Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Moj današnji gost u Pojačalu je Aleksander Segedi. Mnogi od vas ga znaju sa Youtubea, sa Twittera, sa Facebooka kao digitalnog knjigovođu, odnosno jednog od onih retkih ljudi koji redovno deli svoje znanje i pokušava da pomogne preduzetnicima i razreše im neke dileme koje mogu eventualno da imaju u poslovanju, a tiču se knjigovodstva i poreza. Međutim, njegova životna priča je vrlo neobična i interesantna. On je kroz krajnje nestandardno obrazovanje došao do toga da se na različite načine bavi IT-jem, a onda je taj IT spojio sa knjigovodstvom i prethodnih 10-ak godina pokušava da se bavi knjigovodstvom na način na koji bi možda trebalo da se bavimo njim u 21. veku. U svakom slučaju, verujem da će vam ova epizoda biti interesantna i da ćete uživati.

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Aleksandere, dobro došao.

Aleksander Segedi: Ivane, bolje vas našao.

Ivan Minić: Kako opisati ovu celu situaciju? Ti si nešto što nazivamo digitalnim knjigovođom, a lepo si ti to meni malopre objasnio: ti si u stvari knjigovođa koji ne voli da se hvata hemijske. 

Aleksander Segedi: Kako god to u stvari zvučalo na prvu loptu, da knjigovođa koji se ne hvata hemijske, ali suštini, da, baš tako nešto. Budući da imam taj neki background u IT-ju, a budući da je opet knjigovodstvo, tj. računovodstvo kao materija staro milenijumima unazad, možda je došao neki trenutak da se u sam taj pojam knjigovodstvo-računovodstvo uvede nešto novo. Pa, ako je to nešto novo vezano za taj neki kompjuter i za taj neki IT, pa hajde da vidim da li je to moguće. Pa, možda, možda je taj neki digitalni smer ono što je knjigovodstvu neophodno da bi nastavilo da živi i da evoluira na planeti Zemlji.

Ivan Minić: Pričaćemo o tome šta danas radi, pričaćemo i o tome kako si došao do toga, pošto taj deo je impresivan, ali početak priče je uvek sa svima isti, pa mora biti sa tobom. To je naše čuveno Munchmallow pitanje: Šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću…

Aleksander Segedi: To je bukvalno zavisilo od toga koja se serija emitovala tada. Kada sam bio mali, bio je RTB1, pa i RTB2 do nekog trenutka, pa onda negde oko početka dvocifrenog broja godina i 3K. Koja serija se vrtela, ja sam hteo da budem to iz serije. Pa, ako je nešto sa policijom, policajac. Pa, ako je nešto sa doktorima, doktor. Pa, ako je nešto sa vatrogascima, vatrogasac. I tako nešto. Tako da u principu dok sam bio mali to se sve smenjivalo, ali definitivno mogu da ti kažem da nikad nisam hteo da budem knjigovođa dok sam bio manje od 18 godina. Sa 20 i nekom godinom, što više nije mali više, tad sam nešto iskristalisao, ja sam želeo da bude neko ko proizvodi vrhunsku audio-tehniku. I, recimo, proda jedno pojačalo svakih 6 meseci, ali to je toliko kvalitetno, a analogno tome i toliku zaradu donosi da ja mogu od toga lepo da živim. Pa, servisiranje i sve to. E, onda dođe taj neki internet, pa upoznaš ko je Nelson Pas i Pass Labs. Pa, vidiš da to neko radi daleko bolje od tebe i da bi ti u principu bio samo neka kopija. Ali, to mi je ostalo kao duža želja da proizvodim audio-tehniku koja ima nešto vrhunsko, a da nije objašnjenje kako šesto lice iz srebrnog kabla provodi bolje zvuk nego trista licni srebrnog kabla, što imam slučaj da se piše o tome. 🙂 U poslednje vreme elektronikom se bavim isključivo kao hobijem. Isključivo.

Ivan Minić: Dobro, hobiji su važni. I interesovanja koja nas kroz život povuku na neku stranu su uvek jako, jako važna. Svi mi imamo, pošto razgovor je hronološki, svi mi imamo taj period kad ne znamo ništa, pa vidimo policajca, pa hoćemo da budemo policajac. Posle upoznamo policajca, pa uglavnom više nećemo, itd. Ali, naletimo kroz taj neki period osnovnog-srednjeg obrazovanja nalećemo na neke zanimljive predmete, na neke zanimljive ljude, na neke zanimljive fenomene, na neke zanimljive stvari koje nas povuku na neku stranu. Zainteresuju nas u nekoj oblasti. Nekad je to možda i neka osoba iz porodičnog okruženja, neki komšija, nešto. Kad analiziraš tako na uzorku od 140 i kusur ljudi koji su ovde bili, a i u mom ličnom životu, uvek postoji neko takav ko se tu slučajno pojavi. U mom slučaju je bio komšija. 

Aleksander Segedi: I u mom slučaju su bile komšije. 🙂

Ivan Minić: On to ni ne zna. Ja sam tu rekao pre par godina kad smo se sreli nakon 20 godina neviđanja. Ti ne kapiraš, ali ti si meni suštinski promenio život. Nisi ti ništa uradio, samo si mi pokazao da je nešto moguće, i par nekih koraka koje nisam bio siguran kako da rešim, jer tad nisam mogao da ih izguglam i nisam imao koga da pitam, si mi ti pomogao da preskočim. Kad sam preskočio to, onda sam ja imao taj neki zamajac da mogu da eventualno nešto sam da uradim. Ko su bili ti ljudi u tvom slučaju, koje su bile te teme u koja su bila ta interesovanja?

Na koga se Aleksander ugledao?

Aleksander Segedi: Pa, pre svega to su bili ljudi koji su na ovaj ili na onaj način bili komšije. Ali, pre svega to su bili i očevi mojih prijatelja, jer moji su se razveli sa negde mojih 9 godina. Ja kad pričam sa društvom, kažem mi smo se razveli od oca. Mi smo se lepo odselili. I onda imaš tih nekih 9 ili 10 godina i treba ti-ne treba ti, kako god, ali u mom slučaju je bilo trebati taj neki muški uzor. I mene su u stvari zainteresovali za krađu znanja u stvari očevi mojih prijatelja, koji su se bavili najrazličitijim zanatima. Jedan je bio limar, jedan je bio automehaničar, jedan je bio autolakirer, jedan se bavio preradom drveta, obrada, sekcanje na strugu i tako to. Dvojica-trojica su bili elektroničari. To su baš najbukvalnije stvari koje mene i dan-danas interesuju kao neki hobi. Jer došao sam do nekog zaključka da malo je stresno da tvoj hobi u stvari bude tvoj posao. Onda u stvari nemaš hobi. To je baš bez veze. Ali, da, to je baš bio neki period kad u stvari ništa nisi mogao da izguglaš. I onda da bi preuzeo neku šemu nekog pojačala – naravno, neko pojačalo za neki zvuk za neke žurke – ti si lepo uzimao svesku njegovu i to su bili identično onako kako domaćice imaju naslagane recepte, pa je to sve nabijeno u neku svesku koja je sad tri puta veća. Znači, identično tako su ovi ljudi imali šeme za pojačalo sa ovakvim tranzistorima izlaznu stepenu, sa ovakvim, sa dvostrukim napajanjem. I ti onda prepišeš i ti onda napraviš. I neko u prepisivanju je okrenuo polaritet elektrolitskog kondenzatora naopako i to bude kabum! I onda svi u seriji i oni koji su prepisali od tebe, svima bude kabum, pa onda ovako češkate, pa kao gledaj, greška. Pa, onda dve nedelje kasnije nailaziš na čoveka od koga si prepisao i kao: Jao, jeste, ja sam pogrešio. Stvari su u stvari išle mnogo, mnogo sporije. Danas izguglaš data sheet za nešto i jedan minut kasnije to je već izašlo iz štampača i ti praviš pločicu i sve to. Ali, tad je bilo interesantno, pa moraš biciklom da ideš tamo. Pošto sam ja u principu odrastao u Zemunu do 17 godine, pa većinu stvari si mogao biciklom ili peške. Pa, ako je malo dalje, onda hajde autobusom dve stanice, pogotovo ako je uzbrdo, ta jedna jedina uzbrdica u Zemunu. I onda tako isprepisuješ, pa onda dođe burazer i kaže: E, imam ja neku Iskrinu THS 11 lemilicu, čuvenu, koja je obožavala da crkne na čudan način. Pa, onda nađeš da je taj neki otac od tvog prijatelja identično tako THS 11 sa crknutim senzorom napravio u stvari da ona ne radi tako što senzor šalje koja je temperatura, nego radi tako što impulsno pali i gasi trafo. Pa, što širi impuls, to veća zagrejanost i sve to. Pa, on kaže: Znaš šta, ni ono prethodno nije bilo precizno, nije ni ovo nešto precizno, ali mogu da smanjim temperaturu i mogu da povećam. I onda, recimo, dovede te do današnjeg dana gde ja u kuhinji imam najobičniju sijalicu sa užarenim vlaknom, kako god da je nazovem, stara obična sijalica. Ja imam dvostruki prekidač. Jedan prekidač kad upališ, on pusti napon preko diode. I onda je to samo jedna poluperioda i sijalica onako žmirka. Mnogo tiše svetli nego kad je na drugi, kad pustim normalno ceo napon i sve to. Ja sam napravio neki užasno glupi dimer. Kad noću ulazim u kuhinju, to meni ne bljesne onako i ne osećam kao jelen pred farovima. Onda gledam u sebi i kao: Pazi, ovo ne možeš da izguglaš. Ovo moraš da znaš kako funkcioniše dioda, koliki je pad napona i sve to. I onda ga primeniš na jednu od glupljih mesta i moja gospođa ne koristi taj taster. Ona lepo uzme i uključi oba. Ali, ponekad se i njoj omakne, kao uf, ovo je mnogo svetlo, pa upališ samo taj. I onda taj neki period pre Googlea nauči te je da danas… Ja mogu da stavim dimer i dimer nije ni skup, ali ovo sam napravio ja. Ovo sam ja izmislio, da na tamo neki pijačni ili kakav već prekidač iz prodavnice dupli, da ga ja vežem na način na koji… Pa, možda ga neko i jeste vezao, ali ovo je mojih ruku delo. Ovo je moj patent – kako da u mojoj kuhinji bude manje osvetljenje. Ljudi obično stavljaju više sijaličnih grla, pa malu sijalicu, veliku sijalicu i to. Ja sam ovo uradio kroz istu žicu, uštedeo sam bakar. 🙂 Znaš, kako god, ponosiš se na jednu diodu od tri dinara. Pazi, ako ti to neko plati, to više nije moja kreacija. 

Ivan Minić: Prodao si se. 🙂

Aleksander Segedi: Da! I onda kad neko dođe: E, znaš, ta dioda mi ima pad napona 0,6. Ja bih da staviš 0,2. Ti dođeš i kažeš: Daj, čoveče, na 220. Da li ti je bitno tih 0,4?! Hobi isključivo iz poriva da ti bude zanimljivo u životu i mnogo bolje nego da naplaćuješ hobi. Zato u principu i radim posao gde ne volim da se hvatam za hemijsku.

Ivan Minić: Postoji taj jedan vrlo interesantan momenat u tvom životu koji se tiče početka tvoje srednje škole, koji je, generalno, živopisno je i zašto ne bismo to ispričali.

Aleksander Segedi: Naravno.

Ivan Minić: Odnosno, što ja tebe ne bih malo izblamirao, ali ni ne blamiram te.

Aleksander Segedi: Što da ne. 🙂 

Ivan Minić: Nije ni to tako loše bilo za tebe u celoj toj postavci.

Kako je teklo obrazovanje i dalji razvoj?

Aleksander Segedi: Ja bih preporučio to. Svako ko je muško i pred ulaskom u srednju školu, ljudi, izaberite žensku školu!

Ivan Minić: Čekaj, ali kako je počelo? Gde si ti krenuo?

Aleksander Segedi: Ja sam hteo da se bavim elektronikom. I ja sam lepo posle srednje uputio se…

Ivan Minić: Osnovne.

Aleksander Segedi: Da, da, posle osnovne. Lapsus. Ja sam se zaputio u Nikolu Teslu, konkurisao i sve to. Tada je bilo drugačije, pa si 20 bodova nosio sa testova, 40 nosio iz zaključnih ocena, 20 iz predmeta i tako to. U svakom slučaju, ja sam u Tesli bio od svih onih papira koji su iznad crte, ja sam bio na prvom papiru koji je ispod crte. Imao sam u principu loše ocene. Iz osnovne, koje su se tada gledala, mislim da se nešto gledaju i danas, tako nešto, u svakom slučaju, bilo je ovde nisi uspeo da upadneš. Ali je bilo dozvoljeno po zakonu da ti te testove i taj postignuti rezultat preneseš u drugu školu. E, onda je došao moj stariji, pametni brat, koji je ono: Šta će tebi Tesla? Ti nećeš da učiš! I bio je u pravu. Ako sam naučio, šta ja imam dalje da sedim na knjigom. Ako mi treba to znanje, otvoriću knjigu. Ja sam svom nastavniku matematiku u osnovnoj, kad je on meni rekao: Ne, ne, imaš da vežbaš matematiku, ja sam mu rekao, Ja kad porastem ja ću imati kompjuter koji će da računa umesto mene. Ha-ha, nastavniče, bio sam u pravu! 🙂 I sad meni brat kaže: Ma, idi ti lepo u MOC, tu u Zemunu. Idi u mašinsku. Ja sam otišao u mašinjak. Sedeo je profesor, slagaću te šta je tačno predavao, da li tipa mašinski materijali ili tako nešto, ali profesor iz jednog od tih predmeta koji su bili bitni, i kaže on: Pa, sa ovim bodovima ne možeš u tehničar automatike. Tu ne upadaš. Falilo bi ti bodova, morao da bi da radiš ponovo test i sve to. Ali, možeš u mašinski tehničar. To ti je avioni, kamion, spejs-šatlovi, internet, kompjutersko iscrtavanje. Ja sad stao, rekoh: Ovo je NASA u malom. Realno je da mašinski tehničar dobije ovako grumen gvožđa i nacrt od mašinskog inženjera gde kaže: E, vidi od ovoga ima da mi napraviš šraf ili maticu ili tako nešto. I ti onda uhvatiš turpiju u ruke i turpijaš. Ali, ja opet kao: E, kad porastem, ja ću da imam mašinu koja će to da radi!

Ivan Minić: Ja ću da imam strugalicu!

Aleksander Segedi: Makar to. Ja sam sedeo tu jedno dva meseca i bilo je tipa pet devojčica na tom smeru. Kako je prolazio prvi mesec, jedna po jedna su se prebacivale. Pa, te jedna je otišla u Zemunsku gimnaziju, jedna je otišla ovde, jedna je otišla u Turističku. U jednom trenutku poslednja je prešla iz tog odeljenja i ovako počinje čas i ulazili profesor koji je muško. Ja pogledam oko sebe i sve su muškarci. Ovde nešto nedostaje. Ovde nešto fali. I sada ti imaš 15 godina i tako nešto, imaš divlje hormone i sve to, kako se okrećeš uočiš preko puta Medincinsku, a u Medincinskoj je trenutno neki od dužih odmora, 10-15 minuta i to. I jedna od učinica je ovako skinula majicu. Ti sad imaš hormone, koji u tom trenutku kažu: Vidi, ovde si višak. Tamo si manjak. Ja lepo dolazim kući i kažem majci: Majka, idem u drugu školu. -Jao, sine, nemoj! 🙂 Ja mislim da narednih mesec i po dana nisam došao u školu. Onda kad su mi tražili opravdanje, ne šalim za ovo, ja sam otišao kod lekarke i ona je rekla: Sine, šta ti je? Ja sam rekao: Ja sam se zaljubio. To je trebala da bude moja faca, ali sam ja skroz mrtav ozbiljan. Starija žena, lekar koji fantastično zna svoj posao i sjajni je psiholog i sve to. Naočare podigne: Kako? -Tako! -Pa, šta nisi išao u školu? -Ona pre podne, ja po podne. I nismo išli ni pre podne ni po podne. -Pa, koliko? -Pa, one tamo nedelje. -Dobro, pa koliko ti treba opravdanje? -Za dve nedelje. -Pa, kako sad dve? -Pa, nedelju dana sam je prebolevao. I ja donesem lepo opravdanje! 😀 Ali, bilo je jasno da ja neću da idem u tu školu. Bilo su dve opcije. Polažeš neke razlike, da te prebacimo je teško. Ili možeš da napraviš pauzu. I nigde u papirima ne piše, jednostavno piše da ti posle osnovne si napravio jednu godinu pauze. Ove papire sakriješ. Nije bilo interneta kao sad, nisu bili umreženi i tako. Ja mrtav ladan, op, sledeće godine Medicinska. Baš ta. I tu dve-tri drugarice iz kraja isto idu u Medicinsku. Baš moja Dada, sjajna prijateljica, njoj i njenoj porodica za života sam ostao dužan. Kad mi je trebalo, primili su me kao svog. I ja dolazim i ona kao: Ja sam za kozmetičara. Šta ćeš ti? A, bilo je dva smera. Ja sad gledam, medicinski tehničar – svi zezaju da je to medicinski brat. Meni je baš bez veze da me zezaju medicinski brat. Kozmetičar, to ne zvuči tako loše. Hajdemo za kozmetirača. Treba da dođeš jedno dve nedelje pred 1. septembar da podigneš uniformu, uplatnica i sve to doneseš. Ja dolazim i sedim. Tri profesorke: Aha, koje si ti odeljenje? Sa spiska opšteg smera? Ja rekoh: Ja nisam uopšte. Ja sam kozmetičar. Sve tri ovako dižu glavu: Aha, ti si taj jedini! Ova druga kaže: Jao, zamisli ga kad bude dobio ovako ljubičaste cvetiće na kragni. -Molim? Ja već počinjem da svetlim, kao semafor kad ne smeš da prolaziš. Ništa, ništa. Uzmi nalog. Uniforme nisu stigle. Mi sad samo prikupljamo uplatnice. Ja izlazim napolje i jedu me od blama do kvadratnog blama. Sve me jede. Uniforma je na kraju imala crvenu kragnu. I onda sam ja zezao sa ove opšteg smera. Mi smo imali dva džepa, oni su imali samo jedan. I onda ja njima: Pa, vama sa opšteg smera ne daju bakšiš, a nama daju. I jedino muško na smeru. Znači, prva, druga, treća, četvrta godina je imala jednog muškarca – mene. Oba odeljenja kozmetičara imala su jednog muškarca – mene. Ponekad sam po potrebi prelazio iz učionici u učionicu, kao: Samo sam došao ovde malo da budem. Biću miran. Nenormalno mnogo stvari ti pogledaju kroz prste kad si jedini. 😀 To su kilogrami i kilogrami i kilogrami stvari. To prođu. Pazi, bili su protesti 96-97, profesori su dobijali otkaze i sve to. Direktora je bila iz stare garniture. Ja sam bio na protestima, ona je došla i videla me je, ali i dalje svi ćute. Pa, pobegnemo svi sa časa, svi dobijaju neke ukore, ja nekako baš magično ne dobijem. Do trenutka da dođe razredna i brojimo neopravdane i ona izbroji strašno malo neopravdanih i ove sve skoče: Kako on? I razredna ovako naočare i kaže: E, devojke, samo da vam objasnim nešto. Tačno ja znam čija majka radi u mom Domu zdravlja i ko je ovde polupao pečate i donosi iz blokčeta. Tako da vi nemojte da mi javljate. Što se njega tiče, ja sam išla u Zemunsku gore, to je ono kod Šilerove, onaj Dom zdravlja, kaže: Ja sam išla tamo da pogledam u karton. Njemu je sve zavedeno. Njegova opravdanja su original. To šta on priča lekarkama, doktorkama i to, to mene ne interesuje. On je doneo original opravdanje! I, pazi, to je opet pre interneta, pre štampača, pre svega. Danas je možda lakše, možda teže. Nemam pojma kako je danas za decu za opravdanja. Ali, prolazilo se. Onda dođe druga godina. A, na drugoj godini imate estetsku negu. Estetska nega je tako što se svi presvučete u uniforme, a imate samo jednu svlačionicu. Jedno 15 minuta je trajala borba ko će prvi da se presvlači, pa je jedna moja sjajna drugarica, koja mi je fun fact danas mušterija i ima svoj kozmetički salon, koja je došla ovako i rekla: E, znaš šta, ako se do sad nije nagledao, neće ni sad! Ulazi unutra! Ja paf, baci me. 🙂 Na kraju krajeva, nisi gladan u izobilju. Nekako najpreciznije to da kažem. A, onda to što je ženski kolektiv, onda to povlači sa sobom milion stvari. Ja danas, recimo, pogledam kako ljudi imaju neki odnos prema ženama, pa se setim da postoje one knjige, muškarci su sa Marsa, a žene su sa Venere, i onda shvatim svi ovde ovi ljudi imaju nekakvu viziju da je to toliko udaljeno i sve to. S druge strane, ja kad sam bio u društvu, meni je nadimak Tesla zato što sam rođen na dan rođenja Nikole Tesle, i onda celo društvo meni: Tesla, Tesla, idi startuj one tri ribe. Ja mrtav ladan dođem: Ćao, ti se sviđaš onom mom drugaru. Ti se sviđaš onom mom drugaru. U principu, ti se sviđaš i meni i ovom ovde, pa bismo svi da se upoznamo. Je li OK i sve to? I sad kažu mi ljudi da moje to neko probijanje leda je fazon ja zakoračim i probio sam led, kao zdravo. Možemo mi da pričamo kao ljudi, kao homosapijansi i to, dalje ćemo da gledamo ko, šta, kako. E, to je, recimo, nešto što naučiš kad si sa mnogo žena. A, onda, recimo, druga stvar je dođe ti cela garnitura tvojih svih ortaka za svaku žurku, za svačiji rođendan, svačiju Novu godinu i sve to. Tesla, Tesla! Hajde dovedi neke drugarice. Ti kreneš onda sa uslovima, kažeš: Ti si se prošli put loše ponašao. Ti si prošli put ispao. Ti si razbijao flaše. Hajde, malo, bre…

Ivan Minić: Uljudite se.

Aleksander Segedi: Nemojte da mi rušite to neko ime, nemam pojma, nemojte da mi rušite kredibilitet. Ja sam izašao iz te Medicinske, u principu radio sam u tri salona. Jedna u Čačku, radio sam u salonu u Čačku. 🙂 Ja Zemunac radio sam u salonu u Čačku. Ali, u jednom trenutku postaće jasno zato što sam servis za Sony Playstatione kao elektroničar držao u Kraljevu, u Šampiti. Ali, navedete put, bude šareno. I ona mi je objasnila: Muško u principu treba da tu da sediš i da kuvaš kafu i tako to. U principu, jednostavno ima žena, u smislu ima i ljudi isto takvo, kao i muškarci, koji vole neko kad stisne da pršljenovi da se razdvajaju. I baš im odgovara jača masaža i tako to. I to je to, ti tu upadaš. Ja sam probao da radim u neka tri salona i jednostavno video sam da to nije za mene. Previše se tu kafeniše i priča, premalo rada. I onda sediš i vidiš da gazdarici je blam da kaže: Hajde ti da radiš neke masaže i to. I onda shvatiš. Ja sam od dve meseca presedeo, uradio sam ništa. I dve nedelje tačno kako sam izašao iz srednje, moj brat opet, stariji brat, imao je Sony Playstation 1 koji je teže učitavao igrice. Hajde, ti se družiš sa tim tvojim, opet ti očevi, komšije i sve to, pitaj je li neko to servisira. Ti sad kreneš da zoveš jednog po jednog, svi kažu: Pa, da, ali ne znam gde ima da se kupe delovi tako specifično i sve to. I meni buraz kao: Ma, hajde, pusti. I okrene nekog svog ortaka, neki taj ortak da mu broj telefona: Zovi ovoga i zakaži popravku. Ja sam otišao kod tog čoveka sa Sony Playstationom da popravim, sedeo sa njegovim sekretarom i pričao, a on je radio u drugoj prostori, znači popravljao. Pazi, sa ove distance je malo čudno što je četiri i po sata trajala popravka. Popravka toga obično traje 45 minuta. Taj čovek što je držao servis izašao je napolje i rekao je: Sine, je li bi se ti zaposlio ovde da radiš? Kolega, koji je sekretar i sve to, dao je otkaz. On ostaje ovde još nedelju dana i to. Vidim da znaš, vidim da umeš. Ja sam narednih nekoliko godina popravljao Sony Playstatione 1. Pa sam naučio kečeve, pa je izašla dvojka, pa sam ugrađivao čipove u dvojku, pa sam kupio DVD rezač u… Je li 17 godina dovoljno da te carina ne juri?

Ivan Minić: Ja mislim da jeste.

Aleksander Segedi: E, pa prošvercovao sam DVD rezač iz Mađarske u Srbiju. Pioneer A04. Doneo sam ga, rezali smo na njemu. Pazi, rezanje diska traje 27 minuta. Očitavanje diska traje 17. I onako ti iskopiraš. Ugrubo ti možeš jedan disk na sat. Mi smo uspevali da narežemo jedno 18 po danu. Bila je lepa zarada. I onda kao: Aha, neće da ti očita? OK, to je za servisiranje i tako. Onda me put navede u Kraljevo. Je li se sećaš one pričaonice, 041/222-333?

Ivan Minić: Sećam se.

Aleksander Segedi: E, ja vrtim, ali iz firme. 😀 I okrenem i dobijem. Znači, mrtva ladna devojka kaže: E, hajde da ne trošimo ovo, evo ti moj broj telefona. Zovi me ovde. Ja okrenem: E, ćao! Ja sam iz Kraljeva. Odakle si ti? -Ja iz Beograda. Hajde da se upoznamo. Ja sam tipa za taj vikend imao 20 maraka u džepu. Ja sam bio u fazonu sad ću ja ovih 20 maraka lepo da potrošim, u ponedeljak ću da nađem neki novi posao, odoh ja tamo. Ja upoznam tu devojku na kraljevačkoj autobuskoj stanici, koja danas izgleda kao ruina, ali tada je bila mnogo bolja. Ja odem tamo, u principu niko tu ništa nije bio zainteresovan za nešto dalje. Prespavam, ustanem ujutru i ona kao: E, da te upoznam, ja radim Sony Playstation klubu kod jednog lika, pa da vidiš gde radim i sve to. Ja upoznam njega, on kao: Čime se baviš? -Popravljam Sony Playstatione. Pazi, ja kao Beograđanin u Beogradu gde imaš 70 servisa, gde svaki tržni centar po trojicu. Ali, vidiš u Kraljevu nema nijedan. I on meni kao: Je li znaš to da radiš? -Znam. -Pa, imam tu neke. Pa, je li bi hteo? Platiću ti i sve to. -Ma, nema problema. I da on meni tu 12 Sony Playstationa od kojih ja popravim svih 12. Ali, prvi, kako sam skidao kapicu sa onog keca, ja ovako nagnem, a ona kapica pukne i ode. Brate mili, nemam para da mu platim. Stoji on, stojim ja, stoji on, a ona mrtva tišina, a ja sam se setio da sam poneo Sonyjev diskmen koji je imao potpuno iste kapice. Ja lepo skinem kapicu, neću slušati diskove dok budem putovao kući, ja ako vratim… Rekoh: Izvini, puče. On gleda i nema šta da kaže. Popravim tih 12 i on kao kafana i sve to, završimo posao, da me napije, da platim manje i sve to. I mi popričamo i čovek kaže: Od tih 12 serviser ovde mi je rekao da 8 mora da se menja laser. Ti si ga namestio da bolje učitava nego ovi što mislim da su ispravni. Ali, taj deo je baš neka precizna mehanika. I on me spoji tu sa čovekom koji je držao servis, radiš na procenat i sve to. Ja sam jedno godinu i po dana ostao u Kraljevu, popravljajući Sony Playstatione od Čačka do Trstenika i Vrnjačka Banja i ceo taj krug. Jednom prilikom sam provalio da sam ja popravio tu sve. E, onda sam svratio do Čačka, bio malo u salonu. Onda sam se ponovo prepakovao u Beograd da režem diskove, servisiram i tako to. Onda su me pozvali ljudi iz Kosovske Mitrovice i rekli: Nama je frka kad prenosimo, granica i sve to. Hoće da nam naplate carinu za Sonyje kad ih vraćamo nazad. Nama je taj rizik mnogo veći nego da mi tebi platimo kompletne putne troškove i punu cenu samo ako smeš da dođeš na Kosovo. Ja tipa 22-23 godine, šta ja znam o politici. Ja sam možda nešto pročitao u novinama, jesam-nisam. Ma, što ne bih smeo. Ja lepo putnu torbu ovoliku, isti tu Iskra THS 11 lemilicu. Pa, onda uđe pandur u autobus i kao: Gde ti je račun za tu lemilicu? -Zar ne vidiš da je datum proizvodnje star koliko i ja. Kakav, bre, račun? OK, oduzmi, ali stvarno ti kažem. -Dobro, dobro. Hajde. Verovatno je čudno što ima tako malo godina, a lemilica, šrafciger i sve to. Možda to izgleda kao da ću da obijem auto. Ne znam, ali džojstikom ću onda da ga vozim Sonyjevim. Onda sam tako par puta svraćao u Kosovsku Mitrovicu, servisirao to. Onda sam se zaposlio u servisu elektronike. I to je servis elektornike koji je Sky Musicu. Pa sam jedno dve godine popravljao sve što možeš da vidiš na jednom koncertu, od pojačala do rasvete do onih dimera koji kontrolišu tu rasvetu. Danas je LED, pa troši mnogo manje, ali tad je mnogo bilo interesantno da imaš potenciometar koji kontroliše 5,5 kW. I mogu da dimujem športer i bojler sa ovim istovremeno, da precizno nateram temperaturu ringle na taj neki stepen. Onda sam se malo bavio sa time, malo nešto radio kao neki promoter nečega u diskoteci. Tu sam ogluveo dve godine, pa me malo sad i tera od klubova, jer vidiš šta je ostalo sve za drugim ljudima na patosu, od različitih stvari koje su za kantu za smeće. Pa sam onda imao neku kompjutersku prodavnicu, pa sam ugrađivao kamere i video-nadzore i alarmne sisteme kao podizvođač za G4S. Pa sam ulazio u različite stanove različitih ljudi i u različite banke. I u suštini i dan-danas ima karticu G4S koja nema sliku na sebi i piše Aleksandar. Ja uzimam karticu i okrenem se ovako kolegi: Daj, ne zezaj me. Opet mi je neko pogrešio ime. A, kolega kaže: A, je li mi veruješ, pet puta smo napomenuli čoveku, podvukli i napisali dole čovek se zove stvarno ovako zove, nije greška u kucanju. I oni mislili da ga zajebavamo. I otkucao Aleksandar. Tako da imam kući Aleksandar Segedi koji ima karticu G4S od pre 12-13 godina. E, onda taj neki computer shop. Onda sam sa computer shopom održavanje računara, tu sam u stvari prešao na knjigovodstvo.

Ivan Minić: Ali, moram da te vratim nazad. Zato što te sve stvari koje si radio deluju ozbiljno. Ti ne deluješ ozbiljno, ali…

Aleksander Segedi: Ali, stvari, da, da, OK. 🙂

Ivan Minić: 🙂 A, ono što isto uvek pitam sve svoje goste i to pitanje realizujemo u saradnji sa Infostudom, odnosno sajtom poslovi.infostud.com. Šta ti je bio prvi posao? Prva stvar koju si radio za novac.

Šta je bio prvi posao?

Aleksander Segedi: Nosio sam ciglu. 13 godina. Moj drugar iz kraja, danas smo prijatelji na Facebooku, koji tipa godinu ili dve stariji od mene, znači ja sam imao 13, oni su imali 14-15, njih dvojica i kao: E, Tesla, pogodili smo – treba na nekoj obližnjoj tu građevini, tipa 5 minuta peške, treba da iznosimo blokove iz kamiona, ali nisu oni cigla blokovi narandžasti i to, nego su oni, tad se to zvalo plino-beton. Ono sa čime se stružu pete, taj materijal.

Ivan Minić: Beli.

Aleksander Segedi: E, beli. Daleko, daleko laganiji.

Ivan Minić: A, kabastiji.

Aleksander Segedi: A, kabastiji, pa izgleda kao da nešto radiš u stvari. Treba to da se iznese. Šleper, napred je prikolica, da istovarimo to i dobićemo neke pare. Ja rekoh: Hajde. I mi to lepo poistovaramo i dobijemo neke pare. I te pare su mi bile dovoljne da kupim tri kasete. Ja sam otišao u robnu kuću Beograd u Zemunu i sećam se kupio sam dve i jednu praznu. Jedna od tih je bila Flashdance, koji je bio pogrešno nasnimljen zato što negde na pola trake Luxmanove mašine su promenile azimut. Onda pola pesme svira ispravno, a onda moraš da utrčiš šrafcigerom za drugu polovinu pesme, da promeniš azimut da bi nastavila. Naravno, nisu mi prihvatili reklamaciju. Ja sam se totalno razočara u sve živo što može da postoji. Ali, eto, sa 13 godina plino-betoni beli. Sa 15 sam radio u trafici. U pauzi između osnovne i srednje, kad sam završio sa MOC-om i to, na Buvljaku. To je danas ovaj OTC na Novom Beogradu. Ja sam svake subote i svake nedelje dolazio kod istog lika koji je na kolima prodavao kasete. Ja blejim i slušam muziku u principu. I tu lepo ćaskamo. I u jednom trenutku, tipa mesec i po dana već prolazi, taj čovek koji je prodavao te kasete i dan-danas se zove Dejan, i Dejan se okrene i kaže: Mali, hoćeš ti da radiš? Ja 15 godina, da prodajem kasete. I ja sam od prodaje tih kaseta zarađivao, uopšte nije za pohvalu za naše državno uređenje, ali bile su 90-e, pa eto imamo neki izgovor, ja sam zarađivao daleko više nego moja majka. I u principu opremio sam sebe za školu. Tada je to bilo nove farmerke, nove patike, neka oprema za fizičko. Tako da, kasete. A, posle toga, u principu, nikad nisam bio vodoinstalater. Osim što sam sebi menjao gumice po kući i to, ali nikad nisam bio vodoinstalater za pare. Ovo ostalo, šta god da se uhvatiš, otprilike sam radio. Znači, gletovanje gipsa, postavljanje spuštenih plafona, šta god ti padne na pamet. Držao Hilti, različite Hiltije držao i tako.

Ivan Minić: Taj period kada si se bavio instalacijom sistema za nadzor, kamera i svega ostalog, je značajan iz zbog toga što ti je odredio dalje put. Kako se to desilo?

Kako je dospeo u svet knjigovodstva?

Aleksander Segedi: Paralelno sa time, kako sam ja postavljao te kamere, paralelno sa time ja sam shvatio u stvari da nešto tu nama u biznis modelu ne šljaka. Jer u principu ti dođeš i jednom naplatiš instaliciju svega toga. I, OK, žice neće umreti za godinu dana ili tako nešto, ali dešava se da ljudima treba i dodatna usluga, jer na sistemu za video-nadzor potrebno im je da neko nekad skine neki snimak, a na alarmni sistemima potrebno im je ukoliko imaju neku fluktuaciju radnika, ako je u pitanju biznis ili tako nešto, za kuće nam se dešavalo, recimo, ode stara čistačica, pa dođe nova i tako to, potrebno je promeniti šifru, pa treba tim ljudima usluga… Mislim, zašto bi oni otvarali servisno uputstvo, pa gledali kako to radi. Skroz je OK da oni pozovu nekoga. E sad, u principu, u tom trenutku se desi problem gde ti onda ili si na callu, što bi rekli ovi, tu si uz telefon i čekaš da neko pozove ili naplaćuješ to. A, onda nekako i ti imaš osećaj da je to možda trebalo da bude u paketu. I oni ljudi nekako imaju osećaj da li je to trebalo da bude u paketi, ali i njima je jasno da je to dodatna usluga. I onda shvatiš da je to one-time service. I onda pogledaš jednu kompaniju u Srbiji koja potpuno se, nije jedina, ali privatna kompanija koja se odrekla one-time service i koja ide neprekidno sa monthly fee. U suštini, možemo da pričamo o svakom internet provajderu u Srbiji. Ovde meni na pamet uvek pada najveći kablovski operater. Oni lepo imaju biznis model da svakog meseca naplate neku cifru od svakog korisnika, koliko god, samo da imamo. I, naravno, mora da bude sistem takav da i oni imaju pokrivene troškove, i da, naravno, imaju neku zaradu i to, a da ne bude previše da bi ljudi želeli da kupuju. I onda kao: Hajde mi da proučimo taj neki biznis model. I u celoj toj priči ja naiđem na neki softver koji je za video-nadzor, ZoneMinder usput, i kao hajde da ga ja prilagodim. Mi smo tada na našem tržištu mogli da kupimo za video-nadzor tzv. Piko kartice. Piko kartica je prihvatala četiri ulaza za kamere. Da nateraš ZoneMindera da radi sa Piko karticama malo je komplikovan proces dok ga jednom ne pogodiš, a onda ide veoma lako. I onda kažu kolege: Što mi ne bismo prodavali, što mi ne bismo iznajmljivali. Onda i pronađem. Imao sam tri klijenta koji su plaćali po 10 evra mesečno da ja njima to održavam. I ja njima namestim. To je bazirano na Linuxu, što u prevodu znači – upališ ga i dok nešto ne izgori to radi. Ja to namestim, dođem kad treba da skinem neki snimak. Ja to mogu da uradim preko neta, uopšte ne moram da odlazim kod njih. Pa se onda ispostavljalo da ljudi hoće da gledaju sa jedne lokacije više lokacija. Pa im staviš mikrotikove, pa im napraviš neke VPN-ove. Sa tadašnjim brzinama interneta, to je stvarno bilo sporo. Ali, ostalo mi je u glavi taj biznis model, gde ti svakoga meseca naplaćuješ jednak fee, da je to nekako mnogo bolje nego onaj one-time, pa svaki put još neki charge za nešto preko.

Ivan Minić: Svi su nezadovoljni u suštini. A, ovde imaš varijantu ako to je dovoljno malo…

Aleksander Segedi: Ti si nezadovoljan koji je to naplaćuješ, jer nekako gledaš kao: Pa, pazi, moje znanje je toliko unazad da skinem taj snimak da prebacim i to. A, opet mušterija je nezadovoljna, jer oni nikad ne skidaju snimak sa video-nadzora zato što hoće da gledaju kako su im cvetale lale. Oni su uvek imali neki problem. Pa, već imaju frustraciju oko problema, plus im ti dolaziš kao neko ko zarađuje na njihovoj frustraciji. Ti kad pogledaš, sve se to nekako sabira i množi. Sjajna reč na stranom je alienate. I baš nekako dešava se taj alienate. Niti onaj voli da pozove tebe, niti ti voliš da pozoveš njega.

Ivan Minić: Niti ti voliš da te on pozove.

Aleksander Segedi: OK, prva rečenica: Divno je što se ponovo čujemo. A, sledeće rečenica treba da bude: Koliko će to da košta? I opet tu negde započinje taj neki razdor. Onda hajde da vidimo neki model koji će da funkcioniše bolje. Sećam se da sam tad predlagao tom kolegi: Pazi, idu nam godinu. Nismo mlađi. Pašću sa merdevina, desiće mi se nešto. Biću dva meseca bez mogućnosti da se penjem po merdevinama. To apsolutno znači da ću biti dva meseca gladan. Hajde da napravimo mi neku priču. Mi se više ne penjemo, da to rade mlađi. Znači, mi platimo. Samo se ugradimo tu neku razliku. I, naravno, mi radimo to neko znanje. Znači, on sve živo uzme i polepi žice, a ja samo spajam crveno na crveno i plavo na plavo. Da taj gde je potrebno to neko znanje, da to radimo mi. I nisam naišao na dogovor sa kolegom. Ja sam njemu rekao jednu rečenicu, ja mislim da se on seća i dan-danas, ja sam mu rekao: Ja ne bih više da radim ovaj posao. Ja bih da budem direktor. 🙂 Vidi, ja sebe sada kada bih gledao dok izgovaram tu rečenicu, ja bih se sam sebi nasmejao. Ali sam za jedno godinu dana postao direktor. Knjigovodstvenoj agenciji kojoj sam održavao računare zapala je u finansijske poteškoće tako što se ispostavilo da svi klijenti su im zapali u problem. Jer, nažalost, svi klijenti su bili iz politike. I kako je politika skrenula levo, desno, pravo, gore, dole, tako se ispostavilo da su ostali bez para. I sada vidiš da fantastične knjigovođe koje stvarno poznaju stvari u prst ne znaju menadžment. Nije za smejanje, tada je, danas je moja koleginica, ona je tada rekla, kako da pronađemo nove klijente, kaže: Pa, hajde da naštampamo flajere i da podelimo po zgradama okolo. Jednostavno je domet do koga neko ko radi jedan posao apsolutno ne mora da razume drugi. Ko je knjigovođa, postoji velika šansa da ne zna kako da dovede klijente. I onda kažem: OK, hajde da prelomimo sve te dugove. Hajde da ja preuzmem firmu i hajde da počnemo da funkcionišemo tako gde ja u principu samo dovodim klijente i staram se oni stare plate. Uvek imaš problema sa time da klijenti plate, pa zli jezici kažu da je u Srbiji malo to kvadratno gore. Drugi kažu da je to potpuno tačno. Ali, dođeš i kažeš: OK, hajde da vidimo kako mi tu naplatu da poboljšamo. I onda kažeš klijentu: Možeš da platiš unazad, ali ostavićeš mi menice kao potvrdu da ćeš da platiš i menice popunjene na mesečni iznos ili ćeš plaćati na početku meseca. I evo svi klijenti izaberu da plaćaju na početku meseca. Jer menice su još komplikacija i sve to. Već polako 10 i nešto godina prolazi i ispostavlja se da taj model funkcioniše. Onda kažeš sebi: OK, kako da se ja malo reklamiram, a da me to ne košta. Ja imam kolege koji plaćaju, i poznajemo se, koji plaćaju reklamu na Google da kad neko izgugla da bi oni bili prvi. I to košta, a nisi siguran da će to doći. Jer nekako ispostavilo se kroz posao klijent koji googlea knjigovođu, on pokušava da zbriše od nekog knjigovođe. Da ne budem zao, pa da kažem ne valja klijent, a moguće da ga je i prethodni knjigovođa upropastio. Sad kad on dođe kod mene, ja treba da popravljam prethodne probleme, plus ove probleme i sve to. I onda googleanje baš i nije to to. A, onda pogledam šta je to što radi Google. Google daje neki freemium model. Hajde da ja tebi pokažem kako se ovo radi, hajde da vidiš da ti to možeš sam i sve to, ali hajde da nekako subliminirano, sublimaciono, kako se to kaže, sublime poruka da bude: Ko ti to nećeš da radiš, prepusti meni. Vidiš da ja znam. I tu je, recimo, taj moj Youtube kanal, gde jednostavno kažeš ljudima ovako.

Ivan Minić: Ne samo prepusti meni, vidiš da ja to znam, nego hajde da te ja pomognem da ojačaš dovoljno da možeš sebi da priuštiš da angažuješ nekog da te ne boli glava. Što je u principu model koji svi mi koristimo. Ja nikad nisam prodavao direktno nikakve svoje usluge. Svi znaju da se bavim konsaltingom. Mislim, ko treba da zna – zna.

Aleksander Segedi: Ja jesam, prodavao sam Kirbi. 😀

Ivan Minić: Dobro, pričaćemo i o tome. 🙂 Ali, ne nudim ja nigde to čime se bavim. Ali, ljudi dođu i jave se. Uglavnom oni ljudi kojima sam kroz prethodnih 10+ godina davao nekakav materijal, pomogao im da porastu, pomagao im da se osnaže i samoostale, i onda su oni došli u situaciju OK, sad smo ojačali, sad možemo, sad mogu sebi da pruištim da me neko posavetuje oko toga, izabraću njega zato što mi je on pomogao.

Aleksander Segedi: I to.

Ivan Minić: Što nije loše. 

Aleksander Segedi: Definitivno. Kako god da posmatramo ljude oko nas, pa ako si hater, onda niko ne valja. Ako si dete cveća, onda sve valja. Ali, kako god da posmatraš, ljudi će te upamtiti ako si im pomogao. Samo je pitanje koliko će brzo, koliko će snažno da preduzmu nešto povodom toga jednog dana kad im budeš trebao, ali definitivno upamtiće. Ja, recimo, imam jednu situaciju od pre mesec dana. Pozove klijentkinja koja izrađuje nakit, i šalje preko, i prodaje i sve to. Ona sad treba da šaljem PostExportom i tako. I sad ima neka pitanja. Ova na šalteru mi rekla da ne smem ovo, ne smem ono. Znači, stvarno piše u pravilniku Pošte da ne sme da se šalje nakit i vredne stvari. Ali, ona izrađuje nakit koji košta jedva dvocifren broj u evrima, tako da to ne spada u to. Misle se na nakit od istorijske vrednosti ili od pola kile zlata. Ne misli se, bre, na parče bižuterije ili prstena od tri uvijene žice. Ja sad dođem i kažem: Sačekaj, imam jednog klijenta koji baš sarađuje sa njima. Da vidim da li on poznaje nekoga u Pošti koji je baš na tom mestu, ko može da te posavetuje i da odeš tamo i sve. Okrenem klijenta, rekoh: Treba mi to, to i to. Ovaj kaže: Da, da, nema problema. Evo žena koja je nama sve pomogla i sve to, neka pozove nju, pa neka se objasni sa njom šta, kako za papirologiju. Ja ovoj uzvratim i u prinicipu šta ja tu da tačno naplatim ili tako nešto. Pozvao sam dva telefona, meni je u stvari mnogo interesantnije da ona, klijentkinja, toliko naraste, pa jednog dana, recimo, ona nije više paušalac, kaže: Sad moram u knjige. Prešla sam onih čuvenih šest miliona. Ja joj kažem: OK, plaća se više kad si na knjigama. Ali, to je to. Imam klijenta koji je narastao do tačke da počinje da plaća više i da mu to uopšte nije problem. Pazi, svi mi negde grešimo, svi ćemo mi negde da nešto pogrešimo. Obično omiljena greška je kad otkucamo, i to je na mnogo mesta, državne institucije kada otkucaš tačku na mestu gde je trebalo da ide zarez, većina programa u ovoj državi to shvati kao da si otkucao u stvari 100 000. I onda kad ja otkucam 123.53, to je 123 530. 🙂 Svi mi negde napravimo neki lapsus. Neko će negde možda pocrveneti jednoga dana kada to vidi, ali onda će možda baš ta klijentkinja da se seti, kaže: OK, ovo je ljudska greška. Ono kada mi je trebalo, pomogao mi je, pa ću to da mu iznivelišem. Ili tako nešto. Neko će to da prećuti, neko će to da vokalizuje, pa da kaže: Pomogao si mi onda, pa sad ću ovo da ti prećutim. Možda, možda ne, ali definitivno mislim da će svi da upamti da si jednom u nekoj situaciji izašao u susret, a pogotovo ako je to meni minimum neke energije, jer ja sam digao telefon koji ima 200 g i stavio na uvo i 15-20-30 puta stisnuo displej ne bi li okrenuo jednog, drugog, trećeg. Stvarno nije bilo previše. Mislim da takve stvari imaju baš dalek domet kod ljudi.

Ivan Minić: Posebno ako ih radiš bez neke direktne motivacije i želje da od toga profitiraš. Odnosno, što uvek kažem…

Aleksander Segedi: Bez zahteva za recipročnost kao odmah, sad.

Ivan Minić: Doći će. Samo nemoj da razmišljaš o tome, nemoj da brojiš, nemoj da vodiš evidenciju, ali doći će. Evidentno će doći. Kirbi, nema veze sa ovim, ali mislim da vrlo značajna priča. Prodavao si Kirbi.

Šta je naučio iz prodaje Kirbija?

Aleksander Segedi: Kirbi nije usisivač, Kirbi je uređaj. Kirbi je bilo jedno zanimljivo iskustvo tamo negde, recimo, 2005. ako se dobro sećam. I to je bila firma na kraju Zemuna, kod okretnice 17. Ja sam tada već dugi niz godina živeo u Sremčici, što je u principu zahtevalo da ustaneš dva sata ranije da bi se pojavio tamo. A, onda naučiš neke stvari koje, recimo, koje su korporativne. Recimo, ja nikada nisam radio u McDonaldsu, ali svakoga koga sam upoznao da je radio u McDonaldsu, pa napustio i otišao dalje, ima neki mindset koji je stekao u McDonaldsu, a to je ja sam jedinka u ovoj košnici i ja mogu da zakočim, a ja mogu i da pomognem. Taj neki mindset onda ostane tokom života. Kod Kirbija naučiš neke druge stvari. Na primer, nisi najpametniji na svetu. Koliko god to čudno izgledalo, ja sam uvek bio neki, kažem ti, pre toga sam prodavao i kasete i u trafici, bio sam neki sales. Sales person se danas kaže, ali ja sam tada bio neki salesman ili sales dečko od 20 godina. Ja sam uvek bio kreativan, pa hajde da probamo da malo to personalizujemo i sve to. Ali je, recimo, živa istina za metod kod Kirbija da ukoliko ispoštuješ ono što piše u knjizi kako treba da radiš prodaju, da si uradio 95% posla. Mislim da je kod njih copyright, ne smeš da spominješ i to. Ali, ukoliko uradiš onako kako su oni rekli, a bukvalno ti piše izgovori ovo, izgovori ovo, izgovori ovo, pa imaš onu knjižicu, pa je listaš. Ta knjiga treba tebe da podseti kako to radiš. A, meni je, recimo, bilo interesantno – pazi, ti ulaziš u kuću čoveka kome si rekao: Malo ćemo da vam usisamo tepih i to da vidite. U principu, hajde da kažemo ovako, delimo laži na bele i crne, a ova je bela. Ti si njemu rekao: Mi ćemo ovo da sredimo, da vidite kako to radi. Ti u principu očekuješ prodaju, on u principu najčešće očekuje ili da bude zabava, malo interesantnija od televizora, a ponekad stvarno i očekuju da im središ ceo tepih. Ti sad tu treba da izvagaš to što i kako, bre, dođemo da ti uspeš da ti dođeš do onog trenutka, a pre dva sata si upoznao čoveka, koga nikad nisi video u životu, i kod koga si ušao u kuću na jednu belu laž, i izlaziš napolje sa, recimo, 2.600 evra, koliko taj aparat košta u onoj nekoj varijanti gde ima sve dodatke. Kako? Ja sam ulazio tako što kao: Dobar dan, ja sam serviser za Sony Playstation. Vi ste me zvali. Dobar dan, vi ste prišli trafici gde ja radim, nisam ja prišao vama. I vi ste poželeli da kupite cigare, čokoladicu, nešto. Uvek je bilo kako ovo funkcioniše. E, onda shvatiš, recimo, tu poentu, nisi najpametniji. Tim kvalitetnih psihologa, psihijatra, psiho šta god, sociologa, ovoga-onoga, svega, je pisao tu knjižicu. Svaki zarez je tu tačno na mesto gde treba da bude, prilagođeno. Ti jedan nisi pametniji od njih sto. Ma, nema šanse. A, pogotovo pitanje da li njih sto, možda je njih hiljadu. Možda si pametniji od sto, ali nisi definitivno pametniji od dvesta pedeset, a njih je hiljadu dvesta pedeset. I to je taj neki trenutak, ti treba da naučiš da poštovanjem tog nekog pravila koje su svi neki prethodni poštovali, u stvari ćeš doći na neko mesto. E sad, tu, recimo, definitivno postoji ona tvoja priča kad smo pričali o Toni Kukoču: Svi morate da radite, a ti Toni možeš malo i da se poigraš. Ja o košarci nemam pojma, ali znam za ime Toni Kukoč, što dokazuje koliko je to ime veliko. Moraš da poštuješ pravilo dokle god se nisi bar približio slovu T. Hajde da kažemo, ne moraš da budeš baš Toni Kukoč da bi se malo poigrao sa pravilima, ali pravila moraš da poštuješ do trenutka dok ne naiđeš na slovo T. Da su bar tu negde blizu tog slova T. I onda opet ta Krigerova kriva to kaže da je tačno. Ti si tu negde shvatio prednosti i mane, pa tek sada možeš da pojmiš celu problematiku, pa da kažeš: Sada bih ja pokušao malo da popravim nešto, da mrdnem i sve to. Recimo, u Kirbiju je momenat kad prodaš 12 uređaja, na primer. Na nekim drugim mestima u životu ponekad je broj meseci, ponekad je količina para. Živimo u kapitalizmu, pa definitivno broj para jeste pokazatelj nečega. Barem je pokazatelj koliko drugi ljudi misle da si dobar u svom poslu. Ne koliko jesi dobar, nego koliko drugi ljudi misle da si dobar.

Ivan Minić: Što jeste važno.

Aleksander Segedi: Što jeste važno, jer od tih para tih ćeš da plaćaš one ljude koji rade za tebe, sa tobom, pored tebe, a svi oni imaju porodice. I tako ciklično i sve to. Ali, onda dođeš do toga da kažeš: OK, ali nakon ovoliko rukovanja sa ovoliko ljudi, nakon ovoliko poznavanja, nakon ovoliko izrečenih rečenica teksta, nakon ovoliko nečega. Za kuvare je to verovatno posle ovoliko iseckanih glavica crnog luka. Tek sada mogu da kažem: E, ali hajde da probamo ovo pravilo malo da savijemo. OK, sve se to radi, sve to postoji milenijum unazad, dva milenijuma unazad i to, ali hajde da probamo. Možda je stiglo vreme da se nešto malo ubrza.

Ivan Minić: Da probaš malo po osećaju da odigraš nešto.

Aleksander Segedi: I možda budeš u pravu. Pazi, možda budeš i u krivu.

Ivan Minić: Znaš kako ja gledam to? Većina tih priručnika koje veliki sistemi koji uspešno posluju decenijama unazad daju su ti takvi da se bave statistikom.

Aleksander Segedi: Tako je!

Ivan Minić: Znači, ako budeš to poštovao, statistički ćeš dobro proći. To ne znači da ćeš u svakom pojedinačnom slučaju dobro proći. U nekim pojedinačnim slučajevima ta tvoja intervencija može da napravi razliku. Taj momenat u kome ti napraviš iskorak, prilagodiš, adaptiraš može da bude taj koji pravi razliku. Ali, to nije pravljeno za tebe koji dođeš do toga da imaš sposobnost da to proceniš. To je pravljeno za onog ko tek ulazi, da mu da alat sa kojim će da radi. 

Aleksander Segedi: Tako je.

Ivan Minić: Može da menja nešto tek kada ovlada svim ovim. 

Aleksander Segedi: Tako je. Jesi li gledao seriju The Office?

Ivan Minić: Naravno.

Aleksander Segedi: Svi smo gledali. Znači, dođe Majkl, zaposli se u kompaniji koja mu ne odgovara, i njegov šef dođe i kaže mu tri rečenice: Make the call. Say the lines. Make the sale. Zato što početnicima mora da funkcioniše tako. A, onda se vratiš, recimo, dva serijala unazad, zaboravio sam kako idu sve epizode, vratiš se unazad, isti taj Majkl koji nije uspevao da make the call, say the lines, jer nikad nije uspevao da se ne zadrži, da promeni lines i sve to, on sedi sa čovekom koji je, pa sad u prevodu sa engleskog, on je otprilike čovek koji radi nabavke za celu opštinu i sad tu sede i jedu rebarca koliko već sati i ova njegova šefica koja već koluta očima, kao daj, ništa nisi uradio, a Majkl samo čeka trenutak da se ovaj malo – ne opusti, ne spusti gard, nego malo više da postane ljudsko biće. I ovaj ga sačeka tačno tu, kao pravi sales person. Što bi rekli negativci, to je mačka uhvati, pa se igra sa mišem, pa ga pušta, samo da ga umori. Ovaj ga je pustio i sve to. I ovaj kaže: Jao, ne možemo sa tim cenama. Ovaj kaže: Da, vidi, ali mi smo lokalna ekonomija. Znaš, ovi veliki će i kad nas oteraju, dižu cene, biće haos i to. Ti si taj neki deo države, moraš malo da planiraš i taj neki socijalni faktor. Na kraju dođu do rečenice: OK, ali moramo da se nađemo na pola cene. OK, znači, taj neki sales person, Majkl, koji nikako nije uspevao da se say the lines i make the sale, kada je u pitanju zarada od dolar, uspeo je ono što njegova šefica nije uspela kada je u pitanju zarada od milion dolara. To je upravo dokaz da ta knjiga je za početnike. Pravila za početnike kako bi što brže počeli da zarađuju, ušli u sistem. OK, čim ovladaš malo materijom možeš polako da vidiš malo drugačije. Ali, na samom početku definitivno moraš da poštuješ ono što baš piše u knjizi.

Ivan Minić: Što kaže struka.

Aleksander Segedi: Struka. Definitivno. 🙂

Ivan Minić: To je nešto čime si se bavio relativno kratko.

Aleksander Segedi: Dva meseca.

Ivan Minić: Takva iskustva su transformativna.

Aleksander Segedi: Jesu.

Ivan Minić: I onda te stvari u principu u najrazličitijim situacijama u život možeš da primeniš. E sad, kad si se ti dogovorio sa finim ženama da preuzmeš agenciju i da razvijaš agenciju i sve to, kako je to izgledalo? Jer ponovo dolaziš u situaciju – nije to baš usluga koja treba svakome, nije to baš nešto što se često menja. To je jedna od onih stvari koje u principu ako si zadovoljan ne želiš nikad da menjaš, jer je to naporno.

Aleksander Segedi: Da!

Ivan Minić: Imaš neki stalni priliv novih firmi, što jeste lepo i što jeste nešto što se ubrzavalo prethodnih 15-ak godina da stalno ima novi biznis, ali isto tako imaš i odumiranje starih.

Aleksander Segedi: Definitivno.

Ivan Minić: Tako da imaš te neke životne cikluse koji… Nije baš jednostavno za održavanje i razvoj. Nije ni najkomplikovanije na svetu, ali ima svoje izazove. Ti si u tu priču ušao pre 10-ak godina.

Aleksander Segedi: Tako.

Ivan Minić: Kako je izgledao početak?

Kako je izgledao početak u knjigovodstvenoj agenciji?

Aleksander Segedi: Kaktusično. Kaktusi na sve strane. Sve živo bocka. Ne može da se hoda. Prepreke. Pre svega prepreke – za početak, prepreke su kod tebe, jer ti ne znaš taj posao. Pa, onda pokušavaš da sagledaš iz neke perspektive klijenta. Pa je tu, recimo, stravično pomoglo to što sam ja u stvari bio ono što bi se zvalo baš entrepreneur na engleskom. Ja sam neprekidno pokušavao da započnem nešto. Pa, radio sam u servisu, pa otvorio svoj servis. Pa sam prodavao kompjutere, pa sam ovo, pa sa ono. Sad ja imam to iskustvo sa kojim mogu da pogledam iz perspektive tog nekog ko je u stvari kupac moje usluge. Šta njemu treba? Pre svega, treba da mu ja budem kafetin. Ne treba da ga boli glava oko toga. A, onda, recimo, treba da mu budem ona čuvena rečenica vezana za Linux: Staviš ga ispod stepeništa i zaboraviš da postoji, jer to radi. Treba da budeš i to. On zaboravlja da ti postojiš. Ti radiš svoj posao i sve funkcioniše kako treba. Onda naiđe neki trenutak gde shvatiš da u stvari prvo i osnovno, moje kolege računovođe i knjigovođe mahom su introverti, jer jednostavno oni ne rade sa ljudima, oni rade sa papirima. I onda nekako takav tip posla privlači takve ljude ili ljudi koji upadnu u to postanu takvi. Znači, koju god teoriju da uzmemo, tačna je.

Ivan Minić: Možemo da idemo i na onu varijantu da prosto taj profil ljudi je dobar u tom poslu.

Aleksander Segedi: I to, i to.

Ivan Minić: Nije za svakoga gledanje brojeva. Neko mi odlepio od dosade i od svega što mora da kontorliše on: da prekucava, da poredi neke stvari koje su užasno dosadne. Ima ljudi kojima to ne smeta. 

Aleksander Segedi: Da! Onda pronađeš neke interesantne stvari. Kako može matematika da bude interesantna, ali svaki matematičar će ovako da pogleda ispod oka i da kaže: Sine! Znači, može da bude interesantna i te kako. Pa, pre svega pogledaš šta je to što klijentu nedostaje. Klijentu nedostaje, recimo, da mu se malo objasni kako to funkcioniše. Mnogo ljudi misle da je računovodstvo onako nekako veoma blizu prava i pravnog sistema. I ima i dodirnih tačaka, ali, recimo, ima i nekih fantastičnih razlika. Gde, sad ja sam počeo na nekom srpskom ovako da objašnjavam klijentu, pa kažem: U pravnom sistemu ti si pod defaultu nevin, a neko mora da dokaže da si kriv. A, u poreskom sistemu ti si po defaultu kriv, tj. dužan pun porez, a tvoj knjigovođa mora da objasni tvoju nevinost, tj. zašto su ti porezi umanjeni u skladu sa zakonom, pa tek onda da te odbrani. Ali, po defaultu si kriv, moraš da se braniš, a ne kao u pravnom sistemu po defaultu si nevin, pa oni moraju da dokazuju. Onda kad to tako objasniš ljudima, onda oni kažu: OK, sad je to već malo logično. Pa, onda moraš da mu objasniš kako to funkcioniše sa stanovišta poreza. Ja, recimo, mogu da ti kažem da najveći problem imam sa IT-jevcima. 🙂 Ne u smislu poslovanja, nego u smislu što ljudi koji rade programiranje oni imaju jednu veoma jasnu logiku i ta logika fantastično se primenjuje na programske jezike i apsolutno se ne primenjuje na računovodstvo. Jer računovodstvo je pre svega set pravila, a ne neke naročito logike. Logika uvek postoji, ali nekako je mnogo udaljenija i slobodno možemo da kažemo da logika je ta da država naplati što više, a da ne osetiš da te je mnogo oštetila i tako. Znači, tu se uvek nešto krije oko logike. E sad, tu meni, recimo, pomogne – ja sam nekada radio u tom IT-ju, pa kažem meni kao IT-jevcu ovo bi meni bilo potpuno suludo da ovako funkcioniše. A, onda kad sva ta pravila poslažeš jedno do drugog i sve to vidiš da funkcionišu besprekorno, ali ne možeš da koristiš logiku koju primenjuješ na programiranju. Malo, recimo, može da se primeni ona logika koju koriste pravnici. Opet donekle. A, recimo, ta logika mnogo više odgovara nego što odgovara logika iz programskih jezika. 

Ivan Minić: Dobro, kod nas ljudi dosta imaju problema sa razumevanjem bazičnih koncepata. Kad je bio moj drugar Dule Uzelac ovde, pa smo pričali, ljudi kod nas misle da njima banke čuvaju novac. Ne razumeju kako određene stvari funkcionišu. Meni je strašno i to mi se često dešava i siguran sam da se tebi dešava još češće pošto si u poslu u kome si, ali meni se često dešava da 15 godina kasnije ljudi koji posluju 10-15-5 godina objašnjavam ponovo kako funkcioniše PDV. Jer oni ne razumeju. Oni su u PDV-u. Neko se bavi time, ali ti njemu ne možeš da objasniš da ne gubiš ti ništa što si u PDV-u, kako ne kapiraš. Tebi vrlo često ti se isplati da si u PDV-u. Zavisi ko su ti kupci, zavisi s kim radiš.

Aleksander Segedi: Zavisi šta radiš.

Ivan Minić: Mi najčešće radimo sa srednjima, većima, vrlo retko radimo sa baš jako malim. Ima i toga, ali ti jako mali su najčešće paušalci. Oni nisu u PDV-u. Firme koje jesu, koje su tu negde 20-30-50 miliona, jako je mala šansa da se tebi to ne isplati. Ali, moraš da razumeš kako funkcioniše i zašto uopšte postoji.

Aleksander Segedi: Postoji zato što je 50-ih Francuska odlučila da nešto uradi dobro za svoju automotive industry i tako. Zato postoji.

Ivan Minić: Što je ne ukinu! 🙂

Aleksander Segedi: 😀 PDV je fantastičan za onoga ko prodaje robu velikima i bukvalno je očaj za onoga ko prodaje usluge malima. OK, mi možemo da pričamo, recimo, i o tome da je PDV možda čak i kočnica nekih stvari, do tačke da fantastično uspevaju startupi koji nude usluge baš onim državama gde nema PDV-a. Pa, kako je to nešto uspelo u Americi? Tako što nije 20% po defaultu da mora da ide i ovako. Pa je kočnica, recimo, ja svaki put vidim izraz ljudima na faci kad približavaš se PDV-u kao da si mu odsekao dva prsta, što čak matematički nije daleko od istine. Jer on na 7,99999 miliona ne plaća 20%, a na 8 miliona i dinar plaća 20%. I sad ovome ostaje za 20%, precizna matematika 16,67, ostaje manje nego ovome – razlika je u dva dinara. I onda da li je pravedno napraviti prag gde nakon toga gineš. Na kraju krajeva, nije ni da li je pravedno, mnogo više pitanje da li je svrsihodno, jer svi živi se grčevito bore da njihov biznis ne uspe, da ne uđe u PDV. Identičan taj problem vidim kod paušalaca. Paušalci se grčevito bore da njihov biznis ne uspe da pre 6 miliona. Ali, ako imaš 5,99 i povučeš ručnu, ja lično mislim da je to težak neuspeh. Tog trenutka mislim da si pucao sebi u nogu, a potpuno razumem ljude koji imaju takav osećaj, jer bukvalno neko drugi je taj ko pokušava da te natera. Pa, OK, ti sad imaš 1001 foru gde kaže ako si prešao 6 miliona do polovine godine, tek polovinom godine počinješ da vodiš knjige; ako si prešao 6 miliona nakon polovine godine, nakon 1. jula, onda tek narednog 1.1. počinješ da vodiš knjige. Bićeš tu, pa ne smeš da pređeš 8 miliona i sve to. I onda imamo tako nekih 15 setova pravila i ja otprilike to vidim kroz oči ljudi koji dođu kod mene na savetovanje i kroz oči ljudi kojima vodim knjige. I ja vidim da oni pred sobom vide ovako lavirint, gde su oni mali miš, gde su zidovi tog lavirinta visoki 100 m, i gde taj sir miriše, ali ima 1000 nekih zamki za medvede oko njih i da namerno biraju da budu gladni. Znači, vidiš da sam sebe čovek koči zato što sistem je zamišljen kao surova birokratija. To ti je potpuno priča u celom društvu. Imamo situacija jedno milion. Da porodica koja ima 47 dinara preko nekog tamo limita i to, ne dobije dečji dodatak, a porodica koja ima tri dinara ispod limita dobije dečje dodatak. I ovi sa ovim dečjim dodatkom u stvari imaju 25% više od ovih koji su prešli limit. Pa, onda da li bi tu možda trebala neka gradacija i to, ne znam. Nisam ja ni taj koji treba da odluči. Još uvek možda nisam ni stasao da to predložim, ali definitivno vidim da u mindsetovima ljudi postoji neka kočnica baš vezano za taj PDV. E sad, ako su im roba i ako su im kupci velikom većinom u PDV-u i sve to, onda kad im objasnim, kad im objasnim PDV sistem kako neće ih naružiti, najbolje je u stvari izvoznicima. Onaj koji izvozi robu ili usluge, njemu je u stvari PDV još i odbitna stavka, pa onda on PDV na prodaju u inostranstvu neće platiti uopšte, a imaće pravo da odbije, pa će on u stvari biti i u plusu za taj neki PDV. On će uspeti 1000-2000-3000-4000-5000 dinara mesečno da ima povraćaj PDV-a samo zato što je u PDV-u, a bez obaveza plaćanja. Bićeš čak i bogatiji. Ja mislim da je to sjajan podstrek za izvoznike, ali nekako not za sve ove koji nisu izvoznici.

Ivan Minić: Ima taj momenat koji meni uvek deluje kao taj sweet spot kad nastaje najveći problem, to je ovi koji su mali, koji u suštini posmatraju to na sledeći način: Moj proizvod košta 1.000 dinara, koštaće 1.200.

Aleksander Segedi: I kome se to prelomilo preko grbače?

Ivan Minić: Kupcu.

Aleksander Segedi: Kupcu.

Ivan Minić: Ali, opet kupac kao fizičko lice ne razume to.

Aleksander Segedi: Tako je.

Ivan Minić: I ne treba da razume. Ako je kupac firma, to nije neki problem.

Aleksander Segedi: Ako je kupac firma u PDV-u, to je njima u dinar isto. Oni će taj PDV odbiti kao ulazni i doviđenja. To nije problem. Ali, ti moraš nekom fizičkom licu da objasniš…

Ivan Minić: Šta se desilo.

Aleksander Segedi: Zašto je to sada 20% skuplje. Pa, do tačke, recimo, da ti imaš fizička lica koja kad uzmu ovako račun i pogledaju da je PDV nula, oni misle da kradeš porez! 🙂 Znači, sretao sam to. Ovi ne plaćaju PDV! Utaja poreza! A, ti po PIB-u možeš da pretražiš da li je u PDV-u ili nije. Ali, ti još i ne očekuješ od klasičnog kupca, prosečnog građanina, nekog ko ono dobar dan, četvrt bureka i jogurt, ti stvarno od njega ne očekuješ da on razume sistem PDV-a, ali on će definitivno razumeti ako je nešto poskupelo 20%. Znači, nešto je bilo 1.000, a danas je 1.200, on će to razumeti. Možda ne zna da broji, ali zna da broji pare. To je ta neminovnost. I onda će ispasti ili pokušavaš da ga pređeš ili si poskupeo ili tako nešto. Definitivno ta neka nagla promena dovede do toga – opet uradio si alienate svojih kupaca, a neko te je primorao na to.

Ivan Minić: Kako izgleda kad jedan IT-jevac svaštar koji voli da sebi komplikuje život uđe u knjigovodstvo koja je jedna, mogu slobodno da kažem, užasno dosadna, birokratizovana, oldschool disciplina iz ugla većine ljudi koja se njom bavi. Ne mora da bude samo isključivo tako, ali obično jeste. Zašto je tebi to bilo interesantno i kako si se ti potrudio da to bude drugačije? Odnosno, da ga učiniš sebi makar interesantnijim.

Kako biti drugačiji i izdvojiti se od drugih knjigovođa i agencija?

Aleksander Segedi: Pazi, pre svega imaš onaj koncept da interesantnije ako konačno imaš redovne prihode. To ti je želudačno interesantno. Knjigovodstvo je, recimo, jedan od primera… Provajderi interneta oni su isto pokazatelj toga. Ne postoje periodi, pa kao ništa se ne prodaje u septembru.

Ivan Minić: Nema sezonalnost.

Aleksander Segedi: Nema. Meni je naplata fakture identična i u januaru i u… Desi mi se, recimo, juli i avgust u prinicipu krenu da kasne. Svi su po nekim odborima. To mi se zadesi. I desi mi se da ne možeš nikoga ni za glavu ni za rep da uhvatiš do 15. januara. Pa, onda juriš, pa šalješ poruke: Ide PDV 15. januara, moraćeš da platiš! I to mu najavljuješ unapred. Pa mi se dešavalo da baš jedan divan lik sa tri teraka da sam mu uradio završni račun, on se javlja i kaže: Ali, ja sam na Kopaoniku. -Moraš da potpišeš, danas je zadnji dan! -Jao, šta da radim? -Siđi tu dole u hotel. Izmoli na recepciji sa 300 g Milkom, šta god. Imaju negde neko računovodstvo, negde imaju čitač kartice. Utakni ličnu kartu, a ja, recimo, imam kompletno spreman server koji je RDP, sa Windowsa nakačićeš se RDP-om kod mene, on je propustiti smart card i ti ćeš kod mene… Pazi, trajaće, seskaće slika i sve to. Ti ćeš potpisati taj završni račun. On je potpisao završni račun tipa čuku vremena kasnije. Jao! Pazi, ni čitač ni ništa, ali na ličnoj karti je imao sertifikat. Ličnu kartu moraš da nosiš sa sobom i sled okolnosti – potpisa čovek sa Kopaonika. Imao sam i iz Hrvatske, imao iz Australije.

Ivan Minić: Iz Borduma nisi.

Aleksander Segedi: Nisam iz Borduma. Imao sam iz Turske, ali nisam specifično iz Bodruma. Preuzeo sam knjigovodstvo posle fair Bodrum, pa nije bilo interesantno. Sad svi znaju za Bodrum, pa nećemo više tamo. Sad ćemo u Kušadasi. 🙂 I onda pokušaš da nađeš neke zanimljivosti. Zanimljivo je da kažeš čoveku: Ne morate da dođete da potpišete završni račun kod nas. Možete to da uradite iz topline svog doma. Ako imate čitač, super. Ako nemate, pa u knjižari je 1.500 dinara. Možda ste dobili od svoje poslovne banke za čitanje. -Je li to isto? -Ma, da, to je potpuno isto. -Je li treba neki softver? -Ne treba. Windowsi stižu sa RDP klijentom. Na Maca se RDP klijent instalira u tri klika Microsoftov. I na Linuxu se instalira, ono što Linuxaši kažu, ovoliko kobasica da se instalira i još tolika da se pokrene. Ali mu lepo izdefinišeš to, to, to, to, i on ti otvori lepo ekrančić i propusti i radi. Tako da za svakoga imaš neko rešenje, a ta Windows 7 koja stoji u virtualizaciji čak je i legalna. Čak imamo i nalepnicu i fakturu da smo platili i sve to. Još dok je mogla da se kupi 7 davno. Pa, ti vidi koliko godina ima tome. I onda to je interesantno da ponudiš klijentu, nešto što uglavnom druge knjigovođe ne nude, jer kod drugih knjigovođa ti moraš da dođeš sa sertifikatom, pa da dotrčiš. Pa, tu je bilo hajde da ti šaljem ličnu kartu Potrčkom. Pa, u jednom trenutku ispala je debata oko toga da li ti kao knjigovođa smeš da iskoristiš tuđi sertifikat da bi potpisao nečiji završni račun i sve to. Na šta moja advokatica ima odgovor i kaže: Smeš, jer rekao ti je da smeš. Znači, dao ti ovlašćenje usmeno ili pismeno, potpuno nebitno, dao ti je ovlašćenje. I dokle god on stoji iza tog potpisa. Ako kaže ne stojim ja iza tog potpisa, ispada da nije potpisao završni račun, pa mu se lomi hiljadu nekih kola nad glavom. Pa, onda to postane interesantno. Pa, onda, recimo, svaka neka nova promena zakona, gde svi se uhvate za glavu, a ti dođeš i kažeš: Hajde da vidimo kako ovo može da bude interesantno. Ja se slažem da ne može od svačega da se napravi torta. Ako izvadiš iz kanalizacije i kažeš: Evo je trešnjica odozgo i ovo je torta, ja se slažem. Ali, hajde da probamo bar da liči na nešto, da ga nacrtamo. I onda dođe, recimo, izmena zakona od PDV-u pre nekoliko godina, gde kaže: Za određene stvari u građevinarstvu PDV se obračunava interno, pa ne plaća ovaj niti dobija pare, nego plaća ovaj što plaća, a za određene stvari ne. I onda, recimo, izađu tumačenja i ja sad idem na te seminare, pa ih slušam. Kaže tumačenje: Ukoliko si, pazi sad koliko je to specifično, ukoliko si uzeo kanalicu onu plastičnu, stavio je po zidu i u njoj sproveo kabl, to nije po članu 10. Tu se najnormalnije plaća PDV. Ali, ukoliko si uzeo i izštemovao zid, stavi unutra okiten crevo ili ono rebrasto i to ili bez rebrastog creva, zagletovao i vratio, to jeste po članu 10. I sad, pazi, može biti interesantno da ti kao knjigovođa uzmeš lepo šlem ovako na glavu, staviš onaj svetloodbojni prsluk i sve to, i ušetaš na građevinu u nekim cokuletinama i kad te neko pita: Šta ti radiš ovde?, tebi je interesantno da se šetaš po građevini, ali ti lepo odgovoriš i kažeš: Kontrolišem primenu člana 10. PDV. Hoću da vidim da li je moj klijent uradio tamo. Ja ne mogu da ti opišem koliko smo mi u knjigovodstvu debatovali oko toga kad postaviš tendu, da li je tenda trajna ili je privremena. Pazi, tenda je obične neke šipke prišrafljene nečim. E, ali ako si ti šrafovi zabetonirani, to je trajno. Ako su ti šrafovi samo probušena rupa, pa matica, to nije trajno. Tenda može da se ukloni. Jer u skladu sa idejom onoga ko je pisao zakon o PDV-u, ti ćeš tu staviš tendu, odbićeš PDV, i onda tendu nosiš kući, na terasu da uživaš u njoj. Ali, onda ti bude interesantno. Eto, prošetao sam se malo po gradilištu, otišao sam da vidim primenu tog člana. Pa, onda, recimo, odeš kod klijenta i kažeš: Daj mi tu saobraćajnu od tog tvog automobila za koji tražiš povraćaj PDV na gorivo i rezervne delove. On kaže: Šta će ti? -Pa, terensko je vozilo, sigurno i sve to. A, ti znaš, recimo, da inspektori kada dođu, njega uopšte ne interesuje da li ti imaš mrežu, pregradu, gume sa C oznakom, teretne. Njega ništa ne interesuje. On lepo uzme saobraćajnu i ovako ugura u čitač, i gleda kategorizacija vozila. N1 – laka teretna; N2 – srednje teretna;  N3… I on samo gleda da li je N ili je M putnička. Njega interesuje. On kaže: Atest homologacije… Policija, oni su to odlučili pre mene. Moje je samo da vidim da li me lažeš. Inspektor dođe i kaže: Samo mi očitajte saobraćajnu. Ti mu očitaš. Hvala. I to je to. Ode. Pa, onda, recimo, baciš pogled na kilometražu. Pa, kako tvoj auto troši 63 litre na 100 km. Daj, bušan rezervoar ne troši toliko! Smanji ga malo. Smanji točenje na drugu stranu. Sad pokušavaš tu da napraviš neki balans, kao: Hajde budi barem 90 i nešto posto beo, a ovo budi bar nešto svetlosiv ili tako. Sa nekim klijentima. Sa većinom klijenata, recimo, ja stvarno volim kad radim sve na čisto i na belo, koliko god je moguće, jer čak nije ni problematično da bude. Jeste malo birokratija, ali nije. I onda pronađeš neke zanimljivosti tako u tom nekom odnosu. Pa, onda dođe klijent, recimo, i kaže: Kupio bih kompjuter. Kako njega da vodim? Kako da ga stavim? Pa, onda, recimo, zanimljivo ti je da saznaš da one cene koje su na onom divnom sajtu na kome može da se kupi sve, od igle do lokomotive, i negde se prodaju procesori stari jedan dan i telefoni stari jedan dan, jer ne sme da se napiše novo. Na tom divnom Kupujem-prodajem ti, recimo, svaki koji nađeš komad hardvera puna njegova cena, ovo sam baš gledao pre jedno dve godine, ta puna cena je niža od one cene koja ću na kraju dobiti ako platiš punu cenu i odbiješ PDV. I onda kažeš: OK, šta ovi zarađuju?! A, onda ti postane jasno u stvari koliko smo mi skupa država. Jer ne može taj neko ko je uvoznik on ne može da računa evro 117, kad to je napisani kurs, ali neki tamo pravi kurs je ipak malo nešto iznad. Pa, onda dok se uračuna sve to, sve moguće papirologije i carinjenje, pa merenje onih kamiona, pa stajanje u carinskom magacinu, pa gluposti. Pa, ja krenem da objašnjavam ljudima – evo, recimo, komšija me pita: Nema više obezbeđenja kod nas u Maxiju. Kod nas u Sremčici tamo na ulazu nalazi se baš jedan veliki Maxi. I ovi što iz priče sa Maxijem, kažu: Uf, taj je velik. Jednog dana više nema obezbeđenja. Sad moj komšija kao: Nema obezbeđenje i sve to. A, ja krenem računicu, pa ako se mesečno ukrade u Maxiju i oni imaju zbog toga gubitak manje nego što bi ih koštalo da imaju obezbeđenje, onda obezbeđenje not. I onda ispadneš veliko društvo kao izvadio si nešto digitron i rekao: ABCD, i to onda podseća na onu scenu iz filma Fight Club kad onaj objašnjava i kaže: A*B*C*D, ako je manje od ovoga, ne radimo recall. I onda kao vau! Mislim, prosta je matematika u stvari. Ali, eto, pa onda pokušaš da budeš interesantan. Pa, onda, recimo, jedan deo knjigovodstva je samo tog… Ja sam se smejao, u sebi sam smejao, moj davnašnji advokat, danas je postao notar, pa nije više advokat, on je čovek imao knjigu na kojoj pisalo Pravni život. Ja mlad i sve to, ja sam to pričao, kao: Ovako treba da živiš život ako si pravnik. I potpuno sam, naravno, pogrešno razumeo. Meni je to bilo kao smešno. Sad ću da kažem, recimo, taj neki knjigovodstveni život je bukvalno takav da mogu da svedem u formu vica, a to je ona fora: Koja je razlika između ginekologa i zubara? Pa, ginekologu na žurci kad kaže čime se bavi niko ne dođe i kaže imam problem sa šesticom. Kod knjigovodstva je pola-pola, pa krenu kao: Moj neko ima, pa… Uglavnom bude ono upropastio ga knjigovođa, što se uvek svede na to da se nije razumeo sa knjigovođom. Jer opet ovi su introverti. Vrlo često ljudi koji se bave biznisom koji je neko pružanje usluga, a pogotovo ukoliko je prodaja robe, oni su po defaultu ekstroverti zato što priroda posla je takva da privlači ekstroverte zato što se ekstroverti u tome bolje snalaze, kako god. I sada oni se ne razumeju. Ovaj bi da mu to bude objašnjeno sa mnogo rečenica, a knjigovođa kao: Uzmi i pročitaj zakon. Piše ti sve. Ovaj kao: Sad ću ja da čitam 700 strana 17 zakona da bih ja to shvatio. Pa, zašto ja plaćam tebe? I uglavnom ne iskomuniciraju. Onda je tu zanimljiv taj deo da prevedeš sa knjigovodstvenog na srpski, pa sa srpski da prevedeš na knjigovodstveni. Gde, recimo, davno je bio jedan slučaj, što mi se požalio čovek, knjigovođa ga zavio u crno, naravno. Zašto? Zato što je njemu knjigovođa uradio završni račun tako da on bude u blagom gubitku. Ako se dobro sećam, on je bio u gubitku tipa 30.000 dinara. Na ogromnu firmu, milionima i u PDV-u, on je bio u gubitku 30.000 dinara. Ali, zbog toga što je gubitaška firma on nije mogao da aplicira za kredit. I sad on i knjigovođa nisu iskomunicirali. Knjigovođa je uradio ono najbolje što je znao da mu sprovede svaki papirić u skladu sa zakonom i opravda poreze tako da on bude u gubitku. Ali, ovome nije to trebalo. Ovaj je išao na to da se plati što manje poreza, pa to je onda nula kad si u gubitku, a ovome je odgovoralo da se plati poreza nešto manje, čak da se sprovede kao trošak firme, da bi bio pozitivan. Da bi mogao kao pozitivan da aplicira za kredit. I onda to je taj nedostatak komunikacije između jednog i drugog i onda ja zato kažem da ne volim da se bavim, da ne volim knjigovodstvo da ja hvatam hemijsku i sve to. Ja mnogo više volim da saslušam želju potencijalnog klijenta i da prevedem to knjigovođi, mojim knjigovođama ili drugim knjigovođama, jer mislim da sagledavaju sa različitih strana. Knjigovođa neće sagledati to da li ti imaš potrebu da otvoriš pet novih radnih mesta do kraja ove godine ili tako nešto. Ne bavi se time da razmišlja o tome da li ćeš ti da ulažeš, da širiš brend, da li menjaš logo, da imaš novu fokus grupu koju ciljaš, da li planiraš rast od 17% ili 35% ili si možda jedan od onih megalomana koji planira rast od 200%, a čak mu i pođe za rukom. To nije posao knjigovođe. Knjigovođa će tu lepo da uzme i da odbrani tvoje umanjenje poreza pored državom. E, onda sad tu negde između to tvoje ljudi treba da se razumeju. Meni je interesantno da prevodim jednima sa drugog i drugima sa prvog. I tu pronalazim sebe.

Ivan Minić: Jedan od siguran sam velikih izazova i u tom slučaju, posebno što nisi firmu pravio od nule, nego je firma postojala, to su ljudi koji su se duži niz godina bavili time, je što treba da, što kažu u Dva sata kvalitetnog TV programa, propišem embargo na mozak. Odnosno, pomogneš tim ljudima sa iskustvom koje imaju da neke stvari možda mogu da se rade i malo drugačije. Iako, ta omiljena rečenica prosečnog knjigovođe, Mi to radimo tako već 20 godina, jeste urečica i razumem i sve to jasno, ali možda promenio se milenijum u međuvremenu, pa možda bi moglo i nešto drugo.

Zašto knjigovođe treba da drže korak sa vremenom?

Aleksander Segedi: Jeste. A kad čuješ rečenicu: Ja to radim već 30 godina, Ja to radim već 40 godina, Ja to radim već 50. Iz mog nekog iskustva, kad god je neko izrekao rečenicu: Ovo se ovako radi poslednjih N, gde je N dvocifren broj godina, iz mog nekog iskustva, preko 50% šanse je da apsolutno nisu u pravu. Putem telefona drala se koleginica na mene, koja mi je objašnjavala da može u evrima da se fakturiše izgradnja zgrada. I ona je rekla: Imam ja i licencu i sertifikat. Ja sam 40 godina u ovom poslu. Znam ja kako se radi i sve to. Ali, zakon o deviznom poslovanju i dalje surovo tvrdi da je ona u krivu. Ti možeš da prodaš stan za evre, ali ne možeš da ga zidaš za evre. Zidaš ga za dinare. Ti dinari mogu za rezultat konverzije evra na dan kursa i sve to, ali ne mogu da izražena faktorna vrednost. A, ona lepo meni dođe i kaže da ja u fakturi moram da joj navedem PVD koliko je u evrima. Ja kažem: Gospođo, ovo je za zatvor. Ispostavlja se da baš jednom glomaznom broju slučajeva ljudi koji se pozivaju na ovako se to radilo u prošlom milenijumu ispada da to tako nije u novom milenijumu. Možda je došao trenutak da se nešto i promeni, da se modernizuje. Ima neke knjigovođe koje imaju dovoljan broj godina staža i papirologije ispod sebe da jednostavno nisu u koraku sa izmenama zakona. Znači, recimo, to je najevidentnije kod poreskog tretmana, lična zarada preduzetnika za preduzetnike. To postoji tek od 2014. I ima knjigovođa koje nisu i dalje ušle u korak sa tim. Onda, recimo, ima i onoga da nisu u korak sa preduzetnicima od one 2003-4-5-6, kad je bilo, kada je konačno proglašen termin preduzetnik, pa smo se svi bunili i rekli: To treba da piše privatnik. Ono kada su prestale da postoje samostalne zanatske radnje i samostalne ugostiteljske i sve to. Pa, nisu u koraku sa time, pa onda nikako da shvate, recimo, da je preduzetnik fizičko lice. I iako je dužan svom svojom imovinom za dugove, isto tako i sav novac je lično njegov. Dugovi lični, novac na poslovnom računu lični. Ali, imamo mi mišljenja Ministarstva za to. To čak nisu ni inspektori shvatali jedno drugo vreme, pa je izašlo mišljenje Ministarstva koje je reklo: E, gospodo, vi iz Poreske, ovo se tumači ovako. A, pola knjigovođa to uzme i nauči, pola knjigovođa i dalje možda ne rade sa takvim klijentima. Ima toga. Rade nekoliko velikih DOO i uopšte nemaju dodira sa preduzetnicima, pa OK. I ne treba im možda. Ali, taj neki deo da se prevede knjigovođi šta je u stvari klijent hteo, šta je njegov motiv, da jedan knjigovođa shvati. Ja imam situaciju ovog meseca, znaće taj klijent ko je. Nedavno je počeo da radi. Znači, pre par meseci. Pošalje mi poruku, kaže: E, je li 15. baš mora da se plati PDV ili može da se zakasni dan-dva-tri? Ja sad kao: Hajde da ponovimo tu rečenicu ispočetka. Nenormalno je država surova što se tiče PDV-a. Ukoliko se desi da si pustio transakciju, a banka je odbila iz neke greške sistema, potvrda banke da nije izvršeno, a da si dao nalog je ono što ćete možda, u većini slučajeva, ali možda spasiti kazne, kontrole i tako to. Država je za PDV s-u-r-o-v-a. Kad kažem surova, hladnije nego u Sibiru. Surova. Mora 15. Kaže čovek: A, šta da radim? Sad nemam dovoljno para, platio sam tebi. Gledam i stanem, rekoh: Vratim ti pare nazad, čoveče! Plati PDV! Platićeš za pet dana ili za deset. Nemoj popiti kaznu, bićeš upropašćen ako dođe do toga. E, tu knjigovođa mora malo da sagleda iz tog nekog smera klijenta. Ja, recimo, kad sam počinjao saradnju sa tom knjigovodstvenom agencijom koju sam preuzeo pre tih nekih 10-ak dana…

Ivan Minić: Godina.

Aleksander Segedi: Godina. Lapsus! Malo više, ono drugo što nisu dani, nego malo više. Ja sam sa njima imao i neki načelni dogovor. Ja vama održavam kompjutere, ali hajde i da mi pomognete da ja postanem legale. OK je to, vi meni u kešu i sve to. Prošlo je više od 10 godina, ne mogu da me poreski kontrolišu. Ali, hajde da ja tu dođem i postanem legalan. Da mogu drugim biznisima… U međuvremenu, ti ukačiš da je svim biznisima frka da ti daju u kešu, ali kad napišeš fakturu, možeš da napišeš koliko hoćeš na fakturu, jer faktura je jednostavna, keš je problematičan. One su meni nekoliko meseci objašnjavale i ja uopšte nisam razumeo šta su mi rekle. U suštini, objašavale su mi da DO je veoma nepraktičan za mene. Znači, sad kad ovako vratim unazad rečenice. Objašnjavale su mi da imam način samoporezivanja i paušala, gde paušal možda će da bude ovoliko, možda ovoliko para, a samoporezivanje će definitivno da bude preskupe, jer i dalje pričamo o 2010, još uvek nije postojao izbor lične zarade preduzetnika. Ali, one su to meni mesecima objašnjavale. Pa sam ja pre nekoliko došao i rekao: OK, zašto mi ne bismo bili u PDV-u. I mi smo tri sata debatovali o tome zašto mi ne bismo bili u PDV-u, da bi na kraju njihov zaključak bio: Pa, dobro, ali jednostavnije nam je da… U stvari, otvarao se novi klijent: Zašto on da bude u PDV-u? -Pa, jednostavnije nam je da radimo ako je on u PDV-u. Pa, onda, recimo, sada imamo debatu da li mi da budemo u PDV-u po želji, naravno. Da li mi da budemo u PDV-u? I onda jedno dva sata prolazimo celu tematiku. Zašto bismo se baktali? Bićemo svima 20% skuplji sve. A, onda ja na kraju podvučem crtu i kažem: Da, ali na sve ovo na šta odbijemo PDV, mi ćemo biti jedno desetak hiljada dinara u plusu. I nakon dva sata debate, moje knjigovođe dođu i kažu: Pa, dobro, to jeste tako. E, onda ja sam taj entrepreneur, što gleda kako da nam ostane više para, kako da uštedimo. A, one u principu ne sagledavaju to. Ali, one fantastično sagledavaju tako da izbalansiraju levu i desnu strana, da leva i desna strana budu na nulu. Savršeno znaju kontni plan, šta gde može da se stavi, i tako dalje, i tako bliže. Ali, ovaj deo, recimo, ne sagledava – većina knjigovođa ne sagledava. Nego, poslovanje je nešto što radi klijent, a mi mu vodimo knjige. Pa, onda, recimo, meni moje knjigovođe dođu i kažu: Pa, valjda on zna koliki mu je porez. Ali, apsolutno ne treba da zna. 🙂 Mi mu šaljemo svaki mesec. I, OK, koje malo duže preduzetnik, zna da akontacija poreza na dobit da je tokom cele godine ista. OK, isti je poziv na broj, isti je uplatni račun, potpuno je ista cifra. Ali, zašto ja ne bih lepo poslao jedan mejl tamo negde 5. i rekao: E, do 15. da uplatite ovo. To vam je onaj mesečni porez unared za završni račun. Što ja ne bih poslao taj jedan mejl? Na kraju krajeva, tekst mogu da radim…

Ivan Minić: To može da se automatizuje.

Aleksander Segedi: A, i da se ne automaziju. Da kažeš automazacija: E, Milane, uradi copy/paste. Automatski radi copy, pa onda radi i paste. Znači, kako god da si ti, samo da menjaš cifru na kraju, ali, hajde, napisao sam i aplikaciju koja to radi, pa ovako na dugme dobiješ sve uplatnice i link pošalješ klijentima. I klijenti kad otvore vide one naloge za plaćanje. Da li će da ih štampaju ili će da ih prepisuju, pa jasno im je gde šta treba da se upiše. I onda hajde da malo napravimo to. Onda kažem sebi zašto ne bismo modernizaciju napravili tako da što bih ja morao da viđam svoje klijente. Dobar broj mojih klijenata su introverti. Znači, to su ljudi koji su preduzetnici, one-man show, koji jednostavno ima nekoliko njih za koje radi, sa kojima sarađuje, ali to su, što reče onaj na BizIT konvenciji pre skoro mesec, reče čovek: 90-ih mogao si u Microsoftu da ušetaš kancelariju Bila Gejtsa i da nešto popričaš, ali kod programera nisi. Programere – ne prilaziš zgradi, obezbeđenje. Jednostavno, takav posao privlači takve ljude. Oni ne vole da pričaju sa ljudima, vole da pričaju sa kompjuterima. Što bi oni morali da gledaju mene svaki dan. Onda kako oni meni da šalju to, pa skeniraju – skeniraju, pa na mejl. To nekako, jao, škripe mi zubi kad to čujem. Pa, imao sam jednu situaciju da su skenirali u TIFF formatu.

Ivan Minić: Da pošalju.

Aleksander Segedi: 535 MB. 😀

Ivan Minić: Ali, možeš da ga odštampaš. 🙂

Aleksander Segedi: Da, da. Ali, štampač mislim da je štampao, tipa, svakih 7 minuta izlazila je po jedna stranica. To je potrajalo. To je najveći fajl koji mi je ikada poslao putem clouda koji koristimo. Onda pogledam. OK, šta ja mogu da ukradem od onog trulog zapada? Većina krade – otvori neki Google Cloud, Google Drive, nešto, pa jedan po klijentu ili sve zajedno i to. Pa, imaju nešto manje kontrole, imaju-nemaju, tako nešto. Plus, nije u skladu sa našim zakonom o zaštiti podataka da stoji van Evropske unije, a Google ne može to da ti garantuje i sve to. Rekoh: Hajde da vidimo šta nude ovi što se mrze sa Amerikom, a nisu Rusija. I ispada da Nemci mnogo ulažu u aplikaciju koja se zove ownCloud, koja se u međuvremenu potpuno rasturila na dve frakcije, gde ja sam nastavio da koristim ovu koja se zove Sledeći oblak. I Nextcloud kao besplatno rešenje, OK, zahteva da ti malo čačkaš taj server i da to radi, ali naš server je na Novom Beogradu. I eno ga tamo na Novom Beogradu, file system na kome se sve vrti je ZFS. Oracle je rekao Z kao poslednja reč tehnologije. Ovo će da radi, ovo šljaka. Iskreno, sa ZFS-om ne da sam zadovoljan, nego izljubio bih ih sve koji su to izmislili i napravili. Klijent lepo uzme aplikaciju koju opet finansijski podržava neko ko je mnogo veći od mene, a mi se nekako u potpunosti ekonomski naslanjamo na njih. Znači, ako Nemačka plaća taj sistem, a mi država u kojoj polovina stvari ide kroz evro, onda to nekako dođe logično. Besplatna aplikacija, FOSS free as a beer free as a freedom, aplikacija za ovaj mobilni telefon, ovaj mobilni telefon i čak ovaj kineski koji je iz posog ugla. Znači, ima i na, kako se zove?

Ivan Minić: AppGallery.

Aleksander Segedi: E, galerija, da, da. Ima svuda. Link, user, pass. Imam kontrolu, dobiješ folder. Ne moraš da skeniraš. Mnogo ljudi nema skener u kući, ali svi imaju kameru na mobilnom telefonu. Da li ona može da snima noću dobre fotografije ili možda može bolje da snimi kada je crno-belo ili tako nešto? Ali, u zakonu o računovodstvu piše da je osnova za računovodstvena isprava fotokopija. Pa, onda se zezam sa klijentima, pa kažem ti foto, a ja kopiju na štampaču. I to je to. 🙂 I onda kažeš: Ne moramo da se srećemo. A, onda dođeš do neke situacije da imaš klijente koje nikad nisi upoznao. Pa, recimo, imam nekih skoro desetak klijenata koji su veoma daleko od Beograda i koje nikada nisam lično upoznao. Ja vidim njihovu sliku u ličnoj karti. Oni mene vide kako ja izgledam obrijan i neobrijan na Youtube kanalu. Čujemo se mi telefonom. Znamo kako je kome glas i sve to, ali onako kao lično da smo stali – nikad. E sad, oni elektronski potpisali su ugovor sa kvalifikovanim potpisom. Tako su isto dali ovlašćenje nama na poreskoj, da možemo da radimo u njihovo ime. I onda da li su to neke stvari koje su bile potrebne knjigovodstvu? Ti sad pogledaš, recimo, kao veliki sistemi odavno razvijaju neke ERP-ove koji su im neophodni u poslovanju i sve to. Ali, da li je i trenutak došao i za samo knjigovodstvo? Sad ti tu, recimo, imaš… Baš komuniciram dosta sa jednom firmom koja proizvodi knjigovodstveni softver i koja je mlada ovako, ali je 100% srpska firma. Ovde u Srbiji sede ljudi koji pišu kod. Komuniciram sa njima. Znači, mogao bi softver da radi ovo, mogli bi ovako, mogli bi onako. I onda oni mi kažu da kad god dođu kod knjigovođe, novog, neka nova knjigovodstvena firma, da pokažu kako njihov softver – to je uvek kao: Ovaj naš softver radi mnogo bolje nego onaj tamo. Njima ništa ne valja. Ali, njima kao glavnu manu nađu to što su njima informacije u cloudu. I sad meni dolazi njihova ljuta konkurencija, pa sad pričamo nešto. I ona žena meni kaže: Da, da, ali zamisli sledeći scenario: radiš knjigovodstvo i crkneti ADSL, internet, šta god da si imao. Prestane da ti radi internet. I šta ćeš da uradiš? Ja ti garantujem da ona nije očekivala odgovor. 🙂 Ja sam rekao: Uzeću svoj Macbook, otvoriću ga i reći ću mu spoji se na hotspot od iPhonea i nastaviću da radim. Ona kao: Ne mogu to da rade i sve tvoje kolege! Rekoh: Actually, mogu. Već smo se verzirali. Stvarno retko nam puca net, ali kad se desi, uzmete, izvučete mrežni kabl. Jedna ona koja ima najviše GB na službenom telefonu uključi hotspot, nakačite se svi na hotspot i tada vam ne radi štampač, ali radi vam sve ostalo. Znači, radi vam pristup mejlu, radi vam pristup ovome. I sad ja njoj dođem i kažem: Da, da, ali morate da se dovijate. -E sad, gospođo, ja vas da pitam kao računovođa. Vi morate ili da primite nalog od klijenta za rad, to je neki ulazni račun, to je neki račun iz kafane za reprezentaciju, to je kupljen neki novi hardver, šta god, točeno gorivo, nebitno, Ili primate od klijenta nalog da treba da se neki izlaz, ono što ste vi obradili da mu date kao rezultat rada. Pa, to je onda izdajte fakturu u moje ime ili trebaju mi bilansi, donosi u banku, tako svašta, znači nebitno. Kako ćete vi da dobijete taj nalog od klijenta? Vi imate softver, tu u lokalu, vrti se na nekom Windowsu neki share, nešto. Ali, kako ćete vi da dobijete taj nalog ako vam je crkao internet, pa nema ni pristup mejlu, pa nemate ni pristup Google Driveu ako ste tako primali dokumenta i sve to? Vama ostaje pristup vašem programu, ali nema ništa drugo. Da li vi očekujete da vam klijent pošalje faksom? Kao, faks će još uvek da radim, ako radi. Ili šta? A opet ako krenete da mi kažete dobiću informaciju putem Vibera i sve to. E, super, Viber! Znači, imate nekakav internet. Pa, ako možete Viber, onda možete i taj neki program i to. Iskreno, pogotovo sa one strane znam kako izgleda gubljenje podataka, i u teoriji i u praksi. Znam šta je potrebno uraditi da bi se zaštitilo sve to i apsolutno želi da to ne bude moj posao i moja glavobolja. Prepusti nekom drugom da štiti tvoje podatke od upada, od menjanja, od nestanka, od promene, od nečitljivosti, od svačega. Znači, pusti nekom drugom. Ali, da ne bude ono: E, pa, crko ti je hard disk. Ili još bolje, uleteo je CryptoLocker, izmenio je sve živo i onda ti dođu i kažu: Ali, stavili smo dva hard diska da rade paralelno baš da se to ne bi desilo. I onda nakon mnogo suza shvate da RAID 1 nije challenge za namerno menjanje podataka. E sad, upravo dolazimo do te poente koju si rekao: knjigovođe koje kažu, Ja to ovo ovako radim N godina, N>10, imaju i taj neki… Pazi, jedan od nenormalno poznatih ljudi na internetu, a poznat je vezano za mikrotik, on je u svom gradu pre više o deceniju napravio mikrotik mrežu i sve to. Znači, jednom prilikom na nekoj raspravi, tipa, na Twitteru ili na Facebooku nešto, čovek kao argument iznese za online ebanking, on iznese argument protiv toga, kao: Da, da, ali u tom softveru moraš da budeš non-stop nakačen na internet. Ja koristim ovaj gde sve pripremim, pa se nakačim na internet. Ja stanem i kao: Joj, druže, ali danas je 2021. A, evo veoma blizu nam je i 2022. OK, možda ti frižider nije nakačen na internet.

Ivan Minić: Još uvek.

Aleksander Segedi: Ali, klima jeste. To i kad sam rekao ženi koja je prodavala i prodaje i dalje softver, koji je za knjigovodstvo, a radi u lokalu na računarima, i kaže: Gospođo, ali vaša klima je na internetu! I ona kaže: Jao, jeste. Uzeli smo novu klimu, ali eto nakačili na Wi-Fi. Jao, klikneš ovako i dođeš kući i ono hladno ili toplo ili šta si već namestio. Ljudi, polako nam rerne i mikrotalasne i šporeti i bojleri se kače na internet, jer hoću da se tuširam u 18.20, želim temperaturu vode 73,2 stepena. Znaš, malo neke stvari idu unapred. Knjigovođe se savršeno sećaju koliko je, recimo, taj neki Excel kada je počeo da se koristi koliko je olakšao neke stvari. I ja dan-danas, recimo, dobijam negde, stigne mi mejl ili tako nešto: Evo, kolege, napravila sam novi Excel za obračun plata. Tap, cifra koliko para da se plati. Tri-četiri polja: da li je subvenicija, nije, ovo-ono. Tap, sve živo, koliko u stvari treba da se poplaća, ABCD. Samo da prekucaš cifre na poresku. Pazi, to se nekada radilo ručno. Paf, uzmeš računaljku, pa kučaš. Ako je Excel napravio pomak, koji je alat sa kraja 80-ih, ali, hajde da kažemo, 90-e, a u Srbiji sa kraja 90-ih, da kažemo, 2000, ako je to napravilo pomak – OK, sjajno. Hajmo sada neki sledeći korak, da nešto sledeće pomognemo. OK, u inostranstvu odavno funkcionišu QuickBooks kao softver. To možda ne može još uvek kod nas. Možda smo mi kao cela zajednica, celokupna Srbija zajedno sa javnim sektorom, privatnim sektorom, državom, Vladom, svim elementima koji su tu, možda još uvek nismo savršeno spremni za to, ali možda nam upravo to sad kuca na vrata. Možda bismo mogli da uradimo nešto da taj neki deo računovodstva između tog čoveka kome treba računovodstvo i tog čoveka koji će to računovodstvo izvršiti da bude nekako jednostavniji za komunikaciju. Da ne moramo da sedimo i da raspredamo različite priče, da li može ovo ili… Jedna od najboljih nova izmena zakona je ono što sam spomenuo, PDV vezano za građevinu. E sada su rekli: Sve to kako smo rekli, ali razlika nastaje da li je faktura 500.000 ili manje ili više. Jer do 500.000 obračunava se PDV baš onako kako se obračunavao 2010, a preko 500.000 obračunava se baš onako kako smo izmislili da se obračunava. I onda, OK, hajde da napravimo još jednu varijablu i još jedan problem i još jedan uslov. I sad nijedan građevinac ne izdaje fakture od 499.000 dinara, svi izdaju fakture od 501.000. To možda malo da se uprosti, da se idu u korak, ali definitivno moje kolege da idu u korak sa time da postaje normalno da se knjigovodstvo radi na tabletu. Zašto da ne? OK, možda si 90-ih morao da savijaš vrat. Možda si krajem 80-ih morao da sediš za računarom po kome je moja firma uzela ime u stvari. Tim011 je prvi srpski računar sa Instituta Mihajlo Pupin, koji kad niko živi nije znao gde ćemo da ga stavimo, stavili smo ga u računovodstvo. I radilo se računovodstvo na njemu dugi niz godina. Imao je interesantnu neku braon boju, kao kafa, pa je valjda odgovarao svima. Ali, ako si tada morao, pa treperi monitor, pa kupuješ različite naočari da to spreči, pa 50 Hz monitor, 50 Hz neonka, tebi ovako, sve diše pred očima. To smo odavno preboleli i preživeli. Sada možeš da legneš u neku veoma udobnu poziciju koju god izabereš. Pa, do pre nekih 10-ak godina to je morao da bude laptop ovako na stomaku, pa mi koji imamo velike stomake mi već imamo dobar ugao da se naslonimo. Samo da ne zatvoriš onaj deo gde uzima vazduh da se hladi, sve ti je OK. Ali, sad, recimo, uzmeš tablet. Pa, zašto ja ne bih sa tableta – ja ne znam koliko puta mi se desilo da vozimo kolima, ko god da vozi, ja ili gospođa, i klijent pošalje, Jao, treba mi faktura, ja s mobilnog telefona uđem. I, OK, malo je možda sitno, malo sam ja možda previše gledao u cifre, pa moram da nosim naočare kad radim, ali malo ovako zumiram, uvećam, aha, čuk-čuk, ta cifra, klik. Čovek u par minuta dobio ono što je hteo, a ja baš uopšte nisam bio na svom radnom mestu. Pa nam onda krene ona korona, skoro sad će dve godine. Pa, krene korona, pa napravi haos. Imam prijatelje iz različitih internet provajdera, gde kaže: Toliko smo se napravili različitih VPN-onova i pristupa od spolja kad je počelo. Ubijamo se od posla. Radimo u tri smene. Ali, definitivno onda nastane taj trenutak da knjigovodstvo sad mora da počne da se radi ne samo iz lokacije firme nego i sa lokacija koje nisu firma. Sad pričam sa nekim svojim kolegama, koje mi kažu: Mi to radimo tako što glavni šef ištampa milijardu papiru i onda raznosi koleginicama papire da rade. Ja ovako gledam. Ja sam koleginicu pitao: Hoćeš da ti dam drugi monitor? Da ovde otvoriš A, a ovde prepisuješ B? Pa mi je jedna koleginica rekla: Ne mora, imam laptop i desktop. Opet ću da otvorim tako. Ova druga već ima dva monitora. Treća i četvrta, Mi smo se pripremili. Ako si uradio taj neki IT deo pre svega ovoga, u ovaj deo vezan za koronu si baš onako ušao bez prepreke. Jer već ti sve bilo spremno. Onda ja, recimo, pokažem ljudima kako ja sa mobilnog telefona mogu da se ulogujem na Poresku sa sertifikatom. I ako su vernici, oni se prekrste. Ako nisu vernici, onda se ne prekste. Ali, i jedni i drugi imaju never facu na sebi. Može da se namesti, može da profunkcioniše. Da li savetujem svima? Pronađite neko svoje rešenje, ali definitivno smo nova realnost – radimo od kuće. Radimo neke stvari od kuće. I onda ako je to zahtevalo da ponesem računaljku sa papirom koja se utakne na 220 V i tri kruga trake i da ovako po ceo dan sa nekih papira – to više neće da može. Sada će u stvari da može, ako već radiš nešto, pa imaš Google Spreadsheetove, pa radi u njima. Ako nemaš dovoljno para za neki softver ili tako nešto. Ali, postoji taj deo gde, i ne mali broj ne samo knjigovođa, nego i dobar broj i drugih biznisa, kao neće da zakorače prema IT-ju. Kao: Da, da, da, ali neka. To je internet. To je mnogo novo. Nećemo.

Ivan Minić: Ima 40 godina.

Aleksander Segedi: Ako krenemo da računamo od ARPANET-a, ima i mnogo više. Ali, polako, bre, prilazimo i nekoj stotki. OK, to nije mašinstvo koje staro ne znam koliko stotina godina. To nije građevinarstvo koje je staro ne znam koliko milenijuma i sve to. Ja iz neke šale dođem i kažem: Knjigovodstvo je drugi najstariji zanat na planeti. Jer onaj prvi zanat čim je neko krenuo da broji, to je u stvari knjigovodstvo. OK, staro milenijumima unazad. Pa, onda zanimljivo je onaj znak @ da je u stvari knjigovodstva, pa je preuzet za potrebe mejla i za potrebe domena. I toliko imamo kvalitetnih u stvari softvera različitih i u Srbiji i sve to za zajedničku kolaboraciju, za zajednički rad na dokumentima i sve to. Kažem, knjigovodstvo baš izgleda, ljudi iz knjigovodstva izgledaju kao da su nespremni za to. Možda se to promeni u nekoj doglednoj budućnosti. Možda korona ubrza sve to. Možda baš to bude ta neka prekretnica. Ali, za to vremene ja uživam zato što ja sam jedan od veoma retkih koji ne mora da vidi svog klijenta tokom cele godine, a da je klijent srećan, Poreska srećna, što je veoma bitno, a i ja. Meni faktura legla na vreme, klijentu porezi poslati na vreme, njegovo zaduženje na Poreskoj je nula. Znači, ovi ga ne jure. Kad bude neka kontrola, mi pošaljemo papirologiju mejlom, ponesemo, odnesemo i sve to. On radi svoj posao, mi radimo svoj posao, država radi svoj posao. A, kažem, meni je najinteresantniji onaj deo gde ni ne upoznamo kao sa ljudi, što se kaže, da sednemo, da se rukujemo i tako nešto. Eto, možda to nije model za sve knjigovođe, ali nekako baš mislim da to postoje polako model da dobar deo knjigovođa mora da usvoji. Da li ćemo to da zovemo nova realnost ili ćemo to da zovemo digitalizacija, nije bitno. 2013. je sa životom ustao i obznanio se i objavio se portal ePorezi. I mi sad možemo sa bilo koje tačke sveta realno da sednemo, da pristupimo i da pročeškamo nečije poreze. Ja imam kolege knjigovođe koji odu na letovanje i hitno nekome nešto treba i ovako izvuče tablet i tap-tap-tap. Aha, znam šta mu je ovo, 15 minuta kasnije razreši. Ovi u njegovoj agenciji pozovu klijenta i kažu – pazi, da li će oni njemu da kažu: Nadljudskim naporima smo uspeli, nije ni bitno. Klijent je tražio rezultat, tražio da to bude u kratkom vremenskom roku, vi ste mu rekli: Jao, ta knjigovođa koja vas vodi ona trenutno nije tu. Odmor, ali videćemo. I ti njemu u veoma kratkom vremenskom roku kaže: Evo, rezultat je tu. On onda treba da bude zadovoljan. Mislim, nema razloga da bude nezadovoljan. 

Ivan Minić: Ta cela priča sa firmom se razvija 10 godina. Ti si tu prilično postao vidljiv. Dosta ljudi si besplatno savetovao, pomogao im, snimio si gomilu nekog interesantnog materijala kroz koji ljudi mogu da reše neke svoje nedoumice i probleme, mogu u krajnjoj liniji i da pošalju svom knjigovođi i kažu: E, pa možda može i ovako, itd. Međutim, kad smo pričali u pripremi za ovaj razgovor, to hoću da mi bude negde zaključak ovog razgovora, ti si mi rekao da ti više ne bi da se baviš time.

Šta su planovi za budućnost?

Aleksander Segedi: Pa, onako. Kao što smo i tada pričali, vidim da nedostaje nešto. To je nešto nedostajalo i kad sam ja bio IT-jevac. Pre nekih 15-ak-20-ak godina, pozove me neko i kao: Usporio mi Windows. Treba mi reinstalacija. Ja ponesem par diskova sa sobom, ponesem neke drivere. U nekom trenutku nosio sam i USB Wi-Fi uređaj koji je bio takav chipset da je Windows imao driver za njega automatski i USB mrežnu karticu da mogu lepo kompjuter da prikačim na internet pre nego što sam instalirao sve ostalo. Tu sam shvatio da postoji jedan problem. Ti kad sediš za računarom, a to sam, recimo, mnogo kasnije shvatio, dok sam posmatrao jednu programerku dok piše kod. E sad, imaš kamere, pa ja mogu da demonstriram kako izgleda čovek, žena, ljudsko biće koje piše C++ kod dok ga piše. I tu je poza koja se ne menja, recimo, po 45 minuta.

Ivan Minić: Gleda zabrinuto u ekran i drži ruku na bradi.

Aleksander Segedi: E sad, pazi, ja dok krenem, pa razmišljam da li da prvo instaliram drivere za USB ili prvo da instaliram driver za mrežnu karticu ili za grafičku, pa šta će sa čime da se polomi, šta je ovde dodato, a šta je na ploči, pa hajde prvo chipset i sve to. Ja sad razmišljam gde sam stavio backup iz Mozille, da vratim sva podešavanja nazad. Jao, da, rekao imejl da mu backupujem, pa prebacio sam onaj ogroman fajl sa onom ekstenzijom što ga pravi Microsoft Outlook. I sad mota mi se hiljadu nekih informacija po glavi, a IT je takav da klikneš i čekaš da se nešto desi. Ljudi koji su tu pored mene taj trenutak shvataju kao da je meni užasno dosadno i onda pokušaju da uđu u priču. Ja taman razmišljam ovo ću da stavim na putanju, ali ne pomeram usne i onda ljudi: E, jesi li gledao sinoć… Pa, tema od protesta do kiša kako pada. Nebitno. Ja se izresetujem: E, ne čekaj samo ovo. Pa, onda opet. Ti kreneš da ćutiš i da miruješ, da nepomično razmišljaš. Ako zatvorim zagradu ovde ili ako zatvorim zagradu ovde, šta će to? A, on opet: E, kakav je taj moj kompjuter? Pa, sledeće rečenice budu: E, rekao mi jedan, on hoće da kupi takav, ali on bi… Pa, je li ovako? Pa, je li mu bilo bolje A ili B ili to? I ti onda shvatiš u stvari da postoje ljudi koji su programeri, ali ne pišu kod. Njihov zadatak je da sednu sa ljudima koji naručuju taj program i objasne se. Kažu: Da, mogu za 15 dana da vam kompletno preprogramiram ceo program. I ovo dugme koje je gore levo premestim da bude dole desno i da mu dodelim zelenu, a ne crvenu boju. I to će vam biti završeno. I onda se okreneš ovako svojim piscima koda i kažeš: Osvojio sam 15 dana da popeglate one bugove i da ono iskomentarisano sa psovkama eliminišete, da lepo uljudite kod, da to malo optimizujete. Krajnje je vreme da klijentu ne dajemo neko kvrgavu betu, nego daj nešto što malo barem da radi i da se ne ruši. Imate 15 dana. Da li si slagao klijenta? Ljudi mnogo više misle da je programiranje to što ćeš nečemu da promeniš boju nego nešto da uradiš iza. Ali, potrebna je ta osoba koja meni stoje iza leđa dok ja radim za kompjuterom koja će da popriča sa tim čovekom. Ja sam bukvalno, recimo, voleo to da radim u karijeri, da povedem nekoga sa sobom. Čak i dok smo radili knjigovodstvo, pa onda, recimo, odemo kod klijenta, pa ja kod klijenta da obezbedim da se forwarduje port na njegov program, da mi mogli da otvaramo, da pristupamo, da radimo, pa definišem ko je sa kog opsega IP adrese i tako. I ja povedem radnika sa sobom koji dobar je sa kompjuterima, ali kao: Šta da uradim? -Ništa. Sedi i pravi se da gledaš nešto. Otvori tog TP linka i listaj. Izgledaj kao da nešto radiš. I onda pričam sa ljudima 45 minuta, izobjašnjavamo se, okrenem se ovom i kažem: E, sa porta tog na porta. Definiši IP adrese. Spoji. -I samo to? -Samo to. Na kraju krajeva, ni ne naplatimo sve to. Ali, ako dođeš i uradiš za jedan minut, onaj će da kaže: Ma, ovaj je nešto… Pošto ljudi kapiraju da ne možeš da složiš 200 cigala za jedan minut, jer to će nešto da se ljulja i da padne. Ali, u IT-u možeš hiljade cigala da složiš za tri sekunde klika ako znaš gde. Jer u IT-u je malo mnogo više ono pravilo udarac čekićem jedan dolar, znanje gde da uradim čekićem mnogo više dolara. Ali, taj neki ko stoji iza i ko samo komunicira sa ljudima da bi dokle god ti izgledaš kao da ti je dosadno da bi imali s kim da popričaju. Neprijatno je i njima. To je ona neprijatna tišina. Ti sediš i radiš, a oni ćute, pa promeni se na TV-u reklama, krenu reklame, grunu, a oni sad nešto ih je uzdrmalo, hajde malo sad da popričaju sa tobom. U stvari, sruše ti koncentracijju. Ako se okreneš i kažeš: Nemoj mi rušiš koncentraciju, neprijatan si onda ti. Neko ko stoji između tebe koji pišeš kod i onoga ko naručuje kod treba da postoji… Pazi, to bi posrednik. U hemiji, to bi bio neki katalizator ili bi bio neki emulgator. Znači, neko ko će uspeti lepo da sa A na B prevede. I ja sam u stvari poželeo ono što sam želeo pre 20 godina, da izrađujem skupu Hi-Fi opremu, sad sam poželeo da budem upravo taj neki medijator između onoga šta je naručilac knjigovodstvenih usluga poželeo i njegovog knjigovođe-računovođe koji iz vrlo verovatno veoma objektivnih razloga ne može to da uradi. Ali, oni samo imaju problem u sporazumevanju, jer naručilac posla ne kontni plan, a knjigovođa-računovođa uopšte ne treba da se bavi sa njegovim poslom, sa njegovim big picture poslovanjem. On se bavi sa njegovim porezima. Te dve grupe da bi se razumele, mora da bude neko prevodilac između njih. Pa, onda ovako sedne i kažem sebi… Očigledno je postalo u ovoj emisiji da obožavam da brbljam. Još ako i znam o čemu pričam, to nije loše. A, onda još ako i znam da prevedem, to dodatno nije loše. Još ako znam da prevedem sa knjigovodstvenog na srpski biznis jezik, sa srpskog biznis jezika na srpsko knjigovodstveni jezik, pa ljudi da se sporazumeju. I, onda, recimo, ja vidim da ja to radim poslednjih mnogo godina baš kod mene u firmi. Jer ja bukvalno to – ja prevodim želje klijenata ljudima koji to odrađuju i knjigovođe njihove zahteve i prohteve prevodim klijentima. Da bi na kraju krajeva, i jedni i drugi dobili ono što žele. Jer klijent želi rezultate, ponekad malo da mu se pročitaju misli. Ponekad su te misli baš očigledno, ali samo za nekoga ko je…

Ivan Minić: U materiji, ko to razume.

Aleksander Segedi: Pa, da. A, to sve moje svaštarenje svih ovih godina dok nisam ušao porezno-knjigovodstvene vode to je sve rezultovalo da mogu da vidim i sa te strane, sa koje posmatraju u stvari upravo ti moji klijenti. Da ne dođemo do jednog trenutka, jer dođemo do trenutka da kažemo, moje knjigovođe kažu za klijenta: Pa, on bi trebao da zna svoje poreze. I onda stanem i kažem: Dobro, zašto mislite da on plaća nas. Jer on ako zna svoje poreze, šta ćemo mu mi? Što onda plaća nas? Zato što nas voli? Definitivno ne zato što nas voli. Treba mu neki rad. Taj rad je najčešće vi brinite o mojim porezima i, naravno, obavestite me ukoliko postoji i ukoliko je nešto redovno podsetite me, a ukoliko nešto vanredno obavestite me, pa mi recite koje su mi opcije, ABCD, a ja ću onda posmatrajući i big picture svog biznisa odlučiti da li ću ja A ili ću B ili ću C ili ću D. Ja sam jednostavno odlučio – to je možda ona italijanska reč, konsiljere. Ali, ako odlučiš A, onda ćeš imati problem sa porodicom Lučijano ili možda eventualno sa poreskom. Ali, da kažem: Ovde su ti ovi rizici i ovde ti je ovaj benefit. Jer pre sveg svi gledaju da bude što bolji benefit i što manji rizik. Ako je visok rizik, da ne bude toliko visok koliko će biti taj neki prinos ili prihod. Znači, da opet gledaju to. A, u principu, to baš knjigovođa i ne radi. A, onda, recimo, imaš i onog dela gde knjigovođe ne rade svi sve. To je krajnje očigledno ko god ima dodira sa advokatima shvata da advokata ima pregršt, pa imaš one koje su za između dve firme, pa imaš ove koji su za krivična dela, pa imaš ove koje za porodična prava, pa imaš ove koje su za imovinska, pa ovako-onako. Ljudi se fokusiraju na različite – oni su svi advokati i svi oni znaju da rade i ono drugo, ali za ovo su se specijalizovali, za ovo su baš pronikli materiju i ovo im ide fantastično. Dosta ljudi kad im prvi put treba advokat, oni ne pitaju daj, predloži mi nekog dobrog parničara. Oni kažu: Meni treba dobar advokat. E sad, da li će da se tuži sa bivšom firmom za platu ili se rastaje sa ženom, njima je to potpuno isto. Isto tako i kod knjigovođe. Jedni su se fokusirali na velike firme u građevini. Jedni su se fokusirali na prodavnice koje su trgovine sa dve-tri kase, dve-tri lokacije i tako to. Jedni su se fokusirali na, recimo, firme koje imaju veze sa turizmom. Ja imam jednog kolegu, on se fokusirao baš na firme koje su su vezane za zdravstvo. Znači, različite zdravstvene ustanove i sve to. Pazi, on zna knjigovodstvo, ali zna i nenormalno mnogo zakona vezanih za zdravstvo i za sve te propise. Ja mrtav ladan pošaljem, rekoh: Ja se izvinjavam, pozovu, Mi bismo da nam vodite knjige. -Ja se izvinjavam, imam kolegu koji to radi savršeno. Evo vam njegov broj telefona. Slobodno recite da ste dobili broj telefona od mene i ne morate. Pozovite i dogovorite se. Zove me kolega popodne i kaže: E, ta žena koja si mi poslao, nažalost, ne može. Ima samo srednju školu, a nema ovo. Ima čovek u malom prstu, a gde ja imam pojma da li možeš da otvoriš zubarsku-lekarsku ili šta god, da li mora srednja ili ne može srednja. On to u malom prstu, a i knjigovođa je usput uz sve to. I kad tako pogledaš, recimo, ja mogu posavetujem, poreski da posavetujem i oni koji jesu zdravstvena ustanova, ali, recimo, i građevine i sve to. Na primer, pa i restorane. Razlog za restorane je obično, recimo, mora da se koristi poseban softver da bi se radilo sa njima. Onda, recimo, imaš knjigovođe – ja imam, recimo, baš jednu dobru prijateljicu, ona baš obožava da radi restorane. Ja, recimo, baš ne volim da radim restorane, a ona baš voli. 🙂 I onda zašto bih ja neprekidno navlačio ljude da dolaze kod mene za biznise koje ja u stvari ne volim da im vodim knjige. 

Ivan Minić: Ali, možeš da ih savetuješ.

Aleksander Segedi: Ali, mogu da ih savetujem. I onda, recimo, ja mogu da im kažem: Ukoliko naiđete na nesporazum sa svojim novim knjigovođom, pozovite, razrešićemo nesporazum. Ukoliko imate potrebu da menjate knjigovođu, jer ponekad čovek ne odgovara čoveku, ponekad jednostavno u istoj prostoriji ne mogu da budu te dve jedinke. Ne mrze se, ništa, nego, eto, viša sila. I, OK, hoće da promene knjigovođu. Niko tu nije kriv. Ponekad stvarno niko tu nije kriv, hoće da promene i sve to. Kao obavezno pitaju kako ide tranzacija. Pa, onda dobar broj mojih kolega dođe i kaže: Vi meni samo dajte telefona starog, a mi ćemo sve da iskomuniciramo. Ali, dobar broj, recimo, dođe i kaže: Ne, to uopšte nije moj posao. Ti treba da znaš i sve to. E sad, obično klijenti ne znaju da moraju da imaju zapisnik o primopredaji dokumentacije i sve to, jer nisu se bavili time. Bavili su se razvijanjem svog biznisa. Ja ako ih posavetujem: Evo, znate, treba vam sve ovo-ono, ako sam tu direktor knjigovodstva, ali dođite kod mene. Ali, u principu, znate, mi ne vodimo. Recimo, ja udruženja ne volim da vodim zato što udruženjima ne možeš da naplatiš mesečno. Jer udruženja dođu i kao godinu i po dana ne rade apsolutno ništa i onda odjednom imaju projekat. Imam kolegu koji radi isključivo udruženja i on lepo dođe i kaže: Cena projektu. Koliki je projekat? Oni to lepo unesu u cenu knjigovodstvo projekat i odrade posao – srećni svi. I onda što bih se ja gurao tu i forsirao, meni je mnogo interesantnije da iskomuniciram. Kad neko udruženje hoće da promeni svog knjigovođu: Izvolite? Jeste li pronašli? Niste pronašli? OK, evo ja imam jedno pet ljudi koje možete da kontaktirate. Ne mora tu meni niko da daje ništa, nikakav procenat i sve to. Neka se taj kolega seti: E, ti beše radiš baš ovakve firme i to. Ja te tvoje sa PayPalom uopšte ne razumem. Ja bih njih ukinuo. Te preko interneta i ta plaćanja iz Kine i to karticama – ja to ne radim, uzmi ti njih. Neka bude tako. Neka i ne bude. Ali, menjam posao, idem u prevodioce. Idem da prevodim.

Ivan Minić: Aleksandere, Aleksandre… Aleks.

Aleksander Segedi: Aleks.

Ivan Minić: Hvala ti što si bio, što si podelio svoju priču. Hvala što redovno deliš znanje i pokušavaš da ljude ohrabriš da sve te stvari kojih se plaše zato što im nisu bliske vrlo često nisu toliko strašne. Treba malo konteksta, treba malo znanja, ali uz malo više truda mogu da se razumeju i onda stvari funkcionišu mnogo lakše. Hvala ti što si bio, što si podelio priču. Hvala vama što ste nas slušali i gledali. Kao dosad, sve komentare, predloge, sugestije, pitanja napišite na za to predviđenim mestima na Youtubeu i na društvenim mrežama. To bi bilo to. Vidimo se i čujemo ponovo sledeće nedelje.