Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Nevena, dobro došla. Razlog zašto si ti danas ovde – razloga je mnogo, ali jedan od glavnih je što si se upustila u nekoliko zanimljivih avantura u poslu, koje nisu baš uobičajeni i prilično su svaka za sebe pionirske. A, posebno što imaš situaciju da se u ovom trenutku baviš istim poslom iz dva potpuno različita ugla i potpuno različiti način. I mislim da je to vrlo interesantno. Mi nismo u Pojačalu imali previše IT priča, iako jesmo imali i njih. Zašto ih nismo imali previše? Zato što prosto ne želim da ograničavam publiku samo na ljude koji vide sebe u tehnologiji. Ja zaista smatram da to jeste budućnost i jedina opcija za mnoge, naročito za one koji su mlađi, ali da oni imaju 40+ ili 45+ ne treba da izgube nadu da mogu da rade i nešto zanimljivo sa svojim životom ako ne opredele baš da budu programeri ili nešto slično, iako, naravno, u toj struci ima prostora za mnogo više profila nego što samo ti striktno inženjerski, programerski, itd. Elem, hvala ti što si došla. Nadam se da ćemo da ispričamo jednu lepu priču, a, kao i sa svima ostalima, prvo pitanje je Munchmallow pitanje: Šta si htela da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću…

Nevena Sofranić: Pa, hvala pre svega na pozivu. Biću vrlo kratka. Htela sam da budem lekar. Bila sam prilično sigurna da ću biti lekar. Međutim, to se značajno zakomplikovalo u narednim godinama i do dan-danas nije baš najjasnije šta ću biti kad porastem. 🙂

Ivan Minić: Dobro, čekaš kao i g. Varga, čekaš da porasteš. 🙂

Nevena Sofranić: Pa, da.

Ivan Minić: U tom nekom periodu odrastanja, kada se prvi put javi ta neka ideja šta želiš da budeš, obično se javi zbog nekoga, nečega, zbog nekog dobrog filma, neke dobre knjige ili nekog u svom okruženju ko ti je autoritet ili uzor. Kako je to u tvom slučaju izgledalo i kako je generalno izgledao taj neki period osnovne škole, srednje škole? Šta su ti bila interesovanja? Šta te je zanimalo?

Šta su bila prva interesovanja?

Nevena Sofranić: Da, ono što je zanimljivo moja oba roditelja su mašinci i ja sam jarko želela da pobegnem od toga. Međutim, završila sam u tech industriji. Ovde se vidi već da iver ne pada daleko od klade. Imala sam taj buntovnički momenat i kroz osnovnu i kroz srednju, i da nisam želela da se bavim ovakvim poslovima. Nisam htela mašinstvo naročito. Dobro, od toga mogu da kažem da sam se negde udaljila, mada znam dovoljno da bih mogla i time da se bavim. Hvala roditeljima. A, s druge strane, verovala sam da kroz to svoje buntovništvo da ću se pronaći u nečemu drugom. Da li je to umetnost, kroz književnost, da li je to slikanje. Tako da sam negde u srednjoj školi verovala da će to biti ili filozofija ili dizajn. Opet nisam otišla ni u jednom od ta dva smera. I baš mi je dugo vremena trebalo da se pronađem u nečemu što me ispunjava. Danas tek sada dok radim na Recrooitu konkretno mogu da kažem da pronalazim sebe u ovim poslovima koje trenutno obavljam.

Ivan Minić: Uvek u tim nekim, što Galeb kaže, formativnim godinama se pojavljuju neki momenti i neki ljudi koji nam upale neku lampicu, koja kaže: OK, sad iako nisam ni razmišljao o tome da bih mogao XYZ, možda ipak da probam. To je ono što ja često kažem, da kad imaš ljude koji vrlo očigledno nešto jako voli, do nečega im je mnogo stalo, to ne može da se ignoriše. Čak i ako tebe lično to ne zanima, na neki način te povuku da to probaš. Ja sam krenuo da pišem, iako kao što sam mnogo puta rekao, meni je majka pisala pismene radove u osnovnoj školi, u kasnijim razredima osnovne i srednje sam osvajao nagrade na saveznim takmičenjima, jer sam našao neki svoj glas, a našao sam ga zato što sam imao fantastične profesore srpskog, i u osnovnoj i u srednjoj. Što nije baš uobičajeno kad ideš u mašinsku srednju školu, ali mi smo baš bili karakteristični po tome da smo imali profu koji je stvarno bio car i sve nas je zainteresovao. I mnogo ljudi je na kraju završilo na nekim društvenim naukama, iako to niko nije očekivao. Tako postoje razni trenuci, postoje razni ljudi koje u životu srećeš. Nekad su to komšije, rođaci, koji te zaraze nečim što te interesuje. Ko su bili ti ljudi u tvom životu?

Ko su bili Nevenini uzori?

Nevena Sofranić: Pa, iskreno da budem, mama pre svega. Mama je preduzetnica, inače, bila. I ona je u stvari u mašinstvu radila u toplovodu, odnosno razvijali su te cevi za toplovod i za grejanje. To je bio jedan prilično težak posao. S druge strane, videla sam je u nekoj ulozi koja je mom senzibilitetu bliska. Tako da mogu da kažem da je tu bila definitivno ona uzor. Kasnije me je dosta vozilo to sve što Ilon Mask radi. Do skoro. Sad već ne mogu da kažem da je to neko na koga se ugledam, iako je definitivno išlo tim stopama. 🙂 Ali, da, jeste mi bio veliki uzor. Dosta me je inspirisalo to na način na koji on komunicira sve to što radi, kako ga vozi više ideja nego sve ono na šta se svodi taj uspeh njegov, a to su da li materijalne ili neke, kako da kažem, površne karakteristike uspeha, već sama ta ideja da si razvio nešto i da to radi posao. Tako da me je to kod njega, recimo, motivisalo. Onda kasnije porasteš i tražiš u stvari inspiraciju u različitim ljudima. Onda su to ljudi koje srećeš. Upravo ovo što si rekao. Od svih uzmeš po neki deo. Da li na način na koji komunicirate te inspiriše, da li ono što govori, da li ono čime se bavi. Postoje različite stvari koje uzimaš kao delove od svih tih ljudi. Kroz to se valjda formiraš i to je ono što te kroz život inspiriše. A, na kraju dana, možda najviše bih rekla da je najveća motivacija i inspiracija dolazila baš iz mog bliskog okruženja. To i od mame i onda ono što te motiviše je definitivno bilo to nešto u porodici.

Ivan Minić: Sama činjenica da u svom okruženju vidiš da neke stvari mogu, koje možda nisu uobičajene i nekakva opšte prihvaćena konvencija, to dosta pomogne da i ti shvatiš da može. Neće to da uradi posao za tebe, ali nećeš odmah da odbaciš pre nego što si pokušao.

Nevena Sofranić: Slažem se. I to je ono što smo ti i ja malo pre komentarisali kako sam krenula putem IT Girls. I ceo taj narativ je u stvari počeo od toga što ja nisam u svom okruženju imala priliku da vidim da nešto nije moguće. Onda kada sam izašla i srela žene koje su, kada sam izašla iz tog svog bubblea, iz tog svog mehura, i srela žene koje jesu nailazile na ovakve ili onakve impairmente, onda mi je u stvari to bio neki trigger da pokrenem tako nešto. Tako da se slažem s tobom da u stvari jeste da to nešto što sam videla da je nešto moguće.

Ivan Minić: Prva velika odluka koju svi negde donosimo u životu, možda nije prva, ali jedna od velikih za većinu ljudi je taj neki trenutak kad izlaziš iz srednješkolske klupe i treba da vidiš šta ćeš sa sobom da radiš. Kod nas muškaraca u nekom periodu prethodnog života je to bilo, da li ćeš u vojsku ili ćeš nešto da radiš sa svojim životom. Sada više vojske srećom nema, tako da je taj jedan izbor eliminisan.

Nevena Sofranić: Vidiš kako vam je lepo sad. 🙂

Ivan Minić: Da, fantastično. 🙂 Ali, to jeste onaj trenutak kada prvi put se zapravo usmeravaš u nekom smeru kuda dalje život treba da te vodi. Ne moraš ni da upišeš faks. Neki ga upišu, neki ga ne upišu, neki upišu faks za koji shvate da nije ono što žele, itd.

Nevena Sofranić: Neki četiri puta upišu. 🙂

Ivan Minić: Dobro, pričaćemo o tome, ali to je prvi trenutak kada suštinski donosiš neku odluku. Neki su je donosili možda i pred srednju, kada su se upisivali u srednju koja nije dovoljno opšta, nego je specifična. Ali, realno, čak i u tim slučajevima sve naše srednje škole imaju prohodnost na sve fakultetu. Nekom možda treba malo više da se potrudi ako je završavao školu koja nema veze sa tim, ali nije to nikakav diskriminatorni faktor u celom procesu, a i generalno 90% ljudi i dalje upišu neku gimnaziju ili nešto tako. Ali, taj trenutak kada prvi put sa 18-19 godina donosiš neku odluku u smeru planiraš da iskoračiš, pa gde ćeš stići videćeš, to je ona situacija u kojoj smo svi manje-više nespremni. Imali smo, Miroslav Mutić kada je bio u gostima, on je rekao: Jedino je Novak Đoković znao šta hoće da bude sa 5 godina i postao je to. Svi ostali smo morali to da nađemo nekako kroz vreme i uz manje ili više pokušaja. Ko je ima sreće uz manje pokušaja, ko nije i dan-danas nije 100% siguran. Kako je to tebi izgledalo? Odnosno, kada to vreme dođe, živiš neki život, neke stvari se dešavaju, imaš obaveze, škola je prilično opterećujuća u tom nekom periodu. Već su to ozbiljne stvari, a ti sada treba da doneseš jednu važnu odluka, koja, OK, ne mora da ti odredi život, ali odrediće ti makar početak. Kako je to bilo iz tvog ugla?

Kako je izgledao proces pronalaska sebe?

Nevena Sofranić: Pa, meni je bilo – taj period mi je bio jako izazovan. U stvari, ja se nisam pronašla u srednjoj školi. Nisam imala nikakvu profesionalnu orijentaciju i to jako zameram našem obrazovanju zato što ne pomaže ni na koji način jako mlade ljude da odluče šta će upisati, u kom smeru će se kretati i da krenu sa pripremama za te studije na vreme. Jer mislim da negde je uslovljeno, kao moraš na fakultet posle gimnazije, a niko ti ne kaže šta te čeka na tom fakultetu. I tako sam ja upisala prvo filološki, pa sam promenila zatim četiri fakulteta, i ni na jednom od ta četiri fakulteta ne mogu da kažem da sam se stvarno pronašla, da je to materija koja sam studirala. I opet sam uradila isto, kao što sam ti pričala, nemam konkretne odgovore za tebe danas izgleda. 🙂 Sa svakog fakulteta sam pokupila po nešto što mi je bilo interesantno, ali kao jednu materiju da sam imala, koja mi je bila dovoljna, u kojoj sam mogla da pronađem i svoje interesovanje i da zadovoljim svoju radoznalost, ne mogu da kažem da sam to našla. Tako da jeste ta ceo period srednje škola, kada još uvek kao biramo čime ćemo se baviti, možda je tu potrebno napraviti korak unazad i pomoći tim srednjoškolcima da odluče na neki način šta je to što prvo žele da upišu, inače će ludeti i završiti u HR, kao i ja. 🙂

Ivan Minić: Ja se sećam, ja sam malo stariji od tebe, ja kad sam upisivao srednju školu, kraj osnovne, pred upisivanje u srednju školu, bilo je kao opcija – ne bih ja to ni znao, nego moji roditelji su saznali, pa smo onda išli – u Zavodu za zapošljavanje ili tako negde su se radili testovi za profesionalnu orijentaciju, koji su trajali nešto, ne daj Bože nikom, dva i po sata mučenja. Mislim, dva i po sata mučenja zato što sam ja došao, uradio test za 20 minuta i onda su mi rekli da ne mogu da izađem, pa je bilo užasno dosadno. 🙂 To je bilo vreme kada nije bilo telefona, nego sediš kao idiot i to je to. Međutim, sećam se da iz nekog razloga dosta dece iz moje generacije, iz moje osnovne škole prošlo kroz to. Nama je to bilo i fizički prilično blizu, par ulica od nas, i verovatno se to razglasilo među roditeljima. Mislim da je čak bilo ili besplatno ili je bilo nešto simbolično. Nije uopšte bilo skupo i nepristupačno. Ali se isto tako sećam da ti to kaže neke sklonosti i kaže ti da ukoliko, recimo, jedna od stvari koju imaš neke testove vida, gde gledaš dubinski vid, da li vidiš kako treba neke stvari kako treba koje nisu u ravni. Što je vrlo važno ako ćeš da se baviš nekim inženjerskim poslom, a u većini drugih uopšte nije bitno. Da li prosto iz, nazovimo to, dvodimenzionalne slike koju vidiš možeš da utvrdiš šta se nalazi napred, šta se nalazi nazad, na koji način funkcioniše odnos – imaš dva zupčanika i treba da nacrtaš strelice kuda će se oni kretati, bez obzira što nisi učio o tome, da li kapiraš kako to funkcioniše na nekom nivou. To je jedan deo toga. To je jedan od četiri dela testa. I sećam se za možda 30% ljudi oni su dobili neka usmerenja. Rečeno im je više društvene nauke, više ovako, više onako. Ali, da gomila nas koji smo bili vukovci, koji smo bili među najboljim đacima, nama je svima rečeno listom: Možete da upišete bilo šta, šta god da vas zanima. -Ali, i dalje ne znam šta da upišem. -Šta god da upišeš, biće OK. Što baš i nije odgovor po koji si došao u tom trenutku. Znam i ja da mogu da upišem šta hoću, nego hajde da vidimo šta bi trebalo da upišem. 🙂 OK, u mom slučaju upisao sam robotiku i ne mogu da kažem da je to bio loš izbor, posebno kad danas skapiram šta sam sve u tom procesu naučio. Ali, mnogo ljudi se opredelilo za gimnaziju, u kojoj, takođe, najčešće se nisu pronašli. I onda kao default neki nastavak gimnazije uvek bude – i upišeš pravni, koji, takođe, verovatno 90% koji ga studiraju ne zanima i užasno im je dosadan. Ili upišeš ekonomiju. Ako imaš malo ipak više svesti i to te ne zanima, ali shvataš da to ima neku primenu, takvu-kakvu. Koje si ti fakultete promenila i zašto? I šta su te neke stvari sa svakog od njih bile vredne i interesantne?

Kako su tekle studije?

Nevena Sofranić: Pa, na primer, to je ono što smo spomenuli, da ispričam neki veći fail. Ja sam bila ubeđenja da ću završiti na nekom dizajnu ili na Akademiji umetnosti i slično. Međutim, ja sam tamo najstrašnije pala prijemni. Inače, prijemni na Akademiji umetnosti, ne znam koliko se javno priča o ovom, izgleda jako strašno. Traje sedam dana, gde si ti ispred štafelaja konstantno. Recimo, tokom tog prijemnog konkretno na kome sam ja bila, u toj grupi je jedna devojka prosula drugoj boju po štafelaju. Jako je konkurentno zato što ima malo mesta na tom fakultetu. Meni je to, recimo, bilo prva šamarčina tokom odrastanja, da vidim da drugi ljudi mogu da budu grozni, a, između ostalog, da vidim da ja možda nisam baš dobra u nečemu u čemu sam mislila da jesam. E sad, umetnost je kao stvar… O ukusima se ne raspravlja, o kupusima se ne raspravlja. 🙂 Negde verujem da je možda i dobro što se tako izdešavalo. Prvi je bio Filološki, da bih na kraju zbog tog odlučila sam da upišem master studije u Portugalu i da bih upisala master studije u Portugalu bio mi je potreban određeni broj ESP bodova. Tako da sam ja zbrzala te svoje bachelor studije na Megatrendu i završila Megatrend za tri meseca. I ovo je ono što smo maločas komentarisali. Ne želim da dam nekome lošu ideju da je to u redu. To nije u redu na taj način prevariti sistem. Studije u Portugalu master i dalje nisam završila. Nameravam i obećavam, lažem sebe svake godine da ću otići da završim to zato što mi je ostalo nekoliko ispita. Tamo je studiranje potpuno drugačije. Mnogo više cenim njihov sistem nego naš. Njihov sistem ne kalupi. Tvoje mišljenje, već imaš mišljenje, pišu se eseji na ispitima, raspravlja se, debatuje se o nekim temama. Dok s druge strane, kod nas imaš profesore koji zahtevaju da učiš isključivo iz njihovih knjiga i taj način negde te ograniče možda. Ne naučete da razmišljaš, da dovodiš u pitanje autoritet, na primer. 🙂

Ivan Minić: Koji master si upisala? To nisi rekla.

Nevena Sofranić: Fernando Pesoa, to su kao studije ekonomije u suštini. Business studies, ali najviše predmeta je iz ekonomije u stvari. Ali, ono što sam u stvari htela da kažem, kroz sve ovo moje studiranje i menjanje fakulteta, i moj stav po pitanju formalnog obrazovanja jeste da je bitno. Ne mislim da je neophodno, ali jeste bitno zato što će ti dati neku strukturu i disciplinu u životu koja je neophodna. Tako da volela bih da sam imala veću podršku u orijentaciji, možda bih mnogo bolje izvela svoje studije, možda ne bih promenila toliko fakulteta, lutala kroz taj prvi profesionalni razvoj i oblikovanje. A, na kraju, možda da sam i do sada bili disciplinovana, iskoristila možda poslednje tri godine preduzetništva da završim master studije. Možda i to.

Ivan Minić: Završićeš, ne brinem se oko toga. Portugal je prelepa zemlja. Nađe čovek način da…

Nevena Sofranić: Izgovor?

Ivan Minić: Pa, može i tako da se kaže. 

Nevena Sofranić: Jao, moram u Portugal da studiram! 🙂

Ivan Minić: Da, strašno. 🙂 U kom trenutku zapravo krećeš da razmišljaš o tome šta bi mogla da počneš da radiš? Odnosno, Poslovi Infostud.com pitanje: Šta ti je bio prvi posao?

Šta je bio prvi posao?

Nevena Sofranić: Prvi posao mi je bio kod Kineza, u stvari. Ako se može to nazvati poslom. 🙂

Ivan Minić: Dobro.

Nevena Sofranić: To ljudi znaju koji kupuju kod Kineza, imaš one koji prate po radnji, kao manijaci. To sam radila u suštini. 🙂 Pratila sam ljude po radnji da se uverim da ne kradu. To mi je bio prvi posao. I sada kad razmišljam, mnogo mi je simpatičan taj posao. Zato što pored Nane sam naučila malo kineskog. To mi je bilo super zabavno. Dosta sam mogla da čitam na tom poslu, tako da Nana i ja smo tu imali prećutni dogovor da ja u zadnjem redu – Nana je, inače, žena koja je držala, to joj je ime, žena koja je držala radnju. U zadnjem redu sam mogla da razvučem knjigu i da čituckam dok nema ljudi. I tu sam možda stekla neke… U stvari, sada kada motam film, tamo sam razumela šta je inicijativa. Nana nije imala inicijativu, da menja izlog, na primer, nikada. Sve što je stajalo u izlogu je bilo potpuno izbledalo i meni je to jako smetalo. Tri meseca mi je sigurno trebalo da je ubedim da promenimo nešto u izlogu. Tako da, eto, to mi je prvi posao o kome sve češće razmišljam sada kao preduzetnik i zašto je Nana radila neke stvari na određen način, itd. Tako da sam imala brdo tih glupavih poslova. Vredna sam bila i tokom studija. U stvari, kad mi je preselo kad sam radio u Ušću. U Ušću sam radila u Marks & Spenceru kao merchandiser i stajala sam na merdevinama – mislim da je to bio jedan od onih prelomnih trenutaka u životu, kao ne može više ovako. Stajala sam na merdevinama i montirala neku policu. Sada posao merchandisera zvuči glamurozno. Jao, ti ideš tamo i ređaš kolekciju! U stvari, ti većinu vremena provodiš sa čekićem i na merdevinama. I prišla mi je neka žena, izdrala se na mene. Siđi sa tih merdevina da mi pomogneš da nađem farmerke! Ovo je momenat u kom ja znam da nešto moram da uradim sa svojim životom i tad sam počela da apliciram za poslove kao besna. E sad, povela skoro na Twitteru priča da li prakse treba da budu plaćene-ne treba da budu plaćene. Ja nisam imala izbora. Moji svi prijatelji sa fakulteta, sa svih, je li, su već bili uveliko na praksama u jako dobrim firmama. Te prakse nisu bile plaćene, ali ja to nisam mogla da priuštim sebi. Ja sam morala da radim da bih imala neku platu, da bih mogla da se izdržavam, da bih mogla da obezbedim sebi ono što mi je potrebno. I onda shodno tome verujem da prakse moraju da budu plaćena. Zato što onda svi imaju jednake šanse za tu praksu. I to sam, kažem, počela da apliciram kao besna i dobila sam posao kao office assistant u Fincoreu. To je prva IT kompanija u kojoj sam radila. I mogu da kažem da je tu tek započelo, da se tu probudilo moje interesovanje za celu ovu industriju. Znaš, mogla sam da počnem da radim u bilo kojoj drugoj, i imala sam priliku da počnem da radim u bilo kojoj drugoj industriji, u revizorskoj kao office assistant, ali ovo me je privuklo zbog onoga o čemu smo razgovarali tokom intervjua: šta je to što oni rade i koliko je mene sve to zaintrigiralo. Tako sam uleta u ovaj tim u stvari.

Ivan Minić: U suštini, to je, ako bismo pravili neki zaključak izvodili, to je u suštini prvi posao koji si ti birala. Odnosno, OK, nisi baš direktno birala, ali to si želela.

Nevena Sofranić: Da.

Ivan Minić: Ovo si radila zato što ti je trebalo i prosto egzistencija ima svoje osobine i potrebe. Ali, ovo je trenutak kada ti zapravo prvi put biraš šta ćeš da radiš i prvi put ulaziš u nešto što će ti zapravo odrediti ostatak karijere do ovog trenutka. Videćemo šta će da bude. Možda se vratiš tom slikanju, dizajnu ili nečemu sličnom. Mada i ovo je već na određeni način tako. Šta ti donosi to iskustvo? Kako izgleda kada sa Marsa padneš u jedno tako okruženje?

Kako je ušla u recruitment i šta je bio prvi korak?

Nevena Sofranić: Pa, na primer, ta ekipa meni jako draga ostala i njih sam dosta naučila. U stvari, sad kad me pitaš i o njima kada pričam, setim se da oni jesu oblikovali moje razmišljanje kroz karijeru kasnije. Imala sam te kolege Željka i Nedu. I Željko je imao običaj da mi kaže kad sam – energična sam i po prirodi, brbljiva sam, volim da se šalim i slično, i onda je onako setno imao da mi kaže običaj: Znaš, pihtije idu s godinama. Videćeš ti šta te sve čeka kroz ovaj posao. Ono što je bila prednost, to je što sam ja dosta dobro poznavala administraciju. Ne znam kako se desilo kroz život da sam bila dovoljno štreber da naučim, pokupim usput. Znala sam dovoljno da mi nije potreban mentor, recimo, iako je to prvi posao zvaničan, office assistanta, nije mi bio potreban neko da me nadgleda u tom radu. Po prirodi sam radoznala i onda mi je interesovalo šta sve drugi rade. Šta radi BI? Šta radi QA? Šta radi top net? I onda sam krenula u stvari da kopam po svemu tome i tu mi se i pružila prilika šta biraš. Da li biraš HR ili hoćeš da kreneš od QA, pa da te razvijamo dalje? I možda baš ove moje osobine su dovele do toga da odem u HR. Inicijalno i sada kao neko ko zapošljava ljude u recruitmentu, ono što manje želim da vidim je da je neko vođen egom. I, ako vidim da neko na HR gleda kao na posao na kom ti odlučuješ o sudbini drugih, odnosno da se HR svodi na proces selekcije, a ne razmišljaš o tome da postoji proces pre toga, gde ti moraš da privučeš talente. Ne razmišljaš o tome da postoji proces nakon te selekcije, gde ti u stvari moraš da im pomogneš u karijeri, gde moraš da znaš mnogo toga o administraciji, gde moraš da znaš zakon o radu za početak. Ako vidim neko ima taj stav, to je neko s kim ne želim da radim definitivno. Meni je u stvari privuklo sve osim procesa selekcije. Ja oduvek i dan-danas najmanje volim intervjue. Nikada ne mogu da kažem da sam bila ni dobar govornik, a sa druge strane više me interesovao ovaj deo, baš sourcinga. To me je ono što me uvek kopalo, na koji način sve privlačiš ljude. I to se negde kasnije pokazalo kroz moje interesovanje za employer brand, u stvari. 

Ivan Minić: U suštini, bila si na pravom mestu u pravo vreme, izabrali si industriju u kojoj to zapravo funkcioniše na drugačiji način nego u bilo kojoj drugoj.

Nevena Sofranić: Jeste!

Ivan Minić: U ostalim industrijama jeste proces selekcije ono što je… Ti daš ponudu, javi se mnogo ljudi, ti probaš da odabereš ono što ti odgovara. Ovde ti ako ne privučeš ljude, nema CV-jeva, nema šta gledaš. Odnosno, vrlo verovatno da to što gledaš nije baš ono što ti zapravo treba. Tako da potpuno je okrenuto. Često smo pričali o tome ovde, imali smo i specijalnu epizodu kad su bili Turinski i Mudrinić, pa smo malo pričali uopšte o tome šta se dešava u IT zapošljavanju u prethodnih nekoliko godina ovde lokalno, kako su se stvari menjale sa koronom i sve što uz to ide. Ali, činjenica je da je ovo stvar koja je možda u poslednjih 4-5-6 godina, možda ne baš pre 7-8, ali u nekom trenutku je okrenuta na glavu u odnosu na ono kako je to inače funkcionisalo. Takođe, vremenom je prilično profesionalizovana, u smislu da si pre toga imao osoba koja se bavi tim delom posla, koja nema ni potrebno znanja ni kvalifikacije. Čak nema ni ozbiljan HR background da bi se bavila time, a apsolutno nema tehnička znanja da bilo šta tu razume. Nego je to bilo nekako pridruženi posao koji radi neko ko je u još u firmi za neku drugu stvar. Vremenom kao postoji svest o tome, odnosno pretpostavljam da tržište diktira to da moraš malo ozbiljnije da se posvetiš tome, da moraš da se baviš time ako hoćeš da imaš neki rezultat. Ako hoćeš da imaš neki izbor, da moraš da se potrudiš da bi ga imao, da privukao te sve ljude. E sad, šta je za tebe bio prvi korak u tom procesu?

Nevena Sofranić: U mom prelasku iz administracije u recruitment?

Ivan Minić: Da.

Nevena Sofranić: Pa, prvo je bilo upravljanje dokumentacijom, jer to nije bilo nešto o čemu se posebno vodilo računa. Odnosno, hajde da nađem bolji sistem za upravljanje samim tim dokumentima koje vodimo o kandidatima koje dolaze u naš proces. Ono što je bilo neophodno meni u početku da savladam je u stvari terminologija i tehnologija. I to je i dan-danas prva stvar koji novi regruteri u ovome suoče. Prvo moraš ovo da mi znaš kao amin pre nego što te pustim da pričaš sa bilo kim. Zato što jeste stvarno bitno. Ne možeš da razgovaraš sa nekim, i da radiš selekciju, da pokušavaš da ga privučeš ako ne znaš dovoljno o materiji. I tu su, recimo, baš kolege koje sam imala u tom okruženju bile od velikog značaja zato što su bile dovoljno spremne da mi pomognu da razumem celu materiju bez nekog tech backgrounda. I onda kada sam usvojila dovoljno znanja o svemu tome, verujem da je negde prvi moj zadatak bio oglasi. To je jedan od sources of HR. Jedan od načina privlačenja kandidata koji u ono vreme, to je bilo 2014, još je i radio posao iskreno. Ja sam se sećam da smo mi imale prijava kandidata, kvalifikovanih kandidata na te oglase, što mislim da je danas iskreno jako redak slučaj. Čak sam negde iz neke metrike koju sam vadila čini mi se da je 1,3 prosek prijava kvalifikovanih na oglas, što je skandalozno. Znači da ako si jako uspešna firma, imaš jednu dobru prijavu. Tako da bih rekla da su to negde prvi koraci bili, da isprobam kanale akvizicije, odnosno oglase, i, naravno, Linkedln. 🙂

Ivan Minić: Kaži mi, taj momenat u kome ti pričaš sa kolegama koji su iz tehnološke sfere, gde u principu se vaše dve strane posmatraju kao biološki neprijatelji. Ne uvek, ali realno vrlo često. Mnogo je lepo kada postoji razumevanje i sa njihove strane, kada postoji razumevanje i volja za učenjem i tvoje strane u ovom slučaju. To baš nije česta kombinacija. Čak i ako postoji jedno, obično ne postoji drugo. Ali, lepo je kada sve to poklopi. Kako izgleda taj ceo proces? Znači, ljudi koji su seniori, jedan od najvećih kvaliteta koje često nose sa sobom, ne uvek, ali često nose sa sobom je upravo ta sposobnost da prenesu znanje, da prenosu način razmišljanja, da prenosu kontekst. Ne umeju to svi. Neki ljudi samo znaju da urade to što treba, ali ne umeju da ti objasne ništa. Ali, ima onih koji umeju i uvek je to u principu, kada imaš tako nekog, veliki resurs za fimu i nešto što može da privuče ljude. Ali, jedna stvar kad to radiš sa vrlo direktnim interesom i svestan si ja ću sad dovesti neke klince koji imaju neki talent, sposobnosti, i probaću od njih da napravim ljude koji će mene da rasterete. To je OK. To je vrlo linearno i mislim da svaki inženjer to razume. Ali, ima tu jedna simpatična devojčica. Sad ću ja nju da naučim, pa će ona da mi pomogne u tom procesu. To malo deluje too far fetched. Iz mog ugla.

Nevena Sofranić: Mislim da grešiš. Prvo, ne svodi se na to da li sam simpatična ili ne, meni je to neophodno za posao. Da li bi ta kancelarija napredovala, da bismo mi doveli još kvalifikovanih ljudi u taj tim, neophodno je da poznajem tu terminologiju. Na kraju dana, ne oslanjaš se, kao neko ko želi da uči o svemu tome, ne oslanjaš se samo na kolege. Ne možeš sad ja ću da sednem i ti mi predaj o tome šta je Nginx. Ne, nego moraš da uzmeš i da izguglaš. Ja mogu da skontam šta je text tech na osnovu oglasa koji je Željko, na primer, napisao, ali ja moram da uzmem da izguglam dobro što su alati koje je on to spomenuo. Ako nešto ne razumem, onda tek da dođeš i da ga pitaš, i da on bude spreman da ti objasni. Niko, pa čak ni ti seniori koje ti spominješ, neće imati niti želju niti volju da ti objašnjavanju nešto ako vide da ti nemaš najosnovnije interesovanje za tu oblast. Ako vide da je imaš inicijativu da saznaš i nešto sam, a Google je vaš najbolji prijatelj kada tek počinjete karijeru bilo koju, ne samo kao ovaj switch između non-tech i tech pozicija, onda će i oni biti spremni da pomognu. 

Ivan Minić: To mi je trebalo. A, zašto to kažem? Ta pozicija u kojoj si ti, odnosno to gde oni treba tebi da pomognu, to ima savršeno biznis smisla. Ljudi koji se bave tehnologijom generalno nemaju biznis smisla. Vrlo retko oni razumeju taj deo priče. Ima ih, naravno, ali to nije baš linearno povezano jedno sa drugim. Oni koji imaju – sjajno. Većina njih ono na šta možeš da se osloniš je da on zna svoj deo tehnologije, inženjering da zna kako treba, a neko drugi će od toga da napravi biznis ako to sve bude kako valja. Zato kažem, teško je napraviti tu sponu. Nije nemoguće. Možeš ti da objasniš nekome da je njemu u interesu da se iscima, da je celom kolektivu u interesu. Samo nije to baš tako prosto postaviti. I mislim da taj momenat gde ti pokažeš svoju ličnu inicijativu da naučiš, pa ti treba neko ko će da ti pomogne da rešiš problemčić, da premostiš, ali ti si već došao i uradio 80% posla i treba ti neko da premostiš još 5 da bi završila svih 100, da je to ono gde stari ljudi i seniori dobro reaguje. E, ovaj neko se cima. Neće mi biti teško. Biće mi teško možda, možda sam u haosu i sve to, ali sutra ću imati pola sata vremena, pa ćemo da sednemo, pa ćemo da prođemo, pa ću da ti objasnim.

Nevena Sofranić: Pa, da. Jeste. Na to se svodi. Nije samo ni to. Ima i taj momenat, ovo što si spomenuo, ja verujem da oni imaju motivaciju internu da pomognu svojim kolegama koji nisu… Ako pričamo konkretno o tech industriji sada, ja sam najviše naučila iskreno od inženjera. Sad ti najozbiljnije kažem. Ja sam uvek bila radoznala i možda sam bila dovoljno dosadna da oni meni pomognu da usvojim to znanje. Možda je do toga, koliko si prodoran, ali verujem da je ipak i do toga da je postojao neki zajednički cilj u svemu tome. Makar u toj ekipi prvoj o kojoj sam pričala, a to je da kao: Hajde, treba da dovedemo još ljudi, treba da dovedemo još kolega. I svi smo bili uzbuđeni zbog toga. I onda neko ko se bavi time, treba mu pomoć. Možda je to bio neki zajednički o-ruk.

Ivan Minić: OK, i sad imaš tu situaciju da si ti osposobljena za to što ti treba. Na početku, možda ne baš onoliko koliko bi želala i koliko je potrebno, ali nisi više neko eksterni nego si ipak jedna od ljudi koji su tog dela firme. Šta sve još postoji u tom procesu? Pomenula si to na početku, ali nismo se bavili dalje time. Šta još postoji u tom procesu, a da mi to često zanemarujemo? Šta su sve bitne stvari, osim činjenice da li neko zna da radi to što treba da radi?

Šta je sve deo procesa recruitmenta?

Nevena Sofranić: Dobro, da, pričali smo o ovom privlačenju kandidata. Hajde, neka to bude neki prvi korak. U stvari, koji kanali akvizicije postoje – prvo moraš da budeš upoznat sa svime time. Meni je jako žao što se HR u Srbiji i u svetu postoji jedan grozan izraz, a to je poaching. Tako da se naziva u industriji. Više volim da me zovu headhunter. Bolje da budem lovac na glave nego poacher. 🙂

Ivan Minić: Obe su užasne, ali OK. 🙂

Nevena Sofranić: Pa, iskreno. 🙂 Ali, na to se svelo, nažalost, industrija. Zato što niko u celom ovom histeričnom okruženju tech industrije, i ne samo lokalno, to je sad na globalno nivou već tako, pogotovo sada otkako je remote postao mejnstrim, a kompletna je ludnica na tržištu rada, i onda potrebno poznavati načine privlačenja talenata. Zavisno od toga kakvo je tržište trenutno, postoje određene varijable na osnovu kojih talenti procenjuju da li žele uopšte da razmišljaju u smeru promene posla. Ja sam nedavno počela da pravim te neke te neke mape uma koje koristimo za treninge u Omnesu, a između ostalog planiram da ih distribuiram kao sadržaj za Recrooit, jer moramo da recikliramo sve što imamo. 🙂 I onda kroz te mape uma sam definisala i neke razloge zbog kojih ljudi menjaju poslove. Kao što najčešće motivatori. I onda ako poznaješ dovoljno tržište i znaš šta su ti kanali akvizicije, znaš motivatore zbog kojih ljudi menjaju poslove, onda moraš da poznaješ i tržište dovoljno da bi znao gde tražište te ljude i na koji način ih targetiraš. Sada već postoji spona digitalnog marketinga i recruitmenta. Više sve te pozicije u recruitmentu postaju prilično hibridne i to je jedan od izazova na koje nailazimo u Omnesu trenutno je kako da nazovemo te neke pozicije koje generalno ne postoje, a ljudi iz Omnesa su počeli da se bave tim stvarima, pa izmišljamo nazive. Tako da verujem da je i taj prvi deo dosta je obiman da bi se preskočio. Idemo mi sad na selekciju! Selekcija je u stvari – u selekciji je neophodno definisati jako dobar candidate experience, odnosno iskustva kandidata koje prolaze taj proces sa kompanija. Dosta se oslanja, ako pričamo i o internim i o eksternim regruterima, dosta se oslanja na taj prvi i poslednji utisak o procesu. Tako da je taj momenat customer oriented hiring managera u stvari mnogo bitan u tom delu. I onda na kraju kroz onboarding, razvoj zaposlenih i dalje kroz administraciju i njihov well-being u stvari tu možemo da kažemo da se zaokružuje HR kao takav. Ovaj prvi deo, akvizicije i selekcije kandidata, to je samo recruitment. Sve ovo nakon toga što sam nabrojala kao jedan, dva, tri, četiri, pet je u stvari zajedno ono što čini HR, a to je mnogo koraka oko toga, gde se dobre kompanije izdvajaju od loših time koliko su uspešne i u ovom delu nakon što zaposle nekoga.

Ivan Minić: Za koliko je neko dugoročno zadovoljan što je tu.

Nevena Sofranić: Tako je.

Ivan Minić: Kratkoročno su svi zadovoljni, jer su dobili ono što su tražili. Ali, ako on želi da ostane i nakon tri godine, to je obično dobar pokazatelj iz mog ugla i iz ugla ugostiteljstva koje vrlo volim da konzumiram. Ako neki objekat ima iste konobare 10 godina, taj objekat je dobar. 😀 Ja imam dosta tih primera iz života. To je u principu jedan od retkih kvaliteta koje mogu da primenim u vođenju podkasta. 🙂 E sad, ono što meni se čini kao bitna stvar, voleo bih da se dotaknemo nje malo više. Jedna stvar je to negovanje i razvoj kandidata ono trenutka kada ih odabereš. Fine. Ali, pre toga imaš taj proces koji je selekcija. Proces selekcije je drugačiji kada ti imaš beskonačan izbor i biraš šta ti se sviđa. A, potpuno je drugačije kada ti je izbor vrlo ograničen i moraš da praviš kompromise. Ima onaj primer što ja njega obožavam do imbecilnosti. Sajmon Sinek kada objašnjava na koji način navy seals biraju ljude koji će biti deo tima. Najelitnija organizacija sa najvišim prohtevima ima neku svoju metodologiju kako biraju. U toj metodologiju ljudi koji su najsposobniji, ali nemaju poverenje ostalih ljudi, nisu poželjni. Oni su fantastični kao individualci koje možeš da pošalješ negde, ali ne mogu da budu deo tima. Ovde imaš sličnu situaciju. Nije to baš uporedivo jedan na jedan, ali vrlo je slično, gde ti imaš neke sjajne ljude koji imaju odlično znanje, ali nisu baš nužno najprilagođeniji društvu i okolnostima u kojima treba da rade i sve ostalo. Imaš zatečeno stanje u firmi… Što onaj stari geek vic: Lako je Bogu bilo da napravi svet za 7 dana kada je imao postojeću infrastrukturu i bazu korisnika. E, tako isto i ovo. Mnogo je lako zaposliti ljude kada ne treba ih uklapaš u već postojeći puzzle koji tu postoji. Mnogo stvari moraš da uzmeš u obzir koje na nekom poslu gde to nije važno i gde je ta osoba, koliko god to zvučalo brutalno, ali zamenjiva, jer kao magacioner je zamenjiv, neko ko treba da bude tima koji razvija važan proizvod i treba da bude bitan deo toga, sa ozbiljnom platom, sa ozbiljnim odgovornostima, ne može da se selektuje na isti način na koji bi selektovao ovo drugo. E sad, kako to izgleda u praksi? Mislim, i to se menjalo kroz vreme. Rekla si da su se stvari dosta promenile, da pre 7-8 godina si ti zapravo na objavljen oglas mogao da dobiješ neke OK kandidate. Sada moraš da ih juriš. Šta se dešava kada ljudiš nekoga za koga se ispostavi da ti nije uopšte ono što ti treba? Ne to, ali koji su kriterijumi koje uzimaš obzir? O čemu moraš da razmišljaš? Koji su koraci tog procesa? Nisu oni uvek isti, ali šta su neke stvari koje tu treba da uzmeš u obzir? Jer jedna stvar je znanje. OK, ono je potreban, ali ne i dovoljan razlog, a vrlo često ljudi spremni i da kažu: OK, možda on ne zna, ali može da nauči. Spreman sam da rizikujem sa nekim ko je takav ako mislim da je stvarno osoba koja će da sve od sebe. Sada sam ja mnogo rekao i postavio, ali bih voleo da mi kažeš kako to izgleda u praksi?

Nevena Sofranić: Pa, ovde će regruteri iz Omnesa da krene da vrište zato što u selekciji se to kaže fino nije culture fit.

Ivan Minić: Dobro.

Nevena Sofranić: I to je najgori feedback koji možeš da daš jednom regruteru. On preporuči kandidata i kao: E, ljudi, ovo je kandidat. Hajde da ga intervjuišemo svi zajedno. Ti imaš hiring board, nikad nije regruter taj sam koji donosi odluke o tome da li će neko ići u naredni korak ili proces selekcije ili ne. I onda kada kažu nije culture hit, to je najgore feedback koji možeš da dobiješ zato što ti ne govori dovoljno. Nije tangible da možeš da izvučeš nešto iz toga. 

Ivan Minić: Ne znaš do koga je, to je ono što je najčešći problem.

Nevena Sofranić: Da. Slažem se sa tobom da to jeste najveći izazov možda u procesu selekcije. Proceniti nekoga na osnovu jednog-dva-tri-pet razgovora. S druge strane, ja sam veliki protivnik Myers–Briggs testa. To je onih 16 tipova ličnosti. To je kancelarijski horoskop i to nema nikakvog značaja. Ono čime se služimo najviše kroz selekciju i da se uverimo da će neko biti fit za tim za koji zapošljavamo su u stvari bihevioralna pitanja. Na osnovu tvojih pređašnjih iskustava, hipotetička pitanja o tome kako bi se ti postavi u nekoj situaciji. Evo nedavno smo postavljali pitanja, na primer, mogu da ti postavim pitanje?

Ivan Minić: Slobodno.

Nevena Sofranić: Kada bi došao, recimo, dođe neko random kod vas u firmu i pita te za devojčako prezime tvoje koleginice? Je li bi rekao?

Ivan Minić: Ne.

Nevena Sofranić: A, zašto?

Ivan Minić: Security.

Nevena Sofranić: Dobro, da. To je kratak, sažet odgovor. Ljudi se uglavnom zbune, kao je li luda. Imaju šest pitanja na sve to. Ono što je bitno razumeti kroz sva ta pitanja je u stvari da nekada čak nisu ni trik. Nekada samo hoću da te opustim u razgovoru. Hoću da vidim da li…

Ivan Minić: Stvari koje mogu da budu security pitanja na mejlovima, bankovnim računima i sve ostalo ne govorim. Govorim ime prvog ljubimca, prvog automobila, nastavnice, devojačko prezime moje majke i sve ostalo ne govorim, ne pišem nigde javno. Pusti ti sve ostalo. 🙂

Nevena Sofranić: 🙂 Dobro, to je za tech zajednicu je karakteristično da smo svi paranoje kada su te stvari u pitanju. 🙂 Znaš, postoje bihevioralna pitanja na osnovu kojih možeš da doneseš neke zaključke. Niko ti ne garantuje na kraju dana da li ćeš ti imati hire ili mis-hire. Vodi se nekim načelima svoje organizacije, vodiš se kulturom koju ste razvijali u firmi, vidiš da li se neko uklapa, da li veruje u to o čemu ste pričali. Na primer, možemo ti i ja da pričamo sad o obrazovanju, kao što smo pričali malo pre o tome da li je formalno obrazovanje Srbiji dobro-nije dobro, i na osnovu toga da vidimo da li se slažemo po nekim pitanjima vezano da li treba da radimo zajedno uopšte na nečemu. Tako da se stvari svode na razgovor i na sporazum dvoje ljudi koji imaju neke zajedničke interese i na tom razgovoru treba da se u stvari desi da se interesi pomire. Ako se tako pristupa procesu selekcije, a n kao… Ako obe strane pristupe procesu selekcije na taj način da mirimo interese na ovom razgovoru, onda će taj razgovor teći prirodnije, imaćeš nekog smisla. Da li postoje detaljni kriterijumi samog ocenjivanja kandidata? Naravno da postoje. Osim što si rekao, znanja, ovaj drugi deo prosto se više oslanja na psihologiju.

Ivan Minić: OK, ali taj momenat kada moraš da napraviš izbor koji nije idealan. Oko čega praviš kompromis više? Zavisi verovatno od klijenta do klijenta.

Nevena Sofranić: Zavisi od poslodavca, da.

Ivan Minić: Ali, najčešće?

Oko čega se prave kompromisi?

Nevena Sofranić: Pa, ja bih lično pravila… Ja volim razlike. Ja jako poštujem razlike među ljudima. Zašto se smeješ?

Ivan Minić: Zato što smo imali svađu na Linkedlnu, ali OK, nije važno. 🙂

Nevena Sofranić: Ti i ja? 😀

Ivan Minić: Ti i ja.

Nevena Sofranić: Kako misliš? 😀

Ivan Minić: Voliš svađe sa ljudima koji su različiti. Šalim se, šalim se. 🙂

Nevena Sofranić: Čekaj, nisam razumela ovo. Ali, u svakom slučaju, kada kažem volim razlike, mislim volim razlike među ljudima. Poštujem ih, različitosti među ljudima. 🙂 I onda verujem da bih napravila ustupak na taj neki culture fit na osnovu hard kompetencije. Ako ti dobro radiš svoj posao, ali nećeš sa mnom da provodiš subotu na Adi tako što ćemo kuvati kotlić, it’s your thing. Meni je to OK. Tako da bih ja definitivno kao poslodavac bila neko ko stavlja hard skillove, tj. veštine u prednost u odnosu na one meke.

Ivan Minić: A, koliko je bitan kriterijum da li je kandidat nešto što bi nazvali high-potential? Odnosno, neko ko sada trenutno nema previše znanja, ali ako pogledaš da ovo dokle je stigao, stigao za 6 meseci, što je prilično vau, ko zna gde može da bude za 6 meseci ili godinu dana. Koliko se takve stvari uopšte uzimaju u obzir? Naravno, zavisi. Nekada zapošljavaš ljude koji ti trebaju da zakrpiš ozbiljan problem i nemaš prostora da nekog čekaš 6 meseci, ali pričamo generalno. Pričamo o nekom velikom uzorku koji imaš.

Nevena Sofranić: Mislim da se uprkos svemu i dalje – znaš na šta se svodi? Ti pitaš nekoga ko radi eksterno zapošljavanje. I onda kada kompanije već dođu kod nas…

Ivan Minić: Oni su već očajni. 🙂

Nevena Sofranić: Pa, nisu baš očajni. Ne mogu da kažem baš tako zato što ipak Omnes ima dugoročne odnose sa jako dobrim poolom kandidata. Jedino zašto je ono meni najteže padalo su pen testeri. Sa pen testerima je ekstremno teško raditi. Ne postoje na tržištu. I na kraju dana onih par koje poznajemo moram da ih jurim po kafanama u Zemunu, je li, da bi došla do njih. 🙂 Sa jedne strane, poslodavci koji dođu kod nas znaju da imamo i takav pool kandidata ili su to high-profile kandidati koji idu, kojih jako teško doći, ili je to talent pool kandidata koji vole da rade sa predstavnicima kao su Omnes regruteri. Tu je već došlo do fudbalske analogije koja se prožima kroz ovu industriju. Negde mogu da kažem da sam saglasna sa njom. Ako već imaš svog Omnes regrutera, to već predstavlja situaciju kao ovo je neko ko će mi pomoći da razumem da li je ova ponuda dobra za mene ili ne. Tako da ne bih rekla da su očajne, ali znaju da možemo da im pomognemo na tim pozicijama. Ali, tada već insistiraju na tome da to budu jedno i drugo. I culture match i hard veštine. Sada šta vidim na tržištu kao neko ko je objektivan posmatrač i to je ono što ja najviše volim u svom poslu. Ja sam i u ulozi poslodavca, i ulozi sam kao konsultant koji pomaže tim kompanijama, ali u stvari u obe te uloge kada se spoje, ja sam u jednoj objektivnoj ulozi koja posmatra tržište i šta se dešava na njemu. Iz toga zaključujem najčešće da kompanije uvek pre dati, da će im biti kompromis ako pristaju na ovo drugo rešenje, ako ne dobiju ni jedno ni drugo. Ako nije hard yes, onda maybe je već loše. Imam utisak takav.

Ivan Minić: Dobro, to nije ishod koji bilo ko želi, ali nekad moraš da ga prihvatiš, jer prosto drugi izbor nemaš, pa…

Nevena Sofranić: Ako me pitaš da li pristaju na kompromise, da, to smatraju kompromisom. Neke kompanije, one zdrave, neko bolje tržište, zdravije tržište bi to videlo kao priliku. Uf, ovo su talentovani ljudi koji treba doći, oblikovati prema našim potrebama i dobićemo mašine maltene u timu. Ali, dosta to novca to iziskuje i dosta vremena.

Ivan Minić: Vremena.

Nevena Sofranić: Vremena, da.

Ivan Minić: Obično kod nas vremena nema za takve stvari. Dobro, pominješ Omnes, pomenuli smo ga i na početku, i to je tvoje prvo preduzetničko čedo, ali nismo pomenuli otkud uopšte Omnes i kad je nastao? I kako je nastao i kako se razvijao? Hajmo za početak kad je nastao i zašto?

Kada i zašto je nastao Omnes?

Nevena Sofranić: Pa, ja sam zvanično kao krsnula, inače, Omnes je preduzetnička agencija koju sam u ono vreme kada smo svi radili kao paušalci samo nasledila dalje kada sam počela i samostalno da radim. Dakle, ja sam bila zaposlena kroz svoju paušalnu agenciju i onda sam nastavila da radim sa tobom paušalnom agencijom i samostalno. I, u stvari, kada sam prepoznala da na tržištu nedostaje neko ko će stvari… Prvo, nedostaje tech recruitment, koja je specijalizovana za tu stvar. I, druga stvar, svi rade sve pogrešno. Stvarno ovo grozno zvuči, ali…

Ivan Minić: Ali je istinito. 🙂

Nevena Sofranić: Da, 2015. kad sam ja postala preduzetnik, u stvari je samo trebalo da budem malo pametnija od ostalih. I da ovaj momenat do koga smo sada došli, da ja oblikujem, tj. Đole i ja oblikujemo naše regrutere tako da oni mogu da predstavljaju te kandidate i njihove interese i da mire te interese sa kompanijskim interesima, itd. To je prva stvar koju sam uradila. Imala svoj talent pool, imala sam dovoljno ljudi koje sam poznavala, i počela sam polako da kucam na vrata. 🙂 Ja sam jako prodorna. U tom smislu, kao sourcer, ne bih mogla da budem drugačija. Tako da su prvi poslovi koje sam imala – prvi cilj mi je bio da ja ostvarim neto zaradu koju sam imala kao platu pre toga. I onda su bila prva tri RPO ugovora. RPO je Recruitment Process Outsourcing, gde sam ja u stvari sourceovala za te kompanije za 300 evra mesečno. Imala tri, imala sam 900 evra mesečno. Puna kapa. Da pokrijem račune. I onda kada izgubiš taj egzistencijalni strah, onda odatle može peglaš dalje kako stigneš. Posle sam nailazila na različite izazove u ovom poslu. Ali, eto, tako je nastao Omnes.

Ivan Minić: Kako je taj prvi korak, te prve tri firme? OK, nađeš ih ti i postigneš nekakav dogovor sa njima šta je to što su ti ciljevi. Šta radiš onda? Kako to izgleda?

Nevena Sofranić: Jao, da. E sada, vidiš, ja taj deo nisam znala dobro. Ja u ono vreme kada sam počinjala sam, da sam imala nekog mentora koji je korak uz mene pratio sve što radim, da je mogao samo s vremena na vreme ili da me malo po glavi ili da mi da neka upustva šta radim pogrešno. Na primer, meni je prvi sajt… Evo klasičan primer greške preduzetnika. Što meni prvi sajt nije bio WordPress? Meni nikad neće biti jasno što sam ja kodirala, sačuvaj me Bože, četiri meseca. Sve custom. Strašno! I sada kada motam taj film, da je neko mogao da mi sugeriše sve to, možda bih mnogo brže napredovala. Ne znam šta je prva stvar koju sam uradila. Možda nisam razumela pitanje.

Ivan Minić: Kako je izgledao taj proces? Šta znači biti nečiji outsource za to? Šta ti radiš? Koliko se cimaš u suštini za taj neki retainer koji imaš?

Nevena Sofranić: Da. Svodi se na to da ja distribuiram priču o toj poziciji svom talent poolu, odnosno da se dopisujem ceo dan sa ljudima i da ih cimam. E, mislim da bi ovo tebi leglo zato što si iskazao interesovanje za ne znam ni ja šta. U stvari, na to sam uvek gađala i to je ono po čemu sam ja možda bila natprosečno uspešan regruter. Imala sam jako dobre metrike. Time mogu da se pohvalim, a to je što je ja samo slušala ljude i šta su njihova interesovanja. I na to sam i gađala. PHP-ovci u jednom momentu kad su masovno krenuli da prelaze na Node.js, to je bilo vrlo vidljivo. I onda znam. Ovo će te zainteresovati. Ovde imaš priliku da pređeš u Node.js. I onda, naravno, većina je pristala.

Ivan Minić: Taj momenat gde skapiraš da je gomila ljudi napravila razne nekakve toolove koji ti omogućavaju da personalizuješ to što pišeš. Iako je automatski, i dalje je ta personalizacija najčešće na nivou toga da ubaciš ime i tu otprilike završava sve. 🙂

Nevena Sofranić: Da, nije ta personalizacija.

Ivan Minić: Generalno je to baš basic, basic, basic i svodi se na tzv. penetraciju upornošću. A, onog trenutka kada se iscimaš, jeste to potrošeno mnogo više resursa, ali kad se iscimaš i stvarno personalizuješ ono što pišeš, da ta osoba koja pročita, i svedeš to da ne bude kilometar, nego da budeš baš ono što treba, procenat uspešnosti je neminovno mnogo veći. I ne moraš da pokriješ 5.000 ljudi da bi dobio 20 odgovora. Nego na 60 ljudi ćeš dobiti 20 odgovora. To znači malo raditi pametnije, a ne samo teže.

Nevena Sofranić: E, to je to što sam ja. Možda je trebalo samo da budem malo pametnija od prosečnog tržišta u Srbiji, gde su se masovno slale copy/paste poruke, bez imena. Dovoljno je da slušaš feedback svojih kolega. U firmama u kojima sam radila, kad čujem od njih: Copy/paste – ova mi četvrti put šalje poruke, ne zna da me već cimala. Takve komentare, ako ih čuješ i onda primeniš u svom radu…

Ivan Minić: Znaš da sam ja to primetio, recimo, pre tako negde 5 godina otprilike, možda i malo više, hajde 6, recimo. Dosta mojih kolega koji su seniori prijatelja bliskih, kojima sam negde pomogao kao vidljiviji od svih njih da nađu neke poslove, dosta njih je disableovalo svoje Linkedlnove u nekom trenutku, jer su svake nedelje dobijali ponude. Najčešće su te ponude na novu nečega što treba da pročitaš kilometarski mejl ili poruku, u kome nećeš naći ono što te zanima. Jednom u sto će možda i da lati nešto što ti treba. Ali, ako si morao sto da pročitaš, posle 20 više nećeš čitati ništa. Odnosno, što mi volimo da kažemo, čitaćeš na delete. I onda prosto u nekom trenutku kažeš: E, brate, ne mogu da se bavim ovim. Ugasiću ga. Pa, ako reaktiviram, to znači da tražim neko rešenje. Ali me u principu nećeš. Nećeš me naći nigde. Nećeš me naći na Facebooku. Naći ćeš me na Twitteru pod nekim nickom ko niko ne znam da sam ja. Možda ćeš me naći na Instagramu po isto takvim nickom, jer treba negde gledati mimove, ali to je to. Imenom i prezimenom, bez obzira na impresivnu karijeru i CV, ta osoba ne postoji.

Nevena Sofranić: Pa, to ti kažem. Kao regruter, zadatak ti je prvo da izgradiš svoj talent pool. Ja ako se kao regruter oslanjam samo na Linkedln, to nisam neki regruter iskreno. Ja sam spammer. Ali, ako imaš svoj talent pool, ako se ti ljudi, a dešava mi se, ja ih vidim po Twitteru, vidim ih po Facebooku, sa njihovim pseudonimima smešnim, vole da mi signaliziraju zajedničkom forom, nekom forom sa intervjua, a ja glava sve manje pamti iskreno. 🙂 I onda me nekada i zbune tim svojim javljanjima. Na taj način u stvari izgradiš svoj talent pool, i ljudi u koje veruješ, u čije sposobnosti veruješ, razvijaš neki ljudski odnos sa njima. Zato što nije regruter da se svodi na to… I to je isto jako bitan momenat. U stvari, presudna situacija u kojoj sam ja shvatila da nisam više objektivna, ja više ovim poslom ne mogu da se bavim i otad ne regrutujem. Ti vremenom pratiš te ljude kroz karijeru. Nije da se moj posao završava onog momenta kad te placeujem, u fazonu sayonara, bato. Ne, nego mi je bitno da vidim da ti je dobro tamo. Bitno mi je da vidim šta ti se dešava dalje. Mene oni zovu na krštenja deca, na svadbe, rođendane, itd. Zato što na neki način ili sam im pomogla da napreduju kroz život tako smo – Omnes znaš i sam koliko je radio na remote pozicijama i ne mogu da kažem da smo mi bili kao neko kao babaroga na tržištu i krali smo jadne programere. Nemojte svoditi tu priču na to. Mi smo u stvari tim ljudima – oni su radili u jako dobrim firmama i onda smo im pomogli da rade u još boljim firmama i da imaju još bolje uslove rada i da ostvare neke svoje…

Ivan Minić: Najčešće da rade na zanimljivijim stvarima, što je svakom od njih važno.

Nevena Sofranić: E, upravo to! I onda mislim da su to zapamtili, taj osećaj. Samo sam im pokazala priliku.

Ivan Minić: Pomogla si mi da nađem svrhu u životu, otprilike. Vrlo često dođe do toga. Ljudi koji imaju impresivan CV, oni će svuda da dobiti dobre uslove. Koliko će dobiti para? Pa, na svakom mestu će dobiti više para nego što mu je potrebno za život. Svakako.

Nevena Sofranić: Jeste.

Ivan Minić: Ali, on će izabrati da radi za 30% manje novca ako će da radi nešto zbog čega neće da se oseća kao idiot.

Nevena Sofranić: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Nakon nekog vremena to postane važno. U prvoj, drugoj, trećoj, četvrtoj godini u principu verovatno gomila ljudi samo gleda da zaradi što više novca, da reši sva životna pitanja koja ima ili da proživi šta god hoće i sve to. Ali, posle 10-15 godina, brate, novca ima. Novca ima već dovoljno dugo da ti u principu ne razmišljaš o tome. Razmišljaš o nekim drugim stvarima, o socijalnom programu, o tome šta ti omogućava da ti kad radiš, radiš nešto smisleno, a da imaš vremena i za život, porodice i sve neke hobije koje voliš.

Nevena Sofranić: Pa, jeste. Pa, zamisli koliko ljudi propušta prve korake svoje dece.

Ivan Minić: Previše.

Nevena Sofranić: Dok su na poslu. I onda kada staviš u tu perspektivu kao nisam video korake svog deteta danas, ali možda ovo što sam uradio bude imalo smisla, možda pomogne čovečanstvu na neki način, šta god, ako mora da opravda nečim time.

Ivan Minić: Ako može. Ako uspe da nađe neki takav fit. E sad, pomenula si kako je sve počelo, a danas je to mnogo daleko u odnosu na od čega je počelo.

Nevena Sofranić: Da.

Ivan Minić: I kako se širilo. Pošto taj trenutak kad se ti opredeliš da suštinski iz nekog odnosa zaposlenog pređeš u defakto freelancerski odnos, gde imaš neku slobodu, ti juriš posao, ti si negde taj koji određuje koliko će vremena raditi, koliko će novca imati. Sve je to OK, ali level up je kad zaposliš prvu osobu, kad zaposliš prvu osobu izvan kruga onih koje si znao sto godina. Kada zaposliš prvu osobu koju ne znaš od ranije, prethodnih 10 godina. To su sve neke stvari kroz koje kad prolaziš, kao u igrici kad se leveluješ. E, bukvalno tako i ovde. Kako je to izgledalo kod tebe? Odnosno, kako je tekao taj neki tvoj lični, profesionalni, preduzetnički razvoj kroz ovu priču?

Kako je tekao Nevenin preduzetnički razvoj?

Nevena Sofranić: Dobro, ja sam u stvari odmah na početku mi je trebala pomoć zato što moj posao, taj konsultanski, nije da se završava. Do momenta dok mi nemamo hire, ja ne mogu da prestanem da outsourceujem ljude. I onda mi je trebala pomoć paralelno sa tim, kao pitchuješ nove firme, i to je ono što moj savet bilo kom novom preduzetniku koji me pita: Šta je prva stvar koju uradim? -Kažeš svima šta radiš! Moraš da ideš okolo i da pričaš o tvojoj usluzi, o tvom proizvodu, itd. I ja sam kroz cold outreach u stvari dobila brdo prvih klijenata. Ja ne mislim da je cold outreach loša stvar. Loša je ako se radi loše. Onda moje iskustvo sa pitchovanjem talenata je meni pomoglo da budem uspešna ovde. Znala sam na koji način da zainteresujem nekoga ko čita taj mejl da mi odgovori, ako ništa drugo. Drvlje i kamenje. 😀 A, s druge strane, prva stvar koju sam uradila je da pozovem najbolju drugaricu, budem u fazonu kao: Ja nemam kada da napišem ovaj ugovor, je li možeš da mi pomogneš? Onda smo jedva došle do primera ugovora koji mi je bio potreban. To je bio za prvi pay per hire ugovor. Sad ću ti objasnim. Pay per hire je onaj tradicionalan recruitment ugovor, gde postoji garantni period, i candidate ownership, i sve oni termini koje sam ti spominjala o kojima nisam znala ništa do tog ugovora. Nas dve smo jedva došle i do tog primera, i onda mi je ona pomogala da sredim taj ugovor. U početku je ona bila ta, to je Taša, ona danas radi u marketingu Omnesa, ona je bila ta koja je prva uletala da mi pomogne oko svega što je potrebno. Prvi hire je u stvari bio Đorđe. Đorđe je danas direktor Omnesa. Đorđe je neko koga sam ja obučavala za recruitment da bismo zajedno, rame uz rame počeli da razvijamo celu tu priču. Dok sam se ja bavila klijentima, počela da razmišljam o marketingu i svemu onome što ne znam i što će mi biti potrebno da bih nešto ovako mogla da iznesem, Đorđe je polako počeo da sastavlja tim i da prenosi ono što je bila moja vizija kako treba taj tim da izgleda, koje veštine treba da imamo, počeli smo da formalizujemo sve to zajedno. Tako da smo se podelili. Đole je bio unutra, ja sam bila spolja. Uvek se tako i komuniciralo. Ono što je možda meni najveći izazov u svemu tome bio je, i ono što meni danas vozi, što će me voziti kasnije kroz ovaj proizvod koji razvijam, je da u ovoj industriji treba promena očajno. Ja sam to sve vreme pokušala da iznesem. I onda smo u stvari možda najveći uspeh doživeli kada smo osmislili taj svoj pay per stay model, koji je bio prilično sličan pay per hire modelu, onom tradicionalnom recruitment contingency modelu, ali se razlikovao po tome što smo mi našli fee naplaćivali u 12 mesečni rata. Tako da klijenti nisu osećali onaj cash burnout. U momentu kada zaposli čoveka, pa mora da mu kupi kompjuter, pa mora da mu kupi sto, pa stolicu, pa još mora nama da plati fee koji nije mali, onda odustanu  u tom momentu kada pomisle da treba da plate recruitment agenciju toliko. I onda kada smo podelili taj fee u 12 meseci, to su onda naknade od 100 do 300 evra koje ne osete baš tako strašno kao bi inače.

Ivan Minić: Na nivou pretplate. 🙂

Nevena Sofranić: Da, upravo. Jako se dobro pozicionirala većina među poslodavcima.

Ivan Minić: Pošto si rekla mnogo komplikovanih izraza na stranim jezicima, voleo bih samo da ih objasni. Verujem da dobar deo ljudi zna. Ne moramo da idemo previše u detalje, ali da prosto objasniš koje dva tipa bila, šta je karakteristika jednog, šta je karakteristika drugog,. Rekli si zašto je ovaj drugi bio bolji, ali nisi rekla kako funkcioniše zapravo.

Nevena Sofranić: Da. Dakle, recruitment agencije naplaćuju svoje usluge isključivo po zaposlenju i naplaćuje se procenat od 10 do 20% od bruto godišnje zarade zaposlenog. Dakle, ne oduzima se od njegove zarade, nego kompanija dodatno od tog iznosa se plaća 20% recruitment agenciji. Ti iznosi mogu da budu jako visoki, naročito u Americi. U Americi su recruitment agencije jako, jako uspešne. To je jako velika industrija. I onda recruitment agencije žive od hirea isključivo. Nemaju nikakvu drugu zaradu i jako je bitno da dođe do tog hirea. U međuvremenu su tako izgubili i reputaciju. Da bi imale što više hirea, radile neetički da tako kažem. I dešavalo se, na primer, da jedna recruitment agencija – da, inače, po pay per hire modelu naplaćuje se 50% naknade po zaposlenju i 50% naknade po isteku garantnog perioda. I taj garantni period je uglavnom u recruitment agencijama iznosi 90 dana. Kao: Mi garantujemo da će ovaj kandidat biti 90 dana kod vas, što prilično apsurdno, jer mogu da se dese različite stvari. Kao, tri meseca će sigurno biti tu, posle toga već niko više ne garantuje da će biti. I onda su one počele to da koriste. Počele su tri meseca bude tu, pa sledeća tri meseca pošalju kandidata negde dalje, itd. I onda naplate tog jednog kandidata po tri-četiri puta u toku godine. I tako su su recruitment agencije izgubile na poverenje. I onda smo se mi pojavili sa modelom koji im garantuje da će najmanje godinu dana čovek biti tu. I u slučaju da u tih godinu dana prestane da radi kod njih u firmi, mi prestajemo da naplaćujemo. Sve pošteno. I njima se to mnogo svidelo, jer novi smo, nemaju poverenja ni inače u recruitment agencije, a kamoli neku Nevenu koja se pojavila sa Omnesom tu. Tako da je to meni bio value proposition u prodaji.

Ivan Minić: Pa, nije loše ni za cash flow. 

Nevena Sofranić: Nije loše ni za cash flow, da. Tako da, eto, po tome smo se mi diferencirali. 

Ivan Minić: U kom trenutku i na koji način je napravljena podela posla, u smislu lokalno tržište i izvan lokalno tržište? Dosta ste radili remote pozicije i sad ih radite. Sada to ima još više smisla i mnogo je lepo kad se ti baviš nečim pre nego što je to kul, pa onda to postane kul, a ti si jedan od najboljih koji se time bavi. Ali, prosto kako se taj deo priče razvijao? Kako se razvijao sam model rada i publika kojom se obraćate?

Kako se razvijao sam model rada?

Nevena Sofranić: Da. Vidiš, često su me pitali imate li outsourcing firmi. Mi nikad nismo imali outsourcing, niti je to smer u kome sam ja htela da se Omnes razvija, ali smo imali upite takve. I onda smo ko god da nas je pitao da li možete da zaposlite čoveka kod sebe u kancelariji, mi možemo dedikujemo sto koji on može da koristi kad god vi hoćete, ali to je vaš zaposleni i on radi remote. I mi smo u stvari edukovali gomilu tech firmi iz Amerike o remote načinu rada. I onda vremenom kako su se ti… Mi imamo negde oko 10-15 timova u Srbiji koje smo tako sastavili. I u suštini počinjalo bi od jednog čoveka koji radi remote za neku tech kompaniju iz Amerike i onda bi se taj tim raširio do 10 ljudi. Otvorili svoje predstavništvo ovde, to bi se uozbiljilo. Sada da li bi nastavili da rade remote, zavisi od firme do firme, jer tada već unosi svoju kulturu u ovo sve ovde. Tako da na taj način se to razvijalo. Imali smo upite za outsourcing koje smo…

Ivan Minić: Konvertovali u nešto drugo.

Nevena Sofranić: Da, konvertovali u nešto drugo što smo verovali da ima više smisla za domaće talente. A, prvi put kada smo radili na tome, ja sam u stvari shvatila kao neuspeh. I dan-danas mislim da jeste. To što je taj tim koji je imao 15 ljudi prešao u kancelariju. Jer meni ideja remotea oduvek bila fascinantna. Imaš priliku da radiš bilo gde na svetu i ti otvoriš kancelariju u Beogradu! 🙂

Ivan Minić: Zato što je lepo. 🙂

Nevena Sofranić: Pa, dobro, jeste. 🙂

Ivan Minić: Ima ljudi koji to vole.

Nevena Sofranić: Ima.

Ivan Minić: I ima ljudi kojima taj model između te dve stvari zapravo najviše odgovora. Da imaš neko mesto na kome radiš, dedicated mesto, ali kada želiš, možeš da odeš bilo gde i da radiš odakle god hoćeš.

Nevena Sofranić: Slažem se. I sigurna sam da je moje razmišljanje u to vreme oblikovalo to što sam imala 26 godina. Bila sam u fazonu: Idemo na Tajland da radimo sa plaže! 🙂 Smešno ti je.

Ivan Minić: Pa, dobro, OK. Mladi ljudi su neobični.

Nevena Sofranić: Nerazumni. Da, tako da ta prva ekipa koju smo sastavili, oni čak išli i u L.A. I tamo su proveli neko vreme radeći. Mislim da su oni bili zadovoljni celim tim iskustvom. Ne mogu da kažem da je ceo taj proizvod, cela ta ekipa završila sa nekim uspehom. Nastavila se dalje u razvoj, naravno. To sve stoji. Volela bih da vidim da su ovde setupovali kancelariju kako je trebalo i da se to razvijalo u nekom boljem smeru. Mislim da im je nedostajao leadership, da je cela ekipa bila dovoljno mlada ili dovoljno neiskusna da ne može da postavi neke osnove kako treba. I to je ono što sam kasnije naučila kao jednu od velikih lekcija kada zapošljavamo te remote timove. Prvi hirei moraju da imaju to nešto što će pomoći da povuku kasnije i ostale ako dođe do toga da se formalizuje ceo odnos. Sada je već malo drugačije baš zbog ovoga što si ti rekao. Tržište je tako da je remote mejnstrim, zapošljava se sa svih strana. Tako da ne vidim da ćemo u narednom periodu baš imati priliku da otvaramo ovakvo predstavništvo u Srbiji, niti da radimo na tome, da insistiramo na tome da kompanija ovde otvara predstavništvo. Ali, mislim da smo time što smo omogućili – mi smo radili sa, recimo, u biotech industriji dosta. Mech tech industriji generalno. Imali smo i dosta prilike da radimo sa različitim SaaS kompanijama. I imali smo neke klijente o koji sada i nikada nećemo da govorimo, a radili su domaći talenti za te kompanije. I onda imaš potrebu da se pohvališ i da kažeš: Vidi sticker! Ovo treba da bude dovoljan dokaz šta radimo i koliko je bitno za ovo naše tržište. S druge strane, ispunjava me apsolutno i sasvim dovoljno baš ono što sam ti spomenula malopre, a to je da te na kraju dana taj čovek koga si zaposlio u nekoj takvoj firmi pozove na svadbu, na krštenje, i vidiš da si nekome učinio dobro. To je bottom line ovog posla, recruitmenta konkrentno. Ne postoji druga motivacija osim toga da vidiš da si nekome učio bolje, da si pogurao u tome što radi.

Ivan Minić: Sve vreme mi se čini da je jedna od glavnih motivacija da pomogneš ovom ovde tržištu da napravi nekakav iskorak. I taj momenat gde stranci uzimaju pojedinačne ljude kao nekakav remote assistance, pa se to širi, pa se formira nekakav tim, pa od tog tima jednog dana postane nešto više. Možda rade neki manji lab, pa razvojni centar, pa tako dalje. To je onako neki lep razvojni put koji se ne dešava uvek, ali ponekad kad se desi je to stvarno super. Ali, to te ostavlja negde vezanim za ovo tržište, odnosno za ovaj talent pool koji postoji ovde, koji je ograničen vrlo. A, vi ste porasli vremenom toliko da mislim da ne možete da bude isključivo vezani za to.

Nevena Sofranić: Da. Pa, to je ono što smo mi rekli, da se sad već daleko menja. Remote je dovoljno mejnstrim da se sada više ne postoji baš pravilo u zapošljavanju da je isključivo lokalizovano tržište neko. Imali smo prilike da radimo tako nešto. Makedonija mi je bila jedno vreme dosta interesantno, ali tamo je tržište još manje i ne vidim prostor da skaliram. Onda smo istraživali Bosnu, šta bi u Bosni moglo interesantno da se uradi. Negde sam srela sličnu situaciju kao u Makedoniji. I na kraju smo se smetili u Ukrajni. Tamo smo počeli ozbiljno da širimo svoj talent pool. Ukrajina mi je interesantna zbog talenata koji prolaze onu tranziciju koju mi prolazimo, a to je da se udaljavaju od outsourcinga i da idu ka proizvodima sve više. I to ide od inicijativa tech talenata, što se desilo i ovde. Dok tech talenti nisu povukli i digli neke svoje prve proizvode, nije se desilo ni mi ostali setimo da je OK da napravimo neki proizvod. Nego, svi uslugu, usluge. 🙂 Oni su prošli tu tranziciju i onda mi je bilo interesantno njihovo iskustvo iz svega toga. Mislim da će oni biti sledeće zanimljivo za nas. I, naravno, Portugal. U Portugalu je u stvari tech zajednica prilično dobro razvijena. Ne znam koliko si upoznat. Da. Tako da mislim da je tamo tržište i generalno život baš dobar.

Ivan Minić: Da, to sam sa više strana čuo. Ali, jedna od stvari koju 90% ljudi ne kapira, jer prosto to nam je negde daleko, ne razmišljamo o tome, svi mi znamo koliko je velika Nemačka, koliko je velika Italija, koliko je velika Francuska, UK, ali zapravo niko ne zna koliko ogromna Ukrajina i da Ukrajina ima preko 50 miliona ljudi, da je ona samo 40% Rusije nepovršinske, ali i dalje površinska ogromna u odnosu na sve ostalo. Samo nam je prosto bila dovoljno daleko da ne razmišljaš o tome u tom nekom trenutku. Ali, koliko god mi pričamo o nekom bazičnom sovjetskom modelu koji je postojao prethodnih 50 godina, pa onda imamo ovaj diskontinuitet, ali taj sovjetski model je nosio sa sobom vrhunsko obrazovanje u određenim oblastima. I vaspitanje kućno koje kaže: Kako misliš, nisi završio fakultet?! Većina ljudi, mladih ljudi koji imaju neke ambicije završe dva fakulteta. Jedan koji je društveni, jedan koji je prirodni, inženjerski ili nešto slično, pa onda se bavi nečim trećim. I to je fascinantno. Mnogo je tu stvari, kao i kod nas, zastarelo, ne prati možda na adekvatan način to sve, ali ti daje fantastičnu osnovu, fantastične radne navike, i ti onda kad shvatiš da imaš dobru bazu i da na njoj možeš da gradiš nešto, sve što treba je da odeš na taj Google i taj Youtube i na šta već i da kreneš da se usavršavaš.

Nevena Sofranić: Ona inicijativa s početka.

Ivan Minić: Pa, da, otprilike. Dobro. E sad, dotakli smo se Omnesa, u kojoj je on sad fazi?

Nevena Sofranić: Omnes skalira dalje. Mi sad planiramo da otvaramo još jednu kancelariju van Srbije. Još ne mogu da kažem… U nekim smo pregovorima, ne mogu da otkrivam zemlju, ali to je sledeća faza.

Ivan Minić: A, trenutno ste gde?

Nevena Sofranić: Trenutno gde smo registrovani?

Ivan Minić: Da.

Nevena Sofranić: Registrovani smo u Srbiji i u Estoniji. I registracija je u toku u Americi, da. 🙂

Ivan Minić: OK.

Nevena Sofranić: Estonija je bila moja inicijativa zato što mi je omogućila, recimo, ja mislim mi već 3 godine naplaćujemo klijentima karticom. Njima je to super. Neke stvari smo omogućili koji u Srbiji, naravno, nismo mogli. Šta si me pitao?

Ivan Minić: Šta su naredni koraci? Odnosno, hajde da kažemo šta je presek stanja trenutni? Ima više od 20 trenutno tamo.

Nevena Sofranić: Da, ima ih nešto podosta. 🙂

Ivan Minić: Šta je prosto trenutno stanje stvari? Pošto si se ti negde, barem koliko ja mogu da to da ispratim, dosta fokusirala na ovo naredno o čemu ćemo da pričamo. Što znači da, OK, Omnes je tvoje čedo, ali već ono otišlo negde. 🙂

Nevena Sofranić: Znaš šta, sad bih već postala i toksična po Omnes. Zato što skalira, kao negde to ima svoje potrebe, i kako ljudi razvijaju naše usluge, možda bih se previše mešala u to da sam tamo toliko prisutna. Đole jako dobro vodi tim. Jako sam ponosna na to sve što oni rade. Između ostalog, i te inicijative koje imaju. Oni se sad već postavljaju sa ovim svim, na primer, dosta istražuju tržište, prikupljaju – to su pokupili od mene, da hrčkare podatke, što je jako bitno, jer je to ono što ih pozicionira kao uspešne konsultante i uspešne savetodavce talentima. I onda te pozicije se sada kristališu kroz Omnes polako. Nisu više samo regruteri, diže se marketing odeljenje, diže se talent experience odeljenje. To je ono što sam ti rekla da izmišljamo pozicije. 🙂 Onda imamo i legal sada, koji u suštini služi tome da posavetuje poslodavce na koji način da izvedu nešto, tj. kao ljudi, ovde imate subvencije. Taj momenat je jako bitan, jer na taj način mi pružamo neki bolji customer experience kroz naše usluge. Ja imam običaj da kažem da se sve to dešava samo od sebe. U stvari se ne dešava samo od sebe. Mi smo morali da potpalimo mnogo vatre pod tim ljudima dok smo ih obučavali da bi oni imali tu inicijativu i da ih šutneš malo, da ih poguraš ka tome, hajde, slobodno uradi nešto sam. I sad se to dešava samo od sebe. Zato kažem prilično sam ponosna na sve što oni rade, ali veliku ulogu u kulturi i u tome na koji način se Omnes razvija imao je svako od nas, i Taša, i Đorđe, i ja.

Ivan Minić: I razlog zašto ti imaš druge stvari koijma se baš već neko vreme kao primarno, a ovde si i dalje kao co-founder, je to što si odlučila da ono što je već okrenuto na glavu ponovo okreneš na neku drugu stranu. Pošto ako je okrenuto na glavu, ako ga vratiš, vraćaš se u ono prethodno stanje u kom je bilo. 🙂 Napravila si startup, koji je, kad sam prvi put čuo za to, kao: Pa, dobro, ovo je potpuno logično. Kako je moguće da ovo niko nije napravio dosad? OK, mnoge logične stvari ljudi nisu napravili zato što nisu verovali da mogu da funkcionišu. Obično to podrazumeva da nemaš adekvatno sektorsko znanje, ne razumeš šta tržištu treba. Ili razumeš na nivou ja razumem tehnologiju, ali ne razumem biznis deo, jer me nikad nije zanimao. E sad, ti donosiš jako dobro razumevanje tržišta, zapošljavanja, kako ono funkcioniše i šta su prosto motivacije svih uključenih u taj proces. Kad to razumeš, onda manje-više možeš da razumeš i sve ostalo. Možeš da rekreiraš sve ostalo na neki način. Napravila si Recrooit. Kad si napravila Recrooit? Šta je Recrooit? Zašto si krenula sa tim?

Šta je Recrooit i šta je biznis model?

Nevena Sofranić: Recrooit je platforma za zapošljavanje putem preporuka na koju bilo ko iz industrije može da baci preporuku i zaradi bounty na oglašene pozicije. Bounty je u stvari naknada za preporuku. To je ono što recruitment agencije naplaćuju, jel, kada zaposle nekog.

Ivan Minić: Kad uceni neko glavi, pa ono što piše. 🙂

Nevena Sofranić: Jeste, tako je, wanted. Eto, na to bih se zaustavila. Platforma za zapošljavanje putem preporuka na koju može bilo ko da bude regruter. A, ono što si me pitao, odakle mi, komentarišem ja već nekoliko godina kako ovo jeste industrija kojoj trebaju neke očajničke promene. A, između ostalog, ne mislim da su tvoji prijatelji pobegli s Linkedlna s razlogom. Jeste to overwhelming iskustvo, u kome ti dobijaš non-stop neke ponude za posao. Verujem da treba postoje bolji načini. Uletela sam sa ovom idejom u nadi da ću kompanijama obezbediti izbor zapošljavanja koji će biti dovoljno dobar da oni mogu da uđe u neke talent poolove u koje inače nemaju prilike da uđu. Na primer, ti znaš te prijatelje i dalje, oni nemaju Linkedln, ali preko tebe mogu doći do njih tako što ćeš ih preporučiti. A, s druge strane, demokratizujemo u stvari to zapošljavanje. Tako što će neko ko na dobar način… Ti sada na Recrooitu možeš da dodaš brief o tome zašto preporučuješ nekoga. I onda iako neko nema dovoljno iskustva možda prema tvojim svim specifikacijama koje si naveo u predugom job descriptionu, možda će neko preporučiti sa ozbiljnim razlogom nekoga ko možda ne odgovara svim requirementsima, ali s druge strane može biti dobar match zbog nečeg drugog. Na taj deo mislim kada kažem demokratizujemo zapošljavanje kroz Recrooit.

Ivan Minić: Sad taj momenat kako je stvar postavljana mi je jasan da ja kao neko ko ima svoju mrežu kontakata imam motivaciju da se uključim, preporučim nekome nešto. Ako mi se čini da je to dobro za njega, OK, ja ću mu preporučiti. Njemu će biti dobro, ja ću da dobijem neki keš od svega toga i nije ni meni loše u tom procesu. To je sve kul, ali gde je biznis?

Nevena Sofranić: Od čega je?

Ivan Minić: Šta je biznis model? Na koji način je postavljen biznis model?

Nevena Sofranić: Da, kompanije se subscribeuju, odnosno pretplaćuju se na mesečnu naknadu korišćenja Recrooit na koji imaju određeni broj slobodnih mesta za oglase. Na primer, možeš da se pretplatiš na paket koji ima tri slobodna mesta, i kada zatvoriš jednu pozicije, da otvoriš sledeću, itd. Recrooit monetizuje od toga. Ideja i value proposition je upravo ovo o čemu sam počela malo pre da pričam, a to je da na ovaj način kompanije dolaze do eksternih preporuka. Ti interno možeš da prikupiš preporuke od svojih kolega, ali jako je teško naći način da dođeš eksternih preporuka. I, između ostalog, na platformi pored talenata samih su prisutni, naravno, freelancer regruteri. Tako da u stvari Recrooit menja recruitment agencije.

Ivan Minić: U suštini, ono što nismo pomenuli, odnosno ti si se nekako naslonila na to u priči, ali nismo to objasnili. Ljudi koji nisu IT-ju verovatno ne znaju, ali u većini IT firmi danas ti kao zaposleni imaš nekakav bonus fee ako dovedeš osobu koja je u tom trenutku potrebna, koja je tražena. I ti bonusi nisu mali. Ni te plate nisu male, samim tim ni ti bonusi nisu mali. I mnogo njih ima to kao negde uobičajenu praksu godinama unazad. Čak i ako nisi zaposlen, ali sam nam prijatelj, ako nam nađeš čoveka, nisi regruter, ne baviš se time, ali ako dođe neko po tvojoj preporuci, fakturiši na kraju meseca. 🙂 Ovo negde automatizuju, demokratizuje taj proces u potpunosti. E sad, model je jednostavan. Nije on preterano komplikovan, ali ima neke challenge koje je trebalo rešiti. Takođe, to je tebi prvi put da u industriji u kojoj već jesi i etablirana si, prepoznata si. Sve je to OK, ali si konsultant. Ipak si neko ko nije one of the guy ili one of the girls, kako god. Ti si prijatelj industrije, ali nisi insajder toliko. Sad prvi put si u situaciji da ti razvijaš nešto svoje, što nije na nivou napravimo novi sajt. Prave novi sajt i ljudi su obućari. Ovo je sad nešto malo kompleksnije od svega toga i ti prvi put ulaziš u tako nešto. Svako ko uđe prvi put u nešto tako, ima mnogo razloga zbog kojih se kasnije kaje i mnogo stvari koje bi voleo da je znao i da je pametnije uradio. Ali, kako je to izgledalo u tvom slučaju? Pošto smo se mi zapravo i posvađali oko toga što je bilo prva verzija vašeg sajta, jer se nismo baš najbolje razumeli oko svega toga. Ali, ono što je meni bilo fascinantno u tom trenutku ti dođeš, do ne izgleda savršeno, upeglano, nije sve kako treba, ali postoje neki ljudi. Mislim, postoje neke pozicije, postoji nešto, nešto se dešava. Neki ljudi to već koriste, to već nečemu služi. Na neki način vidiš da to ima svoj proof of concept. E sad, kako pobediš u sebi taj momenat da ne mora sve da bude savršeno, idealno da bi krenulo? Kako postaviš stvar u startu da kažeš: Ovo ćemo da pravimo. Ovo je dovoljno dobro. Sa tim ćemo da probamo?

Nevena Sofranić: Pa, nisam ja tu imala mnogo izbora pre svega. Druga stvar, svi kažu: Ako te nije sramota prve verzije… 🙂

Ivan Minić: Prekasno si izbacio. 

Nevena Sofranić: Da, prekasno si lansirao. 🙂 Nisam htela da potrošim mnogo novca na prvu verziju. I to je jedan od prvih saveta koji bih dala svima. Jako je bitno da ne potrošite mnogo novca na razvoj. Tek da pokažete neku ideju, odnosno da dokažete sebi da radi. U stvari, kroz tih prvih godinu dana ja sam upravo pokušavala da dokažem sebi da ne radi. Kao: Ne moram da se bavim s ovim! Međutim, ispostavilo se da radi. Imali smo jako dobre rezultate na Recrooitu. Voleo bih da je više kompanija bilo spremno da mi da case studiese zato što smo imali stvarno vrhunske hiree preko Recrooita. I sad pitao si me, ja nisam perfekcionista po prirodi. Meni je jako žao ljudi koji jesu. Zato što, ja sam sigurna, to je veliki teret sa kojim treba živeti.

Ivan Minić: Jeste. 🙂

Nevena Sofranić: A, s druge strane, i da te mnogo ograničava u životu. Ne kažem da treba biti aljkav, naravno. 🙂 A, ona prva verzija jeste bila aljkava. Međutim, resursi sa kojima sam ja radila su bili kompletni ograničeni da bih mogla da izbacim nešto bolje. Ključan momenat u svemu tome, ti moraš istovremeno da žongliraš više stvari. Ja sam još u to vreme bila solo founder. To je ono što smo zaboravili da spomenemo. Ja sam sve radila sama: marketing, prodaju, komunikaciju sa regruterima, tj. zajednicom na samoj platformi, postavljanje oglasa. Onda svaki bug koji je prijavljen, ako je nešto što stvarno mora da se popravi, iskomuniciraj sa developerima. I razvoj same platforme sam radila sama sa njima. U onom momentu kada je došao Vedran, a ja sam oduvek želela Vedrana kao svog co-foundera, mislim da sam o tome ranije i pričala. Nas dvoje se jako dobro nadopunjujemo. On je perfekcionista. 🙂 Zato sam te ja i uputila na Vedrana! Vas dvojica mislim da ćete se sjajno slagati. Pa, možete lepo da pričate o tome da li je ovaj piksel, da li treba samo jedan piksel u levo. I onda smo dobro izbalansirani, to hoću da kažem. Dok je on perfekcionista i sve mora da bude pod konac, ja sam neko ko zna šta biznis trpi ako dopuštaš sebi takve stvari. Ja sam istestirala na tom MVP-ju sve što sam želela, da vidim da li radi, koje stvari ne rade, koje user persona će biti najuspešnija na Recrooitu i slično. Prema tome dalje ja mogu da oblikujem svoj content i svoju content strategiju. Znaš kome se najčešće obraćam, koje kanale koristim da bih se obratila toj user presoni. Jer ako pogledaš, 60% regrutera na platformi su developeri, je li tako? Koje kanale koristiš da bi komunicirao sa developerima? A, onda imaš onih 30% freelance regruter, koji u suštini jako su laki…

Ivan Minić: Dobro, oni znaju… Samo još jedan alat.

Nevena Sofranić: Da, lako je komunicirati sa njima. Znam koji content da im pripremim da bi radila na akviziciji takvih usera. Za developere još nisam sigurna. Treba da pišem tehničke blogove, treba da im držimo webinar, hoćete da pričamo o mentalnom zdravlju? To je još nepoznanica. 🙂 Takve stvari naučiš kroz MVP. To nije nešto što neko može da ti kaže, niti postoji. Ti imaš neke benchmarke, mada za Recrooit konkretno ne postoji trenutno benchmark na koji ja mogu da se oslonim. Postoje slične platforme koje su neuspešne, jer nisu rešile momenat candidate ownershipa. Je li sada zvučim kao oni ludu founderi koji pričaju zbrda-zdola? 🙂

Ivan Minić: Da, da. OK. 🙂

Nevena Sofranić: Dobro, makar priznajem. 🙂 Ali, s druge strane, za sam momenat Recrooit je u stvari bilo ključno to. To je ono što meni bilo potrebno. Dokaži da radi. Ako radi, onda ćemo da ulažemo dalje. Tada je već došao i Veks. Kada je Veks došao, u tom momentu on preuzima dev tim. I njih dvojica, obojica rade na razvoju softvera, da bi nam se kasnije pridružio i Vlada. Sada ne smem nikoga da zaboravim, jer je dovoljno mali tim da ne smeš to da dozvoliš. I sada je mnogo lakše. Sada se vidi kvalitet i u samom softveru i vidi se kvalitet negde i u mom radu. Odnosno, načinu na koji komuniciram. Nisam preumorna na demoima, kada razgovoram sa kompanijama. Sve to dolazi sada lako.

Ivan Minić: OK, vi ste nedavno izbacili i novu verziju.

Nevena Sofranić: Da.

Ivan Minić: Bilo je par nedelja neke komunikacije vezane za to. Neke stvari ste pomerali, ali na kraju ste porodili novu verziju, kako to obično sa softverom izgleda. Ali, ono što bih voleo negde da se toga toga dotaknemo je da zapravo kad ulaziš u tako neku stvari, naročito ako imaš nešto što ti pokaže da to ima smisla, da to pije vodu. Mislim, ti sa svojim CV-jem ne moraš ni da imaš nešto što dokaže da pije vodu, ali lepo i kad imaš. Mnogo je lepše. Postoji relativno jednostavan način da dođeš do eksternog finansiranja, da tako nešto lakše poraste, da ne moraš da razmišljaš o gomili stvari. Treba da se samo odrekneš dela nečega. Zašto si izabrala da to ne uradiš?

Nevena Sofranić: Za sada sam izabrala da to ne uradim. To ne znači da neću.

Ivan Minić: Dobro, zašto si do sada izabrala?

Nevena Sofranić: Pa, upravo zbog ovoga što sam ti rekla. Za bilo kakvu inicijativu potreban ti je traction. Onaj traction koji smo mi imali na početku je najviše bio baziran na broju usera. Zato što ljudi jesu pohrlili. Ja sam sigurna da će i posle ove epizode to isto desiti. Pohrlili su na Recrooit zato što jeste sjajan način da ti ostvariš neku pasivnu zaradu. Kada preporučiš prijatelja za posao, i ti ćeš dobiti novac za to. Ponude koje smo mi dobijali su bile zasnovane baš na tom tractionu, na broju usera, gde je meni ideja kao takva i dalje nije bila validirana. U poslovnom svetu postoji to pravilo nepisano, ali zvanično, da ukoliko uzmeš investiciju, ukoliko se ta investicija ne isplati, ti tu investiciju moraš da vratiš. Ne kažem da je neophodno, ali to su dobri poslovni običaji u ovoj industriji.

Ivan Minić: Bože, koliko si ti jedna romantična osoba kada je novac u pitanju. E, kada bi većina startup foundera tako razmišljala. 🙂

Nevena Sofranić: Pa, uspešni startup founderi tako razmišljaju. Makar, to je moj stav. Zar ne misliš?

Ivan Minić: Zato ih ima toliko malo. 🙂

Nevena Sofranić: Da. Zato mislim da je jako bilo bitnije da ja validiram prvo ideju, da znam da mi to možemo da izvedemo, kao: E, ovo radi posao, i kompanije će koristiti, i zapošljavaće putem Recrooita. A, za kasnije, da, sad smo već otvoreni da razgovaramo.

Ivan Minić: Šta vam je neki plan za dalje? Šta je uopšte bila ideja sa ovom verzijom? Šta ona donosi? I šta je neki, od onoga što možeš da pričaš, šta je neki plan za dalje?

Kakvi su planovi za dalje?

Nevena Sofranić: Nova verzija, osim tog subscription modela, odnosno pretplate, donela bolji i UX, što nam je bilo neophodno. 🙂 Biće sad sve u redu. 🙂

Ivan Minić: Mala pobeda. 🙂

Nevena Sofranić: I bolji UI. 🙂 Osim toga podigli smo dosta sadržaja koji informišu korisnike. Na primer, help centar je jako bio neophodan. I, između ostalog, jedna od najbitnijih funkcionalnosti na novoj verziji je job board. Odnosno, sada svako može da napravi svoj mali sajt za oglašavanje na Recrooitu i da link put koji je jedinstven. Tako da svako god da se prijavi putem tog linka bude njegova preporuka. Znači, ti kao Ivan Minić imaš svoj jedinstven Ivan Minić link i ko god da se prijavi putem tvog linka je tvoja preporuka za tu poziciju. Job board je trenutno kao funkcionalnost je trenutno u beta verziji. Mi još uvek razvijamo, da vidimo šta će to raditi posao. Dobro, znam da ćeš imati neki komentar. 🙂 Je li zato što nije klikabilno?

Ivan Minić: Neka, sve je u redu. Samo radite. Naučio sam da se ne svađa. 🙂

Nevena Sofranić: Tako da, to je funkcionalnost koja je the next big thing. Ono što je super je što smo mi dogovorili već saradnju sa preko 50 influensera iz Evrope i Amerike. Trenutno razgovaramo sa domaćim predstavnicima zajednice. I ono što mogu da najavim je da se PHP Srbija među prvima pridružila ovoj inicijativi. Zato što pogotovo u takvoj zajednici, između ostalog, Unicore Tech iz Berlina. Ima nekoliko zajednica koje nam se pridružuju na ovaj način zato što to njima omogućava u stvari pasivnu zaradu koja će im pomoći u razvijanje dalje zajednice. Da li kroz mentorstva, da li kroz neke softvere koji su im potrebni, itd. I ono što najavljujemo za naredni period je diversifikacija motivacije za preporuke. Odnosno, to neće više biti samo novčane nego će biti različite.

Ivan Minić: Često kada pričamo o tim nekim stvarima, imam firme koje me cimaju da se posavetuju oko toga, kao: Šta možemo da uradimo da naši developeri budu srećni? Napravite nešto, neko takmičenje, nemam pojma. Dosta smo pričali o tome. Jedna od stvari koje sam zaključio i koje se ispostavila da radi super, to je nemojte da im dajete bonus u novcu. To im ne znači ništa. Oni već imaju dobre plate. Plate imaju tu divnu osobinu da idu u porodičnu budžet i imaju tu lošu osobinu da idu porodični budžet. Kupite im neki gadget koji im u kući ne bi dali da kupe. I dajte im to kao mogućnost i oni će mnogo više da se cimaju iako je to manja količina novca, jer mogu da dobiju neku glupost koju žele, ali im žena, devojka neće dati da to kupe ili kako god da to postaviš. Daj im neke stvari koje vole, koje su im vredne, za koje nije toliko bitno koliko možda finansijski na kraju koštaju. Jer ima gomila stvari, i za svakog od nas i stvari i experiencea, koje kad staviš u Excel nisu skupi, ali nećeš ih sebi priuštiti, jer nećeš ih sebi priuštiti. Ali, ako bi ih dobio, tu se dosta menja postavka cele te priče. E sad, ono što bih stvarno voleo da objasnimo, a toga smo se dotakli, i to jeste glavni value koji vi dajete na nivou rešenja problema koji ljudi imaju, a to je taj momenat ti ga zoveš candidate ownership, može da se zove atribucija, kako god, ali o čemu se radi? Zašto je to problem? Zašto to niko ne može da reši? I kako vi to možete da rešite do onog nivoa koji možeš da kažeš?

Nevena Sofranić: To ono što si ti spomenuo, kako ne postoji već softver takav do sada. Mnogi su pravili ovakve softvere, ali nisu mogli da reše momenat u kome dvoje ljudi preporuče jednog kandidata za istu poziciju, i kome tu ide bounty, da li se deli, na koji način se deli. To sve komplikuje značajno i isplate, i način isplate, itd. Između ostalog, u našoj industriji, recruitment, važi ono pravilo: ko pre kandidatu, njegov kandidat. Odnosno, ukoliko ja prva preporučim kandidata, ja imam candidate ownership nad njim, odnosno ja imam prava na naknadu u slučaju da taj kandidat bude zaposlen. I taj candidate ownership uglavnom traje godinu dana. To je kao neki standard u industriji. Sa druge strane, ukoliko bi preporučio istog tog kandidata za poziciju A, ti ne bi mogao da ostvariš naknadu, je li tako. Ali, ako bi ponudio tog kandidata za poziciju B u istoj kompaniji, onda bi već mogao da ostvariš candidate ownership, da ostvariš naknadu za poziciju. Ja ne znam koliko sam uspela ovo dobro da dočaram. 🙂

Ivan Minić: OK. 

Nevena Sofranić: Ali, Recrooit upravo rešava taj momenat. Rešava, uređuje u stvari pitanje candidate ownershipa kroz preporuke koje ljudi šalju. Tako da trenutno ne može da se desi da dvoje ljudi preporuče istog kandidata za istu poziciju i da nastane nesuglasica oko toga kome treba da se isplati bounty. Takođe se beleži i sam momenat vremena i datuma preporuke, tako da imamo sve to zabeleženo. Negde je prethodno, sad onima koji iz industrije biće jasno o čemu pričam, inicijalno sam ovo htela da razvijem da dižemo na blockchainu ceo recruit, međutim bio je overkill. Onog momenta kad smo mi napisali algoritam, videli da radi posao kroz nebrojano mnogo testova, onda smo odlučili da nastavimo… vanilom, da tako kažem. 🙂

Ivan Minić: Dobro, uvek je ideja da problem koji imaš rešiš na najjednostavniji mogući način. To je bar inženjerski pristup. Dobro, mislim da smo ispričali dobar deo priče. Ono što nismo ispričali to je kako ti vidiš sebe dalje u celoj ovoj priči. Znači, sve vreme otpočetka se ti tražiš. Čini se da si se kroz neke stvari pronašla donekle, ali šta dalje?

Nevena Sofranić: Ovde sam jako srećna, u ovome što trenutno radim. Ispunjava me ta tromeđa marketinga, prodaje, razvoja proizvoda. Ispunjava me svi ovi izazovi koje imam sa ovom pozicijom, iako sam umorna i srećna sam. Tako bih to opisala. 🙂 Ne mogu da dočaram taj momenat kada se postavi prva pozicija na Recrooitu. Koliko mi emotivno svi reagujemo u timu i koliko u stvari u ovako malim timovima i bootstrap founderima znači takva podrška iz zajednice. Kada budete videli primere, i zašto ja toliko insistiram da delim sve što drugi rade, zato što znam – na svojoj koži sam osetila koliko je bitan taj momenat. U narednom periodu nameravam da se potrudim stvarno dobro da ovo odradim posao i onda malo da se smirim. 🙂

Ivan Minić: I da diplomiraš. 🙂

Nevena Sofranić: I da diplomiram. Onda idem da upišem fakultet, pa ću da vidim šta ću dalje. 🙂

Ivan Minić: Dobro. Hvala ti. Nadam se da je vama svima koji ste ovo slušali i gledali bilo interesantno, da se našli neke stvari bez obzira čime se bavite i šta vas interesuje. Neke stvari koje možete da primenite. Pošto većina ovih priča je usko specifična, a s druge strane dovoljno univerzalna da važi za manje-više svakog. Hvala vam što ste nas slušali i gledali. Vidimo se ponovo sledeće nedelje.