Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: U današnjoj epizodi moja gošća je Aleksandra Petrovski, koleginica i jedna od retkih osoba koje imaju isto godina kao i ja i skoro isto toliko poslovnog iskustva, odnosno karijere. Aleksandra je počela sa idejom da bude sportski novinar, onda se to razvijalo u neke druge grane novinarstva, a onda je preraslo u nešto što bismo nazvali storytelling ili pripovedanje. Njena priča je veoma interesantna. Odnedavno je i ona koleginica podkasterka, i iskoristio sam ovu priliku da ispričamo celu njenu životnu priču, kako je došla do toga, čime se danas bavi, a to je, pored svega ostalog, postavljanje nekih veoma interesantnih pitanja nekim neobičnim ljudima, što je prilično slično onome što i ja radim. Ali, njeni ljudi su dosta, dosta, dosta interesantniji i zanimljiviji od mojih. Ona istražuje multipotencijaliste, a to smo svi mi koji ne možemo da se fokusiramo samo na jednu stvar, već imamo više interesovanja, kao i ona uostalom. Verujem da ćete i u ovoj epizodi uživati.

Realizaciju Pojačalo podcasta već duže vreme podržava kompanija Epson a od nedavno smo za vas pripremili i nešto posebno. Naime, nova fiskalizacija podrazumeva da mnogo veći broj nas mora da se bavi ovim pitanjem i mnogo je nedoumica, mnogo je nedovoljno detaljno objašnjenih informacija. Mi smo se potrudili da na jednom mestu, na sajtu novekase.rs objasnimo baš sve što može da vas zanima i damo odgovore na sva pitanja što se tiče same fiskalizacije, što se tiče ko je obveznik kao i na koji način možete iskoristiti subvencije koje država daje. Takođe, dali smo i neke preporuke uređaja koje možete da koristite. A tu je i webinar, gde za nekih 30-40 minuta, možete otprilike da dobijete vrlo jasnu sliku o tome šta nova fiskalizacija podrazumeva za sve nas. Takođe, treba reći i to da je kompanija Epson, osim POS uređaja, koji su ovde u centru pažnje, proizvodi štampače u svim mogućim oblicima, veličinama i namenama, kao i već 20 godina najbolje projektore na svetu, a više o tome možete videti na epson.rs  

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Pa, koleginice podkasterko, dobro došla.

Aleksandra Petrovski: Hvala ti na tome podkasterko što si me nazvao zapravo koleginicom. To je ozbiljan krug. 🙂

Ivan Minić: Da, i niz dijagnoza koje prate taj krug. 🙂 Ti si nedavno pokrenula svoj podkast koji se bavi, takođe, čudnim ljudima, još čudnijim ljudima od onih kojima se ja ovde bavim. I jedan od razloga, iako si ti već dugo na spisku sagovornika sa kojima želim da uradim Pojačalo, imamo razloga zašto to radimo baš sad je što želim da dam neki dodatni prostor tom projektu, jer mislim da je posebno interesantan i mislim da može da, kao i naše priče ovde i provlačenje ljudi kroz ceo život raznih nekih čudnih koji su sedeli na toj stolici može da im da neke zanimljive uvide i neka zanimljiva možda rešenja i teme za razmišljenje u životnim situacijama u kojima često ne znamo kako da nastupimo dalje, odnosno ne znamo koji je neki naredni korak. Kako bi ti opisala u nekoliko rečenica šta je tvoj podkast?

Šta je tema Fusnota podkasta? 

Aleksandra Petrovski: Moj podkast pokušava da, već i rekao da dovodim u goste i razgovoram sa nekim čudnim ljudima. Ja ih nazivam, odnosno ne samo ih ja nazivam, nego oni jesu multipotecijalisti. Imaju više različitih zanimanja ili interesovanja. Ali, pokušavam zapravo da saznam kako oni prolaze kroz sve te uloge, kako proživljavaju i promene sve, kako ulaze u nešto novo, kako usvajaju nove oblasti i slično. Jer nekako mislim da upravo, i ti si donekle to rekao, da možda svi mi imamo različite odgovore, ali nekako kroz život imamo slična pitanja i dileme. Pa, onda je nekako lakše kad čuješ da još neko ima dileme. Ali, interesantno mi je bilo, pošto ja poslednjih 3 do 4 godine već intezivno i istražujem tu temu i osmelila sam se da javno govorim, kao: E, ja sam ta osoba, multipotencijalista! Inicijalno, moram samo da napravim malu digresiju, ja to tako oslovljavam te ljude, ali možemo da kažemo da su oni ili polimati ili renesansni ljudi. Polimati zvuči malo kao neka hemijska formula. Ja sam se odlučila za to multipotencijalisti, jer zvuči podsticajno. Dakle, možeš da iskoristiš više svojih talenata, da se oprobaš u različitim oblastima. Ne moraš da budeš u svemu fenomenalan, ali napravo fer je i da to kažeš: Ja nisam izvrstan u svemu, i da se ne postavljaš na taj način. Tako da, kažem, kada sam ja počela da govorim: E, ljudi, ja sam taj multipotencijalista, onda su mnogi drugi ljudi krenuli kao: E, strava! Sad sam našao ime…

Ivan Minić: Dijagnozu.

Aleksandra Petrovski: OK, dijagnozu, kako da kažem drugima šta sam ja. Ne mogu više da objašnjavam naširoko i nadugačko. 🙂 Tako da možda su našli neku utehu. Zapravo, ja se malo šalim na taj način, ali kako sve više upoznajem ljude, sve još više saznajem za još mnogo, mnogo interesantnih ljudi. I, ono što mi je najdrže, ako se osvrnem na protekli period, što sam neke ljude nekako kroz priče koje sam do sada prenosila ohrabrila da zaista javno istupe, da kažu: Jeste, ja se bavim i tim, i tim, i tim. I, šta mi možeš? 🙂 Kažem, da budu priznati nekad i od strane okoline, što je kakvi god da smo ipak nama važno.

Ivan Minić: I važno je generalno ukoliko imaš neku profesiju koja je ozbiljna, a imaš neke hobije koji, OK, možda nisu toliko ozbiljni, odnosno prosto ne očekuješ ih od ljudi koji se bave tako nekim poslom: advokati, lekari, slično, gde imaju neke hobije koji su umetnički, zanimljivi, zabavni. Obično te i tvoje okruženje diskredituje, što ne bi trebalo da se desi, ali mi smo nekako takvi. Mi kad naiđemo na neku vrstu različitosti, reagujemo kroz odbrambeni mehanizam koji je isključivanje nekako tih ljudi iz neke naše zajednice. Anyway, Fusnota podkast, nekoliko jako zanimljivih gostiju koji su do sada bili, i, naravno, dinamika od jednom nedeljno sa novim epizodama, tako da bacite pogled, poslušajte. Čućete neke interesantne ljude i u principu doći ćete do jednog sličnog momenta koji mi imamo ovde od samog početka, a to je ako si jedan od nas, onda već imaš problem i ja ne mogu da ti pomognem, ali oni ono što mogu da ti uradim je da ti pokažem da nisi sam. Jer ako si lud i sam, onda je to dosta strašno. Ako znaš da postoje još neki ljudi, onda je to ipak nekako prihvatljivo, ipak se nekako osećaš delom neke grupe, nekog čopora, nekog plemena, nečega, i znaš da stvari koje tebe muče ne muče samo tebe. I da su se ljudi, što isto mislim da je bitno, imali smo i takvih gostiju, da su se ljudi u životu izborili sa mnogo većim problemima, mnogo težim situacijama od one u kojoj se ti trenutno nalaziš. Svakom je njegov problem najveći i svakom je situacija pred kojom se nalazi zid najteži za premostiti. Ali, kad vidiš da neko drugi može, a vidiš da taj neko drugi nema četiri ruke, dve glave, osam nogu, onda skapiraš da možda ipak ima šanse i za tebe.

Aleksandra Petrovski: I upravo zato sam – meni je velika inspiracija bio, OK, Leonardo da Vinči i Mihajlo Pupin zato što sam ja zapravo krenula. Jednostavno, ja ne mogu da razgovaram sa tim ljudima. Mogu da pročitam njihove biografije, tumačenja, psihoanalitičare, itd, kakvi su oni to bili kao osobe. Ali, ako su oni u to vreme kada su živeli mogli da postignu toliko stvari, steknu toliko znanja i budu jako dobri u različitim sferama, onda zašto ne mogu i današnji ljudi da to budu, kad im je svo znanje ovog sveta praktično na dlanu. A, razlog zašto sam ja baš u ovom trenutku krenula, koji mi živimo definitivno u nekom prelomnom, istorijskom momentu zašto sam baš sada krenula taj podkast zato što je neminovno da, pod jedan, životni vek se produžio; pod dva, radni vek se produžio; pod tri, čak i oni koji danas završavaju fakultet za dve godine pitanje šta će im biti upotrebljivo od znanja i šta će njih interesovati. Tako da, to je sve nekako sklop i čitava puzzle zašto nekako odobravam, kako možeš da imaš i više različitih karijera tokom života, a i okviru jednog zaposlenja, da opet možeš uloge i slično.

Ivan Minić: Dolazimo sad onog nekog standardnog dela. I razlog zašto ja sve ljude koji dođu provlačim kroz tu neku hronološku životnu priču i jeste to da prosto vidimo kako izgleda geneza problema koji je na kraju rezultovao sagovornikom koji tu sedi. Ali, upravo to, neka naša interesovanja, neke naše strasti se javljaju u najranijem uzrastu. Vrlo često nas okruženje sputava u tome, često iz najbolje namere, a nekad možda to nije pravi izbor. I sad mnogi ljudi prožive svoj život, čak često gledano sa strane uspešni, ali nezadovoljni što se nisu bavili onim čime su želili, što nisu radili ono što su voleli. Možda da su probali to rade, možda bi se razočarili, ali nisu probali i uvek ostaje onaj what if u toj situaciji. I zato ja tebe, kao i sve svoje prethodne goste, moram da pitam Munchmallow pitanje, a to je šta si ti htela da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću…

Aleksandra Petrovski: Ja sam htela da pravim bele novine. Moj pokojni otac je bio sportski novinar, tako da sam ja praktično odrasla od druge godine i išla sam i fudbalske utakmice na sve žive moguće. U osnovnoj školi sam već imala veći staž na utakmica najpre košarkaškim u to vreme nego svih 15-20 dečaka u odeljenju. 🙂 I družila se, išla na njihove fudbalske utakmice. Svi su negde trenirali, i OFK Beograd, itd. Tako da, kažem, još u to vreme kada sam počela da govorim, to sam htela da budem, da budem novinar. Ili da pravim bele novine, što nekako jeste – ja ne znam otkud meni u tom dobu ta konstrukcija, ali zaista opisuje neke stvari kako ja volim da pristupam poslu, a to je da volim od početka na nečemu da radim. I onda napravim jednu novinu od početka do kraja, pustim drugima da se igraju, i jedina pravim neke druge novine. Tako da to sam htela da budem. Posle sam krenula da treniram odbojku i već sam tada razmišljala da ću biti ili sportski novinar konkretno, pa sam onda pred kraj osnovne škole htela da budem sportski psiholog. Ta psihologija me je oduvek zanimala i žao mi je što nekako formalno nisam se edukovala, ali i dan-danas mnogo čitam o tome i kroz sve što radim se provlači nekako to poznavanje ljudske duše. Na neki način možda pomaganje, mada ja ne volim to da kažem zato što se ograđujem da ja nisam stručno lice u tome. Zatim sam onda nesrećno otišla – nisam nesrećno, ja sam htela da idem u gimnaziju. Nije postojao nekako neki drugi izbor. Jednako su mi dobro išli, odnosno najginjala sam ka društvenim naukama, ali dobro mi je prilično išla matematika. Poremećaj ličnosti kod mene. 🙂 Šalim se, smatram da je vrlo, vrlo važno za sve matematika, sam razvoj logičkog razmišljanja. I tad sam uveliko, zapravo ako me pitaš, svoj prvi tekst sam objavila pre 22 godine. I to je bilo na kraju osnovne škole i već sam tada ušla. To je bio jedan sportski nedeljnik Šampion i već sam tada nekako ušla u novinarstvo, poznavajući neke ljude koji su bili moje tadašnje kolege u to vreme. Nedugo zatim oprobala sam se čak i na radiju. To mi je bilo interesantno iskustvo. To se sve dešava tokom moje gimnazije, gde ja potpuno, išla sam u VI gimnaziju, gde ja potpuno sam prilično dobar đak, ne bežim sa časova osim kad treba da idem na posao. Redakcija dnevne novine u koje sam tada radila bila je dole na Železničkoj stanici. Ja odem ujutru na posao, tu sam do nekih 13.15 i odatle tramvajom 7 pravo u školu. I svi moji vikendi su bili tamo, svi moji letnji raspusti su bili tamo i ja sam potpuno uživala. E, sad ima jedan momenat gde ja kažem da sam postala feministkinja. U stvari, ima dva momenta. Vratiću se opet na onu osnovnu školu i na moju odluku da ja želim da budem sportski novinar. Apropo toga kako okolina reaguje na tebe i kad ti neko kaže ne ili te ospori. Ja stvarno nisam nekako čula na moje ja ću da budem sportski novinar, niko mi nije rekao ti ne možeš to da budeš, osim jednog rođaka. On nije dobro prošao. 🙂 Ja sam bio neki šesti, pritom je on vrlo obrazovan čovek. Bili smo zajedno kod nekog drugog rođaka, starijeg čoveka. On je, kažem, taj rođak koji me je to pitao šta ćeš ti da budeš kad porasteš, je li. I on je obrazovan, ima dvoje dece koja su vrlo obrazovani isto, izvrsni đaci u tom trenutku. I ja sam šesti razred, on mene pita to. Ja kažem: Pa, sportski novinar, kako me to pitaš. Ne razumem. I on meni kaže: Jeste, tebi će muž da dozvoli da ideš od stadiona do stadiona, onako podrugljivo. Ja ga ovako gledam, ne verujem šta mi on odgovorio. Jako lupim šakom o sto i ja rekoh: Ako je tako, ja neću ni da se udajem. Ja ustajem u tom trenutku od tog stola i odlazim. Ja godinama nisam želela da pričam sa tim čovekom. On je mene toliko nekako uvredio da je to došlo do toga da je na jednoj svadbi našeg rođaka on mene na kolenima bukvalno molio da mu oprostim. Kaže: Pa, nisam ja tako mislio. -Kako nisi tako mislio? To je bukvalno jedina osoba koja mi je to rekla. 🙂 Ja se sad žalim kao zbog te situacije sam danas feministkinja. Ne zato što sam ni u budućnosti previše loše prošla uslovno rečeno, nego zato što znam da neke žene stvarno pogodi i da se pokolebaju u takvim situacijama. Ja se nisam pokolebala i ne znam da li bih danas, više 20 godina, skoro 25 godina kasnije, ne znam da li bih i sada tako odreagovala. I stvarno sam carica realno. Elem, da se vratimo sada taj moj ulazak u neku veliku, ozbiljnu redakciju. Ja imam nekih možda 15-ak godina ili možda 16 i radim u dnevnoj novini, jednoj vrlo ozbiljnoj, u sportskoj redakciji, gde je sledeća osoba posle mene nekih možda 10 godina starija od mene. Sledeća najmlađa osoba je u redakciji je toliko starija od mene i imam super stvarno kolege, ali tu se postavljaju i tri velika pitanja. Pod jedan, ja kao žensko, da li sam došla tu da se udam, što prati apsolutno svaku ženu koja se bavi sportskim novinarstvom.

Ivan Minić: Iako ti u tom trenutku imaš 15 godina. 😀

Aleksandra Petrovski: Pa, da, ali kao rano sam počela da se pripremam – na vreme. 🙂 Pod dva, da li meni otac piše tekstove, jer on je isto sportski novinar, što je meni bilo nekako super. Ako oni meni misle da on meni piše tekstove, pa ti tekstovi su dobri. I, pod tri, da li ja kao neko 16-17 godina sam dovoljan ozbiljan, odnosno ozbiljna da se tog posla prihvati. I sad u tim formativnim godima, što se kaže, to nije uopšte jednostavno da se nosiš sa svim tim. Uglavnom sediš u redakciji sa kolegama, sa muškarcima gde opet i treba da paziš na taj momenat muško-ženskih odnosa, da nema ništa pogrešno shvaćeno, jer si ti onda nagrabusila, itd. I nekako mislim da sam sve to ispravno uradila, da su vrlo brzo oni shvatili i da ja imam neke druge u tom poslu ambicije, a ne da se udam. Samo disclaimer i za ovog rođaka i za ovo, ja sam se udala, da ne bude… Ali, više se na bavim sportskim novinarstvom, ali, kažem, da sam imala neke druge ambicije i da sam došla tu da radim zato što ja stvarno volim taj sport i da pratim, i slično, i trenirala sam dugo odbojku, što se po mojoj građi ne bi reklo, ali jesam, i to 96. godine kada je krenula posle Atlante u ekspenziju, itd. Ali, to je na mene drugačije delovalo, da ne budem toliko introvertna osoba, na taj način da se malo socijalizujem je odlično uticalo na mene i da upoznam neke fenomenalne, naravno, devojke, i steknem neka druga super iskustva, bez obzira što ni tu nisam imala takmičarske ambicije, već sam doživljavala kao hobi i zabavu i super provod. Sport kao sastavni deo života

Elem, tako da ove tri predrasude o kojima sam pričala nije bilo lako u tim godinama, nije lako ni nekom odraslom čoveku, kada si ti tako mlad, ali te onda nekako tera da ti ako si normalan da brže sazriš i da postaviš neke granice i neke svoje standarde i slično. Tako da sam ja kada je u pitanju sportsko novinarstvo sa nekih svojih, sad pokušavam na brzinu da izračunam, ali sa manje od 30 godina sam ja otišla u penziju kao sportski novinar. I toliko da pod tačkom razno eventualno pratim sport. I tog mog obožavanja došlo je do nekog momenta da ja sam upoznala neke ljude koji su meni i veliki – svi mi imamo neke, pa ne mogu da kažem idole, ali neke za koje mislimo da su megacarevi. Za jednu osobu i dalje mislim da je najveći megacar. To je Aleksandar Đorđević. I on je za mene potpuna sportska ikona, najveća na svetu. Za neke druge ljude za koje sam stvarno mislila, kojima sam se divila i obožavala ih, nekako ovako kada sam ih upoznala nisu mi bili toliko – ta magija se malo ugasila. Tako da sam ih i dalje volela i poštovala samo kao sportiste i njihove sportske rezultate. Ali, samo to sportsko novinarstvo, i pogotovo to – bila sam s jedne strane u onom prethodnom sazivu Karija Pešića kada je bio Indijanapolis, itd. Možeš da zamisliš, ja u tom trenutku imam 17 godina, ja pratim pripreme reprezentacije koja kasnije je postala prvak sveta. Fantastično! I prethodne godine oni su bili evropski prvaci u Istanbulu. Isto sam sve te, naravno, nažalost, nisam bila u Turskoj na prvenstvu, ali sam opet kao propratila i njihove cele pripreme i posle doček. Tad su svi mi – nisu svi mogli. Zapravo, bilo je vrlo odabrano i ko se penje gore na balkon, i ko ulazi u skupštinu, itd. Ali, taj neki momenat da iz nekog drugog ugla vidiš zapravo sve to ti – meni je omogućio i jako mi je drago zbog toga da imam više nekih paralelnih života možda i da vidim nešto što neki drugi ljudi nisu imali priliku da vide ili da prožive i slično. Da vidim kada se otvara Beogradska arena, kako sve to izgleda dok ostali ljudi nisu videli. Ako bih morala sebe da definišem, pored toga šta si htela da budeš kad porasteš, ja sada u šali onda kažem cool hunter. I uvek nekako volim da vidim kada je nešto u povoju, šta se to dešava, kako je to novo izgleda i ostalo. Pa sam tako isto pratila tenis. Ja to volim da kažem u doba nevinosti, pošto još uvek su svi oni bili, i Jelena Janković, i Ana Ivanović, i Novak Đoković nekako usponu i potpuno je drugačije sve to izgledalo. I tako imala sam priliku na različita, kada je bila reprezentacija u pitanju ili Fed Cup ili Davis Cup, da idem i da pratim. Tad nisam išla sa njima direktno, ali čak je jednom bila situacija gde smo bili direktno u istom hotelu sa Jelenom Janković, itd, u Plovdiv čuvenom. To je baš jedno fenomenalno iskustvo. Ona je u tom trenutku, ako se ne varam, bila baš 4. igračica na svetu. Došla iz Čarlstona – dolaziš iz Amerike, osvojio si prilično veliki turnir, i dolaziš da igraš za reprezentaciju u Plovdiv, i putuješ nazad iz Bugarske kombijem za Beograd. Ali, dobro, bilo je sve to interesantno. Onda prisustvovala sam, je li, nisam bila u Parizu, ali kada je Ana Ivanović osvojila Roland Garros, što je tad u tom momentu baš bilo – sada više to nije tolika vest, u ovom trenutku samo Novak Đoković, ali kada neki naš sportista osvoji trofej te veličine. Tad je to bilo baš vau.

Ivan Minić: Bilo je tih nekih mnogo lepih trenutaka u celom našem odrastanju. Mi smo isto godište.

Aleksandra Petrovski: Da.

Ivan Minić: I manje-više nam se poklapaju svi ti neki trenuci kada se javljaju neka interesovanja, jer ih triggeruju iste stvari. Jedno od najčešćih pitanja kada upoznaješ nekog novog, bilo da li je momak ili devojka, je li se sećaš Mijatovog penala. Ako se ne sećaš, nemamo temu za razgovor. 🙂 Znači, ti nemaš istu traumu kao i ja i nemamo o čemu da pričamo. Ili Saletove trojke, onda imaš nešto lepo čega se sećaš iz cele te priče. Ali, nekako u tom nekom mraku i sivilu postojali su ti neki ljudi u nekoliko sportova, koji su svaki za sebe nosili nešto jako lepo. Ta odbojka koju sam ja trenirao, koju si ti trenirala, nekako ti momci i taj sport je nekako delovao najčistije, najdivnije, iako nije bio mejnstrim sport u pravom smislu te reči, kao što je to bila košarka. Ta čistota odbojke, gde je to sport bez kontakta, gde u suštini mi moramo da nadmudrimo njih tamo…

Aleksandra Petrovski: Pogotovo kada je bilo po starim pravilima. I ja se sećam, ne znam…

Ivan Minić: Ja i dan-danas nisam preboleo što su izbacili promene. Juče sam baš pričao o tome. Evo 20 i kusur godina je prošlo i meni i dalje nedostaju promene.

Aleksandra Petrovski: Meni je fenomenalno bio, ne znam da li si ti bio na tim utakmicama, kada je prvi put dolazila Italija u Svetsku ligu. Kada čekaš ispred Pionira više od dva sata. Ja u tom trenutku nisam sportski novinar da mogu da uđem na drugi ulaz. I još sam pritom navijač, je li. I to je nekako fenomenalno. Zato baš kažem, i odbojka je tad bila doba nevinosti. OK, ne računamo titulu koje su osvojili, odnosno medalje 70-ih, itd, ali ovo je neki početak onoga što danas na neki način gledamo.

Ivan Minić: Onog trenutka kad je to sve krenulo da se dešava, ti si bukvalno imao situaciju da neko društvo iz škole se skuplja i idemo u Šumice da gledamo Poštar i Jedinstvo.

Aleksandra Petrovski: Ja sam, inače, bila brzi brisač, pošto sam trenirala u Šumicama, odnosno, ne, trenirala sam u Poštaru, dole na Dorćolu. I onda su me kao angažovali. To je isto bio kao događaj potpuni. Naravno, šta god, kada treniraš nešto, pa tako pozovu da na neki način učestvuješ na utakmici. Pa, ti odeš u Šumice, pa onda gledaš žene koje igraju. To je Holivud potpuni. Posebno ako stavimo to u kontekst sredine 90-ih godina, kada nisi imao 3D naočare da staviš i da prolaziš kroz neke životne situacije. Mislim, tad nisi imao internet praktično.

Ivan Minić: Pa, nisi imao mogućnost da se na taj način izmestiš kako to možeš danas. 

Aleksandra Petrovski: Tako je, da!

Ivan Minić: Pričamo često na tu temu, kao prethodna generacija ljudi i naša generacija tokom odrastanja, ako si hteo da gledaš seriju, postojao je jedan način da gledaš tu serije. Samo jedan. Sada možemo ti i ja da gledamo seriju u različito vreme na različitom delu Zemljine kugle i da se kroz treću platformu dopisujemo o tome i da komentarišemo nešto što je u suštini individualno on-demand. Možeš da ga gledaš kad ti hoćeš, kako ti hoćeš. Nekad se, bre, život formirao po tome kad je serija.

Aleksandra Petrovski: A, uskoro će moći, sve ide ka tome kada je u pitanju igrana umetnost, da gledamo različite krajeve toga i ostalo. Mislim, postaće svakodnevnica. Sada sve ide ka tome. Da se vratimo na ova naša stara vremena. 🙂

Ivan Minić: Taj momenat sa odbojkom i sve te neke divne stvari koje je ona donela, i prvi odlazak u Novi Sad je bio odlazak da se ide da se gleda Vojvodina, jer kao: Zašto ideš da gledaš? -Pa, zato što Vojvodina igra Ligu šampiona. I imaš tu neke momke koji su u B reprezentaciji, koji imaju potencijal, neke klince koji možda dođu u A reprezentaciju, itd. Svi ti momenti te nekako obeleže, pokažu ti neke zanimljive načine na koje stvari mogu da se odvijaju, da neki sport za koji do pre 5 godina nisi znao može da postane jedan od najvoljenih zato što ima protagoniste koji su šarmantni, zgodni, neugodni, pravi borci. I to je neki fenomen koji traje već 27-28 godina. I fantastičan deo toga, koji zapravo nismo imali uopšte ni u jednom drugom sportu do skoro, je da je muška odbojka inicirala nešto čemu se kasnije pridružila ženska odbojka, gde smo mi u jednom dužem periodu – dakle, faktički skoro od 2003-04. godine u svetskom vrhu u obe konkurencije. Mi to u nijednom drugom sportu nemamo.

Aleksandra Petrovski: Da, nešto kratko je bilo, ali nekako su se mimoišli košarka, što mi je jako žao, naravno. Ali, da, jer muškarci, momci su zapravo generalno pokazali devojčicama u tom trenutku kako mogu da dođu i uživaju u odbojci. Meni je, recimo, ja sam sad sa kapitenkom bivšom reprezentacije, Jelenom Nikolić, zajedno smo isto trenirale na Obiliću, pošto sam ja neko vreme i tamo bila. Ona je već bila u prvom timu jako mlada. Tako da imam i takvu vrstu na neki način uspomena, mada oni su moje generacije i tvoje oni su veterani. 🙂

Ivan Minić: Oni su se povukli. 

Aleksandra Petrovski: Tako je!

Ivan Minić: Oni su krenuli da se povlače pre nekih 5-6 godina, i to je bio trenutak: OK, sad sam mator. I to da odem na Olimpijske igre kao takmičar, to se ipak nikom neće desiti.

Aleksandra Petrovski: Nisam ja Jasna Šekarić da… 🙂

Ivan Minić: Možda neki konjički sport. Ili ja već imam godinama plan za moderni petoboj, da budem prvi takmičar koji nastupa za Srbiju u modernom petoboju, ali, Bože moj, mislim da se neće desiti. Sve te stvari koje si ti radila, koje si pomenula, se dešavaju u periodu tvoje srednje škole. Ne znam kakva je sad situacija sa VI, ali u to vreme, pošto je to vreme u kome sam i ja išao u srednju školu, VI nije bila baš laka škola. Nije bila ni najteža u gradu, ali očekivanja jesu bila ozbiljna, ti si imala niz nekih aktivnosti. Kako je bilo uskladiti to sve, posebno u tom nekom sistemu organizacije, gde si ti još uvek mali, oslanjaš se na javni prevoz i dobru volju?

Kako je usklađivala silne obaveze?

Aleksandra Petrovski: Pa, to je naučilo baš onako u fokusu u tom trenutku. Jer ja kao sedim na tom času i ja moram da naučim to. Treba da naučim. Znači, moram da budem prisutna. Da kada taj neki nastavnik predaja, da bih ja imala manje vremena, odnosno da ja bih morala manje vremena da utrošim da kasnijem učim. Jer ja sam bila vrlo dobar ka odličnom u toku gimnazije. Tako da sve vreme sam i dobar deo vikenda isto provodila. Pritom, imala sam društveni život. Ne kao da je bilo kuća-posao, posao-kuća i škola. Imala sam društveni život, ali nisam bežala sa časova – bežanje radi bežanja. Odem u Zvezdara teatar da popijem kaficu posle. Nego, ako pobegnem, ja stvarno idem na posao. Nema toga. Čak sam jednom šalila sam mojom razrednom. Ja sam joj se javila, ona je već znala, pošto moja mama je nedaleko od škole radila, i znala je – mama može u svakom trenutku da virne da li sam ja u školi, šta ja radim, da dođe kod razredne, da se raspita. Mada, nisam, čak i kada sam dobijala loše ocene, nikad nisam to krila. I onda sam ja razrednoj govorila: Ja razredna moram da idem da radim. Ona pita: Je li ima neki posao za mene? Ali, kažem, sama sam sebi na taj način, uslovno rečeno, pravdala časove ako negde treba da odem. I svaki moj raspust. Tako da ja do skoro zapravo nisam imala dugo onu instituciju vikenda, recimo. Opet i kasnije, kada sam radila i više godina, i u dnevnim novinama, i portalu, kad sam odrasla, što se kaže, isto – tu ne postoji vikend, praznik i ostalo. Tako da još uvek nisam se, iako sam pre neku godinu iz klasičnih medija izašla, nisam se setovala na sve to. Ali, kako sam uspevala sve to da postignem i, kažem, još plus pored te dve velike, značajne obaveze da imam i nekakav društveni život i sve, ja nemam pojma. Ali, mislim da to me je naučilo tome da se ja fokusiram u tom trenutku na te stvari, da nemae rasipanja vremena, već sednem i to radim. I verovatno mi je mnogo pomoglo što tad društvene mreže praktično nisu ni postojale, što u vreme moje i tvoje srednje škole su poruke putovale po pola dana.

Ivan Minić: Osim ako nađeš dobri servisni centar.

Aleksandra Petrovski: Tako je! 🙂

Ivan Minić: Ali, nema poruka između korisnika jedne i druge mreže. Znači, kad nađeš devojku koja je na drugoj mreži, ništa. Nema poruka. Nego pitaš drugara koji je tri klupe od tebe ako može da joj pošalje poruku kad se nalazite u gradu.

Aleksandra Petrovski: Tako da nas je to i spaslo na neki način. Spaslo u smislu da možemo da se posvetimo lakše nekim stvarima, da nije toliko rasuta pažnja. Barem u mom slučaju je to bilo tako. 🙂 Kasnije sam saznala za Krstaricu, elitesecurity, itd. A, nikad nisam bila na Burek forumu, moram da priznam. Ne znam da li mi je to minus za dalji tok razgovora. Nikad ti ranije to nisam rekla. Možda me uopšte ne bi pozvao. 🙂

Ivan Minić: Nemam ja problem sa tim. Ali, moram da priznam da od svih detalja u vremenu, mislim da je ključni trenutak za povećanje, značajno povećanje moje efikasnosti u životu bio to kad su krenule da se najplaćuju poruke. 😀 Do tog trenutka, to je hiljadu poruka dnevno, jer free je, nema razloga zašto ne bismo chatovali bukvalno kroz poruke. E, onda su krenule da se naplaćuju poruke na prepaid, pa ako pređeš na postpaid one su besplatne, pa su neko vreme…

Aleksandra Petrovski: Bili su neki servisi, da.

Ivan Minić: Pa su neko vreme bile besplatno, pa je onda i tamo krenulo da se naplaćuje i onda je prestalo da bude to toliko interesantno da non-stop negde nešto vibrira po učionici. Ali, dobro, to je prosto neki period. Znaš, često kad pričamo o tome, neki ljudi koji su samo malo mlađi od nas da nisu zakačili u tim nekim relativno zrelim godinama to, oni se uopšte ne sećaju tih stvari. Oni se ne sećaju kako to izgleda kad se dogovaraš dva dana unapred da se nalazimo sutra u osam ispred Konja. I ako se neko ne pojavi do osam i dvadeset, ništa ne znaš. Možda ga je pregazio auto – saznaćeš sutra ujutru možda. Ako ne dođe u školu, nećeš ni sutra ujutru, nego kad dođeš kući, pa pozoveš. Ali, prosto, to su sve neki momenti koji nisu bili uopšte toliko davno. 

Aleksandra Petrovski: To se mi tešimo da nisu bili toliko davno. Između toga i sada, ti ljudi već idu na fakultet. Oni koji su se rodili u to vreme kad smo mi tako slali poruke, sad su već studenti.

Ivan Minić: Znam, ja imam jednog zaposlenog koji je 2000. godište. I kad mi neko dođe na sastanak, ja ga pozovem i kažem: Niki, sine, izađi, on izađe u hodnik, E, ovako izgleda 2000. godište. Ako niste znali, ovako izgleda. Znači, ovo vam je 2000. godište. Hvala, možeš sada da se vratiš. Jer ljudi imaju traumu. Misle, kao i svi mi, misle da 2000. godište ima metar i žilet, ima kovrdžavu kosicu i traži Plazmu.

Aleksandra Petrovski: Moj brat od strica je to godište – izvinjavam se, brat jedan od strica i brat od tetke su to godište, i tako da je to meni reality check. Oni su stvarno ozbiljni nekako ljudi. Ja sa njima razgovaram o ozbiljnim stvarima.

Ivan Minić: I ja bih voleo da sa našim kolegom koji je 2000. godište mogu da razgovaram o ovakvim stvarima, ali ja njega i dalje doživljavam kao moje dete. Srednja škola je period kad prvi put, čak i ako upišeš gimnaziju, koja je najopštija opcija koju možeš da izabereš.

Aleksandra Petrovski: A, htela sam ja i opštu gimnaziju da upišem, ne kao društveni smer. 🙂

Ivan Minić: Prvi put se susrećeš sa malo kompleksnijim stvarima. Sve ono što učiš kroz osnovnu školu, nekome ko je bio radoznao kroz odrastanje, manje-više ti je većina toga poznata. Tek možda 7-8. razred ti naletiš na neke stvari koje nisi pročitao u Dečjem saznanju ili nisi gledao u obraznovnom programu ili tako nešto. Ti si znala da želiš da budeš novinar. I tom trenutku i dalje si mislila da ćeš biti sportski – OK.

Aleksandra Petrovski: Ja sam intezivno radila. 🙂

Ivan Minić: Ti si se intezivno bavila time. Ali, je li bilo nekih stvari na koje si naletala tokom školovanja i nekih ljudi na koje si naletala koji su ti palili neke lampice za koje nisi znala da postoje?

Aleksandra Petrovski: Tri moja omiljena profesora su bili profesor filozofije i logike, koji je kasnije prešao na fakultet. I videla sam na jednom događaju pre neku godinu. Ja sam njega baš mnogo obožavala, kao profesora i nikako kao ličnost. Zato što nam je baš dozvoljavao i da se igramo i prilagodio nam tu filozofiju na način da je mi shvatamo. To je stvarno… Nije lako, ti kao sedneš, bubaš ovaj je rekao ovo, ovaj je rekao ovo. Ti ništa ne kapiraš. Ja sada uzimam tu knjigu, našla sam je slučajno, kao ja ovo tek danas razumem. Zapravo, tada ništa nisam razumela. Možda bi mi i pomoglo, ali verujem da stvarno niko – samo smo bumbačili, što je šteta, jer to je stvarno esencija. Tako da on. Naravno, prema znanju koje sam stekla, profesorka psihologije. I volela sam, recimo, profesor sociologije mi je bio bivši direktor, pa je posle 2000. samo profesor bio, ali je bio veliki autoritet. Ja volim, ako je neko autoritet s razlogom, odnosno ako ima kredibilitet određeni, a ne samo da trenira strogoću, a on je zaista imao ogromno znanje. I ja sam baš volela da se nadmudrujem s njim. Ja volim da se nadmudrujem sa ljudima koji su… Pa, nije obrazovaniji od mene, što on u tom trenutku moj profesor sociologije jeste bio. Meni nije zabavno da se ja nadmudrujem sa nekim ko je na neki način inferioran u odnosu na mene, jer tu oprobavam svoje mišiće. Tako da su oni bili. Imala sam fenomenalnog profesora srpskog jezika sa kojim sam se, takođe, nadmudrivala i slično, koji je moj pismeni zadatak držao najduže moguće. Pogotovo jedan koji sam, recimo, pisala o njemu. Sve ostale donese, oceni, moj drži toliko dugo, itd. Tako da su mi oni bili. To su mi, recimo, bile interesantne i to je donekle, ako me pitaš šta sam još htela da budem kad porastem, htela sam možda da budem i producent čak. Zato što smo imali – radili razne otvorene časove iz geografije, iz psihologije i ostalo. I ja sam tu bila glavna. To je na neki način – ne mogu baš da se nazovem rediteljem, ali glavna tu: Ti ćeš ovo da radiš, ti ćeš ovo da radiš. Ovo ćemo ovako, pa ćemo da uzmemo ovako, i ostalo. I bila sam i voditeljka programa, je li, što sam na neki način i danas ponekad, ali u životu. A, isto nešto što me je obeležilo, recimo, nisam znala da ću se na takav način kasnije u životu imati takvu vrstu interesovanja, ali je moj maturski rad o Beogradu. Ja ne znam kako sam to izabrala uopšte, ali to je danas ono što sa strane za svoju dušu što baš volim, i da cunjam Beogradom. To je moja terapija potpuna, kad idem onako i gledam, šta su takvi natpisi, kakva je ova zgrada, itd. 🙂

Ivan Minić: Imaš te slike bašte po gradu i tako neke.

Aleksandra Petrovski: Da. I onda uvek pronađem neku priču o nečemu. Jer ja volim zapravo, ako me pitaš, istorija je bila jedan od mojih omiljenih predmeta, ali na način da shvatam kako su ljudi prolazili kroz neke stvari. Jer istorija se ponavlja, različite su samo pojavni oblici. Rekao je neko mnogo pametniji od mene i zaista je tako. Onda kada poznaješ istorijske prilike, onda ti nekako ono što se dešava u sadašnjem trenutku i što će se dešavati u budućnosti, otprilike možeš da pretpostaviš kako će ići. Ako s druge strane poznaješ ljudsku psihu i način na koji čovek funkcioniše, nekako ti je baš jasno. Ne 100%, ali dobrim delom možeš nekako neke stvari da predvidiš i znaš zašto se neke stvari dešavaju, što je meni baš – ja volim da znam. Takve stvari me ne iznenađuju. Malo toga može da me baš iznenadi.

Ivan Minić: Da, desilo se nekoliko stvari u prethodnih par godina koje mogu da iznenade svakog.

Aleksandra Petrovski: OK, ali nije da nisu bile unazad, da se nisu očekivale za one koji su baš duboko zašli.

Ivan Minić: Samo očekuješ da sada, vek kasnije su stvari drugačije. Ispostavi se da zapravo nisu i da očigledno svaka generacija mora da prođe kroz jednu takvu vrstu pa slobodno možemo da kažemo golgote na neki način, torture – ako ništa drugo, onda psihičke. Srednja škola, završetak srednje škole trenutak kad se svi opredeljujemo za to šta ćemo sa sobom. Neki se opredele i ranije, neki znaju svoj put, kako beše, Novak Đoković je znao sa 7 godina. Ali, većina ljudi tada donese neku pravu odluku u kom smeru želi da ide dalje. Ne znači da će se zapravo na kraju baviti time, ne znači da će završiti taj fakultet koji je upisao, ne znači ni da to što je delovalo da interesuje da će stvarno biti nešto što se ispostavlja kao dobar izbor. Koliko si ti uopšte u trenutku završetka srednje škole – to nisam mnogo ljudi pitao, ali jesam par – koliko si ti uopšte bila svesna koji su izbori pred tobom i šta oni znače. Ne samo doneti izbor: OK, volim ovo, ići ću tamo, ali koliko si uopšte bila svesna šta znači svaki od tih izbora koji su potencijalno pred tobom. Jer ljudi upišu biologiju misleći da je to nešto potpuno drugačije od onoga što se ispostavi. A, ipak mi se čini koliko god bili mladi u tim godinama da smo ipak dovoljno odrasli da bi trebalo da imamo sposobnost da makar istražimo šta nas zapravo čeka pred tako nekim odlukama, da oko takvih stvari, kao što je izbor fakulteta, a posle izbor nekih drugih stvari u životu, ne slušamo samo nekakav unutrašnji instinkt i impuls, nego da prosto malo uključimo i raciju u celu tu priču. Ne zapostavimo emocije, naravno, ali da na neki način uključimo i raciju. Kako je to u tvojoj dobro organizovanoj glavi bilo u tom trenutku?

Kako su izgledali fakultetski dani?

Aleksandra Petrovski: Ja jesam prilično racionalna osoba, možda negde čak i previše na moju štetu. Ovako je bilo: ja sam već uveliko radila, je li, tako da nije opcija da upišem FPN. Ne zato što sam ja imala ili imam nekakvo loše mišljenje o tome, već sam ovako kalkulisala: Aha, dobro, ja imam jedan zanat u rukama. To je novinarstvo. Ako sam obrazovana osoba kao takva, ja mogu da se bavim tim novinarstvom. Toliko godine već pišem. I postoje drugi načini kako mogu da poradim na sebi. Šta ja mogu da upišem još nešto, da imam neku rezervnu varijantu? Znači, ja sam sa nekih 18-19 godina već razmišlja…

Ivan Minić: Inženjerski.

Aleksandra Petrovski: Šta je moj plan B, tako je, da! 🙂 U tom trenutku sam ja nekako dosta bila u kontaktu sa mojim sestrama od ujaka. Jedna je jednu godinu dana starija od mene, a ove dve su četiri-pet. I one su bile lepe, uspešne, očevi su im bili uspešni u poslu. I sve tri studirale, odnosno završile FON. Ja sam rekao: Ako je njima valjao, valjaće i meni. 🙂 I ja u jednom trenutku se opredeljujem na početku 4. godine, ja idem da spremam matematiku. Kažem, meni matematika je dobro išla, ali sam ja društveni smer. Idem da spremam matimatiku i za svaki slučaj i tu imam plan B plana B – spremiću opšte obrazovanje. Ne znam kako je sada, tad je moglo obe stvari da se polaže. I kažem ja: Pa, dobro, spremam ja FON i ostalo. E, ali apropo onog slušanja unutrašnjeg glasa. Svaki put, ja sam išla baš na fakultet tamo na pripreme, svaki put kada sam ja tamo odlazila, to je bilo subotom pripreme, svaki put je padala kiša. To se meseci dešava. I meni je unutrašnji glas govorio: Ti, Aleksandra, nisi match and match sa ovim fakultetom. Nešto postoji. 🙂 Ali, možda sam ja tako tumačila te znakove pored puta, ali nešto je u meni govorilo to. Uporedo tada, u 4. godini, posao, pripreme za fakultet i spremanje maturskog i 4. godina i sve to, meni tadašnji momak, sadašnji suprug moje drugarice iz klupe kaže, pošalje poruku po njoj, kaže: E, znaš, na Trećem kanalu ima neki kviz za novinare. Što se ti ne bi prijavila? Ja se prijavim. 🙂 I sad to je bilo super neko iskustvo. To je na neki način, pa ne mogu baš da kažem, ali pandam tada vrlo popularnom 3K duru. 15 minuta slave. I ja se tu prijavim, pošto je tu bila i deo škole. Kažem, prolazili smo, imali smo različite predavače. Dakle, jedno super iskustvo. Nisam se ja proslavila nešto, nisam imala baš nekih svojih – imala samo 15 minuta slave, ne više. Međutim, tadašnji urednici Trećeg kanala, kada je kretalo već proleće, su nagovestili, odnosno zvali su me na razgovor da ja krenem da radim na Trećem kanalu. I onda ja stanem, sad razmišljam: Dobro, ali ja ako upišem onaj FON, ja ću tu da gulim, ništa neću moći da radim. Kako ću ja s tim? Ja ću biti nesrećna. I na kraju je ipak odlučila ta moja emocija, ali tu ima twist. Twist of twist. I ja kažem: Dobro. Hajde da ja sm nešto što ću moći uporedo i da studiram. Fakultet ne treba samo da se upiše – nisam ja sumnjala da ću ga upisati, nego koliko ću ja to da razvlačim, sve da završim. Fakultet treba da se završi, ne samo da se upiše. I onda ja odlučim: Aha, dobro, ništa, ja ću da upišem menadžment na privatnom fakultetu. To je uglavnom ekonomija, organizacija, itd. To mi je isto zanat. Ja mogu na različitim mestima, imam različite opcije za posao da upišem. Ja sam otišla – bukvalno 10 dana pred prijemni ja sam odlučila da neću upisati FON, da ću otići da ovamo da polažem prijemni, upisala, itd. Tog leta, to je bilo 2004, kada je Treći kanal imao čitavu svoju ekipu, Olimpijske igre u Atinu, pa sam tu imala priliku da radim i neke programe uživo iz Beograda, nažalost. Ali, dobro, ipak je interesantno. Pa mi je tu, recimo, mentor bio Marko Stolica. On je radio tada kviz na Trećem kanalu, kviz znanja, koji je išao uživo, a ja sam slično radila za Olimpijske igre. I to je, recimo, bilo jedno od mojih najurnebesnijih životnih iskustava zato što ja tad imam malo televizijskog i radila sam nekoliko TV priloga svega, treba da radim kviz, koji ide uživo, gde se javljaju gledaoci, gde nemaš pojma šta sve može da se desi, od toga da se ne javi, kako će on da reaguje i sve ostalo. A, imamo vrlo malo vremena da mene Marko pripremi, da sve to bude – bilo je kako valja, ali ja danas možda ne bih pristala na to, ali tu sam kao: Super! Ovo je baš strava! Tako da, kažem, to je super zanimljivo iskustvo. Završim sagu sa fakultetom. Ja sam položila, završila tu prvu godinu. Uporedo sam ne samo jedan posao, nego i dva posla radila. Polagala ispite, odlazila na predavanja i slično. Došla je druga godina, negde na polovini, možda na pred kraj, dolazi računovodstvo i ja ne znam šta je to. 🙂 Moja i sada jedna od najboljih prijateljica pokušava da mi objasni. Meni su dve koleginice i drugarice objašnjavale to. Ja sam bila kao: Ne, ja ovo definitivno ne mogu. Ovo nije za mene! I, šalim se da sam zbog tog računovodstva. I onda sam shvatila: OK, dobro. Ja ovo ne mogu da završim. I ja sam se prebacila na novinarstvo. Tu završila sam, onda sam praktično polagala ispite razlike. Tako da sam praktično na neki način stigla, dala dve godine za jednu i po, pošto su ispiti razlike i ostalo, i na kraju sam tu završila novinarstvo. Imala sam neke stvarno sjajne profesore. Ali, tu sam, recimo, videla, porediće se sa nekim kolegama koji tu tek se upoznaju sa novinarstvom, koliko oni u stvari ništa ne znaju. Moji prilozi, kad sam bila maturantkinja gimnazije, su bili, pa skormno rečeno, bolji od nekih studenata žurnalistike. Zato što oni nisu imali praksu. Ne sporim, ja sam neko ko stvarno smatra da je važno obrazovanje i formalno, itd, ali, kažem, ne znam kako je sada, ograđujem se, govorim o tom periodu, nekako taj momenat – ti kada samo učiš, a uporedo nemaš praksu, ti nemaš pojma za šta ti služe, čemu služe ti predmeti, ne znaš njihovu upotrebnu vrednost. Dosta je bio širok, pa smo imali i teoriju, mass medije, itd. Stvarno neke super predmete. Ja se i dan-danas vraćam na te ljude koje su mi ostale. Ovo je u stvari vrlo, vrlo dobro, iako, OK, neke stvari su se malo promenile, ali suština je ista. I ja ih sada mnogo bolje shvatam nego što sam ih tada shvatala. Skoro sam komentarisala svrhu shvatanja sa jednom drugaricom. Ne znam da li je Rambo Amadeus postao shvatljiviji ili ga ja bolje shvatam nego što sam ga ranije shvatala. 🙂 Ali, na konto toga, ne znamo – OK, Sokrat nije više živ, ni u jednom trenutku se nismo susreli u životu, ali sada ga, naravno, bolje shvatam nego što sam ga shvatala kad sam imala 18-19 godina.

Ivan Minić: Dobro, neke stvari dolaze sa godinama i sa kilometražom. Mnogo više sa kilometražom nego sa godinama. Godine mogu da se kompresuju, mogu stvari da se ubrzaju dosta. Ti si to prilično radila u tom nekom periodu. OK, prošli smo taj neki deo studija, jedan važan deo tvog života, ali nismo postavili tu priču posla ja mislim na neke dovoljno jasne noge. Zašto to kažem? Iz ovog kako si ti to objasnila deluje kao da je to bila jako ozbiljna, ali ipak igra u nekom prvom periodu. I nije baš jasno u kom trenutku je to preraslo iz igre u nešto više, u nešto što je realna obaveza, a ne samo imamo tu neko talentovano dete; ako nešto uradi, super – ako ne uradi, nema veze, idemo dalje. Tako da ja tebi postavljam moje drugo pitanje koje postavljam svima, Poslovi Infostud pitanje, šta je bio tvoj prvi posao? Kad kažem posao, to je prva stvar za koju si plaćen.

Šta je bio prvi posao?

Aleksandra Petrovski: Pa, ja sam zapravo i za te prve tekstove u Šampionu bila plaćena. Mislim da je i taj deo nekako važan. I sada moja ćerka jeste mala prilično, ali, kažem, nekako gledam da dete treba da nauči da ima odnos prema novcu. I ja sam još u srednjoj školi svoje knjige, svoje ekskurzije, itd, sama plaćala. OK, imala sam u nekom periodu dok nisam bila punoletna je mama dobijala zvanično taj honorar, ali, kažem, još u to vreme. Ispričaću ti jednu zanimljivu situaciju, da vidiš o nivou ozbiljnosti. Ja sam praktično bila punopravni član redakcije i za to vreme srednje škole. Bio je jedan intervju na koji sam ja u tom momentu i čitava redakcije je bila jako ponosna. I stvarno odličan je bio i taj košarkaš je – imala sam nekoliko situaciju u životu kada su oni rekli nešto što nije trebalo da kažu, ali su rekli. I onda je sutradan stigao demanti. Ali, ja saznam za demanti tako što stojim u školi i zove me kolega između časova. Ja treba da imam otprilike kontrolni iz fizike, on me zove i kao: Taj i taj je zvao. Poslao je faksom demanti, itd. Ali, mene baš briga za tu osobu, meni je važno da ja pred svojim kolegama u redakciji da bude da sam ja nešto slagala i tako. I ja kažem: Ma, ljudi… -Ma, znamo. Mi tebi verujemo. Nije uopšte to problem. Taj košarkaš mi je, inače, nekoliko godina nakon toga, kada sam ga pozvala nekom drugom prilikom, izvini mi se i rekao: Pa, ja ne znam za što si ti mene… Otprilike mi je rekao ja sam morao to tada da uradim. Ali, to je meni bila baš velika, velika trauma. Kažem, da dokažem nekako svojim kolegama da to stvarno izmislila. Jer nisam to uradila. Oni su meni verovali. Takav je i moj nastup bio i narednih godina kada sam se bavila sportskim ili nekim drugim novinarstvom, a takav je odnos bio i prema njima, odnosno verovali su mi da sam ja kadar i dobijala sam i neke prilično ozbiljne. Kažem, propratila sam košarkašku reprezentaciju koja je tada vrlo aktuelno i ostalo. Tako da to su bile velike teme. Nije se dalo svakome. Radila sam i različite reportaže. Između ostalog, i otvaranje Arene, itd. Ja u tom momentu imam nekih 19 godina, recimo. Htela sam da pravim, odnosno napravila sam reportažu kako izgleda utakmica sa poslednje reda tribina, ali nekako čitava ta atmosfera, šta zapravo može da se unese u Arenu. Tu sam pokušala da vidim kako može zapravo da se unese, šta ne. 🙂 Pošto je to bilo vrlo rigorozno i ostalo. 

Ivan Minić: To je prvi put da smo mi imali zapravo dvoranu u kojoj imaš sve one skenere.

Aleksandra Petrovski: Tako je, da! I ozbiljno, rigorozno. I tada je još dolazio prvo Dream Team, pa je posle bio turnir i sve ostalo. Baš je bio veliki događaj, pogotovo što je to Skadar na Bojani bio. I, dakle, na taj način su mi neke važne priče i pre moje 20. godine poveravane, na šta sam ja nekako ponosna i smatram da jesam bila i kadar to uradim i da sam dobro uradila. Tako da, da, ne postoji baš taj jasan momenat kada sam ja prešla iz momenta entuzijaste, nisam ni bila volonter, u nekoga ko ozbiljno radi, što meni – nisam osećala nikakav pritisak. Jer ja, na primer, pošalju te prvo na konferenciju za štampu i tebi je frka. Ja kada sam otišla da izveštavam sa svoje prve utakmice, ja već sve za novinarskim stolom poznavala. I oni su mene poznavali, jer sam ja tu isto dolazila na utakmice sve te godinama. Tako da je to bila jedna lagana tranzicija. I nisam išla – obično tada pošalju u beogradsku rubriku da se kale, itd. Ja sam odmah upala u sportsku rubriku, gde sam i želala da radim, i ja sam radila. Sećam se, jednom sam pisala baš pred tu Atinu. Izlazio je mali feljton prethodne istorije olimpijski igara, itd. I došao je jedan čovek, zamolio je da mu damo starije primerke da ima. On je kao sakupljao to. I onda je mene upoznao i kao: Jao, pa ja sam mislio da to radi, a fin je onako gospodin, Jao, ja sam mislio da to radi neko stariji. Verovatno je hteo da kaže neko ozbiljniji, ali super. Doživljavao je te tekstove na taj način ozbiljno i sakupljao ih je. To je doba pre interneta. Na taj način nije bio još toliko rasprostranjen. 🙂

Ivan Minić: Kako se dalje razvija dalje tvoja novinarska karijera i šta su ostale stvari koje kreću da interesuju? Kad krećeš malo da divergiraš ka još nečemu?

Kako se dalje razvijala Aleksandrina novinarska karijera?

Aleksandra Petrovski: Da. Spomenula sam, kad sam krenula da pišem reportaže, bile su tu ne samo sportske, već je taj kolega koji je bio urednik nedeljnog izdanja, shvateći da od mene ima sagovornika dobrog, me slao i na neke druge zadatke. Ali, sve do momenta dok nisam sa nekih 25 godina došla na jedan news portal. Tada sam počela, što se kaže, da šaram sa temama. Da, zaboravila sam da kažem: spomenula sam Treći kanal. Ja sam paralelno sa studijama i sa radom u dnevnim novinama radila i na Trećem kanalu. Odnosno, radila sam priloge za nekoliko emisija. Jedna od tih emisija je bila i Kaži ako smeš, koje su radila Nataša Milovanović i Duška Vučinić Vučić. I bila je još jedna emisija, 3K branch, koji je jedno vreme radila gđa Višković Ivana, supruga Nebojše Viškovića, ali nije poznata samo po tome da ne bude. 🙂 Tako da sam radila priloge. I to su bile teme koje nisu bile sportske i meni je bio vrlo zanimljiv izlet. Ali, i super iskustvo. Skoro sam baš negde napisala da za čitavih tih godinu dana, to je bilo pred kraj samog Trećeg kanal, za čitavih godinu dana, kada je Treći kanal zatvoren, moj honorar je bio toliki da sam ja neke 2006, kada sam ga konačno dobila, mogla da kupim jedan digitalni foto-aparat. Koji je tad bio skup. Nije sada toliko jeftin, ali, kažem, toliko je moj honorar bio. Međutim, šta je meni to iskustvo značilo? Kada sam došla na portal da radim, u prvom naletu radila samo tri smene nedeljno. Takav je nekakav bio dogovor. Njima u tom trenutku bila potrebna osoba koja će samo toliko raditi i sve. Ja sam dala otkaz na prethodnom mestu gde sam radila. I izašao je tadašnji urednik, koga ti, takođe, znaš, Daniel Bukomirović, koga ja izuzetno baš cenim kao medijskog privrednika. I koji je rekao: Jao, koleginica koja radio video-rubriku mora na duže bolovanje. Ne znam šta da radim i koga da zovem, itd. Ja sam rekla: Pa, dobro, mogu ja to da preuzmem. Oni su već bili jako zadovoljni kako sam se ja uklopila i ostalo, već poznajem sistem, itd. Pita on mene: Pa, znaš ti da montiraš. Rekoh: Pa, znam! Ja sam znala da montiram utoliko što sam gledala proces montaže kako izgleda, ali ne i da ja sednem za Premier.

Ivan Minić: Ti si znala da drugi montiraju. 🙂

Aleksandra Petrovski: Da, da! 🙂 Što na neki način nije loše, znaš barem neke okvire, je li. 

Ivan Minić: Naravno.

Aleksandra Petrovski: I sad, OK, ja nekad idem da snimam sa ekipom, a nekada snimam sama sa handy camom i nekada treba sama da izmontiram. Ja sam to vrlo brzo, naučila sam stvarno to da radim. Nije to profesionalno, itd, ali za neke osnovne stvari. I imamo u vidu da je to 2010. godina. Dakle, vrlo rani radovi web TV-a. I tako sam ja nekako lagano već tada ja se šalim da sam okačila tastaturu o klin kada je Davis Cup reprezentacija osvojila tu titulu. Tako da radila sam i pomalo kasnije sport, ali to je bilo moje poslednje veliko takmičenje. 🙂 I polako sam prelazila da radim tu video-rubriku, koja je zapravo bila – nisam je ja od starta formirala, ali je bila dosta u povoju. Ja sam je dosta i razvijala i trasirala joj put. Kako je meni Daniel poveravao da ja to stvarno znam i ostalo, ja nemam pojma. Ali, i u par navrata je on bio ta osoba i nekako ti treba uvek – vrlo ti je dragocena ta osoba u životu koja pa možda i malo više veruje u tebe nego što ti u tom trenutku ili vidi nekako neki potencijal u tebi, ne znam kako da to definišem, nego što ti u tom trenutku misliš da možeš. I tako da je i kasnije, na sledeću poziciju koju sam prešla, i opet ja sam se tu možda nametnula. Nametnula u smislu ja sam krenula da učim to. I onda je on nekako prepoznao to i podržao i prešla sam na sledeću poziciju koja me je formirala. Hajde da sad ispričam taj deo i kako je došlo u stvari do toga. To je period razvoja društvenih mreža kod nas i okupljanja nekako neko zajednice i ostalo. I spomenuću još jedan interesantan trenutak. To je Tvitomanija u Domu omladine. Ali, ja to gledam kao fenomen. 🙂 E, znaš kako kaže gđa Angelina? 🙂

Ivan Minić: Ja to gledam kao traumu, ali dobro. 🙂

Aleksandra Petrovski: OK, ja sam tu došla iz novinarske radoznalosti. Dešava se nešto u gradu što je neobično, što je interesantno, što je drugačije. I onda sam, je li, na neki način krenula da istražujem taj svet i slično.

Ivan Minić: Šta ti je to trebalo?

Aleksandra Petrovski: 😀 Isto dosta nekako meni dalje trasirala put i kasnije Blogomanija, Stara planina, 2012. ako se ne varam. Ne, 2012. je bio Vinodolska, a ovo je bilo 2011. Ali, tako nešto, nisam sigurna 100%, ali to su te neke godine. I ja sam tu polako iz novinara, pa kasnije mogu da kažem video-producenta na neki način, jer sam mnogo više stvari radila nego sam taj novinarski deo posla. Idoli su mi bili Marka žvaka, naravno. 🙂

Ivan Minić: Kao i svima.

Aleksandra Petrovski: I koji su kasnije – ja sam kasnije imala neku drugu ulogu na tom portalu, koji su kasnije došli – sarađivali smo. Čak sam ja preko veze išla sa njima na snimanje i to je meni bilo fenomenalno. Bez obzirar što snimanje nije bilo nekako spektakularno, ali opet njih dvojica, Dušan i Dušan, su vrlo autentični likovi. I danas stvarno rade sjajne stvari. Još uvek posle toliko godina. Elem, i onda sam ja krenula da istražujem: Aha, ima nešto na tim društvenim mrežama. Pa, kako mogu da se povezuju klasični mediji sa društvenim mrežama. Kako da oni kreiraju samo sadržaj za društvene mreže. Tako da sam ja posla i community manager i kasnije social media manager, itd. I prešla sam na tu mračnu stranu. 🙂 Šalim se. Tako sam menjala na neki način i okviru samog tog portala uloge i ostalo i osvajala neke nove svetove. Kasnije sam da krenula da imam neke svoje dodatne klijente iz nekih drugih oblasti i tako.

Ivan Minić: Daniel je jedan od tih ljudi koji je u celoj toj istoriji dugoj više od 20 godina, 25 godina nekako iz meni neobjašnjivih razloga uvek nepogrešivo znao da prepozna ljude koji nose sa sobom izuzetan potencijal. Nekad je to očigledno. Nekad je to očigledno, samo treba dati prostor tim ljudima i možda ih odbraniti u nekoj situaciji kada možda to što urade nije po volji svih ostalih, ali je ume da prepozna i izvuče i neki koji zaista na prvu loptu ne deluju neko ko će zaista napraviti nešto ozbiljno. I par puta smo pričali o tome, a mnogo puta sam pričao o tome sa raznim generacijama njegove dece. I svi oni nemaju… Sa Danielom postoji taj vrlo specifičan odnos. Nije lepo da pričamo o njemu, nije prisutan čovek, ali neće on zameriti – on je baksus. Taj vrlo specifičan odnos gde to nije ljubav, kao moj prvi urednik, srculenca, i kao jao, to je nešto najdivnije na svetu. Ne, ne, to je moj prvi tlačitelj koji me je naučio sve ono što znam.

Aleksandra Petrovski: Da, nismo mi baš imali taj – prema meni je bio specifičan.

Ivan Minić: Već je to došlo u neku drugu fazu kada je došao web. Ali, ono pre toga što je prethodilo, klasična informativa, tu nema prostora za tako neke lepe stvari i eksperimente.

Aleksandra Petrovski: Dobro, on se školovao na mestu koje je tada bilo vrlo kredibilno, a i na način koji je bio opasan pomalo u tom trenutku. Tako da imao je dobru školu. I ja se sećam isto jedne situacije, bilo je možda čak i finale Evropskog prvenstva ili Svetskog prvenstva u Areni rukomet. Srbija i Hrvatska, je li tako bilo? I gde Daniel meni kaže samo…

Ivan Minić: Polufinale je bilo Srbija-Hrvatska. Dobili smo Hrvatsku i onda smo igrali – tačno pre 10 godina je bilo.

Aleksandra Petrovski: Ali je bilo ozbiljno napeto, cela situacija.

Ivan Minić: Jeste, vodili smo, tipa, dva gola razlike i onda smo igrali finale s Dancima.

Aleksandra Petrovski: Gde on meni kaže: Ej, Aleks, hajde da vidimo šta se dešava ispred Arene. Ja samo oblačim jaknu i to je to. Nema spora šta ćemo da radimo. Iako je bio urednik, meni kod njega se dopada zato što on i dan-danas zna koji je sledeći kada govorimo o Srbiji, ali jako prati trendove u medijima i koji je taj sledeći korak koji treba da napravi ovde na medijskoj sceni Srbije. Tako da s te strane malo je ljudi koji novinari da su sada dobri menadžeri medijima. Znam neke ljude koji su izvrsni novinari, ali se na drugim pozicijama ne snalaze.

Ivan Minić: Vrlo je malo ljudi koji su u stanju da budu dobri novinari, a onda zatim budu dobri urednici, a zatim da kao urednici evoluiraju u neko ko razume i biznis deo cele priče, jer vrlo često kada pričaš sa jako kvalitetnim, kredibilnim novinarima – imam privilegiju da često sarađujem sa njima zbog posla kojim se bavim i partnera koje u životu biram za poslove koje radim – većina njih jednostavno uopšte kao da nema taj centar u mozgu. Oni su novinari i njih u principu jedino to zanima. Njih apsolutno ne zanima kako bilo šta drugo funkcionišu, jer su oni negde ili su ako su stariji, odrasli u sistemu u kome to nije bio njihov posao ili ako su mlađi, nisu odrasli, ali su se ugledali na ljude koji su odrasli u tom sistemu, koji su im rekli: To nije tvoj problem. Oni su negde arhivirali u svojoj glavi da to nije njihov problem, iako danas ne može da ne bude. Imao sam pre par godina neki panel koji je bio vrlo traumatičan, gde se ova starija novinarska ekipa, Ćulibrk, Žarković, itd, oni su se skupili na jednom mestu da kukaju kako nema novca u novinarstvu. I u jednom trenutku čovek pita iz publike, ne sećam da li je bilo Vreme ili nije, nije suštinski ni važno, slično je, nedeljnik je: Aha, dobro, a koliko imate zaposlenih? -75. Imate 75 zaposlenih da napravite nedeljnik od 70 strana? Možda to nije opravdano.

Aleksandra Petrovski: Pola od toga je bila redakcija jednog od najčitanijih portala na kome sam radila. Najgledanijih. Najkonzumiranijih, u stvari, može tako da nazovemo, pošto su različite vrste tematskih sadržaja. I zato ja volim takve. Nekad u nekom momentu ja ne razumem, recimo, njegov potez i zašto je on to nešto uradio. Pogotovo zato što nekad mi ni ne objasni, kada govorimo o Danielu, recimo. Ali, kasnije kao: Aha, da, vidiš! I možda ja ne na neki način ugledajući se na njega, ali on je možda nekako utro taj put da ja porazmislim i da malo drugačije sagledam medije i da na neki način čitam medijski biznis, što je dalje rezultiralo tome da ja izađem, krajem 2017, izađem iz klasičnih medija. Znači, posle 17 godina, ali shvatajući da ja tu nekako nemam preteranih i izazova. Jedina bolna, pošto nekako da pričam kao ja sam mnogo super, itd, jedina maltene bolna stvar, ako mogu da kažem – ja kad pričam, govorim o poslu, šta sam gde sve radila i šta sam sve radili. Citiraću: Sve što sam želela, to sam i imala. Sve što imala, to sam i želela. Možda sad i nisam bila previše ambiciozna, ali sam uvek bila u skladu sa samom sobom. I jedina možda stvar koju nisam realizovala u momentu kada je on postao direktor i urednik VICE-a, mene je nekako zabolelo zašto on mene nije pozvao da ja radim tamo. Ja sam nekako sebe videla kao ono što je izvorno VICE. Ja sam nekako sebe videla kao kadar. Ali, recimo, ja njega nikad nisam ni pitala: E, Dani, zašto ti to nisi uradio? Što je možda greška zato što bih možda dobila nekakav feedback. Ovo govorim kao lekciju. Ne da ja nešto plačem, itd, ali sam jednostavno sad: OK, ja nisam dovoljno dobra za to. OK, moramo da idemo dalje, da učimo dalje. Možda je samo trebalo da tražim feedback. Ja naslućujem da to nije pitanje mog kvaliteta, nego da su to neke drugi stvari. Ali, kažem, možda je samo trebalo da tražim, prošlo je to dosta godina, ali da tražim feedback zbog svog daljeg napretka i razvoja.

Ivan Minić: Mislim da nisi donela neke loše odluke nakon toga. Tako da mislim da ti je to bio dosta dobar životni izbor.

Aleksandra Petrovski: Ali, u samom startu ono što je on izvorno bio i šta znači u svetu. Nekada sam ja sebe videla u nekim reportažama. Ne svim.

Ivan Minić: Vidi, i ja sam sebe video i učestvovao u onome što je rađeno kao nekakav spoljni saradnik, jer mi je bilo zanimljivo. Jer kao Dani je drugar, Miloš je jedan od najboljih prijatelja, hajde da probamo zajedno da napravimo nešto. Neko treba to da ilustrije. Mnogo je lakše da ja odem da to uradim, ko razume to sve, kome pritom taj honorar ne znači apsolutno ništa. Namerno hoću da doživim to i meni je to apsolutno…

Aleksandra Petrovski: E, pa onda me sa te strane razumeš. Da ja nekad prihvatam neke poslove – ovo ne treba da kažem, onda me ljudi neće plaćati ni za šta, ali naprosto volim da učestvujem u nekim poslovima zato što, i biram ih često po tome, zato što znam da ću ja napredovati. Ili da ću napredovati ili da ću doživeti. Ne moram nužno da napredujem, da ne znam kakav iskorak u karijeri, ako ću ja kao osoba nešto novo dobiti. Super, naravno, treba da bude i taj hononar i da plate, kako god, ali na taj način ja baš volim što učestvujem u tom projektu ili slično.

Ivan Minić: Ja sam imao tu varijantu, recimo, sa njim da… OK, s vremena na vreme je VICE imao neke akcije u kojima sam učestvovao, gde su me zvali ili on ili Miloš, nebitno. I bilo je toga dosta. Bilo je toga sigurno 15-ak nekih malo ozbiljnijih intervju poput onog sa Markom Pantelićem, koji verovatno najčitaniji i najprevođeniji članak sa srpskog VICE-a ikad. Jer to nije intervju, to je život. To je serija od 10 epizoda. Ali, dobro, neću više o tome. Ali je bilo, recimo, situacija u kojima su se meni otvarale mogućnosti da negde nešto odem, radim, putujem, pa mogu da uklopim da odem da uradim još nešto što volim. Jer putujem u London na sastanak da nešto završim, a umesto da se vratim za dva dana, mogu da se vratim za tri dana, a da treći dan odem da gledam Junajted i da napravim intervju sa nekim. Ili nešto slično tog tipa. I javilo mi se tako par nekih situacija. I svaki put kad bi bila takva situacija, imao sam nekoliko prijateljskih portala sa kojima sam imao tu varijantu hoćete vi da me akreditujete, možda i ni treba, najčešće nije ni trebalo da niko akredituje, je li biste vi to objavili ako bih ja vama to dao. I bilo je svega tu, ali jedan momenat koji nikad neću zaboraviti. Radio sam veliki intervju sa Goranom Ivaniševićem, koji je izašao u štampanom, odnosno u online, tekstualnom formatu na našem VICE-u i preneo ga je britanski VICE pred Vimbldon te godine. Znači, to je bio njihov intro za to što smo radili. E sad, to je pisani intervju. Ja sam sve to isto snimio sa tri kamere. Jer kad već idemo i kad već imam Gorana ceo dan da sedimo i da pričamo, OK, hajde da snimimo to, pa ne znam šta ćemo da radimo sa tim. Nemamo pokrivalice. Nemamo nikakve dodatne materijale, ali smislićemo nešto. Džoni i ekipa napravi će nešto. I Dani mi kaže: Materijal je jako dobar, ali nemamo da možemo da napravimo neki dug format od toga, jer jednostavno nemamo materijal kojim bismo to pokrili. Ali mi je super da izvučemo nekoliko segmenata, nekoliko priča, i da spojimo to. To je bio intervju od dva i po sata, da izvučemo 20-30 minuta nekih kraćih priča. Ja kažem: Super. -Je li daješ dozvolu da to sve? -Dajem. -Je li imate sve potpisane one releaseove? -Imamo sve potpisane releaseove. Evo izvolite. -Dobro. I oni to sve naprave i dogovorimo se i sve bude super. I oni to puste veče kad je bilo finale Lige šampiona, u istom terminu kad je finale Lige šampiona. Znači, taj intervju nije gledao niko. 🙂 Ali, OK, taj tekst u kome je ceo razgovor je pročitao ogroman broj ljudi. I to je negde bilo vrlo interesantno, jer se kasnije provlačilo nekoliko puta kao izvor nekih informacija kada je Goran postao Novakov trener, itd. Uglavnom, to su bile neke varijante gde ti kažeš: OK, ja želim da to uradim. A, mogu ja to da objavim kod sebe na blogu ili tako nešto. Ne, hajde da ga objavim negde gde je to kredibilno i hajde da ga objavim negde gde, konkretno VICE je bio stvarno sjajan za tako nešto. Gde ti to napraviš i ako je to relevantno, Marko Pantelić je preveden na, tipa, četiri jezika ili pet jezika. On je bio najčitaniji članak u Holandije te nedelje, najčitaniji članak u Grčkoj te nedelje. OK, to je takav… Verovatno na kineski da je prevedeno bilo bi čitano, jer ono ne može da se prepriča. Dani, koji voli da seče tekstove više nego išta na svetu, Dani koji dobija 19 kucanih strana i kaže: Brate, ovo mora da se skrati. Pročita i kaže: Ne, ovo ne diramo ništa. Pritom, to je trećina onoga što smo mi pričali, jer jednostavno postoje stvari koje ne možeš da objaviš, jer nisu za objavu. Elem, da batalimo Marka Pantelića. Ono što je meni tu interesantno kroz celu tu tranziciju koja traje dakle od 2010. do danas, da kažemo, od 2010. do 2017. kada izlaziš iz klasičnih medija, je taj momenat da storytelling se menja. Drastično se menja od toga šta je novinarski pristup, a šta je TV prilog, reportaža, gde hajde možda, posebno na Trećem kanalu imaš malo više slobode. Oni jesu bili genijalni zato što su bili takvi. Ali, sad ulaziš u nešto što je potpuno drugačije. Onda se to potpuno drugačije iz godine u godinu, iz meseca u mesec menja, a ako pokušavaš i realno si jedan od prvih koji rade takve stvari, odnosno defakto si prvi na tržištu koji radi tako nešto, ti si u suštini taj koji postavlja trendove. Nemaš baš na koga da se ugledaš. OK, možeš na strance, ali nemaš ti resursa koje oni imaju, nemaš mogućnosti koje oni imaju. Kako se uopšte postavljaš u toj situaciji? Prosto, to je bio trenutak u vremenu koji se nikad neće ponoviti, ali ta vrsta evolucije je nešto što se stalno dešava. Mi sedimo i pre dve godine najvažnije je bilo da budeš na Instagramu na storyjima aktivan i to sve. Sada to više je relativno nebitno, jer postoji TikTok i TikTok je postao prilično važan. Ko zna šta će biti za nekoliko godina, ali prosto taj neki model kako se prilagođavaš i taj neki model kako pratiš i kako istražuješ i kako eksperimentišeš i kako učiš na svojim primeri, kako je to u tvom slučaju izgledalo? Jer imala si mediji, imala si platforme i imala si slobodu da neke stvari radiš na nekoj malo većoj i ozbiljnijoj skali.

Aleksandra Petrovski: Sada ću da citiram, neću da ga citiram, ali mogu zapravo, Ilon Maska, koji objašnjava to kao – za mene je šteta što ja nisam završila da budem neki softverski inženjer ili tako dalje. Šalim se! Ubiće me suprug sada! 🙂 Biće sukob u kući! 🙂 Ali, postoji nešto što se zove grana, odnosno osnova kako se razgranava sve to. I to je praktično uvek isto – ono što je baza. Znači, to se ne menja. Ti i ja smo u nekim privatnim razgovorima rekli: Aha, ja volim da uhvatim patterne. Koji su patterni i najviše sam naučila – pa, mogu da kažem, da, i u storytellingu slušajući i gledajući reakcije ljudi. Jer to je onda dodatno nešto što je meni doprinelo sve u tome je, a sa druge strane i nije tako dobro za generalno novinarstvo je real-time analitika. To je đavo i anđeo u jednom, kada su u pitanju generalno medijski poslanici. 🙂 Zato što ti gledaš da daš ljudima ono što hoće i to je dobro za posao, a sa druge strane ubija potpuno tvoju kreativnost. Ne ubija zapravo kreativnost, jer ti zapravo smišljaš nove načine kako da još kupiš njihovu pažnju fakat. Ali, sa druge strane ubija tvoju inovativnost. U smislu toga, možda bi ti smislio nešto bolje, drugačije, možda bi ti njima ponudio nešto za šta ti misliš da je dobro i valjano, možda bi neki novi točak umesto konja i slično. Tako da, kažem, da se vratim samo na ovo. Ja sam pokušavala i pokušavam i dan-danas da uhvatim šta su to osnovni patterni u svemu tome. I opet se vrlo vraćam na to – kakvo je to ljudsko ponašanje naspram toga kakva su očekivanja te osobe koja na bilo koji način konzumira taj sadržaj. Neka sam ja možda i ponajviše grešila kada sam grešila u smislu efikasnosti toga što u tom trenutku radim, kada sam htela da budem to – malo ispred, kada sam htela nekome da ponudim nešto više što je u tom trenutku spreman da prihvati. Mi smo još 2010. radili livevove, itd. Ozbiljne liveove kroz konzole za to, itd, što je bilo vrlo iscrpljuće. Dva sata kad sediš, tebi mozak, ti napišeš – ja sam to jednom napisala. Ja sam napisala da je Bojan Janjić bek. E, toliko je tvoj mozak tada iscrpljen i ostalo. Kažem, 2010. da ništa nije posebno live kao takav bio toliko popularan kakav u nekom momentu sada možda i nije toliko, ali slično. Tako da je vrlo važno i to menjajući oblike u tom storytellingu da zapravo gledaš kome se ti to obraćaš i da naspram njega, ukoliko ti, naravno, rezultat na prvom mestu, šta je taj neko spreman da prihvati i na koji način. I čini mi se da sam ja nekako u tome, da kažem, dobra, da umem to da prepoznam. Jeste me to na neki način menjali su se oblaci, jeste me to na neki način dobrim delom naučilo novinarstvo, kada smo u početku pretpostavljali šta ljude interesuje i šta ćemo da stavimo na naslovnu stranu. Šta ćemo da stavimo na naslovnu stranu, kako ćemo neki tekst da plasiramo i ostalo, ali ja sam, između ostalog, uvek bila ta koja kada je neka dosadna konferencija uvek pitam neko zabavno pitanje koje će realno zanimati ljude, jer najave i odjave utakmice su uvek iste. Ja razumem i te ljude koji ne znaju šta ti kažu. Mislim, kažu ti jedno te isto: Ostavićemo srce na terenu. Spremili smo takvu i takvu taktiku. I ja sam ponavljam pedeset hiljada puta isto bih rekla fakat. I onda kao gledam šta da ih drugačije pitam, šta bi neko drugi pitao, i onda pitam nekog fudbalera: Aha, koji ćeš ti dres da od fudbalera Milana, koga ćeš da juriš na kraju utakmice, jer je realno da će oni da izgube, čak i kada igraju u Beogradu u tom trenutku. Ali, isto tako da će da stane pored nekog igrača i da ga čuva poslednja dva minuta da bi se sa njim zamenio dres. Budimo realni, da ogolimo, je li tako? 😀 I onda su, recimo, mene neke kolege hejtovale, a onda odu u redakciju i napišu to. Čekaj, majstore! Blam te je ovamo da ga pitaš, to ćutiš, i ovamo sedneš i napišeš to! Tako da, kažem, ja sam sa te strane gledala i gledam i dan-danas da naspram toga šta ljude interesuje i da uzmem nekako malo drugačiji ugao priče koji mogu da im prenesem.

Ivan Minić: Jedna od stvari koja je došla sa celom tom situacijom sa medijama, društvenim mrežama kao izvorom publike i kao mesto gde se najviše boriš za pažnju, sa svim tim promenama algoritma, smanjivanjem organskog dosega, gomilom trikova kako da prevariš algoritam i ljude, pa onda algoritam sazna, pa onda moraš da nalaziš nove, itd, došlo je do nečega što u principu ja bih nazvao prostituisanjem u medijama i toga ima mnogo. I toga ima mnogo već 10 godina. Ne 10, ali 7-8 ima sigurno. I onda je vrlo teško boriti se za nekakav tržišni udeo, nekakav deo kolača na osnovu kvantitativnih parametara koji sa sobom ne nose nikakvu kvalitativnu metriku. Ako je samo pitanje da ti budeš u top 10 po poseti, postoji način kako se to radi, ali taj način baš higijenski. I u principu ljudi koji drže do sebe ne žele da bude deo nečega takvog. Mediji u kome si ti radila, radila si u Mondu, Mondo nikad nije išao na tu stranu. Uvek je držao neku zdravu meru i zdrav odnos i pokušavao na neki pristojan način da se izbori za pažnju ljudi. I dan-danas je tako. S tim što danas je Mondo među najčitanijima i oni jesu malo izašli izvan tih nekih okvira onoga što je inicijalno bilo. Ali, kako je tebi bilo da budeš u toj industriji? Jer deo si nečega – OK, više nisi novinar u klasičnom smislu, ali jesi deo priče, jesi neko ko prosto i radi sa ljudima u redakciji i zna se sa svim ljudima iz svih redakacija, iz celog grada, i prati šta se dešava, jer moraš da pratiš šta rade i svi ostali, bez obzira što posao bi trebalo da ti bude da pratiš šta se dešava, ali, ne, ti moraš da pratiš i šta rade svi ostali. Kakav je to osećaj? Odnosno, da li je to razlog zašto si sebi u nekom trenutku rekla ne mogu više?

Zašto je napustila klasične medije?

Aleksandra Petrovski: Ja sam u poslednjih 5 godina mog boravka, od 2012, odnosno ja sam tamo bila od 2010. do 2017, sedam i po godina ukupno, ali 2012. do 2017. sam praktično imala pa mogu da kažem 360 pogled na sve što se dešava. Od toga kada si radi redizajn – nisam ja, naravno, ali od toga kada se radi redizajn, kada se izbacuje nova aplikacija, kada se pregovara sa potencijalnim klijentom za native, kakav mu se ponuda šalje, kako se on uklapa, šta je on to što želi, itd. Do stvaranja nekog dodatnog sadržaja ili saradnja. Između ostalog, spomenuli smo i Dušana i Dušana i Marka žvaku i slično. A, istovremeno učeći privatno način na koji funkcioniše generalno web, jer sam još od te 2012, to nije bio moj  prvi blog, ali malo ozbiljniji, krenula da učim šta je to optimizacija, pa način na koji se i pišu naslovi, kako se formatira tekst, kako se biraju fotografije, itd. I krenula sam to svoje znanje da prenosim ostalim kolegama i da na neki način postavljamo u tom kontekstu malo više standarde, da oni dobiju još neka dodatna znanja i veštine koje mogu da doprinesu da svaki tekst bude čitaniji. On jeste kvalitetan, ali tu nije kraj posla ni na koji način. I već je početak. I tu počinje na neki način moj posao. Razlog što sam ja kao odlučila da izađem iz klasičnih medija generalno i da ne pređem ni na jednu drugu redakciju, jer što stvarno ja sebe više nisam videla. Sledeće je bilo da ja možda budem glavni urednik, ali ja nisam imala takve ambicije. Ja ni dan-danas nemam nekako ambicije da – ja sam vodila tada dva tima na Mondu. Jedan je bio tim koji je bio zadužen za društvene mreže, drugi je bio tim koji je bio zadužen za video-produkciju. Ona je bila mnogo manja nego što je danas u samom Mondu, a i generalno Adria Mediji. Ali, kažem, ja nekako nisam videla da postoji nekakav prostor da ja tu dalje napredujem. I poželela sam da vidim šta ja to zaista mogu da sama. Ima jedan momenat u životu kada se pitaš da li mene neko zove, negde gde god, zbog te pozicije koje sam ja ili zbog toga što ja stvarno jesam. I pošto ja sve u životu doživljavam kao eksperiment, šalim se, ali nekako sam videla koliko ja stvarno kao radnik vredim i šta je to novo. I izašla sam… Tog dana sam znala da ću da odem, da dam otkaz, bez ikakvih opcija da ću ja da pregovaram za veću plata. Plata koja bi meni napravila ozbiljnu razliku i zbog koje bih ostala je bila 5 do 6 puta veća, što mi nije ponuđeno. 🙂 Niko u tom trenutku u Wireless Mediji nije imao tu platu. 🙂 Nije bilo, naravno, za očekivati. Ali, kažem, naprosto nije postojao razlog, nije postoja opcija za pregovore, itd. Ja sam bila definitivno presekla da odlazim. Nisam imala 100% plan. OK, imala sam i neke dodatne posliće sa strane i slično, ali osećala sam, nekako meni moje telo govorilo iznutra da ja više ne uživam i da se ne igram i da se ne radujem kada odem na posao. Ja sam imala i vrlo neke -interesantno mi je kada gledam generalno na portalu kako neke ideje koja sam imala za dalji razvoj na bilo koji način su realizovane posle nekoliko godina. Možda ja u tom trenutku nisam bila spremna, strpljiva da to sačekam, ali, OK, ja sam procenila da je neki drugi put. Interesantno zašto sam rekla da sam izašla na neki način bez plana. Tog dana kada sam odlazila na posao da dam, da kažem svom uredniku da dajem otkaz, sam dobila dve ponude za posao, za dugoročni angažman. I tako se poklopilo. I radila sam dugo i sa jednima i sa drugima. Nekako se to poklopilo. I otvorili su mi se neki potpuno novi putevi za koje da sam možda ostala – znaš, nečemu moraš da kažeš ne da bi nečemu drugom rekao da. I tako se nekako i dogodilo. I naučila sam mnogo više da pregovaram za sebe. To je najvažnija lekcija, ako me pitaš u proteklih, recimo, četiri godine koje sam izvukla. I da se pojavljujem u različitim pojavnim oblicima. 🙂

Ivan Minić: Jedna od stvari koje si pomenula je da si i u tom period kada si radila, odnosno bila zaposlena, imala neke klijente sa strane, radila neke stvari sa strane. Kako se to prvi put desilo? Odnosno, jasno je prosto kako to neko primeti, čuje, dođe nekim kanalom preporuke uvek, ali prosto zašto si ti tome rekla da i zašto si se suštinski opredelila, time što ćeš otići i izaći iz nečega što ti je bila karijera 17 godina, suštinski si se opredelila za to da imaš tu neku s jedne strane slobodu, s druge strane mnogo veću odgovornost, jer ti na kraju dana si ta koja treba da obezbediš sebi sve, a i da učiniš da svi koji su u procesu uključeni budu zadovoljni. Ko su ti bili prvi klijenti i kako je do toga došlo? I kako se crvić razvijao kroz vreme?

Ko su bili prvi klijenti?

Aleksandra Petrovski: Pa, ja imam – prvo, u bilo kom poslu ti moraš da praviš neke kompromise. Pitanje je samo da li ćeš da ga praviš za nekoga ili za sebe. Tako da sam ja u tom trenutku odlučila da ako pravim bilo kakve kompromise u poslu ili ne pravim da ću snositi i što je dobro i što je loše. Pokupiti kajmak ili čemer od toga svega. Tako da došlo je, kao što si i sam rekao, po preporuci. Kolega je: Ti ovo dobro radiš. Hajde da uradiš i nama, itd. Na prvom mestu kreiranje sadržaja za društvene mreže, pa sam se ja onda odvažila da napravim i različite edukacije. I tu sad ulazi i taj momenat gde ja krećem da edukujem druge ljude, što je na neki način meni obaveza da ja još bolje poznajem to što radim i da moram stalno da ulažem u sebe, da učim. To me je podstaklo na to. A, s druge strane, ono što mi je davalo dodatnu možda hrabrost u tom momentu da tako istupim je što sam ja pa mogu da kažem već izgradila neku – imala sam i znanje i ostalo, i znala sam da… Imaš onu listu, ako krenu po zlu, šta mogu da radim u životu. To, to i to. OK, za koliko mogu da pronađem za šta ću od toga da radim. Dobro, toliko. I to je ona sigurna mreža. I sve preko toga, u momentu daš sebi – uštedela sam bila neku lovu i preživeću narednih nekoliko meseci ako baš ne bude nikakvog posla. Ali, kažem, došao je taj posao. Između toga, na konto tvog pitanja, ja imam čak i držala sam nekoliko puta to predavanje kako da postavite to da klijenti zovu vas, a ne vi njih. I uglavnom sam nekako radila stvari – uvek eksperimentišeš na svojim, u ovom slučaju, je li, meni je to nekako lakše, na svojim kanalima na društvenim medijama i postavljaš teme ili način na koji te teme obrađuješ onako kako bi želela da te neko drugi angažuje. I zaista se ispostavilo da je tako. U 90% slučajeva su stvarno prilazili klijenti meni. Kao: To što radi baš je strava. Hajde sada da radiš i za nas. Tako da sam se ja onda našla u dobroj poziciji. Prvo, oni su znali šta dobijaju na neki način, a i onda nekako ne pregovaraš toliko za novac. I opet si u poziciji da možeš neku bolju cenu da postaviš neko kad ti priđeš klijentu i tražiš mu, odnosno sa ponudom da sarađuješ, što uopšte nije loše. Ja bih možda dobila neke bolje prilike da sam prilazila. Par puta sam prilazila i dobila sam odgovor da. Dobila sam nekad i ne odgovor, ali to je potpuno OK.

Ivan Minić: Od trenutka kada imaš potpuno organizovani i strukturiran život, jer imaš obaveze koje su unapred određene, prelaziš u nešto gde ti to treba sama da organizuješ. OK, shvatili smo iz prethodne priče da ti nije problem da se organizuješ i da organizuješ stvari, ali je prosto drugačije. Jednostavno, ne postoji ta vrsta sigurnosti. Dosta puta sam ja pričao tako sa ljudima koji izađu iz korpo posla, pređu u konsalting, dobijaju prvog velikog klijenta ili dobiju jednog većeg, jednog manje. To je idealna kombinacija, jednog većeg i jednog srednjeg. Taman. Ako ode veći, nije strašno. Ako ode manji, nije važno, veći je tu. I sve vreme pričaju samo o tome: Ja sad imam ugovore. To je sigurno. Ja sam godinu dana miran. Ne funkcioniše tako. Konsultantski posao nije takav. Jesi u principu. U principu, komunizam funkcioniše, u praksi ne baš tako dobro. Tako isto i ovo. 1001 stvar može da se desi koja će da te poremeti. Nema ta vrsta predvidljivosti, a opet krećeš u to kao pojedinac. I koliko god bio sposoban, vredan, efikasan, i dalje si konačan resurs.

Aleksandra Petrovski: Da, da.

Ivan Minić: U jedinici vremena možeš da uradiš konačnu količinu posla. I da imaš deset zanimljivih stvari sad, ti i dalje možeš da uradiš samo tri. Onih ostalih sedam moraš ili da odbiješ ili da proslediš ili hajde dve mogu da se urade kad završi sa ovima, ali u principu pred tobom je niz opet kompromisa i niz nekih stvari koje moraš da organizuješ na potpuno drugačiji način u odnosu na to kako je to bilo u situacijama gde – OK, donosiš ti neke odluke, ali neke odluke i neko drugi donosi za tebe.

Aleksandra Petrovski: Da. Pa, meni je mnogo bolja situacija kada ja držim konce u svojim rukama. Znam da se neki ljudi ne osećaju komforno u tome i da im je nekako lakše da pripišu to taj mi je tako rekao da radim i to. Ali, ja nekako kažem: OK, tu sam pogrešila i to je to. Ja sam pogrešila. Ono što mi je bilo teško je da odvojim, to je verovatno svima problem, da ne radim od jutra do sutra, ali ne zato što su me na neki način pritiskali klijenti i ne iz materijalne halapljivosti, već zato što su mi stvarno dolazili projekti u kojima sam ja uživala. Tako su se nekako postavili i baš sam volela sve to da radim i da učestvujem u svemu tome. E sad, i taj momenat, to je isto bila jedna od vrlo važnih lekcija. Kada mi klijent vrati nešto i kada odloži za nedelju ili kada imam neki prazni hod, ja ne mogu da idem da pijem kafu. Hoću da kažem, zove me bivša kolegica i kao: Otkazali su mi neko snimanje, a radno vreme, hoćemo da idemo na kafu. Ja ne mogu. Meni kad klijent otkaže, ja zovem drugog, da zakažem nešto, da popunim taj termin. Isto moram da naglasim da je to bila moja svesna odluka da ja ne formiram tim koji će raditi zajedno sa mnom ili neku agenciju ili kako god. Jer, možda sam to i malopre rekla, uživam preterano u nekom menadžerisanju kao takvom. Ja volim da radim to što radim. Volim neke procese da prolazim i osećam uživanje u svemu tome.

Ivan Minić: Jedna od tih stvari koja se prosto neminovno dešavaju su te situacije da imaš projekte do kojih ti je mnogo stalo, imaš projekte koji treba da se urade, jer prosto treba da se urade iz raznih razloga. Zato što je to dobro za neki dalji korak, zato što je to dobro za CV, zato što je dobro za portfolio, zato što je to dobro za bankovni račun. A, sa druge strane, imaš i projekte i klijente do kojih ti je lično jako stalo. Odnosno, ono što smo malopre rekli, imaš stvari koje bi radila bez novca, stvari koje bi platila da radiš zato što ih toliko voliš i toliko ti to sve znači. Kako napraviti balans između te dve stvari?

Kako napraviti balans između projekata iz ljubavi i potrebe?

Aleksandra Petrovski: Pa, ja baš nisam bila u situaciji, odnosno uvek kada sam se jesam nalazila ili sam nekako gledala da izađem iz te situacije ako je baš na neki način loša ili da je ozbiljno naplatim. I onda kažem: Dobro, pa šta sad. Ovo radim zbog para. I klijent tako hoće.

Ivan Minić: Ne mislim da projekat nužno mora da bude užasan. Samo prosto neinspirativan, dosadan.

Aleksandra Petrovski: Ne mislim ja na projekat kao takav, već generalno uglavnom gledam nekako – nekada je teško sarađivati sa neki ljudima.

Ivan Minić: Da.

Aleksandra Petrovski: I to na prvom mestu. OK, i oni su sada koji zovu mene dobili isto taj neki projekat. I OK je da se sam kao takav projekat, ali naprosto saradnja sa nekim ljudima može da bude vrlo teška, a inspiraciji sad da ne govorimo. Ali, kada i oni dobiju, kao: E, moramo sad da radimo ovo, sa nekim ko je svestan toga ili hoće da radi, kao moramo da radimo sada ovo – OK, hajde da izvučemo najbolje moguće šta može iz toga. To je jedan od projekata koji mora da se uradi i idemo dalje. Ali, i prethodno sam ti spomenula, ja jako volim da posmatram reakcije ljudi. Iz toga mnogo učim. I volim da se nalazim i u okruženjima – ne zato što ja pucam hijerarhijski, ali gledam šta oni rade i od njih učim neko ponašenje i tako. Zato što onda ne moram ja da prolazim kroz sve to ako čitam kakvi su njihovi i međuljudski odnosi i sve drugo. Tako da ja onda u tome vidim zapravo moju neku dobrobit nekada i kada je neki projekat nije potpuno po mojoj volji ili neki ljudi nisu potpuno po mojoj volji, ali onda kažem: Aha, to sam zapravo naučila iz svega toga. Meni je baš taj momenat kao: Aha, šta ću ja da naučim iz toga, važan mi je.

Ivan Minić: Kako obuzdaš sebe vezano za te stvari koje su lepe, ali se od njih ne živi?

Aleksandra Petrovski: Pa, zato što ja ne držim sva jaja u istoj korpi. 🙂 Ali, umem da pronađem zapravo i način na koji ću – ja sam, recimo, bila saradnik spoljni izdavačke kuće Finesa, recimo. I to je počelo tako što sam ja pisala, mi smo se poznavali od ranije i sarađivali smo, i oni kao: Ovo biste mogli da izdate! -Pa, zašto ti onda ne budeš urednica te biblioteke, kad već toliko čitaš i predlažeš na te knjige? Postoje, kažem, mnogi, mnogi drugi načini kako ti zapravo da – meni je to bilo, recimo, fenomenalno zato što sam ja imala pristup mnogim knjigama pre nego što su one praktično kada su izdate uglavnom na engleskom tržištu. I, kao vau. Dobila sam obavezu da sve to čitam, obavezu na neki način. Ja sam se obavezala da sednem da sve to čitam. I to se meni isplatilo na drugi način. Kasnije su neki drugi klijenti znajući koliko sam ja svega toga pročitala, itd, rekli: Aha, a zašto ti za nas ne bi radila to i to? Kasnije sam shvatila, kada sam to jednom ili dva puta prošla kroz taj proces, onda sam rekla: Aha, ovo stvarno ima smisla. Isplatiće se u nekom momentu. Možda neće trenutno, ali to je moj zalog za neku bližu budućnost. Ne ulazim, kažem, u te stvari koje baš ni na koji način ne rezonuju sa mnom. To nije sad pitanje toga da li sam ja ekstremno proračunata osoba, itd. Na intuitivnom nivou naučila sam nekako skoro 37 leta, ali naučila sam da nekada malo zapušiš uši i utišaš te neke spoljne glasove i da slušaš neki svoj glas i kao: Aha, to sad treba da stisneš petlju i da to uradiš, itd, i to će isplatiti u nekom trenutku. A, i pitanje toga kako mi merimo uspeh i to, to je sve vrlo individualno. Ali, kada poznaješ šta je tvoje individualno merilo toga, onda nema problema ja mislim.

Ivan Minić: Pomenula si da si relativno davno krenula sa svojim blogom, koji je prilično bio još u začecima lepo prepoznat i održavan kroz vreme. U međuvremenu, on nije više samo blog. To je neko centralno mesto na kome ljudi mogu da se informišu o tebi, o tome što radiš, mogu da se prijave na tvoj newsletter gde mogu da dobijaju razne neke interesantne informacije koje im ti serviraš. Ja za neke tvoje projekte, kao što je sada podkast, a prethodno su bili neki drugi, kroz neke druge pojavne oblike se ispoljavalo. Da se pojavi neko ko ne zna ništa o tebi i nema trenutno internet iz bilo kog razloga, kako bi mu objasnila čime se ti danas baviš? Odnosno, ne čime se baviš, nego šta je ono što ti danas želiš da radiš?

Šta je ono čime Aleksandra danas želi da se bavi?

Aleksandra Petrovski: Ono što ja želim da radim, da. Setila sam se i ta rečenica je mnogo baš snažno delovala na mene, kada je tvoj veliki prijatelj, a moj komšija, Srđan Erceg, rekao: Ja živim svoj san. Ne znam da li živim svoj san kao Srđan Erceg i ne znam da li ću imati tu energiju da na taj način dostavljam, kada se baš govorili u podkastu Galeb, on i ti. Ali, nekako mislim da sam sad posle tolikih godina lutanja – mislim, nije čak ni to. Nekako sada mislim iako postoji mnogo, dosta podkasta i u Srbiji i ostalo, možda sam na neki način zakasnila, ali kada sam ja u pitanju, posložile su se kockice u pravom trenutku i ja baš uživam. Ja svaki put kada dođem da radim snimanje, što je samo kruna nečega, postoji tu mnogo stvari, i opet sam uživala u svom tom procesu. Kako kreirati vizuelni identitet jednog brenda, kako da se ja postavim u razgovoru sa klijetima, itd. Znači, čitav taj proces koji sam prošla i koji prolazim. Tako da ono što sad radim to, naravno, nije jedini posao. To je projekat iz strasti, mogu da ga nazovem u ovom trenutku. Dakle, nije ni posao, nego projekat iz strasti. Ali, sarađujem sa brendovima i pomažem im da oni na bolji način ispričaju svoje istinite i vredne priče, hajde mogu tako da kažem. I sad tu su različiti oblici. S jedne strane, i radim kao edukator na prvom mestu. Podučavam druge ljude o primenjenom pripovedanju. A, s druge strane, u nešto manjem obimu sada i sama radim – pa, hajde da kažem, to mi je posebno zanimljivo na nekoliko edukativnih newslettera za nekoliko većih kompanija. I ja volim to da istaknem zato što mi je drago da postoje takve radne organizacije koje brinu da njihovi zaposleni ne znaju samo ono što je core business ili posao, već da pokušaju da im daju neku širinu. Tako da ja sam specijalista za sve i svašta.

Ivan Minić: BK je svojevremeno ima najbolji naziv jednu TV emisiju ikada. To je Hrana za glavu.

Aleksandra Petrovski: Sad sam napisala gore u headu svog newslettera Vaša mentalna teretana. Nekako uvek pokušavam da ljudima ne dam govor, nego da iz zaintrigiram, da pokušaju da razmisle na drugačiji način o nekim pojavama, stvarima ili šta god.

Ivan Minić: Pošto si ti i dalje opredeljena da budeš individua, znači pojedinac, konsultant, konsultantkinja, ako neko želi da ostvari saradnju sa tobom i iz ovog svega što si rekla vidi da vam se gađaju dijagnoze, šta je to što zapravo može da očekuje od tebe? Odnosno, na koji način bi ta saradnja u idealnom modelu trebalo da izgleda?

Aleksandra Petrovski: Pa, može da od mene očekuje drugačiji pogled. Kažem, do sada klijenti, to je njihov feedback, to nije rečenica koju ja izgovaram pred njima, ali baš me angažuju zato što žele neke pogled sa strane. I istovremeno različite uglove sagledavanje određene teme. Smatram da jeste to na neki način glavni kvalitet, odnosno razlika u odnosu na neke ljude koji rade sličan posao. 

Ivan Minić: Dobro.

Aleksandra Petrovski: Širina je vrlina. 🙂

Ivan Minić: Ili kazna, zavisi kako gledaš na to. Mislim, sve ima svoje dobre i loše strane. Ja jako volim kada naiđem na osobu koja je ekstremno kvalitetan specijalista u nekoj oblasti.

Aleksandra Petrovski: Ne poričem. 

Ivan Minić: Ja nisam. Ja sam generalista jako, jako široko. Što ne znači da u nekim oblastima nisam prilično dobar. Jesam, ali prosto mislim da ta sposobnost sagledavanja šire slike je u principu najveća vrednost koju mogu da donesem i sposobnost razumevanja stvari koje su na jako širokom spektru. Od tehnologije do sportske psihologije, biznisa, čega god. Ukoliko je to mene u nekom trenutku zainteresovalo, a ne postoji stvar koja me u nekom trenutku zainteresovala, ja ću naći nešto. I mi smo po tome jako slični. Mada, ima malo veze i sa generacijom. Ono što se sad negde više preporučuje jeste ta neka uska specilizacija. Ona nudi neke jako dobre stvari, ali upravo pravi taj problem da ukoliko ti se slučajno desi, a nekad to možeš da predvidiš, a nekad i ne možeš, da to za šta si se opredelio prestane da bude aktuelno ili makar krene da gubi na značaju – nemaš backup.

Aleksandra Petrovski: Ali, recimo, sad ću ovde samo malo prekinuti, pošto ti dosta sarađuješ sa ljudima iz sveta tehnologije i programerima, itd, nedavno smo baš razgovarali sa jednim bivšim kolegom. On je sada u Dablinu, u Amazonu radi, na prilično dobroj poziciji i slično, koji kaže da oni više ne zapošljavaju te velike kompanije, ne zapošljavaju programere ili inženjere, kako god, po tome koje programske jezike znaju, u kojima su dobri, već po tome na kojim projektima će raditi. I tu sad postoji različita, dakle, oni koji žele da napreduju. Tako da, OK, oni jesu programeri, ali nisu više .NET, C++, Java, kako god. Već kao: Aha, radimo na tom projektu ili na tom proizvodu, različiti su načini na koje mi možemo da stignemo do tog rešenja. I ono što ja na neki način podržavam ponajviše, ne treba svi da budu generalisti, multipotencijalisti, kako god da ih nazovemo, nije to uopšte moj stav. Takvi ljudi treba da se ohrabruju da to budu ako inicijalno jesu, ali ne moraju da budu uopšte, dragoceni su nam specijalisti. Ali, ono što jeste na neki način možda, glupo je reći, trend, ali to je ta tzv. specijalnosti, odnosno da budeš dubinski dobar u nečemu, ali da postoji još dosta stvari koje poznaješ. Ali, ti si izuzetan dizajner, recimo, grafički dizajner, ali postoji još čitav niz drugih znanja ili veština koje poseduješ, a koji idu u prilog tome da ti budeš jedinstven dizajner kakav jesi.

Ivan Minić: Vrlo često upravo ta neka stvar, tvoja sposobnost da razumeš kontekst koji ti nije blizak je ono što te razlikuje. Kada sam predavao klincima na faksu, imao sam jako veliki problem sa tim što program u tom trenutku, kasnije reorganizovani, mislim da je sad prilično dobar, nisam ni u toku toliku, ali čini mi se da je to tako, ali u tom trenutku on je bio koncipiran tako da od njih napravi vrlo efikasne, dobre mašine koje mogu da rade u agencijama, što znači da će imati dobre plate, da će im biti lepo. Ali, što, takođe, znači da oni u suštini nisu morali da upisuju fakultet za to. Oni znaju kako se nešto radi, znaju da budu izvršioci. Oni mogu da bude keramičari. Ako ih pitaš: A, što mi stavljamo u dnevnu sobu pločice na zid dva metra? -Zato što je neko rekao. Hajde da imamo odgovor na ta neka pitanja zašto, jer onda u životu – ako sam sebi ne postavljaš ta pitanja prečesto, vrlo verovatno te manje boli glava. Možda imaš i manju glavu, zavisi. 🙂

Aleksandra Petrovski: Mene boli glava otkad sam naučila da govorim, a i moju mamu koja je morala da odgovara na pitanja zašto. Zašto ovako, zašto onako? 🙂 Žao mi je, ja sam sada isto kao i ti – OK, ti si imao dodira na taj način na fakultetu, ali premalo stvarno podstičemo ljude da misle, da promišljaju i da razmišljaju.

Ivan Minić: Da li zaista misliš da moramo da ih podstičemo? Da okruženje nije dovoljno stimulativno za tako nešto? 🙂

Aleksandra Petrovski: Pa, mislim da neki ljudi, kao što sam ti malopre rekla, meni je OK sa tim da se ja pobrinem sama za sebe, nekome je OK da mu neko drugi donese posao, nekome je OK da mu neko drugi donese neko mišljenje o nečemu. Naravno da mi svi imamo autoritete u određenoj oblasti, ali istovremeno i ti ćeš pitati kada je bio nedavno referendum advokata Nedeljkovića – OK, ti su u tome ako ti on je autoritet. Šta ti misliš o tome? I onda će te on, recimo, podstaći da porazmiliš. OK, možda ne znači da misliš da je on u pravu, ali poradićeš. Ali, kao naprosto: Aha, dobro, on je rekao tako i mi ćemo sada da radimo kako god. Tako da, da, definitivno mislim da… Više puta sam se referisala na grčke filozofe, itd, ali tamo glasanje nije značilo jedan čovek – jedan glas. Tako da stvarno mislim da treba da neke ljude da podstičemo da razmišljaju. Ne znači da ćemo to uspeti, ali ja to nekako doživljavam kao svoju misiju: OK, ja sam pokušala da mu predočim nešto. Neću vam dati konačan odgovor na neku temu, a do tog odgovora i treba da dođete sami ako želite, a OK je i ako ne želite. Kvalitet tvog života zavisi od tvojih pitanja. Ja bar tako mislim. Može da te boli glava, jeste, to je tačno, ali samo onda si u skladu sa samim sobom.

Ivan Minić: Ono što bih za sam kraj hteo da te pitam, a mislim da se vrlo lepo naslanja na sve ovo o čemu smo pričali, to je taj momenat…

Aleksandra Petrovski: Šta ćeš da budeš kad porasteš? 🙂

Ivan Minić: Ne, već si objasnila, a i prestao sam u nekom trenutku da mislim da ćeš u nekom trenutku porasti iznad visine na kojoj si. Ali, ono što jeste negde bitno, za ovih 20 godina tvog profesionalnog životnog puta i mog manje-više se sve promenilo. Mnogo više se promenilo nego što se promenilo 50 godina pre toga. Odnosno, stvari su se drastično ubrzale. Ono što se najviše promenilo je činjenica da su sada svi nama, vrlo često i besplatno, a i ako ne besplatno, onda po nekim uslovima koji su prihvatljivi svakome, dostupne stvari. Odnosno, dostupno znanje koje je bilo nezamislivo pre nekog vremena. I onda istovremeno imamo ljude koji veruju u teorije zavere i sve ostalo, ali, OK, nećemo da ulazimo u to. Ono u šta hoću da uđem je – OK, mlad si ili nisi mlad, uopšte nije važno, ali i dalje imaš tu neku iskru u sebi. I prepoznao si, čuo si nešto, prepoznao si nešto, video si nešto, hoćeš da učiš o tome, hoćeš da se upoznaš sa tim, hoćeš da istražiš, hoćeš da postaneš upoznat sa tim. Pa, sad šta ćeš posle sa tim da radiš, nije ni važno. Možda te samo zanima, pa hoćeš da imaš još jednu čudnu stvar koju znaš, sa kojom možeš da startuješ razgovore na žurkama. Odakle da počneš? Odnosno, o čemu da vodiš računa?

Kada se pronađete, odakle početi?

Aleksandra Petrovski: Odakle da počneš? Prvo, sad ću ti dati malo filozofski odgovor, i ti ćeš me ubiti dole, krećeš da me šutiraš. Šalim se! 🙂

Ivan Minić: Ne šutiram te.

Aleksandra Petrovski: Šalim se! 🙂 Ali, treba da počneš od toga šta je tvoj razlog zašto ćeš to da naučiš, iz kog ugla ćeš da pristupiš toj temi. Čak i mi da sednemo, da kucamo dinosaurusi, koji god, odvešće nas u potpuno različitom pravcu. Teško je danas naći zapravo kredibilan izvor. Jeste, mi imamo ogromno znanje, ali teško je naći kredibilan izvor. I treba da pokušaš da nađeš nekoga, to sam baš i čitajući knjigu jednu od mojih sagovornica u Fusnoti, u japanskom se to zove sensei. To je mentor koji tek malo ispred tebe, koji nekako nije predaleko otišao. Jer ti kada imaš mnogo znanja u odnosu na nekoga, ti si zaboravio koje si sve korake prošao. Tako da pokušaš da nađeš nekoga ko će biti tvoj sensei, ali istovremeno i da ne uzimaš čak ni njega zdravo za gotovo, već da dovodiš u pitanje sve to, ukoliko, kažem, uspeš da pronađeš takvu osobu. Google je bezgraničan, što je i loša stvar. Mada, čak i nekada ni taj tzv. seredipitarnost koja te odvede u nekom nepoznatom pravcu ne mora da bude tolika loša, ali treba uvek da se vraćaš na način razmišljanja. Ako pitaš me za jednu od mojih knjiga koja je najviše uticala na mene, to je Razmišljajte kao Leonardo da Vinči. Bukvalno način na koji je taj čovek, kako je rekonstruisano sve to, je meni bio potpuno fenomenalan. I, kažem, da, posle svakog novog istraživanja sedneš da se vratiš… Mi se mnogo negde gubimo u tom nekom pasivnom sticanju znanja, a nikada se ne vraćamo, kao: Aha, zašto je to tako? Šta sam ja suštinski iz toga naučio? Da postavljamo dodatna pitanja, da mi sami iniciramo zapravo to.

Ivan Minić: Da li misliš da je toga i da challegeuješ ono što si prethodno znao?

Aleksandra Petrovski: Apsolutno jeste tako. Jer sticanjem novog znanja kažeš – mi svi i treba da se menjamo, da menjamo neke svoje statove. Ja nekada i kad pogledam nešto što sam pisala pre 5 ili pre 10 godina, kao: Kako sam mogla ovako da razmišljam o ovome? Ali, samo treba da budeš načisto sa tim da je to najbolje što u tom trenutku znaš, umeš, naspram svojih kvaliteta i saznanja. Ja sama sebi kažem: Aleksandra, šta si ovo radila?! Ali, to ne znači da sam ja bila nekako fake. To je bilo ono što sam ja u tom trenutku poznavala. Sada ja smatram nekako da bi bolje ili nekako logično da bih ja to bolje uradila.

Ivan Minić: Postoje mnogo tih stvari koje si jako dobar snapshot kome možeš da se vratiš. Jedna od tih stvari je kada imaš blog ili sada kada imaš društvene mreže, kada te one podsećaju šta je bilo pre 3-5-7 godina. 🙂

Aleksandra Petrovski: Ili 10, pa si pisao neke gluposti, pa obrišeš. 🙂

Ivan Minić: Kada imaš blog, uglavnom sadržajnije se odnosiš nekim temama, sadržajnije se baviš svim tim, i onda pogledaš šta sve to zapravo promenilo za ovih 5-7-10-15 godina i u načinu na koji ti razmišljaš i u načinu, to je meni, recimo, bilo fascinantno, načinu na koji se izražavaš. Ja nemam te momente da naletim na tekst koji sam napisao pre 10 godina i kažem: Bože, što je fino ovo neko napisao. Ko je ovo napisao? Vidi, ja napisao!

Aleksandra Petrovski: Ovaj fini momak! 🙂

Ivan Minić: Jer to je nastalo u potpuno drugačijem setu okolnosti. Ništa tu meni nije nepoznato. Nisam ja smanjio svoj vokabular. Naprotiv, proširio sam ga pet puta u međuvremenu. Ali, to je tad nastajalo sa nula stresa, u nekom okruženju koje je potpuno bilo – ja sam to pisao zato što sam voleo, stimulisano. Dok sada to vrlo često, iako i dalje verujem da to što izađe bude dobro, ali je to na komandu. Biti kreativan na komandu u principu znači biti kreativan u definisanom setu okvira i okolnosti.

Aleksandra Petrovski: I već kažeš: Znam da to, to, to radi posao. I tako ću i da uradim. To je ono što sam ti prethodno rekla, da je taj real-time analitika dodatno ubila medije zato što ti znaš šta radi. Kao što ti kad kažeš: Aha, napisaću tekst, znam šta radi unapred, a imam malo vremena. I onda treba da budem efikasan u toj jedinici vremena i tim okvirima.

Ivan Minić: Postoje razni ti neki izrazi koje novinari i ostali koriste za proizvodnju takvog tipa sadržaja, poput sad ćemo da ispolivamo i slično. Ali, u principu, i ti i ja smo izabrali da ne polivamo. I ti i ja smo izabrali da se oglašavamo retko, a to onda ipak ima neku specifičnu težinu. OK, možda malo češće nego što bi bilo idealno ili nekad ređe nego što bi bilo idealno zbog obaveza i svega ostalog, jer je prosto posao takav i nije lako biti sam svoj gazda i biti konsultant, ali čini mi se da je ta odluka koju si donela pre sada već 5 godina bila jako dobra za tebe i to što odašilješ kroz sve svoje kanale, što emituješ ka ljudima koji te prate i svima onima koji se zainteresuju pa te zaprate. Mislim da to jako dobro opisuje tebe i da si na sjajnom mestu trenutno što se tiče karijere i da ideš u dobrom pravcu da ostvariš ono što si rekla, a to je da prosto radiš ono što želiš i želiš ono što radiš. Tako da, Aleks, hvala ti što si bila. Puno sreće sa podkastom. Preslušao sam sve epizode koje su do sada izašle. Ne mogu da kažem da su mi sve interesantne, ali dovoljno je kratko da mi nije problem da odslušam i nešto mi na prvu loptu ne bude interesantno, jer naletim na neke detalje koji jesu. To negde i jeste poenta. Na kraju dana, i Galeba slušam iz razloga. 80% mi nije interesantno, ali 20% stvari ili 10 su brilijantne.

Aleksandra Petrovski: Ti imaš vrlo istančan ukus i mnogo toga konzumiraš, tako da nisi baš srednja vrednost. 🙂 Ali, hvala ti na tome ako imaš da nađeš ono što je tebi interesantno.

Ivan Minić: Pa, mnogo toga može da se nauči od čudnih ljudi. Dosta sam istraživao taj fenomenom, imali smo i ovde priču sa Danom Džamić o autizmu i neurodiverzitetu, itd. I sad, naravno, kao i sve ostalo o čemu počne da se priča, u nekom trenutku to ode u beskrajnost i postane besmisleno i argument za diskriminaciju. To što je neko običan to je razlog da bude diskriminisan. Ali, postoji tu jedan izraz koji se tu koristi, koji se najčešće koristi u negativnom kontekstu, ali meni je jako simpatičan zato što objašnjava način na koji moj inženjerski mozak uokviruje to. Postoje mi koji smo čudni i svako od nas je čudan na različit način, ali nekako se mi skontamo.

Aleksandra Petrovski: Shvatamo. 🙂

Ivan Minić: Čak i ako se uvek ne slažemo oko svega, postoji to neko međusobno razumevanje i poštovanje. Poštovanje granica i svega toga, a postoji i neurotipični, što baš deprimirujuće zvuči kad za nekog kažeš: Pa, ti si baš neurotipičan. 😀 A, nekako u mojoj glavi to su upravo oni ljudi koji jako retko ili gotovo nikad, suštinski nikad ne challengeuju ništa što se dešava oko njih, koji su pasivni učesnici sopstvenih života. Što jeste jedan od način i svako ima pravo da svoj život živi kako god želi, ali ako nemaš upravo tu kontrolu o kojoj si ti malopre pričala da ti je bilo jako drago kada si punu kontrolu preuzela u svoje ruke, i pre toga si imala donekle, ali onog trenutka kada si preuzela u punom obimu da je to nešto što ti je cilj, onda ti, dakle, naravno, i snosiš punu odgovornost za sve, ali ti zaslužna za sve ono dobro i za sve ono loše. I ako radiš dobro, dobićeš nešto zaista dobro. A, ovde ti se nadaš, čak se ni ne nadaš, nego biće ti dobro ukoliko se potrefe okolnosti da ti bude dobro. Meni se taj scenario ne sviđa nimalo.

Aleksandra Petrovski: Meni je mnogo žao zapravo – ja kažem letargičnih. Ali, OK, Dana kao neko ko je stručnjak ima…

Ivan Minić: Nije njen izraz, negde sam usput pokupio. 

Aleksandra Petrovski: Šalim se. Ali, baš mi je žao, jer imamo i s jedne strane tako ogromne izazove svi mi u današnjem svetu, ali sa druge strane i toliko mogućnosti da napredujemo. I to ne znači da napredujemo ka spolja, da napredujemo kao osobe. I zato sam ja baš izabrala da radim taj podkast. Kako ga radim, iako sam prilično prenapregnuta, to je sad postala vrlo popularna reč, ali dobro opisuje. I ja imam jako malo svog vremena generalno i zbog privatnih dodatno obaveza i ostalo, ali kao: Aha, ovo je momenat kada ću ja dati svoj doprinos na ovaj način. Kreiraću taj podkast i bacajući svetlo na neke ljude koji postavljali neka različita pitanja ili tražili iz života malo više, mogu tako da kažem, da pokrene neke druge ljude, da za mrvicu samo. Ali, ne zbog tih drugih ljudi, već samih sebe malo zapitaju se da li ja mogu nešto malo više da uradim i kako da ja sad pokupim sve te konce, da ih ja držim kod sebe, a da ne zavisim od nekoga ili nečega.

Ivan Minić: Mislim da se mnogo teško postavlja pogrešna pretpostavka, a to je da je taj momenat borbe za sebe i taj momenat postavljanja tih nekih pitanja i taj momenat traženja onoga što ti pripada, da je to nešto sa čime se rodiš, da je to nekakav talenat ili bilo šta. 

Aleksandra Petrovski: Ja sam prva vrlo hakovala sebe.

Ivan Minić: To je jako jedna velika neprijatnost sa kojom se izboriš zato što ti je to što tražiš važnije od neprijatnosti kroz koju ćeš da prođeš. Kada bi svi ti ljudi koji suštinski možda nisu preterano srećni svojim životom, ali nisu ni dovoljno nesrećni da bi bilo šta promenili, kada bi došli u poziciju da makar jednom odluče da im malo bude više neprijatno nego što bi voleli, shvatili bi da to vrlo verovatno povlači sa sobom posledicu koja je vrlo prijatna i donesi neke dobre stvari i da je to nekakav ciklus kroz koji stalno prolaziš. Stalno prolaziš kroz stvari radiš nešto gde nisi siguran u sebe, ne znaš da li si dovoljno dobar, ali ti je važno i znaš da ako ti je važno ti ćeš se potruditi maksimalno i na kraju ćeš napraviti nešto od svega toga. Kao, niko nije postao brilijantan u nečemu kada je počeo to da radi.

Aleksandra Petrovski: Čak ni Marija Šaropova. 🙂 Ima jedna čuvena reklama, pa sam se toga setila. Šalim se. 🙂

Ivan Minić: Ima ljudi koji su mnogo talentovani. Ja sam mnogo puta u ovom podkastu rekao da mog fatalističkog ugla talenat prokletstvo, jer ti talenat samo…

Aleksandra Petrovski: Talenat i lepota. Onda ne moraš mnogo da se trudiš. 🙂 Tebi kao bez veze kao muškarac da govoriš o tome, ali onda ne moraš mnogo da se trudiš u životu. Dosta toga ti je nekako ponuđeno.

Ivan Minić: Problem sa lepotom je što je prolazna, talenat nije. Ali, problem sa talentom je što ti spušta ulaznu barijeru i što te onda uljuljka i učini ti situaciju takvom da ti misliš da se jako lako prolazi, kao vrelim nožem kroz puter, i onda kada konačno naletiš, kada se popneš tih deset stepenica i sad počinje da bude teško, ti si u fazonu sad je već preteško, a ovaj koji je krenuo stepenik po stepenik tek se zaleteo.

Aleksandra Petrovski: Ima ozbiljnu kondiciju.

Ivan Minić: Tek se zaleteo i sad će napraviti rezultat koji treba. To je ono ako možeš talenat da uvežeš sa odgovarajućim mindsetom, tako se piše beskonačnost. Ali, to se, nažalost, dešava jako, jako retko. Posebno što mi smo, ima tu jedan problem, mi smo badžareni – mislim da je to evolucijska stvar. Da smo mi badžareni na način da kada vidimo da smo u nečemu dobri, to ignorišemo i tražimo stvari u kojima nismo toliko dobri da bi se usavršavali ili je to nešto što nam nedostaje i što nam je potrebno da bismo bili konkurentni.

Aleksandra Petrovski: Pa, ne mislim da svi tako ljudi razmišljaju. I mislim da se ljuljkaju u tome, ja sam dovoljno dobar u ovome i pičim u tome. Ali, oni koji jesu definitivno okrenuti ka tome da žele nešto da više postignu, uvek se nekako prokletstvo je fokusiraju na to što im ne ide tako dobro.

Ivan Minić: Hvala ti što si bila. Još jednom, puno sreće sa podkastom. Pratite, probajte – probajte, probajte. Možda je previše čudno za vas, za mene nije.

Aleksandra Petrovski: I meni je OK. Ja kažem da to stvarno nije za svakoga i ja sam potpuno OK sa tim, ali ja želim da na taj način da ostavim poseban trag. Ja to tako doživljavam stvar.

Ivan Minić: Vrlo poseban.

Aleksandra Petrovski: Hvala ti na tome. Hvala ti za ovaj vetar u leđa. 🙂

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali i gledali. Kao i do sad, sve komentare, pitanja, sugestije, napišite na za to predviđeno mesto na Youtube i društvenim mrežama. Sva eventualna pitanja, možda čak i preporuke za Aleks, za njen podkast ili slobodno preporuke za Pojačalo koga da pozovemo, takođe, možete da ostavite u komentarima. Hvala vam što ste nas slušali i gledali. Nadam se da vam je bilo zanimljivo, a mi se ponovo čujemo i vidimo naredne nedelje.