Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Moj današnji gost u Pojačalu je Nikola Vuković. I on je najmlađi gost koji je dosad bio u Pojačalu. Njegova priča je toliko sadržajna da deluje da ima barem 10 godina više nego što zapravo ima. Pričali smo o njegovom razvojnom putu, o tome kako je ušao u preduzetništvo kao srednjoškolac, kako je učestvovao u nekim sjajnim događajima koji su se ovde dešavali u nekim vrlo, vrlo mladim godinama, a zatim kako je sa prijateljima pokrenuo Evoke, koji je danas marketinška agencija iz koje su se rodili i neki drugi zanimljivi projekti. Jedan od njih, onaj koji je meni posebno drag, je edukativni centar Učiteljica, koji je prošle godine tokom početka pandemije bio jedan od mojih omiljenih projekata koje su kolege pokretali koje vrlo zdušno pratio. U svakom slučaju, Nikolina priča je veoma neobična, iz nje može mnogo toga da se nauči. On je bio toliko dobar da sa nama podeli i sve svoje failove i neuspehe i da potpuno otvoreno priča o tome. Tako da verujem da će ovo biti vrlo vredno iskustvo za svakog ko bude izabrao da posluša epizodu. Moja preporuka u svakom slučaju. Uživajte!

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Danas imam malu ekskluzivu u smislu toga da današnji gost je najmlađi gost u dosadašnjoj istoriji Pojačala koja nije tako kratka. Ima 140 i kusur epizoda. Ali, nisi ti baš ni toliko mlad, a kad prođemo kroz tvoju životnu priču videćemo šta sve čovek ako je dovoljno ambiciozan i blesav može da spakuje u tih 27 godina koliko imaš. Dakle, 94. godište. To je dosad najmlađe. Videćemo kako će biti nadalje.

Nikola Vuković: Čast mi je.

Ivan Minić: To je challenge. Javite se ako ste mlađi, a imate šta da kažete, mislite da imate šta da kažete. Nikola, dobro došao.

Nikola Vuković: Bolje te našao. Hvala na pozivu.

Ivan Minić: Tvoja priča je krajnje neobična i sastoji se iz nekoliko faza koje ovako kad gledaš sa strane i nemaju neke veze, ali uvek kad pričaš sa ljudima koji su vremenom postali ono što su danas, svaka od tih faza ima svoj značaj, svoje mesto i svoj nekakav deo tog puzzlea. Pričaćemo o tome, pričaćemo o tome šta si sve radio kroz život, na čemu sada radiš, ali prvo i osnovno pitanje, kao i za sve ostale, Munchmallow pitanje: Šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću…

Nikola Vuković: Da, to je vrlo diskutabilno kad porasteš. Malopre smo i komentarisali o tome, da li je zapravo i kada znaš da jesi. Ali, da, odgovor na pitanje, recimo, da ima više nekih opcija, takođe, faza, i sve jesu kao i moj put – uzročno-poslednične, što je dosta zanimljivo, iako nisu nužno povezane. Sportista, odbojkaš, ubrzo zatim sportski komentator. Glumac, i tu sam se negde amaterski oprobao i dosta sam negde imao i uloga i angažmana. I finalno, pa ne znam, neki miks toga. Recimo, novinar je bila neka poslednja ideja. Zato što sam sve to vreme voleo da pišem. Kad kažem sve to vreme, sećam se da, to je jedna neverovatna uspomena i hvala mojoj majci na tome, kada sam bio jako, jako mali, gledali smo Nindža kornjače, i imali smo tu rutinu da nakon epizode Nindža kornjače, ne znam kako se desila ta prva, ali je posla tradicija. Suštinski sam ja njoj prepričavao tu epizodu koju smo gledali. Ona je to pisala rukom u realnom vremenu. Mislim, to izgleda urnebesno. Ali je glavna fora da te epizode nisu baš izgledale tako kao što su bile i sekund pre kada smo ih pogledali. Ja sam tu dodavao neke stvari. Tako da to je ta neka nit koja se provlačila i kasnije. Ja sam na provokaciju nastavnice srpskog jezika u gimnaziji napisao zbirku pesama u trećoj godini srednje škole. Zove se Azbuka, nikad objavljena. I to mi je, na primer, bila… Kad sam rekao malopre novinar, možda je zapravo to – pisac, koji može da živi od toga. Pisac koji može to da naplati.

Ivan Minić: Primenjeni pisac. 🙂

Nikola Vuković: Da, da. Tako da pisac. I ko zna, jednog dana. Trudim se da negujem to, ali prethodnih 9-10 godina samo za svoje oči.

Ivan Minić: Kroz to neko odrastanje i formiranje kroz koje svi prolazimo uvek nas povuku neke stvari. Ti si se bavio odbojkom, ja sam se bavio odbojkom. Svi koji su se bavili odbojkom uglavnom znaju zašto ih je taj sport privukao. S jedne strane, cela ta priča o toj generaciji koja je bila neverovatna i predivna. I sam sport koji je toliko fer, pošten, dinamičan, lep, beskontaktni, što isto ima svoje prednosti. Ima i neke mane, ako ćemo iskreno, naravno, ali ima svoje specifičnosti. Ali, to je uvek samo jedan deo nekog puzzlea. U celom tom odrastanju svakog povuče nešto. Naleti na neka zanimljiva interesovanja, naleti na neke ljude koji ga inspirišu i koji mu daju neku ideju, upale mu neku LED diodicu u glavi, šta bi moglo, gde bi moglo, kako bi moglo, šta ima smisla probati. Naletiš na neke ljude koji ti pokažu da nešto što si mislio da je nemoguće ipak nije nemoguće. Ko su bili ti ljudi, koji su bili trenuci u tvom odrastanju?

Šta su bila početna interesovanja?

Nikola Vuković: Da, prelepo pitanje. Kada si započeo pitanje, pao mi je na pamet Vasa Mijić. Imao sam prilike da ga upoznam. Pozdrav za Vasu. 

Ivan Minić: Vi ste generacija. On je 93. ili 94. 

Nikola Vuković: Vasa Mijić. 🙂

Ivan Minić: Ne, Vasa Mijić. Vasa Micić je 93. ili 94. 🙂

Nikola Vuković: Ne, prelepo što Vasa Mijić ima 27 godina. Kompliment si mu dao jedan neverovatan. 🙂

Ivan Minić: Skoro sam ga video, i zapravo ne izgleda kao da ima 27. 🙂

Nikola Vuković: Ne izgleda, ne izgleda. I nema. Da, to što sam voleo, iako kad sam trenirao odbojku sam igrao tehničara, to što sam voleo kod Vase i generalno kod ljudi koji igraju libera je ta ipak za nijansu veća doza požrtvovanosti. Imalo mi je nešto, taj momenat u kome oni svesno izlaze u onom jednom trenutku, napuštaju igru, ali su tu. Poštovao sam to na neki način. Jer prvi postava, koji god rang takmičenja da je, ipak postoji i neka doza ega i želje da budeš tu sve vreme na terenu, a libero to nekako primarno nema. Tako da to mi je, na primer, bilo predivno. E sad, negde u nastavku, pa verovatno znakovi pored puta i mnogo nekih ljudi, ali mislim da tek negde na početku srednje škole su krenule da postoje neke stvari ili osobe ili grupe ljudi koje su me motivisale. Na pamtim sada baš tačno imenom i prezimenom da nekog imenujem, ali to je bila ta priča kada sam se aktivirao u srednjoj školi, u prvoj godini, i priča koju sam čuo mnogo puta u Pojačalu dosada, suštinski ko će da bude u učeničkom parlamentu. Ja se javim, budem. Ko će da bude predsednik parlamenta? Niko se ne javi, budem. Šta je predsednik parlamenta? Ne znam, videćemo. I tu u 13. beogradskoj gimnaziji usledio poziv za događaja Unija srednjoškolaca Srbije. Ja se odazovem i tu se desi ta prva, to osvetljenje, to tunel neki, neki put, nešto novo, što nisam znao da postoji. I negde od prve godine srednje škole, pa sve do danas, ta jedna vertikala mog delovanja i interesovanja je započela tada, kada sam prvi put zakoračio na događaj Unije srednjoškolaca Srbije i kasnije kroz 4-5 godina prošao kroz različite uloge u vođenju te organizuje i negde koordinisanju različitih aktivnosti i projekata. I finalno negde kao alumni član sam i dalje na neki način uključen i trudim se koliko god mogu da pomognem malim srednjoškolcima, koji suštinski izgledaju isto kao i mi tada, samo su negde okolnosti drugačije.

Ivan Minić: Ti si 9 godina mlađi. I kada si ti krenuo da treniraš odbojku i da se baviš odbojkom, ona je već doživela promene u odnosu na ono kako je to bilo kad sam ja počeo. Prestale su promene kao način dobijanja poena, nego se prešlo na klasično brojanje poena, koje je i danas. I, drugo, uveden je libero. U vreme kad sam ja trenirao, to nije postojalo. Imao si šest pozicija i to je to. Zna se ko u kom trenutku igra odbranu, ko igra napad, ko mora da napada iz zone odbrane u kom trenutku i to je otprilike to. Ta promena je ubrzala sport i učinila ga interesantnijim, dinamičnijim, jer pre toga je moglo da se desi ta set traje beskonačno. Bukvalno beskonačno. Što je nekad zanimljivo, nekad baš i nije. Jer neke utakmice su dobre, a neke nisu. Negde je to posledica nedostatka kvaliteta sa obe strane. 🙂 Ali, ja sam negde na kraju osnovne škole zbog povrede morao da prestanem da se bavim odbojkom. Kad si je ti napustio i zašto?

Zašto je Nikola napustio odbojku?

Nikola Vuković: Ja sam napustio, mislim da sam imao nepunih 20 godina. Moj put je bio takav da sam krenuo da treniram u drugom razredu osnovne škole u lokalnom timu. Lokalnom u smislu da mogu da idem pešaka na trening. I kako je vreme prolazilo, nekako ipak nisam bio toliko ambiciozan, pa sam ostao tu zašto je odbojka bila i društvo. Odbojka je bila ta neka energija, ta motivacija da suštinski da ti toliko puta nedeljno nakon obaveza i umoran-neumoran ideš na neko mesto da radiš nešto što zapravo voliš možda i najviše do tada. Pa, nisam siguran ni sada da li sam imao nešto što na taj način izazivalo taj osećaj kao odbojka. Da, i, recimo, možda tek 8-9 godina kasnije ja odlučim da na drugom kraju grada odem sa malo ozbiljnijim momcima igram. To je bio odbojkaški klub Obilić. I ja sam tu u neke dve sezone igrao najbolju odbojku s jedne strane, a sa druge strane zbog nekih elemenata tehnike koje sam naučio pre, to mi je bio stresan tranzicioni period, ali ga pamtim jako lepo i, recimo, da sam sebi ispunio tu želju da se nadmećem na nekom višem nivou nego što sam imao to prilike u prvih 8-9 godina. Finalno, ja sam odustao od odbojke bez nekog konkretno razloga. Prosto, bližio se kraj srednje škole. I sada sa mojim venčanim kumom na letovanju mi odlučimo da u nekom drugom, takođe, lokalnom klubu se vratimo i nastavimo u narednim godinama da se bavimo time rekreativno. I tad smo prvi put to tako i negde iskomunicirali. I narednih godinu i po dana smo trenirali, igrali zajedno. A, trenutak kada sam definitivno rekao da je to to je bio trenutak kada sam 13. put izvrnuo levi skočni zglob. Taj prvi put je zapravo izostalo da ja na pravi način tu povredu saniram i nikad više nije bilo druge opcije. Uvek je to bila standardna ruta kada se to desi: ide se kod pokojne baka Ružu na Zvezdaru. I taj 13. put, nažalost, ja sam saznao da baka Ruža više nije sa nama. I nije bilo više smisla. Prosto, nisam kod koga da odem kada se to desi. Takođe, pored svog tog entuzijazma i energije i želje, počinjao sam budem svestan da nema smisla da to radim na sopstvenoj nozi. Tako da, da, odbojka nakon toga – recimo, da sam otišao možda deset puta na pesak i još deset puta na neki termin. Ali, nažalost, odbojka nema taj momenat da postoje velike grupe ljudi koje žele da igraju termine, kao što je to za fudbal, u nekoj meri za košarku.

Ivan Minić: Da, često mene pitaju pa, što ne igraš. Oni koji znaju koliko volim i koliko sam i bio dobar i koliko mi je bilo stalo do svega toga. Kao: Što ne igraš? -Brate, gde da nađem 12 ljudi koji znaju da igraju odbojku? Prvo, ja više ne znam da igram. Trebaće mi pet termina da se podsetim kako da to uopšte izgleda. Drugo, gde da nađem 12 ljudi koji znaju da igraju odbojku, a koji su opet na nekom približno sličnom nivou da to može da liči na nešto. Igrali smo mi to leti, skupi se društvo, muško, žensko, mešano, kako god, pa igramo pesku, ali to nije odbojka. To je prebacivanje lopte. Sad smo u tim nekim godinama, mada u tvom slučaju to nije bilo toliko davno, ali hajde, sad smo u tim nekim godinama kada u suštini dolaziš u situaciju da treba da po prvi put doneseš neke važne životne odluke. Ne mora da znači da će to da ti odredi kako će ti se život razvijati, ali ako ubodeš, može da bude vrlo značajno i može mnogo lepo da te profiliše. Ali, to su te odluke: šta upisati, koji fakultet, kako krenuti profesionalno. Ali, ono pitanje koje prethodi svemu tome, posebno za ljude koji su uvek nalazili način da nešto sebi organizuju, nešto naprave, nešto smisle, to je Poslovi Infostud.com pitanje: Šta ti je bio prvi posao?

Šta je bio prvi posao?

Nikola Vuković: Da. Mislim da ću puno puta u ovom razgovoru izgovoriti neformalno. Pa, hajde, prvo da kažem neformalno. Malo će biti duži odgovor, ali meni lično je jako važan i imao sam prilike sada već 30+ puta da na nekim događajima mahom za studente, studentske konferencije, događaje, interne ili eksterne, da delim svoju priču. I reakcije su bile sjajne. Tako da, da, sve se desilo na holu 13. beogradske gimnazije na nekom odmoru, gde sam sa drugaricom koju sam poznavao iz osnovne škole razmenio par rečenica i ključna rečenica je: Gde ideš za Novu godinu? Recimo, da je to bio kraj novembra. Naravno, ne znam krajem novembra gde idem za Novu godinu, a ona mi je iskomunicirala da celo odeljenje ide zajedno na neki doček Nove godine na neku lokaciju. Gde je meni to bilo zapravo čudno zato što ja ne znam da nabrojim imena i prezimena svih ljudi sa kojim idem u školu sad već možda tri meseca nepuna. Znači, to je početak srednje škole, a oni idu svi zajedno. Ona mi to negde iskomunicira, prođe dan. Ja sam nakon škole išao na drugi kraj grada na trening i, recimo, da sam imao tu neku rutinu da kada dođem kući, pored tuširanja i pripreme za naredni dan, sam imao možda 15 minuta na Facebooku. I na Facebooku je u tom trenutku postojala opcija da administrator grupe pošalje svima poruku u inbox. I to su bile neke poruke koje uglavnom selektuješ i obrišeš, ali mi je ta jedna poruka dok sam krenuo da ih selektujem ostala u očima, a to je bilo suštinski, recimo, kratak deo koji si mogao da pročitaš: SC Šumice zaradio novac od dočeka Nove godine, recimo taj neki momenat. I ja se setim Ivane koja mi je ispričala to tog dana, i ja odlučim da budem malo, hajde da kažem, domišljat, da se javim za početak toj osobi i da pitam kako to funkcioniše. Oni mi objasni da suštinski ja treba da prikupim zainteresovane, uzmem od njih novac, odem na neku lokacija. Jako je smešna lokacija. Mi smo se nalazili u McDonaldsu na Slaviji. I ja klinac, prva godina srednje škole, sa punom kovertom nekog novca, odlazim i uzimam neke karte. Sutradan donosim te karte, oni imaju ulaznice za taj događaj. Hajde da kažem da sam ja izmaštao neke elemente tu da bi se to desilo. Nije bilo toliko jednostavno, ali sam tad iskoristio maštu. Neko kaže: Slagao je. Preuveličao je. Ja kažem izmaštao. Pogotovo za te neke stvari koje nemaju lošu nameru, nego služe samo kao pomoćno sredstvo. A, tada sam ja, recimo, sa Ivanom to iskomunicirao malo drugačije i njima je bilo potpuno normalno da to oni kupe od mene. I ja sam tada započeo nešto što nisam ni znao zapravo šta je. Ja sam nanjušio neku potražnju. Recimo, te večeri našao način da obezbedim ponudu. Sutradan se nacrtao na tom mestu na putu do toaleta ili stepenica i prišao joj. I ja sam tad zaradio, recimo, nekoliko stotina evra, što je za mene bilo fenomenalno. I sećam se prve stvari koju sam kupio, a to je Playstation 2. To je bila moja želja čitavog detinjstva, koju, nažalost, sticajem okolnosti nisam mogao da imam ili možda nije bilo pametno po mišljenju mojih roditelja. Ali, eto, ja sam to sebi obezbedio i to je neki simbol. Kao što neko čuva prvi dolar ili prvi dinar, ja imam taj Playstation. I to je samo otvorilo, kao što je Unija srednjoškolaca Srbije otvorila taj jedan put, ovo je otvorilo drugi. Naravno, osoba koja je videla da sam ja tada 55 ulaznica za neki doček Nove godine me je nakon Nove godine zove. Ja dolazim na neki sastanak. I tu sam bio najmlađi. Na tom sastanku se planira sezona u nekom noćnom klubu u kome se sada ne prodaju baš ulaznice, nego rezervacija, ali i ulaznice. I ja vrlo brzo sve to shvatim. I sad da ti negde tih nekoliko godina probam da iskomuniciram najbrže moguće. Suštinski radim za druge koji organizuje neke događaje. Zatim se osnažimo ja i grupa prijatelja da mi sami ulazimo u zakup, zakup određenog noćnog klupa na noć, pa zatim na neki dan u nedelji, pa zatim na neku sezonu ili neki vremenski period. I suštinski smo mi vrlo uspešni bili u tome. Prijatelji koji su sa mnom radili su od toga suštinski živeli, pa čak do kraja tih fakultetskih godina. Jedan od nas je dosta bio disciplinovan. Recimo, da bi mogao da drži neke finansijske edukacije, a vrlo intuitivno je to radio. Tako da je on mogao i da automobil prvi kupi, i da sebi isfinansira šest letovanja od tih nekoliko godina našeg bavljanje. Jer tu je glavna fora što suštinski mi tada ono što nismo osetili jeste da tu ne postoje nikakvi troškovi, nema tu poreza. To je bilo vrlo jednostavno. Mi zakupimo taj i taj prostor na taj i taj dan, organizujemo muziku, piće, program, osoblje, hostese, neku temu, neke elemente. Trudili smo da budimo drugačiji. Sve je počinjalo u 23.00, a naše žurke su počinjale u 22.45. Uvek je bila gužva ispred. Jako sam ponosan na mnogo projekata koje smo radili. I negde najsmešnija priča bila je kada sam u hotelu Balkan u negde periodu od 6-7 meseci smo u zakup držali jedan prostor i tu organizovali privatne proslave, najviše negde 18. rođendane. I sad paradoks je osoba od uskoro 18 godina. Dolazi sa roditeljem na pregovore za njegov 18. rođendan sa mnom koji sam tu negde, možda ni nemam 18 godina. I tu sam ja potpuni ključ u ruke pružao. Znači, ja odem u Tempo, napunim gepek, odlazim do tamo, istovarim. Ima sam dve osobe u šanku, DJ, fotografa i to ti je bio 18. rođendan koji se ponovio, recimo, 60-70 puta. Tako da, da, puno nekih lepih, divnih situacija, koje su negde bile paralelno sa tim omladinski aktivizmom. I sad, ja verujem da je moja priča išla samo ovim putem komercijalnim sve vreme, ko zna kako bi se negde dalje odvijala. Ali, zbog tog omladinskog aktivizma ja sam video kako to izgleda kada postoji veliki broj, stotine ljude, koji se bave nečim i ulažu svoje vreme u sad nekoj meri koja je potpuno nadrealna za taj period života, gde se oni sad odriču nekih druženja, nekih luksuza na neki način toga što smo mladi i što živimo sa porodicom. Ne, mi smo bili uvek u nekom pokretu, uvek se nešto dešavalo, uvek su bili projekti u toku, uvek postojali sastanci. To je bilo organizovano suštinski bolje nego danas nešto što se zove Studentska organizacija. Ja sam siguran u to. I, da, ono što je tu negde meni značilo jeste – postoje ljudi koji bez ikakvog, hajde da kažem, krajnjeg cilja, bez interesa učestvuju u nečemu i veruju u neku viziju. I, recimo, da u svemu što radiš ima tri neka stepena. To smo sad i u agenciji izbacili poziciju, imamo samo junior, medior, senior. I to je napravljeno na ugled učenik-pomoćnik-majstor iliti šegrt-kalfa-majstor. I mislim da to suštinski jeste tako. Tako da taj jedan deo koji mislim da je značajan bilo kome ukoliko želi nekad da sebe nazove u bilo čemu majstor sam ja negovao i dobio u tom omladinskom aktivizmu. I onda se dešava sledeći korak. Sledeći korak je bio da ja poznajem mnogo ljudi zahvaljući ugostiteljstvu, noćnom životu. Poznajem mnogo ljudi zahvaljujući omladinskom aktivizmu i Uniji srednjoškolaca. I dobijam ideju da priđem jednoj turističkoj agenciji i predložim im da napravimo party putovanje za srednjoškolce, a oni su se tada bavili, recimo, za starije. Taj projekat uspe i ja naredne tri godine – kad kažem uspe, 200 srednjoškolaca je otišlo na Krf. Naredne tri godine sam ja sarađivao sa tom turističkom agencijom u nekom mikronivou kao neki projektni menadžer na neki način tog projekta, ali suštinski ja sam se tu aktivirao kao turistički vodič. Otišao u Ministarstvo, licencirao se. Nažalost, nisam obnovio licencu. Licencirao i tri godine suštinski dobijao novac da grupe ljude vodim po Evropi, Grčkoj, u nekoj meri Srbiji. Taj momenat mog razvojnog puta je bio jako, jako važan zato što sam ja na jednom mestu imao priliku da za početak vežbam javni nastup konstantno, da vežbam odgovornost prema nekome ko me je angažovao, prema svim tim ljudima, prema njihovim porodicama, prema tom vozaču, auto-prevozniku, i da rešavam milion mini situacija u svakom trenutku u trajanju tog aranžmana, da li je to tri dana ili deset dana. Gde sam ja imao i pokvarene autobuse, i 24 sata sam stajao 50 km nakon Mađarske granice, izašli smo na RTS. Vodio sam ljude i iz Srbije, i iz Makedonije, i Hrvatske. Imam samo reči hvale za putnike iz Hrvatske i Makedonije i prelepa iskustva i uspomene. I suštinski posetio sam razne gradove, dobijao novac za to i neprocenjive mini životne lekcije. Primera radi, Aušvic, izlet, radi lokalni vodič, osoba koja živi u Krakovu, ali je Hrvatica poreklo, Karolina, i ona jako, jako starija dama, sigurno ima 40 godina karijere, možda i više. I negde pred kraj ture u Aušvicu hodamo mi ispred grupe, razgovaramo, i ja krenem da joj komentarišem mesto na kome ćemo poslednje stati. Sad ne mogu da se setim tačno koji je to deo i ona kaže: Hoćeš ti? -Ne, ne, Karolina, vi ste ovde lokalni vodič. -Ne, ne. Hajde, vidi se da si imao neko zanimljivo tumačenje ovog dela Aušvica, što ne bi ti? I sad koja je lekcija odakle koju sam kasnije nastavio da primenjujem? Ona mi je rekla: Stani pored njih i imaj u vidu da oni ne znaju šta ti imaš da kažeš. Ja ne mogu da ti opišem. Ona je meni samo, recimo, ako postoji neki kamen, samo ga je bacila i on je zauvek nestao. Ta jedna rečenica te jedne osobe koja ni ne zna šta je uradila za mene je mene kasnije vodila. Pravili smo listu baš za sajt. Preko 40 nekih nastupa, od toga amfiteatru fakulteta do nekih panela na nekim konferencijama do HR Disrupta koji mi je bilo možda najinteresantniji nastup zato što sam potpuno izašao iz svoje zone interesovanja i delovanja i nekoj drugoj publici pričao nešto u nekom formatu koji je pet minuta, što je dosta izazovno. Tako da, da, ugostiteljstvo, noćni život, paralelno sa omladinskim aktivizmom i dolazim do turizma, ja i dalje u tom trenutku treniram odbojku, idem u srednju školu, bavim se organizacijom događaja, u Uniji sam srednjoškolaca, i krećem polako sa turizmom. I tada je taj neki prelaz na fakultetske dane. I, recimo, i ti neki prvi formalniji angažmani. Taj sledeći milestone na mom putu je bio kada sam bio mnogi kažu na pravom mestu u pravo vreme ili na pogrešnom mestu u potpuno pogrešno vreme, ali nikad nećemo to znati. Ja sam upoznao na Ada Ciganliji osobu koja je prethodnih 5 godina u tom trenutku organizovala nešto što se zvalo Belgrade Foam Fest. Zvala se festival, ali ne može da se zove festival elektronske muzike ukoliko traje samo jednu noć. Suštinski žurka koja ima tendenciju da postane festival. I u tom nekom trenutku, kada sam ja njega upoznao, bilo je upitno da li će se to nastaviti i u kom formatu. I ja ne znam iz kog razloga to nešto prepoznam i sa velikim entuzijazmom krećem njemu suštinski da prodajem ideju u tom neformalnom razgovoru, gde nas je neka treća osoba upoznala, toga da to može da se radi upravo tu preko puta, da može da se radi na drugačiji način. I mi te prve godine uradimo test verziju. Bila je na Adi Ciganliji, na kraju makiške strane, i, takođe, je trajala jednu noć. I ta godina je zapravo bila godina u kojoj će se videti da li će neki potencijalni investitori da ulažu u taj projekat. Kroz neke, hajde da kaže, privatne konekcije tog idejnog tvorca mi dolazimo do investiranja i ja narednih godinu dana se bavim Belgrade Foam Festom, koji je bio sve samo ne foam fest. Idejno vrlo interesantan projekat. Koncept 72 sata programa bez prestanka. Bina na vodi, na plaži, u šumi. Kamp za posetioce. Jako zanimljiv muzički program. Mi smo tada Bena Kloka, koji je jedan od poznatijih tehno izvođača, prvi put doveli u Srbiju. To uopšte više niko ne zna. Puno neverovatnih iskustava kojih sam poneo u tom putu. To je bio neki tim od 30-ak ljudi koji se bavio time. Ja sam na neki način bio koordinator, osoba koja je osmislila festival, zadužila da upravlja i deluje u njegove ime. I verovao sam u viziju i verovao sam da će na kraju tog leta da ostane neki novac i da ću ja dobiti neki moj obećani procenat, koji uopšte nisam ni imao na papiru. Šta je negde lekcija iz toga? Možda ne lekcija, nego zanimljivost. 15-ak dana pred održavanje festivala već je svako ko je bio u organizacionom timu ili ko je bio inverstitor mogao da zna da će to biti neuspešno i finansijski, a i da koncept kao koncept nije uspeo zato što 72 sata muzičkog programa bez prestanka nas ostavlja sa onim problemom da će se desiti da u mnogim trenucima nema dovoljno te kritične mase da bi se napravilo nešto. Delovaće smešno. Neće biti to to. Uzeli smo preveliku površinu, prodali smo koncept na previše mesta. Ima previše sponzora, previše partnera. I to je bilo fenomenalno iskustvo. Ja sad idem u zgradu Telekom Srbije, imam 20 godina, i ja im prezentujem sponzorske pakete. To je meni bilo sjajno. I, da, dolazi dan festivala, počinje. Od svih ljudi koji su učestovali u organizaciji, sem izuzetka Nikole Neškovića koji je bio tad u toj ekipi, niko drugi nije bio tu. Došli su, svratili su u nekom trenutku, popili su piće. Imali su neka mini zaduženja, ali su na neki način – i sada ako sam nekog zaboravio, a gledate ovo, nemojte mi zameriti, ali je na neki način ostao je taj gorak osećaj da nisu bili tu, a to što je negde glavno u toj celoj priči o meni jeste da sam ja spavao u automobilu iza kampa za posetioce na kraju Ada Ciganlije na čemu što se sad zove nudistička plaža. Na tom potezu je bio festival. Ja sam tu spavao. Nisam otišao sa tog mesta, rešavao sam potpuno apsurdne probleme i komunicirao sa svime. Možda nešto čega se sećam je bliži se veče, polako se bliži mrak, u tom trenutku jedan od proizvođača mobilnih telefona imao blještavu aktivaciju na VIP zoni. I nema struje. Ne mogu da upale. Ukoliko to ne mogu da upale, neće biti aktivacije te noći. Ako ne bude aktivacije te noći, postoji penali. Osoba koja je zadužena za to nije u tom trenutku na lokaciji. Ja ga zovem telefonom, on mi objašnjava, i ja ispod konstrukcije, po onim kamenčićima, ispod konstrukcije idem, a stvarno ne deluje previše agilno za takve poduhvate. Idem, odlazim do mesta koje mi je objasnio, gasim ceo red frižidera, palim njima aktivaciju. Uz mini konsultacije, rešimo i te frižidere. Ja se vraćam i nastavlja se žurka dalje. Čak su nam poslednjeg dana zabranili da festival traje do ponedeljka u šest ujutru, već nam skratili do 18 časova, što nam je poremetilo line-up i mene zauvek. Zato što ja nisam bio donosilac odluke. Možda sad i po priči ti možda tako zvučati, ali sam bio taj frontman. Bio sam taj prvi tu i mnogi su videli mene, nisu videli to iza. Tako da može i dan-danas da postoji mnogih neki ljudi koji nisu imali priliku da nastupe, a dogovoreno je, i meni je neverovatno žao zbog toga. Taj festival je završen sa nastupom holandskog DJ dvojica, koji sam igrom slučaja ja bukirao, što je, takođe, jedno zanimljivo iskustvo, potpuno spontano. I, da, tada se to završilo. Ja se sećam najbolja drugarica i Sonja, sada supruga, mi donese neku hranu, i ja sedam negde malo iza, da me niko ne vidi i krećem da plačem. Nisam puno puta ispričao sada ovu priču sa ovoliko nekih detalja, ali taj trenutak je bio divan zato što sam ja siguran da sam ja, kao Nikola Vuković, dao sve što je bilo u mojoj moći. I tu nema šta dalje. Prosto, ja nisam bio vlasnik kapitala. Ja nisam bio osoba koja ima iskustva u organizovanju 150 ljudi koje se bavi strategijom, pa da ja u tom trenutku mogu da kažem: E, ovo sam mogao bolje, ovo sam mogao bolje. Ja sam prosto pratio neku priču, pratio neki osećaj, i dao sebe tih nekih godinu i po dana u potpunosti. I to iskustvo mi je pomoglo da upoznam puno divnih ljudi, da steknem neka prijateljstva za život, ali, takođe, znam kada imaš neki stari laptop i Excel tabelu sa pola miliona evra troškova za nešto, to nije dovoljno. Nije dovoljno imati budžet. Šta više, mislim da je to što moj sadašnji partner u poslu kaže: E, hajde da mi vidimo kako ćemo da napravimo ovu strukturu, kako ćemo da napravimo da ovo funkcioniše. Lako ćemo za novac. Jer na kraju ispostavi se da lako ti dođeš do nekog novca, ukoliko to što radiš radi. 

Ivan Minić: Da, koliko ima smisla.

Nikola Vuković: Belgrade Foam Fest na Adi Ciganliji, ideja tog nekog beogradskog Exita, ali koji se zove Belgrade Foam Fest zato što je osoba koja ga je osnovala želela i nije htela da pusti taj foam momenat, iako nije bilo pene. Znači, uopšte nije bio koncept takav je nama odbilo desetina hiljada ljudi koje nisu hteli da idu sa klincima u penu da slušaju Sonic ili Ben Kloka. Mislim, Sonic potpuno nadrealna priča. I ti izvođači, ja ne mogu da ti opišem kakve su to priče. Ja sam tad prvi put saznao šta znači rider lista. Pa, sad njihovi zahtevi šta žele da im bude, u backstageu su potpuno neverovatni. A, Sonic, znaš?

Ivan Minić: Da.

Nikola Vuković: Je bila najjednostavniju rider listu na svetu. Hotel pet zvezdica, prevoz aerodrom-hotel, hotel-mesto događaja, mesto događaja-hotel, hotel-aerodrom, i flaša konjaka. Tačka! Ona je tu flašu konjaka popila do početka nastupa. Na nastupu je uzela srpsku zastavu iz publiku, bacala se u publiku. U teoriji, ima puno toga lepog iz ove priče. Ja sam je možda malo mračno ispričao. Ali, da, bio sam tu i to je nekako odredilo mene. To sam ja. Ja sam taj koji neću da kažem da ne odustaje zato što mislim da je zdravo odustati, ali ja sam taj koji ne pušta stvari kada dođu u tu fazu kada prosto nema dalje. Nisam hteo da izneverim sve te ljude koji su poverovali u taj projekat. Kao što sam i ja verovao do poslednjeg trenutka. Da, i, recimo, mesec-dva kasnije se dešava taj moj lični preduzetnički poduhvat, iako u teoriji svašta nešto iz ovoga prethodnog ispričanog može tako da se tumači. Ovo gledam kao nešto prvo, jer imalo je neku formu. U tom trenutku partner i ja smo zajedno pokrenuli nešto što se zvalo Iznenadi me. Na domenu iznenadime.rs je postojao sajt na kome suštinski osoba može da poruči personalizovani poklon ili iznenađenje. Iznenađenje u smislu da smo radili, ne znam, bioskopska projekcija, uđe 15 ljudi, 8 ljudi se išunja, i u trenutku reklama se desi neki video koji je snimljen za osobu koju želimo da iznenadimo. Radili smo prosidbe, radili smo dosta nekih i sitnih gluposti: i cveće, čokolade, mede i slično. Imali smo jednu porudžbinu – na sajtu je postojao medved, pa ja ne mogu da se setim koliko metara, možda tri, možda i više. I stavili smo ga, lupili cenu, nismo ni uradili kalkulaciju i neko ga poruči. 🙂 I, kako, šta? Mi na neki način tu i smislimo. I u stanu kod prijatelja to što nam je krojačica sašila mi krećemo da punimo. I mi napunimo tog medveda i to izgleda u tom trenutku prelepo. I, recimo, sat vremena pred trenutak kada je dostava dogovoreno, mi shvatimo da nemamo kako da izbacimo tog medveda iz stana. 

Ivan Minić: Ne može da izađe kroz vrata, ne može da izađe kroz prozor.

Nikola Vuković: Uspeli smo nekako terasa-prozor. To je, recimo, bio prvi sprat. Vrlo je to bilo ludo. Morali smo da angažujemo kamion. Kasnili smo sa dostavom. Ali, jedno predivno, takođe, iskustvo. Trenutak zašto se desilo Iznenadi me je i prijatelj Marko sa kojim sam to radio i ja smo imali situaciju da već sa 5-6 godina unazad u tom trenutku ljudi iz našeg okruženja nas zovu da pitaju: E, idemo kod Marka na rođendan, E, imam sa devojkom godinu dana, Hej, roditeljima mi je godišnjica, Hej, baki i deki je ovo i slično. I mi smo bili ti koji mi to ispaljujemo prosto, vrlo spontano. I počelo je da mi smeta kada se desi, na primer, ukoliko smo ti i ja prijatelji, ti kažeš njemu, on njemu, ona njoj, i onda meni se javi na društvenoj mreži neko potpuno levi da me pita: E, šta misliš o ovome? Išao sam do toga da sam ja pisao pesme ljudima, što je… Vrlo diskutabilno sad kad pogledam zato što to nije iskren poklon. I to što smo radili sa Iznenadi me je zapravo bilo to. Mi smo pomogali ljudima da oni ipak oni poklone ili iznenade. Postoje su neke predefinisane stvari, ali u suštini išli smo na tu personalizaciju. I personalizacija kao ista mi se kasnije negde ponavlja kroz razvoj karijere i baš verujem u nju i jako mi se dopada. Iznenadi me je u mojoj barem razvojnoj priči, u razvojoj priči prestalo u trenutku kada su me četiri prijatelja, tri programera u tom trenutku i grafički dizajner, koji su radili na nekoj aplikaciji, ako se ne varam zvala se Easy Student, suštinski su želeli da u aplikaciju stave ono što je u tom trenutku predstavljala Facebook grupa Studenti Beogradskog univerziteta, ta famozna Facebook grupa sa stotine hiljada možda čak i članova. I u tom trenutku oni zovu mene kao nekoga ko ima taj neki marketing menadžment deo koji im je nedostajao da radim na nečemu novom. To je inicijalna ekipa koja je osnovala Evoke. Evoke je u trenutku kada bi krenuo, Evoke je bio i ostao moj fokus, moj primarni posao. Pre nego što možda nastavim u tom pravcu, apropo fokusa, vrlo je lako izračunati da je bilo previše stvari, previše različitih stvari u tom kratkom vremenskom periodu, od prve godine srednje škole do možda 22. godine. I radio sam puno stvari u isto vreme i ja duboko verujem da nije moguće, hajde da kažem, nekom željom kvalitetom kao istim raditi pet stvari u isto vreme. I da mora da postoji primarni posao, i da mora da postoji tim, i da mora da postoje partneri. I to sam naučio na teži ili lakši način, kroz različite aktivnosti koje sam imao dotada. I u trenutku kada je Evoke krenuo, kada se ta ekipa okupila, kada smo prvi put iznajmili neki prostor i došli kao OK, ovo je posao, šta sad, u tom trenutku ja sam odlučio da sve što sam uradio do tada se zahvalim, stavim na hold, prodam polovinu projekta Iznenadi me, itd. I tada kreće ta priča koja traje već 6 godina.

Ivan Minić: Ali, ta priča je menjala svoje oblike kroz vreme. Ti si u principu kroz taj posao najviše i sazreo, ako možemo da kažemo da si sazreo. 🙂 To je prvi put kada ti u pravom smislu te reči imaš punu odgovornost. Mislim, imao si ti odgovornost i za prethodne stvari koje si radio, ali ovde si imao na neki način veći deo kontrole kod sebe, gde ti možeš da ne samo snosiš odgovornost nego i upravljaš stvarima kojima se baviš. Evoke priča je isto interesantna zato što u moru istih agencija postoji agencija koja je drugačija i koja ne funkcioniše po prinicipima po kojima funkcionišu druge, a koji, istini za volju, gledajući to sa strane 20 i kusur godina prilično toksični i neodrživi. I ja vrlo često kažem i ljudi to doživljavaju kao moj dobar ili loš smisao za humor, kako ko to vidi, ali ja često kažem da su marketinške agencija mašine za mlevenje mesa. Zato što ljudi koji uđu u to – OK, napreduju brzu, dođu relativno brzo do dobre plate, rade nešto što je kul, rade sa klijetima koji su veliki, ali posle dve godine pobegnu u Vijetnam na 6 meseci, da ne vide kompjuter, pametni telefon ili bilo šta slično. To je pattern koji se ponavlja iz ciklusa u ciklus. A, vi ste negde napravili priču koja je, OK, menjala je svoje oblike, pričaćeš i taj deo, ali koja je nekim normalnim tempom rasla na nekim zdravim osnovama i koja danas funkcioniše na neki prilično zdravim osnovama, a, kažem, to nije karakteristično i uobičajeno za industriju u kojoj se juri svaki klijent, juri svaki projekat. Krenuli ste vas petoro u nešto što nije bila marketiška agencija, bila je tehnološka kompanija, hajde da nazovemo to tamo. Startup.

Nikola Vuković: Kompanija.

Ivan Minić: Nešto. 🙂

Nikola Vuković: Nešto 🙂

Ivan Minić: Nešto, gajba, gajba sa ljudima. Šta se dešavalo dalje?

Kako je nastao i razvijao se Evoke?

Nikola Vuković: Da, mi smo se okupili i jedna od osoba je pročitala Lean Startup. I to nam je dalo svu pamet sveta koja nam je potrebna za naredni period. Suštinski, šta je bila ideja? Da osmislimo nekoliko različitih potencijalnih projekata, samo konceptualno. Da postavimo landing pageeve, pustimo kampanje, i da u zavisnosti od negde povratne informacije koje dobijamo kroz te landing stranice vidimo gde ćemo ići dalje, u kom pravcu i šta možemo da uradimo apsolutno sami, a za šta nam je potrebna neka podrška. I tu su sad bili negde meseci iza toga. Mi smo u tom nekom periodu, to je februar 2016, recimo, da u tri-četiri meseca od tog trenutka se dešava da dolazimo i do neke apsolutno revolucionarne ideje, nasmejaću se na tu reč. I stvarno smo negde verovali da smo osmislili nešto što niko nije osmislio do sada. I dosta smo istraživali da bismo se uverili tu. I došli do toga čak da osoba koja je investitor sa Kipra sedi sa nama u centru Beograda na sastanku. I sastanak se završava sa OK, gde smo mi mislili da smo prešli igricu za tri-četiri meseca. Međutim, nismo. Međutim, zbog treće strane ta naša ideja u koju je investitor i poverovao i mi prosto nije bila moguća da se realizuje i u Srbiji, a i bilo gde na svetu. A, srećom negde bila je vezana za telekomunikacije. Srećom telekomunikacije su išle u tom pravcu da to danas ne bi imalo nikakvu vrednost. Mislim, mogu da ti i ispričam. Ideja je bila da suštinski ljudi imaju neke poruke, izvinite ako sam zaboravio neki deo ideje, ali imaju neke poruke koje im ostaju svakog meseca u svojim paketima. Kad bi oni nekoj aplikaciji dali te poruke na korišćenje i za to dobili neki minimalan novac ili benefit, a te poruke mi te poruke koristili za bulk SMS, to bi bio jedan super zanimljiv sistem, gde ima trougao različitih interesnih strana.

Ivan Minić: Ja bih se fino ovajdio od toga, jer meni su uvek ostajale stotine, hiljade poruka koje nisam koristio. Jer zašto bi neko koristio poruke otkad ima iMessage, ali OK.

Nikola Vuković: I to.

Ivan Minić: A, posle došao Viber, Whatsapp i sve usluge koje oni nude. Ali, da, to jeste bio jedan – i dan-danas na paketima imaš gomilu tih nekih parametara koji u principu ne služe ničemu.

Nikola Vuković: Zato su sad i rekli neograničeno u većini slučajeva. Zato što, da, to jeste neograničeno i skroz je OK. Kad imaš neograničeno, ti nemaš potrebu da potrošiš što više neograničeno. Zato što je to to. Ti možeš koliko god želiš. Tako da, da, ta ideja sada ne bi imala smisla, ali tada dala nam je neka krila i paralelno sa tim mi prihvatamo spontano poneki projekat. Znači, mogli smo mi tu da uradimo u tom trenutku neki grafički dizajn, neki prezentacioni sajt, možda čak i neku online prodavnicu. U tom trenutku, dve od pet osoba rade, imaju svoj primarni posao, rade u IT kompanija. Jedan na razvoju iOS aplikacija, jedan u Microsoftu. Mi suštinski ostajemo nas trojica u kancelariji, ali nas je u teoriji petorica i radimo različite projekte pored za druge, pored suštinski rada na našim idejama. Zašto radimo za druge? Da bismo imali novac da funkcionišemo koliko-toliko, ali bez nekih ambicija da to ide u nekom pravcu dalje. Oktobar, recimo, koliko je sad to, 9-10 meseci kasnije, mi shvatamo da radimo više za druge nego za nas same i da treba da vidimo kuda ide ovaj brod. I u tom trenutku donosimo odluku da budemo u narednom periodu ono što smo spontano postali. I mislim da je to možda ključan trenutak u našoj priči. Mi nismo sedeli u kafiću i rekli: Hajde da napravimo agenciju za digitalni marketing, ili, Hajde da napravimo marketing agenciju, ili, Hajde da napravimo nešto. Mi smo se okupili da radimo to, to i to, a na kraju smo postali to. E sad, u tom trenutku smo komunicirali kao digitalna agencija koja se bavi digitalnim marketingom, grafičkim dizajnom, izradom sajtova i aplikacija. I odlučili u oktobru 2016. da to podelimo sa nekom grupom ljudi sa kojima smo imali kontakata u prethodnim poslovnim aktivnostima. Svi su bili u ekipi dosta aktivni i imali su širok networking. I mi smo to uradili. Ja sam to uradio kroz Instagram. Tu negde snimao kratke video-klipove svake nedelje. U pretposlednjem čak je bio Vlada Stanković, koji sad ima svoj podkast, što je bilo jako simpatično. I mi smo kroz neki niz mehanizama u, slagaću te, dva i po meseca došli do previše sastanaka. Ali, zaista previše. Doslovno mogu listu da vam pokažem koliko je nerealno, koliko smo mi zapravo prodali. Sad malo i zbog toga što, na primer, kako smo mi kreirali te cene na kraju dana, mislim da smo bili dosta povoljni. Pogotovo iz ovog ugla danas. Ali, dolazimo do mnogo poslova. Nismo imali nikakav filter, nismo imali preferabilnu industriju, preferabilni tip usluge koju pružamo. Mi smo mnogo sastanaka imali i mnogo nam je bila stopa konverzije. Tu dolazimo do prvog ozbiljnog problema. Ozbiljan problem je bio da negde u drugoj polovini decembra 2016. godine mi shvatamo da za neke mini usluge ili neke kontinuirane mesečne usluge ili projekte, mi imamo od januara obavezu ka nekih 30 firmi. Malih, srednjih, različitih sa različitim potrebama. A, da smo do tog trenutka mi imali možda sedam klijenata, recimo. Što nije malo ni to, ali zaista puno, puno stvari smo prodali. I tu se dešava zapravo širenje. Da bismo proširili tim i bili spremni da servisiramo taj nenormalan broj klijenata, mi shvatimo da suštinski onaj posao koji radi svako od nas treba samo da podelimo. Nismo otišli kod nekoga, možda je trebalo, ne znam, da se posavetujemo kako da uradimo ovaj korak, jer bilo je premalo vremena. Nismo očekivali da ćemo uspeti da toliko prodamo. I suštinski podelimo po vertikalama stvari koje svako od nas radi. I sad, primera radi, ako sam ja u tom trenutku bio neki digitalni menadžer, ja kažem: OK, postoji osoba koja komunicira s klijentom, postoji osoba koja piše, postoji osoba koja komunicira sa zajednicom, prati konkurenciju, postoji osoba koja upravlja oglavašavanje i bavi se time što je ovaj dogovorio, ovaj napisao, ovaj iskomunicirao, da vidi što više ljudi. Tu imamo dizajnera, koji sad imamo veću potrebu ako njega podelimo. Ovaj radi više ovo, ovaj radi više ovo. I mi tu suštinski napravimo neki ekipicu i od samog starta u januaru 2017. tu je bilo 17 ljudi u kancelariji. Mi smo od lokala u kome suštinski nema gde da se okreneš i gde radimo na pomoćnom stolu za slavu Lukinom, dolazimo do toga da imamo neki stan na tri sprata na Banovom Brdu, gde smo imali novaca da kupimo tih 17 računara, tastatura, stolica, nekih stolova. Kako smo imali novac? Tako što suštinski sem za hranu i tu simboličnu rentu za taj lokal mi nismo apsolutno ništa nismo trošili što smo u 2016. prihodovali. I to je svaka čast za nas iz ovog ugla. I to kreće. Znači, ti suštinski ne možeš da imaš onboarding u kome 13-10, ne znam koliko ljudi dođe istog dana. To nema smisla. I toga većina na praksu, plaćenu praksu. U Evokeu su uvek bile plaćene prakse i verujemo da to mora da postoji tako. Recimo da je došlo tri-četiri osobe sa iskustvom, svi ostali na praksu i krećemo da radimo u tom vrlo zanimljivom, porodičnom okruženju. I funkcionisalo u praksi, ali nije bilo održivo zato što osobe koje su vodile priče i koje su negde bile motor su imale različite krajnje ciljeve. I mi to nismo znali kada smo počinjali. To smo shvatili prosto kroz rad i mislim da je fer negde to iskomunicirati. I putevi su nam se nakon godinu i tri-četiri meseca Evokea delili na upravo taj neki marketing i kreiranje softvera, ako mogu najvišem nivou apstrakcije da to podelim. I mi napravimo vrlo jednostavno dogovor. Njih četvorica suštinski nastave jedni putem, a ja ostajem i zadržavam nešto što smo do tog trenutka gradili, što smo nazvali Evoke. I od tog trenutka Evoke, pa suštinski nije promenio u tom trenutku uslugu, set usluga. Samo smo stvari koje rade oni prosto njima prosleđivali kao podizvođačima. Tek nakon 4 godine od prvog trenutka kada smo se okupili i kada je Evoke krenuo je Evoke suštinski pronašao sebe i postao i krenuo da postaje ono što je danas i što će tek biti. Šta smo uradili? Mi smo suštinski po prvi put se otvorili ka nekome sa strane. Angažovali smo konsultanta koji je video po prvi put naše tabele, svu našu dokumentaciju, sve naše potencijalne klijente, sve naše klijente i još gomilu stvari koje smo morali da uradimo na zahtev konsultanta kako bismo došli do toga da suštinski mi imamo neke informacije koje možemo na neki način da uposlimo, da donesemo neke odluke. Kao i mnogi, mi smo to na neki način to već radili za naše klijente, a nismo radili za nas same. I svest se potpuno promenila u trenutku kada smo u dva-tri meseca od trenutka kada smo se dogovorili sa osoba koja je radila došli do nekih zaključaka. E sad, jedan od taj ključni jeste da smo mi odlučili da se u narednim periodu zahvalimo mnogim klijentima koje imamo u tom trenutku i koji su tu sa nama do godinu dana ili, recimo, taj drugi deo malo više od dve godine. Znači, to je sad neki broj klijenata koji je tu, nije dogovoren juče, da im se zahvalimo i da probamo da im pronađemo neku alternativu: da li da pomognemo nekome iz njihovog internog tima da preuzme da deo posla koji smo radili, da im nađemo drugu agenciju, freelancera. Apsolutno sve opcije su bile otvorene i svi koji su bili raspoloženi za to su dobili za nas taj servis kao znak zahvalnosti što su bili tu. I mi odlučujemo da Evoke u budućnosti ima tri segmenta, tri stuba delovanja. Taj prvi je butik marketing agencija, koja funkcioniše po five clients biznis modelu. To znači da mi radimo samo za do pet klijenata u datom trenutku, koji imaju potrebu za uslugom koja je na nekom ne višem nego dubljem nivou. Mislim da je to ključno. Neki pojedinosti tog načina rada je da, na primer, osoba koja bi po standardnom nazivu agencije se zvala key account manager ili account manager sedi kod klijenta, ima radno mesto, sedi minimum jednom ili dvaput nedeljno tamo. Mi kod klijenata učestvujemo u radu nekih radnih tela, možda vodimo neko radno telo. Na kraju godine ne čekamo da se budžet desi i da dobijemo informaciju, već učestvujemo u kreiranju i za neki deo posla koji mi radimo. Mi kreiramo zapravo i branimo budžet na najvišoj mogućoj distanci koja je za to zadužena. To je u potpunosti negde promenilo naš način rada, pa čak i motivaciju moram ti priznati. Zato što mi znamo da možemo da utičemo. Nemamo – imamo zidove, kao i u svakoj kompaniji, ali nemamo ih toliko i nemamo toliko STOP znakova na putu. I taj osećaj je prosto neverovatan i ja mislim kako smo mi taj prvi stub Evokea zamislili, a kako se trudimo da negde sad postoji jeste jedini način da u budućnosti nešto što je mala marketing agencija može da postoji. Mi smo negde načuli, inspiracija za to je bila da smo načuli da je negde trend da će se u budućnosti sve više ići u svetu na in-house digitalno odeljenje. Onda smo shvatili: OK, hajde da napravimo uslugu koja je ljudima praktično jeste in-house odeljenje, koje nije na platnom spisku za koje imaju jedan fee, ali je suštinski to to. Mi smo njihov digitalni sektor ili marketing sektor, u zavisnosti od kompanije, njihovih potreba i samog funkcionisanja. I jako sam srećan zbog toga. Drugi stub je kreativni studio. Tu suštinski, ako bih negde najprostije objasnio, imamo ljude koji crtaju i koji pišu. I mi servisiramo marketing agenciju kao istu, ali i radimo projektno određene stvari. I pored toga, taj deo Evokea koji je zamišljen da bude inkubator za neke mini ideje koje se dese, da li sa moje strane ili bilo kog članova tima, gde možemo da iskoristimo infrastrukturu Evokea i naše ekstremne saradnike, druge agencije sa kojima sarađujemo da nešto poguramo, da nešto pokrenemo. I, da, poslednji projekat koji je izašao iz te kuhinje jeste edukativni centar Učiteljica. 

Ivan Minić: Da, to je možda i direktan povod zašto mi pričamo. Nije, direktan povod je tvoja karijera, ali to jeste jedan projekat koji je meni jako lično drag i definitivno u kasnijoj fazi razgovora ćemo pričati više o njemu. Ali, ono što bih voleo da te vratim jeste ta odluka koju treba doneti, koja nije ni malo prijatna, a koja podrazumeva da se odrekneš određenog broja klijenata i određenog nekog mesečnog prihoda koji ti je stabilan i odgovara ti. Gde, OK, kada prekidaš saradnju s kim radiš par meseci, nije strašno. Ali, kada treba da uradiš sa klijentima sa kojima si duže u nekom odnosu, nije baš tako jednostavno. Objasnio si šta ste uradili. Nisi objasnio zašto, odnosno nije objasnio na osnovu kojih kriterijuma ste odlučili sa kim možda ne treba da radite.

Kojih kriterijuma se držati kod raskida saradnje sa klijentom?

Nikola Vuković: Da, bravo! Imali smo tu ludu sreću da smo, iako nismo znali razne mehanizme koji mogu da poboljšaju produktivnost tima i organizaciju, generalno smo neke stvari imali od samog starta zato što smo imali, na primer, fanatika koji je napravio neki naš time tracker 2016. u februaru, koji je nama služio za nas i kasnije su ljudi koristili. Mi smo imali gomilu podataka koje nismo koristili, gomilu podataka koje nisu bili na jednom mestu. I kada smo videli na jednom mestu svih 100+ klijenata-projekata, 100+ kompanija sa kojima smo nešto radili, da li projektno ili kontinuirano mesečno, i prosto ko je učestvovao, kako smo došli do tog posla, koliko je trajao, koliki su bili troškovi. Prosto, sve informacije do kojih smo mogli da dođemo. Nismo vodili Evoke u samom startu na taj način da smo možda sve te informacije imali, ali sve informacije do kojih mogli da dođemo koje su bile, stavili smo na jedno mesto i prosto definisali koji je to neki tip idealnog klijenta za Evoke, po kriterijumima i nekih ličnih preferenzija. U smislu, ukoliko postoji motor, u tom slučaju motor Evokea sam ja, nema smisla da osoba koja ide i učestvuje negde u procesu pregovora sa klijentom i na kraju dovodi neki posao, ne oseća u stomaku za nekog klijenta ili neku industriju da je to to. Možda bi neko rekao diskriminacija, ali ja mislim da je to jako fer negde u startu naznačiti. E, OK, mislim da nismo kompatibilni zbog toga i toga. Tako da mi smo suštinski tražili koje su te tačke preko kojih mi ne možemo preći, koje su te tačke nekompatilibnosti nas i tih nekih potencijalnih klijenata. Onda to malo suzili po industrijama i napravili na neki način tog idealno Evoke klijenta i krenuli u tom pravcu. Znali smo da s obzirom na to kako smo pristupili svim klijentima koje smo imali u tom trenutku. U samom startu mi ne možemo kod njih stvari da menjamo. Bilo je jako kasno, bilo bi možda i neprofesionalno. Nisam siguran ni sa ljudske strane koliko bi bilo u redu. I onda smo odlučili da vrlo otvoreno i transparentno podelimo sa njima šta smo uradili, koje smo zaključke doneli, i da to u budućnosti nije kompatibilno sa time što želimo da radimo i da ne želimo da oduzimamo njima njihovo vreme. Taj tranzicioni period je zapravo bio jako dobar. Ja sam se osećao jako dobro. Tim se osećao jako dobro. I sa nekim poletom smo nastavili dalje. I vrlo brzo došli do toga da jedan novi klijent može da pokrije deset prethodnih. Ne možda finansijski na prvi mah, ali po negde potencijalu. Možda je to taj deo koji ti nisam iskomunicirao, a koji se gledao u toj tabeli, a to je taj potencijal. U smislu ukoliko radimo za kompaniju koja ima sedam kategorija, u sedam kategorija pet brendova, tih pet brendova u svom portfoliju imaju po tri proizvoda, primera radi. To je verovatno neka roba široke potrošnje. To je potencijal. Prosto mi imamo prostor da ukoliko zaista radimo dobar posao, možemo da radimo i više ili prosto ukoliko vidimo potencijal nekog brenda koji na određenom tržištu ima neki tržišni udeo ili neka kategorije za koje si vidio da će u nekoj bliskoj budućnosti da bude popularnija. Kao što je Nikola Stanišić Šumska tajna, koji je negde u nekoj kategoriji – njega sam se setio, nije da sarađujemo u tom smislu – u nekoj kategoriji koja predikcije kažu ide ka gore. I onda samim tim prirodno bi bilo da i posao ide na gore. Na neki način mi smo lično napravili neke projekcije i kažemo: OK, ove stvari imaju Evoke potencijal i te stvari vredi dati i vreme i energiju i vredi raditi ih. Pored toga, ključno je ta četiri prstena u organizaciji koji imamo. Taj prvi je ljudi koji sede u kancelariji, kojima je Evoke posao. Drugi je eksterni saradnici koji imaju posao ili rade za više strana, a koji određeni broj sati mesečno daju Evokeu i oni su naši kontinuirani saradnici za određene stvari. Treći krug su saradnici koji su tu negde po potrebi sezonski i kako god. I četvrti krug koji nismo imali do te četvrte godine, bar negde strateški, jesu druge agencije. Druge agencije – ja sam ti kada sam predstavljao, rekao butik marketing agencija. Ako kažeš marketing, tu suštinski mi pružamo ful servis. E sad, kako? Tako što delove posla za koje nismo specijalizovani prebacujemo kolegama koji to rade na najbolji mogući način. I na taj način se trudimo da nekako održimo i kvalitet na svim poljima i da pomognemo toj integrisanoj komunikaciji kojoj toliko težimo na mnogo polja. Tako da, da, imamo razne agencije. Imao si nedavno u gostima Mićka. Tim talenata je dve i po godina naš partner. I jako sam ponosan na to s obzirom na to da 35 godina istorije. Prosto, znali smo da nešto radimo dobro ukoliko nas neko sa toliko iskustva prepozna i odluči da sa nama izađe X puta na neke pregovore, razgovore, da sarađujemo, da radimo na nekim projektima zajedno. Tako da to je možda bio jedan momenat jedan delić koji nam je nedostajao u prve četiri godine, a koji je savršeno kliknuo na tu slagalicu. Tako da, da, sada Evoke nije Evoke agencija, nego je Evoke Evoke, a okviru Evokea je marketing agencija, butik marketing agencija, kreativni studio i deo koji se bavi suštinski kreairanjem digitalnih ili nedigitalnih projekata. Nisam siguran da li sam ti odgovorio na pitanje.

Ivan Minić: Dobar si, dobar si. Za nekog tih godina, svaka čast. 🙂

Nikola Vuković: Ti daješ mi suštinski sada opravdanje ukoliko sam lupio neku glupost.

Ivan Minić: Ne, lepo si to rekao. Međutim, ono što hoću da pričamo još, ima tu još stvari koje treba da prođemo, ali u tom periodu sazrevanja i tranzicije Evokea kao priče se desio jedan projekat koji meni jako drag, a koji je neuspešan, koji bih voleo da podeliš. Prvo, kako je do njega došlo, onda šta si naučio iz svega toga. Potekao je iz agencije, ali se pretvorio u priču za sebe. 

Nikola Vuković: Samo mi, molim te…

Ivan Minić: Sport Rooms.

Zašto projekat Sport Rooms nije zaživeo?

Nikola Vuković: Sport Rooms, da. Sport Rooms, sobe za gledanje sportskih događaja! Da, Sport Rooms je nastao tako što smo… Mislim da vrlo transparentno razgovaraš sa svojim gostima, pa ću te pitati da li je OK da nazive brendova?

Ivan Minić: Apsolutno. 

Nikola Vuković: OK. Radili smo sa partnerskom agencijom za čačanski čips i brend ambasador u tom trenutku bio je legendardni Šarenac. Jedna od aktivacija mislim da je bila radio-kampanja se završila tako što su tri ekipe tri utorka za redom kada je bila Liga šampiona – zapravo, sad kad to izgovorim ne smisla da Šarenac bude za fudbal, ali OK, tako je bilo – su gledale u čačanski čips stanu sa Šarencem Ligu šampiona. Koncept je bio da iznajmimo stan na dan, potpuno ga sredimo i prebrendiramo, izbrendiramo. Tu su hostese, ketering, kuvar, neograničena količina svega i svačega. I jedno predivno muško iskustvo za petoricu ljudi koji žele da osete kako je to biti u toj nekoj reklami za pivo, recimo. 🙂 I to je tako i izgledalo. Bilo je neverovatno. Čak smo hteli da napravimo postulat, pa da se komentariše uživo, ali, OK, hajde, neka se druže ljudi. I ta aktivacija je inspirisala ideju Sport Roomsa. Moram priznati, potekla je od Koste, od partnera u Sport Rooms projektu koji je bio ta druga agencija koja je radila sa nama čačanski čips. I mi smo kroz niz nekih razgovora i doručaka došli do toga da to i pokušamo. Hajde da objasnimo ljudima prvo šta je Sport Rooms. Znači, Sport Rooms je koncept tematskih soba za gledanje sportskih događaja. I bio je zamišljen da mala ili malo veće, recimo, od tri do deset ljudi može da dođe na neko mesto, da tamo ima neograničenu konzumaciju pića, hrane, grickalica i neki servis po potrebi, ali da imaju svoju slobodu. I da u tom nekom ambijentu, koji je drugačiji neko kafić, dom, pogotovo kad imaju malu decu i slično, mali stan, živimo u gradu, da imaju tih svojih tri sata da gledaju šta god: Formulu 1, MotoGP, tenis, fudbal, košarku, vikend, radni dan, četiri ujutru, NBA, nebitno. I, da, to je bila neka inicijalna kapisla – ideja. Mi smo bili ubeđeni da ćemo mi time rešiti jedan veliki tržišni problem, a to je ljudi imaju potrebu da odu na neko mesto da na miru, sa svojim prijateljima, sami, šta god, ali uglavnom sa svojim prijateljima, pogledaju neki sportski događaj. E sad, u taj projekat smo ušli jako srcem, sa puno entuzijazma i mnogo smo verovali u njega. Mnogo smo koraka preskočili u pripremi. Neopisivo mnogo. Ono što govori knjiga Mum Test, mi smo postavljali ljudima sugestivna pitanja. Ja ti sad ispričam ovo i kažem: Jelda da ti se dopada? Super je, jelda? I ti klimaš glavnom.

Ivan Minić: S tim meni se stvarno dopada, što ne znači da bih otišao. 🙂

Nikola Vuković: Dopada, ali nisi bio. 🙂 Moj venčani kum gledao tri sportska događaja nedeljno van kuće, ali nije bio u Sport Roomsu. Nije bio u Sport Roomsu zato što gleda negde gde izađe iz zgrade i treba da hoda tri minuta. Gleda negde gde odgovara i drugima iz njegove ekipe. Prosto, ima toliko faktora. Prvo, all-inclusive. Znači, ideš da cirkaš, a treba posle i da se vratiš. To je subota u tri popodne. Nema smisla. Na primer, ako hoćeš da gledaš, lupam, Premijer ligu. Tako da bilo je tu puno negde nedostataka i mana, ali ono što smo mi uradili sad iz neka dva zdrava biznisa – mi smo na entuzijazam upumpali neki novac u neki lokal na Novom Beogradu i napravili tri tematske sobe. Tri tematske sobe koje su bile zamišljene mini-bioskop, dnevna soba i stadion. Stadion – znači, veštačka trava, tribinice, ograda, šank, ogroman televizor i pomoćni televizor, reklame čak pored terena. Bioskop – jako mračna prostorija, nešto nalik ovome, prava bioskop sedišta, projektor. Mislim, sve. Dnevna soba – meni možda omiljena, udoban kauč, sto ispred, šank iza za ostatak ekipe koja gleda na taj način. Imali smo u svakoj sobi Playstation, ukoliko to žele na pauzi to da urade ili da uopšte i ne gledaju ukoliko se iznerviraju, na primer. Bilo je tu predivnih iskustava i predivnih trenutaka, ali jedan od ključnih stvari u tom projektu jeste da nije postojala osoba kojoj je to primarni posao. To je bio projekat sa strane Kosti, projekat sa strane Nikoli. Na tom projektu je učestvovao i Evoke i njegova agencija i nekolicina ljudi koji su bili tu zaposleni, ali niko nije bio zaposlen primarno. Nije postojao menadžer. Nije ni izbudžetirano da košta toliko koliko je koštao. I onda smo zapali u onu klasičnu zamku da na kraju kada smo došli do toga da to treba da se otvori i dali smo X više nego što smo hteli, nismo ostali novac za stvari koje su neophodne, a koje drugima pričamo da treba. Tako da to je ono klasično, ti najlakše možeš da kažeš drugome, ali za sebe samog često napraviš te iste greške za koje si ti toliko pametan zapravo. Tako da, da, nismo imali tu ključnu osobu kojoj je to bio primarni posao. Šta više, i da smo je imali, mislim da je u toj fazi morao da postoji neko ima neki veći interes. U smislu, neko ko ima neki procenat od projekta i plus platu i koji radi i kome je to primarni posao. A, verovatno da bi to uspelo na nekoj skali potencijala koji je imao – mislim, potencijala, to je naša pretpostavka bila – je moralo da se radi mnogo ozbiljnije. Nas su ljudi zavarali suštinski tim inputima koje smo dobijali u pripremi i kada je počeo. Znamo neke sportiste, na primer, koji profesionalno se bave u inostranstvu. To je bilo priče od hoće taj i taj da otvori sa tim i tim u Parizu. Hoće ovaj u Nemačkoj.

Ivan Minić: Kao escape roomovi. 🙂

Nikola Vuković: Pa, bolje. Ne znam. Bar ja, ja sam veliki ljubitelj sporta. Danas možda samo pratim Premijer ligu. Nemam vremena i energije za sve ostalo. Ali, da, možda i escape roomovi, ali suštinski…

Ivan Minić: Ne, nego model je sličan. Dosta dobrih escape roomova ima tu varijantu gde se ljudi jave i kažu: OK, hoću ovo isto da otvorim u Zagrebu, Ljubljani. Bilo gde. Jer suštinski nije važno što je isti, nisu isti ljudi.

Nikola Vuković: Apsolutno.

Ivan Minić: Nemaju priliku da dožive to na drugom nekom mestu. Znam dosta uspešnih primera, i naših ljudi koji su prodavali sobe, bio mi je i Petar ovde koji je isto prodao sobe u 20-ak gradova sveta, koji su napravljeni kao neka franšiza, ali nije franšiza pošto ne ostaje pod istim brendom nego samo daješ ceo spakovan know-how. S te strane, vidim, meni i dalje deluje to kao dobra ideja, ali mi isto tako deluje da verovatno – mislim, nisam bio i verovatno ne bih otišao. I prošle godine sam imao tu situaciju baš sa drugarom pošto, je li, mi imamo taj nacionalni problem, koji je operater u kući i šta možeš da gledaš od sportskih kanala. Pa, ako hoćeš da gledaš NBA, a nemaš tog operatera u kući, onda možeš da se slikaš otprilike. Možeš da uzmeš NBA pass, ali to nećeš uzeti ako gledaš dve utakmice mesečno. I 7. utakmica Klipersi-Dalas, Bobi i Luka, ne možeš da ne gledaš to. Pritom, kako da ti kažem, tradicionalno mrzim Kliperse. I šta ćemo da radimo? Pa, hajdemo u kladionicu! Nismo bili 10 godina u kladionici. U kladionici sigurno ima televizor na kome se to prikazuje. Odemo drugar i ja u kladionicu, odgledali smo dve utakmice to veče. I sad kladionica radi do četiri ujutru, blizu nam je fizički, možemo da se prošetamo jedan i drugi. I kao seli, gledali, relativno jeftino piće, imaš servis koji je dobro opremljen. Sve je to super. I kao utakmica traje 23:45, ostalo je još pet minuta, i konobari koji dolaze i kažu: Znate, mi u ponoć zatvaramo. -Kako? -Pa, mere su. Piše da radimo do tri, ali mere su takve da u ponoć moramo da zatvorimo. -Šta, zadnji minut nećete mi dati da gledam? -Ma, ostanite, odgledajte do kraja, nego da znate čim odsvira kraj paljba. I ako možete da reguliše sve. Srećom završilo se sve na vreme, sve kako treba. Ali, otišao u kladionicu tad jednom i nisam otišao posle nijednom više. Jer jednostavno, da imam 10 godina manje, išao bih češće, ali ovako nije mi to convenient. Jedinu stvar za koju imam ritual tog tipa je Super Bowl. Super Bowl koji jednom godišnje ću ja da se iscimam da odem kod ortaka, da se skupi nas pet i da gledamo to. Ali, to je ono čak i da imaš ljude koje zanima to, ima jedan Super Bowl godišnje. Na jedan Super Bowl godišnje će da ti se javi 50 ljudi da dođe.

Nikola Vuković: Da, mi smo tri sobe za Super Bowl ovako prodali.

Ivan Minić: Ali, šta sad sa ostatak vremena? Kako napraviti da to bude relativno stabilno kroz vreme?

Nikola Vuković: Jako teško. Nismo imali benchmark nikakav. Nismo znali na osnovu čega mi da procenimo. Mi smo rekli: OK, utorak, sreda, četvrtak Liga šampiona, Liga Evrope, Evroliga. Biće to… I sad neka projekcija. Mislili, na primer, vikend je ipak glavni. Vikend izmapirali u potpunosti i mislili da će nam vikend biti 00-24. Ispostavi se na kraju kad smo radili evaluaciju pred negde kraj projekta da smo mi mnogo više imali radnih dana nego vikenda, što je dosta interesantno. Da su ljudi dolazili radnim danima da gledaju nešto potpuno levo, tipa, Lids-Njukasl. Zato što je to taj koncept. Tebi je skroz OK da gledaš neku utakmicu koja nije od tolikog značaja, a da uživaš u tom ostatku sadržaja. Jer bilo je tu i potpisanih dresova i neke knjige. Imalo je šta i kako i imalo je dobru energiju. Ali je, nažalost, da, priča se završava tada kada mi negde naginjemo ka tome već polako da je potencijalno predamo nekom drugom, prodamo, i osoba koja je bila zainteresovana da se to zapravo i desi, recimo, da u martu 2020. se dešava to drugo gledanje, vanredno stanje, stand by, i uopšte neću reći da je pandemija nama projekat uništila. Zato što nije. Ali je bila jedan od razloga zašto je to stavljeno na stand by, kasnije osoba odustala i kasnije smo mi prosto uspavali projekat i ostao je negde u portfoliju kao jedna mnogo lepa stvar, koju i dalje kao koncept ćemo možda nekome u budućnosti prodati, ali ništa više od toga. Ono što je interesantno za Sport Rooms je u tom prvom, hajde da kažem, zaletu su tri ogromne kompanije poverovale u taj projekat suštinski na osnovu jedne male prezentacije i rendera arhitekte. Što je bilo isto jako lepo i interesantno uglavnom, ali čekaju da vide bar neku validaciju, neku potrošnju nečega. Suštinski mi smo imali sponzore Lige šampiona kao imena zapravo svake od tih soba i pored toga nismo uspeli da napravimo model koji je dugoročno održiv. Tako da, da, Sport Rooms prelepa priča, ali možda u nekom drugom životu, u nekom drugom gradu, neki drugi ljudi.

Ivan Minić: Drago mi je da si je ispričao zato što mislim da je vrlo značajna, jer to je onaj momenat koji često svakoga od nas povuče, a to je jao, što bih ja voleo ovo da imam. I onda ga napravim kao za sebe i ignorišem sve te korake koje ne treba da ignorišeš. U nekom trenutku čak možeš da kažeš sebi: Čak me ne zanima da li će da bude profitabilno, jer ja to želim da imam. Što je OK. Ali, ako ga praviš kao biznis, moraš da ga praviš drugačije. E sad, pandemija je sahranila jedan projekat. Mislim, nije ga baš, ali jeste. Uspavala ga je.

Nikola Vuković: Poslala ga je, da, na mesto.

Ivan Minić: Gde je kuca? Otišla je kuca u Parizu.

Nikola Vuković: U, nemoj mi kuce, molim te. 🙂

Ivan Minić: Ali se tokom pandemije desilo nešto drugo, projekat koji si pomenuo, gde je zaštitno lice i najvidljivija osoba tvoja supruga. Projekat koji je meni bio u savršenom tajmingu, vrlo brzo se desio, što je jako važno, jer u tom trenutku ko je brzo reagovao mogao je i da napravi nekakav rezultat. Ali, način na koji je projekat bio spakovan, način na koji je izgledala cela komunikacija i šta je bila cela ideja sa Učiteljica.rs mi je stvarno bilo sjajno. Kako je došlo do toga?

Kako je došlo do projekta Učiteljica.rs?

Nikola Vuković: Prvo, mnogo si negde pohvala mi dao u uvodima svih pitanja do sada, pa jednom iskreno od srca da ti se zahvalim na svemu što si rekao, a pogotovo za edukativni centar Učiteljica. Došlo je tako što Sonja i ja u trenutku kada je krenulo vanredno stanje i lockdown, dolazimo u situaciju da ja radim od kuće, a njoj je nedelju dana pre toga, u petak, istekao ugovor. Ona je bila učiteljica na zameni u osnovnoj školi jednoj u Beogradu. I samim tim mi dolazimo do nekog zaključka da postoji velika šansa da ukoliko ovo postane nešto ozbiljno kako je delovalo, ona sigurno do septembra neće imati posao. E sad, egzistencijalno gledano, nama to nije bilo da ona mora da radi nešto, ali nismo takvi ljudi da nam je OK da sada, pogotovo zato što sam ja kod kuće celog dana i radim od kuće, njoj bi to bilo neodrživo. I mi krenemo da razmišljamo u pravcu šta bi ona mogla da radi. I, recimo, da aktiviranje tih privatnih časova i rada sa decom privatno je bila jedna od ideja. Druga ideja je bila da se možda malo više aktivira u Evokeu zato što, htela ili ne htela, ona već godinama u Evokeu je u nekoj ulozi lekture, copywritera. Ona je osoba koja je na photo shooting nosila pravopis srpskog jezika. To je ta osoba i treba svako da je ima. Međutim, pomaže nam majka jednog detata, tj. dvoje dece, sa kojima je Sonja radila pre toga. I to je bio jedini klijent s kim je do tada radila onu klasičnu uslugu nastavnik ili učitelj ide kući kod deteta i drži mu neki čas. I to je ta neka dodatna, dopunska nastava, kako god je gledali. Ako pričamo, ipak učitelj se bavi decom od 1. do 4. razreda, to nije dopunska nastava. To je dodatna nastava. Prosto, radimo na interesovanjima detata, nekoj opštoj informisanosti njega i negde identifikovanju njegovih interesovanja i potencijala i rada na istim. I ona je to radila sa tom decom. I ta mama, ja mislim da je dan nakon našeg razgovora, javila se i pitala: Hej, Sonja, da li si zainteresovana – malo je čudno, deluje da će se ići u školu drugačije, da će biti možda online. Ne znamo šta da radimo sa Hanom, ako se ne varam. Da li ste zainteresovani da možda imamo neke časove online? I suštinski to kao neka validacija sa neba tog nekog razgovora od juče nas motiviše da mi iskoristimo vikend da napravimo sajt. To je bilo kao… Ja sad ne znam, možda ljudi koji slušaju ovo imaju taj problem, a to je pijete kafu, izgovori se nešto i jao, da li tako nešto postoji, i onda odmah kucaš da li postoji domen. I onda na kraju imaš 60 domena. Lazar Krstić, moj dugogodišnji saradnik i ja smo imali ja ne mogu da ti opišem koliko domena. To je jako, jako bilo smešno.

Ivan Minić: Ja sam imao 300 u jednom trenutku. 🙂

Nikola Vuković: Dobro, mi nismo specijalci. Mi smo juniori u tom segmentu. 🙂 U svakom slučaju, učiteljica – evo, naježio sam se. Učiteljica, prosto to je to. To je Učiteljica. Sonja je Učiteljica. Prosto, kada su nju pitali šta želi da bude kad poraste, nije rekla učiteljica, ona je rekla mama. I to je priča koju priča u njoj porodici. Izvini ako sam spoilovao ovo, ako ikada bude ona na ovom mestu. Ali, kasnije je to bilo učiteljica. Ona to jeste. Prosto, kada neka osoba jeste nešto i to je to. Tu nema razmišljanja. Mi smo uzeli taj domen. Ja nisam programer. Ja prosto samo sam dovoljno snalažljiv da mogu da iskoristim i da napravi nešto. Baš namerno nisam hteo u tom trenutku prvom da bilo kog iz agencije nešto alarmiram. To je bilo nešto naše lično u sobici što smo napravili sami. I, recimo, da je pet dana išla neka Facebook reklama. Petog dana ja na Linkedlnu objavljujem post, tipa, mali uvod, objašnjenje šta je edukativni centar Učiteljica i da ako im se dopada, podele to sa drugima i link. I taj post dođe do nekih, ja mislim, 97-98.000 pregleda. Gomila deljenja, komentara. I dan-danas mnogo ljudi sa kojima sam pričao o edukativnom centru Učiteljica je saznala tada, u tom nultom trenutku suštinski. Mi smo imali 5.000 poseta sajtu u 24 sata. I tada se desilo, na primer, da u analitici sam video da smo imali i neku Nemačku i neki San Francisko i neku Saudijsku Arabiju. I, kao, zašto, kako. Pa, onda se desi pet, sedam takvih. I onda shvatiš da to ima potencijal suštinski rada sa dijasporom, ali OK.

Ivan Minić: Imali ste i neki Hjuston, mada ja nemam dete koje bih mogao da vam pošaljem, ali bilo mi je beskrajno interesantno, a sedeo sam zarobljen tamo. Tako da… 😀

Nikola Vuković: Da, da, bukvalno, ti si jedan od tih lakomerljivih. Tako da, da, suštinski to je bio taj prvi vetar u leđa tom projektu. Edukativni centar Učiteljica danas je edukativni centar koji se bavi decom predškolskog i ranog školskog uzrasta. Rani školski uzrast je od 1. do 4. razreda, koji s jedne strane ima taj glavni program ECU školske godine, gde se bavimo praćenjem redovnog školskog gradiva i individualno i u grupi do petoro, i negde radom na interpersonalnim veštinama svakog deteta pojedinačno i njihovim interesovanjima. I sve to negde spakovano zajedno u tu jednu celinu koja se zove čas. I pored toga imamo školu engleskog jezika za decu, gde nastavnica engleskog radi sa decom prilagođeno. Pored toga, imamo programe za predškolce, koji su nam možda negde tako srcu najdraži i najomiljeniji programi. Ali, ako pričamo i sa biznis strane, jedna od tačaka za budućnost koja nam je jako važna u edukativnom centru upravo jesu predškolci zbog tog životnog veka jednog klijenta. U smislu, ukoliko mi dobijemo novog klijenta sada u septembru, a dete je 4. razred, on može biti sa nama tu jednu školsku godinu. Ukoliko dobijemo dete koje je predškolskog uzrasta, potencijal je da on bude tu pet godina. E sad, pored tog biznis aspekta, predivno je da prosto možeš detetu da pružiš tu platformu za širinu, pa i za dubinu, pa i za saradnju, radu u timu. Znači, predivno je šta se tamo dešava i razni neki projekti koje oni imaju: prva online novogodišnja priredba i slično. Da, učenje kroz igru je možda, da, ključna reč. Učenje kroz igru i personalizovani pristup obrazovanju. To su neke ključne fraze, rečenice i to je core edukativnog centra Učiteljica i te neke metodologije koju Sonja zajedno sa koleginicama učiteljicama koje rade sa nama pisala. Taj trenutak zapravo kada smo mi došli od toga da to nije Sonja i njene tri koleginice sa fakulteta koje ulete kada ima potrebu je bio trenutak kada smo pored fizičkih lica, roditelja, kao novog potencijalnog klijenta dobili kompaniju. I to je bukvalno bilo kao šta. Znači, suštinski jako puno vremena i energije se ulaže za jedan onboarding proces od trenutka kada je neko zainteresovan, pričamo o fizičkim licima, do trenutka kada je neko zapravo na tom prvom času koji je naplaćen i završava se taj mesec i dešava se faktura. I to je u redu. Ali, ako pričamo o održivosti tog biznisa koji ako bolje razmislite zbog tog nekog nastavnog plana i programa i školske godine treba da 8 meseci prihoda pokrije 12 meseci rashoda, što je izazovno, biznis klijenti su ključ. Zato što jedna tačka je 20-10-30 novih potencijalnih, ako biznis rešimo da odgovorimo korisnika. I to je bio trenutak kada je HR menadžer jedne IT kompanije nas prepoznala i hvala joj beskrajno na tome. I kada je odlučila da edukativni centar Učiteljicu, tj. naše usluge postanu deo njihovog benefit programa. Nakon te prve godine, konkretno baš kod njih, oni su pravili promenu i jako, jako lepo rade taj segment. Suštinski su napravili internu platformu u kojoj svaki zaposleni ima priliku da spakuje sebi u korpu, suštinski kao online shop, raznih benefita. Zašto ovo pričam? Spontano se desilo, negde na inicijativu dosadašnjih korisnika edukativnog centra Učiteljica da edukativni centar Učiteljica ipak ne bude tu, nego da bude benefit koji mogu da iskoriste njihovi zaposleni koji su roditelji nevezano od ovoga. Znači, svakako mogu. Suštinski kao neki dodatak koji se podrazumeva. To je nama ja ne mogu da ti opišem koliko značilo, jer OK su ankete, OK su kvalitativna istraživanja, 1 na 1 razgovori, roditeljski sastanci. Mi stvarno tu puno naučimo i iz toga nešto možemo da…

Ivan Minić: Roditeljski sastanci. 😀

Nikola Vuković: Roditeljski sastanci, da. Imamo i zbornicu petkom. Znači, sve te neke super zanimljive stvari. Pozdrav za celu ekipu i zbornicu! 🙂 I, da, mnogo toga naučimo, ali taj potez koji su oni napravili je bio fidbek na fidbecima. Fidbekovima, čuj mene, fidbecima. I mnogo nam je značio i na tim krilima mi se trudimo da dobijemo nekog novog. Trenutno je to negde u toku. Nažalost, prodaja kao neka funkcija u edukativnom centru Učiteljica još uvek nije došla na taj nivo. Nemamo prodaju kao istu. I dalje radimo to suštinski Sonja i ja i ostale kolege. I bojim se da do trenutka kada ne odlučimo da napravimo taj korak napred će to i dalje biti malo na dobar glas, na sreću i na to što prati ja mislim svaki projekat sličnog tipa – kada radiš kvalitetno, kada je krajnji korisnik na tom nivou negde zadovoljan i motivisan da dolazi i da koristi to što ti koristiš, onda se dešava taj marketing od usta do usta, koji nas vozi. I u teoriji, ukoliko to želimo da ostane biznis kakav jeste sada, to može da traje zauvek. Ja sam siguran, ali zauvek. Ja ne vodim kraj pandemije i krize kao opasnost za edukativni centar Učiteljica zato što mi smo možda isprovocirani tim događajem došli na inicijativu, ali sve što mi radimo je jako bitno nevezano od toga da li deca uče online ili offline, da li idu u školu šest sati dnevno ili četiri sata dnevno.

Ivan Minić: Dobro, napravili smo neki presek šta ste radili u prethodnom periodu, gde je sad taj projekat. Bilo je tu nekih raznih zanimljivih inicijativa koje izlaze iz okvira što je školski program i sve ostalo. Nego se bave tako nekim specifičnim interesovanjima, kroz neke forme kurseva, letnjih školica, tako nekih stvari. Moja preporuka najtoplija da ljudi zaprate i tebe i Sonju na Linkedlnu i drugim mrežama sam centar da bi bili u toku sa tim šta se dešava, jer siguran sam da će pronaći nešto interesantno za svoje dete. Ja sam ubeđen da će to iskustvo za dete da bude sjajno. Mnogi od nas nose neke vrstu traume iz školovanja. Obično ne iz tih prvih nekoliko godina. Većina učitelja i učiteljica su bili dobri, ali kasnije mnoge stvari za koje smo možda bili predodređeni, u kojima bismo mogli da budemo sjajni, nismo to postali zato što nismo imali osobu koja nas je stimulisala. Ili smo imali osobu koja nas je vrlo ugušila u svemu tome i zgadila nam na kraju dana možda taj predmet ili tu oblast i nikad nismo završili u njoj. Ne bunim se, ne bunim se, ali možda bih se bavio fizikom da nismo imao iskustva kakva sam imao, na primer.

Nikola Vuković: Neka, sreća što nisi.

Ivan Minić: Pa, možda, možda. Za kraj bih samo hteo da te pitam šta dalje. Ti jesi negde – ti si mlad još uvek, najmlađi si koji je bio ovde. I priča koju razvijate i ti i Sonja i priča koju razvijaš ti sa timom kroz Evoke jeste mlada, ali u našim digitalnim godinama više i nije toliko mlada. Sad je to u nekom zrelom dobu i jedno i drugo. I šta je neki plan za dalje? Je li postoji neki plan za dalje koji izlazi iz okvira onoga što si već pomenuo, a to je da prosto napravili ste sistem, sistem vrednosti, sistem očekivanja, način na koji treba da funkcioniše agencija kao takva i želite da ostanete verni tome.

Kakvi su planovi za budućnost?

Nikola Vuković: Da, definitivno postoje koraci dalje. Možda ću započeti to sa digresijom na ovo što si poslednje rekao, a to je da često ljudi leče posledice, a ne uzorke, i bavi se posledicama, a ne uzorcima. Upravo je to negde greška, bar iz mog ličnog mišljenja, iz mog ličnog ugla obrazovnog sistema ovde. I mislim da je mnogo značajnije taj početak osnovnog obrazovanja, pa čak i predškolsko pripremni program nego što ljudi misle. Što se tiče nekih naših planova, da, planiramo da se bavimo uzrocima, a ne posledicama i u nastavku. I, hajde da kažem, što se tiče Evokea, da dođemo do tog trenutka da imamo pet stabilnih klijenata, pet ugovora u tom delu butik marketing agencije. Nakon toga, sledeći korak je da taj kreativni studio ima više projektno orijentisanih aktivnosti. Kao i mnogi dizajn studiji i kreativni studiji taj problem koji postoji u nedostatka tog mesečno priliva i cash flow problemi koji oni imaju, zapravo mi ćemo ga rešiti time što imamo marketing agenciju koja je baza. I onda sledeći korak da se negde bavimo time. I sve vreme paralelno sa time da radimo neke stvari u tom projektnom, trećem delu. Mi sada, na primer, evo to niko ne zna, Izložba.rs – digitalna izložba mladih grafičkih dizajnera. Jedan mali projekat, jedna mala inicijativa, jedan mali doprinos koji mi želimo da damo. Nešto što potencijalno da će biti digitalno mesto za različite digitalne izložbe ljudi koji nemaju prostor, koji nemaju mesto na kome mogu da se izraze u tom nekom smislu. A, što se tiče edukativnog centra Učiteljica, ja mislim da je tu ključno, iako postoje planovi, u smislu biznis planovi, a Sonja je negde dala i sama sebi rok do kraja ove školske godine da ona odluči da li ona jeste preduzetnik.

Ivan Minić: Ili učiteljica.

Nikola Vuković: Ili je i preduzetnik i učiteljica, recimo. Jer taj trenutak će definisati dalje korake. Ti dalji koraci ne znače da će edukativni centar Učiteljica nastaviti da se razvija. Možda čak naprotiv. Samo prosto će to možda biti trenutak kada će biznis segment i vođenje celog projekta otići u ruke nekoga ko će za to dobijati neku platu ili na neki način neku naknadu. I kad si rekao šta dalje, setio sam se. Nekako u celoj ovoj priči, i nemoj mi zameriti, Udruženje mladih privrednika Srbije uopšte nismo pomenuli, pa ako nije problem samo u par rečenica.

Ivan Minić: Nije problem.

Nikola Vuković: Taj moj put je imao taj komercijalni deo i omladinski aktivizam. I, recimo, kad je započeo Evoke kao inicijalna kapisla 2016, ja sam i taj deo omladinskog aktivizma u potpunosti isekao, kao i projekte koje sam radio do tada. I sve te godine, recimo, 5 godina prvih Evokea na neki način to jeste nedostajalo meni lično privatno. I ponekad mi je to dopunjavalo to, da negde gostujem, da nekad nešto pričam, predajem, ali nisam imao u kontinuitetu. I poziv Udruženja mladih privrednika Srbije koji se desio pre godinu dana od danas je nešto što je meni dopunilo to nešto gde ja potpuno bez, hajde da kažem, komercijalnih pobuda sam aktivan i gde sam čak uzeo tu odgovornost da budem predsednik udruženja. Imamo 80 članova. To su mladi privrednici, ne nužno ljudi koji imaju registrovani entitet u APR-u, već ljudi koji su negde zaposleni, a koji su preduzetni koji pomeraju i kojima je potrebno mesto na kome mogu da se povežu sa drugima. Puno fenomenalnih ljudi je tamo i mislim da je neverovatno sa prosto koji potencijal postoji u mladima. Bavimo se edukacijom, umrežavanjem, i podrškom suštinski. Imamo neki fiksne događaje, networking tipa, edukacije, putovanja. I evo ovom prilikom, iako mislim da si nekada u prošlosti i bio na neki način uključen u događaje…

Ivan Minić: Jesam, jesam.

Nikola Vuković: Kada budeš imao vremena, svake treće srede u meseci dođi da popiješ piće, bez ikakvog – da vidiš kako danas to izgleda. Za 8 godina udruženja mislim da smo došli do nekog peak i da želimo da prestajemo. Suštinski 5 do 10 ljudi svakog meseca se učlani u udruženje bez ikakve kampanje i želje da mi tome pristupimo kao nečemu što prodajemo. I ta članarina je simbolična i nije cilj da nas bude milion. Nego je cilj da ljudi koji prirodno, u stomaku osete da je to nešto njihovo, dođu, vide, i ukoliko su zainteresovani i ostanu. Tako da je to jedna prelepa priča. I da je nemam, mislim da ova moja komercijalna aktivnost i puno stvari koje radim u pravcu ne bi me u potpunosti činile onome što jesam.

Ivan Minić: Uvek moramo da nađemo nešto što će nas raditi, a što možda nema veze sa poslom. Svako od nas nađe nešto što ga vuče. Neko ima sreće da možda to napravi i kao deo svog posla na neki način. Neću reći Srđan Erceg, ali, recimo, Srđan, na primer. Ali, da, u nekom trenutku možeš da negira tu potrebu u sebi i možeš neko vreme da je negiraš, ali bićeš nesrećan i nezadovoljan ukoliko je negiraš dugoročno i to je problem i prosto ne treba raditi. Tako da super je to što si rekao. Aktivnosti koje imate su vrlo interesantne, događaji. Znam dosta članova. Učestvovao sam na neki događajima. Lepa priča, ispratite je. Biće u opisu link, kao i za sve ostalo što je relevantno. Nikola, hvala ti. Mislim da je priča bila jako lepa, inspirativna, i da je pokazala ljudima kako sve može čovek da se razvija kad mu se stalo do stvari koje radi i da ništa nije strašno ako nekad pogrešiš u proceni i da je to sastavni deo puta ka nekom većem uspehu.

Nikola Vuković: Beskrajno hvala tebi i stvarno ogromna čast je sedeti ovde danas sa tobom.

Ivan Minić: Posebno kad si najmlađi. 🙂 Hvala vama što ste nas slušali i gledali. Kao i do sad, sva pitanja, komentare, sugestije, predloge ostavite na za to predviđenim mestima na Youtubeu i društvenim mrežama. To bi bilo to. Mi se čujemo i vidimo sledeće nedelje.