. Baviću se pravljenjem lepka za tapete uskoro, pošto sam, inače, fabrao vunene čarape kurkumom. Radio sam đubrivo od koprive. I onda svoje sredstvo za poliranje srebrnog escajg od rastavića. Tako da sam razne stvari radio i isprobavao. Tako da sledeća stvar je lepak za tapete i prelazim u molere. Ali, sa biljkama može svašta. I generalno je to super stvar. Planiram ozbiljno da napravim jednu radionicu koja će saviti prirodnim farbanjem, bojama. To je užasno intrigantna i zanimljiva tema. Postoje ljudi koji se ovde time bave. I generalno to je tradicija u našem narodu. Nekad se samo tako radilo. Ceo deo Zlatibora i manastir se zove Rujno zahvaljući biljci ruj koja se koristila prvenstveno za farbanje vune u crvenu. Rujnu boju, je li, koja je zapravo slovenska reč. Tako da sa biljkama može svašta da se radi i nikad nije dosadno, koliko god to izgledalo ovako nekome kao neka penzionerska zanimacija. Meni se ljudi uvek smeju kad ja kažem za sebe da sam narodni travar, jer onda zamišljaju deda Jovu sa Romanije, nekog od 92 godine, ali, eto, mora malo da se redefiniše i to narodni travar. Nismo svi fitoterapeuti. Da, mora malo da se redefiniše reč seljak. I ove čajeve koje planiram da pravim, to će biti seljački čajevi. Jer reč seljak je divna u svom izvornom značaju. Reč seljačina možda ima neku drugu konotaciju, ali mislim da je to više kulovčina nego seljačina. Ali, generalno, sad se malo šalimo, ali moramo da nekako objasnimo mladima i da objasnimo svim ljudima da ne koriste neke reči u pežorativnom značenju. I prosto to će biti moja misija ove godine, da pomognem tim ljudima koji žive na selu i bave se uzgajanjem ili branjem lekovitog bilja. Jer njihov položaj je izuzetno, izuzetno težak i strašan. Ja bih voleo njih da edukujem, ali i voleo bih i da pomognem na neki konkretan način. Ja sam bio jako tužan i besan kad sam shvatio da neko za kilogram suve majčine dušice, koju je ubrao – znači, on mora nabre jedno dva kilograma sveže. Ne znam da li ljudi znaju koji ovo gledaju kako izgleda majčina dušica. To jedna teeny-tiny mala biljčica koja raste u zemlji, blizu zemlje, koji vi tako sategi tako morate vrlo pažljivo da berete ili seckate. Recimo, tu stalno zmije, ti si savijen kompletno, po suncu se to bere. To je jedan jako težak posao. Treba vam nekoliko sati iskusnom beraču koji zna gde treba da ide, a tek oni koji idu da traže to – njima treba mnogo duže da nabrali to nešto što košta 120 dinara.

Ivan Minić: U otkupu.

Momčilo Antonijević: U otkupu, jeste. Košta 18 puta skuplje kad ga ti ili ja hoćemo da ga kupimo u nekoj radnji zdrave hrane ili apoteci. I nekako nije fer 1.800% da ta cena poraste. To ne može baš nešto tako. I onda sam ja odlučio da to ću ja da menjam. Pa sad, kako da ti kažem, možda uspem, možda ne uspem, ali ja ću da probam. I kada sam to podelio sa ljudima koji me prate na društvenim mrežama – ja se ježim od Facebook peticija. Znaš, neko sedi i klikće i misli… To mi je uvek nešto jeste li glupi. Ne znam, možda to i funkcioniše, nego meni to deluje da je to potpuno uzaludna stvar od koje se samo ti osećaš dobro, a zapravo se ništa ne desi. I tako deluješ kao neko ko se bavi važnim stvarima.

Ivan Minić: Aktivizmom.

Momčilo Antonijević: Aktivizmom, jeste. Ja sam odmah rekao: Ovo mora da ima neki konkretan epilog. Sad nešto moramo da radimo. Ja sam odlučio da pomognem jednoj maloj zemljoradničkoj zadruzi iz Grezne. To vam je na istoku samom Srbije. Koji je okupio mlade neke ljude koji se bave gajenjem lekovitog bilja i oni imaju plantažu matičnjaka. I oni sad prave ta svoja ulja, destiluju, i hajde da im pomognem. Oni rade to dve-tri godine. Sad treba to da se zavrti, ti treba da kupiš mehanizaciju. To sve traje. Ali, na stranu što te svi na selu gledaju kao idiota, kao šta ti to gajiš, to nije kukuruz i tako, od koga se zarađuje 12 puta više, da to napomenemo. Ali, tako si sa sredinom suočen, treba i vreme da ti na tome istraješ, da to neko veruje. I onda sam ja rekao: Hajde da pomognemo zemljoradničkoj zadruzi Meli, da im damo pare, da skupimo pare da oni naprave nalepnice i kutije. I vi koji budete hteli piše njima. Kupite to jedno ulje, ja vam kažem da je stvarno dobro. Ja imam jedno, dobro vam je ovo. Hajde da to pomognemo nekako. To je bilo neverovatno. Više od 50-60 ljudi se javilo i bilo spremno da da oko 5.000 dinara. Inače, skupila su se neka finansijska sredstva, ali meni je najfascinantnije bilo što mi se javila profesorka sa Pravnog fakulteta, koja je rekla: Mi smo radila istraživanja sa studentima našim i studentima FON-a o organskoj proizvodnji. Kako to može sad sertifikovanje alternativno proizvoda. Hajde da pomognemo na taj način. Ja ustupam to da pročitate. To će biti interesantno nekome. Onda se jave moji prijatelji, koji kažu: Ja ću da pišem. Je li treba nešto? Ja ću da komponujem pesmu, ako vam ikad treba neka muzika. Jave se neki nepoznati ljudi i to mi je posebno dirljivo: Ja ću da kopam. Gde treba da dođem ako nešto treba da pomognem? I ta vrsta neka, kako da kažem, solidarnosti zapravo je mene posebno ganula i nekako mi dala odgovornost da sad se mora istrajati na tom putu. I u toj priči sam našao i upoznao ljude koji se na pravi i dobar način bave svim ovim. Ja mislim da tu nema mesta, kako da kažem, konkurenciju. Mi radimo na malom nivou da konkurencije zapravo ni nema. Ali, naravno, to je bilo fascinantno, u Srbiji postoje ljudi koji zarađuju ozbiljan novac od gajenja lekovitog bilja. I svaka im čast na tome, da se pošteno razumemo. Postoje ljudi koji imaju pod lekovitim biljem 350 hektara, 600 hektara.

Ivan Minić: Mašala.

Momčilo Antonijević: I pošto su oni pametni ljudi, oni kompletno od toga prave proizvod koji se izvozi. I njima srpsko tržište nije uopšte interesantno. Ja bih voleo da nekako sve te ljude upoznam. Oni svi hoće, oni samo neće sa budalama da diskutuju, poštujemo, naravno. Ali, posle kad vide da je nešto dobra inicijativa, nema sad tu neke sremljivosti što ti jesi. Nego hoćemo svi da pomognemo, svima će nam biti bolje. I prosto svaka industrija koja dobra radi, po mom mišljenju, tu ljudi moraju imati neki konsenzus kako se sad nešto radi, kako se postavlja. Ti sad to znaš po svom podkastu. Mislim da je tebi lično drago da postoji nekoliko dobrih podkasta. Šta treba, ne, samo je moj dobar. To ništa ne znači. Mora da se ta kultura zapravo širi i na taj način će svima da bude bolje.

Ivan Minić: Vidi, ja sam prvo beskrajno zahvalan tvom kumu što je uopšte podkast uveo u mejnstrim kod nas. Jer pre njega realno mi smo bili čudaci koji to slušamo. Imali su ljudi koji gledaju to na Youtubeu, pošto to jeste ljudima negde bilo bliže, ali to audio konzumiranje podkasta gotovo da nije postojalo. Sad je to već nešto što je prilično zastupljeno u toj zajednici. E sad, ja moram da te vratim 28 godina unazad.

Momčilo Antonijević: Dobro.

Ivan Minić: Zato što si ti rekao kad si počeo, ali nisi rekao kako si počeo. Nisi si rekao ni zašto si počeo. Šta te je to…

Zašto je počeo da se bavi lekovitim biljem?

Momčilo Antonijević: Zašto sam počeo, to pitanje se meni stalno postavlja. Nemam pravi odgovor na to, jer ja zaista mislim, sad će delovati kao stvarno neki new ager, mada sam ja magistrirao na new ageu, na teoriji kulture i uopšte na novim religiozim zajednicima, pristupima, ali ja zaista verujem da su biljke mene odabrale, a ne ja njih. Jer nekako nemam racionalno objašnjenje kako se to desilo, kako se ta ljubav otkrila. Nisam ja sad svesno došao, ali se prosto nekako dogodilo. Mi imamo kuću na Zlatiboru u kojoj smo odrasli svakog leta. I Zlatibor je izgledao drugačije pre 20 godina.

Ivan Minić: Sećam se.

Momčilo Antonijević: Da ne načinjemo tu bolnu temu zato što bih se iznervirao, a ne bih voleo. Dobro, bilo je to na obodu, odmah pored naše kuće je bila jedna ogromna šuma. Ima i danas, ali sve je manja. Jedna velika šuma i tako mi smo stalno išli kroz tu šumu. Dole imaju neki potoci, pa onda ideš na neku livadu. To je vrlo interesantno bilo. Ima puno lekovitih biljaka. I generalno u zapadnoj Srbiji znaju puno o lekovitim biljkama. Meni je bilo neverovatno da neko kupi koprivu. Kao, što ne nabereš. Brezov list, jesi li debilan, eno ti breza. I onda kad shvatiš da ljudi koji žive u gradu prvo i da znaju koja je to biljka, ne mogu da je uberu, jer nemaju gde da je uberu, jer to nije čista sredina ili je nema dovoljno, itd. Mada je i to upitna stvar. Ja mislim da je aerozagađenje manje važne, zagađenja vode i zemljišta, ako pričamo o biljkama, jer biljke imaju svoj način kako se izlaze na kraj.

Ivan Minić: Filtriraju.

Momčilo Antonijević: Ali, da to stavim po strani, to dešava se sve 1993. godine u vreme one hiperinflacije. Ja sam video tu ispred hotela Palisad na Zlatiboru neke žene prodaju te biljke. Ja tako gledam i kažem: Što ja to ne bih nabrao, sušio? To sve znamo. I stvarno znamo. Znamo hajdučku travu, bokvicu, katarion. To svuda raste oko nas i to svuda ima. I sednem ja tako, napravim spisak šta bih ja to mogao što znam da uberem, nekih 15-20 biljaka, ne mogu sad tačno da se setim. Ali, pošto mi imamo kući, imali smo i imam je ja i dan-danas, knjigu Jovana Tucakova, Lečenje biljom, iz 74. je izdanje. Pošto sam ja štreber, ja sam dobar đak, ja sam seo, pa to pročitao sve. Za šta ti je to? -Pa, to ti je za stomak, ne može to baš tako. I onda sam ja sve to lepo pročitao, naučio, seo. Baba mi je dala – znaš one jastučiće što se stavljaju na stolicu – ja na zemlji sedim, sa stolnjakom jednim i rasprosto tu te biljčice i tako je zanimljivo to vrlo bilo. Ljudi te tako gledaju čudno, mnogo čudnije nego da neko 92. godine sedi nego neko od 13. I priđe sad neka žena, pita me šta je to, ja kažem. I kaže: Šta se to koristi? Ja krenem redom, jedna, dva, tri, četiri, do petnaest i za svaku objasnim. Sadrži hipericin, kantarion koji mu daje crvenu boju, vidite ovom ulje, zahvaljući kome je to dobro za posekotine i opekotine. Može da se pije, pa je onda za čir na želucu. Tako ja sve pričam o tim taninima, heterozidima, i tako. A, pošto sam fokusiran da ne bih nešto pogrešio, ja sad tako gledam u to ispred sebe, završim i samo pogledam – 30 ljudi stoji ispred mene koji slušaju tu propoved. Šalim se, naravno. 🙂 I ta žena kaže meni: Dobro, spakuj mi to sve. Ja sad tako gledam i kažem: Niste pitali koliko košta. -Jao, izvini. Koliko košta? I ja sad računam, 30 feninga, 20 feninga. Četiri i po marke košta. I da ona meni pet, kaže: To je sad sve u redu. Ja sam to sve spakovao, ali to se desilo jako brzo. Pošto sam tu sad sišao, meni treba jedno, tipa, 20 minuta, pola sata da dođem do tog mesta, pa sam ja tu sedeo možda 15 minuta, ispričao možda za 15 minuta, i prodao i popeo se kući. Pošto je kuća na livadi nekoj, koja sad više nije livada nego šestospratna zgrada, tu sedi moja mama koja me vidi da idem i mašem tom korpom – imam korpu u koju sam sve to spakovao. I kaže ona: Razmišljam, nemoguće – neko ti je oteo to. Pošto je to vreme skidanja patika i to. Bukvalno je to tako bilo. Međutim, ja preposan: Kakav crno oteo! Sve se prodalo! Ovo je jako interesantno za ljude koji su mladi, pa gledaju tvoj podkast, koji su se rodili od 93. pa na ovamo. Oni uopšte ne mogu da pojme da sam ja došao, seo, i moja babina penzija. To vam je sad 40.000 dinara ili 30. Nije ni važno, penzije su bedne. Ali, generalno, za jednu takvu akciju…

Ivan Minić: Za jednu turu. 🙂

Momčilo Antonijević: Tako je, nije loše uopšte. Za jednodnevnu, da kažem jednosatnu aktivnost. Nije, naravno, jednosatna – iza svakog posla stoje sati i sati i dani i dani učenja, itd. Ali tako je meni bilo jako interesantno, da imaš prvo svoj novac, pa radiš. Ja sam se uvek ložio da si odrastao, ja sam stariji brat. Imam mlađeg brata, on je uvek mali, a ja sam uvek… I to je tako krenulo i bilo je vrlo zanimljivo. Meni je pomoglo, nekako mi je bilo interesantno, iako je bilo malo izazovno. Jer opet sam ja u pubertetu, sad ti sediš tu, nešto prodaješ na ulici, kako da kažem, nije to kul baš. E pa, postalo kul! Da, to sam ja potpuno prepravio. Onda sam u jednom trenutku prešao da radim na pijacu. To je avanzovanje, ali ne morate da bežite od komunalne policije. Ja imam užasnu empatiju prema ljudima koji prodaju stvari ispred pijaca, na ulicama. Ne bi trebalo to tu da bude, ali niko to ne radi zato što voli, da se razumemo. Ali, jako je to bilo zanimljivo zato što kad sam prešao na pijacu, tu sad imaš stalne tezge na Zlatiboru.

Ivan Minić: Zlatiborsku pijacu.

Momčilo Antonijević: Zlatiborsku, da. Ali, to su ljudi koji tu rade svaki dan, tera voće, pere voće, svoje donosi.

Ivan Minić: Pršuta i kajmak.

Momčilo Antonijević: Tako je! A, meni je, ja se sećam, tad sam možda imao 17-18 godina, pošto ima puno ljudi i onda ima zatišje. Svi odu da ručaju negde od dva do pet, od tri do pet. I onda posle pet ponovo ljudi idu popodne. Ja sad tu sedim i u tom periodu od dva do pet nema nikoga. Ja sad tu ponesem knjigu da čitam, a čitam Čarobni breg Tomasa Mana. Ovako debelu knjigu od 700 strana. I oni sad prolaze pored mene i bukvalno nepodeljeno, ovako: Samo uči! Samo uči, majstore! Ja ne mogu njima da objašnjavam. Prvo sam im rekao: Ma ne… Posle razmišljam: Pusti. To mi je uvek bilo fascinantno da zapravo ti ljudi imaju najveće poverenje u obrazovanju.

Ivan Minić: To, to, rimsko pravo. 🙂

Momčilo Antonijević: Tako je, da! I onda je to njima stvarno super stvar. Pisao sam prošle ili pretprošle godine tekst za Noizz na osnovu jednog vrlo zanimljivog istraživanja o čistačicama, da zapravo čistačice mnogo više veruju u obrazovanje nego političari. Jer njihova deca proporcionalno – imaju više fakultetski obrazovane dece među decom čistačica nego među decom političari, jer oni misle uopšte nije važno, što oni, što njihova deca, itd. Nadam se da će se uveriti da je važno. I uopšte odnos ljudima prema tim nekim profesijama koje su, nažalost, marginalizovane na neki način je zaista bezvezan, ali generalno, hoću da kažem, da ti ljudi koji zaista najnapornije rade fizički oni najviše veruju u obrazovanje.

Ivan Minić: Taj momenat kad ti krećeš da se obrazuješ, da učiš o tome, da čitaš sve te neke zanimljive stvari – pričamo o periodu još uvek nasleđa bivše zemlje u kojoj je stvarno imalo svašta, koja izdavačka delatnost bila veoma ozbiljna. Ja imam kući biblioteku koja je ostala od roditelja, gde stvarno možeš narednih 200 godina da čitaš i da te bude beskrajno zanimljivo. Sad to više nije tako. Još uvek mogu da se pronađu te neke stare knjige, ali ti ulaziš u tu priču u nekom periodu kad je to sve prilično sveže i dostupno, itd. Pomenuo si knjigu od koje si krenuo, kako si se usavršavao dalje? Prosto, kompleksna je stvar. Jedno nabrati, osušiti, u principu to relativno brzo naučiš, ali sve ono ostalo što su neki dalji proizvodi, prerade i svega ostalog, a i istraživanje onoga što izlazi iz okvira te jedne knjige je nešto u principu ni tad nije bilo lako doći do toga toga.

Kako se dalje usavršavao?

Momčilo Antonijević: Da. Kaže Toma Akvinski: Тimeo hominem unius libri. Plašim se čoveka koji je pročitao jednu knjigu. Ali, ja moram da kažem da ta jedna od koje sam krenuo baš jako dobra je bila i vrlo opsežna, jer ju napisao profesor koji je osnovao katedru za farmakognoziju na Farmaceutskom fakultetu i ovaj Institut Josip Pančić koji sam pomenuo. Tako da je to jedna vrlo kompleksna i dobra knjiga. Naravno, vi to možete da čitate godinama i da saznajete nove stvari. Ja sam to i čitao godinama i saznavao nove stvari. Ja, naravno, kupujem i sve drugo što se izda u Srbiji, drugo što postoji. To je čuveni Pelagićev Narodni učitelj, Kostuški izda svoju knjigu, tj. on je još pre Tucakova izdao, pa ima Sadik Sadiković, Marija Treben postoja popularna, to se objavljuje. Imaju tu i neke sitnije publikacije. Sve što je postojalo ja kupujem. I onda tačno vidim da su prepisali od ovog Tucakova, tako da je to sad sve jedan vrlo širok dijapazon bio, da vi naučite da prepoznate i da je nešto prepisano. Ali, jako dobre stvari su bile dostupne u 10 knjiga, jer su one bile recenzirane, one su bile, kako da kažem, imaju taj enciklopedijski duh. Sve su od 500 strana, 600 strana, 400 strana. To sad kada neko uđe u to, to samo može Game of Thrones da bude knjiga, pa da to bude isplativo. Mada, moram da kažem da u poslednje vreme se situacija u izdavačkoj delatnosti kod nas menja. Izdao sam jednu knjigu, sad će izaći uskoro i druga. Postoje izdavači koji počinju ozbiljno da pristupaju svom poslu. Ja sam pričao kad sam izdao prvu knjigu, kad sam tražio zapravo izdavača za prvu knjigu, jer sam je ja kompletno napisao, prelomio, dizajnerski sve uradio, lektorisao, bio gotov proizvod, jer ja sam hteo da to bude baš onako kako sam ja zamislio. I onda kad sam nudio to, ja sam, hajde da sad ne laskam sebi, ali neko ko se kretao u tim krugovima, da sam mogao da pozovem odmah četiri-pet izdavačkih kuća velikih, gde sam direktno poznavao nekoga ko bi mogao to. U jednoj velikoj izdavačkoj kući su mi rekli: Mi ne izdajemo prve knjige. -Ne razumem. -Mi ne izdajemo nikad nikom prvu knjigu. Ostao sam bez teksta, kao šta je vaš posao. Kako bismo mi znali za Sali Runi, recimo, čuvenu irsku spisateljicu, romanopisca, koja je jedna od najboljih na svetu, koja ima 29 godina i sad izdala, izašao je četiri roman je preveden, kako bismo mi uopšte saznali da niko nije hteo da njenu prvu knjigu? Kad je trebala da napiše prvu knjigu, sa 12? Ali, dobro, to se sve lepo rešilo. Našli smo finog izdavača. Sad će izdati, u pitanju su Komshe, za prvu knjigu Kako sam postao putnik i prestao da budim turista, sad će to izdati drugi izdavač, Harmonija, ali sa svima sam ostao, kako da kažem, u lepim, dobrim odnosima. Mi smo dobro sarađivali, ali sticajem okolnosti ovo je izdavačka kuća koja je specijalizovana mnogo više za ono što meni treba. I ja stvarno verujem u to da ostaneš sa neki u dobrim odnosima, nikako da se ne kvari, kako da kažem, saradnja. Ali, prosto ovi su specijalizovani za putovanja i tu vrstu literature. Putopisi nisu popularni kad ih nudite izdavačima, da to kažem onima koji možda planiraju da ga napišu. Ali, jako je značila ta podrška na početku i jako znači podrška sad ovih ljudi sa kojima izdajem ovu drugu knjigu. I mislim da je to neobično važno, jer pisac, publicista, bilo ko, ne treba da se bavi nekim stvarima. Prosto, ne treba. To sad one-man show nije dobro. Iako sam ja dao spreman materijal, onda mi je prvi izdavač dao vrlo konkretne sugestije šta treba još da se dodaje i šta još treba da uradimo i na koji način. I onda to je zaista dobilo pravi oblik posle zbog sam bio zadovoljan kada je izašao. Bilo je mnogo smešno kada je izlazilo drugo izdanje. Onda su me pitali hoćeš li nešto da menjaš, ja kažem hoću. I kaže mi izdavač: Znači, noge su mi se odsekle. Šta ćeš? Hoćeš da izbacuješ… Ja sam bukvalno jednu rečenicu imao koju sam hteo da promenim i promenio je i onda su oni bili kao: Ma, dobro. To si nam rekao kao da ćeš sad da radiš novo! Ali, bilo je vrlo zanimljivo i interesantno. Mislim da se sve više, posebno ljudi sa kojima komuniciram ulažu u prevod, u neke stvari koje su sad banalizovane. Ne rade to svi izdavači. Postoje jezivi prevodi knjiga, koju su stvarno…

Ivan Minić: Užasni.

Momčilo Antonijević: Ja stvarno mislim da bih ja bolje preveo, a uopšte ne laskam svom poznavanju. Nego to su ljudi koji ne poznaju svoj jezik prvenstveno.

Ivan Minić: Ja sam, inače, imali smo ovde prilike – bila je Milena Trobozić Garfild, koja je prevela dosta nekih velikih knjiga. I tad smo baš pričali o tome. Ja sam pričao sa nekoliko izdavača, pošto sam imao jako veliki problem sa tim da neke knjige koje ja mnogo volim, koje su polustručne, nije baš beletristika. Znači, treba da prevede neko ko poznaje materiju, koje su prevedene na užasan način. Hajde sve to, ali jednu od njih je pisao moj prijatelj. Jednostavno, ta količina nerviranja ide puta 1000 u toj situaciji. I ja pitam: Dobro, šta je razlog i to sve? -Pa, nema kvalitetnih prevodilaca, bla, bla, bla. Da bih ja dva meseca kasnije saznao, jer imam ljude koji studiraju jezike u okruženju, decu, prijatelje i to sve, da oni plaćaju, tipa, 120 dinara po strani, da uzimaju studente, da četiri različita studenta prevede jednu knjigu, oni to spoje, pa ti vidiš da frazeologija na početku i na kraju – ne koriste se isti izrazi. Ili osoba ima šizofreniju ili nešto nije OK. 🙂

Momčilo Antonijević: Tako je tužno da ti neko vrhunsko delo, to je bio slučaj sa Teom Obreht. Njen roman je proglašen za roman godine New York Timesa. Ona je, inače, iz Beograda, srpskog je porekla. I jako je interesantan taj – roman se dešava, inače, počinje 6. aprila 41. bombardovanjem Beograda i bomba je pogodila zoološki vrt i tigar slobodno šeta ulicama Beograda.

Ivan Minić: Kao u Undergroundu. 🙂

Momčilo Antonijević: Jeste. Ide radnja i u jednom trenutku onda su ljudi izašli na groblje, izneli hranu za dan mrtvih. Sad čitam šta je dan mrtvih. Ja shvatam da ona priča o Zadušnicama, gde prevodilac ne zna ništa o običaju tom koji se dešava. Ja bih nekako sve to izguglao. Jesi li rastao pod staklenim zvonom da ne znaš šta su Zadušnice? Dan kad se iznosi…

Ivan Minić: Ne razmišlja.

Momčilo Antonijević: Ili možda ni ne zna, ne znam šta je u pitanju. Ali, te knjige o lekovitom bilju i poslednjih nekoliko godina to je tako skandalozno prevedeno da je to strašno. Ne samo da je loš prevod nego je netačno.

Ivan Minić: To je jako veliki problem sa tim sofisticiranim stvarima, gde razlika u jednoj reči…

Momčilo Antonijević: A, ovo nije sofisticirano. Ti moraš da znaš da se biljka, ne znam, sladić, koja je to biljka, da ne pogrešiš kompletno. Znači, ti daš potpuno drugoj biljci – pored toga imaš latinsko ime i onda kad vidim šta su uparili, potpuno drugoj biljci pišu, druga slika. Sve pogrešno. Još jedna odlična knjiga, koja je zapravo deo istraživanja Nacionalne geografije, koji su izdali ovi Slovenci, ne znam uopšte kako je došlo do toga da to bude tako jezivo prevedeno, a zapravo je knjiga vrlo kvalitetna. Ti to vidiš i na osnovu toga što ćitaš na srpskom da oni apostrofiraju različita istraživanja, itd. Nego samo neko ne ume da prevedesa engleskog o kojoj biljci, a to je vrlo precizno pošto uvek ide uz taj engleski naizv ide latinski. Ima samo jedan latinski naziv za neku biljku i ti tu ne možeš da pogrešiš.

Ivan Minić: Naravno, u različitim krajevima se ta biljka  drugačije.

Momčilo Antonijević: Ali, tako kako ste vi napisali se nigde ne zove. To jedino. Imamo pet macinih trava: valeriana officinalis, melissa officinalis, nepeta cataria, marrubium vulgare. Četiri. Bilo koju od njih da napišeš macina trava, to je tačno. Ali, da napišeš kucina trava, to ne može, pošto to nije. Ili maslačak, pošto to je neka druga biljka, ali, dobro, nećemo da pričamo o problemima, hajde da pričamo o rešenjima. 

Ivan Minić: Taj neki period tvog, što bi rekao Galeb, formativne godine, ali taj neki period koji sledi u tvom životu kada kreće studiranje, kada kreće prvi posao, poslovi.infostud.com pitanje, šta ti je zapravo bio prvi posao?

Šta je bio prvi posao?

Momčilo Antonijević: Pa, ja moram da kažem ovo na pijaci je prvi posao od koga sam dobijao pare. A, da sam prvi put išao u neku kancelariju – i to je trajalo, godinama sam ja na letnjem raspustu to radio, to je bio kontinuitet, ljudi me već znali – ali, prvi posao je zapravo bio u jednoj firmi koja se zvala Monteko, koja se bavila destilacijom etarskih ulja. To je zapravo bio part-time job, ali svakodnevni.

Ivan Minić: Sa njima su bile te orgulje.

Momčilo Antonijević: Tako je, da! Oni su imali sluha za to da ja studiram i da moram da idem na fakultet. Naš Fakultet političkih nauka je takav da vi ne morate svakodnevno kao kad studirate Likovnu akademiju ili Medicinu ti svaki dan ideš. Ovde ne mora svaki dan. Nego ti dođeš pa vidiš. Ideš mesec dana, pa vidiš na šta ne treba nikad da ideš, jer profesor u amfiteatru u kome sedi sto ljudi neće da priča na mikrofon. I onda ti tu nema potreba da dolaziš. Nadam se to više nije tako. Posle sam radio na fakultetu mom 5 godina, to je isto divno iskustvo. Ali, mislim da su te stvari napredovale. Mada su neke i nazadovale, moram to da kažem. Ali, vrlo brzo sam počeo da radim, profesionalno da budem angažovan u redakcijama različitim. Prvo je bio časopis Viva, koji se bavio zdravljem. Ne znam da li se sećaš.

Ivan Minić: Sećam se.

Momčilo Antonijević: To je Politikino izdanje. I oni su se bavili zdravim životom na jedan lep način. I onda sam tu imao priliku da pišem o biljkama, ali i da radim neke ankete, pa intervju sa nekim. Vrlo zanimljivo i interesantno. Onda još nekoliko časopisa koji su se bavili tim zdravljem i lepotom. E, onda sam počeo da uređujem Jasmin časopis koja je izdavala Jasmin parfemerija. To je bilo vrlo korisno iskustvo, da se tu naučiš kako se nešto pravi. A, posebno je zanimljivo pošto je to bio retail magazin koji se besplatno deli i koji ima veliki udeo onoga što se danas zove native. Ja sam se bavio nativeom pre nativea. Jer vi imate svoje oglašivače od kojih se finansirate i imate proizvode koje morate da pravite, tekst koji deluje kao novinarski, a zapravo nije novinarski. To je super stvar bila, jer sam odmah imao direktnu komunikaciju sa brend menadžerima, sa ljudima koji se bave marketingom, koji ti daju potpuno drugi input o tome kako bi novina trebala da izgleda. A, verujte, recimo, kad uzmeš te novine Vogue, to je najviše to. To sad što si ti talentovan da pišeš, to je super, baš lepo, ali to uopšte na kraju dana nije presudno. I treba da bude neko ko to divno piše, ali ima neko ko to sad ume da napravi.

Ivan Minić: Da spakuje.

Momčilo Antonijević: Da to izgleda kako izgleda. Inače, u novinarstvu ima nekoliko talenata. Jedan od njih je da lepo pišete neku temu. Jedan od njih da umete da nađete sagovornika. Jedan da nagovorite sagovornika da razgovora sa vama. To je potpuno treći talenat. Pa, onda da dođete u situaciju da znate šta da pitate tog čoveka. Pošto ima slučajeva čuvanih naših novinara koji dođu do najneverovatnijih ljudi na svetu i onda svaki put neko im kaže u intervju: Ja nisam prava osoba da vam odgovorim na pitanje. Tako da je to posebno. Ali, da pravite novine, to je sad posebna stvar, i koordinacija, organizacija sa dizajnerima, sa ljudima koji se bave lekturom, sa ljudima koji se bave fotografijom, sa produkcionim timom, itd. I to je vrlo zanimljivo i interesantno iskustvo za mene bilo.

Ivan Minić: Znaš šta je meni tu fascinantno? S jedne strane, ti si deo bio velikog sistema kakva je Politika. To sigurno nosi sa sobom neke vau stvari zato što prosto bilo je svašta u tom periodu se izdavalo, ali Politika je uvek bila Politika i Politikina izdanja su uvek bila Politikina izdanja. A, sa druge strane, imaš tu situaciju da radiš za brend, odnosno za kompaniju, radiš interni newsletter štampani…

Momčilo Antonijević: Ne, ne. To nije to. To je potpuno druga vrsta časopisa koji se deli ljudima. Znači, to nije interna komunikacija sa zaposlenima.

Ivan Minić: OK, OK, interno – u objektu je prisutna. I to je onaj momenat, što se dešavalo par puta, iako se dešava jako retko, jer kvalitet toga najčešće bude groblje, ali kad napraviš nešto tako, što je za internu upotrebu u smislu za promociju internih stvari, faktički kao katalog, samo malo bolji, i kad ih vidiš da ih nema više. 

Momčilo Antonijević: A, da je izašlo u 40.000 primeraka.

Ivan Minić: Da je toliko dobro da neko to zapravo uzme, pogleda i odnese sa sobom. Sad šta će biti sa tim, nije važno, ali to će iz jedne ruke otići u pet ruku. 

Momčilo Antonijević: U 3,6. Tačno sad ima formalu kako se to računa, ozbiljno to kažem, koliko jedan broj uzeti ili kupljeni, nije kupljeno, on se deli, ali ima tačno formula kako se to računa, do koliko ljude je to došlo. Ako smo se poredili sa nekim drugim, recimo, licencnim izdanjima, to je u odnosu na štampani tiraž bio tri-četiri puta veći tiraž, a tek od to prodati. To je posebna stvar. To se falsifikuje u Srbiji dan-danas, ali nije na kraju ni važno, jer vi dobijete potvrdu od nekog internacionalnog brenda, koji vam, recimo, dozvoli da ide njegov oglas. Mora da dozvoli da ide njegov oglas. Plate oni to sve, ali kompanija…

Ivan Minić: Moraju da odobre.

Momčilo Antonijević: Mora da te licencira. I postoje u tom trenutku samo tri časopisa retail na svetu kojima je to dozvoljeno. Jedan je u Japanu, jedan je u Njujorku, i mi smo treći. I ti sad ne možeš guraš. Ne, sedi neka Violeta u Parizu, odnosno na obodu, bliže Versaju, čita to, gleda i ona ti odobrava sve to. Oni se ne igraju sa tobom reputacijom, nego mistifikuju sebe do beskrajnih granica. I onda to je zapravo ono zbog čega je to skupo i luksuzno, itd. I tu nema, kako da kažem, igre i šale. Ali, onda sam, iako je ovo bilo meni zanimljivo, onda sam počeo da radim u medijima koje zapravo ja volim da čitam. To je sad posebno interesantno bilo. Prvi od njih je bio časopis Vodič za život, koji je bio jedno fascinantno dobro delo, koje je okupilo vrlo, vrlo raznolike senzibilitete, ljude, kojima je jedino bilo zajedničko to što su beskrajno talentovani svi. I drugačijeg toga, drugačijeg pristupa, levičari, desničari. Znači, sve to tako nekako šareno.

Ivan Minić: Šareno.

Momčilo Antonijević: Ali, vrlo dobro i jedan baš kvalitetan časopis. Nažalost, on više ne postoji. A, onda je krenuo VICE, onda posle toga Noizz. Onda imate priliku da radite u nekim medijima koji su zapravo svetske licence i koji imaju tačno određene i programirane i projektovane i opisane načine na koji se nešto radi, koji su dobri, a potpuno su, recimo, suprotni od onog klasičnog školskog – znači, dijamentralno sve na protiv. I onda je to bilo posebno zanimljivo iskustvo. Tako da tu sam negde imao mogućnost da pišem za nešto što zaista privatno čitam i volim. Sada trenutno ja imam svakog utorka svoju stalnu rubriku u jutarnjem programu RTS-a, na prvom kanalu. To je jako interesantno. Ja svakog utorka sam u studiju i imam jedan prilog kratki koji se pušta tom prilikom. Tu tek sam video koliko je zapravo i dalje moć televizije. Bez obzira što se mi bavimo svim ovim podkastima, Youtubeovima, portalima, itd. Posebno za ono čime se ja bavim, moć televizije je neuporediva ni sa čim. U poslednje vreme, u poslednjih par godina vrlo mnogo baš mladih ljudi je ušlo u život. To su moji prijatelji, niko ne gleda televiziju. Ali, bez obzira na to, ona i dalje vrlo moćna stvar. I generalno se uvek nerviram kad mi kažu da ne gledaju televiziju, jer mislim da tu možete da vidite i nešto što vas možda ne interesuje. I da možda čujete nekoga čije mišljenje ne delite. Možda da čujete nešto što neopravdavate, ali vi ukoliko stvarate taj bubble na društvenim mrežama, vas prosto algoritam vodi da slušate samo ono što vi želite da čujete.

Ivan Minić: I da pojačava. Samo da pojačava.

Momčilo Antonijević: Da, da to pojačava. I sužava i sužava. I zapravo nemate realnu sliku ni o čemu. Ne znate gde živite. I to je veliki problem. Ali, kako će se to rešiti i da li će se rešiti, to ćemo videti. A, sa druge strane, to je užasna cenzura. Znači, takva cenzura, kao što radi Facebook, to ne postoji ni na jednoj televiziji, odmah da vam kaže. Uključujući i onu najrigidniju, i tu promakne. Znaš za vreme RTS-a za vreme Miloševića, pa budu Otvorena vrata. To ne bi na Facebooku moglo nikad se dogodi. Ali, da, sad tu ima vrlo interesantnih tema i zavisi to od mnogo faktora, ali je prosto zanimljivo. Jer ja sad gledam na Youtubeu neki banalni video o biljci koja se zove veronika, veronica officinalis. Prosto mi žao što je nazvah razgon. Zove se na srpskom i razgon. Jer je to potencijalno seksualni sadržaj, jer je on vezuje za ženu Veroniku. Dok isčitah zbog čega je to sad.

Ivan Minić: Generalno, sve te stvari koje triggeruju nekog bota negde i on ti vrati povratnu informaciju, ti gledaš i kao: Brate…

Momčilo Antonijević: Osećaš se beskrajno nemoćno.

Ivan Minić: I šansa da dođeš do čoveka je gotovo nikakva. Hajde, u toj industriji sam 20 godina, pa i znam ponekog, pa mogu i da pitam, ali ne bih bio u koži ljudima koji nemaju nikakav kontakt za tako nešto. Jer to je bukvalno kao: Imaš samo ovih milion vrata na koje treba da pokucaš. Iza jednih se nalazi čovek. Pa, sad ti kreni redom. Ja slušam redovno tvog kuma upravo da bih proširio svoje vidike. Jer dobar deo gostiju i tema nisu nešto što je meni po defaultu interesantno.

Momčilo Antonijević: Tako je.

Ivan Minić: A, onda uhvatim da mi bude jako interesantno.

Momčilo Antonijević: Tako je.

Ivan Minić: I uhvatim nešto – to sve vreme me drži. Tako sam koncipirao i Pojačalo negde. OK, imamo mi neke primarne teme o kojima pričamo, ali povremeno i teme koje ja vidim logiku kako se naslanjaju na to, ali nisu baš linearno vezane jedan na jedan. Kao što je i ova, između ostalog. Ali, taj momenat gde ti kažeš sebi: OK, ja ovom autoru verujem. I zato što njemu verujem ja ću poslušati epizodu sa osobom koja me ekstremno nervira. Jer ako on kaže da je ta osoba OK, a ne bi je zvao da to ne misli, jer možda bi neko drugi i zvao, a Galeb je ne bi zvao, je li. Ja sednem i shvatim: Ne, ne. OK, meni osoba i dalje nervira, jer jbg, ali ona je zapravo sjajna. Samo mi se baš ne slažemo.

Momčilo Antonijević: Znaš li kako su nas učili na fakultetu? Sad obrađujemo neku temu i mi bi trebalo da imamo tu dve strane. To te tako uče, pa ti sad donosiš neki sud, pa gledalac sam zaključi. Šta, bre, zaključi sam?! To je takva budalaština, jer potpuno mislim da je to pogrešno. Ili je možda nekad bilo dobro, sad uopšte ne mislim da je dobro, jer prosto mislim da nekim ljudima ne treba davati prostor. To je moje mišljenje.

Ivan Minić: Tako je!

Momčilo Antonijević: A, nekima izuzetno treba davati. I neki izuzetni, fascinantni, sjajni ljudi nemaju nikakvu priliku nigde da se pojave. Ne zato što oni sad hoće nešto, nego niko ne prepoznaje da je neka tema, ne znam, iza astrofizike ili ekologije zanimljiva nekome. Mi sad mislimo da je samo zanimljiv rijaliti. Nije! Ima da je malo zanimljivo i nešto drugo. Ali, da je zanimljiv rijaliti, izuzetno jeste. To ne treba podcenjivati. Taj model da ti daješ mogućnost nekom neverovatnom i da samo otvaraš vrata zapravo ljudima koji su tvoja publika, da im otvoraš vrata, da vide neke neverovatne teme i upoznaju neke neverovatne ljude je super model, kao što se na njegovom primeru očigledno pokazalo. I to je super stvar. Mislim da je i on to prepoznao i da će nastaviti u tom ritmu.

Ivan Minić: I dalje postoji taj momenat da epizode koje su sa ljudima koji nisu mejnstrim prepoznati su među slabije gledanima, a neke od tih epizoda su možda i najbolje koje je snimio. Ali, dobro, vremenom doći će… I dalje kad ti vidiš da je to videlo 30.000 ljudi, nije to malo. Ali, kad uporediš da je neku drugu epizodu videlo 300-400-500-600…

Momčilo Antonijević: Sad ne pričam o njegovom podkastu, već samo prosto neki neverovatni ljudi, koji imaju da kažu nešto beskrajno zanimljivo ne umeju da pričaju javno. Ne mislim ni na koga konkretno.

Ivan Minić: Bilo je slučajeva, da.

Momčilo Antonijević: Znaš, neko priča dosadno, istom bojom glasa ili priča preopširno. Ima tremu, pa se trese.

Ivan Minić: Ili imaš momente, to sam baš pričao sa njim, imaš momente ljudi koji imaju toliko toga da kažu, ali postoji toliko toga što ne smeju da kažu.

Momčilo Antonijević: Ima i toga.

Ivan Minić: Jer prosto ne smeju. Bave se tako nekom oblasti.

Momčilo Antonijević: I onda to tako bude tuc-muc. 

Ivan Minić: Bude poluproizvod na kraju, što je šteta.

Momčilo Antonijević: Ali, bez obzira, dobro je to sve. Dobro je, jer se prosto pokazalo da može i tako. To je po mom mišljenju, jer to je novo na našoj sceni.

Ivan Minić: Mi smo svi odrasli – razlika između nas je 5 godina, nije to tolika razlika – mi smo svi odrasli na televiziji koja je primarno imala dva i po kanala, kasnije su se pojavili i privatni, ali koja je imala prostor za obrazovni program, koji je bio i ovaj licencni, prevođeni je bio – mislim, Opstanak, ja bih i dan-danas gledao Opstanak.

Momčilo Antonijević: Ne znam da li se sećaš Ivana Đurića, koji je bio predsednički kandidat na prvim izborima, ali čovek je, inače, sa Filozofskog fakultet, koji je vodio serijal o Vizantiji. Možeš da gledaš na Youtubeu ako nisi. Ja sam skoro gledao. To je tako dobra televizijska forma.

Ivan Minić: Sve to što su u tom trenutku radili, i od zabavnog programa za decu, Kockice, Ace poštara, itd, preko onih nekih raznih naučno-popularnih stvari. Ja sam pre 10-ak godina imao situaciju da dobijem nagradu neku i da mi dodeljuje jedna naša glumica, koja nije nepoznata, ali nije sad ni nešto ultra poznata. Ja ne znam ni kako se zove. Međutim, ja je vidim na sceni, dodeli mi ona nagradu, izgrlimo se. Nije bilo korona, mogli smo da se grlimo. 🙂 Izgrlimo se, ja se zahvalim i sad mi se povlačimo u backstage. I ja je pitam: Mogu li da te zagrlim opet? Ona me gleda onako čudno, kao: Ko je ovaj manijak? Ja je zagrlim i šapnem joj na uvo: Hvala ti za Atom po atom. Ona kao: Ti se toga sećaš? -Naravno da se sećam. Ja sam zavoleo hemiju i sve što sam znao iz hemije sam naučio zahvaljući tome što si vi snimali. Niti je to bilo sofisticirano snimljeno. Samo si imao neke glumce i neke ljude verovatno autorski iza toga kome je bilo stalno da ispričaju neke predivne zanimljive priče o hemiji. Tako se zaljubiš u nauku.

Momčilo Antonijević: Opada pažnja. Generalno, i to je veliki problem, posebno kod dece, a i kod odraslih ljudi. Ne znam, u jednom broju New York Timesa ti imaš više informacija nego što jedan engleski džentmen u 18. veku za ceo život pročitao. Pošto smo izloženi tom ogromnom sadržaju, drugačije je kada imaš dva i po kanala, drugačije kad imaš dvesta dvadeset pet i po. Prosto, fali taj filter. I ljude više ništa ne drži pažnju. Ali, onda dođe nešto zanimljivo što odstupa baš, pa pokaže da kad je zanimljivo onda može, da se samo ljudi izvlače na to da pažnja opada. Ali, generalno, mislim da kako se vreme menja, tako se i sadržaj i formati menjaju. I to je sasvim u redu. Ali, prosto, vi kad gledate i danas nešto što valja, to bi možda danas moglo drugačije, ali to je super, to valja. Ima nešto što mu ne možeš osporiti. 

Ivan Minić: Prošlo je 40 godina otkad su neke emisije izašle na BBC-ju, sad ih možeš naći na Youtubeu, i to je i dalje genijalno. Jer BBC – jednostavno, ne može dalje od toga. Zapostavili smo biljke, odnosno pričali smo o tvom profesionalnom usavršavanju. U tom trenutku tvoj hobi i sajt, odnosno blog, odnosno taj neki deo autorstva je i dalje živ. Koliko si ti uopšte baviš time tad i na koji način?

Momčilo Antonijević: Kada misliš?

Ivan Minić: Od 2000. i neke.

Kada hobi prerasta u posao?

Momčilo Antonijević: Pa, to je prilično redovno bilo i krenulo je nekim svojim tokom. To i danas, naravno, postoji. Posebno sajt bi trebalo malo da se redefiniše, redizajnira. To ćemo da uradimo uskoro. Ali, generalno, to postoji svo vreme i ja sam trudim da to negde i održavam. Blic ima dodatak svoj o zdravom životu, izlazi svakog utorka tu teksta, pa onda to budu tekstovi koji se dele i na mom sajtu, i to ide nekim svojim ritmom – ima ga. Prvenstveno, mislim da će ova godina biti u znaku pravljenja proizvoda koji se bave tim. I prošle godine sam uradio nešto što je jako zanimljivo, a to je da sam prvi put organizovao školu poznavanja lekotivog bilja, Biljarnica. I ona se održavala – postojale su dve forme: jedna je bila uživo, jedna je bila onlajn. Jer svako predavanje, odnosno svaki naš susret je sniman i onda sam ja kačio i slikao kao privatni link ljudima koji nisu bili u prilici da to gledaju. To sam prvenstveno i uradio zbog epidemijske situacije. To je bilo super, jer ja sma imao 28 ljudi koji su išli uživo i 32 koje su to pratili onlajn. I zaista je to bilo jedno neverovatno iskustvo. Sve se to dešavalo – imali smo predavanja sredom uveče u šest, koje se dešavalo u bašti Nove iskre u Gavrila Principa, koje zapravo ima medonosni vrt. Jedno neverovatno mesto u samom centru grada, a opet sa svim tim biljkama. I tu pošto smo imali mogućnost da sedimo tu napolju prijatno, krenuli smo u maju, pa je to trajalo do jula. I onda smo imali priliku i da tu pravimo meleme, tinkture, da govorimo o raznim biljkama, da vidimo te biljke, da ih donesemo. A, imali smo subotom nastavu u prirodi. Išli smo da pokazujemo kako te biljke zaista izgledaju. I to je stvarno bilo jedno super iskustvo. I ti ljudi koji su se prijavili su me ne mogu da kažem prijatno iznenadili, ali zaista su mi postali dragi i nekako svi su divno reagovali i dali svoj doprinos svemu tome. Uvek kada su tako velike grupe uvek bude neko ko bude problematičan. Tako da, ne, ovde je bilo sve tako divno. I sada smo ponovo organizovali, odnosno postavili tu onlajn verziju škole, koja je krenula. Sad će da bude treće predavanje u sredu. Koja, zapravo, samo postoji u onlajn varijanti, jer je vreme tako da ne možemo s biljkama. Ali, za sledeću godinu imam velike planove kako to može. Ovo je bila ta nulta, prima verzija, proto verzija zapravo. Mislim da će to da bude usavršenije, iako se ova pokazala jako dobrom. Tako da i na taj način se stvara jedna zajednica, koja je divna. Postoje još neki projekti edukativnog karaktera na kojima želim da radim i mislim da je to jako važno. I reakcije ljudi su zaista sjajne. Pored toga što hoću da se bavim obrazovanjem, svi kad me pitaju šta su planovi, ja kažem obrazovanje i turizam, onda me svi gledaju kao budalu. Ali, zapravo mislim da je to super stvar, da ti organizuješ i vodiš nekoga za vikend na neku planiranu, da može da vidi kako neka biljka izgleda, kako da je ubere, kako da je osuši. Kuvamo sad sa divljim biljkama u prirodi, itd. To je jedna super stvar. Jedan moj prijatelj koji je radio u IT kompaniji, oni su imali – to nije bio baš team building, ali više neki rad u prirodi. Oni su bili na Divčibarama. I onda posebno ti iz IT-ja vole da idu u šumu. To se pokazalo. Ima njih nekoliko koji su mi se javljali. I onda su oni bili očajni, jer su hteli da nađu nekog da im pokaže. Vide pečurke, vide… Jedva, nije bilo Boga da nađu. Nego su našli na kraju neku ženu. To nije bilo sjajno, ali prosto ima potencijala i to, ta vrsta – to i jeste neka vrsta obrazovanja, ali i turizma. I mislim da je vrlo interesantna i potpuno neiskorišćena i da ima mnogo mesta u Srbiji. To smo otkrili prošle godine i pretprošle kada smo bili prinuđeni i osuđeni na našu zemlju da vidimo da zaista ima neverovatnih, prelepih mesta u Srbiji. Sad koliko god to bilo divno, ja se uvek plašim da ćemo mi to da devastiramo.

Ivan Minić: Devastiramo.

Momčilo Antonijević: Jeste! Ali, dobro, nadam se da nećemo, ali bih voleo da prosto ljudi izađu malo više u prirodu i da nauče da mogu divno da se provedu i na planinu, da malo kampujemo, da malo vidimo kako se lovi riba u reci, kako se beru biljku, kako se pravi veštačko đubrivo od gaveza. Da odemo da vidimo neke planteže kako se destiluje ulje. Sad vi hoćete da prodestilujete svoje ulje, evo vi ste nabrali smilje, pa ćemo sad to da uradimo. To sad sve mogu da budu interesantne stvari koje postoje. Da se razumemo, to postoje sve u Francuskoj, u Italiji. To su sve modeli. Nisam ja sad izmislio toplu vodu, ali to kod nas nekako je na nekom – ili ne postoji uopšte, hajde da ne budem prestrog, ali nekom rudimentarnom nivou. Pa, sad imaju te plantaže lavande, pa influenseri dođu, pa uništili.

Ivan Minić: Dođu, pa se slikaju.

Momčilo Antonijević: Ne što se slikaju, nego što unište kompletno. To je meni zapati me. Ja mislim da je fizičko nasilje podcenjeno. Šalim se, naravno! 🙂 Zaista je to nekako tužna slika, koja ne mislim ni da je specifikum naš, da se razumemo, nego da je prosto…

Ivan Minić: Generalno, gde god ifluenseri dođu, devastiraju. To je činjenica. 🙂

Momčilo Antonijević: Tako da bih voleo da malo ljudima pokažem i prikažem šta sve divno i lepo u Srbiji može da se vidi i da se nauči i kako može da se uživa na čistom vazduhu. Ali, planiram i tu svoju proizvodnju, pa ću to nekako da sve sažmem u jedan biznis model i da radim ono što zaista, zaista duboko volim. Mada, ja ceo život radim ono što volim i beskrajno sam zahvalan na tome. U svakom poslu ima dana kad ne biste da ustanete iz kreveta, pa biste da ostanete kod kuće i tako. Ali, kao neko ko ima prilično fleksibilno radno vreme, moram da kažem da rad od kuće zahteva ozbiljnu samodisciplinu. I to ko poželi da to radi – to su sad već bili ljudi koji su radili od kuće. To je jedna na kraju teška stvar. Svi su jedna dočekali da se vrate u kancelarije. Ali, nadam se da će moja kancelarija mnogo češće biti šuma.

Ivan Minić: Ono što bih isto voleo da pitam zato što to jeste značajna stvar kada je tvoj profesionalni razvoj u pitanju i činjenica da si dostigao neku širinu koju većina ljudi koja se bavi time apsolutno nema i koja se interesuje za to – to su putovanja. Ti voliš da putuješ, taj deo smo shvatili. Napisao si i knjigu o tome. Koja su ti putovanja bila najinteresantnija i koja su ti najvrednija iskustva koja si poneo sa tih putovanja, stvari koje si naučio, stvari sa kojima si se upoznao?

Koja su najvrednija iskustva sa silnih putovanja?

Momčilo Antonijević: Najvrednija stvar koju sam naučio na putovanjima je da nit smo najbolji nit smo jedini. I to kad čovek putuje, onda to vidi. Ja moram da kažem da u toj knjizi koju sam izdao, Kako sam postao putnik i prestao da budem turista, ima jako egzotičnih mesta: Filipina, Vijetnama, Martinika, Islanda, itd. Ali, ima i Tara, ima i Golija, ima i selo Vlahovo na Svrljškim planinama. I prosto to pominjem zato što nije uopšte toliko važno gde putujete, nego duh koji imate i pristup koji imate kad negde otputujete. Ja uvek to kažem, ja nikad nisam otišao da vidim ono što treba da vidim, već sam video ono što sam video. Nemam nikad to Ajfelova kula checked, Luvr checked. Ali, ne mislim ni da je to a priori loše. Treba da odete u Luvr. Samo ja sam bio kad sam četvrti put u Parizu otišao u Muzej, jer mi je žao bilo da idem u muzej bilo koji, iako sam ja veliki ljubitelj umetnosti i klasične i antičke, itd. Bilo mi je žao kad sam sad tu sedam dana da provedem vreme u muzeju. Prosto morate da nađete svoj način kako idete. Zapravo, mislim da je uvek najinteresantnije da osetite neki duh mesta na koji ste došli. Sad sam se vratio iz Meksika. Bio sam na Jukatanu i ta priča o Majama je beskrajno zanimljiva. I vi vidite i dalje da taj duh civilizacije koja je relativno odsečena od uticaja postoji. To je, recimo, fascinantno. Oni su imali, recimo, potpuno druge koncepte, ideale lepote u odnosu na naše. Kad se dete rodi, oni stave daščice drvene na čelo, deformišu mu lobanju, jer su oni želeli da nos i čelo budu jedna dijagonala prava. To je bilo lepo. A, pošto razrokost na svetu, divni, božanski dodir, onda na te daščice stave gore neki federčić koji se porema da bi se to izazvalo. I onda buše zube u oblika slova T da bi prolazio božanski dah. Jer oni nisu imali – mi sad u Evropi imamo Grke, imamo Ilire, imamo Rimljane, ima Etrurce, imamo Vikinge, pa dođu Huni, pa dođu Avari. I to se meša, meša, meša. Dođemo dok nekog zajedničkog ideala. Ovi nemaju. Ovi sve sami, potpuno drugačije. To mi je baš bilo jako interesantno kako su oni živeli. A, uvek mi bude fascinantno, jer ja volim istoriju, volim geografiju, uvek mi bude interesantno koliko pogrešno, koliko nešto ne znam. Recimo, u Meksiku živi četiri miliona Maja, sad, danas. Ja sam mislio da njih nema ili da su se nešto pomešali. Oni baš postoje kao nacionalna manjina, oni tu žive. Imaju svoje gradove, sela, izgledaju i fizički se razlikuju, ali kulturološki prvenstveno, drugačiji je princip. I onda svaki put volim kada se iznenadim nečim što sam mislio pogrešno ili što nisam znao uopšte. Mislim da je to jako važno i vredno. A, hrana je ono što mene posebno inspiriše. Volim da je probam da je jedem, volim da kuvam i volim da probam razne stvari.

Ivan Minić: A, tamo ima.

Momčilo Antonijević: Tamo ima da se proba i jako je lepo. Svi vi koji se plašite ljute hrane slobodno idite u Meksiko, jer to ljuto uglavnom dobijete u zasebnoj činiji, pa onda možete da stavljate koliko vi hoćete. Sada sam jeo pržene skakavce. Cvrčke, u stvari. I to je jako lepo, pošto je hrskavo i slano. Vrlo je interesantno. Probao sam skakavce na Tajlandu, ali oni su veći i drugačiji malo od ovih. Ovi su bili bolji, jer jedeš ceo, samo krckaš. To najviše liči na čips. I onda mi je bilo super. Ovi ostali ljudi iz grube su gledali mene i drugara Dejana kako to jedemo, kao: Šta radite?! Ja kažem: A, koji tačno deo tela je svinjski but? Je li to dupe od svinje? To vam nije gadno? Hoćete tako da zamišljate? Je li to vizualizujete? Ovo, bre, čistije! Jeste li nekad videli na farmi piliće kako to izgleda? I tako, to je uvek zanimljivo. Ali, hrana je jako interesantna i jako važna. Vi, recimo, kad odete u Pariz, tamo niko ko izađe na pauzu na poslu ne jede ispod sat vreme, i može duže, i popije pola litre vina. Ali, ne možeš to da jedeš na brzinu. Otkad sedneš, to je sat i po vremena. To je pauza za ručak. Dok u Indiji oni samo jedu da što pre završe i to sve nestane. I ne priča se ništa. Nema to da odemo da se družimo. Nego smo seli, jedemo, završimo i idemo. Potpuno drugi imaju koncept restorana, jela, hrane, kako to sad sve izgleda. To je uvek meni kao kulturologu – ja sam magistrirao na teoriji kulture – uvek bilo posebno zanimljivo.

Ivan Minić: Meni je beskrajno interesantan bio taj momenat u Meksiku prošle godine kad smo ostali. Mi nismo ostali zaglavljeni u Meksiku, ostali smo zaglavljeni u Americi, ali smo pre toga bili u Meksiku. Taj momenat koliko je drugačiji ukus povraća i voća, pre svega voća, koje je prirodno sazrelo. Koliko je to puniji ukus, koliko je to u nekim situacijama vau. I onda koliko te neke stvari koje si navikao kroz komercijalne veštačke ukuse da probaš, a sad ih imaš dostupne, pa što ih ne bi probao sveže, koliko to veze nema jedno s drugim.

Momčilo Antonijević: Nikakve. Meni je gvakamoli utisak.

Ivan Minić: I neke stvari su predivne, a neke su užasne.

Momčilo Antonijević: Meni je gvakamoli. Ja sam u knjizi u putničkoj, putopisnoj, imao i deo sa receptima. Svaka destinacija ima neki svoj recept. I sad sam pisao o gvakamoliju, kada je bio taj tekst o Dominikani, itd. Super ja to pravim, ali to uopšte nije gvakamoli. To je nešto potpuno deseto. Zašto? Jer avokado koji mi imamo ovde nema nikakve veze. Nemam sa čim da uporedim.

Ivan Minić: Sapun.

Momčilo Antonijević: Ja moram da tu dodam da bude to kiselo, da dodam beli luk. To bude super, ali to nije ukus taj tog avokada. Onda posle odem u piljaru i vidim da oni imaju devet vrsta avokada različitih. Kao pita sa jabukama, da li praviš sa kiselim jabukama, kožarama ili praviš sa delišesom. Nije isto i ne može da bude isto, ali je još razlika primetnija. Tako da to bio jedan od mojih utisaka.

Ivan Minić: Taj momenat, pošto smo mi posle Meksika bili u Teksasu, gde opet 70% meksička populacija, ti u svakoj radnji možeš da kupiš avokado. I, naravno, pošto smo se navukli, svako veče smo pravili tortilje i pravili gvakamoli i sve. I u jednom trenutku provalimo. OK, postoje svi američki lanci prodavnica, od Wallmarta, preko Krogera i ovih malo više organskijih, finijih, itd. Ali, postoji i Fiesta, meksički lanac. To što možeš da kupiš u Fiesti, od povrća i voća, koje je jeftinije 40% nego ovamo, to je bukvalno pet puta bolje u svakom smislu. Ne postoji tvrd avokado. Avokado je savršen. Ne uzimaš ga pa ti stoji sedam dana.

Momčilo Antonijević: Nego dan za dan.

Ivan Minić: Uzimaš ga i to je to. Pravimo to veče gvakamoli, ubijemo i idemo dalje. Sutradan idemo opet, jer kako da se skineš sa toga. Onda dođeš ovde i shvatiš da nećeš narednih par godina verovatno jesti gvakamoli baš toliko često. 🙂 Voleo bih samo još jedne stvari da se dotaknemo kad su putovanja u pitanju, a to je taj tvoj deo narodnog travara, odnosno taj momenat poznavanja sa tradicionalnom medicinom različitih prostora, sa biljem različitih prostora, u nekim slučajevima i sa ishranom, začinskim biljem različitih prostora i koliko su to bile interesantna iskustva i koliko mi imamo pogrešnu predstavu možda o nekim od tih stvari?

Da li imamo pogrešnu predstavu o tradicionalnoj medicini?

Momčilo Antonijević: Da, vrlo je interesantno. Sad je bilo jako interesantno, jer vodič kog smo imali, Meksikanac, je jako puno znao o biljkama. Njegova baba, jedna baba mu je bila babica i u Amazonu je. Kad mi krenemo u Amazon, onda ona ide u tim selima. Bila je kuma više od 200 i nešto dece. I onda je svuda dočekuju, itd. Onda se ona bavila time. A, druga baba se bavila santerijom. To je vrsta – nije vudua, ali tako magije. I onda je on znao – zna puno. I onda mi je razne stvari pokazivao. Brali smo i žvali smo neko korenje. To je vrlo interesantno bilo. Ali, generalno, vrlo vidite koliko to ima sličnosti sa našim negde pristupom kako se to radi. Može da bude vrlo slično, a može da bude i vrlo različito. Jer kad odete u Kinu, pošto sam bio kad sam bio u Pekingu na pregledu kod tradicionalnog lekara kineske medicine, i onda kad vidite šta vam radi, i kako gleda, i kako izgleda pravljenje na licu mesta recepta baš za vas, to je, nažalost, nešto što je potpuno izgubljeno kod nas, ta vrsta načina. To je negde i ovo što bih ja voleo da vratim, a to je kad dođeš kod nekoga, da te on sasluša, pa napravi nešto za tebe. Ali, neke kulture su izuzetno sačuvale poštovanja prema svojoj tradiciji. I vi to možete da vidite i u Nemačkoj, i u Austriji, i u Francuskoj, a možete da vidite, naravno, u Kini i nekim drugim zemljama, da je to vrlo sačuvano kao način. Neke zemlje  su siromašne i onda se ljudi uglavnom oslanjaju na to, na tradicionalnu medicinu, zato što nemaju novca za nešto drugo. Ali, recimo, kad odete u Indiju, ja sam bio u Kerali, to je kolevka ajuvredske medicine. I onda shvatite da nije to samo kao novac, nego oni prosto imaju ceo sistem. I to je jako zanimljivo, jer oni koriste i biljke, ali ne može bez promene ishrane i ne može bez masaže. Znači, imaju kompletno sistem u kome ti moraš da funkcionišeš. Ti moraš svaki dan da tu dolaziš ili da kod kuće poštuješ to što treba da bi se to uključujući… Naprave ti jedan krug od testa i onda ti tu sipa toplo ulje. Onda ti tako sediš na solarnom pleksusu, pa ti onda niz glavu to tako neče, niz čelo. To sad nije ni vrsta masaže, nego je vrsta neke specijalne tehnike koju oni koriste, a pritom dobijaš odmah i biljke, itd. Tako da prosto sve te medicine koje postoje više od 5-6.000 godina moraju da se poštuju. Ne možemo mi to tek tako da odbacimo ajuvredu ili odbacimo kinesku tradicionalnu medicinu, jer prosto čim nešto postoji duže od 5.000 godina ne može da bude bez ičega.

Ivan Minić: I postoji u civilizacijama koje su takve kakve su.

Momčilo Antonijević: I postoji u civilizacijama koje su ozbiljno razvijene. Mi smo sada zahvaljući tom spaljivanju veštica veliki deo znanja izgubili u Evropi. I onda smo imali jedan gap, da tako kažem, jednu rupu ozbiljnu, koja nije nadoknađena i zbog te zabrane ispitavanja tela ljudskog, itd, da se to negde vratilo malo unazad. Ali, vi kada pogledate, recimo, bolnicu koju je osnova Sveti Sava u manistiru Studenica, prvu bolnicu u Srbiji, pre toga je osnovao bolnicu na Hilandaru, a onda je osnova bolnicu u Studenici, u njemu se lečilo najmodernijim lekovima i metodama u Evropi tog vremena. Tu su prevedene knjige Monpeljea iz Bagdada, medicinske knjige.

Ivan Minić: State of the art. 🙂

Momčilo Antonijević: State of the art. Znači, vrhunsko. I glavna stvar je kampof, koji je Sveti Sava doneo iz Aleksandrije, koji mu je dao aleksandrijski kalif, koji se smatrao lekom koji diže iz mrtvih. To je ono kao gama nož danas. Zašto? Zato što ima svoje objašnjenje. Kad se onesvestiš i kad pomirišeš kamfor, ti sad ustaneš.

Ivan Minić: Da, da! 🙂

Momčilo Antonijević: Pričam sad neke interesantne delove. Hoću da kažem da je to bilo i nekada kod nas vrlo razvijeno. Vi, recimo, kad odete u Priboj, pa u njihov muzej, pa vidite – u Pribojskoj banji je otkriveno arheološko nalazište i vidite hirurške instrumente koji su se koristili u 14. veku. Jedan moj drugar hirurg kaže: To je isto tako danas izgleda.

Ivan Minić: Samo je čelik.

Momčilo Antonijević: Ali, i ovo je metalno. Nemaš tu neku… Znaš onaj instrument za skidanje katarakte s očiju? To je nešto prosto potpuno neverovatno. A, još plus ti biljni recepti koji se u tim knjigama nalaze su vrlo ispravni i koriste se neke biljke koje nisu autohtono naše, kao što ricinus, koje su morale da se uvoze. Onda oni sad to gaje, imaju načine kako se to dobija. Koriste jako puno začina koji su bili skupi, a imali su svoja lekovita dejstva, kao što je cimet, biber, itd. Tako da sva ta tradicija je nekako postojala i ovde. Ima je, ne treba ni mi da se stidimo onoga što smo mi znali. Ja sam saznao sasvim slučajno da je moja jedna čukunbaba i pre nje još tri žene su se bavile tradicionalnom medicinom. Odnosno, lečenjem biljkama. I to je jako zanimljivo, jer su one sve umrle pre nego što sam se ja radio, ali se znanje na neki način – neću da kažem prenelo, ali…

Ivan Minić: Našlo je svoj put.

Momčilo Antonijević: Verovatno je našlo svoj put, da.

Ivan Minić: Jedna od stvari o kojoj sve više pričamo u poslednje vreme zbog činjenice da je postalo dostupno ovde. Nekad je bilo pustiš 24Kitchen ili šta već, oni spremaju nešto, ti si u fazonu: Dobro, ja nemam 70% ovih namirnica ovde na raspolaganju. Šta mogu da zamenim čim? Sad je manje-više sve dostupno. I ono o čemu bih više hteo to je taj deo začinskog bilja i začina gotovih koji su u suštini dostupni svi. Sad pitanje kvaliteta toga je vrlo diskutabilno, ali začini su nekad bili valuta.

Momčilo Antonijević: Tako je, da.

Ivan Minić: To je bila jedna od najvrednijih stvari koju si mogao da imaš, pored činjenice da fizički ne zauzimaju previše prostora, a da su vredni. Imali svoj jako veliki uticaj, jer su se koristili najrazličitije mogući načine. E sad, i sa začinima i sa raznim vrstama bilja, sa svim tim stvarima koje imaju vrednost uvek postoji problem i pitanje autentičnosti toga i uvek postoji pitanje kvaliteta. Ima prva, druga, treća, četvrta klasa i klasa za zemlje trećeg sveta. O čemu tu prosto treba da vodimo računa? Kako treba da razmišljamo o svemu tome? Šta je nešto kako bi posavetao ljude koji žele da uđu u taj svet, da malo eksperimentišu sa time, da lagano menjaju svoj stil života, način razmišljanja o svemu tome, na koji način da pristupe uopšte tome? Jer to je sad postalo – imaš dostupno u najbližoj prodavnici, imaš i nekakve specijalizovane prodavnice, imaš i neke ljude koji prodaju to preko interneta, koji prodaju po nekim grupama, koječemu. Prosto, o čemu bi ljudi trebalo da razmišljaju?

O čemu treba da vodimo računa kad je u pitanju lekovito bilje?

Momčilo Antonijević: Moj savet svima koji žele da se bave kuvanjem ili su uopšte zainteresovani za lekovite biljke da gaje svoje začine. To uopšte nije komplikovano i previše teško. Ne treba vam ni mnogo mesta. Čak i ako nemate terasu, možete na prozorskom okviru, ramu da gajite svoj bosiljak, svoj ruzmarin, svoj origano. To su neke biljke koje kada probate sveže, vi ćete potpuno zameniti to, te sušene. I onda znate kakav miris to treba da ima, kako to treba da izgleda.

Ivan Minić: Naročito bosiljak.

Momčilo Antonijević: Naročito bosiljak. To su sad neke stvari. Vi kad pravite koktel, pa stavite u njega svežu nanu, to ne može da se poredi ni sa čim drugim. Vrlo je to jednostavno. Drugo, ako kupujete začine, onda treba da obratite pažnju kakva je njihova boja, da li ta boja treba tako da izgleda. Uglavnom kad je nešto sivo, neke muljave boje, to ne treba da bude tako. Da li to miriše kako bi trebalo da miriše, odnosno da li ima neki miris ili nema. To posebno kod majčine dušice nema nikakav miris, jer je samlevena sa sve stabljikom u kojoj nema lekovitih sastojaka. Lekovi su list i cvet. Onda bi bilo dobro da imate svoju svežu, stavite malo sveže. Onda ćete znati koja je zapravo razlika. Ja ljude uvek volim da motivišem da koriste što više začina i da probaju sa nekim neobičnim kombinacijama. Svi mi znamo šta je cimet, ali ga skoro nikad ne upotrebljavamo u slanim jelima, što je potpuno neopravdano. Ne morate da preterate sa njim, jer onda ćete da napravite ukus sutlijaša. Ali, ako ga stavite malo, onda zapravo dobijate on pravi ukus kineske klope koju ne možet da postignete kod kuće. E, to taj kick treba da se zna. Recimo, ja đumbir gajim na terasi, imam svoj koji sam doneo sa Balija slučajno, ali meni, recimo…

Ivan Minić: Kako si doneo sa Balija slučajno? 🙂

Momčilo Antonijević: Slučajno. Vozili smo se na motoru, pošto svi na Baliju idu samo motorom, i videli smo pored puta nešto što je malo piljara, malo apoteka, malo benzinska stanica. To se tamo preliva vrlo često. I sad tako stoje tri gomile đumbira, kurkuma i krompir i to se prodaje tako. Ja kažem: Sad ćemo da stanemo, da snimim ja jedan klip za Youtube kanal Snaga bilja. Sad ja tako priča, sa sve kacigom. Đumbir, kurkuma, tralala. Međutim, tolika je buka bila pošto je to pored saobraćajnica da nisam uspeo to da iskoristim. Nema veze, ali ja sam taj đumbir uzeo, kupio ili su mi poklonili, ne mogu da se setim. I onda sam to stavio u neku kesicu i u ranac. Onda kad sam došao kući, onda sam to stavio u kofer. Kad sam se raspakivao, ja sam to zaboravio da izvadim. To je u nekom začepku bilo. I onda kad sam krenuo na sledeće putovanje, za jedno dva meseca, ja vidim da je to proklijalo. I ja lepo stavim u zemlju i nikne lepo đumbir. Posle sam ja gledao, može sve to da se gaji. Kurkumin i đumbir, sve sam to imao. Vrlo je prosto. Sve koje zanima kako se to tačno radi ima tutorijal na kanalu Snaga bilja. Ali, otad imam svoj, beogradski đumbir. 🙂 Malo je sitniji, ali nezgodan dečko. Tako da ja, recimo, čorbu od bundeve ne mogu da zamislim bez đumbira. To mi je tikva. Zato i vrlo često ljudi ovde kad se bundeva pomene, imaju ukus za svinje, nešto banalno.

Ivan Minić: Ja volim, recimo. Ali, ima taj momenat ako je samo taj slatkasti ukus, nekako je odvratno. Bljutavo je

Momčilo Antonijević: Mora da se začini, tako je. Kad kuvaš kupus sa flekicama, ti je samo kupus, luk i flekice. I ništa drugo. I ne treba. Možda bibera malo. Ali, ovo kad kuvaš sa bundevom, to mora da ima malo đumbira. Pa, ja stavim malo muskatnog oraščića. Pa, staviš biber. 

Ivan Minić: Pa, golicu, pa bude svašta nešto.

Momčilo Antonijević: Kako je bundevino ulje izuzetno lekovito, posebno za muškarce u srednjim godinama, jer smanjuje benigno uvećanje prostate. Tako da eto jedne korisne informacije. Ali, mora hrana da bude začinjena. I onda kada probate to, onda vidite kakav ukus trebao da bude. Onda treba da nađeš te neke ljude koji se time bave na pravi način. Sve to što se kupuje na meru obično ne bude nešto, ali sad imaju i specijalizovane prodavnice začine, koje su fantastične, gde sam našao tu neku svaneti so. Kad sam bio u Gruziji, kupio sam. Ne znam što ne kupih više. Oni prodaju pored ulice. Šta vam je? -Začin. -Lepo miriše. To je u stvari so, sa nekim začinima, nekim biljkama. Ja kupim toga 200 g, u kesici. Međutim, ja sam to potrošio. To mi je toliko bilo posle, šta ću bez ovoga. Na kraju vidim da u Beogradu ima da se kupi. I bila je dobrog kvaliteta. Ona se uvek malo razlikuje. To je kao kad kupujete kari u Indiji. Nema jedan kari, nego to je sad mešavina začina. I vrlo je interesantno. Garam masalu, koji je indijski začin, možete da napravite kod kuće. Ima kako se to sve radi. To je zapravo nekoliko začina koji su nam manje-više svi dostupni. Onda se oni peku u rerni, onda se oni melju. To mogu jednostavno from the scratch krenu i da to naprave. Tako da kad ima volje, ima i načina.

Ivan Minić: Imamo taj momenat da s vremena na vreme, naročito kolega naš eksperimentiše sa tim stvarima, naleti na nešto, i onda narednih meseca dana je lud za tim. Da li je to kako se pravi bademovo mleko i od tog nekog raznog koštunjavog voća kako se pravi, cedi. Jer to što ima da se kupi, to je sve bez veze. Ja ću to da ti napravim. -Dobro, OK.

Momčilo Antonijević: Sad imaju i brendovi za ta mleka od oraštastih plodova, mali brendovi, koji su odlični kao mleko.

Ivan Minić: Video sam, video sam.

Momčilo Antonijević: Super imaju kvaliteta i prosto nije zaslađeno. To je prava stvar. Ono što kupujemo u samoposlugama, uglavnom je prijatelj tvoj u pravu. To ne može da se poredi sa onim što napraviš sam.

Ivan Minić: Generalno, ne pijem ni jedno, ni drugo, ni treće mleko, tako da nemam odnos prema tome. Ali, fascinantno mi je kad krene ta neka vrsta istraživanja malo dublje, i onda vidiš koliko zapravo se sve te stvari razlikuju. Koliko kurkuma, koja jedno vreme svi sve uvek u svemu, i onda shvatiš da ima da se kupi u onom pakovanju kućnom i to sve, ali ima da se kupi kod čoveka koji se bavi specijalizovano uvozom začina. Ne može da se poredi.

Momčilo Antonijević: Ne može, da.

Ivan Minić: Ne može da se poredi. Imaš onaj momenat kad koristiš, ovde iskoristiš pola kašičice i ima jači efekat nego kad ovde sipaš celu.

Momčilo Antonijević: Tako je.

Ivan Minić: To je meni uvek jedan od momenata koji mi kaže da tu nešto nije OK. Kao i taj momenat sa Meksikom, recimo, stvar koju ja pamtim i nikad neću zaboraviti.

Momčilo Antonijević: Pečenja! Meni je to! 🙂

Ivan Minić: Razne stvari, i meskal, i tako neke zanimljive stvari. Ali, paprika. Sve one njihove tucane paprike i oni miksevi i sve.

Momčilo Antonijević: Sušene i ostalo.

Ivan Minić: OK, možeš ti sad dobar deo toga da kupiš i ovde, ali nije to to.

Momčilo Antonijević: Ne možeš. Ne možeš te sušene paprike, koje su baš cele sušine. To je čipotle, recimo, koje imaju čokoladni ukus. To uopšte ne može da se približi nekome ko to nije probao, jer to zaista kad se potopi, to je osušeno, pa potopiš u vruću vodi. Bukvalno dobiješ ukus koji podseća na čokoladu. I ovde nema to. Ja bar nisam video da to možemo da radimo. Ali, kad si pomenuo kurkumu, jako važna stvar. Za sve ljude koji koriste ima jedan savet. Kad koristite kurkumu, u to morate dodati biber. Zato što kurkuma sadrži te lekovite, antiinflamatorne supstance, kurkumino id, koji deluju jako dobro. Sprečavaju, recimo, ljudi koji imaju problem sa iritabilnim kolenom, nervoznim crevima, artritis, upale kože, psorijaze, itd. Ali, da bi delovalo u našem digestivnom sistemu, mora da se unese piperin iz crnog bibera da bi aktivirao kurkumu. Dakle, ona se ne resorbuju ukoliko ne dodate biber. Tako da kad god dodajete kurkumu, uvek obavezno dodajte crni biber da bi to imalo jelo i lekovito svoje dejstvo. Tako da je to jedna mala tajna, a vrlo korisna.

Ivan Minić: Hajde za kraj da te pitam za još neki savet. Znači, nešto što ti prvo pada na pamet, a da može da bude blisko nekoj široj publici koja hoće da proba da eksperimentiše. O čemu treba da vodi računa?

Momčilo Antonijević: Počnite svaki dan čajem od majčice dušice. To pijte mesec dana. Pa, onda zamenite čajem od zove. Pa, onda posle zove pređite na matičnjak. Pa, posle matičnjaka na bosiljak. Kupite lep, dobar bosiljak. I to pijte, svakog meseca menjajte, pijte mesec dana. Naviknite sebe da ujutru kad ustajete – ako pijete kafu, ja, recimo, pijem kafu, ja kuvam paralelno kafu i kuvam paralelno čaj. I dok ja popijem kafu, taj čaj je taman odstojao 20-ak minuta-pola sata. A, za biljke sa esencijalnim etarskim uljima to je otprilike dovoljno. Ove tanjinske moraju da stoje duže. Samo uvedite tu jednu naviku u toku dana i tako godinu dana prođite, vi ćete biti zdraviji sasvim sigurno. Poboljšaćete kvalitet svog života, tu nema greške. Onda ćete moći da eksperimentišete sa nekim drugim biljkama i da vidite šta vam najviše odgovora. Onda ćete se možda zainteresovati kako te biljke deluju, pa ćete ići na kanal Snaga bilja. Ali, generalno su ove biljke koje sam pomenuo su vrlo korisne. Imaju jako širok spektar dejstva, a nisu štetne. I mogu da ih piju deca. I onda kad počnete da navikavate svoju decu dok su sasvim mala na te ukuse bilja, čajeva, onda neće biti problem kasnije u životu da to bude sastavni deo njihovog života, a ne da bude nešto preterano ozbiljno. I, molim vas da kupujete prave i cele biljke, da ne koristite čajeve u kesicama iz nekoliko razloga. Prvo, te kesice nisu biorazgradive u potpunosti. To je prva stvar. Druga stvar, ti čajevi su samleveni do te mere, a kada se biljke samelju, one mnogo brže gube svoj lekoviti efekat. Ne znam zašto je nekome teško da ima cediljku jednu kod kuće. To je tačno četiri sekunde treba da procedite čaj.

Ivan Minić: Posebno otkako je došlo vreme IKEA-e. Ima onaj uređaj.

Momčilo Antonijević: Tako je, ima ona već napravljena stvarčica. Kad kuvate svoje biljke, jako je važno, a prosta stvar, ali da poklopite to što ste skuvali. Jer etarska ulja vetre. Većina ovih mirisnih biljaka se ne kuvava, već se preliva ključalom vodom. Dakle, trebalo bi da znate samo neke osnovne stvari. Da stavite dovoljnu količinu biljke. Treba otprilike jedna kašika na šolju vodu. Ali, bukvalno to su sve stvari koje zaista deluju možda malo i sitno, ali bukvalno to je ono o čemu smo pričali kao prevencija. Mogu da vam zaista promene život kada počnete redovno da ih praktikujete.

Ivan Minić: A od začina?

Momčilo Antonijević: Od začina koristite sve što vam dođe pod ruku. Posebno koristite sveže začine. Nekad smo pričali da su začini bili jako skupi i bili moneta zapravo. Ali, to su začini kao što je biber, kao što je cimet, kao što je muskatni oraščić, kardamon, koji su nama ovde, na ovom evropskom području bili egzotični. Sirotinja je uvek koristila ruzmarin i majčinu dušicu, prvenstveno iz dva razloga: da sačuva trajnost nekog proizvoda, jer to su sve supstance koje deluju antioksidansno. Znači, smanjuju delovanje slobodnih radikala, koji izazivaju propadanje hrane, trulenje mesa, itd, ali izazivaju i starenje, kao proces. Dakle, sve ono što se dešava u našem organizmu vezano za starenje vezano je za slobodne radikale. Vi onda kad unosite te biljke, žalfiju, ruzmarin, majčinu dušicu, vi na taj način koristite to njihovo svojstvo. Posebno ruzmarin, koji stavljate u jelo, to ima svoje lekovito dejstvo. Nekada je to samo miris, ali nekada je to ukus. Budite pažljivi, posebno te sve mirisne biljke ne treba dugo da se kuvaju, nego se dodaju na kraju. To, recimo, posebno važi za peršun, koja je jedna od mojih omiljenih biljaka. To je najbolji izvor gvožđa, kalcijuma, nekih drugih mikroelemenata. Deluje snažno antiseptično, posebno za ljude koji imaju problem sa urinarnim infekcijama, ali je jako dobar začin, koga koriste, recimo, na Bliskom istoku kao sastojak. Ima salata sa dve šake peršuna. 

Ivan Minić: Dobro. 

Momčilo Antonijević: I to bude jako dobro. Tu ide paprika, masline, limun, lešnik – ide mi voda na usta. I doda se u to peršun, maslinovo ulje. To zaista bude super kombinacija. I ne treba peršun nikada preterano sitno seckati, nego ga uvek ostaviti malo krupnije, jer na taj način se njegov miris sačuva u jelu. Ako ne volite peršun, vi koristite nešto drugo. Ja ne volim korijander.

Ivan Minić: Yes, još jedan! 🙂

Momčilo Antonijević: Postoji moja drugarica koja je doktor molekularne biologije mi je objasnila da 9% ljudi na svetu ima neki gen poseban i mi drugačije doživljamo ukus korijandera. Meni je nepojamno da neko jede to lišće. Meni je to smrdibuba i šampon, uopšte ne vezujem za hranu. Ali mi je ona objasnila da drugi ljudi to tako ne doživljavaju. Dok semenke korijandera nemam nikakav problem sa njima. Korijander, inače, ime potiče, coriandrum sativum je na latinskom, korijander je stenica na grčkom jeziku. To je iz grčkog došlo. Tako da ta moja teorija o smrdibuba nije neutemeljena, da. 🙂

Ivan Minić: Nije preterano daleko. 🙂 Momčilo, hvala ti. Ja verujem da je ova godina godina kada ćeš se definitivno posvetiti svojoj glavnoj strasti. Ne verujem da ćeš napustiti novinarstvo, jer to je nešto što si, takođe, ti.

Momčilo Antonijević: Neću.

Ivan Minić: Ali, da ćeš imati više fokusa na ovo. I ako na bilo koji način mogu da ti pomognem u celom tom procesu, vrlo rado ću to učiniti.

Momčilo Antonijević: Hvala.

Ivan Minić: Već si posavetovao oko nekih mojih pitanja pre ovoga i puno tih hvala na tome. Jer zaista znanja o tome nema dovoljno, a nema ni mnogo dobronamernih ljudi sa kojima stvarno možeš da pričaš o tome, a da to nije nekakav direktan kontakt iz interesa.

Momčilo Antonijević: Da, da.

Ivan Minić: Tako da siguran sam da nisam jedini koji te pita. Verujem da te gomila ljudi nešto pita.

Momčilo Antonijević: Pita i ja se stvarno trudim da svima odgovorim. Ne polazi mi za rukom, uvek promakne neko negde na Facebooku, na Instagramu, na Youtubeu. Promakne mi nekad. Ljudi mi pišu mejlove, itd. Ja sam, da me sad ljudi pogrešno ne shvate, ja te ljude i pozivam da me pitaju i zaista hoću pošto je veliki broj njih. Nekad nešto promakne, ja se izvinjavam unapred. To bi zahtevalo, ne znam kako da kažem, jedno radno vreme ozbiljno da bi bilo baš kompletno onako kako bi trebalo da bude, ali se zaista trudim da odgovorim svakome. I ljudi to i vide. Ali, još jedna stvar – ne verujem u tajne. Ja mislim da je to stvar koja je potpuno precenjena. To me svi samo pitaju: Kako tako odaješ recept? Ti znaš da napraviš recept, ti i ja nismo uopšte konkurencija. Ali, hoću i ja tebi da se zahvalim. Bilo je zaista zadovoljstvo razgovarati sa tobom. I nastavi da radiš ovako kako radiš. Jako je dobro! 🙂

Ivan Minić: Hvala ti puno. Vi ako imate neko pitanje, a niste dobili odgovor, pa budite malo uporniji ako vam je stvarno važno. Takođe, za sva pitanja, komentare, sugestije, i vezano za Pojačalo i vezano konkretno za ovo gostovanje, imate za to komentare na Youtubeu, pa iskoristite to. Ja ću se potruditi i ja da odgovorim sve što je za mene, a i sa Momčilom da vidim da on odgovori na sva vaša eventualna pitanja. Hvala vam na pažnji što ste nas gledali ili slušali, ko šta voli, i to bi bilo to. Mi se vidimo i čujemo ponovo sledeće nedelje.