Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: U današnjoj epizodi Pojačala moj gost je Aleksandar Grašić, a vi ga možda znate sa društvenih mrežama kao Excel Grašić. Aleksandar je jedan sjajan momak, koji je hteo da bude glumac, pa se to nije razvilo kako je on zamislio u životu, ali je na kraju ipak postao neko ko provodi mnogo vremena pred kamerom učeći neke ljude nekim važnim stvarima. A, te stvari su kako da koriste neke alate za rad sa podacima, pre svega Excel, ali mnogo više kako da razmišljaju u kontekstu toga da svoje odluke donose na osnovu podataka i da samim tim te odluke budu bolje nego što bi bile samo da ih donosimo na osnovu intuicije. Verujem da će vam biti veoma interesantna ova epizoda, meni je bilo jako zanimljivo da je vodim. 

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: E pa, Aleksandre, dobro došao. Veliko je zadovoljstvo što si ti danas ovde zato što si ti jedan od onih ljudi koji rade manje-više sličnu stvar ono što mi radimo, samo je malo drugačiji način. Ti si jedan od ljudi koji svoje znanje nesebično deli već jedan duži period i koji je, verujem, zaslužan za to što je makar deo ljudi konačno naučio Excel donekle. Imaš i kurs i sve te neke dodatne stvari, ali mislim da dobar deo ljudi te najviše prepoznaje po onim tvojim aktivnostima kroz društvene mreže, gde u suštini kroz besplatne savete i predloge ljudima daješ neke vrlo suvisle i konkretne alate, gde zapravo mogu da vide ne samo kako se nešto radi, nego zato što bi ipak to trebalo da radi. Nije teško naučiti da koristiš alat, teško je napraviti switch u glavi da ti je alat potreban i da alat zaista može da ti pomogne da svoj posao radiš kako treba. Tako da, dobro došao.

Aleksandar Grašić: Hvala ti puno, Ivane, na ovom gostoprimstvu. Hvala ti prilici da govorim u Pojačalu. Meni ovo jako znači iz razloga što pratim Pojačalo od prve epizode i prosto nekako želja je bila da ispričam priču jednoga dana u Pojačalu zato što pratio sam epizode i svaka od epizoda je zapravo bila priča koja mi je pomogla, koja je bila taj tegić na vagi da doprinese da se ja sada ostvarim u ulozi preduzetnika, ohrabrivši se kroz sve epizode koje su prošle kroz Pojačalo i da prosto sada pristupim tom pozivu da delim znanje, da razvijam jednu priču, kojom pomažem i bavim se poslom u kojem uživam. Tako da, hvala ti puno na prilici da ispričam ovu priču i ovde, napravimo ovaj presek. Ja mislim da sam ja na početku, da imam još mnogo toga da radim, ali mi je drago što pravimo presek sada u ovom trenutku, pa ćemo onda za par godina, kada se to bude još razvijalo, da opet napravimo presek. Tako da, zadovoljstvo mi je.

Ivan Minić: Naše priče ovde su lične, ljudske priče. I ja verujem da kroz takve priče u ovom formatu može najviše da se nauči zato što vremenom, kada upoznaješ ljude kroz ceo njihov životni put, nailaziš na te presečne tačke i shvataš koliko su ti možda neki ljudi zapravo slični. Može da dođe do prepoznavanja, asocijacije sa njima, a to je realno najbolji početak bilo kakvog dubljeg, daljeg odnosa dalje. Jer ti prosto, kada vidiš nekog koga ne poznaješ i vidiš gde je on stigao, ti ne možeš da zamisliš sebe na tom mestu. Ali, kada vidiš put kojim je prošao, vidiš da si zapravo možda deo tog puta mogao da prođeš i ti, da je bilo mnogo nekih situacija gde ste bili na sličnim mestima, gde možda ta osoba bila i u težoj poziciji od tebe, ali nekad je to pitanje hrabrosti, nekad je to pitanje samo drugačijeg izbora, pa je ona prevazišla neku prepreku na kojoj si ti stao. I to su prosto neke stvari koje pokušavamo kroz ove lične priče da ispričamo. Zato ja uvek kažem: Slušajte sve epizode, slušajte epizode na teme koje vas uopšte ne zanimaju. Zato što ćete možda u njima pronaći par tih trenutaka sa kojima ćete povezati mnogo bolje možda neko sa nekim ko radi sve ono što i vi radite, ali je došao iz potpuno desetog ugla u odnosu na vaš i nemate nikakve presečne tačke na tom putu. Ali, svaki put i svaki put heroja i svaka priča heroja, a svi vi moji gosti ste heroji, a i ja sam pomalo heroj u svakoj epizodi sa vama, svaka počinje uvek istim pitanjem, našim Munchmallow pitanje: Šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću…

Aleksandar Grašić: Koliko sam ja Munchmallowa pojeo kad sam bio klinac. 😀 Da, pitanje za čoveka koji dolazi iz Kruševca, nekako se pretpostavlja da je želeo da bude glumac. Zato što kao svi mi iz Kruševca želimo da budemo glumci. Tako je bilo i sa mnom. Ja sam želeo da budem glumac kad porastem. I bukvalno dok nisam upisao fakultet, ja sam se ozbiljno bavio glumom. A, to je počelo od vrtića. I mislim da sam ja ostvario tu neku svoju želju baš zato što se danas bavim načinom na koji ja to želim da organizujem, a evo imam priliku da to radim, na primer, preko društvenih mreža, da to radim preko treninga koje organizujem, da to radim preko edukacija koje držim, kroz razgovore sa ljudima. Prosto, napravim trening ili napravim tutorijal ili napravim bilo koji video na taj način da ja organizujem, izrežiram tu predstavu kako ja želim i ja odigram tu neku ulogu da bi ljudima bilo to, s jedne strane, zanimljivo, s druge strane, edukativno.

Ivan Minić: Mislim da je to jako bitan momenat i to je ono što mi se posebno dopada kod tebe. Nisi ti prvi čovek koji se bavi edukacijom iz oblasti rada sa podacima. Da li je to Excel ili nešto drugo, nije važno. Ali, rada sa podacima koji radi tu neku vrstu edukacija. Ali, većina tih edukacija su izuzetno suvoparne. I one su OK, ti razni tutorijali, kad tebi treba da nađeš kako se koristi neka funkcija. Ne znaš kako se koristi, tražiš kako se koristi funkcija, treba ti primer da bi ti mogao da zatvoriš nešto. Ali, to je upravo ono ti već znaš da koristiš alat, ti si, što ja kažem, tehničar – ti znaš da postaviš pločice, ali nisi baš siguran kako se postavlja kad je ovaj ćoškić ovakav, pa tražiš kako se to radi. Da li uopšte tu treba da idu pločice? Da li to uopšte treba da se radi na taj način? Da li možda može da se radi na drugačiji način? Da li možda ja neke svoje životne, poslovne procese mogu da unapredim, mogu da ubrzam, mogu da automatizujem ili možda ne potpuno da automatizujem, ali poluautomatizujem kroz to što ja razmišljati na drugačiji način, a onda znati da to i izvedem. A, tu mislim da su te tvoje prezentacijske sposobnosti i taj storytelling i primeri kroz koje provodiš ljude, da je ono što stvarno pravi razliku i zašto si ti postao prepoznat, a nisi jedini koji se time bavi, a jesi najvidljiviji i jako mi je drago što je to sada postalo nešto čime se ti baviš full-time, što ti je danas fokus. Jer znam i vidim u tome što radiš koliko uživaš. Dobro, hteo si da budeš glumac. Ne znam da li smo imali neke primere do sad toga, ali mislim da nismo. A, kako je to izgledalo kroz neko osnovno obrazovanje, kroz detinjstvo? Šta su bile stvari osim glume, koja je stvar geografske lokacije u tom trenutku i okruženja, šta su bile ostale stvari koje su te interesovale, koje su te vukle, koje su te palile neke lampice u glavi, koje su te triggerovale da razmišljaš i da pokušavaš nešto?

Šta su bila prva interesovanja?

Aleksandar Grašić: Da. Pa, u suštini mislim da je tu postajao, hajde da kažemo, problem što kroz celu osnovnu školu nije postajalo nešto ili neko kome je dovoljno inspirisao da se ja za nešto uhvatim, da budem baš stranstven prema tome i da kažem: E, želim ovo da radim! I zbog toga, na primer, krenuo sam da se bavim glumom kroz vrtić. I onda je taj put išao kroz osnovnu školu, pa se onda nastavio kroz srednju školu i sve vreme je to meni bilo nešto u čemu ja najviše uživam. Bio sam ja super u školi, bio sam ja odličan što se tiče ocena i sve sam ja to odrađivao, ali ni za šta nisam vezao u toj meri da kažem: E, ovo mi se baš dopada. Pored toga, da, postojala je informatika, koja je bila kao predmet, ali razlog zašto je postojala informatike to je zato što smo mi dobili od roditelja računar, burazer i ja smo dobili računar 386, 486, ne znam koja je već verzija bila, ali mi smo nešto čačkali. Znači, mi smo nešto kući radili i čačkali. I onda kroz osnovnu školu je tu postojala nastavnica, koja: Jao, treba da se odradi nešto, i ja kažem: Možda bi to moglo ovako, ali zato što sam kući nešto čačkao. Jer, takođe, da stavimo sve to u kontekst, kroz celu tu priču meni jeste bilo drago kao da ja naučim nešto u školi, ali sa druge strane ja sam kući imao dosta aktivnosti kojima sam se bavio, koje su bile u tom poslovnom kontekstu, jer porodično smo imali prodavnicu prehrambene robe, pa sam ja bio uključen sve vreme tu. I onda, između ostalog, sam se bavio kako bi nešto moglo da se izračuna, vodimo evidenciju ljudi koji dolaze u prodavnicu, šta kupuju, upisujem hleb za svaki dan, narudžbine, treba da poručimo robu, onda idemo sa roditeljima da kupimo tu robu, pa onda napravimo spisak šta hoćemo da kupimo u toj nekoj veleprodaji, pa nam onda i to spreme, pa mi dovezemo kući, pa pakujemo sve to zajedno. I bukvalno brat i ja smo to radili otkad znamo za sebe. I onda smo sve vreme bili uključeni u to. Između ostalog, bio je i taj računar koji je bio tu i koji nam je pomagao u određenoj meri, mada je služio i za igrice, naravno. Tako da je informatika bila nešto za šta sam se ja zainteresovao u toku osnovne škole u većoj meri i onda sam ja bio taj koji se javlja: Pa, moglo bi to možda da se uradi na ovaj način. I kada sad to gledam, pošto ja često sednem tako, pa onda analiziram taj put kako je on izgledao i da li bi da je drugačiji mene odveo na drugačiji pravac. Tada sam uvideo da kroz obrazovni sistem ja sam zapravo bio podstaknut da ja dostignem nivo kao i ostali i da ostali dođu na moj nivo znanje informatike i to je to. I onda nisam opet bio podstaknut da ja postižem neke natprosečne u tome. Nego: Ti znaš, dobro, super. Hajde da vidimo ostali.

Ivan Minić: Otprilike: Nemoj da smetaš. Ako već znaš, nemoj da smetaš.

Aleksandar Grašić: Da. I mislim da je to bio problem zato što nisam se vezao za to stranstveno. Nego, kažem, gluma je bila ta koja mi je onda preuzela nešto što mi se zaista dopada i nešto u čemu uživam. Tako da, to je bio predmet kroz osnovnu školu. I, opet, bilo je predavača koji su me inspirisali. Na primer, nastavnica srpskog, koja mi je pomoglo da ja zaista znam zašto nešto primenjujem i da mogu da ti ilustrujem to primerom zašto to primenjujem i kada to primenjujem. I onda znam kad ti pričam nešto, na primer, palatalizacija ili sibilarizacija ili sve ostalo. Ja ti kažem: Ako imaš tu i tu situaciju, ti koristiš taj i taj razlog.

Ivan Minić: If-then-else. 😀

Aleksandar Grašić: Da. I onda taj neki pristup je meni mnogo pomogao da ja znam zašto radim. Prosto, imam svrhu svega toga. A, s druge strane su bili ljudi koji su te terali, kao moraš da naučiš. Ili ti ne znaš, kao to nije dobro, to ne može tako. I onda možeš da se vratiš ako si 7. razred, to je trebalo učiti još u 5. Ako si srednja škola, to je trebalo učiti još u osnovnoj školi. Stalno se meni nadovezujemo na neki prethodni period, a nikako da sedneš i zaista naučiš to što ti treba. Tako da su to neke situacije koje su zapravo meni sa jedne strane nisu ulivale toliko snage da ja želim da se vežem za neki predmet u toj meri i onda je meni gluma bila nešto što sam ja zaista voleo. A, što se tiče škole, ja sam to radio da odradim to, da bih nastavio dalje da se krećeš kroz obrazovni sistem. Ali, kažem, ni za šta se nisam u toj meri strastveno vezao koliko eto informatika, ali opet i ona je bila tu kao nešto na čemu sam ja radio van škole.

Ivan Minić: Uvek postoji taj problem sa talentovanom decom ili decom koja možda nemaju neki preterano veliki talenat, ali jesu posvećena nekoj temi, zainteresovana su, vrlo su angažovana u nekoj temi, da vrlo retko postoji prostor za tu decu da to svoje interesovanje i ispolje. Ukoliko oni prebace onaj threshold koji je za ocenu broj 5, ne postoji ništa više što ti tu možeš da uradiš. OK, možeš s vremena na vreme da ti profesor kaže: Pošto ti to toliko voliš i dobar si i sve, hajde ti spremi sledeću lekciju da ispredaješ svojim drugarima, ili, Radićemo sad projekat iz toga. Ali, generalno, i sam sistem ne ostavlja previše prostora u okvirima onog uobičajenog rasporeda za tako nešto. A, i motivacija tih ljudi je na nivou koji je takav da većina njih nema želju da ulaže sad nekakav ekstremni napor, dodatni, da nešto uradi. Postajala je, i dalje postoji, samo pitanje u kojoj meri, koliko gde ko je motivisan da se time bavi, postajala to što se nekad zvalo dodatna nastava, što se zvalo razne vrste sekcija i slično. Mi smo, recimo, nešto od toga imali u školi, ali to je uvek bilo na nivou entuzijazma te pojedinačne osobe i vrlo često kontra svakom racionalnom argumentu. Niti će on ili ona biti plaćeni dodatno za to što drže, niti će se to odraziti u bilo kom smislu na njihovu reputaciju ili bilo šta, ali to su često bili ljudi koji su ili mladi ljudi koji su zaljubljeni još uvek u svoj predmet i sistem nije uspeo još uvek da ih ubije u pojam dovoljno, ili ljudi, to smo, recimo, imali mi kao primer iz srpskog jezika, našeg profesora Miodraga, koji je bio, kako da kažem, mislim da je on uspevao da uvidi tu magiju u očima nekih ljudi koji su tu i onda je to njemu bio drive. Mislim da je njemu to bilo opravdanje za ono što mu je posao. Za posao je odrađivao i odrađivao ga je dobro, sjajno ga odrađivao. Sve to, ali to ga nije ispunjavalo uopšte. Ali, rad sa nas nekoliko ne baš uobičajenih mu je pravio tu razliku i ispunjavao ga onim čime bi možda trebalo da ga redovni posao ispunjava. Ali, sve je to, nažalost, vrlo retko, na nivou incidenta, na nivou pojedinačne osobe i šansa da ti kao super talentovan ili posvećen imaš neko svoje mesto u odeljenju od 30 dece, sa fondom časova koji postoji i takav kakav je i obimu gradiva koje postoje takvo kakvo je, nažalost, vrlo retko. Ali, često se desi da izvan tih formalnih autoriteta koje imaš kroz obrazovanje, što su nastavnici, profesori, direktor, svi ti ljudi, pedagog je u mom slučaju – dosta sam boravio pedagog, psiholog, biblioterka – da izvan svih tih ljudi postoje neki ljudi u okruženju koji te povuku. S jedne strane, vi ste imali porodični biznis, koji je dinamičan i daje ti neku strukturu, daje ti neku sposobnost sagledavanja šire slike, razumevanja kako stvari funkcionišu, što je super. Ali, uvek tu postoji – obično postoji, ne uvek, ali postoje ti neki ljudi koji su tu u okruženju koji su ili iz neke šire porodice ili komšije ili neko ko ti prosto odškrine neka vrata negde i zainteresujete za neku temu, pokaže ti negde nešto što možda nije bilo dostupno. Tu je uvek bilo dosta gostiju koji su bili su pričali, kao ko je šta voleo da radi: Ja sam voleo da odem kod drugarovog strica da gledam kako on lemi nešto ili vari, kako pravi nešto, kako pravi nešto od drveta, kako slika, nešto tako. I onda vidiš 20 godina kasnije nije on postao zavarivač, nije on postao ni slikar, ali malo kad pogledaš sa strane to što on radi i kako on radi, ne bi bio to i ne bi bio takav da nije bilo toga. U tvom slučaju imamo glumu. Je li imamo još nešto?

Koji su bili uzori?

Aleksandar Grašić: Pa, pazi, suštinski, to što se tiče privatnog biznisa i rada u prodavnici, ja sam krenuo da radim – drugi ili treći razred sam bio osnovne škole kad sam počeo da radim u prodavnici. I pošto je malo okruženje, onda taj radijus kupaca koji dolazi onda se svi znaju. Onda sam ja to uz pomoć roditelja, jer oni su tu, pa kao kontrolišu, ali toliko sam bio mali da sam morao da se podignem na prste da bih pogledao u kasu da vratim kusur. Ali, onda se okružiš tim ljudima i onda oni dolaze. Onda oni koji svakodnevno dolaze da kupuju svakodnevne potrepštine su jedna vrsta kupaca. Ali, imaš onu drugu vrstu kupaca koja dolazi, pa sedne da popije pivo i da popriča. Pa, onda sedneš sa njima, pa kreneš da pričaš sa njima, pa vidiš kakva je njihova možda priča, pa onda krenu oni da ukrštaju svoja neka iskustva i kažu: U moje vreme, da vidiš ti kako je to bilo… Pa, onda, s obzirom da Kruševac je u pitanju, onda kažu: Znaš ti kad je radila ova firma, to je izgledalo tako i tako. Pa, onda krenu da ti pričaju ta iskustva i onda ti vidiš zapravo kakvo je to okruženje u kom si ti odrastao, šta je to sve postojalo, kako je razvijao taj grad. To su bile 2000-e, pa ti onda naprave presek kako je to do tada, i onda ti vidiš zapravo kako su ti ljudi živeli u periodu pre toga. Trudiš se da vidiš kako ti možeš da doprineseš i koji je to pravac u kome ti možeš da se razvijaš kasnije. Tako da ta okruženost tim ljudima svakodnevno, koji dolaze, koji imaju neke realne priče, je zapravo mene mnogo profilisala da ja budem otvoren prema ljudima i da prosto mogu da popričam sa njima, da naučim puno iz toga, da slušam prosto ljude, da vidim šta to oni rade, na koji način funkcionišu. To je neko okruženje u kom se ljudi pretežno bave poljoprivredom, pa onda vidiš tu neku posvećenost poslu. Ti moraš nešto da posadiš, moraš da imaš strpljenja, da sačekaš da to uzri, da uvidiš sve okolnosti koje se dešavaju na tom putu dok ne dođe neki plod. I na kraju kao: E, odradili smo nešto do kraja. I opet imaš ljude koji se bave određenim zanimanjima, koje su opet meni davala priliku da ja odem kod tih ljudi, da sednem sa njima, pa da popričam, da vidim kako je to izgledalo. A, što se tiče škole i glume, tu su bili neki ljudi koji su mi pomogali da ja onda vežbam taj nastup, da vežbam da prosto iznesem sve ono što mene interesuje, ako je gluma, ako je – pošto sam se bavio i recitovanjem – da to recitovanje, da ta dikcija budu na mnogom višem nivou i da mi ti ljudi pomognu da ja prosto gradim neku svoju ličnost na taj način da prosto se osećam lepo kada sam pred kamerama, da se osećam lepo kada sam na sceni. I onda sam zbog toga jako voleo da imam javne nastupe. Učestvovao sam i u Kruševačkom pozorištu, Kulturnom centru. Onda smo organizovali tinejdžerski festival. Tu postoji finejdžerski festival takmičenja srednjoškolskih predstava. I onda sam ja tu kada sam krenuo u srednju školu, onda sam bio neko ko je mlađi, pa onda pomažeš ovim starijima da oni dođu do izražaja, a ti zapravo si neko ko je tu njima podrška, igraš neke sporedne uloge. Onda kako vreme prolazi, onda ti sad igraš neke glavne uloge i onda si u nekim predstavama. I tu su neki ljudi koji su mi mnogo pomagali. Na primer, mi smo u 4. godini srednje škole organizovali predstavu u kojoj je trebalo radi između muža u žene u porodici. I sad ja gledam tekst i na početku svake školske godine u srednje školi bio je prioritet prvo da nađem predstavu za tekst, pa tek onda da vidim šta ima od predmeta u školi. I ja nađem tekst i čitam šta piše u tekstu. I tekst kaže: Tu se nalaze bombe, granate, minsko polje su napravili muž i žena međusobno. Ja kao: Gde da nađem to? Šta da radim? I drugarica kaže: E pa, moj otac radi u kasarni! Mogao bi da odeš do njega i da ga pitaš šta bi mogao da uradiš. -Dobro. I ja odem i taj čovek, na primer, kaže: Dobro, šta si ti razmišljao da uradiš. -Imamo neki tekst, ali potrebno je da napravimo neko okruženje koje je kao borba između muža i žene. -Hm, dobro. Hajde da ti pokažem šta mi imamo to u magacinu. I on mi otvara, ono gumene puške, gumene bombe, oni sanduci vojni, onda makete nagaznih mina. Ja nisam mogao da verujem. I on kaže: Vidi, sve ovo što postoji ovde ja ti to dajem na raspolaganju, a ti upotrebi prosto da to odradiš. Ja to zadužujem na tvoje ime, tako da si mi ti odgovoran za to. I ti mi to vrati. -Dogovoreno. I takvi neki potezi su, na primer, meni toliko bili značajni da dalje sve što sam radio uvek sam prosto želeo da podržim nečiju inicijativu, da budem podrška nekome. Jer nakon toga, kažem, pored smo imali kamiončić neki mali, koji je služio za te privatne potrebe i onda ja dođem, natovorim svu tu vojnu opremu. Onda idem u školu, ispred škole parkiram kamiončić, vadimo sve, pravimo probu da vidimo kako će izgledati ta predstava – radimo probe, radimo probe. Vratimo svu opremu, jer ja imam odgovornost. Znači, ako sam dao reč, to mora tako da bude. Vraćam sve u kamion, vozim to kući, i sledećih dana kad opet imam probu, ja opet sve u kamion dovozim i tako radimo. I to su bili neki ljudi koji prosto u tako nekom malo okruženju hoće da ti pomognu, hoće da podrže svaku tvoju inicijativu. Tako da su to neke bile male stvari koje onda kada se akumuliraju godinama, onda nekako te izgrade u ličnost koja želi da nastavi da doprinosi društvu u nečemu što uživa. 

Ivan Minić: Jedna stvar koja je uvek važna je da imaš osobu koja zna šta priča na neku temu, ali dosta pomaže da je neko čuje i da ume da priča. Ako samo zna, a ne ume da prenese i ne ime da prezentuje sebe i ima problem sa tim delom – baš skoro smo pričali kad je bio Dule Basalo – taj deo javnog nastupa je jako važna kompontenta na kojoj ako se baviš strukom nećeš ti radi na tome, nemaš ti vremena da se baviš time. To je kozmetika. Tebi je bitno da ti struku utegneš i to je super. Jer onog trenutka kada dođeš u poziciju da to što si uradio treba da prezentuješ nekoj široj publici koja nije samo stručna i ne ume da gleda to iz vizure struke, ako te ne razume i ako ti ne veruje, izgubio si 80% onoga što si doneo, bez obzira na to koliko je brilijantno. I onda te stvari koje si radio, koje direktno nemaju nikakve veze sa onim što si kasnije radio i na fakultetu i danas, zapravo imaju velike veze i donose veliku vrednost. E sad, dolazimo do tog trenutka koji je za mnoge ljude prelomni i ja to stalno, u svakoj epizodi negde insistiram na nekoliko tih tačaka koje su karakteristične u životima manje-više svih ljudi, a to je trenutak ili kada biraš iz osnovne srednju školu, ali tu ne toliko. Ali, kad sa srednje škole biraš šta ćeš dalje, da li je to fakultet, posao, da li je nekad što je bilo vojska, pa ne znam ni ja. Ali, to je prvi put kad zapravo donosiš neku odluku koja će za većinu ljudi prvi put donosiš odluku koja će imati zapravo dugoročne posledice. Ne moraš ti da se baviš time što studiraš, ne moraš ni da završiš, ali prvi put praviš odluku kao da praviš odluku za ceo život. Otkud ekonomija?

Šta je bio povod da upiše ekonomiju?

Aleksandar Grašić: Da, to je dobro pitanje. Sve vreme sam ti pričao o glumi i kao otkud ekonomija – slažem se. Nekako roditelji su imali najviše uticaja tu. Smatrali su da ja treba da budem ekonomista, treba da budem banker. I dalje to zvuči… Da budeš ti bankar.

Ivan Minić: Imaš sat, imaš sve, košulju, naočare. Ti si kao 1/1. Sako ti fali, ali može i džemper.

Aleksandar Grašić: U to vreme je još bila ta neka floskula kad sedneš u ovu fotelju, to ti je kao direktorska fotelja, tad si uspeo. Nema veze da li ti nešto uradiš. Ako sedneš ti u tu fotelju, to je to. Tako da, bankar, a brat pravnik.

Ivan Minić: Da, da. Upoznao sam i njega.

Aleksandar Grašić: 🙂 Tako da, to su te dve sigurne stvari i te delatnosti. I to sada kada gledaš iz ove perspektive na taj trenutak, to donekle ima smisla s obzirom da je 2000-ih i u periodu nakon toga bankarstvo je bilo u toj uzlaznoj putanji. I to je bilo skroz OK. I plan je bio upišeš ti ekonomsku školu, a nakon toga ideš na Ekonomski fakultet, baviš se bankarstvom i ideš u tom pravcu. S druge strane, i ako gledaš škole, ako gledaš tu perspektivu Kruševca, ti imaš sedam srednjih škola. One koje su meni bile najinteresantnije su bila ekonomska škola i gimnazija. I onda hajde već sam bio uključen u dovoljnoj meri u biznis, u poslovanje, i onda možda sam srodniji svemu tome, pa da idem na ekonomiju, a s obzirom da sam hteo da budem bankar, onda potvrđuje još tu činjenicu. Ja sam još bio i finansijski tehničar u srednjoj ekonomskoj i sve je trebalo na taj način da se razvija i da se obistini. Pored toga, kažem ti, ja sam razvijao tu glumu koja je bila moja želja da to uradim, ali ono što je predstavljalo problem, to je da ja nisam imao, što se kaže, role model, da vidim osobu i da vidim njen razvojni put i da osnovu toga kažem: Vidiš, moja karijera, ako se razvijam u tom pravcu glume, bi mogla tako da izgleda. Zbog toga sam ti rekao na početku da mi mnogo znače Pojačalo priče, jer su to priče koje su meni pokazale – znači, ti imaš highlighte ljudi iz života koji oni prikazuju javno. Ali, kad ispričaju priču, ti vidiš da su to sasvim normalni ljudi, koji imaju neke sasvim normalne priče.

Ivan Minić: Ne bih ja išao toliko daleko da kažemo da su normalno. Ljudi su, hajde. 🙂

Aleksandar Grašić: Dobro. 🙂

Ivan Minić: Ljudi gušteri.

Aleksandar Grašić: Ali, bore se prilično slično kao i svi mi ostali.

Ivan Minić: Sa sobom, sa drugima.

Aleksandar Grašić: Tako je.

Ivan Minić: Najviše sa sobom.

Aleksandar Grašić: Slažem se. Sad to vidim u punom žaru. 🙂 Tako da, suštinski je bila ideja: Upiši ti, to je pravi put. Možeš ti da se baviš glumom. Ti kad završiš posao posle pet sati, ti možeš da se baviš glumom. Slobodno se bavi glumom. Ti imaš talenat, jer smatraju drugi. Ti si dobio grdne nagrade na takmičenju recitatora, na ovom, na onom. Super, znači talentovan si. Rekli su ti ljudi da si talentovan. Ti to možeš da radiš posle pet. Znači ti od devet do pet radi ovo regularno, od toga može da se živi. Od ovog ostalog – nije to izvesno.

Ivan Minić: To je hobi.

Aleksandar Grašić: To uvek može da ti bude hobi. I ja kao: Dobro. Kad nemaš ti nekoga ko te podstiče na to, a stalno ti neko priča nije to sigurno, prosto ne daje ti neku budućnost da ti sve vreme jačaš sebe, jačaš samopouzdanje, onda ti se lomiš šta će tu biti, kako će biti. Onda posle srednje ekonomske je bilo logično da idem na Ekonomski fakultet. I tada je trebalo upisati, zapravo trebalo je vagati – da li ići na prijemni na glumu. Tada su se nešto prijemni poklapali i onda je trebalo… Duže malo traje prijemni na glumi. Znači, prijavi se 600 ljudi, onda se primi 20, pa se sa tih 20 se radi sedam dana u kontinuitetu. Pa, onda od 20, 10 otpadne, 10 ulazi. Mislim, to su sad izgovori da ja kažem poklapali su mi se prijemni. Da sam to želeo, ja bih to mogao da odradim. Ali, prosto kažem, nisam imao tog samopouzdanja da radim aktivno na pripremi svega toga. Tako da sam se ja odlučio da krenem na Ekonomski fakultet i da upišem. I taj prijemni koji je trebalo da pripremim je u velikoj meri uticao na to kakav ću ja odnos imati dalje prema fakultetu. Moj odnos prema školi u osnovnoj i srednjoj školi je bio apsolutno posvećen toj školi i rezultatima, ali nisam toliko uživao u celom tom procesu koliko sam uživao, na primer, u glumi. Onda je došao trenutak da ja dođem na raskrsnicu i kažem: Ili gluma ili ekonomija. To je to, sad moram da se posvetim ovome maksimalno. I za prijemni je trebalo spremati nešto, a s obzirom da sam ja u osnovnoj školi išao na takmičenje iz informatike, onda sam u srednjoj, opet i u 4. godini srednje škole postoji takmičenje iz informatike za učenike srednjih ekonomskih škola. I kaže meni nastavnica: Pa, dobro, Grašiću, pošto ide ti to, hoćeš da ideš na takmičenje? Ja kao: Pa, ne znam, moram da spremam prijemni za fakultet, a pored toga spremamo predstavu u tom aprilu mesecu. Nisam baš siguran, a pored toga imam i takmičenje recitatora, pa ni to nisam siguran. A, pored toga treba da sredim i ocene za školu. Nisam siguran da li imam vremena. I ona kaže: Pa, dobro, samo da ti kažem ako uzmeš jedno od prva tri mesta na takmičenju, republičkom takmičenju, ti si oslobođaš prijemnog. Nemaš ništa više da mi kažeš. 🙂 To mi je dovoljna motivacija. OK, idemo na takmičenje. I onda ja krenem da se spremam za takmičenje iz informatike tada. I onda prođem školsko, opštinsko, okružno i odem na republičko takmičenje. I to je bilo u Subotici i okupe se svi ljudi. I onda sednemo i onda upoznaš te neke ljude. A, to mi se zapravo desilo, jer sam na republičkom takmičenju iz informatike išao i u osnovnoj školi. I onda sedneš i onda upoznaš te neke ljude koji su se stvarno posvetil tome i koji znaju to i još većoj meri od tebe. Ja sam smatrao da ja znam možda najbolje u svojoj školi. Znam najbolje od svih u svom okrugu. Onda vidiš neke ljude koji su se još više posvetili tome. Ima nekih ljudi koji su stvarno još više posvećeni ovome, i još više rade, i prosto kreiraju neka rešenja koja su ti jako zanimljiva, a ti ljudi su 4. godina srednje škole, čoveče. Aha, dobro. I ne uspem ja da se plasiram na jedno od prva tri mesta. I mi se vraćamo nazad i ja kao: Jao, šta ću da radim? Sedim na zadnjem sedištu auta i razmišljam kako ću ja sad da organizujem sve ovo. Jer u januaru sam bio na pripremnoj nastavi za ekonomiji i spremao sam iosnove ekonomije i sociologiju. Apsolutno mi se to nije spremalo ponovo dalje. I ona kaže: Pa, uzmi ti, spremaj ovu informatiku dalje za prijemni. Promeni ti to, a već je bio nešto april-maj, a prijemni je u junu. I ona kaže: Uzmi ti spremaj ovu informatiku. Spremao si za takmičenje. Ti to znaš značajno više.

Ivan Minić: Za potrebe toga znaš dovoljno.

Aleksandar Grašić: Da. Spremaj to. I vidi još neki predmet, jer tada su se polagala dva predmeta. I ja kao: Hajde, dobro. I dođem kući ja i kažem: OK, presečem i kažem, spremaću tu informatiku. I dobijem još neke informacije da bi bilo bolje da uzmem istoriju. Ja promenim. Zanemarim ja to što sam radio tada, osnove ekonomije i sociologija. Uzmem ja informatiku, uzmem istoriju i posvetim se tome. I to je bio trenutak kada sam ja sve ostale stvari odbacio, fokusirao se maksimalno na to i rekao: Ja moram da ostvarim najbolji mogući rezultat na ovom prijemnom i da budem na budžetu, u što boljoj grupi, što bolje rangiran na listi. I taj trenutak kad sam ja zapravo ostvario taj rezultat i kad sam odlično odradio prijemni, ja sam video da onda ne postoji nešto ja ne mogu da odradim. ​​Kažem, bavio sam se sa nekoliko različitih aktivnosti paralelno sa školom, ali video sam da ako se na nešto fokusiram, ako nešto zaista želim, ja mogu to da ostvarim i prosto samo sam ja prepreka svemu tome.

Ivan Minić: Koji sam bio na prijemnom?

Aleksandar Grašić: Ne mogu da se setim, iskreno. Izvini što te prekidam, ali u tom trenutku kad se upisivalo, 1602 je upisalo Ekonomski fakultet. Tako da je to bio prevelik broj ljudi, ali u suštini sam bio dovoljno dobro rangiran, tako da sam bio u prvih 100-200 otprilike, što je bilo sasvim dovoljno da ostvarim rezultat.

Ivan Minić: Da budeš i na budžetu i svetu.

Aleksandar Grašić: Da, da, ali ja sam sve vreme bio odličan u školi. Tu su bili visoki rezultati i onda sam bukvalno imao samo jednu grešku na prijemnom, gde sam skinuo tri poena, i opet sam bio, na primer, 100. na listi, s obzirom koliko je ljudi bilo. Ali, opet ne mogu da se setim koji sam bio. Kažem, nisam bio na nekom maksimalnom vrhu. Jer, na primer, 15 pozicija prvih su imali ljudi do 100 poena sa takmičenja nekih i kao do 100 poena sjajni ljudi su upisali u toj generaciji. 

Ivan Minić: Ti si hteo, razmišljao si se o glumi, odluči si da ipak ne konkurišeš. Ja sam pre par godina imao razgovor sa jednim mojim dragim, mladim prijateljem, odnosno sinom od mog drugara, koji je imao isto ambiciju. Imao je veliki uspeh kao dete glumac. I onda je došao trenutak kada je trebalo da upisuje to. I ja sam mu rekao: Ne postoji nijedan razlog da ne probaš. Ako je to nešto što zaista toliko želiš, ne postoji nijedan razlog da ne probaš. Imam samo dva problema sa tvojom odlukom i tvojim opredeljenjem. Prvi, što ne postoje objektivnim kriterijumi na osnovu kojih ćeš biti primljen ili nećeš biti primljen. Znači, to su vrlo subjektivni kriterijumimi ljudi koji te ocenjuju. Znači, možeš da uradiš sve fantastično i da ne budeš primljen. To je prvi problem. A, drugi problem koji imam je uradiš sve fantastično, budeš primljen, završiš sve kako treba, budeš odličan student – to ne znači da ćeš se baviti time. To su meni dve stvari zbog kojih ja ne bih mogao nikome to da preporučim. To ne znači da ako ti imaš drive i potrebu da to radiš, ne treba to da radiš. Pa, to je najvažnije, ti to treba da probaš. Ali, samo uzmi u obzir da si ušao u sistem u kojem imaš još nekoliko nepoznatih na koje ne možeš da utičeš. I ako si spreman na to, nemoj da dozvoliš da te uništi psihički kada dođeš do nekog problema. I bori se, ali budi svestan da neprijatelj u toj postavci nije baš uvek fer i ne mora uvek da igra fer. I da imaš onaj momenat, to mi je skoro pričao jedan prijatelj koji je imao svoju ulogu na FDU kroz obrazovni sistem, nikad nije formalno bio profesor, ali je jako dugo bio tu prisutan i dosta je radio na tome, gde mi je on rekao u jednom trenutku, kaže: Vidi, ljudi koji su tu 10-20 godina, oni u jednom trenutku počnu da primećuju obrasce i može da se pojavi pretalentovan klinac. Ako oni u prethodne tri generacije imaju dva slična, oni ga neće pustiti zato što znaju da nema mesta za njega. Poslu nema mesta. Imaš već dvojicu istih. Nema veze što je najtalentovaniji na svetu, jednostavno tržište – OK, niko nije znao da ćemo mi snimati 50 serija godišnje i da će trebati svi glumci sveta ikad, ali na realnom tržištu nema mesta. Imaš jednog malog plavog, imaš jednog malog crnog. I, OK, može još jedan neki smeđi, pa da igra i jedno i drugo, ali nema mesta za 15 takvih. I jednostavno pravi se neka selekcija. Kaže: Drugo, mnogo su veće šanse, što je meni uvek bilo simpatično, jer ja nemam odnos prema tome na taj način, ja to gledam sa strane. Ja kažem: Glumci – to su lepi ljudi. Samo lepi ljudi mogu da glume. Kaže: Pogledaj malo bolje. -Gledam ja bolje, lepi ljudi i lepe žene. Naročito lepe žene, to me uvek zanimalo. -Jeste, super, tebe je to zanimalo. Koliko ima tih ljudi? -Ne znam, nabrojim ja sad 10-15. Koliko je ljudi završilo u tim generacijama? -200. -A, gde su onih ostalih 190? -Pa, dobro, neki ne gluma. -Pa, i od ovih što glume većina nisu ti tipični lepotani i sve ostalo, jer to nije život. To su neki ljudi koje srećeš kroz život. Trebaju ljudi sa velikim nosem, trebaju ljudi sa klempavim ušima, trebaju ljudi sa čudnim glasom. -Što bi neko…? -Treba ti takav čovek. Postoji uloga koja je za takvog čoveka. Ti možeš da uzmeš nekog sa normalnim, uobičajenim, kakvim god glasom i kažeš mu: Hajde sad pričaj tako, a možeš da uzmeš i nekog ko to jeste, pa da ne mora da se muči oko toga, nego treba da radi ove ostale stvari. To mi je uvek kod tog zanimanja bilo – znaš, zvuči predivno i osposobljavate suštinski da se baviš i gomilo drugih stvari. Ti imaš dosta ljudi koji su završili glumu, koji se ne bave glumom, ali se bave javnim poslom na neki način. Našli su svoje mesto. Našli su ga na lep način. Ali, nisi se ti školovao da bi vodio kviz, ti si se školovao da bi glumio u pozorištu ili na filmu ili u serijima, nije bitno gde. To je kompromis na koji nisu baš svi spremni. Sad ti biraš nešto što je potpuno racionalno, utemeljeno, armirani beton. Nema dalje. Logičnije, smislenije, racionalnije od toga nema. Čak i da priča sa bankarstvom ne bude onakva kakva je u trenutku kad ti opisuješ, a više nije, više to nije toliko kul, i dalje prosto svetu su potrebni ljudi koji se bave finansijama. Svetu su potrebni ljudi koji razumeju finansije. Svakoj firmi, svakom pojedincu je određenom obimu potreban takav čovek. Kao što je potreban lekar, kao što je potrebno neko takvih zanimanja. Trud koji si uložio da upišeš faks ti je pokazao verovatno ne prvi put, jer si imao i takmičenja, ali jedan od prvih puta u životu ti je pokazao koliko si zapravo dobar u odnosu na ostale izvan nekog svog neposrednog okruženja, gde je tvoje mesto – na dve stepenici iznad, na ligi koja je malo veća, šira, itd. Šta ti donosi fakultet? Kakav je osećaj bio ići na Ekonomski? Koliko je tu bilo stvari – ne moramo da idemo previše u detalje, ali hajde da prođemo tvoje studiranje. Koliko je tu bilo stvari koje su te realno zainteresovale, zanimale? Koliko je to bilo ljudi koji su ti zaista ulili neku ljubav, strast, interesovanje za predmete koje su predavali, a koliko je to bilo prosto radiš nešto što moraš da bi mogao da radiš i malo nečega do čega ti je stalo?

Šta je doneo Ekonomski fakultet?

Aleksandar Grašić: Pa, ja prvi put kad sam otišao na pripremnu nastavu, mislim da je tada bio prvi trenutak kad sam ja ušao možda na Ekonomski fakultet pre nego što sam ga upisao. Ja sam tada to gledao kao da ulazim u hram ekonomije. Za mene je to iz te perspektive kao: Ovde su ljudi koji apsolutno najbolju poznaju ekonomiju, koji mogu prosto da sagledaju te privredne aktivnosti na najbolji mogući način, biznis i sve ostalo. Tako da sam sa tom nekom perspektivom ja ušao da ja prosto učim od ljudi koji su eksperti, profesionalci u toj oblasti i da najbolje to analiziraju. Počeo sam sa učenjem, i, kažem, taj prijemni je meni dao vetar u leđa da ja kad sam došao i dobio, na primer, na prvoj godini postoji knjiga iz osnove ekonomije, strana knjiga, koja je odlično napisana. I ja sam tada krenuo da čitam tu knjigu i osnove ekonomije, koje sam ti pre toga rekao da sam pobegao da ih ne polažem na prijemnom, ja sam krenuo da ih čitam, kao: Čoveče, koliko je ovo zanimljivo! Znači, shvatam koliko je to interesantno. I onda svaki grafik crtaš, svaku tabelu prepisuješ, pa onda računaš kalkulacije. Želiš da sve u svesci bude pregledno, želiš da razumeš, želiš da kada pročitaš to možeš da odeš na vežbe i ti ispričaš to kako si ti razumeo. I postojali su ljudi koji su davali priliku da to odradiš zato što, eto, desilo se sticajem okolnosti da na tom predmetu sam imao mentore koji su podržavali takav način rada i to je bilo jako važno, kada kreneš, da imaš dobre ljude koji će ti taj prelazak i srednje škole na dobar način prebaciti u obaveze na fakultetu, jer se to razlikuje. Obaveze koje imaš u srednjoj školi su mnogo manjeg obima i prag koji ti postavljaš je drugačiji. Ti ako u osnovnoj školi – u srednjoj školi ako imaš da naučiš 10 strana, ti ćeš naučiti 80% i to je 8 strana. Ako na faksu imaš da naučiš 1.000 strana, ti ćeš opet naučiti 80%, ali ćeš ipak naučiti 800 strana. To je samo taj prag koji ti opet nećeš možda odraditi sve, ali se tvoj prag podigao, tako ćeš ti opet dostići to, samo nesvesno. Ali, ako imaš dobre ljude koji ti pomažu na tom putu da pređeš i da promeniš navike, onda to može biti jako dragoceno. Tako da, da, što se tiče ekonomije, ja sam tu imao podršku. Međutim, što se tiče, na primer, matematike, onda se tu dešavalo da se mnogo toga podrazumeva od ranije. I onda ti dolaziš i bukvalno samo nastavljaš. Nebitno da li si ti bio u ekonomskoj ili si bio u gimnaziji, to je to. Od tebe se očekuje da ti imaš već predznanje i da se ti sad prilagođavaš tome i da nastavljaš da radiš. I onda su to bili izazovi gde ja možda nisam imao mentore koji su u dovoljnoj meri dovoljno pomogli iz matematike konkretno, gde ja sada mogu da se osećam komforno i da ja to povezujem sve: ekonomija, matematika i sve to na način da organizujem. I onda je to predstavljalo kao morao si još dodatno da se trudiš, morao si još dodatno da ulažeš napora, da sediš i da sve radiš sam, kao ispočetka. Sad ćemo to da odradimo. Ali sam tu video da opet kada je došla prva desetka, ja sam video mogu ja ovo da odradim. Opet samo sednem i mene zavisi. Posvetim se, krenem, idem jednu po jednu lekciju, jednu po jednu lekciju i vidim da to može. I onda taj trenutak opet kroz celo studiranje, iako je to neka izolovana sredina, imaš predmet, postaviš cilj, hoću da savladam ovo. Imaš knjigu, ako naučiš, neće doći ništa drugo osim iz te knjige. I ako to savladaš, ti ćeš dobiti desetku. I to je to. I onda kada sam se postavio prema tome, onda su rezultati krenuli samo da se nižu i ja sam bio prilično zadovoljan kako se to odvija. Ono što se dešavalo je da prilikom upisa, ja sam rekao: Aha, šta ima od smerova? OK, ima bankarstvo – dobro. Ima statistika. Ima 9 smerova. U tom trenutku je bilo 9 smerova na Ekonomskom fakultetu. Ja sam rekao: Statistika – pa, dobro, nisam ja došao na Ekonomski da bih studirao statistiku. Da sam hteo, išao bih na matematički. Upisaću ja bankarstvo. To sam rekao kad sam upisao. 🙂 Godinu dana kasnije, od svih 9 smerova, ja sam upisao statistiku. 😀 I ja kao: OK. Analizirao sam šta je to što mene interesuje i shvatio sam da to bankarstvo jeste zanimljivo, ali da je ova ipak statistička analiza i informatika – smer se zove statistika, informatika i kvantitativne finansije – da je to nešto što mi se više dopada, iako opet ja nisam imao ceo neki karijerni put, da mi je pokazao kako to izgleda. Mislim da je to jako važno, da ti neko pokaže kako može izgledati tvoj karijerni put.

Ivan Minić: Odnosno, šta sa tim radiš.

Aleksandar Grašić: Tako je! Ono što je, takođe, važno, to je da ni u jednom trenutku, do toga fakulteta i posle toga, nisam ni sa kim seo i da meni kaže šta su moje prednosti, šta su moji nedostaci. Da sednemo i da analiziramo moju ličnost. Da on kaže: Mislim da si ti dobar, da si analitičan. Mislim da bi bilo dobro to da radiš. Pa, da onda podstičemo to. Da vidimo koji su talenti, pa da otkrijemo to i da idemo u tom pravcu.

Ivan Minić: Da vidimo šta je dobar fit za tvoj profil. Ali, to je ono što je problem, to smo pričali neko kad je bio u gostima. Taj deo, mislim kad je Nevena Sofranić bila, taj deo koji se tiče nekog perioda u životu kad kao odeš, to je bilo u Zavodu za zapošljavanje nekad, kao radiš profesionalnu orijentaciju. I onda ako si iole svestraniji, kao što većina dobrih đaka jeste, oni ti kažu: Pa, dobro, ti možeš da radiš bilo šta. Čega god da se dohvatiš, bićeš dobar u tome. -E, baš vam hvala! To nisam znao da mogu bilo šta. Sad ste mi vi suzili izbor na 360 stepeni. Baš vam hvala! E, to je problem što je ovde da bi neko, barem moj utisak, da bi mogao stvarno da razume, mora ozbiljno da se posveti tome. Da osoba koja to radi ili osobe ako više njih koji rade tu evaluacija, mora da ima dovoljno širine i razumevanja, a mislim da je to možda malo previsoko očekivanje za obrazovnu instituciju. Ne mora da znači, možda to ima smisla – kako to firme obično rade, ja to uvek nekako probam da preslikam iz realnog sektora: Aha, ne mogu ja da se bavim svime. Ali, brate, je li imamo top talente? Imamo top talente, imamo high potential 10%. OK, hajde njima da se bavimo. To je tako i ovde. Možda ne možeš da se baviš svime, ali, brate, uzmi najboljih 10% studenata, pa njima daj to nešto više. Jer oni će ove osnovne obaveze završiti. Znači, nema ti problem s njima da li će spremiti ispit i da li će završiti za 4 ili 5 godina ili će studirati 13. Ali, daj im to nešto. Daj mi osećaj svrhe, jer nekako svima nama jako često to fali. Ja znam nešto, talentovan sam za nešto, to me jako zanima. Šta ja radim s tim u životu? Je li od toga može nešto da se – ili, što kažu naših stariji, od čega kupiš kiselu vodu, sine. E, tako i ovo – šta ja radim sa tim? Super, 9 smerova. Hajde neko stvarno da objasni čemu služe tih 9 smerova, šta su perspektive tih 9 smerova, šta su karakteristike na nekom nivou mapiranja osobe, šta su karakteristike za svaki od tih smerova, koji profil ljudi za time treba i želi da se bavi, koji profil interesovanja? Jesi li introvert i ne voliš da radiš sa ljudima? Pa, možda onda neki smer koij ne podrazumeva da posle toga radiš samo s ljudima. Jesam ja za to: Je li ti neprijatno nešto? Dobro, izloži se time. Treba da izađeš iz zone komfora. To ne znači da treba da zlostavljaš sebe svaki dan. Je li ti neprijatno s ljudima? Pa, potapaj se u ljude svaki dan. Pa, nemoj. Nemoj. Dovedi do nivoa da si funkcionalan sa ljudima, jer treba da budeš funkcionalan da bi mogao da živiš. Je li voliš brojke? Brojke! Brojke su divne, brojke ne lažu, brojke ne kažu neistinu, brojke su brojke. I onda si ti uzeo da se baviš brojkama?

Kako se odlučio za statistiku?

Aleksandar Grašić: Tako je! Što se tiče i talenata, isto. Posle kad sam se ja vratio na Ekonomski fakultet da budem predavač, onda sam ja imao situacije gde devojka mi je došla iz matematičke gimnazije. Došla na Ekonomski fakultet.

Ivan Minić: Jadna devojka.

Aleksandar Grašić: Pazi, ja njoj držim statistiku. Ja njoj objašnjavam šta je modus medijana, aritmetička sredina, ona kaže: Mogu da ti izvedem, kao celo izvođenje te formule, koja podrazumeva kako si ti došao do toga, Ja mogu da ti napišem dokaz svega, da ti izvedem. I onda ja treba da pričam toj osobi kako da izračuna aritmetičku sredinu. Moraš ti da ispričaš zato što je u okviru predmeta, ali sa takvim nekim ljudima treba dodatno da radimo. Da ne bude kao: Hej, ti znaš više, i onda kao spustim nju da bi bila kao i ostali, a ostale da dovedem na neki prosečan nivo znanja i to je to. Znači, hoću da se fokusiram na te ljude i onda sa njima dodatno da radim da bi ti ljudi ostvarili još veći potencijal, jer onda bilo koja kompanija, bilo koja institucija, to su ljudi koji čine tu instituciju. I ako oni se osećaju da su iskoristili svoje talente i da prosto rastu sa tom institucijom, ako je to fakultet, ako oni rastu, jer ona došla sa već nekim znanjem, ako se razvija u smeru statistike, ona se oseća lepo. A, ona dođe na moj čas da bi ispoštovala mene i da bi čula ostatak gradiva, a ona zajedno sa mnom može da predaje. Tako da sam ja uključivao nju i sve ostale u proces rada zadataka. Ali, prosto u tom smislu mislim da treba da fokusirani na te ljude da ih još više podstaknemo. Što se tiče moje priče, da, ja sam upisao smer statistika, informatika i kvantitativne finansije, iako, kažem ti, kroz neki obrazovni proces ljudi su stalno pretpostavljali nešto iz matematike da ti već treba da znaš nešto od ranije, nešto od ranije. Onda sam ja seo i krenuo to da stavljam korak po korak u neke fioke kojima je to mesto i da slažem jedno po jedno i da onda sednem i da naučim integrale i da vidim da ti integrali mogu da budu najnormalnija stvar, da mogu da radim izvode najnormalnije, jer je to najnormalnija stvar. Ja sam do kraja studija uživao u tom procesu učenja i rada statistike.

Ivan Minić: Ja sam znao da si ti čudan, ali baš ovoliko nisam očekivao. Ali, dobro, nema veze.

Aleksandar Grašić: Može to da bude, veruj mi. Može da bude još zanimljiivije. 🙂

Ivan Minić: Neka, neka, ne moram ja sve da znam. 

Aleksandar Grašić: Tako da, u tom smislu, hoću da ti kažem, da se ja nisam osnažio i rekao: Hej, hoću da idem u tom pravcu, jer mislim da me interesuje, iako su mi govorili da možda treba još više da radim na tome. Mislim da je to zapravo doprinelo da ja sada se bavim statistikom i podacima i svim ostalim i da ja uživam u tome. Znači, da ja nisam imao hrabrosti da to uradim, možda bih otišao u nekom pravcu, a da možda ne budem srećan sada time što radim, nego bih radio nešto drugo. I mislio bih da nemam talenta za te stvari, a zapravo samo mi to neko nije pokazao i nije me motivisao da idem u tom pravcu. I mislim da je to jako važno. Dakle, krećem sa tom statistikom. I ono što je na fakultetu isto bilo važno, na prvoj godni mi se desio jedan fail, a to je da sam ja počeo sa sjajnim rezultatima. I sreća pa se to desilo u prvoj godini da – ima sedam ispita na prvoj godini – poslednji ispit koji je trebalo da polažem, ja sam položio sve ispite do juna-jula, i ostavio sam taj jedan ispit za septembar. Ja kao: OK, idem kući, pa učiću kući. Nemojte to da radite! 🙂 Kući ne može da se uči. Ja krenem kući da učim i, naravno, svi te zovu. Hajmo na fudbal, hajmo ovamo, hajmo onamo. I onda meni prolazi leto, a ja samo kao učim, ali to nije stvarno učenje. To je prelistavanje i pokušaj učenja. Ne, ne, ne ide to meni. Onda ja izađem u septembru i onda taj ponos u tebi ne dozvoljava da ti izađeš ako nisi spreman. I ja ne izađem. Znači, ja prisustvujem ispitu, ali neću da izađem, kao nisam dovoljno spreman. Ja izostavim taj rok. Dođe sledeći rok, ja opet nisam dovoljno spreman, neću da izlazim pred ostale. I ja opet ne izađem. Dođem ja u oktobar II.

Ivan Minić: Čuveni.

Aleksandar Grašić: Čuveni oktobar II. Dolazim ja na taj rok, kada je bilo već, a oktobar II se održava kada već počne školska godina. Znači, počela je uveliko, tipa 20. oktobar, a školska godina počinje kraj septembra, početak oktobra. I počela je meni druga godina, a ja ovaj ispit iz prve godine još nisam položio. I ja dolazim i sad svi ono: E, Grašiću, šta ćeš ti ovde? Ti si sjajan student, šta ćeš ti ovde? Onda ti bude teško, jer znaš da si ostvario sjajne rezultate, a došao si u tu fazu nisi položio u septembru, u oktobru, jer nisi izlazio.

Ivan Minić: Ti nisi položio, nisi izašao. Došao si, ali ti si došao iz trećeg pokušaja da prvi put pokušaš. Ti si fascinantni.

Aleksandar Grašić: Ali, kao ponos, moraš da znaš, hoću da dobijem najvišu ocenu. I pun amfiteatar i kaže predavač, profesor – nešto se spisak izmenio, ja sam trebao da budem kod profesorke, i on kaže: Sad ćemo ove ljude koje su trebalo da budu kod profesorke da prebacimo kod mene i oni će biti prvi. I spisak se presekao bukvalno kod mene i ja sam prvi. I on kaže: Grašić, kolege, izvolite. Ja dolazim, sedam, izvlačim tri pitanja i krenem da pišem koncept. OK, napišem koncept, kaže: Je li može? -Može, krenem ja prvo pitanje. Pričam, pričam, on kaže: Drugo, ja ispričam. On kaže: OK, samo formulu ovde da mi napišete pošto nam je to jako važno, ključno je. Ja rekoh: Da, da. Ne mogu da setim formule. Sad ću ja to da napišem, ja pokušavam. Rekoh: Znate šta, mogu da vam nacrtam to, da vam objasnim. Evo slušajte, ja mu ispričam. On kaže: OK, samo formulu. Napišite samo formulu. Rekoh: Ne mogu da se setim. Mogu da pređem na treće pitanje. -Ne, ne. Ovo je jako važno. Ako to ne znate, to je ključni deo. -Ne mogu da se setim. I meni vraća indeks. Znači, u sali muk. Prvi si koji odgovara, puna sala, jer svi čekaju da odgovaraju i tebi vraća indeks, a ti si neko ko je super student i sve to. I meni kao knedla ovde, i ja uzimam indeks, i samo izlazim i kreću suze. Ja plačem, plačem, plačem, kao ne mogu da verujem u koju situaciju sam sebe doveo. Ali, to mi je jako drago što se desilo tada, jer tog dana sam se isplakao, rekao: OK, ovako se desilo. Od sutra ja se posvećujem drugoj godini. Znači, završavam drugu godinu skroz i onda tek kada to završim ja ću položiti ovaj predmet sledećeg septembra i to je to. I, na primer, ta situacija je meni mnogo pomogla da i kasnije kada se desi neka teška situacija, ja presečem, kažem: OK, takva je kakva je situacija. Od sutra se posvećujem maksimalno realizaciji ostalih stvari i radim na tome da to rešim. Znači, pogrešio sam, OK i idemo dalje. I onda sam ja očistio celu drugu godinu do juna-jula. I onda u septembru je ponovo trebalo da pripremam. Ja sam došao, bio sam u studenjaku, tamo sam odrastao što se tiče tih studentskih dana, i došao. Znači, nema kući učenja. Došao u studenjak, došao u čitaonicu, seo, maksimalno se posvetio. I opet ljudi: E, sad si stvarija generacija. Nikad neće da ti da visoku ocenu, i sve ostalo. Spremio sam se, otišao, odgovarao, dobio maksimalnu ocenu i video da sve može da se odradi. I opet kažem, ta situacija je mnogo važna zato što ljudi tako koji počnu da ređaju visoke ocene, onda se plaše neuspeha i plaše se pokušaja kasnijeg. I meni kasnije, i sada da se osnažim, da se oprobam u preduzetništvu, trebalo je meni hrabrosti zato što sam navikao da sve ide super, da sve bude uspešno i da sve ja radim, da sve zavisi od mene, od mog truda i to je to. Ako naučim ovo gradivo, to je to, ja dobijam deset i nema drugog izbora. A, ovo me je preseklo i videlo da možeš i da failuješ. Kažem opet, zahvalan sam što se to desilo na prvoj godini, jer to mi je bila lekcija i kasnije sam ja ređao sve vreme visoke ocene, završio fakultet sa visokom ocenom i sve je bilo super, ali ja sam tada to gledao kao meni se svet srušio. Znači, ja sam… Prosto, lađe su mi potonule, kao šta sam ja doživeo. Ali, danas kad pogledam na tu situaciju, ja sam zahvalan što se to desilo, jer na osnovu toga ja sam prosto sebe kroz tu situaciju sebe osnažio da okrenem drugi list i nastavimo dalje. I to se posle dešavalo isto kad sam radio na fakultetu. Pa, taj prestanak rada na fakultetu je za mene isto bio nešto što sam ja morao da se okrenem, da se switchujem, i onda da idem u nekom pravcu koji zapravo i dalje želim da guram taj put, ali jako važne te neke situacije koje su se dogodile. Tako da, to je neka situacija iz prve godine koja je meni bila jako važna. Posle toga su se dešavale neke situacije: da učiš celu noć pred ispit, da se pripremaš, da dobiješ nekada veću, nekada nižu ocenu. Ali, ljudi koji su bili i koji su učestvovali u tom procesu edukacije su pomogli da ja budem posvećen tome i mislim da je to neki benefit kojim nosim sa fakulteta – da ono što radim, da se posvetim tome i da vidim da ja zapravo mogu da odradim sve što se postavi pred mene kao cilj, da ja mogu da realizujem, samo ako uložim dovoljno truda. E, posle toga drugi je kontekst kao gradiva koje smo radili, načine na koje smo radili. Mislim da je tu bilo prostora za unapređenje. Jer to je bio ekosistem koji je zatvoren. Ali, ja sam radio i spremao sam, ali nisam znao za šta. To je jako važno. Ja nisam video opet taj karijerni put i nisam znao kako će svi moji koraci izgledati. Ja sam učio tu statistiku i sve to da primenim. Mogao sam ja to da primenim. Ali, ja ni u jednom trenutku nisam imao kontakt, pa da ja ostvarim kontakt sa privredom, pa ja primenim. Sve kao pa, to će biti jednog dana. Ja sam student Ekonomskog fakulteta, to ima tradiciju, to ima ugled. Ja moram da dobijam posao. I ono što je, takođe, važno, da nikad nisam bio osnažen da ja se pripremam za neke preduzetničke poduhvate. Nego, sve vreme se ja pripremam da radim u nekoj kompaniji. Kada se budete zaposlili, neću ja da se zapošljavam. Možda ja hoću da realizujem neke svoje ideje. Možda sam mogao sa tom nekom statistikom, sa tim nekim istraživanjem tržišta da već nešto probam u toku fakulteta, ali nisam bio osnažen za to.

Ivan Minić: Nije sistem predviđen uopšte za takve stvari. Ti nemaš taj momenat gde ti neko kaže ti moraš ili ti treba ovo da naučiš zbog toga što će ti u nekoj konkretnoj situaciji u životu trebati. Tebi samo kažu: Ti moraš ovo da naučiš. Prirodni odgovor organizma na to je: Ne! Ja neću da naučim nešto što me ne zanima, nešto čemu ne vidim svrhu. Ne znači da je nema, ja je ne vidim. Pokaži mi, daj mi neki razlog i sve može. Jedna stvar je da ti budeš odgovorna jedinka i da si u fazonu: OK, ja sam ovo upisao, ja ću ovo da završim. Ali, mnogo je lakše završiti ako znaš zašto to radiš. U kom trenutku – mislim, prošlo je sat i nešto razgovora, mi nismo Excel pomenuli. To je mnogo strašno. U kom trenutku ti dolaziš u bliski susret sa zelenim softverom kompanije iz Redmonda?

Kada i kako se latio Excela?

Aleksandar Grašić: Da, dolazim tada još kada je to bio prvi računar koji smo dobili brat i ja. Tako da, anegdota koja je vezana za tu situaciju koju pamtim kao Excel, kao alat koji sam koristio u tom trenutku jeste da sam kao klinac imao sam neki stari telefon, nije bila Nokia 3310, ali je bilo nešto po tom principu, i ja sam želeo da sve svoje ljude iz imenika prebacim u Excel. Jer sam želeo da imam bazu ljudi iz kontakta i da ja to prebacim u Excel. I ja sam onda krenuo da prepisujem. E sad, svaki put kad obrišem, on mene vrati na vrh. I zato sam i ja brisao iz telefon. Znači, unesem ime i prezime osobe, unesem telefon i obrišem iz imenika telefona. I opet tako odradim. I kad sam stigao na nekih 60%, nestane struje. 🙂 Znači, taj trenutak kada se gasi ovako monitor i shvatam da nemam ni u telefon, a da nemam ni na računaru. Ja kao: Je li realno da se ovo desilo? Tad nemaš ni autosave opciju, nemaš ni recovery, nemaš ništa. I to su bile neke situacije gde sam ja nešto pokušavao kao da uradim, ali, eto, to je bila situacija koja je meni bila uf, čoveče, i ovo može da se desi. I onda pokušavao sam to na računaru, to su bili neki primeri kako sam ja počinjao sa tim. Počeo sam opet da čačkam nešto, da unosim neke ljude. Ali su postajali i taj Narodni univerzitet, na primer, u Kruševcu, gde je držao neke kurseve. I onda sam ja odlazio tamo. I ti ljudi su meni objašnjavali kako se koristi Word, kako se koristi Excel, kako se koriste svi ti alati. Ali, on meni kaže, na primer: Hajde da u Wordu napišemo rečenicu Danas je lep dan. I sad možemo da markiramo tu rečenicu i da kliknemo na ovo B ili na CTRL+B i da boldiramo to. Onda sad ćemo da stavimo sledeću rečenicu i stavićemo Danas učimo Excel. I to možemo da stavimo ovde na I i stavimo CTRL+I i stavimo italic. Eto, vidite, to je to. Znači, meni niko nije pokazivao primenu toga.

Ivan Minić: Na konkretnom nekom primeru koji ima smisla.

Aleksandar Grašić: Da. Ja sam sve vreme kao razumem ja koja je funkcionalnost, ali daj mi kontekst toga, daj mi kontekst zašto ja treba da koristim taj alat, zašto meni taj alat može da bude zanimljiv. I nakon tog se to razvijalo kroz osnovnu školu. Onda si opet imao neke predavače, ali opet su ti objašnjavali neku funkcionalnost, a ja sam sve vreme tražio kao neki konkretan primer. Tako da sam do tih konkretnih primera ja nekako svojim pokušajima, aha, vidim nešto može da se odradi, i onda moji kući isto u prodavnici hej, trebaju da se štampaju neke cene i nešto što je na akciji, i onda ja kažem: Sad ću ja da ti odradim u Wordu ili Powerpointu da ti napravim. Pa, onda napravim, pa vidim da to ima smisla. Vidim da taj alat ima smisla, da može za nešto da se koristi, pa onda hajde da napravimo neku kalkulaciju i ja odradim to u Excelu. Nešto najjednostavnije, ali to su bili neki pokušaji. Posle toga, kažem ti, ja sam išao na republičko takmičenje iz informatike u osnovnoj školi, pa onda hajmo u srednju školu. U srednjoj školi su to bili neki testovi Excela, Worda, Access, test informatike. Sve je to bilo na tim takmičenjima. Ali su i to bili primeri veštački napravljeni da testiraju mene da li ja znam funkcionalnosti, a ne da li ja znam da rešim…

Ivan Minić: Kao oni loši zadaci iz matematike.

Aleksandar Grašić: Da, kao hajde da nađemo deljive brojeve sa ne znam ni ja kojom cifrom. Tako da, sve vreme su bile takve situacije. Onda na fakultetu, pošto je bila već ekonomija, pa je bilo malo usmerenije, onda sam ja imao takve biznis primere, ali oni nisu objašnjavani kroz Excel. I to mi je predstavljalo problem. I onda sam ja sam uzimao, pa kao radim statistiku. Ja uzmem tu statistiku, pa onda odradim to u Excelu. Banalne situacije, na ispitu onda meni kažu: Moraš da koristiš digitron i zbog toga se pripremajte i savetujemo da koristite digitron da biste vežbali brzinu, jer imate samo sat i po vremena na raspolaganju da položite ispit i zbog toga vežbajte da to radite na digitronu. I onda ja to ne mogu da radim u Excelu, što je banalna situacija, ali, eto, tako je. Tako da tada u sve većoj meri ja sam okružen Excelom, ali tim konkretnim primerima to biva u toku fakulteta. I nakon toga onda krećem da radim aktivno u okviru različitih kompanija. Tako da nakon fakulteta ja počinjem da radim u Telenor banci. To je bila prva mobilna banka u Srbiji i onda sam ja bio sav srećan, kao: E, strava! Počinjem sad da radim, to će biti jedno sjajno iskustvo! I naročito što je bilo, što je zapravo Telenor banka kao startup u okviru jednog velikog sistema. I onda je to bila 2015. godina kada je ceo sistem počinjao sa radom i onda sam ja bio neko koje tu hajde da vidimo da vidimo kako možemo nešto da primenimo, kako možemo nešto da odradimo opet na konkretnim situacijama. Bili smo podeljeni u timove. Ja sam bio sa još jednom devojkom, sa Nevenom sa Matematičkog fakulteta. Ona je bila sa statistike sa Matematičkog, ja sam bio sa statistike sa Ekonomskog, i onda smo na taj način dopunjavali jedno drugo. I radili smo, cilj je tada bio da pripremimo anketu. Ciljna grupa su nam bili studenti. Da vidimo kako će studenti percipirati Telenor banku i da za njih pripremimo anketu, da analiziramo koje su to funkcionalnosti koje bi oni voleli da ubacimo u okviru Telenor banke, koje su to funkcionalnosti koje su postojeće, a dopadaju im se i da mi istražimo to tržište, da dobijemo rezultate, da napravimo analize tih rezultata i da prezentuje to menadžmentu i da vidimo šta smo zaključili iz toga. I bili smo podeljeni u grupe i onda kreneš da radiš na stvarnim podacima i da primenjuješ stvarno onu statistiku koju si zapravo učio kroz fakultet, koju onda vidiš da je bilo bolje da su ti pokazivali na praktičnijim primerima, jer bi onda sve to stavio u bolji kontekst.

Ivan Minić: Ono što uvek pitam goste, ti si se toga dotakao prethodno sad kroz ovaj primer, ali bih čisto voleo da napravimo neku vremensku liniju toga, to je naše poslovi.infostud.com pitanje: Šta ti je bio prvi posao? Prvi posao ti je bio do pulta kod roditelji u radnji, a šta ti je bio prvi posao posle toga? Prvi posao za koji si aplicirao, gde si hteo da radiš?

Šta je bio prvi posao?

Aleksandar Grašić: Da, pa suštinski, s obzirom da sam ja bio orijentisan na školu i sve vreme da to bude obrazovanje na prvom mestu, onda prvi novac koji sam ja dobio za nešto su bili ti nastupi od glume. Ja sam prosto neko ko je to voleo u toj meri da ja to mogu da radim besplatno i uvek sam radio to na volonterskoj bazi, ali bilo je nekih situacija kada sam ja bio plaćen. Ja sam osetio vidiš, možeš ti da budeš plaćen za ovo što ti se dopada da radiš. Tako da su to bili neki prvi honorari koji su usledili u srednjoj školi, a nakon toga sledeće situacija, kada sam ja bio plaćen, to je bilo plaćeno za moje učenje i moj trud, a to su bile stipendije. Kao student sa visokim prosekom, ja sam bio stipendista Dositej Obradović fondacije i onda sam dobijao stipendiju tada, dobijao sam stipendiju od države i dobijao sam stipendiju od grada i stipendiju od zadužbine Luke Ćelovića i Milivoja Jovanovića. Tako da bilo mi je zadovoljstvo da tada mogu da konkurišem. To je bilo različitih godina, nije bilo sve u jednoj godini, ali tad sam video opet da taj moj trud nekako biva nagrađen. Ono kada sam konkurisao jeste bila Telenor banka, tada je bilo prvi put, i tada sam konkurisao u Telenor banci. I taj proces konkurisanja za posao je bio jako interesantan. Skoro sam našao video. Kao trebalo je da napraviš video u kom ćeš ti predstaviti kako ti vidiš digitalizaciju u budućnosti. Znači, ja sam snimao taj video ispred kao neke biznis zgrade, u nekoj košulji, spremio sam se. Pa sam onda pričao: Prema Republičkim zavodima za statistiku, mi imamo toliko domaćinstva sa računarima u ovom trenutku. Ako bi ti ljudi koristili za ecommerce, za kupovinu, to bi razvilo to tržište. Znači, svašta nešto sam pomenuo i kao ja sam oduševljen. Sad kad sam pogledao to, još montaža, ja sam to montirao posle, ja se zahvaljujem ljudima koji su mi primili na osnovu tog videa na praksu, jer stvarno nekako deluje iskreno. Deluje iskreno, deluje sa dosta emocija, ali eto odrađeno je. Tako da, da, Telenor banka je bila moj prvi posao za koji sam ja bio plaćen i gde sam se osećao kao član neke kompanije i neke organizacije. Video sam do tada kako ide taj proces preduzetništva, s obzirom da je porodično to bilo u okviru našeg dela, ali nisam znao kako izgleda taj posao od 9 do 17 i želeo sam da saznam. I onda sam krenuo da radim u Telenor banci. Nakon što smo mi završili ovaj projekat, onda se otvorila prilika da ja radim u Telenoru. I tada su mi oni rekli: Odradili ste ovaj projekat. Svaka čast! Pobedili ste na tom konkursu. Hajde sada da – mi želimo da vama damo priliku da vi nastavite da se dalje usavršavate. I onda su oni rekli: Mogao bi da kreneš da radiš u Telenoru. Kako ti se to čini? Meni se to činilo kao da ja poznajem ekonomiju, poznajem biznis, ali telekomunikacije su me bili, pojmovi iz telekomunikacija, kao kako ću se ja snaći. Ali, OK, idemo u izazov, idemo u challenge. I dolazim i oni kažu: E, super! Evo, vidiš, imamo ove Excel tabele. One predstavljaju kretanje poruka, minuta, interneta. Trebalo bi to da se sredi, vidi da to bude što preglednije. I imaš ove ugovore sa klijentima, trebalo bi i njih proanalizirati. Ja otvaram, ono fiber optic, microwave, ja kao šta je ovo. Čitaš, ti razumeš – prihodi, rashodi, ali kako to dolazi. Inbound saobraćaj, outbound, šta je to. Onda sam shvatio da ja, OK, poznajem to, ali moram da se posvetim da naučim neke nove termine i da naučim neku novu oblast. Uzmem notes, odem kod jedne osobe i kažem: Ako bi mogla samo da mi objasniš kontekst ovoga. Šta znači inbound, outbound saobraćaj? Je li možeš samo to? On objašnjava mi, ja vodim beleške. Ono što je jako važno, nemoj postavljati jedno isto pitanje više puta. To mi je nekako bila vodilja i vodim beleške o svemu. I onda sam krenuo i sloj po sloj otvaram sve šta ja to treba da znam da bih radio posao na najvišem mogućem nivou. I mnogo sam naučio, mnogo sam naučio o telekomunikacijama tada. Zahvalan sam svim ljudima kojima sam bio okružen. Sa druge strane, ja sam video kako izgleda ta skandinavska kultura i počeo sam da radim u takvom okruženju i mislio sam da to tako funkcioniše svuda. 🙂 

Ivan Minić: Eh. 🙂

Aleksandar Grašić: Ja sam bio na istom spratu gde i CEO, Uve Fredhajm, u tom trenutku. Putujem u istom liftu sa osobom. On kaže: Dobar dan, kako ste? -Dobro. Ja sam tu neki klinac koji je tu mesec dana. Javlja mi se čovek. Kakav sto ima on, takav sto imam ja. Kakvu stolicu ima on, takvu stolicu imam ja. On sedi pet stolova od mene. Ja ne mogu da verujem. To je danas sasvim normalno. Nema ono ti si neki direktor, ti si ovo, ti si ono. Kao: Imamo cilj, imamo ono što treba da rešimo. Hajde da se posvetimo tome. I to mi se isto dopalo. Ako hoćeš, idi sedi tamo. Sedi u ovaj ćošak, samo mi završi posao. Znači, nije cilj da ti presediš tu ceo dan ako ti ne rešavaš. Hajde da se orijentišemo na rezultate. Te stvari su meni na početku karijere mnogo značile, da ja budem orijentisan ka rezultatima, ka podacima. Hajde da vidimo mi kako se mi krećemo, šta mi treba da preduzmemo da bismo mi rasli dalje i hajde da rešavamo problem. I to je meni bilo jako dragoceno i video sam da prosto ljudi su na taj način orijentisani. Ja sam bio oduševljen. Tako da, taj početak – imao sam sreće da krenem u takvom okruženju, ali nakon toga želeo sam da imam još izazova. Svideo mi se taj način rada na fakultetu i sve to što nosi rad na fakultetu, s obzirom da sam u nekoliko navrata imao priliku da prezentujem, dok sam bio student, prezentujem neku temu, istražim nju i onda pokazujem ostalim studentima šta je to što sam ja naučio, šta je to što ja želim da prezentujem. Video sam da mi je to jako zanimljivo. I onda sam želeo da se ja ipak oprobam u tome i ukazala se prilika da ja iz Telenora se vratim na Ekonomski fakultet i da se oprobam u ulozi predavača. Tako da sam nakon toga počeo da radim kao predavač na osnove ekonomije. I paralelno fakultet je rekao: E, vidi, mi bismo želeli da sada organizujemo Office za sve studente na fakultetu. Na Ekonomskom fakultetu ne postoji Excel ili Office koji te prati kroz godine studiranja ili rad sa podacima, koji te prati kroz ceo proces studiranja. Fakultet je prosto jedan smer koji sam ja završio – statistika, informatika i kvantitativne finansije, koji ima taj rad sa podacima i svim ostalim. Ali, fakultet je rekao: Mislimo da bi trebali i ostali ljudi da imaju, a to ćemo organizovati tako što ćemo imati kurs na kraju fakulteta, za one koji završe fakultet, da oni imaju tu edukaciju. Ja sav srećan. Rekoh: Ja se prvi prijavljujem da kreiram tu edukaciju. I onda sam zajedno sa svim ostalim ljudima na fakultetu kreirali smo kurs koji završavaju ljudi koji završave osnovne studije, a primarno je za Excel i onda uključujemo tu i Word i Access. Ali, opet ti kažem, privremeno je za Excel taj kurs. I dalje živi na Ekonomskom fakultetu. Ja smatram da bi to trebalo da se krene da svi smerovi imaju sve vreme, da ne rade to samo kada završe četvrtu godinu, jer se ovo radi za vikend. Znači, vikendom, pa nekoliko vikenda se organizuju ti ljudi. Na dobrovoljnoj je bazi. Ako hoće ljudi da pristupe, pristupe; ako ne, ne. Ali, smatram da može da se unapredi tako što će ti ljudi kroz ceo proces imati predmet na kome će raditi, a kroz ostale predmete će domaće zadatke i sve ostalo raditi kroz te alate koji se koriste i kojim se predaju kroz određeni predmet. Tako da smo kreirali taj kurs. Ja sam krenuo da radim na osnove ekonomije. Ono što je meni bilo jako dragoceno jeste da sam mogao da se stavim u situaciju kada sam ja bio student i onda sam želeo tim ljudima koji dolaze da pomognem na onaj način i da im pružim ono što smatram da je meni trebalo u tom trenutku. Znači, shvatio sam da je meni trebala podrška tada. I ja kad sam došao na prve vežbe, ja sam rekao: Dobar dan, ja ću biti vaš predavač iz osnove ekonomije. Ja sam ovde da vam pomognem da naučite ovaj predmet. Znači, mi nismo na suprotnim stranama. Ja nisam neko ko vas ispituje. Ja nisam neko ko vas proziva. Ja sam neko ko vam pomaže da vi položite ovaj predmet i da naučite sve na ovom predmetu. I tada je to bila totalno drugačiji pogled na odnos sa studentima i rad sa studentima, jer onda su svi gledali to hej, svi zajedno radimo na tome i svi težimo ka istom cilju, a to je da položimo ovaj predmet. Ja sam rekao: Ova knjiga ima 1.000 strana. Treba da je podelimo u tri dela. Prvi kolokvijum će biti tada, drugi kolokvijum će biti tada, treći kolokvijum tada. Ispit je tada i tada. Hajde da se organizujemo da se podelimo ovo u sitnije celine, da radimo posvećeno i ostvarićemo ovaj rezultat. Mislim da je to, pošto sada ti ljudi završavaju Ekonomski fakultet i u kontaktu sam sa svim tim ljudima, često se jave i kažu da su im ti početni koraci bili jako važni da steknu samopouzdanje, da steknu tu neku radnu naviku i rutinu koja im je dalje pomogla da stvarno vole to što rade i da prosto imaju neki odnos prema ekonomiji i prema učenju. Pored osnova ekonomije, ja sam držao, onda je došao letnji semestar, pa sam držao osnove statističke analize. Tako da sam statistiku predavao svim tim ljudima, pa smo onda samo nastavili saradnju i opet kroz isti princip. Nisam ja tu neko ko predaje, ja sam tu neko ko usmerava te ljude. Tako da kad dođem na čas, ja kažem: Hajde da vidimo, ljudi, šta je danas to što treba da se radi, da vidimo ko će da radi. I, naravno, niko se ne javlja u početku. Onda ja kažem: OK, nije cilj da ja vama ovde ponavljam to što ste čuli na predavanjima. Cilj je da vežbamo. Nije nikakav problem ako pogrešite. Znači, cilj je da dođemo do nekog rezultata. I onda vidiš neke bojažljive ručice koje se javljaju i onda dođu i onda hajde da vidimo kako bi ovo moglo da se reši. Pa, evo moglo bi na taj način. -Zašto? Zašto ti smatraš da se reši na taj način? I onda ti ljudi razvijaju neki kritički stav prema tome da li je to najbolji metod rešenja nekog zadatka, da li je to statistički pokazatelj najbolje, da li je posmatranje prosečne plate najbolji pokazatelj ili je bolje da gledamo u medijanu kao pokazatelj, koje benefite mi imamo od toga. I onda ti ljudi su zapravo zavoleli to što su radili i ja sam stvarno uživao u celom tom procesu, tako da suštinski to je izgledalo jako lepo. I još jedan detalj je tu bio, a to je da sam tad u tom trenutku učestvovao u komisiji za sastavljenje i pregledanje zadataka na istom onom republičkom takmičenju, gde ja sam bio kao srednjoškolac. Tako da sam sastavljao zadatke iz Excela, iz Accessa, iz Worda i test iz informatike za neke srednješkolce. Pa sam ja onda odlazio i onda organizovali smo svi takmičenje sa Ekonomskog fakulteta, jer je Ekonomski fakultet bio organizator, tako da smo svi zajedno učestvovali u tom procesu da to zajednički organizujemo. I bilo je jako zanimljivo. Interesantno je da smo pripremili ključ, a osoba koja je uradila i osvojila prvo mesto nije uradila ni po jednom od naših ključeva koje smo pripremili da pregledamo zadatke. I to je bilo strava, jer osoba je rešila na totalno drugačiji način, a došla je do tačnog rezultata i prosto ja sam bio oduševljen, a to je prosto malo mesto pored Niša, i neka žena koja predaje informatiku, i koja apsolutno posvećena tome i razvija neku želju kod dece da uče informatiku. Meni je to bilo fascinantno, ja sam bio oduševljen, tako da sam bio jako srećan što sam učestvovao u celom tom – samo zato što sam doživeo to.

Ivan Minić: Zašto nisi na fakultetu više?

Zašto je prestao da predaje na fakultetu?

Aleksandar Grašić: Pa, da. Ja sam to nastavio da radim. I to je bilo super. Ono što je trebalo dalje da se dešava jeste da sam ja bio željan unapređenja. U smislu da sam ja želeo da upišem doktorske studije i da idem dalje korak po korak. Čim sam završio osnovne studije, ja sam upisao master, ali sam počeo da radim u Telenor banci, pa u Telenoru i već prolazio neki period. Pa sam radio na fakultetu. I onda sam ja želeo prosto da se razvijam dalje. Tako da je to bila jedna strana priče. Druga strana priče je da sam ja želeo da organizujem nešto što predstavlja data science na Ekonomskom fakultetu, odnosno želeo sam da to ide u pravcu da ti ljudi koji završavaju Ekonomski fakultet ne budu čisto ekonomski, nego da budu ljudi će znati da rade sa podacima i da izvlače i da donose strateške odluke na osnovu podataka. Da bismo to radili, nije dovoljno da formiramo smer koji će učiti ljude da programiraju i da se takmiče sa ljudima sa Matematičko, sa ETF-a i sa ostalih fakulteta, već je cilj da spojimo ljude koji znaju statistiku, koji znaju informatiku i koji znaju biznis. Ako spojimo te ljude, a to možemo da postignemo na Ekonomskom fakultetu, onda mi zapravo možemo da kreiramo upravo one ljude koji su potrebni tržištu, a to su ljudi znaju da rade sa podacima, da izvuku rezultate iz njih, da razumeju šta su dobili i da osnovu toga prave strategiju za projekat, za tim ili za celu firmu. Dakle, na taj način da ti ljudi razmišljaju. To je zahtevalo dosta posla. Ja sam bio apsolutno željan da se posvetim tome. Međutim, krajnji rezultat je bio da za te ideje i za mene nema mesta, što je rezultiralo tome da sam ja u jednom trenutku samo dobio informaciju da ja prestajem sa radom, da se moja aktivnost na fakultetu završava i da to je to. Pošto sam paralelno počeo da radim, paralelno sa fakultetom ja sam počeo da radim u Republičkom zavodu za statistiku. Zato što sam ja želeo da radim pored toga i u Zavodu za statistiku da bi praktične neke stvari koje se primenjuju u Republičkom zavodu za statistiku prenosio studentima, a sa druge strane studente uključivao u ono što se dešava. I smatrao sam da – meni nije bilo teško da ja odem u RZS u pola osam ujutru, da radim do pola četiri, da od pola četiri do četiri trčim na fakultet, da od četiri do osam držim vežbe i da tako radim svaki dan – četiri dana u nedelji, a vikendom držim kurs Excela svim tim ljudima za četvrtu godinu. Jer ja sam smatrao da moram da konektujem te dve stvari i da ljude povezujem sa privredom. To što sam ja predavača na Ekonomskom fakultetu ne znači da ja treba da budem isključen iz privrede. Znači, ja moram da budem uključen u ta dešavanja i meni nije bilo teško da ja to radim. Ali, eto, kada smo mi sve to sumirali, na kraju se ispostavilo da sam ja možda preambiciozan i da ja možda prebrzo želim da se te stvari dogode. I, eto, rečeno je da za mene nema mesta i bukvalno preko noći mi je rečeno da više ne radim na fakultetu. Iz tog razloga sam ja rekao: Dobro, ako nećete da mi date priliku ovde, ja ću napraviti svoj fakultet. Tako da sam u tom trenutku – to je isto bio jako težak trenutak za mene da se switchujem, ali sam rekao: Dobro, ako već takva situacija, ja ću napraviti fakultet i sve ove ideje koje imam ja ću to realizovati u svojoj režiji. I onda sam krenuo da guram priču dalje i da radim. Tako da sam nastavio dalje da radim u Republičkom zavodu za statistiku. Svašta nešto sam naučio tu što se tiče podataka, što se tiče statističkog sistema, što se tiče ostalih institucija u okviru države. Jer smo hteli da povežemo te institucije i bilo je jako zanimljivo. Ali se tada desilo i da na Linkedlnu mi stiže poziv. Pratimo ono što ti radiš. Voleli bismo da se pridružiš našem timu u eFrontu, odnosno u BlackRocku, jer radimo na jednom novom projektu, jednom procesu automatizacije i mislimo da bi ti mogao da daš svoj doprinos tome. Ja kad sam izašao sa fakulteta, to je 8. mart, ja sam rekao: OK, stvari moraju da idu svojim tokom. 31. marta sam već okrenuo priču, otvorio Excel Grašić profil na društvenim mrežama i rekao: Ovo guramo sa strane, jer to je nešto u čemu ja uživam. Želim da podelim sa ljudima to što znam. Mislim da će nekom biti korisno. OK, radiću i kompanijama, pa ćemo videti kako će to ići. Tako da sam nakon Republičkog zavoda za statistiku prešao u kompaniju i nastavio da radim od devet do pet standardno, a razvijao sam profile na društvenim mrežama gde ću deliti tips & tricks o Excelu konkretno, jer sam smatrao ako se specijalizujem za to, tim ljudima će to biti korisno i znaće da mogu nekome da prate. I tako je ta priča onda počela, tj. završila se sa fakultetom, a nastavila se sa mojim udelom i učešćem u privredi. I onda sam ja radio na projektima u eFrontu. Težili smo prosto da automatizujemo ceo proces, te procese koji se dešavaju u kompaniji. Opet ima Excela, ima ostalih alata. Kad tu došao BlackRock, to je još jedna šira priča, još jedan veliki sistem. I tada sam još jednom uvideo kako – jer to je onda američka kultura koju sam onda mogao da uvidim. I onda sam video kako sve to funkcioniše, kako idu edukacije i kako teče proces obrazovanja 16.000 zaposlenih, koji se nalaze u svakom delu sveta. Kako da obrazujemo te ljude, kako da pokažemo nešto novo, neku novu funkcionalnost. I onda sam video da ljudi kreiraju neke tutorijale, da kreiraju neke videe, da oni mogu biti jako interesantni. I ako su jako interesantni, onda ti možeš da postičeš te ljude, da razmenjuješ znanje, i da ti ljudi napreduju, i da im daje prilike, i kako ti ljudi rade sa podacima, i koje je perspektiva svih tih ljudi. Onda sam ja video – OK, mislim da naši ljudi ovde dostižu određeni nivo, na primer, ako završavaju ekonomiju i ta zanimanja, vidim da dostižu određeni nivo. Ali, da bi bili natprosečni u analitici, potrebno im je još. Potrebno im je još nadogradnje. I onda ako ti kompanija daje priliku, i ako te podstiče da prolaziš određene edukacije, kurseve i sve ostalo, to je super. Ali, ako ti ne daje priliku, ti si prilično ograničen tom kompanijom i tome što ona pruža i tim znanjem koje ti je pruženo. Jer ako na fakultetu nisi stekao praktična znanja, počeo si da radiš u nekoj firmi, iako je to, na primer, logistika, ti si se specijalizovao za logistiku. Ali, ti nisi stekao analitičke veštine koje ti možeš da primenjuješ u bilo kojoj oblasti. Znači, ti si osoba koja može da radi sa podacima i može da radi u bilo kojoj oblasti i u bilo kojoj sferi i može vrlo lako da prelazi iz jedne u drugu. E pa, to u ovom trenutku mislim da mogu da razvijam u većoj meri i onda sam se opredeli da radimo na tome, da ljudi podstiču natprosečne rezultate i zbog toga platforma koju sam ja kreirao za edukaciju nosi naziv Outliers, a to je pojam iz statistike. To podrazumeva ljude koji postižu natprosečne rezultate u oblasti analitike.

Ivan Minić: I to je naziv knjige Malkoma Gladvela.

Aleksandar Grašić: Tako je! 🙂

Ivan Minić: U kom trenutku stvar koju si kreirao kao svoj hobi za slobodno vreme i nešto što suštinski je tvoj način da daš doprinos društvu, da pomogneš i da naučiš ljude, u kom trenutku to počinje da biva nekakav biznis, nekakva obaveza, nešto? Kako dolazi do toga?

Kada edukacije iz Excela postaju biznis?

Aleksandar Grašić: Pa, u suštini, ja sam krenuo sa standardno društvenim mrežama, sa Instagramom i Facebookom sam krenuo najnormalnije i kao hajde da kreiramo nešto. I delio sam tu sadržaj, a onda sam video prilike da ja, na primer, održim radionicu u Share Squareu, na primer. Pa, da održim radionicu u Startitu. Znači, to su sve bile neke radionice za ljude koji su zainteresovani, pa hajde da pružimo njima nešto. Međutim, javljali su se ljudi, dok sam ja držao kurs na Ekonomskom fakultetu, javljali su mi se ljudi iz kompanije i rekli: Hej, možemo i mi da se pridružimo tom kursu Excela na fakultetu? Mislim, to su moji prijatelji, a sada rade u kompanijama i želili bi da nauče nešto o Excelu. I onda kažem: E pa, ne može zato što je to za ove ljude koji su studenti trenutno Ekonomskog fakulteta, vi ste ranije bili. Tako da ne možemo sada. Ali, hoću ja privatno da ti pomogne, nije nikakav problem. I onda sam ja pomagao tim ljudima. I onda javljaju se ljudi na Instagramu i kažu: Hej, možeš da mi rešiš ovaj problem? Ja sam apsolutno otvoren. Sešću i pomoći ću koliko god mogu. Ali, onda oni kažu: Ja bih hteo edukaciju. Je li bi mogao ti da mi pomogneš da mi odradimo? Onda sam ja rekao: Hajde da napravim sada takav kurs koji će biti orijentisan na praktičnu primenu svega ovoga. Znači, ono što ja nisam imao, gde su mi ljudi pokazivali to funkcionalnost, ali ne kao praktičnu primenu. Hajde da pokažem to i da uradim na taj način. I onda ja to kreiram kroz kurs, pratim Microsoftovu sertifikaciju, jer ima Microsoft kao sinopsis neki koji obuhvata šta to treba da ima edukacija od početkog do naprednog nivoa i ekspert nivo Excela šta treba da obuhvata. I ja prateći to kreiram edukaciju i onda ljudi krenu da se raspitaju prvo kao pratioci, a onda kažu: Vidiš, nama kao kompaniji bi bio dobar ovaj trening, i onda ja krenem sa njima da radim. I to se tako zavrti, gde ljudi onda prepoznaju i dolaze preko preporuke. Sada imaš tu kompanije koje kažu: E, nama treba trening. A, sa druge strane, imaš, na primer, preduzetnike koji kažu: E, meni treba analitika. Meni treba da ja pratim šta se dešava sa mojim poslovanjem, da ja vidim koji su moji prilivi, koji su moji odlivi, da automatizujem da mi sam generiše KPO knjigu, na primer, da mi sam generiše fakturu, da ja mogu sve to da odradim automatski. Ako možemo to na taj način da odradimo. Onda kompanija kaže: Mi bismo hteli da standardizujemo određeni proces koji imamo u kompaniji. Mi imamo neki proces izveštavanja, ali da li možemo da ga standardizujemo? I ti njima to da pokažeš kako da to oni odrade. Evo sad, na primer, radim upravo tako jedan proces. Seli smo sa jednom velikom kompanijom, seli smo i onda su oni rekli: Vidi, mi hoćemo da kada dođe nova osoba u tim da ona može da uvidi koji je to način i koji su to koraci koje ona treba da odradi da bi odradila ovaj proces izveštavanja. I onda smo mi prvo standardizovali taj proces, a onda sam ja snimio tutorijale specijalizovane za njih kako bi njihovi zaposleni, svako nov ko dođe u tim, on pogleda prvo te tutorijale, pa onda ide dalje. I to se dešavalo i u svim velikim kompanijama u kojima sam ja radio. Znači, nećeš sada imati osobu koja će ići od jednog do drugog i objašnjavati, nego prosto imaš tutorijale, imaš snimljeno, odradi to korak po korak. Pa, ako imaš neka dodatna pitanja, da idemo dublje u tu temu, onda dođi, pa ćemo onda da diskutujemo.

Ivan Minić: Ali, hajde da eliminišemo 90% ponavljanja.

Aleksandar Grašić: Tako je, tako je.

Ivan Minić: U kom trenutku ta priča prerasta iz hobija u ono što, hobija koji postaje sve ozbiljniji, u nešto gde ti možeš da kažeš: OK, ja ću samo ovime da se bavim.

Aleksandar Grašić: Da. To je važan trenutak, jer prosto bilo je samo bitno da ja izdefinišem viziju kako će to da ide nadalje i u kom pravcu će se to kretati. Paralelno, kažem, sa svim onime što sam radio u kompanijama, ja sam radio to iz hobija i razmišljao kako bi to moglo da bude na najbolji način struktuirano. Kada je došla korona i sve ono što ona nosi, ja sam onda uvideo da ceo taj proces mogao da dobije jednu drugačiju dimenziju, da ide kroz – ja sam kreirao tutorijale i do tada, ali sam smatrao da je mnogo bolje da to kreiram kroz platformu, koja će imati snimljene video-lekcije i koja će zapravo pomagati ne samo ljudima da nauče Excel, zato što ja delim tutorijale iz kojih tih možeš da naučiš i da odmah primeniš to, ali nije meni cilj to. Nije meni cilj da ti ja pokažem kako da rešiš određeni problem, nego ću  da ti pomognem da ti razmišljaš o podacima na ispravan način i da ti možeš da upravljaš podacima kao ekonomista, kao farmaceut, kao neko ko se bavi logistikom, jer ima ljudi iz različitih branši koje rade sa podacima. Znači, ne treba ti da budeš programer, ne treba ti da budeš IT-jevac u tom smislu, ali ti treba da radiš sa podacima i ti treba da povežeš svoju oblast, ako je to ekonomija, sa IT industrijom, digitalizacijom i svim ostalim stvarima, da budeš u toku sa tim i da koristiš podatke na pravi način. I onda kada se to iskristalisalo u kom pravcu želim da ide, a to je da želim da ide kroz Excel, da želim da ide kroz Visual Basic, kroz Power Pivot, Power Query, Power BI. Sve te alate koji pomažu ljudima da imaju taj, ono što sam rekao na početku, karijerni put analitičara. Ja sam video da bih to mogao da razvijem na ovaj način i onda sam rekao: OK, hoću da se opredelim za ovo. Hoću da se fokusiram na to. Hoću da se posvetim ovome, da realizujem to. I, ako ništa drugo, ako ovo ne uspe, mogu uvek da se vratim i da radim standardno u kompaniji kao što sam radio i dosada. Tako da sam onda u martu ove godine, isto je bio 8. mart, rekao sam: OK, mora u jednom trenutku da se preseče. Ja sam mnogo toga naučio u BlackRocku i ljudi sa kojima sam ja bio okružen su dosta doprineli da se ja osećam lepo. Meni je stvarno bilo lepo tamo, ali sam ipak želeo da se oprobam u nečemu, da vidim ja kako to funkcioniše i da organizujem nešto. Mislim da je takođe jako dobro ako bi kompanija mogla da iznese taj preduzetnički duh nekoga, da tu osobu zadrži u kompaniji. Jer ja sam često razmišljao: Da li ovakve neke stvari sam ja mogao da radim u okviru kompanije, da mi je kompanija dala priliku? To mi je isto bilo interesantno. Da mi je kompanija dala priliku da razvijam takve neke stvari, a da ostanem, da imam tu slobodu, da razvijam preduzetništvo. Tako da mislim da se to dešava u kompanijama. Možda ne u velikoj meri, ali da podstiče taj preduzetnički duh, a da zadržava tu osobu, da ne mora ona nužno da ode. U ovom trenutku ja sam odlučio da napravim taj iskorak, presekao sam. I, kažem, radio sam paralelno te stvari. Mislim da je to jako važno. Pojačalo je meni tu još jednom puno pomoglo i tvoji podkasti iz izolacije, iako si se ti nervirao zbog zvuka, vetra i svega ostalog, ali meni je to bilo jako dragoceno u tim trenucima, gde ti vidiš da nešto može – kako da napraviš strategiju, kako to da izgleda, u kom pravcu da ide. I onda sam ja odlučio: OK, mislim da već imam izgrađen plan. Mislim da imam neku već uzlaznu skakaonicu u kojom mogu da se lansiram, što se tiče iskustva, što se tiče svega ostalog. Imam samopouzdanja. Često sam se pitao da li, na primer, je trebalo da ranije time da se bavim. Jer kao: Radio sam u kompanija, ali šta da sam počeo ranije? Gde bih ti ja stigao? Ali, ne, mislim da i ovo što sam doživeo do sada mislim da je jako dragoceno. Jer to mi je iskustvo koje zapravo ja njega ne budem svestan, ali kad pričam sa ostalim ljudima koji su preduzetnici oni kažu: Pa, ti si radio u nekim ogromnim sistemima. Ja sam tamo video kako se vode veliki timovi, kako se vode velike kompanije, kako se na taj način ljudi ogranizuju. I danas, kada ja odem da pričam sa kompanijom da mi organizujemo trening, odnosno da dođu na platformu, ja prosto razumem njih kako je to, jer sam bio sa te druge strane i bio sam deo tako nekog velikog sistema i znam šta će to značiti kompaniji. Tako da u tom smislu svo to iskustvo je meni dragoceno, ali sada kada sam se opredelio da ja budem sa ove strane preduzetničke i da moram da odem i da ponudim usluge, to je meni jako dragoceno. I taj pravac u kome se krećem ja mislim da je ispravan i mislim da mogu da dam neki doprinos društvu, odnosno da ga unapredim u toj oblasti analitike i rada sa podacima.

Ivan Minić: Meni lično jako znači što ti mnogo svojih stvari pričaš upravo kroz neke vrlo konkretne i životne primere sa kojima svi možemo da se asociramo. Velika stvar je da ti kao neko ko se bavi određenom oblasti znaš da koristiš alate koji su ti potrebni da bi mogao da se time baviš. Ali, to je ona razlika između tehničara i inženjera. Tehničar zna da izvede radove koje mu je neko drugi nacrtao. I to je isto OK i to je potreba, to je neophodno. Ali, inženjer je onaj koji kaže zašto to treba da bude tako i zašto treba da bude isplanirano na taj način. I jedno i drugo mogu, a ne moraju da budu deo istog puta. Neko možda samo želi da bude izvođač radova i to mu je OK. Ima ljudi koji prosto svoje razmišljanje struktuiriraju na drugačiji način. Ja često ljudima pričam – postoje mnogi načini na koje možeš da koristiš Excel. Ja sam se sećam perioda kad sam baš bio mali, onda napravim kockice u nju, pa bojim. To je bilo strašno, ali bukvalno sam radio pixel art u Excelu, jer mi je to bilo krupnije. Ne kažem da to treba tako da se radi, ali meni je značilo kad sam imao jedno 9 godina. Ali je fora što taj način struktuiranja podataka, čak i na nekom bazično nivou, kad se ne računa ništa kompleksno, nego omogućava ti da nešto vidiš, lako sortiraš, da ti bude pregledno, da ti bude dostupno. Ako naučiš sebe da stvari radiš redovno, da ti to bude neka vrsta rituala, dešava se čudo. Onda pričaš sa ljudima, kao: Da, da, ali to ne može. Ja Excel tek kad sednem za kompjuter. Dobro. Otkako su Feničani izmislili Google Drive, ne moraš da funkcionišeš tako. Manje-više sve što tebi treba od tih bazičnih stvari, a i dobar deo onih kompleksnih, imaš kao besplatni deo na Google Driveu, u okviru njihovih Sheetsa. I to ti je super. Kad ljudi kažu: Ali, ja nisam našao adekvatan softver za vođenje ličnih finansija. -Dobro, napravi. –Ma, ne… -Napravi. Nema ništa jednostavnije od tog. Nije baš da je najjednostavnija stvar na svetu, ali zapravo vrlo brzo možeš da ga napraviš. Jednog kad ga napraviš, samo je stvar na tome da li ćeš zapravo da ga koristiš, da li ćeš da ga ažuriraš, ali nije preteško, a možeš da ga napraviš prema svojoj meri, prema svojim potrebama, prema svojim navikama. Jesu naši životi slični, ali su dovoljno različiti. A, tek kada pratiš neke stvari i kada vidiš kako zapravo izgledaju, možeš da upravljaš njima, možeš nešto da promeniš. To je ono mi commitment bias na mnogo mesta. Onog trenutka kada sam shvatio da želim da vozim škodu, svaki drugi auto koji sam video na ulici je bio škoda. Nije se ništa promenilo u procentu automobila, samo sam ja počeo da vidim te mnogo više. Tako sam imao razne momente sa raznim stvarima u životu. Nekad ne obraćaš pažnju, u nekom trenutku, posebno ako imaš OCD, kreneš da obraćaš pažnju na te stvari. I onda shvatiš: Ne, ne, ništa se nije promenilo. Samo ja registrujem potpuno drugačije stvari. Hajde da ja ipak verujem realnim podacima, a ne mojoj percepciji. Jer moja percepcija… Super je kada tebi osećaj dobar, mnogo je lepo kada ti osećaj dobar, ali je još bolje kada imaš nešto što to može da potvrdi. Taj fenomenom, nije to fenomen, ali jeste fenomen – big day o kome se toliko priča. Pre 10 godina nisi imao nikakve podatke. I onda je kao sad: Jao, šta ćemo sad? Sad, brate, ima previše podataka. Ima previše podataka, sa kojima ne znaš šta da radiš ako nisi baš siguran šta ima smisla da radiš. Sada je umetnost da iz ogromne količine podataka izvući ono što ima smisla. I svi lagano dolazimo do toga da sada više nije problem sakupiti podatke, nije ni jednostavno uvek, ali postoje izobilje podataka i ljudi koji ne znaju šta da rade sa njima zato što nikad nisu naučili da razmišljaju o tome. Sam deo pravljenja alata, čak i da ga outsourceuješ nekom da ti ga napravi nije problem, imaju tako neki ljudi na Instagramu koje možeš da iscimaš da ti naprave alat, ako znaš šta ti treba i zašto ti to treba, a mogu i da te nauče da ga sam napraviš. Ali, moraš da probaš da razmišljaš zašto ti je to potrebno. Ja stalno – ja teram ljude da bazične evidencije prebace u digitalni format, da ne pišu po rokovnicima, da ne pišu po sveskama. Pa, što? -Pa, zato što u svesci ne možeš da prebrojiš. U svesci ne možeš da sabereš. U svesci ne možeš da isfiltriraš. Ako koristiš, a mi smo imali taj slučaj u jednoj firmi, čovek koristi tri različite sveske za tri različite stvari, ali nije baš 100% posvećen tome koju kad koristi. Što znači da posle 7 dana, niko više ne može da nađe ništa. To sve postoji, to je sve zapisano, ali samo ima problem – nije pretraživo. Odnosno, pretraživo je tako što izgubiš život, izgubiš pet sati za šta bi ti trebalo 7 sekundi. I, prosto, to je promena mindseta. Mi ovde imamo kolektivnu traumu u firmi od pojma digitalna transformacija iz razloga što ona najčešće predstavlja frazu koja se koristi za nešto što nema nikakvu upotrebnu vrednost u životu. Ali, digitalna transformacija je kada prestaneš da vodiš stvari u rokovniku i pređeš u nešto što je pretraživo, jer od tog trenutka to su podaci sa kojima nešto možeš da radiš, a onu su podaci koje imaš i šta sad što ih imaš? Kako ti tačno znači to što ih imaš? Šta ćeš sad, ručno ćeš da sabereš prethodnih 365 dana šta piše? Ne, ne, ali mi sve beležimo! Svaka čast! Možeš li da mi prebrojiš koliko si imao određene usluge? -Pa, ne, ne, znam ja otprilike. -Koliko si imao u poslednjih 30 dana, koliko ljudi je došlo na, nemam pojma, poliranje farova? -Pa, dobro, imamo mi to zapisano. -Super. Koliki je udeo u tvom prometu? -Pa, ne, ne, mogu da izvučem. -Ali, što to mora da bude proces? To treba bude klik i sve ti samo kaže. Ti onda možeš da shvatiš: Aha, dobro. Ovo mi je učestvuje sa 40% u prometu, sa 70% u profitu. Zašto ja radim ove ostale stvari uopšte? To su neke biznis odluke, to su neke životne odluke. Ljudi mnogo lako donesu odluku da promene način na koji žive onog trenutka kada shvate koliko ih koštaju odluke koje donose. U trenutku kada ih prave nisi oni svesni toga. Ali, kad podvuku crtu i kad shvate koliko su ovog meseca potrošili na restorane ili nebitno, nešto peto, onda shvate da možda ta navika i nije nešto što mora da opstane u mom životu. Ali, dokle god razmišljaš ma, znam ja otprilike koliko je to. To otprilike mnogo zna da varira u odnosu na realno stanje. To što ti radiš kroz svoje edukacije je vrlo značajno. Rekao si kako je to počelo, rekao si ko su bili ljudi koji su ti se javljali. Sada već imaš nekakav ozbiljan lični track record sa svojom pričom. Znači, izuzetom od fakulteta i svega ostalog. Ko su danas ljudi sa kojima ti najviše radiš? Kakvi su to profili ljudi? Koji su njihovi razlozi, motivacije zašto se oni obraćaju, zašto dolaze?

Ko sve danas pohađa Excel Grašić edukacije?

Aleksandar Grašić: Jasno. Što se tiče ovog korišćenja tih alata, imamo korišćenje u privatne svrhe. I sa jedne strane imamo preduzetnike koji hoće da vide kako zapravo radi njihov biznis. Koji su to prilivi, koji su odlivi, kao što sam i pomenuo, da bi prosto mogli da znaju gde se oni nalaze. Tako da kada napravimo tu neku strukturu da oni znaju koliki su prilivi, koliki su odlivi, hajde da kreiramo KPO knjigu, hajde da kreiramo fakturu, hajde da uključimo određene semafore u zavisnosti od toga koliki je promet i sve ostalo – to bude jako dragoceno. Kada to ljudi uvide, onda kažu: Pa, ja bih ovo mogao i na ličnom planu da radim, i onda imaju i lične trackere, i onda vide benefit od svega toga, i vide kako to prosto može da im unapredi život kada znaju na šta su sve potrošili i kako je išla potrošnja ili koliki su prihodi. Da li on zapravo treba da smanjuje troškove ili treba malo da radi na prilivima? Da prosto bude kreativniji u tome, da iskoristi neke svoje potencijale, pa da radi na prilivima. Tako da, s jedne strane su to preduzetnici, a s druge strane su obično ljudi iz kompanija u najvećem broju. To su ljudi koji s jedne strane možda žele kao pojedinci iz kompanija da unaprede svoje znanje, a s druge strane onda prenesu tu informaciju i onda ceo tim kaže: E pa, mi bismo zajednički mogli da unapredimo naše znanje. I sada obično su to ljudi iz finansija, jer u finansijama jako često koriste Excel, ljudi iz kontrolinga, ljudi iz HR-a koji hoće da prate zaposlene u smislu statistike, ko je koliko na odmoru. Imaju nekada ljudi i softvere koji su kreirani za tu namenu i to je super, ali da bi odradili određenu statistiku oni žele da odrade još neke analize koje im u tom softveru nisu dostupne i onda prosto mogu da iskoriste Excel kao alat. Međutim, ni Excel – mi krećemo od Excela, ali sa daljim razvojem koristimo sve te alate u zavisnosti od seta podataka kojim kompanija raspolaže. Znači, ako je veći set podataka, onda uključujemo naprednije alate Excel, a to su Power Query i Power Pivot, gde možemo da radimo i najvećem setu podataka. Ako hoćemo da radim vizualizaciju i kreiranje neke kontrolne table, što se tiče opet Microsoftovih alata, onda koristimo Power BI. Taj dashboard koji mi napravimo u Power BI-ju, možemo da napravimo u Excelu. Ali, ne možemo sa tim, sa 9 miliona podataka. Na taj način uvežemo 9 miliona podataka kroz više Excela, kroz SQL bazu i kroz sve ostalo, i onda ljudi imaju benefita i onda su to veliki sistemi kad kažu: E, mi hoćemo da pravimo na ovaj način. Prikažemo to kroz dashboard menadžmentu i onda menadžmenta gleda samo grafikone i grafičko kretanje podataka. Može i u real-time to da prati. I onda on kaže: Aha, ovde su se prodali proizvodi, ovde ovoliko imamo na stanju. Možemo da gledamo kakva je profitabilnost. Ovoliki su prilivi, ovoliki su odlivi. I predstavljamo to grafički. Tako da u zavisnosti od seta podataka, u zavisnosti od seta kompanije, onda ja radim sa različitim setom ljudi ili kompanija na kojima to težimo da unapredimo. Znači, ako su to preduzetnici, onda težimo da to pojednostavimo maksimalno, da njima pomognemo i da unapredimo bazu. Da prosto na klik oni mogu da kreiraju fakture, generišu. Takav sistem smo i napravili. Znači, kreiramo templatee, oni na klik unosu koji su to iznosi plaćeni, automatske se generiše faktura u PDF-u, ubaci kao attachment u mejl i pošalje na hiljadu adresa za pet minuta. I ti izbegavaš taj trenutak ljudskog faktora koji uvek može da dovede do greške. To je cilj. Hajde da izbegnemo te rutinske radnje. Ne, neće nas digitalizacija, roboti zameniti ukoliko mi težimo da se posvetimo nekom delu koji zapravo je ljudski faktor i koji doprinosi smislu tih podataka. Ali, ako imamo neke rutinske radnje gde ti copy/pasteuješ podatke sa jednog sheeta na drugi, ako imaš neke rutinske radnje gde spajaš neke fajlove ili sređuješ neke podatke, ako to mogu da naučim neku mašinu, ta mašina će to odraditi.

Ivan Minić: I neće da joj bude teško. Neće da joj bude muka. 

Aleksandar Grašić: Kako odradi za hiljadu podataka, tako će da odradi i za milion, a ti ćeš se ubiti i verovatno ćeš negde pogrešiti.

Ivan Minić: Vidi, da ti kažem, kakav god softver za fakture napravio, kakav god tool napravio, postoji realna šansa da ću ja da izdam pogrešnu fakturu. Znači, ne postoji način da neko predupredi i spreči mene da pogrešim ako sam dovoljno umoran u trenutku kad izdajem fakturu. 🙂 Ja ću sve napisati sem neću ono što treba. Mislim, to se desi jednom u 20 pokušaja, ali na veliki uzorak skupi se toga tokom godine, a onda peglam. 

Aleksandar Grašić: Ali, znaš, to su sistemi koji su prilično svesni svih tih situaciji i onda sam ostvario saradnju sa takvim sistemima. I mnogo mi je drago što su ti ljudi prepoznali taj moj trud i želju. Tako da sam sa Coca-colom ostvario saradnju da to organizujemo na taj način. Da organizujemo tutorijale, da standardizujemo proces izveštavanja. Onda se javio Continental, pa je rekao: Hajde mi da organizujemo. Imamo neke stvari koje radimo u okviru Excela. Veliki smo sistem, ali hoćemo opet da unapredimo taj proces. Onda se Naučno-tehnološki park, rekao je: Mi radimo sa startupovima, ali hoćemo da gledamo njihovu analitiku i hoćemo da doprinesemo svemu tome. Ja sam bio presrećan što su ti ljudi želeli da unaprede taj posao i želeli su da to zajednički radimo i želeli su da svest njihovih zaposlenih podignemo na jedan viši nivo. Ja sam bio presrećan. Ja kad sam video, na primer, opet radio sam i sa IKEA-om, sa velikim setom podataka, ja kao: U, čoveče, ovo je baš super! I svaka čast što imate ceo ovaj set podataka i što možete pomoći par BI-ja da sve ovo analizirate. Zadovoljstvo je raditi na ovaj način. I onda kad ti vidiš te primere, prosto onda želim da to prenesem i na ostale, bilo male, bilo velike biznise ovde. Prosto, hajde da automatizujemo taj proces, da sve to ide automatski, a ti možeš da se fokusiraš na razvoj biznis, a ne da se ti fokusiraš na čišćenje podataka i sve ostalo, ako to ima određeni set pravilnosti za koji ja mogu da naučim mašinu da uradi umesto tebe. Zašto bismo to radili?

Ivan Minić: Često kažem ljudima, nije Excel idealno rešenje za sve što ti treba kada si mali. Ali je često dovoljno dobro rešenje i mnogo bolje od nekog uobičajenog rešenja koji je sveska, rokovnik i slično. I jako dobro prelazna tačka, prelazno rešenje za to da uključiš nekakav CRM, nekakav ERP, nešto što će ti trebati za dve godine kada porasteš, ako porasteš. I, ako dođeš do toga, te podatke koje imaš u Excelu možeš da uvezeš u nešto tako, a te koje imaš u rokovniku možeš da uvezeš tako što zaposliš 15 ljudi koji uvoze i oni uvoze jedno dva-tri meseca i pogreše jedno 200 puta u tom procesu.

Aleksandar Grašić: Tako da to stvarno predstavlja veliki problem, ali mislim da doprinosimo razvoju toga. I onda sam eto, između ostalog, treba pomenemo još ljude koji koriste to. Onda su se javili Istok i Bildi, onda su rekli: Mi mislimo da u digitalnom marketingu isto možemo da pomognemo ljudimo da rade analitiku, pored onoga što postoji od alata, ali da oni imaju neki alat koji će moći da prave. I onda smo na Masterboxu kreirali edukaciju koja ide u tom smeru – hajde Excel u digitalnom marketingu. Onda se javio Startit, pa je rekao: Hajde da kreiramo neki kurs, to je besplatan kurs koji je dostupan na Youtubeu, Hajde da kreiramo nešto što bi bilo zanimljivo IT zajednici. Onda sam ja napravimo kako ljudi pomoću Excela, ako su freelanceri, da prate svoje prilive, odlive i sve ostalo. I taj kurs je dostupan da prosto ljudi pogledaju. Apsolutno sam ja otvoren uvek da pomognem i da prilagodim tvojim konkretnim potrebama. Tako da, to su neki ljudi. Onda opet su se javili ljudi iz Peterhofa, rekli: Hej, mi hoćemo da radiš poslovnu analizu, da pokažeš Excel u poslovnoj primeni. Tako da smo onda kreirali dva kursa koji se zovu bukvalno Poslovna analiza u Excelu. Onda od skoro su se javili ljudi iz Nacionalne akademije za javnu upravu i rekli: To što ti radiš nama se dopada i mislimo da Javna uprava treba da na taj način dobije edukacije. Je li možeš da se priključiš nama? Tako da sam eto predavač i kod njih na Nacionalnoj akademiji za javnu upravu, da i Javnoj upravi pomognemo. Tako da, u suštini su se te sve neke stvari akumulirale. S druge strane, na društvenim mrežama – ja sam posle otvorio Youtube kanal, TikTok, sve ostalo, krenuo da delim na Linkdlinu znanje. Onda je Microsoft to prepoznao i rekao je, evo sad u novembru je rekao: Mislimo da za ovaj period koji daješ i deliš to znanje mislimo da si zaslužio nagradu. Tako da su dali tu titulu Microsoft MVP-ja, odnosno Most Valuable Professional za ovu godinu za taj doprinos zajednici za sve webinare koje sam održao, za sve konferencije na kojima sam bio i za, između ostalog, taj besplatan sadržaj koji ja delim i pomažem ljudima svakodnevno. Jer meni je cilj da ljudima rešim problem, nije nikakav problem, rešiću ti problem, ali hajde dođi na platformu da mi kroz video-lekcije kreirane baš tako. Znači, ti dobiješ pristup platformi za učenje, ja sam snimio lekcije gde ti to najinteraktivniji mogući način s jedne strane objasnim, da tebi to bude interesantno, da ti bude zabavno da učiš. S druge strane, ti imaš fajl na kom primenjuješ odmah to znanje. Nije da ti ja sad pametujem i kažem: Ovo bi moglo da se reši na ovaj način, nego, Evo ti, primeni odmah dok ti ja govorim. I svaka moja lekcija se završava hajde sada primenite ovo što sam pokazao. I onda ti tako prođeš kroz lekcije. Pa, onda imaš kviz, gde kroz kviz to utvrđuješ to znanje. Pa, onda imaš projekat, gde sada na novim primerima treba da primeniš svo to znanje. A, onda kad završiš taj prvi deo, onda imaš sa mnom sastanak gde ti ja pomažem da ti primeniš to znanje. I onda kada mene zove kompanija i kaže: Ej, znaš, je li bi ti mogao da na održiš trening u dva dana. Na primer, uživo i da to sve bude u dana. Ja kao: Mogu, ali to će biti demonstracija koliko ja dobro znam Excel, a to nije poenta. Znači, meni su ti ljudi u fokusu, da im ja razvijem način razmišljanja i rada sa podacima, ne samo za Excel, nego i za bilo koje druge alate koje kasnije budete koristili. Tako da na taj način ide korak po korak. Ima kompanija koje to prepoznaju, da taj način online rada, interakcije može biti jako koristan za ljude i da mora malo da potraje, da ne možemo sve da stavimo u dva dana, ali da ja prosto težim tom kvalitetu i razvoju razmišljanja i strateško kretanje ljudi, da prosto kada su donosioci odluka na osnovu podataka da donose odluke i da na taj način vode strateški projekat, tim ili kompaniju, a da budu vođene rezultatima koje znaju da dobiju i da gledaju na osnovu onoga što imaju i analitije koje poseduju.

Ivan Minić: Aleksandre, hvala ti za priču koju si podelio. Mislim da je vrlo vredna i značajna. Ceo tvoj put je interesantan, ali ovaj deo koji je realno tvoja misija je nešto što čini ovaj prostor boljim mestom, što je ono u principu čime se i mi bavimo, pa zato ovako dobro razumemo zajedno. Hvala ti za sve lepe reči vezane za Pojačalo i drago mi je uvek kad nađemo još nekog ko ima sličnu dijagnozu, pa onda znamo da nismo sami. Hvala vama što ste nas slušali i gledali. Sva pitanja, ne morate baš Excel pitanja, Excel pitanja njemu pišite, ali sva pitanja koja se tiču tog nekog vašeg ličnog razvoja, puta, sva pitanje gde mislite da to što vas zanima može da da vrednost još nekome osim vas da reši nekakav svoj poslovni izazov ili problem, slobodno, kao i dosad, postavite na za to predviđenim mestima na društvenim mrežama i Youtubeu. Bićemo zadovoljstvo da odgorimo, i meni i Aleksandru. Ja sam vam zahvalan na vašoj pažnji. To bi bilo to za ovaj. Mi se čujemo i vidimo ponovo sledeće nedelje.