Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Moj današnji gost u Pojačalo podkastu je Milan Milićev. Mnogi od vas, naročito oni koji su duže na internetu ga znaju po nicknameu Zrenjaninac koji ga koristi gotovo svuda. A, oni koji su se u prethodnih nekoliko godina zainteresovali za učenje web dizajna i WordPressa znaju ga po tome da već duže vreme drži edukacije na tu temu i da je napravio svoju onlajn školu web dizajna LevelAp. Njegova lična priča je veoma interesantna i svako ko bude izdvojio vreme za ovu epizodu saznaće kako to izgleda krenuti od nindžucua i interesovanja za računare, doći do toga da budeš kaskader u jednom izuzetnom zanimljivom i dinamičnom filmu, a svo to vreme baviti se negde izgradnjom lokalne zajednice u Zrenjaninu, jer, kao i što njegov nadimak na internetu kaže, on je vrlo ponosni Zrenjaninac i jako puno radi na tome da lokalnu zajednicu izgradi. Nadam se da ćete u ovom razgovoru uživati.

Realizaciju Pojačalo podcasta već duže vreme podržava kompanija Epson a od nedavno smo za vas pripremili i nešto posebno. Naime, nova fiskalizacija podrazumeva da mnogo veći broj nas mora da se bavi ovim pitanjem i mnogo je nedoumica, mnogo je nedovoljno detaljno objašnjenih informacija. Mi smo se potrudili da na jednom mestu, na sajtu novekase.rs objasnimo baš sve što može da vas zanima i damo odgovore na sva pitanja što se tiče same fiskalizacije, što se tiče ko je obveznik kao i na koji način možete iskoristiti subvencije koje država daje. Takođe, dali smo i neke preporuke uređaja koje možete da koristite. A tu je i webinar, gde za nekih 30-40 minuta, možete otprilike da dobijete vrlo jasnu sliku o tome šta nova fiskalizacija podrazumeva za sve nas. Takođe, treba reći i to da je kompanija Epson, osim POS uređaja, koji su ovde u centru pažnje, proizvodi štampače u svim mogućim oblicima, veličinama i namenama, kao i već 20 godina najbolje projektore na svetu, a više o tome možete videti na epson.rs  

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Milane, dobro došao.

Milan Milićev: Bolje te našao.

Ivan Minić: Ti si jedan mlad čovek, koga ja znam duži niz godina, ko radi razne neke zanimljive stvari, i kroz godine je radio razne neke čudne i interesantne stvari. U principu, po svim kriterijumima, ti se uklapaš u dijagnoze koje su neophodne da bi mogao da budeš gost u Pojačalu. To je da si imao jedan vrlo kompleksan lični i profesionalni razvojni put, da si imao mnogo različitih interesovanja. Ono što je meni jako drago gledajući te sa strane svo to vreme, da si ti jedan od retkih ljudi koji je uspeo da usmeri tu svoju energiju i svoje interesovanja, obuzda sebe i nađe baš ono nešto u čemu će najviše da se izrazi. Pričaćemo o svemu tome. Za početak, svakako, hvala ti što si došao. Hvala što si učestvovao u našoj novogodišnjoj akciji, gde si dao popust na svoj kurs koji je zaista, zaista sjajan i stvarno ga svima preporučujem. Ne kažem to zato što smo drugari i zato što se znamo, nego zato što su ljudi koji su prošli taj kurs mi rekli da je sjajan.

Milan Milićev: Drago mi je da je tako.

Ivan Minić: I nemam razloga da ne verujem, jer su to ljudi koji su nakon toga sebi rešili neke probleme znanjem koje su na kursu stekli. Ali, kao i svaki razgovor u Pojačalu, i ovaj počinje onim istim Munchmallow pitanjem, a to je: Šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću…

Milan Milićev: Pa, nekako jedna od najveći želja mi je bila da bude glumac. To mi je bila neka želja. Bio sam čak i u nekom momentu član dramske sekcije. Razlog tome je najveći bio zato što, ako imam jednu fobiju u životu, to je monotonija. Ne bojim se visine, dubine, zmija, paukova, bar da imam neku fobiju koja mi je poznata, ali monotonija – nekad od toga ima strah. Ta glumačka karijera mi je delovala kao nešto što – danas si doktor, sutra si pilot. Tako razne stvari si mogao da probavaš. I ta neka različitost i kreativnost je nešto što me je privuklo u tom momentu osnovne škole. Tako da, eto, glumac.

Ivan Minić: A, šta se dešavalo u tom nekom prvom periodu, kada se susrećeš, hajde da nazovemo to, sistematizovanim znanjem? Svi smo imali te neke momente pre škole da se zatelebasamo u neke dinosauruse ili u neku dečju enciklopediju. Ja i dan-danas tvrdim da 80% stvari koje znam sam naučio iz Dečjeg saznanja pre osnovne škole. Ali, tad se prvi put srećeš sa prvom sistemazovanim znanjem iz različitih oblasti, drugo sa gomilom oblasti, gde ti sad više ne biraš ono što tebe interesuje, nego ima sve kroz šta moraš da prođeš, pa prolaziš i kroz stvari koje te možda na prvu loptu ne interesuju, pa te neke možda zainteresuju, a za neke definitivno shvatiš da ne, nikako. Šta je u tvom slučaju to bilo?

Milan Milićev: Pazi, ovako. Sve počinje drugi razred osnovne škole, ekskurzija na Kopaoniku. U tom trenutku meni majka spakuje pet konzervi Coca-cole. Jedna konzerva je koštala tri i po dinara. To u stvari otkriva koliko ja imam godina. 🙂 I, sedim sa drugarom u sobi i on kao: Jao, pije mi se Coca-cola. Ići ću dole do lobija, tamo je pet dinara Coca-cola. Ja u fazonu ne moraš da ideš dole, ja ću ti prodati za pet dinara. Ja sam tako dan za danom prodavao. 🙂 Tu sam prvi put pokazao interesovanje za prodajom i za tim stvarima. S obzirom da mi je majka trgovac, imam od koga i to da nasledim. Tako da, šta ja znam, tu pogotovo kraj neke osnovne škole, početak srednje sam krenuo da se priključujem različitim grupama. Na primer, bio sam volonter Kancelarije za mlade. Čak mislim da sam bio prvi član Kancelarije za mlade u Zrenjaninu. Gledao sam kad god sam imao prilike da prisustvujem tim nekim vannastavnim aktivnostima. I tu smo imali super radionice i za javno govorništvo, i za pisanje projekata. Kasnije sam ja držao radionice. Kao, zainteresuje me pravljenje origamija, ja kao to znam već dobro da pravim – napravim radionicu za origami. To su neke prve stvari gde sam ja krenuo da ja držim predavanja. Imali smo i gomilu nekih aktivnosti. Tako da, bio sam okružen nekim dobrim figurama u tom mom odrastanju. Ponajviše možda na treningu. I tu sam onda krenuo da čitam neke knjige koje su sad popularna psihologija u tom nekom smislu. Tako da, tu sam se nekako izgradio, sa strane, van. Što se tiče i srednje škole i fakulteta, obe sam upisao na blef. Ja sam završio elektrotehničar automatike sam bio u srednjoj, a jedva sijalicu znam da zamenim. A, fakultet sam informatika, kao zanimljiva mi je informatika, pa informatički neki smer. Ali, tu sam imao veliku sreću. Krenuo sam da učim pravljenje sajtova, HTML, CSS, Dreamweaver i sve to. I kolega jedan mi je prišao, kao: Ja otvaram web dizajn agenciju. Rekoh: Kako, druže? Krenuo si na Ekonomski fakultet. Ja znam, ja krenem da učim – to treba da se uči, uči. -Ma, ne. Ima neka Joomla. Ja ću to. Hajde da mi se priključiš, da prodaješ. Da budem kao komercijalista. Ja rekoh: Može, može. Jako malo sam ja bio komercijalista, veoma brzo sam ja prešao da tu ja i on pravimo sajtove. To je bilo i neko prvo zaposlenje moje.

Ivan Minić: Dobro, vratićemo se na to. Ali, pomenuo si sport. Imali smo dosta dosad ljudi kojima je jedna od značajnih komponenti ili u životu celom ili makar u odrastanju bila to da su prosto deo nekog sportskog kolektiva, jer sport te nauči mnogim stvarima. Ako ničemu drugom, onda nekoj istrajnosti. Jer ako nema istrajnosti, ne postoji nikakav rezultat i to sve. Ali, u većini sportova stvari su malo drugačije nego u sportu kome si se ti bavio. Za početak, u većini sportova postoji takmičenje u klasičnom smislu te reči. I takmičenje je jako korisna stvar u životu. Prvo, zato što te tera da budeš bolji. Drugo, zato što te nauči da izgubiš, i da je potpuno OK da od deset puta izgubiš tri, a pobediš sedam – ti si i dalje sjajan. I da se trudiš da sledeći put od deset pobediš osam i izgubiš dve, itd. I, da šta god da se desi, u principu nije strašno, jer sledeće nedelje ili sledećeg dana ima nešto što se dešava. Međutim, tvoja sportska priča je malo drugačija. Pa, ako bi mogao malo da nas uvedeš.

Kakva je borilačka veština nindžucu?

Milan Milićev: Naravno. Početak 8. razreda, tu sam već krenuo – hteo sam treniram nešto. Interesovale su me borilačke veštine i zamalo da krenem na neke druge, ali sam na kraju završio na nindžucuu. I evo ove godine će biti 20 godina kako treniram nindžucu. Odgovorno mogu da tvrdim da upravo nindžucu je razlog broj jedan, najpozitivnija stvar koja smatram da mi se desila u mom ličnom razvoju, pogotovo taj pubertet koji je onako turbulentan. Stvarno mislim da mi je on pomogao da se izgradim u što stabilniji neku ličnost. Pogotovo što sam tu bio okružen gomilom nekih fenomenalnih ljudi. Nindžucu kao takav, budući da kao nije sport, nego borilička ili preciznije rečeno ratnička veština, nema takmičenja. I stvarno smatram da takmičenja imaju jako puno dobrih stvari, jer znaš da moraš da se pripremiš za fiksan neki datum i to te motiviše, kao ne mogu da odložim za dve nedelje ili tako nešto. Ali, sa druge neke strane, mene medalje i takmičanje nisu mi ništa značila preterano, tako da sam se odlučio za ovako nešto. Plus, scena kada svi u osnovnoj školi igraju fudbal, ja i moj najbolji drugar nađemo dva štapa i mi se samo mačujemo po dvorištu. Tako da sam shvatio da ti neki sportovi sa loptama nisu nešto što su me privlačili. Borilačke veštine definitivno jesu. I tu sam imao prilike da se izgradim. Bukvalno tako.

Ivan Minić: Kako funkcioniše? Kako je organizovan sistem? Kako se napreduje? Kako su organizovana upoznavanja, druženja? Pošto mislim da je uvek to u svim tim, da kažem, borilačkim veštinama i sportovima taj neki deo upoznavanja, druženja, gde se ljudi skupljaju iz cele zemlje, iz regiona, gde uče jedni od drugih, gde se ide na nekakve masterclassove, gde se putuje po inostranstvu, gde se doživljaju neke zanimljive stvari, upoznavaju neki sjajni ljudi, da je to jedan od najvrednijih delova celog iskustva.

Milan Milićev: Apsolutno, apsolutno je tako. Nindžucu, svi su čuli za nindže. Mi imamo tu organizaciju koja se zove Budžinkan i njen HQ je u Japanu, u Onodi. I, generalno, postoje budžinkan klubovi bukvalno po celom svetu. I u Srbiji ima jako puno klubova. Mi imamo pojaseve. Nemamo kao u karateu ili nekim sličnim borilačkim veštinima po bojama, nego imaš kyu. Krećeš od desetog, prvi put polažeš za devet i tako ideš nadole. Nosiš zeleni pojas. Samo zeleni pojas. I onda prvi kyu, godinu dana si majstorski kandidat, i onda polažeš za crni pojas. Ima koji se zove dan, i onda ima 15. Većina borilačkih veština ima 10, mi imamo 15 tih danova, što, onako, kad dobiješ crni pojas – ja mislim da u trenutku kad sam ja postao crni pojas da sam bio u mlađi u Srbiji u tom trenutku. Posle je bilo ljudi koji mlađi bili od mene. To je bukvalno polazna tačka. Tek sada znaš neku osnovu i krećeš polako da dublje istražuješ. Ja volim da kažem – to je jako stara borilačka veština i više volim da se mi bavimo izučavanjem toga, nego treniranjem. Jedino MMA borci ili neko aktivno trenira, dva puta trening, ima posebno nutricionistu, posebno trenira samo za njega i to mu je profesija, ne može on da se meri sa bilo kom od nas ko rekreativno trenira tri puta nedeljno ili da se zanosimo takvim stvarima. Ali je jako lep uvid u to, na koji način su tada ljudi razmišljali. Pogotovo nindže su bile u tom smislu kao neke Džejms Bond varijante, jer su imali gomilu nekih alata, gomilu nekih domišljatih načina kako da reše određene situacije. I mene je tu privuklo što imaš i udarce, i poluge, i gušanja, i bacanja, i pogotovo oružje. Jednostavno, mali je život da prođeš sve to. Ima jako puno seminara, što u državi, što van države. I ono što je meni jedna od najomiljenijih aktivnosti jeste kamp. Svake godine se organizuje nindžucu kamp, gde odemo u prirodu. Imamo nekoliko puta dnevno treninge, razapnemo čak i poligon, zip-line, gađanje lukom i strelom, šurikenima, noćni treninzi, orijentiring, ronjenje isto uključujemo, pentranje raznorazno, spuštanje s konopcima. Tako da jako puno bude aktivnosti za tih 7 do 10 dana kad bude. Eto, tako da kampovi i seminari su neki naši načini da se dodatno povezujemo i družimo.

Ivan Minić: Je li postoji tu, pored tog nekog aspekta treninga, učenja veštine i svega toga, je li postoji neka psihološka komponenta koja je značajna na kojoj se radi?

Milan Milićev: Pa, apsolutno da. Pogotovo što nekako za nindžucu je možda karakteristično – ti naučiš kako se radi nešto, jedna tehnika, dođe neki majstor, promeni dve stvari i ti si opet na početku. I kao, sve što sam do sada znao uopšte nije tako. Tako da stalno imam osećaj taj kao da se stalno vraćam na početak, što smatram kao dobru stvar. I, ono što ja mislim da je tačno za većinu borilačkih veština je uvek ima neko jači i da ti sad nikad tu nećeš izaći na nekom vrhu. S obzirom da mi nemamo takmičenja, treba biti uvek spreman za sve i nema pravila. Čak i neko ko je slabiji od tebe, može da te povredi. Isto tako i obrnutom slučaju. Ali, treniranje borilačkih veština je meni donelo da nemam uopšte potrebu da sad ja – ja nikad nisam bio, doduše, u tuči. Bio sam gomilu puta blizu, ali ljudi nekako – ja kažem: budale su kao psi, nanjuše strah. I uvek su se hvatali za neke moje drugare. Ja nikad nisam bio predmet neki da uđem u konflikt s nekim. Jer da tu dozu neke smirenosti i ja se dovoljno istreniram na treningu – nema potrebe da tražim konflikt negde van. Tako da, eto.

Ivan Minić: Kaži mi, taj ceo ulazak u web i sa neke druge strane ulazak u fotografiju, kako dolazi do toga? Odnosno, da bi mogao da dođeš u poziciju za prvi posao o kome si počeo da pričaš, a ja se zahvaljujem našim prijateljima iz poslovi.infostud.com, jer to je njihovo uvek pitanje, šta je prvi posao, kako prosto u tom trenutku saznaješ i krećeš da učiš? Jer mi pričamo o nekom periodu – OK, ja moram da kažem, mi smo stari ljudi generalno, stariji smo dosta od ovih mladih što se sad pojavljuju. I stari smo. Najbolja stvar koju skoro sam došao do tog jednog objašnjenja, a opet je sportska analogija, tako da će verovatno onima koji ne vole sport, a slušaju ovo se smuči život kad ja to kažem, ali kao: Šta je vaša najveća prednost, osim toga što imate 300 godina i mnogo iskustva i to sve? -Pa, ne skačemo više na finte. 🙂 Kao, prošli smo tu fazu, više ne skačem na glupe finte. Jer ti sad kad vidiš, bukvalno čak i na tom našem subotnjem basketu na kome se skupimo, tu ima svih generacija, ima nas – bukvalno razlika u godinama može da bude 30 godina između ljudi koji igraju. Imaš klinci koji fizički, atletski, pa ne možeš da im pariraš, nema šanse. Ali, nisu igrali ulicu. Nisu igrali 20 godina ulice. Oni padaju na te fore kao ništa, jer jednostavno se nisu sretali sa tim. U tom periodu kada si ti počinjao i otprilike kada sam i negde počinjao malo pre toga, znanje nije bilo u izobilju. Nisam mogao do njega da dođeš na tako jednostavan način. Drugo, stvari su bile kompleksnije. S jedne strane, nije bilo znanja. A, s druge strane, nije bilo ni alata toliko sa kojima ti nešto možeš da uradiš, da sebi olakšaš, da napraviš neko rešenje. Kako si ti uopšte ušao u to?

Odakle je crpio znanje za web dizajn?

Milan Milićev: Kao što sam rekao, volim da se priključujem tim vannastavnim aktivnostima. Tako da kada sam se upisao na fakultet, učlanio sam se u Studentsku uniju. I u tom momentu, 2007, ja definitivno smatram da spadam u tu drugu generaciju ljudi na IT sceni kod nas…

Ivan Minić: Ja sam već 2007. hteo da idem u penziju, tako da… 🙂

Milan Milićev: 🙂 U suštini, ja u tom momentu nisam imao ni – meni internet sada sve, ali u tom trenutku nisam imao internet kod kuće. I onda odem u Studentsku uniju, otvorio blog od Varagića, otvorim blog od Istoka, CTRL+S, sačuvam celu HTML stranicu na USB i to bude gomila, gomila. Odem kući, otvorim taj HTML bez interneta i onda čitam. Tako sam dugo, dugo čitao. Naravno, bili su tu i fenomenalni tutorijali ili vodiči ili kako god. Miloš Petrović je imao jedan sjajan za Joomlu. I Joomla je meni bio taj prvi izlet zaista, da mogu da napravim ceo sajt sam za klijenta. Tako da u tom smislu je to krenulo na samom tom početku. Ono što se jako lepo poklopilo jeste da taj prvi posao koji sam dobio, kancelarija se nalazila u Poslovnom inkubatoru. Poslovni inkubator je imao neki program gde je Dragan Varagić dolazio dva puta mesečno. Jednom drži predavanje svima nama stanarima, a drugi put kad dođe, onda imamo jedan na jedan. Svaka firma je imala jedan na jedan sa njim. I taj period, ceo taj program je meni bukvalno bio jedan dodatni fakultet, koji je drastično ubrzao celo to moje usvajanje znanja. I, bukvalno mi je bila jedna odskočna daska, prečica u ceo taj IT svet. Ja sam bukvalno završio taj tutorijal Miloša. Kako sam završio tutorijal, tako sam uzeo telefon, nazvao kuma: Kume, ti radiš u toj prodavnici auto-delova. Sajt vam je krš. Ja ću da napravim bolji. Može? -Može. I onda sam tako krenuo da radim sajt. Prvo da nakupim za neki portfolio i posle je tu krenulo već da bude i plaćenog posla, i ta agencija… Iako to ne zvuči kalendarski tako davno, ali mi smo pola sastanaka provodili…

Ivan Minić: Čoveče, kako nije davno? To je 15 godina. Nama nije davno, jer smo mi to proživeli. Skoro mi se desilo da upoznam devojku odraslu, ne možeš da provališ ni koliko ima godina ni bilo šta, što nosi sa sobom određeni niz potencijalnih problema, ona kaže: Ja sam 2007. Da, u moj glavi 2007. je 60 cm, ne vidi preko ivice stola, ali, dobro, ostarili smo.

Milan Milićev: Što kaže Balašević: Sećanja su dobra dok su od prošlog četvrtka. Kad krene 10-15 godine, to je da platimo, pa da idemo.

Ivan Minić: 🙂 Ja i dalje mislim da se Mijatov penal desio pre 5-6 godina. I dalje ta trauma postoji. 😀

Milan Milićev: To će uvek tako biti. 🙂

Ivan Minić: To je dosta strašno. 🙂

Milan Milićev: Tako da pola vreme smo se mi s klijentima prevedeš na sastanku da objasniš šta je sajt, šta je internet, zašto je to nešto što dolazi i zašto treba sada da iskoriste tu priliku, a onda drugi deo sastanka zaista pregovaraš o samoj usluzi. Tako da, to je bio jedan period edukacije klijenata. I ja sam rekao: Daj samo što više konkurencije da imamo, jer ovo ćemo jako teško mi sami da edukujemo naš grad.

Ivan Minić: Ali, već tad si krenuo da učestvuješ u raznim nekim lokalnim projektima koji su imali svoju internet komponentu, koji su se gradili, koji su imali neku vidljivost. Kroz svo to neko vreme koje te ja znam što preko interneta, što kroz radove koje si imao, što ovako kako smo upoznavali na konferencija i družili, ti si uvek radio nekoliko različitih stvari. One su se bile povezane i srodne, osim tog možda nindžucua, mada i to ima svoje, naravno, ali prosto kako si prolazio sve te stvari. Ti si se u jednom periodu, slobodno mogu da kažem, vrlo lepo i vrlo uspešno bavio fotografijom. Izlazio si u razne neke eksperimente. Nisi baš morao da praviš, što mi volimo da kažemo, animirane GIF-ove, a Istok je voleo da zove sinemagrafe. Nisi baš morao, imamo traume svi od Istoka od toga.

Milan Milićev: Jeste, kod njega sam prvi put video davno, davno. 🙂

Ivan Minić: Naravno, dokon čovek. Ali, generalno ceo taj deo sa fotografijom tačno se potrefilo sa trenutkom kada fotografija zahvaljujući onom širokopojasnom internetu i svemu posla užasno važan deo prezentacije svega. Jer pre toga staviš tri male fotke na sajt, iako neće da se učitaju 5 minuta kad neko otvori. Važno je da stoji cenovnik, broj telefona i adresa, i to je to. Međutim, stvari su se drastično promenile 07-08-09-10. i na ovamo, gde se tebi sada suštinski – mislim, sada malo opet manje, malo je drugačije, ali u tom nekom periodu tebi se vizuelni dizajn svodi na to da imaš dobru selekciju fotki, koje su lepo, smisleno, skladno uklopljeno, i uz to dobro vizuelno određeni storytelling svega što treba da se desi. Otkud fotografija i kad?

Ulazak u svet fotografije

Milan Milićev: U suštini, to je bilo 2011. možda da sam zvanično kupio svoj prvi DSLR aparat. Nekako kroz web dizajn se desilo to da veoma često mi klijentu dođu i kao: OK, imamo sajt. Sad treba da imamo galeriju ili proizvod ili enterijer da se uslika ili hrana, što je bila najomiljenija vrsta fotografije, kao: Je li imate nekog za to? -Pa, nemamo. Pa, videćemo. Imamo nekog fotografa sa kojim sarađujemo. Uvek je bilo to neki kamen spoticanja, taj sadržaj. Tekst možeš da napišeš ti ili ja, ali fotografiju – to ipak treba i aparatura i znanje neke druge vrste.

Ivan Minić: A, mnogo je važno. Mnogo je važno.

Milan Milićev: Da, da. U nekom momentu sam bio u poseti kod sestre, ona je imala aparat, pa sam probao malo. Već je krenula da me interesuje fotografija, ali kada sam probao baš DSLR: To je to. Ja idem kući, izmisliću pare nekako i ja moram. To je nešto što se ispostavilo da ja danas isto preporučujem polaznicima mog kursa ili gde god da držim predavanje, da treba da imaš combo skillset. Jedno je, na primer, tipa web dizajn, i uzmi još nešto što će tebi izdvojiti kao stručnjaka. U mom slučaju je to godinama bila fotografija. U tvom slučaju to može da biti, na primer, SEO, ili da dobro radiš Facebook Ads, ili da si dobar u copywritingu. Znači, ne mora to da bude podjednako, da si ti isto dobar kao neki SEO specijalista koji radi samo to, ali da imaš komplementarne veštine i da možeš da ponudiš neki paket usluga koji će klijentima biti zanimljiv, primamljiv i nešto što će tebe izdvojiti iz mase ljudi koji se bave web dizajnom. Tako da definitivno je to bila u mom slučaju fotografija dugi niz godina. I meni je drastično olakšala proces izrade sajte, kad ja znam koja fotografija meni treba, namenski to slikam.

Ivan Minić: Što se kaže, pravio si kao za sebe. 🙂

Milan Milićev: Kao za sebe, bukvalno. I bilo je tu jako zanimljivih što od manifestacija. Mi, na primer, imamo Dane piva ili tako nešto.

Ivan Minić: Poznato mi je. 🙂

Milan Milićev: Bukvalno nema… Jako veliki broj poznatih izvođača sam fotografisao. Dospeli smo do toga da smo fotografisali hotel Moskvu, što mi je bio jedan veći poduhvat. Kažem, na puno mesta nas je to dovelo. Postoji jedan zanimljiv momenat: radili smo sajt i fotografije za jedan restoran, Banatska koliba, tamo veoma često budemo kad je bio Webiz. I, čujem se sa mojom dragom suprugom i ona je tad završavala sa svojim poslom, a ja rekoh: Evo mi smo sad završili, fotkali smo hranu, fotkali i jeli, naravno. I, ispostavilo se da vlasnik restorana zna nekog pilota. Ja rekoh: Ja idem sad na aerodrom tu obližnji da letimo avion i da ja slikam restoran iz vazduha. I to su tako bili neki zanimljivi dani, svašta nešto se dešavalo u tom nekom smislu.

Ivan Minić: Vreme pre dronova. 🙂

Milan Milićev: Da, da. 🙂 Tako da stvarno me ta fotografija dovela na razna neka mesta i lokalitete. Pogotovo u gradu, nema neke visoke tačke gde ja nisam uspeo da dobijem pristup nekako, gde niko nije kročio nogom godinama. Kažem, fotografija kao takva, ja volim te kreativne stvari i to je definitivno ispunjavalo tu neku moju potrebu.

Ivan Minić: A, druga stvar koju ti donosi fotografija jeste svakako pristup tim nekim raznim događajima, pristupim nekim ljudima na možda jedan bliži, intimniji način nego što publika to ima. Zrenjanin je grad koji je, ti ćeš me ispraviti, ali ja ga sećam iz perioda 2002-03, kada sam tamo dolazio iz određenih razloga, grad koji je bio, sa izuzetkom kluba Zeleno zvono, prilično mrtav što se tiče bilo kakvih nekih aktivnosti. U principu, ta neka generaciji nešto starijih od mene u tom periodu je gledala za neku zabavu, izlazak ili ako je to pozorište ili nešto slično se zaleti ili do Beograda ili do Novog Sada. Jer to je sat vremena, pa nije problematično. Bio je prilično neaktivan grad. I tačno se sećam onog nekog perioda i kada dođeš u centar grada, to je sve izgledalo prilično mračno i tužno. I, onda se u par meseci desilo to da je odrađena spoljna rasveta na nekim zgradama i da odjednom to sve postalo aktivnije, da su ljudi tu krenuli da se skupljaju. Čini mi da je tad negde bilo i leto i proleće, onda one bašte, kafići na trgu, pa bude puno, pa bude lepo, pa Dani piva, pa je to aktivnost koja je stvarno bila jako zanimljiva u tom periodu, osim činjenice da drugog dana više nema gotovo nijednog piva, pa se pije šta ima. Ali, stvarno je bilo tih nekih zanimljivih momenata, ali generalno se nije previše toga dešavalo. I, sad u tom periodu kroz ti prolaziš na vremenskoj liniji taj grad je drastično oživeo kroz razne neke izuzetne zanimljive stvari. A, ti si čini mi se, osim svedoka koji je bio tu, bio učesnik u većini tih stvari na neki način. Voleo bih da kažeš nešto malo više o tome, jer to je ipak tvoj grad i grad u kome si ti i dan-danas, u kome si odlučio da ostaneš, iako si sigurno imao mogućnost da odeš, kao i svi ljudi koji se bave ovom nekom našom strukom. Šta je to preporodilo Zrenjanin i ko su ti neki ljudi, događaji, momenti? Šta su neke najvažnije stvari koje su se dešavale?

Šta je to što je preporodilo grad Zrenjanin? I deo

Milan Milićev: U suštini, da, Zrenjanin je patio od tih nekih simptoma manjeg grada. To je naša prednost i mana što smo blizi Novog Sada i Beograda, pa jednostavno gravitacijom odvuče jako veliki broj mladih. Ali, sa druge strane je život mnogo, bar meni, draži, lakši i komforniji u malom gradu. Ja zaista jako volim Zrenjanin. Moj handle @ svuda je Zrenjaninac. Jako si to lepo primetio, gomila nekih sitnih stvari, ključnih možda, stvari su se desile tih godina. Da smo dobili tu rasvetu koja je oživele te neke zgrade koje su zaista prelepe i sada su tek došle izražaja. Bilo da je to zgrada ili, na primer, čak i most neki. I ono isto što mislim da je jako bitno, imali smo dva problema u Zrenjaninu. Jedan je da se ništa ne dešava. Drugo, kad se nešto napravi, niko ne dođe. Jako često si mogao da čujem na ulicama Zrenjanin je mrtav grad, ovde se ništa ne dešava: I, stvarno takav je bio vazduh tad. Svi su to govorili, svi su to mislili. I, onda u jednom momentu se otvara portal I Love Zrenjanin. I, kada su ljudi nastavili na govore Zrenjanin je mrtav grad – OK, ja samo ih prosledim. OK, idi na sajt. Klikni na kultura ili događaji, samo klikni tu i videćeš niz stvari koje se dešavaju. Jednostavno, nismo imali dobre sisteme za prenos informacija svih tih događaja koji se zaista dešavaju. Bilo je besplatnih filmskih projekcija, i raznih radionica, i raznih udruženja, i nekih manjih manifestacija koje se dešavaju. I, stvarno ima šta da se dešava, samo niko nije znao o tome. Pogotovo što su i društvene mreže tek bio u povoju.

Ivan Minić: Dobro, ne možemo baš, a da ne kažemo da su ljudi generalno u tom kraju Srbije prilično pasivni po defaultu.

Milan Milićev: To je tačno. Nedeljom popodne u Zrenjaninu u centru grada nema nikog. Nikog. Svi su na ručku. Poslednjih par godina se desila još jedna zanimljiva stvar, koja je, po mom mišljenju, dokazala neke određene stvari. Na primer, otvorio se taj Aviv ili sad što je Big tržni centar, gde u bilo kom momentu je taj Aviv pun. On je na kraju grada. OK, Zrenjanin nije nešto velik, ali bukvalno je van grada. I stalno je pun, stalno je pun. I, to je moj neki dokaz da nisu Zrenjaninci problem, nego Aviv stalno ima neka dešavanja, neki program, neki koncert. Nešto se uvek tamo dešava i ljudi, kada imaš nešto, odu. U centru su biznisi u fazonu sav moj marketing je dovoljno što ja imam lokal u centru i to je sve što ja moram da uradim što se tiče ponude i enterijera i bilo čega drugog – dovoljno je što sam ja u centru grada. Tako da, kažem, mislim da je taj Aviv bio dokaz da nije problem u Zrenjanincima. Doći će, samo daj im nešto konkretno. Tipa, oni stave klizalište ili tako nešto, dođe masa ljudi. Tako da ima i košarkaški teren i skejtbord park. Kažem, stalno se nešto dešava tamo.

Ivan Minić: Ti si krenuo, pominjali smo taj deo koji je vrlo značajan – na majici nosiš edukaciju koju danas si uoblikovao, ali nije počelo od toga. To je samo konačni oblik – ne konačni oblik, nego trenutni oblik onoga što si godinama sakupljao i sistematizovao. Ali, počelo je prilično davno i stidljivo, a onda se vremenom razvijalo kroz razne neke zanimljive momente. Ja sam prisustvovao nekim od tih prvih stvari i bio si smešan. 🙂 Svi su smešni na početku. Ja sam smešan i danas i često pričam gluposti tako kad izađem na scenu, jer ne znam šta da radim sa sobom, pa mi je lakše da pričam gluposti. Ljudi se smeju – uvek je dobro kad se ljudi smeju, čak i kad su ozbiljne teme. Ali, počelo je od nekih zanimljivih stvari, ali to je bilo prilično šarenoliko u startu. A, onda se sve više konkretizovalo ka onome čime danas i primarno baviš. I, mnogo besplatnog znanja si ti podelio ljudima. Mnogim ljudima si pomogao da im se upali ta lampica, da dobiju taj trigger koji je potreban da nešto uradiš sa svojim – ne da uradiš sa svojim životom, ali da imaš neko usmerenje, gde da kreneš, kako da radiš. Ali, kako je to bilo prvi put i prvih nekoliko puta, kad ti sad treba da – OK, ti si hteo da budeš glumac. To je takoreći glumiš da znaš šta radiš. 🙂

Koje je bilo prvo predavanje koje je održao?

Milan Milićev: Da, da. Daleko od toga da sam ja – stao sam bukvalno… Ja sam bio u toj dramskoj sekciji i bio sam tamo kao neka vodeća figura. I, to je trajalo do 4. razreda, do bombardovanja, i posle je sve prestalo. Tako da, igrom slučaja – ko zna, možda bih ja to nastavio da se bavim time i da se ozbiljnije posvetim, ali nisam. Ali, u suštini, da. Sve te neke stvari, i dan-danas je potrebno nekoliko puta možda da odradim istu temu predavanja da bih zaista mogao da je uobličim u nešto što je reprezentativno. Ne znam, stalno su mene gurali pred kameru, kad dođe da se intervjuiše za nešto za klub, za bilo koju organizaciju, kao: Hajde ti, hajde ti. Nisam se bojao toga, nikad ti nije sad ću ja to tečno sve da odradim, da kažem sve što treba, ali to se nekako gradilo svakim tim intervjuom, da nisam imao više taj strah od bine da izađem, ali daleko od toga da je to uvek nešto vau. Ali, sve zavisi od…

Ivan Minić: Šta je bio prvi put? Kad je bio prvi put i šta je bio prvi put?

Milan Milićev: Da sam držao baš predavanja?

Ivan Minić: Da, da. Da si ti izašao kao neki autoritet, pa ti sad kao nešto pričaš.

Milan Milićev: Pa, jedna od prvih većih stvari je verovatno bio Webiz, prvi Webiz. Ja ne znam da sam imao možda neku kao veću publiku pre toga. Ali, ne mogu da se setim, bilo je sigurno i nekih stvari.

Ivan Minić: QR kod.

Milan Milićev: Da! To stvari se nekako stalno dešavaju, pa nekako ne vidim oštar presek. Mi smo u jednom momentu – ja sam jako ne bio ljubomoran, ali stalno sam govorio: Beograd, Novi Sad. Jako puno ljudi, ima puno stanovnika, normalno je da se dešavaju stvari. Ali, kako onaj Bor? Onaj Bor je mali grad, čoveče. Najveći broj ljudi u tom trenutku interneta je bio kao Bor, Bor, Bor. Zašto mi u Zrenjaninu nemamo? Nisi imao nikoga da uzmeš, kao on je iz Zrenjanina. Bukvalno, nije to bila situacija. I, rekoh: Hajde da mi ogranizujemo nešto. Ja pogledam levo, pogledam desno, rekoh: Znam dovoljan broj ljudi koji zaista rade nešto vezano za IT da su iz Zrenjanina. Hajde mi ćemo da napravimo neku probnu verziju i da napravimo neku prvu IT konferenciju u Zrenjaninu. Što danas zvuči kao normalna stvar, tada je bilo kao internet – ne razumem. Imaš možda kao dial-up ili nešto tako i to je to. I, u suštini, mi smo u tom vodotornju, tom Poslovnom inkubatoru okupili devet predavača. Bila je naziv konferencije Nine links, na konto  six degrees of separation. Dovoljno da znaš prijatelja mog prijatelja, možeš da dođeš do bilo koga na planeti, kao tih šest stupnjeva. I to smo napravili. Bilo je 30-50 ljudi, ne znam ni ja koliko, sa planom da ako to mi vidimo da možemo ogranizacijski iznesemo, da na proleće, to je bila zima, da na proleće organizujemo nešto zaista mnogo veće. I, bilo je baš zanimljivo. Ja sam držao predavanja za QR kod, bilo je i za SEO, i predstavljanje raznih nekih i portala, i zanimljivih nekih blogera. Tako da, bilo je baš zanimljiva ta neka prva IT zrenjaninski konferencija koja je baš fokusirana samo na IT.

Ivan Minić: Pazi, ja sam počeo da aktivno predajem klincima na fakultetima po pozivu negde 2006-07. Tad sam ja imao 21-22. Suštinski, nisam imao baš mnogo više nego oni koji slušaju, ali hajde. Imao sam već skoro 10 godina iskustva i svašta nešto urađeno iza sebe. I, još tada, a danas naročito sam uvek imao neuporedivo lepša iskustva u malim gradovima nego u Beogradu. Zato što količina sadržaja koja je ovde dostupna ljudima, mladima, studentima, posebno studentima ovih nekih fakulteta koji su vrlo aktivni po tom pitanju, FON pre svega kao najaktivniji, ali onda i Ekonomski i FPN. Non-stop ima nešto. I, oni u principu bukvalno dođe i bira šta će da sluša. I, to mu je interesantno. I, količina investiranja emotivno i svakog drugog sa strane publika je minimalna. Odnosno, moraš da se oteliš da bi uopšte dobio bilo kakav feedback od njih. Sad ja sam vremenom došao do toga da prvo gotovo da ne spremam svoja predavanja, nego imam neki meta PowerPoint iz koga izvučem šta ću da pričam ovog puta. I, to što sam izvukao mogu da pričam na šest različitih načina, jer sam ga pričao 500 puta, u zavisnosti od toga na šta publika dobro reaguje. Ali sam skapirao da u mom slučaju je idealan scenario da ti napraviš stand-up od toga i da se šališ. I, brate, svaka vrsta reakcije povratne koje dobiješ od njih će mala da ih otkravi i malo ćeš da dobiješ nešto i znaćeš u kom smeru ideš. Sa druge strane, kada odeš u Niš, Kragujevac, Zrenjanin, Suboticu, čak i Novi Sad, Podgoricu, Banja Luku, ta iskustva su uvek fantastična. Vanserijski fantastična. Znači, to su ljudi kojima prvo ako su došli, njima je stvarno stalo. Oni će stvarno da pitaju, oni će stvarno da se zainteresuju. Njima kad kažeš slobodno mi pišite na mejl i ostaviš ih mejl, oni će zapravo da pišu. Njih pet-šest će da ti napiše nešto i to će da bude jedan od kvalitetnijih mejlova koji dobio te nedelje, što dosta govori o klijentima i svemu ostalom, i strašno je. Ali, uvek postoji taj neki jako lep sentiment koje nose manje sredine, gde postoje, ako postoji taj neko ko skuplja te ljude i ta neka kritična masa ljudi koja je zainteresovana, količina energije koju ćeš ti dobiti od tih ljudi… Ja sam imao situaciju gde moj dragi prijatelj Vanja Vulić me zove u Podgoricu da nešto pričamo i kao: Treba dve stvari da uradiš. Jedno treba celodnevno predavanje nekoj da držiš. -Dobro, o čemu? -O preduzetništvu. -Jao, dobro, OK. Deca, preduzetništvo – dobro, mogu ja nešto da iskombinujem.

Milan Milićev: Lemonade stand. 🙂

Ivan Minić: A, posle toga, to je od 8 ujutru do 17, a posle toga od 19 ako hoćeš da napraviš za Digitalizuj.me. -Dobro, a od 17 do 19 ću da izvučem crtu? Ne znam kako misliš da preživim to. Dobro, nebitno. Naravno, klinci ispadnu fantastični. To bude predivno, interaktivno, zabavno. Ja u 17 mogu da se popnem na Mont Everest, ako treba. I, dolazim na Digitalizuj.me, gde to mi je drugi ili treći put da dolazim na događaj, i ekipa koja se skuplja – znači, ne može da se diše u prostoru koliko je ljudi. To je sad već treći put ili četvrti da dolazim, tu sam ima deset ljudi koje znam, s kojima se čujem ovako, koje gotivim, koji su drugari i to sve. Ima gomila ljudi koje ne znam. I, mi krećemo u neku priču. I ja pitam Vulića: Do kad smo mi? Da ja znam da se prilagodim. Jer otkako snimam podkast nemam baš osećaja. Meni ako staviš sat, ja mogu da procenim. Ali, ako mi ne staviš sat, pričaću ja… Kaže: Ništa, brate, sedimo. Ti pričaš, ali ja sam tu manje-više pored tebe na sceni. Pričaš do trenutka dok im bude zanimljivo. I tri i po sata kasnije ja imam standing ovations, ljudi dolaze grle me, i Vulić koji kaže: Sad već stvarno moramo da prekinemo, jer nema posle noćni prevoz. Niko ne može da ode kući. Ali, evo, ja vam obećavam da ću ga dovesti ponovo. E, to je ono što ti donosi mala sredina. Ja sam uvek pričao i Vladi zašto sam ja voleo da dolazim na Webiz i zašto mi je to bilo bitno. Skoro svake godine sam dolazio. Desi se, brate, uklopi se sa poslom, pa ne može, ali skoro svake godine. Joj, što ja volim kad uđem na konferenciju u prostoriju gde ne znam sve ljude. Jer, brate, to je godinama postalo tako da mi kad pravimo nešto, ima, da se razumemo, mnogo ljudi ja ne volim da vidim, ali ima i dosta ljudi koje volim da vidim i znači mi kad ih vidim na neki događajima koje pravim. Ali mi je strašno kada shvatim da sam išao na deset događaja i da je broj ljudi koji je isti na tim događajima 80%. Ne, hoću neku mladu krv. Hoću neku novu ideju. Hoću neku novu inicijativu. Hoću nešto novo da čujem. Hoću neko novo dete da upoznam kome je stalo. Hoću da nađem nekog novog klinca kome je frka da priđe, ali će ipak da priđe, jer mu je važno. E, to sam uvek imao u Zrenjaninu i to mi je uvek bilo važno. Zato sam ja, inače, nisam bio neki preterani ljubitelj grada iz različitih razloga iz prošlosti. 🙂

Milan Milićev: Privatnih razloga. 🙂

Ivan Minić: Privatnih razloga, je li, ali sam počeo da ga volim zbog te neverovatno pozitivne i dobre energije koja je tu uvek bila. Dobro, uvek posle uveče dobro zezanje i sve što uz to ide. Ali, to je neverovatna vrednost, a to ne očekuješ od okruženja koje je pasivno po defaultu. Ljudi koji neće pitati ako baš ne mora.

Milan Milićev: Da se ne nameće.

Ivan Minić: Ne moram ja, neko drugi će, ili neće niko i nema veze, nije bitno. Tako da sa te strane mi je to… I, mislim da si ti jedan od ljudi koji je jako puno uticao na to da se izgradi ta baza i ta kritična masa, koju je onda – OK, postoji amplifikator, pojačalo. Postoji pojačalo svega toga. 🙂 Ali, ne možeš da pojačaš signal koga nema. Mora da postoji nešto. Mora da postoji nešto da tinja i da neko to održava. I, koliko god ti imao godišnji događaj koji je sjajan i dolaze ljudi i sve to…

Milan Milićev: Da, jednom godišnje.

Ivan Minić: To je jednom godišnje. Ja sam bio… Jedna od stvari koju nikad neću zaboraviti, ljudi su često slušali to, i kod Galeba smo pričali to Srđan i ja kako smo išli kombijem na MotoGP u Barselonu. 🙂 I, sad ne znam iz kog razloga, ali verovatno zato što Srđan Erceg nije baš najorganizovanija osoba u poznatom delu svemira, na putu ka tamo spavali smo u Sanremu, a na putu ka nazad spavali smo u Kanu. Sad zašto je Srđan izabrao dva jedina festivalska grada ne znam, ali, čoveče, Sanremo nije grad. Sanremo ne postoji. Nema nikog. Nikog! Znači, kiosci su zatvoreni. Nema ničega. I, to gde smo mi bili, taj neki pansion, ta žena je došla motorom negde, ko zna odakle, da nama to otključa, i ujutru došla da zaključa. Nema ljudi, ne postoje. To živi verovatno tih par nedelja oko festivala. Kan nije, Kan je grad, ali trebalo je relativno rano da krenemo dalje, jer trebalo je da se stigne nazad. To je 2.400 km od Barselone kombijem. Mi ujutru 9-10 sati idemo na kafu – nema nikog. Nijedan kafić ne radi. Našli jedan kafić koji radi, ovaj nas gleda kao neprijatelje što smo mu naručili bilo šta. I, ti skapiraš da jedna velika stvar godišnje nije dovoljna da taj grad ima dušu. Mora da postoji nekakav kontinuitet i nekakve stalne aktivnosti. E, kako ste gradili kontinuitet? Pošto sam ja napravio jedan mali uvod od jedno 15 minuta. Kako ste gradili kontinuitet i ko su ljudi koji su bili ključni? I na koji način ste prosto sve to radili i uz podršku koga ste sve to radili?

Šta je to što je preporodilo grad Zrenjanin? II deo

Milan Milićev: Pa, kao što si naveo, naravno, Webiz je od tog momenta bio jedan od bitnijih faktora da stavi zaista Zrenjanin na tu mapu internet Srbije. Ali, kao i što smo spomenuli, taj portal I Love Zrenjanin, mislim da je on doprineo da ljudi polako rade tranzaciju da od ujutru čitaju novine nego da otvore neki portal, što je trebalo određeni niz godina da se desi. Ja volim da otvorim novine, da se to čuje! Ali, definitivno je takva vrsta nekih projekta uticalo da digitalno opismenimo našu sredinu. Ljudi koje čekamo smo mi. Dok to nismo shvatili, malo toga se promenilo. Bilo je tu, kažem, ima tu i nekih sitnijih stvari, ali ovo su neke najveće.

Ivan Minić: A, ko su ti ljudi? Daj neka imena, daj da im damo malo pažnje, da malo bacimo spotlight na njih.

Milan Milićev: Definitivno jedan od ljudi koji je čak i više zaslužan nego ja za takve stvari jeste Gruja, Đorđe Grujić, koji je i vlasnik tog portala. On ima tu energiju da gura i da iznese sve te stvari. Plus, iz nekih svojih prethodnih profesija zna jako puno ljudi u gradu, jako puno ljudi zna njega. I, imao je sve potrebne komponente da može da iznese. Jer bilo je jako puno tih portala koji su nastajali i propadali i tako svako godine imamo po jedno dva-tri portala. Ali, on je maltene jedini koji je uspeo da se izgradi na tom nivou. I, gledajući Zrenjanin kao malu sredinu, možda jedan čak od najčitanijih portala po glavi stanovnika ako uzmemo ili tako neke statistike. Meni je, na primer, jako puno značilo u mom profesionalnom razvijanju upravo on i poverenje koje mi je pružio, jer u tom trenutku ja sam klinac koji je prva-druga-treća godina fakulteta. Ja sam tada imao neki moj lični projekat, kao Zrenjaninski jelovnik, gde sam ja okupljao – odem, uslikam jelovnik i okačim na sajt. To vlasnici lokala ni ne znaju. Jer sam hteo da ljudi stalno ne jedu kaprićozu ili tako nešto, nego da probaju nešto drugo i da mogu da nađu onlajn. Jer niko tu nema sajt, niko ni danas nema sajt od tih lokala. Imaju kao Facebook stranice, tad nisi imali to. Ja skontam da u Zrenjaninu nema puno ljudi koji se bave IT-jem. Pikiram njega i kažem, iako ja nisam taj lik koji prilazi, ali kao: Hej, ćao! Vidim da radiš kul stvari onlajn. Mislim da bi bilo super da se upoznamo. On kao: Da, naravno. Dođi. Mi se upoznamo, ja mu pokažem to sve što sam radio. On kao: Ej, super! Tad je portal bio možda 5-6 meseci star. I, kao: Dođi ti malo da pogledaš taj portal, da možeš da ga održavaš. I, tako ja polako krećem u celu tu priču sa njim. Što kasnije sa isto portala oformila ekipa ljudi i onda je nastala ta Progressive Media, koja je firma koja je stajala iza toga. I, ja sam tu radio nekih 7-8 godina i bio deo te ekipe.

Ivan Minić: Uvek mislim da je jako važno da imaš nekakav projekat koji je dovoljno kompleksan i dovoljno ti je bitan i važan da bi mogao da se usavršavaš. U mom slučaju, ja sam imao Burek. I, nisam ja želeo da naučim stvari, ali nije imao ko, pa sam morao ja da naučim ili neko od najbližih prijatelja koji su u tome pomagali. I, kada imaš tako nešto što te tera – mislim, teraš ti i sam sebe, naravno. Ali, ovo izaziva potrebu koja mora da se reši. To je nekako uvek dobar način da imaš neko stalno usmerenje. Kako to raste, rastu potrebe, rastu očekivanja, javljaju se nove ideje, hajde da vidimo kako da ih realizujemo, kako da ih upakujemo, kako to možemo da izvedemo. I, onda ti na neki način kroz taj projekat rasteš i ti na neki način u tom smislu. Jedan deo, naravno, svega toga je sam portal koji je negde bio – i dalje je centralno-informativno mesto za dešavanja u Zrenjaninu.

Milan Milićev: Da, definitivno.

Ivan Minić: I ja sam ga čitao X puta kad nešto zanimljivo shareuje neko od vas, pa pročitam zato što mi bude zanimljivo. Ali, drugi deo toga je zapravo ceo taj neki uslužni deo koji se razvio iz tog biznisa, a koji je uvek – ja predajem X godina kasnije vlasnicima nezavisnih medija i novinarima nezavisnih medija o tome ovde da ako imaš neke interne kapacitete i ne možeš da funkcionišeš dovoljno dobro samo kao mediji ili možda i možeš, ali želiš više, šta god, zašto te interne kapacitete ne iskoristiš za još nešto drugo. Ne znači da treba da prerasteš u to nešto drugo ili možda znači ako se ispostavi da to ima više smisla. Ali, gomila medija po Srbiji je dobijala prethodnih godina kroz grantove i slične stvari mogućnost da nabavi opremu snimanje, za podkaste, za ovo, za ono. I, ispuni se checklista za taj projekat i to stoji i skuplja prašinu i niko se na bavi time. Zašto kada imaš resurs koji može da se iskoristi za toliko nekih drugih stvari. OK, mora neko da zna da to koristi. Ali, prvo, naći ćeš neku talentovanu decu u svakom gradu. Drugo, sve se to da naučiti. Danas se sve apsolutno da naučiti. U kom trenutku i kako to sve izgleda? To jeste pitanje za Gruju, ali bio si tu.

Milan Milićev: Da!

Ivan Minić: U kom trenutku vi kapirate kao hajde malo da izađemo iz okvira onoga što je mediji? OK, mediji radi i to funkcioniše, on ima svoj život, ali postoje i ostale stvari.

Milan Milićev: Da, njemu je to krenulo kao neki side projekat dok je bio zaposlen u drugim firmama. I, to je polako krenulo da uzima maha, ali ono što je ključna razlika između njegovog portala i svih drugih koji su nastajali, svi drugi portali su nastali od osobe kao što sam, na primer, ja, koji je web dizajner. Ja sad znam da napravim portal, ali dalje od toga ne baš. A, Gruja je prvo bio osoba koja je radila na radija, prodavao je radijske reklame. Znam biznise generalno kako funkcionišu i šta im je bitno. Na primer, jedna od njegovih rečenica koju ja baš volim jeste, što je simptomatično za Zrenjanin više nego za Beograd, pogotovo u tom momentu online marketing se prodaje offline. Ti moraš da podereš tri para patika, da obiđeš sve te biznise i onda, a većina, tipa, web dizajnera kada napravi portal, okači baner Vaša reklame ovde, i ja se sad nadam da će meni biznis da se javi. I, te neke stvari su se pokazale jako dobre, i gde se jako puno radilo na tome što se danas popularno zove native advertising, gde smo se mi zaista trudili da približimo ponude neke firme na jedan totalno prirodan način, koji neće nužno zvučati kao neka reklama. Na primer, sećam jedan od najčitanijih tekstova, kao Koliko košta zidanje kuće?. Detaljan vodič, šta ti treba od materijala, dozvole i sve. I, na kraju, samo: Ako vam trebaju ove sirovine, posetite stovarište Obrev, ili tako. I to je gomila korisnih informacija, rešenje i gde sve to da nađeš. A, ne ono kao: Mi smo najbolji. Kvalitet naš je neprevaziđen, usluga ili tako nešto dalje. Tako da tom kombinacijom je on okupljao isto ljude koje znao u tom trenutku da su bili zaista dobri novinari, koji su kontali internet, jer tada je bila kocka staviti svoje radno vreme na takvom jednom projektu, koji se na kraju isplatio.

Ivan Minić: U kom trenutku počinju da se rade klijentske stvari, poput onoga što si ti negde primarno vodio, a to su sajtovi i taj neki deo malo naprednije prezentacije svega toga što neki ljudi imaju. Jedna stvar je OK, mi radimo nešto, zna nas ceo grad, jer radimo nešto, a druga stvar je hajde sad da zapravo prezentujemo to sve, hajde da zapravo spakujemo to u jedan nekakav novi sajt. Jer ako ću da imam baner, taj baner treba da vodi negde.

Milan Milićev: Da, to je baš bilo… Algoritamski kao baner. Dobro, čime linkujete? Imate sajt? Nemate sajt? Jao, pa mi možemo da vam napravimo sajt, možemo da vam fotkamo, možemo da vam snimimo, možemo da vam vodimo društvene mreže. I, cela poenta Progressive Medije je da mi damo taj ključ u ruke momenat, gde smo imali dovoljno kapaciteta i ljudi koji rade zasebne stvari da možemo da klijentu pružimo kompletnu uslugu kako on da se predstavi online. Tako da se sve to jako lepo nadovezivalo jedno na drugo i gotovo veoma brzo, pošto se otvorio portal, ja sam se posle 6 meseci priključio i posle možda godinu dana je nastala Progressive Medija, baš kao firma. I, kažem, Gruja je takav lik, Zrenjanin je dovoljno i velik i mali da njega svi znaju, jako puno biznisa zna, i mi kao marketing agencija nikad nismo radili marketing za nas, jer nije bilo potrebno. To je jednostavno moglo da ide zbog preporuka, zbog poznavanja, i dovoljno je da mi održimo par nekih predavanja i odmah ti iskočiš kada niko drugi ništa ne radi. I, to ja mislim isto važi i za Srbiju, jer ti… Ja volim da dam primer: ja kažem SEO za Youtube, koliko ljudi sad? OK, ti znaš gomilu ljudi, ali većina će pomisliti, tipa, na Aškovića. Ili AdWords Ivana. I, kod nas, na nivou Srbije imaš možda pet ljudi za svaku kategoriju i  to je to, jer se iscimaju da nešto podele, da se istaknu. Daleko od toga, ima i gomila stručnjaka, koji su fenomenalni, ćute samo i rade. Tako da…

Ivan Minić: Ali, imaš i gomilu ljudi koji nisu fenomenalni, ali eto rade. Jer kao: Koliko košta ta usluga? -Košta X. -Ja znam čoveka koji će to da uradi za X/5. -Dobro, nema nikakvih problema. Javi se za mesec dana kad budeš oplakao budžet i biće sve OK. To su neke lepe stvari. To je trenutak kada projekat koji je pet projekat, koji je faktički pokušaj da vratiš nešto gradu koji voliš i čiji si deo, preraste u biznis koji zaista sada možeš sam da razvijaš dalje, ali o tome ću više pričati nekom prilikom sa Grujom. Ono što mene zanima tu je kako ide tvoj lični napredak kroz to. Odnosno, to kreće kao relativno bazična stvar, ali onda kreće da te challengeuje sve više i više. I, krećeš da učiš sve više i više. Imaš potrebu… Da, te fotke mogu da se urade na bazičan način i biće to OK. Taj video može da se uradi bazično i biće OK. Ali, zašto to ne bi bilo bolje kada već možeš. Čini mi se nekako da si uvek imao u sebi taj momenat da ti od sebe tražiš da to bude bolje, da bi klijent bio zadovoljan i sa 50%, ali da ti ne bi.

Milan Milićev: Mislim, možda je dobar primer toga kad smo fotkali u Moskvi. Ja sam znao da ću ići da fotkam sobe i tada sam pogledao ceo jedan kurs gde to toliki overkill da se tako nešto radi da ne znam da li bih ga ja ponovio. Zato što ja stavim foto-aparat na stativ i onda okidam, a kolega ide sa blicem i blica svaku stolicu. Lampa nije radila, pa smo dole lampu. Svaku zavesu smo išli. To je jedno 50 fotografija, koje ja kompozitno posle maskiram da bih dobio jednu fotografiju koja izgleda – pogledaš je i kao da.

Ivan Minić: Baš lepa fotka. 🙂

Milan Milićev: Što kaže jedan fotograf, ja hoću da napravim svetlo tako da izgleda kao dami se posrećilo. I tako neke stvari ludačke smo radili. Klijent to ni ne zna, niti sam ja to nešto prodavao, ali meni je to bilo izazovno, jer ako radim istu samo stvar, onda – nema stajanja u mestu. Ili napreduješ ili nazaduješ. Tako da tu su se razne neke stvari provlačile, i ta 360 fotografija i ti animirani GIF-ovi, što ti kažeš, ti sinemagrafi, koji su i meni pomagali da ja možda se pozicioniram kao neka osoba koja možda prati trendove. Ili da imaš nekog klinca, ne moraš ti pratiš trendove, on prati to za tebe, i on će ti pomoći da tvoj brend bude percipiran kao inovativan, kao kreativan. Ali, kaže, sve te neke stvari, naravno, u mom slučaju prate i alate, kako sa Joomle na WordPressa, pa sa WordPressa razni page builderi razvijali, tako sam se i ja trudio da pratim korak u korak. Treba zaista postati ekspert za, tipa, jedan page builder, ali uvek gledati na horizontu šta novo dolazi. Isto tako sam ja nevoljno prešao na WordPress, koristio page builder, pa nevoljno prešao na drugi i nikad nisam pogledao nazad, ali treba uvek gledati šta je na…

Ivan Minić: I vidi te danas. 🙂

Milan Milićev: To čak ima ime, kao first mover advantage fazon, gde, na primer, za te sinemagrafe izašao taj program, taj Flixel, koji sam ja koristio, i veoma često sam bio featurean u top 5 – nedeljno je to bilo i kasnije mesečno. Zato što nije bilo jako puno ljudi koji su se time bavili, što sam ja svestan toga i ja sam hteo to da iskoristim. I, eto, taj momenat da sam ja radio sinemagrafe kasnije nam je donela fenomenalnu saradnju sa Dijamantom, gde smo radili niz jako, jako lepih sinemagrafa. Najviše lepih zato što smo mi imali posebno – zakupili smo restoran, zakupili smo dva kuvara, i oni su nam spremali. Svaki momenat, tipa, ima neki komad mesa, ja rekoh: Sad bi bilo super da tu sad ide neki dim. Šta da radim sa tim? Kaže on: Nema problem. Stavi ispod ruzmarin, brener, zapali i ide dim. I, imali smo tu podršku s njihove strane da moj deo je drastično bio olakšan da ti sinemagrafi izgledaju zaista primamljivo. Tako da svaki taj iskorak koji sam ja napravio me je kasnije doveo do – kao uradim taj Zrenjaninski jelovnik za džabe, moj lični projekat, dovede me do Gruje, ja kasnije 8 godina radim u agenciji. Uradim sinemagrafe, saradnja sa Dijamantom koji je ogroman brend. Znači, svaki put kad sam uradio taj iskorak, zaista mi je donelo gomilu nekih dobrih stvari. I za taj, tipa, Elementor, ja sam našao neku stranicu sakrivenu na sajtu, koja se bavi – oni to zovu Elementor leaders. Znači, osobe koje vode meetupe u gradovima. I, ja sam se prijavio, rekoh: Hoću ja da organizujem besplatno. Taj proces da ja njima besplatno održim meetupe je toliko trajao, toliko tih verifikacija, toliko razgovora, da je bilo kao je li ovo kao za posao. Tako da i tu sam se eto priključio da besplatno vodim meetupe i kasnije je imalo svoje neke benefite.

Ivan Minić: Nikada neću zaboraviti, to je što imam taj problem da u principu ne zaboravljam stvari, zato mi je život komplikovan dosta, ali nikad neću zaboraviti trenutak kada – ja pratim to što ti radiš, sve je lepo, ja volim kad ljudi šalju slike hrane koja je lepa…

Milan Milićev: Neko voli, nekad je to malo prokletstvo. Ne smem uveče! To su mi zabranili! 🙂

Ivan Minić: Vidi, i meni je prokletstvo, ali volim. Volim. To je bolest. 🙂 I samo vidim u jednom trenutku kao: Da, da, super. Rasprodajem kompletnu foto-opremu. -Zašto? -Pa, hoću da se fokusiram na druge stvari. -Ali, brate, ovo ti ide super. Stvarno ti ide super. I, našao si svoje mesto, radiš neke stvari, čini mi se da u njima uživaš. I to sve. Što to radiš? Što si to uradio?

Zašto je Milan digao ruke od fotografije?

Milan Milićev: Da, pa postoji jedan momenat. Jedan jako dobar moj prijatelj je jedan od zaista najboljih fotografa koje ja poznajem. On je fotograf, ali radi u WordPress industriji. I, on sebe kad bi predstavljao nekome, on kaže: Ja sam fotograf. Ja nikad sebe nisam predstavljao kao Milićev fotograf. Nikad! To je nešto u čemu sam ja uživao, ali nikad nisam smatrao za nekom mojom profesijom. I, to je išlo paralelno koliko je moglo, ali sam ja shvatio da postoje neke stvari koje mene primarno interesuju. To je svakako web dizajn. I, kada je taj edukativni deo počeo da uzima sve više mog vremena, ja sam shvatio da sam rastrzan na više strana i da moram da donosim neke teške odluke. Jedna od njih je bila da odsečem se od fotografije i da to ostane na nivou nekog zaista hobija. Stalno te zovu da fotkaš ili događaje ili hranu. I, to meni bude kao: Jao, ovo je super prilika. Daj da iskoristim to. Ali, svi imamo ograničen broj sati i jednostavno morao sam da napravim sam sa sobom listu prioriteta, da vidim šta zaista ja želim za sebe u narednih nekoliko godina. I, stalno je meni taj bio crv to što ja ne želim kao Milićev fotograf potpisujem mi je govorilo da iako uživam u tome ne znači da moram to da guram. Tako da definitivno taj web dizajn i edukacija kada se priključilo…

Ivan Minić: Nešto je moralo da otpadne.

Milan Milićev: Jedan slot je morao da se oslobodi. Što kažeš ti, bolest ne bira gde udara. Ja sam raspodao svu. Ja sam Nikon aparat, tome nema kraja, objektivi, rasveta i sve. Ja sam sve raspodao i kupio Canon EOS R da bih imao da snimam kurs, iako ja tim foto-aparatom snimim uvod i zaključak, sve ostalo mi je kroz web-kameru. Ali…

Ivan Minić: Ali, lepo. Lepo. 🙂

Milan Milićev: Ne mogu da ja imam foto-aparat, ja kao bivši neki fotograf ne mogu da imam bilo kakav foto-aparat. I dalje ja imam solidan foto-aparat, ali ne prihvatam nikakve fotografske poslove više. Isto je dobar primer, ja sam zajedno sa kolegom, napravili smo neki happy pixel, koji je bio više satira na sve one eksluzivne i luksuzne bredove. Mi smo imali kao smajli. Bukvalno smo iz sprdnje, i njemu i meni je to bilo. Radili smo u nekom momentu dosta svadbi, i on svoj biznis, i on je pola svadbe propustio zato što je morao da odgovara na telefon. I, to mu je bila poslednja svadba. I, on je rekao: Ja ne mogu da se bavim ovim zato što je moj posao meni primaran, što je meni u tom trenutku bilo jako kao: Hajde, može! Zašto nećeš?! Ali sam na kraju skontao da je i u mom slučaju to isto bilo tačno.

Ivan Minić: To je teška odluka.

Milan Milićev: Da.

Ivan Minić: To je teška odluka, ali čini mi se da se ispostavila kao prava. E sad, taj deo edukacije. Ti si u edukaciji iz oblasti WordPressa, što kroz predavanja, što kroz neke kraće kurseve i slično, radio već nekoliko godina pre nego što si odlučio da to u uobličiš u nešto što je zaista pun paket, što se kaže. Kako je došlo do te odluke i kada si je doneo? I, šta ti je bila ideja sa tim? Zato što sa većinom ljudi kada pričam o tome, ili su napisali knjigu ili su pokrenuli kurs ili nešto – šta je bila tvoja motivacija sa tim? Zato što razni ljudi imaju različitu motivaciju. Meni je legitimna motivacija da zaradimo pare. Ja volim novac. 🙂

Milan Milićev: Konstantna za sve. 🙂

Ivan Minić: I, u principu, volim novac, a i volim da napravim nešto od čega neće da me bude sramota. I onda to tako ima jedno sa drugim – često je u koliziji, kad pogledam šta neke kolege rade. Ali, nije samo stvar u tome. Znači, šta je neka polazna osnova od koje krećeš? Jer 20 godina unazad ljudi prave kurseve web dizajn. Ja gotovo da ne znam nijedan primer nekog ko se bavio web dizajnom nakon što je završio te kurseve. Ne mogu da kažem da nikome to ništa nije značilo, mnogima je značilo da razumeju web dizajn i da onda bolje pripreme priču za svoju firmu, bolje izabere saradnike. Što je legitimno.

Milan Milićev: Neverovatan broj je takvih, da.

Ivan Minić: Ali, to nije poenta bila. Mislim, obećanje koje je dato nije bilo takvo. OK, ako pričamo o jednomesečnom kursu, ne možeš ni da očekuješ bogzna šta. Ali, ja znam ljude koji su završavali godišnje kurseve, pa na kraju toga nisu bili u stanju da urade bilo šta, a platili su tu neku značajnu cifru i imali su neko jako veliko obećanje koje je stajalo iza toga. Šta je bila tvoja ideja i šta je bilo tvoje obećanje koje si ti hteo da daš?

Šta je bila ideja iza Milanovog kursa web dizajna?

Milan Milićev: Ja sam sebi nekako zacrtao taj slogan Radi posao koji voliš, ne koji moraš. Kursevi su super stvar da se zaradi novac. I, Srbija je relativno malo tržište. Moj novi engleskoj je OK, radim i sada u stranoj kompaniji i sporazumevam se. Nisam native speaker, ali mogao bih da držim kurs na engleskom. Na primer, sada kada se pogleda, velika većina WordPress Youtubera je iz Evrope. I, finansijski bi to imalo najviše smisla za mene da napravim kurs na engleskom. E sad, jedna od stvari jeste da ja imam gomilu prijatelji koji ili su otišli iz Zrenjanina ili su otišli iz Srbije ili trbuhom za kruhom da nađu bolje plaćen posao. I ja sam hteo da namerno napravim na srpskom, da im samo dam Matrix, crvena-plava pilula. OK, ako želiš da ode, idi. Meni je to sasvim normalna stvar da neko želi da ode, ali nemoj da moraš da odeš. Ima mogućnost da sediš, da radiš u Zrenjaninu, i cela poenta je da zarađujemo dolare, a trošimo dinare. Tako da, to mi je bio neki – ne moraš da radiš u fabrici i da motaš kablove ili nešto slično. Možeš da se baviš kreativnim posao. Ne moraš da učiš programiranje 3 godine da bi napravio sajt koji će klijentu doneti rezultate i da ti možeš da naplatiš i da i ti i on budete srećni. To je neki moj inicijalni razlog. Prvi kurs koji sam napravio, posle prvog Webiza: Hej, ti radiš taj web dizajn. Je li bi mogao da mi pokažeš? I, tako 10 ljudi me pitalo. Rekoh: Dobro, čekaj. Ovo je sad već jako konstantno postalo. Ja odem do fakulteta: Je li mogu ja da dobijem učionicu da održim kurs? Kaže: Možeš. Bio sam dobar tamo sa njima na faksu. Vikend da bude, da nema nikog. -Može. I ja napravim besplatan kurs WordPressa. I, bude tu 20-ak ljudi. Niko od tih ljudi koji me je pitao nije se pojavio. Pojavili su se neki drugi ljudi, ali niko od tih. To je onako najteža stvar kod usvajanja znanja je istrajati u tome i da vidimo koliko ti zaista to želiš. I, tada sam zaista održao ceo jedan kurs višenedeljni, gde sam video koliko ja u tome uživam. Uvek je meni bila ta želja. Ja sam kasnije držao offline kurseve, najviše u Startitu. To je 16 ljudi, tipa, pet nedelja, tri puta nedeljno. I, to je imalo neki svoj plan i program, ali uvek sam se osećao da je ograničavajuće, i po broju ljudi, i po količini sadržaja koji ja tu mogu da prikažem. Jako sam hteo da održim taj online kurs. I kao: Sad ću, samo da završim ovog klijenta. Samo da završim ovaj projekat. Samo da završim ovo fotkanje. I, tako su jedno 3 godine prošle u mom čekaju i prokrastinaciji, gde sam ja doneo još jednu veoma nezanimljivu odluku – da dam otkaz u Progressive Mediji, gde sam od prvog dana osnivanja firme. Ja tu imam gomilu jako dobrih prijatelja, puno toga smo prošli. Jako je porasla cela ta priča i meni je jako draga, ali sam shvatio ili – ili. Ne mogu da imam obe stvari. I, shvatio sam da je možda vreme da se otisnem u nešto nepoznato, što uopšte u tom trenutku nije bilo zanimljivo ni finansijski, ni emotivno, ni u kom smislu, ali sam smatrao da je bitno za moj dalji napredak, da budem van te zone komfora. I, onda sam seo, iako sam mislio da će mi trebati dva meseca, osam meseci snimao taj kurs i na kraju ga objavio. Mada, iako sam imao gomilu kurseva ranije, kad sam krenuo da pravim taj online kurs, odlučio sam sve sajtove koje sam imao – ja sam za svaki kurs pravio nove sajtove, novih pet sajtova. Rekoh: Bacamo sve u kantu za smeće i hajde da uzmem test grupu i da im kažem, shvatio sam da moraju da plate kurs da bi znao zaista da su – nisu me trebale te pare toliko, ali da ja znam da će oni biti posvećeni. I, onda da im snimim par lekcija, pa vam pošaljem. I, onda mi vi recite da li vam je to OK. Da li vam je OK tempo, dužina. -Da li možeš da povećaš kursor? Ja ne vidim na malo ekranu. -Naravno. Gomila tih nekih saveta mi je značilo da ne dođem do kraja kursa i onda kao da moram ponovo sve ispočetka. Tako da sam imao jednu tu test grupu. I, radio sam gomilu stvari koje nisu skalabilne. Imali smo dva puta nedeljno konsultacije, pa sam imao konsultacije sa jedan na jedan svima, i tako neke stvari, koje danas sa većim brojem polaznika ne mogu da jednostavno održim. I, to mi je pomoglo da oformim jedan kurs koji smatram da je za njih napravljen.

Ivan Minić: Uvek je kad praviš proizvod jako bitno da dobiješ feedback od publike za koji ga praviš. To je čest problem IT-jevaca koji se zaljube u svoju ideju i svoj proizvod i prave nešto do iznemoglosti, ne razmišljajući uopšte iz cipela. Jer ne mogu da se postave u cipele korisnika, jer nisu korisnik. I, onda naprave nešto što je fantastično, samo nikome ne treba. Mnogo je dobro, samo nikom ne treba ili niko ne želi da ga kupi ili niko ne želi da ga kupi po tim uslovima, itd. Mislim da je taj deo procesa stvaranja, koji komplikuje, produžava, otežava, ali na kraju daje toliko dobar proizvod koliko je cela priča dobra. E sad, zašto si pravio svoj sajt da se prezentuješ ljudima u Elementoru?

Kako se obreo u Elementoru?

Milan Milićev: Aha. Pa, u tom momentu dok sam pravio već sam završao kurs, u Elementoru – Elementor je page builder za WordPress najpopularniji ubedljivo – izlaz oglas u Facebook grupi da oni traže Elementor expert web designer, tako nekako. Malo čudan je bio opis oglasa, ali generalno bila je ideja da se prave sajtovi i da se dokumentuje, eventualno da se snimaju neke stvari. I, ja pogledam, strava i samo nastavim dalje da radim. I, jedan moj dobar prijatelj, Aleksa, pogleda isto to i kao: Jesi li video da traže? Jesi li čitao opis? Oni traže tebe. Jesi li se prijavio? -Nisam. Ja sam dao otkaz u firmi, čoveče. Hoću da radim na ovome. -Moraš, moraš! Prijavi se, prijavi se! I ja sednem i razmišljam. Ako bi postojala jedna firma u kojoj bih radio, to bi bila Elementor. Ja trenutno nemam ambiciju ni u jednoj firmi da radim, ali Elementor je stvarno nešto. Na početku sam se ja trudio da se pozicioniram kao web dizajner, da me ljudi percipiraju kao web dizajnera. Treba mi sajt, moja slika da im se upali u njihovom imeniku. I, kasnije kao WordPress lik i u WordPress zajednici sam se ja aktivno, aktivno trudio da se pozicioniram kao Elementor lik. Jer to je nešto za šta ljudi mogu da me vežu. Kad mi treba Elementor sajt, što se sve češće dešava, opet top of mind ja. I, to mi je zaista pomoglo. Četiri, sad već pet godina aktivno koristim Elementor, i ako bi bila jedna firma, to bi bili oni. Sada oglas je bio na nivou cele Evrope. I, iskreno, ja sam OK, ja sam dobar web dizajner, ali u Srbiji postoji mnogo boljih web dizajnera od mene, a ne na nivou cele Evrope. Ja sam gledao – bila je forma da se popuni: ime, prezime, portfolio, CV, i ako imaš additional notes. I, to pošalješ kao formular. Ja sad gledam kako ja sad tu mogu da se izdvojim iz mase tih svih web dizajnera. Ja odlučim da odem all-in. Sednem nekih dve nedelje, investiram da napravim poseban sajt, i kupim domen, tipa, milanforelementor –milan4elementor.com. Here sekcija Hey Elementor team. Jer sam hteo da oni zaista vide da ovo nije moj online CV, nego je ovo moja aplikacija samo za njih. Moja prijava za posao samo za njih. I, tu prikažem ko sam, šta sam, šta su neke moje veštine, šta sam radio do sada, zašto volim Elementor. I, kroz neke čak Elementor opcije koje su možda specifične za njih, taj neki motion effects. Da pokažem da zaista znam proizvod. I čak sam na kraju napravio sliku, ima before and after Elementor team i photoshopiram sebe deo tima. Vizualizacija je prvi korak. 🙂 Napravim neku simpatičnu priču oko celog tog sajta i pošaljem to. I, dobijem odgovor: Milane, sajt je fenomenalan, jako kreativan, svima u firmi se svideo. Ali, nažalost, mi tražimo nešto specifično. I, kao to je to, ništa od posla. Nikad nije zanimljivo da budeš odbijem, ali sa druge strane ni ja nisam aktivno tražio posao. Tako da, pogutao tu gorku pililu i nastavio dalje. 

Ivan Minić: To je kao kad ti devojka koju voliš kaže: Dobar si dečko. 🙂

Milan Milićev: Da, dobar si dečko. To je tako otprilike bilo. 🙂 I, ništa, ja nastavim dalje. Tu je isto jako bitna stvar da ja jako volim kreativne stvari i određena grupa ljudi me smatra za kreativnom osobom. Ali, sve neke stvari koje kreativnosti mišić koji treba da se vežba, i taj deo, na primer, cela ta ideja za moj taj sajt je urađena pre mene. Ima devojka, nina4airbnb, ako znaš, verujem da ti znaš, i odatle sam ja pokupio tu ideju i taj naziv za domen i sve to. Mislim da je jako bitno – ni meni se te ideje ne rađaju, kao ja sam dobio tu ideju. Nego, sve stvari koje ja aktivno pratim, skupljam, i onda kada se prezentuje neka prilika, iskoristim svo to čitanje svih tih blogova, svih tih tutorijala, da se formira tu u neku moju verziju te ideje. I 8 meseci je prošlo otada i ja dobijam imejl: Milane, hteli smo da zakažemo razgovor sa tobom u vezi pozicije competitive research specialist. Ja znam šta svaka od tih reči znači, ali u životu nisam sreo nikoga ko se bavi time. I posle mnogih, mnogih, mnogih razgovora, ja završim u Elementoru. I ja radim nekih 6 meseci tamo, mene i dalje drži ta euforija da sam ja deo neke te priče. Kao kid in a candy store tako se i dalje osećam. Videti sve te ljude, sve te procese, kako nastaju neke stvari, i koliko se tu stvari napravi. To ja nisam ni percipirao da oni prave toliko sadržaja i kako se odlučuju koji ćemo feature da dodamo, zbog čega, zbog ne. Ja sam ranije razmišljao: Što ne dodaju ovu opciju? Imaju toliko developera, što je samo ne dodaju? To je bez veze, ja u CSS-u ispišem za pet linija koda. Ali, sada kada sam došao i kada video kako developeri, način razmišljanja, i na šta sve to utiče unazad, i da Elementor zato što je najpopularniji page builder ima preko 800 dodataka za Elementor. Znači, Elementor je dodatak za WordPress i imaš još 800 dodataka za Elementor. I sve to treba na različitim konfiguracijama servere radi i na različitim kombinacijama dodataka radi. I jako je puno tu odgovornosti. Mi smo nedavno udarili 10 miliona aktivnih instalacija Elementora. Kao što je WordPress populara naspram ostalih konkurenata, tako je i Elementor isto. Elementor, pa gomila praznog mesta i onda svi ostali. Gotovo je preslikano. Tako da jako je zanimljivo videti celu priču sa druge strane paravana. Ceo taj remote posao je u neku ruku i nov i za njih, jer firme kao što su oni generalno zapošljavaju van matične zemlje najviše support i možda ima još neka pozicija, ali nije praksa da se zapošljavaju ljudi u tom nivou hijerarhije van matične zemlje. Ali, ja sam uvek smatrao – uvek sam se bojao da to što meni interesuje, jako puno stvari, malo me interesuje SEO, malo dizajn, malo tehnički neki deo, mali optimizacija konverzije, gomila nekih stvari. I sad jack of all trades, master of none. Ali se to ispostavilo kao jako dobra stvar, jer oni su tu poziciju, to mi je šef kasnije objašnjavao, kao smatrali jednoroga. Kao neće naći nikog ko tehnički zna njihov proizvod, poznaje IT industriju, ima neko razumevanje biznisa, analitike, možda je čitao i neki izveštaj kad neko izbaci, neke kompanije koje su javno tradeovane. I shvatili su da ne mogu da nađu tako nekog u Izraelu. Ja sam iskočio sa onim zanimljivim sajtom. Hajde da naprave intervju sa mnom. I tu su se kockice nekako preklopile. Tako da, kao što sam rekao, svaki put kad sam u životu napravio neki dodatni trud, isplatio se.

Ivan Minić: Vremenom.

Milan Milićev: Vremenom. Da, da, definitivno je karakteristično da moram da čekam za te stvari. To je nešto što mi se ponavlja. 🙂

Ivan Minić: Ali, nije to karakteristično samo za tebe.

Milan Milićev: Ne, naravno.

Ivan Minić: Tako je kod svih. To je veliki problem sa gomilom ljudi sa kojima pričam. Zašto ja to da uradim kad neće imati efekta? Uradi zato što treba da uradiš. A, da li će imati efekta, pusti vreme da ti kaže. Znaš li koliko stvari je 5 godina nakon što sam uradio meni donelo neke neverovatno dobre stvari? Samo zato što 5 godina pre toga mogao sam da biram da li ću da ispadne kreten, da li ću da ispadnem OK ili ću da se iscimam. I ja sam izabrao da se iscimam. Ne mogu uvek, jer konačna količina vremena, prostora, itd, i energije, i to sve, ali ću se potruditi kad god vidim da nešto ima smisla. Ti si mnogo vremena potrošio na nas. -Pa, da, zato što mi vi delujete kao neko ko je super. I verujem da ćete za 5 godina da napravite neke super stvari. I ne morate da me se setite, ali ja ću vas da se setim i biće mi drago da smo napravili nešto zajedno, da sam ja učestvovao u tome. Kao i većina ljudi, 90% vremena i više, radim ono što me suštinski ne zanima. Radim zato što sam u tome dobar, zato što je to dobro plaćeno. Sve je to super, ali mene to ne loži. Neću to pamtiti za 5 godina da sam radio. Ali, neke stvari koje ću pamtiti ceo život bile su free, ali se ne bi desile da nešto u nekom trenutku pre toga nisam napravio neki iskorak koji je bio interesantan. Hoću da te pitam još jednu stvar koju sam saznao, a nisam znao za nju, a znao sam svašta o tebi. Svašta ja znam o ljudima. To je jedan isto od mojih problema i trauma koje nisam. Ali sam znao kada sam čitao tvoj sajt, tvoju prijavu, a to je da si ti bio kaskader u filmu.

Milan Milićev: Da. 🙂

Ivan Minić: I to ne domaćem, nego u jednom vrlo komplikovanom. Nisam ga gledao, ali sam gledao posle trailer. Dosta zajebano deluje. I, voleo bih da znam, pošto je potpuno suludo, kako izleda to iskustvo. Prvo, odakle uopšte, pobogu, čoveče? A, drugo, kako izgleda to samo iskustvo?

Kako je postao kaskader i završio na velikom platnu?

Milan Milićev: U suštini, strana produkcija je došla u Srbiju i Srbija je nekako, što sam saznao, jako pogodna za snimanje filmova zato što – pod jedan, jeftini smo. Ali, ima jeftine radne snage i u drugim delovima sveta, nije to stvar. Tipa, vi kada ste u Beogradu, jako lako ste blizu urbanog dela i prirode. Jako lako možete da skočite do neke šume, planine ili nešto tako. I oni to jako vole. Luk Beson je pravio film koji se zvao Lock-out i Gaj Pirs, Megi Grejs i gomila nekih poznatih likova se tu nalazi. U većini slučajeva postoji određena ekipa kaskadera koja radi te stvari, ali produkcija htela nešto malo karakterističnije zato što se radnja radi u velikom delu u zatvoru, koji lebdi – bliska budućnost, zatvor lebdi iznad planete i tu šalju najgore kriminalce i hibernacija. I trebali su im određeni profili tih svih kriminalaca, a da znaju dobro da se bore i trebalo ih je dosta. Preko beogradske veze nindžucu kluba dođe ta informacija i do nas. I mi odemo. Bio je kao kasting samo za kaskadere, da kažemo, gde je bilo nekih 80-90 ljudi. Bilo je prvi poziv, drugi poziv, treći. I ja uspem da prođem kroz sve tri ili četiri selekcije i formira se nas osmoro, gde je bilo iz različitih borilačkih veština. Bilo je dosta nas iz nindžucua, iz kapuere, džudoa, rvanja, taekvodoke su bile tamo. Jako puno različitih profila, gde se napravio neki miks nas. Bio sam ja i još jedan dečko, Vlada iz Leskovca, smo bili nindže tu. I, ono što je bilo meni jako vredno tu jeste da smo mi pre snimanja filma imali tri meseca obuke od naših i francuskih kaskadera. Gde ti francuski kaskaderi su stvarno na vrhu sveta ono što rade i na koji način rade. Gde smo radili – jedan od prvih treninga, nikad neću zaboraviti zato što jedva sam se sudržao da držim pravo lice, stojim ja, koji u tom trenutku imam, tipa, 70-80 kila, i stoji preko puta mene jedan dečko koji toliko je jak, rvač, nema vrat – ovako mu rame počinje ovde – i vežba je ta da ja njega šamaram i onda on mene šamara. Ja šamaram lika koji može dug da mi utera, ide skuplja harač po gradu. I ja njega šamaram ovako. I ja sad njemu šamar i ti sad ispratiš. Ta reakcija je jako bitno da možeš da ispratiš. Strašno! Ali, donosili su nam, tipa, stolove, i on te kao udari, ti skočiš gore, udariš glavom o sto i padneš dole. I gomila tih nekih stvari koje su bile totalno nerealne. I tu je mene progurala ta priča zato što sam znao nindžucu i pokazao sam neke stvari iz parkura. I onda ta kombinacija ja mislim da je mene progurala. Pogotovo što neka stvar što je bila specifična za mene je postoje u nindžucu ti leteći padovi i ja sam mogao poprilično da letim i što se tiče visine. Mogu, tipa, osobu koja je moje visine da skočim da i preletim ovako ili, tipa, nekih dva-dva i po metra da se zaletim i da preletim. I te neke stvari ekstremnije sam radio tu. Gde sam na poslednjem kastingu imao kiks. Dovodem onog – on se najpopularnije zove Bob, onaj gumeni lik što je…

Ivan Minić: Da, da, što ga biju. 🙂

Milan Milićev: Što ga biju. I ja dovodem to i sad ću ja to. A, on je onako malo čak i viši od mene. I ja se zaletim – poređane su bile strunjače, to je hanger, Šimanovci, gde se sve snima – ja izađem van, skočim, okliznem se zato što sam bio van strunjača, oborim i njega i sebe i ono dole puno vode. I ono se prolije i ja rekoh: To je to. Na trećem kastingu sam pao i nema me dalje. I ovaj francuski kaskader me skonta, i pošto je već znao o meni, uzme preko klupe, tipa, da uradim neki parkur potez, neke najosovnije stvari. Ja to sve uradim bez problema. I prođem na kraju! Nisu mi zamerili taj kiks. Ali, ta obuka sama je bila fenomenalna. Ti sada kada pogledaš taj film, u životu ti ne bi palo na pamet da se deo snimao u MB pivari, tadašnjoj MB pivari, gde svaka para, svaki neki mali detalj svetla je sve ono ne namerno, nego promišljeno napravljeno, i gde se 10 sekundi snima 3-4 sata. Imao sam prilike da budem i slučajni prolaznik i neki inženjer koga glavnim glumac ubije – glavni negativan ubije. Gde budeš 12 sati da ne radiš ništa ili te pozovu nešto sitno da uradiš. I, konačno izlazi moja prilika da ja budem – čak da mi se vidi lice, što nije baš standardno za kaskadere, jer gledaju da ti sakriju lice da mogu da te iskoriste za više uloga. I, ne, kao to je to. Ja idem sa još jednim glumcem, dolazimo do glavnog negativca, i samo klapna, reditelj: Ne, ne, ne! Razlika između mene i ovog kolege – ja sam drastično viši od njega. Ja rekoh: Jao, ne! Sad će da stave nekog drugog! Rekoh: Polako, misli pozitivno. Biće dobro, biće dobro! I oni su njemu stavili neke hoklice drvene neke male i onda je on išao po tome, a ja idem pored njega. S tim da sam deo puta sa desnom nogom morao da idem po tome, a levo onamo. Tu su bile i eksplozije i razne neke stvari. Pucanje, gde ti moraš tačno da reaguješ. Ide glavna kamera na onim kolicima između nas dvojice. I on, glavni glumac, izvadi pištolj i tu se desi neka eksplozija u pištolju i on pukne. Prvi put, kad je on pukao, ja se bacam i ja nisam znao da je druga kamera ovde, a kamere su, tipa, 5-6 miliona dolara da se rentiraju. Ja zamalo da uradim glavom i onako samo se istopim dole. To mi je bilo peti-šesti put…

Ivan Minić: 😀 Nema veze, osigurana je, veruj mi. 🙂

Milan Milićev: Da, da. 🙂 Peti-šesti put on krene da puca, ja reagujem, i sad nije pukao, rekoh: Ja sam cimnuo, sad će da se deru na mene. I sva sreća pištolj je zaglavio. Tu si istraumiran da nešto ti ne zezneš, da može ta produkcija da ide. Ali, šta znam, na filmu je bio i Gaj Pirs, koji je onako poznat glumac. Ja sam očekivao kao u filmovima, klapna i sad pet ljudi da dotrčava do njega, voda. Ne, čovek sedi u ćošku, povredio nogu, boli ga. Niko mu ne prilazi, nema drama, ja sam zvezda.

Ivan Minić: Niko brufen da mu donese. 🙂

Milan Milićev: Nisu se uopšte ponašali kao ja sam sad zvezda. Ne, stvarno su bili jako fini, ljubazni i celo to iskustvo mi je bilo zaista fenomenalno. Da vidim s druge strane kako se pravi ta vrsta filmova i radili smo stvarno lude, lude stvari tamo na kastingu.

Ivan Minić: Mnogo mi je drago da si ispričao taj detalj zato što, brate, suludo je. Suludo je i mnogo lepo kad naletiš na nešto tako.

Milan Milićev: Jeste, jeste. 🙂

Ivan Minić: Za kraj sam voleo bih da te pitam šta su ti planovi za neki naredni period. Sada imaš full-time posao koji je prilično zahtevan i odgovoran. Imaš i kurs koji je i uznapredovao u prethodnom periodu i dosta nekih polaznika koji su tu aktivni. Šta ti ideja za dalje?

Šta su planovi za dalje?

Milan Milićev: Pa, svakako iako smatram tu povlašćenu priliku to što sam u Elementoru, ja smatram da se znanje krade, i gledam da ukradem što više znanja od što više jako pametnih ljudi tamo. Jer verujem da će mi jako puno značiti za moj profesionalni razvoj, iako posao koji danas radim je skroz van zone komfore i nečega što sam navikao. Ja sam navikao da pravim sajtove. A, sa druge strane, što se tiče edukacije, i prednost i mana edukacije, pogotovo u oblasti web dizajna je zato što stalno izlaze nove stvari. Jako teško je napraviti kurs. To je trenutak u vremenu. Izađe svake nedelje, svakih mesec dana izlazi nova verzija za dodatak za WordPress, za Elementor ili za nešto drugo. Jako se stvari menjaju. I dolaze sada jako velike promene u Elementoru će se desiti ove godine. Preći će se sa verzije 3 na verziju 4. I tu će biti nekih dosta velikih promena. Planirano je kad se to desi, da napravim novi kurs. I ono što još više želim da ima akcenat ovde je zaista da bude akcenat na web dizajnu. Znači, web dizajn kao takav i onda kako da iskoristimo ove nove alate, da postignemo te naše ideje. Ono što sam naučio – kroz svaki svoj kurs ja naučim gomilu stvari, iako ja predajem, ali tu komponentu istraživanja i edukacije koje mene zaista podigne, level-upuje. Gde zaista želim njima da predstavim te neke procese. I ono što sam naučio jeste da treba naučiti kako da postaviš kvalitetnija pitanja. Znači, ne moraš ti nužno da imaš odmah sve odgovore, nego kako klijentu da postaviš kvalitetno pitanje ili za taj problem koji rešavaš kako da postaviš kvalitetno pitanje. Jer kad to uradiš, nekako odgovori sami krenu da se nižu.

Ivan Minić: Mislim da je jedna jako važna stvar za sam kurs činjenica da – OK, ti si vidljiv u zajednici vrlo i ti s vremana na vreme podeliš neke od radova ljudi koji su bili na kursu. I, to je sjajno. Ja sam jako ponosan na to šta tvoj polaznici naprave. Da se razumemo, znam ja to isto da napravim, ali ti ljudi to nisu znali pre nego što su krenuli u to. Dobili su jedno vrlo dobro oblikovano znanje, naučili su da prepoznaju šta je adekvatna estetika, naučili da odaberu prave stvari, naučili da slože. Ljudi, danas je pravljenje većine prezentacionih sajtova vrlo jednostavno. 

Milan Milićev: Ja zovem nivo osnovne škole.

Ivan Minić: Samo treba znati.

Milan Milićev: Apsolutno se slažem.

Ivan Minić: Samo treba znati probrati sa čime radiš.

Milan Milićev: U jednom momentu sam bio, iako sam se bavio već par godina fotografijom, otišao sam na kurs fotografije. Čisto onako da vidim da li možda ima neka rupa koju treba da popunim u znanju. I, najveća stvar koju sam ja izvukao iz tog kursa jeste jako lepo nam je predstavljeno kako taj fotograf čita fotografije. E, to je meni bilo najveća stvar koju sam ja poneo odatle. I, to je ono što ja želim da prenesem na njih. OK, kada pogledamo ovaj sajt, svi znamo da kažemo: Ovo je lep, ovo je ružan sajt. Zašto? Šta ti se tu ne sviđa ili šta ti se sviđa kod ovog? Da ti zaista imaš dublje razumevanje, da li je to psihologija boja, da li je to struktura, da li je to način na koji svaka sekcija treba da ima svoj deo u pričanju te priče te neke landing stranice. I zašto je to tu, zašto je ovo social proof, zašto mora da bude neki smisleni naslov, a ne Dobro došli na naš sajt. I, koju tu vrednost mi možemo da predstavimo, šta je to jedinstveno za nas, da bude jasno viđen poziv na akciju. Gomila tih nekih stvari ima donekle zakonitosti koju ti treba da naučiš kao – ja to poredim sa zanatom. Ti to moraš da naučiš dobre primere iz prakse i onda na to da nakalemiš potrebe klijenata ili trendove ili šta god. Ali, postoje neke stvari koje jednostavno funkcionišu. Zato sam i ja razvio taj neki, što sam ja nazvao LevelAp sistem, tih 9 koraka koje ja prolazim kada kreiram sajt. Jer je to meni falilo. Svaki put kad kreće da radim ispočetka sajt, osim za neke tematike, imam otpor. Ne znam šta da radim, ne znam gde da tražim inspiraciju, kako da postavim, koje sekcije da budu, koje stranice. I onda sam razvio 9 koraka, gde sam ja kompleksnu tu stvar razložio na manje delove i onda mogu pun mentalni kapacitet da posvetim, tipa, wireframeu i samo razmišljam o wireframeu. Ne razmišljam o bojama, dizajnu, fontovima. OK, sada prelazimo na dizajn i samo to. I, onda tako: dizajn, istraživanje, intervju sa klijentom i sve te neke stvari. Ne koristim nikakve template. Importuješ template i sad kao imaš sajt. Ja smatram da sadržaj diktira dizajn i da tim načinom treba da se krene, a ne da odjedanput instaliraš template i sad ja znam dizajn.

Ivan Minić: Template sa dummy sadržajem izgleda fantastično. Sa realnim sadržajem obično izgleda groblje.

Milan Milićev: Vidiš, ja znam Photoshop 95% ili imaš brojčanik, kao countdown time. Hajde da ubacimo nešto ovde. -Zašto?

Ivan Minić: Mrda se.

Milan Milićev: Tako je bilo to tu i to znači da mi treba da ubacimo. Zato kažem, ja sam napravio taj neki sistem koji meni pomaže da mogu smisleno i argumentovano da bilo kome, da li klijentu ili nekom drugom, da kažem zašto je ta sekcija na sajtu i koji problem rešava. Vidim da to ljudima dosta pomaže da demistifikuju ceo taj proces izrade web-sajtova.

Ivan Minić: Ja sam dosta pričao sa ljudima koji se bave fotografijom dugo. Znači, ne ljudima koji su poslednjih 5-7 godina stockeri, pa znaju šta rade i znaju zašto rade. Nego, ljudi koji se bave od ranije, ali prosto nikad nisu našli svoju… Uspešni, žive oni od toga, ali realno kad vidiš šta umeju, kakvi su, koje su im reference, žive daleko lošije nego što bi realno treba da bude slučaj. I sad probaš da pričaš sa njima o svemu tome i probaš da im osvestiš neke stvari. Da, za dokumentarnu fotografiju koja ide na izložbu radiš stvari na određeni način i to je sve OK. Ali, idemo da fotkamo nešto i ja kažem: Ostavi prostora sa strane. -Pa, to je višak. -Brate, ostavi prostor zato što je to primenjena fotografija koja negde treba da se koristi. Ti ako si je savršeno ukadrirao, ja ne mogu da dodam natpis na nju koji meni treba da stavim. -Pa, dobro, ali ko će to da koristi? -Pa, šta ti misliš? Koliko ima ljudi koji izdaju knjige, a koliko ima ljudi koji prave sajtove, i koliko ima ljudi koji imaju nekakve blog postove, magazinske članke gde to treba da postoji i da bude u kontekstu primenjeno?

Milan Milićev: I biće faktor da li će se on odlučiti da li na taj copy space, što se popularno zove. Da li će uzeti tvoju fotografiju koja je lepa ili nečiju gde može to da završi, a da ne mora da izmišlja neke dodatne načine kako da oslobodi taj prostor.

Ivan Minić: Svi smo mi nekad u životu uzeli, pa dopunjavali u Photoshopu. Kad zafali malo, pa kad može. Sve je to OK, ali što bih se ja bavio time. Ne, ne. Ja to da iscropujem sve da bude idealno. -Ne, brate, ostavi sa svih strana. Ostavi mogućnost čoveku da može da ga iscropuje na kvadrat, da može da ga iscropuje na story. Ako ti staviš vertikalni objekat koji ti treba u različitim. Jer danas mi kad pričamo o web dizajnu, mi pričamo o svemu što mora da bude responsive.

Milan Milićev: Da, da.

Ivan Minić: Generalno stvari koje izgledaju dobro na desktopu generalno ne izgledaju dobro na mobilnom. Kada pričamo o fotkama, gotovo uvek. Jer prosto različit je form factor. Onog trenutka kad ti sliku koja je horizontalna, imaš toranj sa desne strane, kad je staviš na mobile, nema tornja nigde, sve je zblurovano. Ne liči ni na šta, nemaš nikakvu informaciju. Ali, to razmišljanje u kontekstu, razumevanje da to nije fotografija. Fotografija radi, nego fotografija primenjena u nekom domenu. Kao i za sve ostalo, drastično menja način na koji razmišljaš. Mislim da ta širina koju ti imaš i koju ja imam kroz ovo što se bavim da je to naša ultimativna komparativna prednost. Odnosno, ne skačemo na finte.

Milan Milićev: Ne skačemo na finte. 🙂

Ivan Minić: Milane, hvala ti što si bio. Nadam se da ti je bilo OK. Meni je bilo zaista zadovoljstvo što smo popričali o svemu ovome. Drago mi je što ste nas slušali. Za sva pitanja, sugestije, komentare, sve što vas zanima, a tiče se kursa, iskoristite za to komentare na Youtubeu. Ja ću se uključiti, Milan će se uključiti, dobićete sve moguće odgovore. Imate u novogodišnjoj epizodi popust ako nisu iskoristili svi. Znači, imate u novogodišnjoj epizodi popust, a i ako jesu iskoristili, kapiram da ako se javite i pitate, da će Milan smisliti neko lepo rešenje za vas. Hvala vam što ste nas slušali. Hvala našim dragim prijateljima iz Epsona što nas podržavaju. To bi bilo to za ovaj put. Mi se vidimo ponovo sledeće nedelje.