EP142: Kosta Andrić

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Moj današnji gost u Pojačalu je Kosta Andrić. Kostu verovatno znate kao jednog od partnera u ICT Hubu i čoveka koji se prethodnih desetak godina bavio omladinom, udruživanjem, coworkingom kao konceptom, i uopšte omogućavanjem ljudi da se kroz zajednicu domognu nekih viših ciljeva i nekih boljih rezultata nego što bi imali pojedinačno. Pričali smo o čitavom njegovom razvojnom putu, koji je vrlo interesantan i neobičan, a pričali smo i o tome zašto je ICT Hub poseban. Jer jeste poseban, jer je zapravo gotovo jedini takav primer na ovim prostorima koji funkcioniše kao firma koja ima sve one karakteristike koji jedan biznis treba da ima. Dakle, održiva je i ima biznis model vrlo jasan po kome radi. Takođe, pričali smo o tome kako je izgledalo praviti prvi privatni venture capital fond na ovim prostorima i kako je izgledalo ubediti ljude da ti daju novac da investiraš u startupe u ranoj fazi. A, na kraju smo se bavili nečim što je njegov fokus poslednjih meseci i biće fokus u narednom periodu, a to je projekat Srbija inovira, u okviru koga su tim koji on predvodi se bavio analizom šta su naše četiri oblasti u kojima možemo da damo najveći doprinos i za koje možemo da se pozicioniramo najbolje na svetskoj mapi inovacije. Uživajte u ovoj epizodi!

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Kosta, dobro došao. 

Kosta Andrić: Hvala, bolje te našao.

Ivan Minić: Ti si jedan od ljudi koji su na spisku onih sa kojima treba da se razgovara u Pojačalu jako dugo, a upravo zbog te neke tvoje pionirske uloge u biznis, startup, tech ekosistemu ovde. Ali, ne samo zbog toga. Nego zbog cele zanimljive priča koja tome prethodi. Tako da ćemo se danas baviti time šta si radio do sada, šta su bile neke najvažnije razvojne tačke u tvom životu i ključni neki momenti, kako si ušao u priču sa ICT Hubom po čemu si najprepoznatljiviji svakako, kako se ona razvija, gde je stigla danas, ali, kao i svaki razgovor, počinjemo uvek istim pitanjem, a to je Munchmallow pitanje: Šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću…

Kosta Andrić: Prvo, hvala ti još jedanput na pozivu. Ne govorim to da bih podilazio, čast mi je da sam bio na toj listi. Svakako pratim i meni je mnogo dragi ljudi, i profesionalno, i privatno su ovde bili gosti i sa uživanjem sa negde slušao. Hajde da kažem, pedijatar i postoji dubok razlog zašto. Kao klinac sam najmanje jedanput godišnje imao upalu pluća, neki put i višestruku. Tako da su pedijatri, odnosno lekari negde bili moj spas, neko ko je jako brzo iščupao iz te situacije. Jasno pamtim kao mali kad se radi spirometrija, pa kad ti proveravaju kapacitet pluća, tako je to bila neka prva želja. Neka druga, koja, iako i danas mislim da se bavim egzotičnim poslom, ali u jednom trenutku sam bio izuzetno strastven prema ragbiju. Igrao sam ragbi čitavu srednju školu i negde sam sanjao da bih mogao time da se bavim i profesionalno, što je korisno negde i kasnije za poslovanje. Koliko sam bio poprilično dobar za neke domaće uslove, sećam se da smo bili na jednom međunarodnom kampu, i tamo se pojavila reprezentacija, dakle, naših vršnjaka. To je bila juniorska reprezentacije Rumunije. Sada da ne gnjavim previše, oni pripadaju školi francuskog ragbija. I sada otprilike njihova treća postava reprezentacije igrala protiv reprezentacije Srbije u kojoj sam negde bio ja. I otprilike rezultat je bio 106:0. Da smo mi u jednom trenutku bukvalno – maltene kao da smo posmatrali utakmicu na TV-u. I tu sam negde shvatio da vrlo limitirane potencijale imam čim izađem negde iz dvorišta neke naše lige. Ali, generalno, sport donosi neke važne lekcije. Ali, možda prvo moje neko, uslovno rečeno, razočaranje. Jer je bila kao neka ambicija da ću ja da odem i da studiram i da igram ragbi, da će to nešto biti. Ali, prvi taj neki dodir sa zaista ozbiljni ljudima u tome te negde vrati na mesto i naterate da razmisliš o nekim svojim potencijalima.

Ivan Minić: A taj deo školovanja i prolazak kroz osnovnu i srednju školu obično kod svih nas ostavi veće ili manje posledice u kasnijem životu. Nekada se te posledice reflektuju kroz nešto zaista divno što nam neko usadi u procesu, a nekad se reflektuju kroz to da prosto neke stvari prestanemo da volimo i okrenemo se ka nekoj drugoj oblasti interesovanje, bez obzira na to što, posebno hajde da kažemo sa srednjom školom, ti možeš da budeš usmereniji u svojim interesovanjima nego sa osnovnom. Osnovna je ista za sve. Nije ista, jer svaki profesor je različit, ali u principu program je isti. Šta su bili ti neki momenti u tom ranom nekom formiranju? Šta su bile stvari koje su povukle, koje su te interesovale? Jer posle srednje škole mi zapravo donosimo tu prvu bitnu odluku u životu šta ćemo da studimo, što nas negde određuje čime ćemo da se bavimo. Ne nužno, možemo se baviti i nečim desetim, ali do tog trenutka to su samo neke klinačke ideje, fantazije, neka interesovanja. A, iz mog nekog ugla i koliko se ja sećam toga, jeste da je bilo davno, mnogo lepo je bilo u toj osnovnoj i srednjoj, jer si imao vremena da se baviš svim onim stvarima koje te zanimaju posle škole, pored škole. Da čitaš, da tražiš, znao sam Dečje sveznanje napamet. Mislim, počelo je tako, pa onda je krenulo sa nekim ozbiljnim stvarima. Šta je u tvom slučaju bilo to nešto što te je vuklo, što ti palilo neke lampice s vremena na vreme?

Kako su prebrođene grozne 90-e?

Kosta Andrić: Pritom, ti govoriš o nekom istorijskom užasnom periodu. Rekao si na početku pionir, i teško mi je da se zakitim time. Možda u nekim stvarima, svakako ne lično, nego čitav tim ljudi koji je radio sa mnom, ali paradoks je jasan. Ja sam zapravo prva generacija, prvi razred, mi smo bili, to se zvalo Dečja zajednica. Znači, prva generacija da nismo bili pioniri. Dakle, to je osnovna škola kroz 90-e godine. I ako, naravno, potisnemo koliko je to moguće, ali mislim da je negde normalno i zdravo potisnemo najveći deo tih nekih teških momenata i grozota, negde delim sa tobom da sam imao takvo odrastanje u jednoj velikoj porodica. Moja porodica je zaista velika, i braće i sestara. Rano su mi razveli roditelji, imam polubrata, brata i sestru sa kojima sam odrastao, ali se svi sjajno slažemo i funkcionišemo i dan-danas. I negde su, da, roditelji ohrabrivali kod nas taj momenat, što ti kažeš, podrške. Tako da smo imali te momente istraživanja različitih sekcija, sportova, čak sam se u nekom trenutku bavio i plesom, neuspešno pokušavao da pevam, dok mi nisu rekli, kao: Mislimo da mutiraš. To je zapravo bilo delay da shvatiš kasnije sam da to ide negde jako loše. A, šta mi je dokaz za to? To je i dan-danas neko moje najbliže okruženje privatno su zapravo društvo iz osnovne škole. Svako ima tu priču, svi smo razgranati i sada već i po različitim delovima sveta, različitih zanimanja, svega toga ostalog. Negde se još uvek držimo zajedno. Ali, slažem se sa tobom, imao tu mogućnost da to bude neka vrsta otkrivanja, kao jedan od najmlađih u toj porodici. Naravno, pod velikim uticajem starije sestre, starijih burazera. Kao mlađi uvek pratiš šta se tu dešava i ti bi nešto isto ili slično. Ali, ja bih rekao da smo mi mlađi u toj kombinaciji možda ispadnemo i malo otporniji na neke kontekste, a onda sigurno… Mislim da je negde veliki uspeh bio naših roditelja da uprkos toj situaciji ne budemo ljudi koji su podojeni nekom mržnjom prema drugima i uprkos svemu što nas je okruživalo da nekako nadam se izrastemo u ljudi koji imaju neke racionalne, razumne poglede na svet. Baš si me asocirao, nisam zaboravio, ali dugo razmišljao o tom periodu kada smo grupno, više porodica, kumovi, itd, upravo smo simulirali letovanje na Adi. Kao kad si na moru, mi ustajemo ujutru, odlazimo na Adu, u ono najgore vreme, kada se nije ni moglo da se putuje niti se imalo para. Ali, eto, trudili su se, pokazali, ako hoćeš, preduzetnički momenat, kad su plate bile dve-tri marke, kako da se snađu, da podižu decu. Ali, eto, u tim nenormalnim uslovima stvore jedan ambijent da to na nešto liči i da to, što ti kažeš, kroz osnovnu i srednju školu imaš priliku da u tim, ja bih rekao, nesigurnim godinama, godinama otkrivanja od svakog od nas da možeš da istražuješ i da imaš nekog ko će te pridržati ako malo padneš unazad i da ti dopusti da se otkrivaš.

Ivan Minić: Ti si dve godine stariji od mene, ali većina mog društva je to – tvojih godina, patr godina starija, mojih ili par godina mlađa. U suštini, osamdeset i neko, generalno. I onda kad prolaziš kroz to, nije isto ko je 80. i 81. i ko je 88-89. Taj 88-89. se 90-ih u principu gotovo i ne seća. Seća se možda minimalno, možda se seća bombardovanja, ali otprilike to je to. Ali, mi koji smo stariji mi prilično dobro pamtimo i 91. i 92. i 93. i sankcije i Dejton i sve što uz to ide. Imali smo i te neke lepe momente sa tim sportskim trenucima koji su nas sve gurali apsolutno.

Kosta Andrić: Svakako.

Ivan Minić: Ali, imao si taj jedan gap od realno nekih 4 godine kad se ništa nije dešavalo. Ništa dobro se nije dešavalo nikad, plus svi smo nekako po toj bivšoj zemlji imali porodice, rodbinu. I sad kad razmišljam, ja uopšte ne pamtim taj period kao užasan, ali pamtim kao periodu u kome smo stalno strepeli za nekog. I u većini slučajeva, hvala Bogu, u mojoj porodice se to završavalo kako treba, ali znam i porodice u kojima nije, u kojima te stvari prosto nisu imale dobar ishod na kraju. I kad to sve pogledaš, shvatiš generacijski gde smo stigli većina nas, imamo i neko zajedničko društvo, itd, na jako dobro mesto smo stigli u odnosu na to kako bi se možda očekivalo u tom periodu. Kad počne da radi taj neki unutrašnji drive, ta neka potreba da nešto probaš, da nešto čačkaš, da negde sebe tražiš izvan onih konvencionalnih okvira koje smo svi imali? Kao, idi u školu, budi dobar đak, završi, upiši faks, budi student, zaposli se, radi u državnoj firmi narednih 300 godina.

Kosta Andrić: Mislim da to dugo ne važi. To se tako često citira. Mislim da moja generacija, kada je završavala faks, više bila meta korporacije. Banke su bile, ja mislim, kompanije koje najviše i plaćaju ljude. Mislim da i već tada nije bio prvi target državni posao. Imam utisak, možda grešim.

Ivan Minić: Vidi, ja se slažem sa tobom potpuno kada pričamo o trenucima kada tvoja-moja generacija kad su završavali faks. Ali, u trenutku dok si srednja škola i to sve, još su 90-e, još uvek živiš u tom nekom rezidualu da će sve biti kao što je nekad bilo i da je idealan posao da radiš u Zastavi ili nečemu takvom sto godina. Desio se vrlo jak zaokret i vrlo ozbiljan uspon početkom 2000-ih, kad je u suštini i bilo vreme, kad smo mi gradili svoje neke prve profesionalne rezultate. Ali, ti imaš taj jedan interesantan momenat, koji mi nije bio jasan. Pitao sam te, pa mi je bilo simpatično to što si rekao. Hajde da malo damo ljudima ostalim kontekst. Kad čovek pročita tvoju biografiju i prati šta sve to radiš, tu ima dosta nekih zanimljivih segmenata, ali u suštini se vrti oko biznisa, što je OK, oko tehnologije u nekom obimu, ali mislim da je to pre svega do toga što taj biznis ima vrlo jasne modele, vrlo je brz, vrlo je skalabilan, pa je moderan biznis, hajde, u nekoj svojoj osnovi. Onda pogledaš i skapiraš, ti si završio pravni. I u mojoj glavi i znajući previše ljudi koji su studirali i završili pravni, nema mnogo ljudi koji su se ložili na neke malo tako interesantnije stvari u životu. Prvo, zašto si upisao pravni? I kako si ga završio kad je to najdosadniji fakultet na svetu?

Zašto je Kosta upisao Pravni fakultet?

Kosta Andrić: U, pravo je beskrajan… Neko se neće složiti, ali beskrajno interesantno. I dan-danas mi mnogo znači u ovome što radim i zaista pruža jako dobru podlogu, jer on ulazi u istorijske, društvene, socio momente. Baš ti jednu širinu. Šta je bio konkretan razlog? Pa, to je bila ta neka prekretnica, da li ću sada pokušati preko ragbija da probam neku stipendiju, pa momenat kad sam shvatio da to realno nije moguće izvodljivo, i šta bi bilo to nešto što može da mi da najveću širinu. Možda je to najpošteniji odgovor. Iako, koliko god to sad čudno zvučalo, negde sam osećao, ne mogu to da racionalizujem, da se neću nikada baviti, konkretno raditi u pravosuđu ili se baviti advokaturom. Znao sam koji je koncept. Tamo se dosta čita pre svega, dosta se… Specifičan način studiranja Pravnog fakulteta. Dosta sati odlazi na čitanje, na povezivanje nekih stvari, čitanje zakona, propisa, itd. Onda mi nije bilo strano, jer negde rano su nam roditelji posadili sklonost i disciplinu čitanja, ako mogu tako da kažem, onda mi nije predstavljalo neku vrstu tereta. Ja sam ga sa uživanjem i studirao i završio. I negde možda kad to spominješ, imao sam i donekle, jer onda je bilo političke nauke ili pravni. Zašto političke nauke? Imao sam veliki drive da, posmatrajući 90-e i te neke promene, imao oduvek taj neki drive da ću ja nešto da uradim što će da bude značajno ne samo za mene i uži krug, nego za širu zajednicu u kojoj živimo. I to onako najiskrenije, do koske. I onda sam tokom faksa, već na drugoj godini sam počeo da radim u tom jednom, možda i najstarijim kod nas udruženje građana, nevladine organizacije, Grupa 484. Dan-danas postoje, rade jako značajne stvari. Oni su se bavili pre svega različite vrsti pomoći ljudima koji su izbegli iz okolnih zemalja, sada interno raseljenim licima, i kategorijom mladih. I negde sam ja tu, sećam se i tog imejla, čak poslao tamo njima, na office je nešto bilo, i poslao sam: Ja sam taj i taj. Nikakve veze nemam sa tobom oblašću, ali me jako interesuje da upoznam šta to radite. Oni su pisali neku strategiju za smanjenje siromaštva kod mladih. To je bio neki moj prvi kontakt. Ljudi me pozvali brzo, hajde da volontiraš, jedno, drugo, treće. Onda sam počeo da učestvujem na projektima koji su oni realizovali i u Srbiji, ali širom cele ex-Yu. I tu negde sam imao momenat društvenog angažmana. Imao sam tu neku vrstu osećaja, ali vrlo brzo sam shvatio neke limite. To je ta… Civilni sektor je tu da napada, da drma broda, da skreće pažnju, da mu govori moraš levo, moraš ovako, moraš onako, ali nije taj koji može da…

Ivan Minić: Zapravo napravi razliku.

Kosta Andrić: Zapravo da promeni sam kurs broda. 2003, ubistvo premijera Đinđića, i onda iz tog perioda i neki ljudi koje smo spominjali ti i ja, kreće neko moje poznanstvo, i politički se aktiviram. To traje, dakle, do samog završetka faksa. Mislim da su političke organizacije i dan-danas u određenim društvima te koje mogu da uvedu sinergiju različitih mišljenja u društvo i da izvrše neku vrstu promene. I to je negde taj momenat tek sa prava i mog društvenog angažovanja i interesovanja. Bitan momenat je i privatno i obrazovno što sam poslednju godinu studija proveo u Holandiji, u Hagu. Imao prilike da iz nekoliko aspekata, pre svega je fantastično za studente, jer u Hagu u svakom trenutku postoji više stotina studenata iz celog sveta, ali iz celog sveta, sa svih kontinenata. Tako da to druženje, taj kulturološki momenat je neverovatan. Drugo, prvi sudar sa tim da dolazim iz duboko izolovanog društva. Koliko god da smo mi išli do Grčke i mora, itd, ti zapravo kad odeš u jednu razvijenu zemlju vidiš koliko je Srbija zapravo izolovana. I dan-danas mislim da smo dosta izolovani. Mnogo je bolje sada nego ranije. I tek se onda vraćam sa nekom, znaš kad se vraćaš iz inostranstva, pa sad ću da…

Ivan Minić: Ja mislim da taj momenat, imao sam sa par gostiju kad smo pričali, koji smo tu negde tih godina, koji se sećam i toga kako je izgledalo da ne možeš do Mađarske da odeš bez vize. Znači, ne negde da dodeš, nego ne možeš do Budimpešte da odeš bez vize. I onda kako je izgledalo kad smo zapravo došli do bele Šengen liste i postalo nam je sve to prilično dostupno. Taj neki početak 2000-ih, kad počinju stvari da se otvaraju, počinje malo da raste standard, s vremena na vreme su ti stvari dostupne koje ti nisu bile dostupne. Ne možeš ti i dalje da putuješ onoliko koliko bi voleo, ali možeš jednog godišnje da odeš na pet dana negde. Nije to više toliko…

Kosta Andrić: Znaš bilo je, slagaću, bilo je stvarno simbolično i sad si ti 10 dana ili 12 dana u autobusu na ekskurziji.

Ivan Minić: Da, da. To i dalje postoji.

Kosta Andrić: Obišao si celu Evropu. Spavali smo u autobusu. Bilo je fantastično. Dvaput smo išli za malu kintu. OK, spavaš u busu, ali je…

Ivan Minić: Verujem da ostavlja trajne posledice. Ali, da, to i dalje postoji u nekom obliku za te apsolvetske i slično. Ali, došao u situaciju koja je mnogo strašna. Nisi imao do tad, barem ne često, to je nakon mnogo godina ti možeš sebi nešto da priuštiš, i dalje ne možeš to da uradiš. Zato što prosto u takvoj si poziciji da šansa da dobiješ vizu, ako nemaš neki baš jako, jako dobar poslovni razlog, je minimalna. Ja sam odbijen nekoliko puta, iako je sve bilo savršeno čisto, pa sam posle imao dosta sreće da dosta radim sa inostranstvom, pa to više nije bio problem. Dobiješ pozivno pismo i sve bude OK. Dobijao Šengene na godinu dana, ali znam kolika je to bila noćna mora za gomilu ljudi koji su došli u tu situaciju. Kao: E, sad radim dobar posao. Sad sebi mogu da priuštim. Želim. Želim da vidim. Željan sam toga. Ceo odrastanje. Ako sam otišao do Grčke i to je bilo to. Ali, ne možeš. I vremenom kreće i to da se menja. Hag kao iskustvo kod tebe, ja imam nekoliko dragih prijatelja koji žive tamo.

Kosta Andrić: I asocijacija na Hag! 🙂

Ivan Minić: Pa, dobro, i mnogo asocijacija na Hag i mnogo odgledanog video materijala iz Haga tokom tog odrastanja, ali uvek kada pričam sa njima zašto žive tamo, a ne u nekom od većih od gradova, zašto ne Amsterdam, kao zato što divno je, uređeno je, sve su parkići. Sve je savršeno. I svaki put kad je to neka slika iz šetnje, normalno, imamo te Facebook grupe, Viber grupe i sve ostalo, malo sam ljubomoran na uređeni i sređeni život koji žive, gde se voze svuda biciklima, gde je to koliko sam shvatio i prilično ozbiljan univerzitetski centar. Ja u Hagu nisam bio, ali, recimo, bio sam u Francuskoj u nekoliko takvih gradova, koji su predivni, jer je gomila mladih, talentovanih ljudi tu, energija je predobra. Ti si otišao tamo, dobio si tu priliku. Kako je tačno to izgledalo uopšte i kako je bilo zamišljeno tih godinu dana? To je 4. godina faksa.

Kako je izgledalo stažiranje u Hagu?

Kosta Andrić: Jeste, da. To je bio program, odnosno konkurs Inicijative mladih za ljudska prava. I Novosadski, Niški i Beogradski univerzitet su se prijavili, kolege moje. Sećam se, bio je jako ozbiljan prijemni intervju da bi odabrali prvu grupu stažista. Bili smo stažisti u Međunarodnom krivičnom tribunalu. Profesionalno svako neko je bio na međunarodnom smeru. Nema potrebe da objašnjavam zašto je bilo interesantno da uživo vidiš i predmete, i način razmišljanja. Ali, zapravo, opet dolaziš u tu situaciju da se negde izmeriš sa tvojim kolegama i vršnjacima širom sveta, da zapravo prvi put vidiš kako se na ozbiljan način pripremaju sastanci, podnesci, različite te neke stvari. Tako da u tom smislu profesionalno-poslovno iskustvo, da vidim radnu etiku, koja po meni i dan-danas je nešto gde mi zaostajemo. Tu vrstu posvećenosti, fokusiranosti, odricanja, ako hoćeš, koju sam mogao tamo da vidim mi je kasnije izuzetno značilo. Stižemo mi tamo i priča se, pošto sa svim kontinenata dolaze ljude, priča se o nekim kulturnim modelima, običajima. I sad je bio zadatak da svako dobije neku zemlju i da istraži nešto što je interesantno. Jedan od kolega iz Južne Amerike, on je istražio i tretirao je sve nas iz bivše Juge, kaže: Imao jedan neverovatan običaj. Oni jedu na groblju. Mi ga gledamo, kao: Gde si to video? Zapravo, video da se ljudi poslože posle… Tako da smo imali prilike da čujemo običaje i kulturološke… Kad pogledaš, pa, da, jedemo na groblju, ali čekaj. Ljudi su putovali nekada, pa i ti, posložiš, itd. Bili smo izloženi strašnom – u kancelariji sam sedeo sa ljudima koji su iz deset različitih zemalja, kontinenata. Ja to nikad u životu nisam imao prilike. Trebalo mi je vremena da se adaptiram. Dolazim iz porodice koja je jako otvorena, tako su na odgajali. Opet sam imao izazov da se prilagodim i to mi je jako puno značilo da danas gledam, iako nosim ove cvikere za vid ceo život, da gledam kroz jedan drugi okvir. To je možda najznačajnije. Prosto te natera i stavi u poziciju da naučiš da komuniciraš, druže, sa vrlo različitim ljudima od tebe, koji su sa različitim prošlostima, navikama, raznoraznim navikama. To je nešto što je najvrednije što sam mogao da ponesem, a za to je potrebno vreme. I tih godinu dana je bilo dovoljno da imam dodira s tim. Ne znam u kakvo bih drugo okruženje mogao da odem nego toliko raznoliko. Da, za mlade ljude oni univerzitetski centri na 45 minuta vozom od Amsterdama. Mislim da je to jedno od boljih mesta za provesti. Tako da, ako ima mlađih, ako ima nekih stipendija za Hag, nemojte da propustite.

Ivan Minić: Ima taj momenat gde prosto koliko god bio otvoren odrastaš u jednoj kulturi koja je konzervativna, gde nema tih upliva, nije ti uobičajeno da sretneš drugačije ljude. Sad sve više jeste, ali pre 10 godina je to bilo nezamislivo. I onda čak ako si ti vaspitan, pristojan, sve kako treba, jednostavno imaš svoj framework šta je normalno. I odeš da pričaš sa nekim ko ima potpuno drugačije. I sad vrlo je teško prihvatiti da te stvari mogu da funkcionišu na drugačiji način. Da ne vole svi da se grle, da ne voli svi da se rukuju, da iščupaju jedan drugom rame. Da prosto neke stvari funkcionišu potpuno drugačije, da različte kulture na različit način ispoljavaju svoje emocije. Na različiti način komuniciraju. Nisu toliko direktni. To sam, recimo, pričao kad je Lazar Džamić to možda prvi put, koliko zapravo naš način komunikacije je agresivan. Mislim, nama nije, jer smo mi na to navikli, ali kada odeš u Britaniju, koja je drugačija, hladnija, konzervativnija, zatvorenija u tom nekom smislu, oni to doživljavaju kao agresiju. Ali, ti neće reći da si agresivan, reći će ti to na drugačiji način. I ti ako ne kapiraš šta je hteo čovek da ti kaže, ti ćeš da misliš da je to super što ti je rekao. U suštini ti je rekao da si ti siledžija, verbalni siledžija. Generalno, mnogo često ti clashevi sa drugim kulturama izazovu neke sjajne stvari u perspektivi, ali u trenutku izazovu veliku nelagodu kod svakog.

Kosta Andrić: Ima to ono čuveno zamisli dele račun. To je onaj klasičan primer, kao dele račun kad negde treba da se plati piće. I tačno u okviru tog velikog broja studenata postoji deo onih, ne samo mi, nego onih se povuče u sebe ili se drži svog nekog miljea, teško se negde otvara. Ali, ono što mi je bilo važno i ono što sam kasnije uspevao da repliciram i da shvatim važnost, to je da ta raznolikost u timu, u toj našoj kancelariji, baš zato što smo bili takvi nas je činila onako jedinstvenom ekipom, jer je svako donosio nešto svoje. Spomenuo si čime se danas bavim, hajde da kažem, pod nekim krovom inovacija, ta šarenolikost ljudi. Zašto Izrael to što jeste danas u svetu inovacija? Upravo kad postoji ta diversifikacija ljudi odakle su došli, i obrazovnog nivoa, kulturološkog, veroispovest, šta god. Dokle god postoji ta vrsta šarenolikosti, onda je veća šansa je ta grupa ljudi i kreativnija, što znači i da je probila barijeru tu komunikacijsku, da su prihvalili. Drugačije se prihvata to kako jeste. Ja ću platiti račun za obojicu, a ti ćeš neki put tražiti da podelimo, neću sad oko toga da pravim dramu i zbog toga da se s tobom ne družim i da te ogovaram. Nije to toliko strašno. I treća stvar, ti si govorio o direktnosti, možda nekoj vrsti agresivnije komunikacije, ali feedbacka – ja sam se tad prvi put suočio, iako je to kraj mog faksa, da me neko izvuče sa strane i kaže: Slušaj, ovo je jako dobro. Vrlo konkretno. A, ovo što je radiš je izuzetno loše. Iz tih i tih razloga. Znači, da neko izvuče i kaže: E, Kosta, juče ono što si rekao, to je mene povredilo. Ja sam to doživeo ili doživela na takav način. Hteo sam da vidim da li si to mislio ili hteo nešto drugog da kažeš. To su neke stvari – nisam ih imao do tada, da mi je neko to drugačije prećutno…

Ivan Minić: Da, mi to guramo u sebe. Prećutno ne rešavamo.

Kosta Andrić: Što je kasnije sve važno za teren poslovanja, vođenje tima.

Ivan Minić: Apsolutno. Hoću samo još jednu stvar da te pitam vezanu za faks, pa ćemo da pređemo na konkretnije teme, a to je… Naravno da sam se šalio na početku kad sam rekao da je pravo najdosadniji faks, iako ima predmeta koji su užasni. 🙂

Kosta Andrić: Ja poštujem ako ti imaš takvo mišljenje. 🙂

Ivan Minić: Ali, ono što je lepo je što pravo ima mnogo oblasti. I, OK, ti moraš da prođeš neku osnovu da bi mogao da se baviš bilo kojom od njih, ali možeš da nađeš oblasti koje će da te zainteresuju, možeš da nađeš mnogo zanimljivih stvari za istraživanje. Ti si znao da nećeš da se baviš time, mada si se bavio, ali znao si da to nije neka velika želja, neki cilj, ali jesi li imao neke stvari koje su te povukle? Koje su ti bile više interesantne od ostalih?

Kosta Andrić: Međunarodno pravo, to mi je bilo interesantno. Sada da duboko uđem u razloge, moguće da to znači da bih radio kroz neke međunarodne institucije, da bih putovao. Kasnije me je dosta privukla i privreda. Posle 2000-ih je i dolazak većih kompanija. Video sam negde da starije kolege odlaze da rade u advokatske kancelarije, ali uvek to međunarodno, javno pravo, pogotovo ima taj momenat važnosti i dokumenata, deklaracija, povelja za ceo svet koji dan-danas se pozivamo na njih kada imamo problem. 🙂 To me je negde vuklo i privlačilo, ali slagao bih kad bih rekao imao sam jasnu metu, dan posle se dešava tako nešto. Čak razmišljam da li sam suviše bio kao, grubo je reći, nije svakako kako vetar duva, ali više kao neki instinkt kako me je vuklo. Hajde da kažem da sam pokušavao da odsluškujem sebe. Ako se predugo budim nezadovoljan i to, onda bi i dan-danas se onako se u sebi retreatujem, što bi se reklo, povučem malo i razmislim što je to tako i analiziram.

Ivan Minić: Ono što isto pitam sve goste, a ti si pominjao negde kako si krenuo prvi put da radiš, odnosno konkretno da volontiraš, pa onda i sve ostalo, ali jeste mi bitno uvek da pitam sve svoje goste šta im je bio prvi posao. To je ono čuveno poslovi.infostud.com pitanje, ali to može da bude od sezonskih poslova koje smo svi negde u nekom trenutku radili, pa do toga šta je zapravo bio prvi posao, posao za koji si se prijavio, gde si imao platu, gde si slao CV, gde si išao na razgovor. Pominjao si Grupu 484, što je kul, ali je li bilo nešto pre toga?

Šta su bili prvi poslovi?

Kosta Andrić: Bilo je. Radio sam u dva različita kafića ili paba, bolje da kažem, tragično. Iako sam se bavio sportom, nemam tu neku koordinaciju, pre svega manuelnu. U Takovskoj jedan kafić je bio. To je bilo leto, radio sam 3-4 meseca. Sećam se da je bilo neverovatno toplo, bilo je 38-39 stepeni, i sedeo je jako poznat, hajde da ne spominjem ime, jako poznat naš glumac i reditelj su sedeli zajedno. Pretoplo je bilo, oni su sedeli u bašti. I tada je bilo ono pivo Cofman ili Zofman, kako već, i oni su naručili, na primer, dve krigle velikog pivo, pola litre-litar. I kako sam im prišao, da li sam hteo da pokupim pepeljaru, ravnoteža i ide ovom jednom potpuno. Litar piva sam prosuo po čoveku. Tako da se to završilo neslavno. Onda su mi rekli: Bićeš ti strava u šanku! To znači da pereš sudove! 🙂 Tako da u tom kontekstu to je bio taj neki momenat. Ali, da budem fer, hteo sam da osetim i rad što pre, ali sa druge sam imao uslove da nisam morao još ranije. Dakle, to je neki prelazak – znaš ono najduže leto od gimnazije do faksa, to je bilo tada, a pre toga sam imao podršku porodice. Ima ljudi koji moraju ranije da krenu da rade. Nisam bio u toj situaciji, da budem potpuno fer.

Ivan Minić: A šta ti je bio prvi posao na koji si slao CV, išao na razgovore?

Kosta Andrić: Baš Grupa 484. Kad sam poslao mejl, bilo je odmah pošalji CV, pa nešto napiši, pa zašto baš ti. Prošao sam prvi put jedan proces, kako da nazovem proces zapošljavanja. Trema, čekaš. Zapravo, to je prvi momenat, verovatno i rad u kafiću, ali ovde je malo više, prvi momenat gde ti na neki način u najpozitivnijem smislu prodaješ sebe, nekako si mogao da pitaš starijeg brata-sestru kako to izgleda, da te niko nije u formalnom sistemu za tako nešto pripremao. I to je nešto što sam video kroz život u inostranstvu da mnogo bolje znaju da se predstave.

Ivan Minić: Nekako naučiš da je to važno. Ovde te uči da ako si ti uradio sve kako treba, primetiće neko. Neće. Mnogo lakše će da primeti im malo skreneš pažnju.

Kosta Andrić: I nisi hvalisac nikakav, nego treba da uvek imaš priliku s nekim da popričaš i 5 minuta. Ja sam taj, a ti si? Šta si ti? Da ispričaš nešto u par rečenica ko si ti. To se vežba i uči. Ali, intervjui za posao jesu, u pozitivnom smislu, prodajna prilika da se u nekom vremenskom periodu predstaviš ljudima koji treba da te prime u tim.

Ivan Minić: Da, imaju kratko vreme da te upoznaju i donesu odluku koja nije jednostavna. I onda traže nešto za šta će da se uhvate. I, OK je da pogreše u proceni, ali oni traže nešto za šta će da se uhvate i kad nalate na to nešto, oni se drže toga. I tako je u mnogim nekim situacijama bilo. Pričao sam ja to jednom ovde. Ja sam imao 22 godine kad sam prodao firmu i ne znam ništa ni o čemu. Mislim, znam da vodim to što sam vodio, ali ni o poslu ni o čemu ne znam ništa. Ja sam bio moje investitore, kasnije i prijatelje: Dobro, ljudi, zašto? Oni su mi rekli: Zato što smo mi znali da ćeš ti da daš 1000% sebe da napraviš najbolje što možeš. Nama je to bilo dovoljno. Naučićeš sve, jer ti je stalo. Imaš ispravan stav, važno ti je. To je bila rečenica koju uvek pamtim, jer mi je baš bila ozbiljan udarac u glavu u tom trenutku. Tebi je bilo više stalo do naših para nego nama, što je, onako, bilo tačno, ali oni su to skapirali iz tri ručka. Meni je bilo neverovatno da to neko može da skapira iz tri ručka.

Kosta Andrić: To je ozbiljna veština.

Ivan Minić: To je ručak sa osobom kojoj je užasno neprijatno. I apsolutno je svesna da joj nije tu mesto. Jer imam 22 godine, nije mi tu mesto. Ali, verujem, važno mi je, ostaviću srce za to. To im je negde bilo jasno.

Kosta Andrić: To ne može da se odglumi. Verujem da su to sagovornici osetili 1/1.

Ivan Minić: Pa, čini mi se da da. Šta su bili najvažniji projekti na kojima si radio?

Kosta Andrić: Životno?

Ivan Minić: Ovamo, u Grupi?

Koji su bili najvažniji projekti u Grupi 484?

Kosta Andrić: Pa, bio je jedan projekat koji je pokušavao da definiše konkretne aktivnosti koje mogu da poboljšaju status zapošljavanja mladih ljudi. To je tad bilo, mislim da je granica bila do 28 godina. Tako se nešto definisalo, od 15 do 28, i da je obuhvao Hrvatsku, Bosnu i Srbiju, da zajedno rade na tim merama, da razmenjuju neku vrstu iskustva. I šta je tu sad bio neki konkretan rezultat, pre svega tog zajedničkog rada koji je u tom periodu bio još uvek svež, dosta rana je tu postojalo? Tada su nas realno klinaca preporuke do kojih smo došli jesu uvrštene i u neke nacionalne strategije. Na kraju su zaživele kao neke realne mere koje su se ticale i studenata, i stanovanja, i nekih razmena. Dakle, videli smo, iako je bio projekat, da je krajnji rezultat bio da u sve tri države su počele da se primenjuju te neke mere. Onda je bila baš velika satisfakcija čitavog tima koji je negde na tome radio. Čuo se naš glas, imali smo tu neku važnost. I tada, u tom procesu su se, naravno, države oslanjale na civilni sektor koji je mogao da privuče i znanje i ekspertizu, da ponudi kakve to mere treba da se usvoje da bi se taj položaj, iako su mladi široka kategorija, ali da bi se konkretne neke stvari predložile, implementirale, ispratile, izmerio efekat. To je bilo nešto što mi ostaje u lepom sećanju da smo nešto uradili.

Ivan Minić: Uvek ima taj momenat kad ulaziš u nešto idealistički, imaš potrebu da se sve to što si ti smislio desi. Obično ne može, ali ako i napraviš tri koraka umesto sedam, to je i dalje tri koraka više nego što je bilo do tog trenutka. To je i dalje velika razlika. Kad si mlad, nekad ti ta tri nisu dovoljno. Kad dođe malo u srednje godine, onda i jedan super, posebno ako je došao nakon nekih prethodnih, pa je to jedan više, jedan više, jedan više. I tako iz sto iteracija stigneš tamo gde treba. Ali, u suštini, taj neki rad sa mladim ljudima, i ne mladim u tom nekom najčešćem smislu kada govorimo, to su obično baš deca 15-16-19-20-21, ali to, od 16 do 25, do 27-28, to je u principu najkreativniji, najpotentniji deo društva, onaj koji može da napravi najveću razliku. Možda ne može trenutno da je napravi, ali će napraviti u narednih 10 godina. A, u narednih 10 godina će diktirati ta generacija, i onda treba im dati priliku i dati im šansu. Sad sećam se kad smo pričali o tome koliko je zapravo na tebe uticao taj boravak u Holandiji, kad si video na koji način oni tretiraju svoje mlade, i kakve im sve prilike daju za udruživanje međusobno, učenje međusobno, zajednički rad na različitim stvarima, što u principu kod nas je tad bilo vrlo retko da ti bilo šta imaš kao nekakav zajednički projekat, neformalne ili formalne neke grupe. Pretpostavljam da je to neki crvić koji je radio sve vreme i tražio priliku da se stvori mogućnost da se nešto radi, da napraviš nekakav ekosistem za to. I ovo sve što kasnije radiš se nekako naslanja na tu priču, barem iz mog nekog ugla. Ali, od čega počinje?

Kako je nastao Info Room?

Kosta Andrić: Meni je snažan okidač bio, baveći tom tematikom kroz Grupu 484, dok sam video neke domete realno civilnog sektora, angažujem se politički i dobijam veliku priliku za koju sam se borio da to probam da uradim na nekom većem nivou, gde je veća prilika da odlučuješ, veća odgovornost, kako god da to nazovemo. I pune tri godine sam, od 2009. do 2012, vodio u sklopu Beograda, to se zvalo, još uvek zove, Kancelarija za mlade. Praktično to znači da sam bio odgovoran za osmišljavanje, sprovođenje svih mera, programa, projekata, uglavnom svih, koji su se ticali mladih ljudi koji žive u Beogradu. Od stvari da postoje noćne linije, da ljudi ne bi vozili kola pijani, koje smo vodili do toga da prvi put smo organizovali smisleni sajam, gde nisu nudili kobajagi poslovi, već su definisane bile stručne prakse, koje su izuzetno uspešno prošli. Danas iz jednog mog drugog ugla sarađujem sa kompanijama gde rade ljudi koji su preko tog sajma ušli na prakse i kasnije negde dobili posao. Do toga da zapravo osnovnima, zvalo se tada Info Room, skroz je nevažno sada, ali u sklopu Kolarčeve zadužbine, u ulici 1300 kaplara, prvi možda ili jedan od prvih prostora baš takvih za zajednički rad. To je bilo nešto što negde otvaramo, radilo je non-stop, ljubi mogli da se vrate, besplatan Wi-Fi. Otvoren prostor za ljude koji hoće da dođu, a fali im samo prostor da bi podelili neko znanje, nešto predavali. To je ozbiljno letelo. Ja sam to video u inostranstvu. Tako da nisam ja to izmislio, rupu na saksiji, neko sam video taj negde trend. I kasnije je to raslo, i nakon toga što više nisam vodio Kancelariju za mlade se to kasnije preselilo i otvorilo u zgradi Beograđanke. Sad opet se transformiše, ali je nastavilo da živi negde kao koncept. Tako da sam ponosan na taj period. Za tri godine mislim da sam mnogo naučio o sebi. Mislim da sam bio premlad za tu odgovornost. Tako da ta mladost nosi neku ludost. Pitanje da li bi sad iz ovih cipela. Dosta mlad za nešto što je tog nivoa, ali mi je omogućilo da upoznam različite strukture društva i kako zapravo funkcioniše sistem, što je bitno znati da bi kasnije mogao da radiš i neke druge stvari. To su bili neki momenti koji mislim da su bili poprilično dobri. Pominjao si putovanje, znam da smo tad uspeli da nagovorimo – tad su interrail karte su ponovo zaživele negde svoju renesansu, ali to su stotine ljude koje smo, ne mogu da kažem poslali, ali gde smo uspeli vrlo povoljno da pošaljemo. Jedini uslov je bio da nikad nisi putovao. E, to je bio uslov. Više stotina ljudi je otišlo preko tog programa. Vraćali su puni tih nekih impresija koje svako od nas ko je imao privilegiju da nešto boravi u inostranstvu da mogu da vide sveta.

Ivan Minić: Generalno, i taj Info Room, koji više u tom obliku i na tom mestu ne postoji, ja ga se prilično dobro sećam. Predavao sam nekoliko puta tamo. Jer su me razni prijatelji kroz svoje neke lične inicijative pravili tamo neka događanja. Neki od tih prijatelja su neka naša generacija, koja je imala i dalje potrebu da bude u kontaktu, da prenese nešto mladima. Bilo je tu i dosta nekih sjajnih jako mladih ljudi, koji su se organizovali u okviru svog nekog okruženja, svoje neke sopstveno interesovanje, među svojim vršnjacima pretoči u nekakvu mini-konferencijicu. Dovuče nas par, zamoli mene da ja zamolim nekog, dođemo, pričamo, i uvek je energija bila fantastična. Nikad neću da zaboravim one šarene krugove koji su bili po zidovima. To mi je bilo sjajno! 🙂

Kosta Andrić: Nisam znao da si bio.

Ivan Minić: Da, da, više puta. I razne neke lepe stvari su mi se desile u tom prostoru.

Kosta Andrić: Pazi, 10 godina kasnije, OK, to je neki prostor, koncept zajedničkog rada huba, coworkinga, nazovi to kako hoćeš. Preko 60-70 ih ima širom Srbije. Čisto da malo stavimo u perspektivu nekog rasta tog koncepta, koji nikako nije moj niti tima koji je tada radio, nego čisto je to trend jedan koji je posle preplavio…

Ivan Minić: Trend je povuklo i to što prosto ljudi vide da to negde funkcioniše, pa onda pokušaju da to repliciraju lokalno. Negde uspešno, negde ne. Na dosta mesta je uspešno, da se razumemo, jer prosto ljudi imaju potrebu za tim. Ali, recimo, svi takvi prostori koji se danas šire su primarno okrenuti ka ljudima koji su zaposleni ili su u toj nekoj fazi. Ovaj prostor je bio prostor gde vidiš klince, ali gde ljudi kao što sam ja, koji generalno nisu preterani ljubitelji ljudi, naročito mladih ljudi, koji me mnogo nerviraju mladi ljudi, jer nije važno, znaju svi da me ljudi mladi nerviraju, odeš tamo i skapiraš da postoje mladi ljudi koji su neverovatni, kojima je stalo, koji se cimaju, koji pitaju, kojima nije frka da podignu ruku. Vidiš da mu je frka, vidiš se trese ceo, ali je podigao ruku, jer mu je važno da te pita nešto. Ne može da ti bude teško da mu kažeš. Ne može da ti bude teško da mu ostaviš telefon ili mejl ili da ga pratiš. Ima ljudi koje sam tako upoznao, koje X godina kasnije i dalje se povremeno čujem, nekad se i sretnemo ponegde, i uvek mi bude drago. Ali, nikad neću da zaboravim, to mi se desilo, možda sam to čak i pričao, to mi se desilo pre 6-7 godina, 6 godina na Roland Garrosu. Bio sam na Roland Garrosu, Novak je izgubio finale protiv Vavrinke, i jedan od mojih najboljih prijatelja i ja se vraćamo kao pokisli. I neki potpuni haos sa poslom. Ja sam na Šarl de Golu, ostalo je nas dvojica da se ukrcamo, svi ostali su ušli u avion, ja sedim i čukam na laptopu nešto. Pakujem taj laptom, jer bukvalno zatvara se gate, pakujem taj laptop, dolazim do gate, dotrčava neki dečko i kaže: Ivane, ćao! Ja kao: Dobar dan. -Je li se ti mene sećaš? Ja mu kažem: Sećam se kad i gde. Ne znam kako se zove, ne znam šta sam pričao, ali se sećam da je bio. Ostala mu 2011. 

Kosta Andrić: Super, baš mi je drago.

Ivan Minić: I on mi kaže tu nešto tu sad. Tad je bio neki srednjoškolac, kraj srednje škole, nešto tako. U međuvremenu je on završio fakultet u inostranstvu, krenuo da radi, sad se vraća, preseda, i on nešto 16 letova preseda, vraća se u Srbiju, ali gledam i kao: Eh, kad bi ti znao koliko je meni bilo značajno to što si ti nama ispričao to popodne. Brate, ništa ti nije teško. Više ti ništa nije teško. Sve ti je teško i ništa ti nije teško istovremeno. Tako da respect za to. Ali, to su tri godine tvog života, taj ceo set aktivnosti.

Kosta Andrić: Jednog malog tima koji je radio. To je bilo do četvoro-petoro ljudi, naravno, uz ogromnu političku podršku koju smo imali. To je kao: Dobro radite, radite. Treba da se menja linija prevoza gradskih? Treba ovo, treba ono? Raznih stvari je tu bilo. Imali smo punih tri godine. Stvarno smo imali podršku da te neke stvari menjamo. Tako da relativno mali tim uz veliku podršku je to negde mogao da izgura.

Ivan Minić: I, šta je onda bilo?

Kako počinje priča sa ICT Hubom? 

Kosta Andrić: Pa, to se završava, prosto ističe mi ugovor, mandat mi se završava 2012 godine. Imao sam tu fazu nekog… Lako sam ja mogao da nađem posao u tom nekom kontekstu, pogotovo sa tim specifičnim nekim iskustvom, koje je sad vuklo i projektno, i neku međunarodnu izloženost i sve ostalo. Mogao sam da vidim kroz politiku da postoji previše onih spoljnih faktora, eksternih faktora na koje ne možeš da utičeš kao pojedinac. Tako da nešto što je tvoj neverovatan trud prosto može da se uruši lako, nekim nesmotrenim potezom, namernim ili nenamernim. I onda me je to dosta žuljalo. I kad sam se vratio na moje inicijalne motive, a to je da li možeš da budeš ti taj, možda sam ja to i naivno zamišljao, koji će ovaj brod zvani Srbija preusmeri u nekom smeru koji je pozitivan, ka nekom Suncu, itd. Došao sam neku vrstu te neke velike stvari, na mikro nivou sam možda nešto uspeo da uradim, ali ne tu veću sliku i čini me to nezadovoljnim. I šta je to što može da dalje pomeri mene, pre svega lično, da mogu dalje da rastem i razvijem po nekom profesionalnom i intelektualnom smislu? Sa tim se pojavljuje oglas za ICT Hub. I kada razgovaram sa ljudima, mnogi ljudi ne veruju da je tako bilo. Ja ću ispričati, pa, što se kaže, stavite me na poligraf. Pojavljuje se oglas i šalje mi najbolji drug, šalje mi link i kaže: Ovo si ti! Ja otvorim i vidim…

Ivan Minić: Ja otvorim i vidim stvarno ja! 🙂

Kosta Andrić: Vidim stvarno ja. Konkurs: Osniva se ICT Hub, inkubator za tehnološko preduzetništvo. Planirano je da bude u ekološkom parku na Zvezdari. Po savremenu modelu, po ugledu na inkubatora u Silicijumskoj dolini, itd, svašta nešto. Ja uzmem da guglam, i prepoznam da jedan od inicijatora, dva su zapravo ideja ICT Huba, Slobe Đinovića i Dejana Ranđića, danas mojih partnera, prijatelja, mentora, pričaćemo i o tome. Ja sam, da, Dejana sam poznavao. Nikada nismo bili drugari, ortaci, ali pozovem ga popijemo da kafu, kažem mu: Ja bih se prijavio. On kaže: Super, prijavi se. I prođem ceo proces: CV, test, razgovor, itd. I prime me. Tek su mi kasnije rekli da sam bio drugi ili treći na listi. I znam ljude koji su bili radije viđeni u tom nekom formatu, ali…

Ivan Minić: Viši pickovi na draftu. 🙂

Kosta Andrić: Da, da. Viši pickovi na draftu, ali, eto, to sam bio. A, 2013. zapravo, 13-14. kreće priča ICT Huba. Već na kraju prve neke godine, što je onako i kod Dekija i kod Slobe pokazuje neku vrstu – gledaju stvari u budućnost, u smislu nekih modela partnerstava, da mi kažu: Ej, hajde da ne budeš samo neko ko je izvršni direktor i vodi to, nego hajde da nam se priključiš kao partner. Što je meni tada mnogo značilo, jer mi je dalo – mislim da sam već pokazivao taj osećaj, kako si ti rekao, ownershipa, da grizeš kao da je tvoje. Mislim da je to mindset prema svemu što sam radio u životu. Tako sam privatno. I onda smo gradili negde kockicu po kockicu. Samo smo falili mi. Kad vidimo da trend tehnoloških startupa, venture capital fondova, koje makar malo sufovao i video da to dolazi, i da, naravno, uvek postoji onaj zaostatak u odnosu na naš deo sveta, od 5 do 10 godina. Kao evo sad mi kad otvorimo taj inkubator, svi startupi će doći kod nas, to će da bude jedna vrhunska priča. Naravno, mi smo to otvorili, rekli smo: Ta-da! I videli smo da scena ima malo kompanija, da su to uglavnom izuzetno mladi ljudi, da ne postoji ni pravi ambijent, ni poslovni ambijent, ni investitori, ni znanja. Znači, mnogo nekih stvari pre ovih 7-8 godina, i onda korak po korak, ne samo mi, nego i kolege koje su pre nas radili to, od Startita, mnogih ljudi koji su dan-danas tu i značajni, su onako rešavalo jedan po jedan izazov. I negde ta, volim da kažem, inovativni ceo ekosistem je značajno narastao u prethodnih 6-7 godina, a mi izrasli u organizaciju, zapravo u firmu koja oslikava taj neki ekosistem kroz svoj način rada. Šta mi zapravo radimo? Mi se i dan-danas bavimo i prvi smo počeli s tim da investiramo, dakle, privatan novac u startup kompanija u ranoj fazi razvoja. Što se kaže, since 2017, sa velikom planovima na tom polju. Radimo sa velikim kompanija. Negde još 2015-16. baš zato što smo radili puno sa startupima. Nas prepoznaju kao solidnog partnera, dobrog partnera kompanijama moraju, žele ili na vreme vide da moraju da uđu u neku vrstu transformacije. Ja to volim da kažem, mi smo ti koji s jedne strane hranimo uvek pirane. Te male pirane znaju često da nam odgrizu deo poslovnog modela i da nam ukradu deo prihoda. S druge strane, ove velike kitove moramo da ih učimo kako da na vreme prepoznaju te pirane ili kako da prave svoje pirane ili kako da se sa pirane druže. I sve to u jednom prostoru ovde u centru Beograda, gde preko sto ljudi različitih profila, ali dosta i tehnoloških kompanija i startupa radi svakodnevno. Mi to kažemo osnažavamo inovacije, ali gledamo da budemo one-stop shop za od pojedinaca do kompanija do da li tražite investiciju ili tražite podršku da redefinišete vaš poslovni model, da dođete do nekih drugih prihoda. To je neki trenutni setup. Nas tridesetak, sada tim je u neke prethodne dve godine negde i narasta, i nešto na šta sam posebno ponosan to je na ljude sa ljudima radim sve ove godine. Od osnivača do ljudi koji su godinama sa nama tu. Ali, imamo taj neki gen da od samog tog početka kad smo videli da su nam pretpostavke bile loše, da se stalno preispitujemo. Stalno preispitujemo da li smo na dobrom putu, da li dobro sagledavamo stvari. Jedne druge da negde challengeujemo, što je negde bolno. Neko bi rekao svako malo se nešto se tu… 🙂

Ivan Minić: Samo komplikujete sebi život. 

Kosta Andrić: Komplikujete i preispitujete, ali mislim da je zdravo da imamo tu vrstu. To nas drži u formi. Jer mnoge stvari koje smo radili jesu zaista pionerske i nadam se da će tek biti. Za šta je potrebna sveža perspektiva i svež pogled. Jer baš smo svedoci zbog prirode Huba radimo i sa malim i velikim kompanijama i sa investitorima – malo se uspavaš, gotov si. Prosto gledamo to uživo i onda trudimo se da negujemo taj gen kod nas da se nama to ne desi i nama samima.

Ivan Minić: Ono što si u jednom trenutku rekao, a hoću da se uhvatim za to zato što mislim da jeste jako važno, a to je da je ICT Hub firma. Lepo je i kad stvari nisu firme, ali kada jesu firme, onda to podrazumeva da su one održive, profitabilne, da imaju nekakav realan biznis model na kome opstaju. OK, imaju i dodatne stvari koje rade pored toga. Imaju projekte, imaju svašta nešto, ali to je samo lep dodatak celoj priči. Ali, da bi priča mogla da funkcioniše i da bi dugoročno imala smisla, a mislim da track record govori u prilog tome da ima smisla, mora da bude postavljena kao biznis. Odnosno, mora od starta da se o njoj razmišlja kao o biznisu i da se ona razvija kao biznis, što je u takvoj vrsti inicijativa vrlo često stvar koja nedostaje. Vrlo često stvar koja inicijativu osudi na propast u nekom trenutku u vremenu. Rekao si da ste krenuli sa jednom idejom koja je bila romantičarska i ne baš u skladu sa realnosti u kojoj smo u tom trenutku živeli. Zapravo, sad ta ideja deluje kao prilično logična, ali sad je dosta godina kasnije. Bilo je tu prilagođavanja, pivotiranja, bilo je raznih stvari koje ste kroz ove godine radili. Šta bi izdvojio? Verujem da dosta ljudi koji slušaju imaju neku predstavu, ideju, prate. Prosto, ne možeš da ne znaš.

Kosta Andrić: A možeš.

Ivan Minić: Pa, možeš, ali teško je. Jedan je od važnih mesta dešavanja u gradu godinama unazad. Teško je nemaš baš nikakvu predstavu. Ali, jedna stvar je šta se vidi spolja. Druga je stvar kako to izgleda iznutra, i kako je to postavljeno iznutra i kako se to razvijalo iznutra. Sada to traje već neki niz godina. Znači, 8-9 godina. Šta bi ti izdvojio kao neke ključne trenutke i ključne stvari koje ste radili, koje vas dovele, tebe i ostale, ali pre svega tebe do onih razmišljanja, onih zaključaka: Vidi, možda ovo što radim ima nekog smisla, možda ne gubim vreme. Možda pije vodu, možda ovo stvarno može da napravi tu veliku razliku kojoj težimo ceo život?

Šta su bili prelomni trenuci kod ICT Huba?

Kosta Andrić: Prva ta generacija startupa koje smo inkubirali, od njih smo zapravo, hajde da kažem zamorčići, od njih smo zapravo jako puno naučili šta je to zapravo potrebe, koja je to mera potrebna da bi neko u fazi papir mogao da se negde pomeri. Dakle, to prvo učenje. Dva, kada smo uz pomoć Lazara Stojkovića, uz pomoć američke ambasade koja je to finansirala doveli 500 Startup u Srbiju, pa nakon toga mnoge druge velikane, koji su investirali u krajnjoj liniji ovde u dve domaće kompanije. Kokoška je, nema startupa, pa nema ni fondova. Šta treba uraditi? Što nam je osvetilo put da 2017. napravimo naš fond. Pozovemo desetak ljudi koji su zaista uplatili novac u fond, tako da mi možemo operativno da radimo i da finansiramo.

Ivan Minić: Samo bih malo tu da damo još konteksta. Jer i dalje čekamo da se lokalni kapital udruži u nekakve fondove. Ima slučajeva. Ima sad nekih inicijativa koje ide u tom smeru, ali nema ih dovoljno. I, generalno, prolazili tu dosta vremena, i dalje pričamo o najuspešnijim fondovima na našem tržištu kao o stranim fondovima, bilo da je u pitanju bugarski, slovenački, nije ni važno. Ali, kako izgleda objašnjavati ljudi da treba da daju novac venture capital fond u trenutku kad dobar deo ljudi ne znaš šta je venture capital fond? Verovatno ti ljudi znali, ali opet treba predstaviti to na neki način, treba im objasniti, treba im dati razlog da to urade. Osim bilo bi mnogo lepo vi to da uradite, dobro je za društvo. 

Kosta Andrić: Mi smo to počeli da radimo, i da osnivamo, i da prikupljamo zapravo novac krajem 2015. Čisto da stavimo u vremenski kontekst. Ne, nisu znali kako funkcioniše venture capital, venture capital industrija. I šta je bila neka naša strategija? Pa, da okupimo grupu ljudi koji će imati njuh za ono što će biti dobre poslovne prilike u perspektivi. Ti si govorio o modernom biznis, a mi se negde slažemo da tehnološki biznisi jesu paradigma tog modernog biznisa. Da okupimo ljude koji su preduzetnici, koji imaju novca, dakle, da mogu da odvoje za nešto što možda i kazino potpuni, u vrlo transparentno u tim ljudi koji bavi se time već tri godine, prošao je razne edukacije, provodio po Izraelu, Americi po mesec dana, radio sa kakvim mentorima i coachevima da bismo to naučili da radimo. Ali, ipak radimo prvi put u jednoj Srbiji. Dakle, jedna doza poverenja. Znači, vrlo transparentno. All money maybe lost, i hajde da to uradimo prvi u regionu, sa privatnim kapitalom. Govorim, ovo je klasičan, privatan kapital. Do toga da me je zvao kolega Đorđe, koji vodi inkubator u Novom Sadu, on je baš jedan od prvih ljudi koji je počeo time da se bavi. On je tako zvao, kad sam ja rekao: E, gotovo je, uspeli smo, krenućemo! On je rekao: Nemoj posle da te neko juri po ulici gde su njegove pare! Tako da, pre svega, ljudi koji čini taj fund fond, koji su dali novac, oni su ti pioniri, ta prva grupa anđela koja se ujedinila u nešto što se danas zove ICT Hub Venture. I onda korak po korak, kao startup validacija. Investiraćemo u kohorte, što se ispostavilo kao pogrešno. Imaćemo akcelatorski program, što se ispostavilo kao pogrešno. Dovođenje ne znam kakvih mentora iz ne znam kakvih destinacija, što se ispostavilo kao pogrešno. Mi smo zapravo u jako ranoj fazi, nekada vrlo bazične poslove stvari, naša neki kontakti su mnogo mogli da pomognu ljudi. Tako da je to bilo dvosmerna ulica, pogotovo u početku. Mi investiramo, a zapravo usput i učimo kako to funkcioniše. Ta scena je, naravno, jako puno porasla. Trudiću se da u skorije vreme napišem nešto na tu temu, ali mislim da smo došli do modela kako to može dobro da funkcioniše, što pokazuje neka vrsta rezultata koje smo podigli, što nas ohrabruje, to podigne na veći nivo. Ovaj prvi fond je milion eura bio. U to vreme to je bio OK, sad je to već onako, mnogo su veći, mi to zovemo, tiketi ili iznosi investicija. Ali, mislim da smo došli do neke prave mere i područja gde se mi osećamo dovoljno dobro i da možemo da pokažemo neke rezultate koje smo napravili. Da, taj prvi osećaj, ideš realno u jedan brisan prostor, ogromno poverenje ljudi koji su nemali novac odvojili da bi ti investirao u startupe kojih je jako malo. Eto, to je neki pionirski momenat. Ali si posle legitiman, posle si legitiman. Sad, na primer, kad radimo sa korporacijama, pošto su sad one često odlučuju da investiraju, da prave svoje interne startupe, ti si vrlo legitiman da kažeš: Mi smo privatan novac plasirali u neke poduhvate. Tako da možeš drugačije da izgledaš nego neko ko je možda došao samo kao konsultant. Malo je drugačiji rezon ako si to i živeo i prošao i to radiš već godinama.

Ivan Minić: Cene ljudi, jako cene to kad ti preuzmeš rizik za nešto i kad staviš svoj novac ili novac za koji na neki način ti odgovaraš, staviš ga negde zato što veruješ da ti ima smisla.

Kosta Andrić: Neko kao kaže: Moraš da rizikuješ! To je današnje vreme, današnji biznis. Moraš da budeš spreman da failuješ. OK. Ali, ako te kontra pita: A, jesi li ti takav u svom poslu? Ti krčiš neki put? Ili ti nešto rizikuješ? Onda je vrlo lepo reći: Ma daj! Zato ti kažem gde smo se mi slupali ili gde smo stvari uspeli da dobro odradimo.

Ivan Minić: U tom nekom inicijalnom periodu, prvih par godina najvidljivija manifestacija ICT Huba je bila to kao coworking prostor, koji je okupljao najčešće pojedince koji su radili, kojima je trebao prijatan prostor za rad, sa dobrom infrastrukturom, na OK mestu u gradu, gde lako može da se dođe, gde lako možeš da odeš na bilo koji sastanak, šta god. Znam ljude koji su u tom periodu radili i znam mnoge ljude koji su se tu upoznali, pa onda formirali timove, pa formirali neke kancelarije, šta god. Ali je bilo to neko lepo mesto neformalnog okupljanja. Ali, relativno brzo ste vi krenuli i sa jednim čitavim setom programskih aktivnosti, odnosno: Super je to. Mi ćemo neformalno da se okupljamo, pa ćemo da se okupljamo. To je sve u redu. Ali, hajde da se okupimo formalno oko nekih tema. Hajde da privučemo neke zajednice i da im damo to jedno mesto na kome će oni da se osećaju OK u gradu. Nije bilo jedino, bilo je i drugih mesta koje su radile takve stvari.

Kosta Andrić: Apsolutno.

Ivan Minić: Ali, svako mesto ko je to probalo da radi sistemski je vrlo ozbiljno doprinelo celoj priči. Kad ste vi to skapirali da to treba da se radi i šta vam je bio neka ideja, neka strategija? Motiv mi je jasan, ali ovaj ostali deo – kako to postaviti kako treba, to mi baš nije jasno kako ste skontali?

Kosta Andrić: Otpočetka nam se činila nerealna priča. Kada se pojave startupi, sad je odmah ambicija globalno tržište, odmah svetsko tržište. Pogotovo nešto što smo mi pažljivo posmatrali, to su business-to-business kompanije. I onda radeći kroz konsultantski angažman sa komporacijama smo videli koliko gori potreba za tim partnerstvima, na primer, u određenim vertikalama. I onda kad smo na neki način poznavali oblast sveta smo probali da radimo i da pravimo te vertikale okupljenja, da li je to oko fintecha, oko inovacija u poljoprivredi, na razne neke teme. I uspeli da spajamo ta dva sebe. Jer, da, oni pričaju različitim jezikom. Da, treba pronaći tu zajedničku tačku interesa i onda to negde može da funkcioniše. To je neki blagi – prostor je, pogotovo je korona sad to oduvala. Prostor je samo jedan od asseta koje ti možeš da imaš u okviru nekog šireg našeg ekosistema.

Ivan Minić: Prostor može da bude i virtuelni.

Kosta Andrić: Apsolutno.

Ivan Minić: Mada, većina preferira fizički.

Kosta Andrić: Razumemo se, naravno, oko toga. Ali, jeste nam malo pandemija…

Ivan Minić: Posebno zimi, ima grejanje, ima internet. 🙂

Kosta Andrić: Da, ima da se popije. 🙂

Ivan Minić: Ima gde da se utakne kabl, da se napuni neki od sto uređaja koje nosimo sa sobom, a čije baterije traju manje od 12 sati, itd.

Kosta Andrić: To, to, to! 🙂

Ivan Minić: Ali, da, pandemija. OK, pandemija – noćna mora koja i dalje traje svima nama. Ne znam više ni šta da kažem. Sto puta sam nešto glupo već izjavio u podkastu, ne moram još jednom. Ali, pandemija suštinski menja sve, a posebno menja kome jeste – OK, ne core biznis, fizičko prisustvo ljudi u njihovom prostoru, ali jeste jedan važan aspekat svega. Ta vrsta i fizičke bliskosti. Kako to izgleda kod vas? Šta se dešava u martu prošle godine?

Kako je pandemija uticala na ICT Hub?

Kosta Andrić: Kao hoteli! Kao hoteli! Ključ u bravu. Ja sam imao tu neku potrebu da odem čak i sam neki put da otključam, jer sam se nekako bolje psihički osećao. Na svu sreću, kao što si ti rekao, kako mi zarađujemo novac, najmanji deo prihoda je zapravo od coworkinga. On je više mesto gde mi zapravo jako puno ljudi upoznajemo. Strava se osećaj kad dođeš u ICT Hub. Jeste moj, ali… 🙂 Uđeš, sto ljudi, energija različitih profila, uzrasta, šta ko radi, itd. Taj momenat se u potpunosti bio izbrisao. I on se nije skroz vratio, on se polako vraća, što može da se vidi koji broj događaja postoji. Ali, to je, naravno, svega toga. Pozitivna strana svega toga, mi smo već pre pandemije radili u Bosni, radili u Crnoj Gori, počeli da radimo u Albaniji. Ali, ovo nas je nekako – pa, čekaj, mnogo ovih stvari koje mi radimo zapravo može online, mirror mural table aplikacije, moje kolege koji su zaista majstori u tome. Što ti kažeš, ako nije uživo, mnogo toga se izgubi, ali mnogo stvari, pogotovo ako je velika distanca, može da se izvede online. Pogotovo kad smo bili primorani, što je nama otvorilo neka nova tržišta i pore razmišljanja o našem digitalnom proizvodu kao ICT Huba. Ipak nam je otvorilo neke pore. Negde si privremeno izgubio ili trajno, videćemo. Negde te pomerilo u razmišljanju. I kao tim, moja koleginica Sandra je inicirala, što mislim da je strava, a to dok je još bila pandemija – još uvek smo bili zatvoreni, još uvek nije bio ovaj neki momenat, ne znam kako bih ga definisao, ali smo imali jednu dužu radionicu svi zajedno, gde smo rekli: OK, pod preduslovom da se sve vrati na staro, ne znamo šta će biti, hajde da popišemo šta je to što je bilo super u načinu rada nas kao tima tokom pandemije i da ga zadržimo. Mnogi elementi, što god da se bude dešavalo, će ostati, jer nam bolje prijaju kao tim. I to je, na primer, nešto što ću da pamtim kao neki pozitivan efekat. I ono što sam pričao, taj naš gen da se prilagodimo. Kad se ovo desilo, nije bio ni minut, kao jao, pogledaj šta će biti. Prilagodi se, orijentiše se i nađi neki način.

Ivan Minić: Velika je stvar kad ti imaš tim koji broji neki značajan broj ljudi. Vi još pritom ste i porasli u prethodnom periodu. Svi ti ljudi su dovedeni sa jednom od ideja šta je njihovo mesto, šta će raditi. Onda ti se dešava događaj, odnosno ne događaj, nego dešavanje, trajno dešavanje koje menja strukturu svega i menja šta je čiji posao, jer posao više ne postoji. Mnoge stvari više ne postoje, mnoga dešavanja odložena su, sa tendencijom da budu otkazana ili da se nikad ne dese. Prosto, sve se menja. Tim raste, dolaze novi ljudi kojima nije baš lako preneti tu energiju i taj DNK kroz Zoom. Mislim, može svašta, ali je teško, i nije baš uobičajeno, i najmagičnije stvari se dešavaju tako što ljudi piju kafu na pauzi i onda pojedu ručak zajedno. Ali, toga više nema i to je potpuno drugačije. Rekao da ste vi tražili model kako da ćete da se prilagodite. Svi ste imali svoj doprinos u tom procesu. Prošlo je dovoljno vremena i stvar je, iako i dalje suluda, dovoljno stabilna da možemo da kažemo: E, OK, sad već imamo tu užasnu reč, novu normalu, sa kojom ćemo verovatno neko vreme da živimo. I sad smo već negde stabilni da znamo šta nas čeka otprilike. Šta je to za ICT Hub? Kako bi ti povukao paralelu pre godinu dana-sad? Koja je razlika? Šta su najvažnije stvari koje ste naučili? Šta su najvažnije biznis odluke koje ste doneli i neka usmerenja koja su vas ne mogu da kažem spasila u tom procesu, ali vam pomogla da opstanete na površini?

Kosta Andrić: Pitao si me, mislim da je to jako dobro pitanje. U tom trenutku bilo je jako važno, ja i tim koji sa mnom funkcioniše je poprilično digitalno pismen. Koristili smo mnoge od ovih alata i pre kovida. Mi smo u tom nekom prvom naletu i udaru bili ti koji su čak i druge edukovali. Sada to deluje smešno, ali bazične stvari poput Zooma, kako da organizuješ veći call. Tako da kolege koje su radile fizičke događaje su se jako brzo doradile neka svoje znanja da su mogla da podrže taj neki naš izlazak na online. Čak je bio i prvi taj webinar Kako koristiti Zoom. Milionski pregled je bio. Tad su se ljudi ubrzo prebacili na tako nešto. Potreba za našim uslugama, pogotovo u delu kako prilagoditi poslovni model je zapravo porasla u tom periodu. Tako da je ovaj koji kažeš je prostor i mora da se zatvori, mi smo zapravo imali povećanu potražnju i samim tim potrebu da mi povećamo tim, a što je važnije, da negde struktuiramo naš rad, bolje ga definišemo, preispitamo. Tako da po tome bih neki taj period izdefinisao. Mislim da je značio pogotovo u tom nekom konsultanskom delu našeg posla. Tad je zapravo mnogi oni koji su govorili: Ma te promene, jasno, ali dok dođe na naše industrije… Naša industrija je vrlo regulisana, neće se promeniti. E, to se odjedanput preko noći desilo.

Ivan Minić: Šta sada?!

Kosta Andrić: Dajte odmah! 🙂 To je negde bilo. Zahvaljivali smo se često u tom periodu. Otvorio nama više pore ili naše tržište, bez obzira što nemamo digitalan proizvod, kao firma nam je otvorilo da možemo da radimo zapravo mi odavde za razna neka druga tržišta, da ne moramo da budemo ograničeni samo na region. I bavimo se trenutno time, to je neko dalje usmerenje. Baš nam je sad tema dalje strateško usmerenje nakon 8 godina. I sad opet imamo rundu preispitivanja šta je taj neki naredni korak. Ne dajem ga sam ja, naravno. Niti ga daje pojedinac. Nego, tu je jedna diskusija, na momente žustra, na momente bolna, ali do sada nas je očuvala i pomagala nam da rastemo.

Ivan Minić: To su ti ciklusi komplikovanja sopstvenog života. 🙂

Kosta Andrić: Da. 🙂

Ivan Minić: Vole ljudi, vole. Ne kažem, i ja često tako zakomplikujem sebi život da vidim šta će da se desi.

Kosta Andrić: Mora da postoji neko u timu ili više ljudi u timu koji su čuvari vatre. Pitao si me i za nove ljude… Znaš šta, ti sad kad nekom pričaš: Znaš, mi pre 10 godina počeli… OK, neko treba da ima istorijat i da pokuša što više da prenese tu energiju. Teško će ti imati taj isti osećaj, ali kroz neke tvoje postupke, pre kroz neke tvoje postupke možeš da mu prikažeš tu neku atmosferu ili dinamiku tima, kulturu timu, kako god to nazovemo, koji ti želiš da izgradiš ili kakva je nekada bila. Nama, recimo, trudimo se da budemo jako responzivni da bez ikakvog interesa smislenog povezujemo ljude. Neke takve stvari koje možda jesu bazične, ali to jeste kultura i dinamika nekog tima, onda mu svojim ličnim primerom pokažeš da ti je do nekih stvari zaista stalo. I onda pusti ti prošlost, daj da vidimo kako se danas ponašaš i pratićemo te.

Ivan Minić: Da, kako se ponašaš u onoj situaciji gde nemaš direktan interes. Ili što kaže Dvajt Ajzenhauer i Aleksandar Saša Đorđević: Ljudima nije bitno koliko znaš dok im ne pokažeš koliko ti je stalo. To je uvek negde činjenica. Tu količinu ljubavi, strasti ne možeš da ignorišeš. Odnosno, neko možda može, ali u većoj grupi ljudi biće sasvim dovoljno njih koji to jednostavno ne mogu da ignorišu. To je zarazno. Kao Srđan Erceg. Erceg je pošast, ali Srđana voliš.

Kosta Andrić: Kako drugačije. 🙂

Ivan Minić: Jedna od tema kojom ćemo se baviti danas je vrlo značajan projekat na kome sada radite, koji bi u suštini iz moje neke vizure trebalo da predstavi ulazak, odnosno uvod našeg ekosistema u nešto što bi moglo da se nazove zrelije doba. Odnosno, put ka nekom zrelijem dobu. OK, kad ste počeli da se bavite, startup je bila samo strana reč, koja u principu znaju neki ludaci, tu se maltene završava…

Kosta Andrić: E, rađeno je istraživanje. Asocijacija je bila kredit. 

Ivan Minić: Zvuči užasno.

Kosta Andrić: Više nije tako.

Ivan Minić: Svaka asocijacija na kredit je užasna. 

Kosta Andrić: U, ne slažem se, ali nećemo o tome! 🙂

Ivan Minić: Dobro! 🙂 Ali, počelo je tako. Počelo je vrlo skromno. Počelo je par nekih slučajeva za koje smo svi znali. Neki timovi koji su u suštini hobi projekti, koji možda mogu da prerastu u nekakve proizvode, pa su mnogi od njih odustali i pre nego što su došli do bilo čega što je prezentabilno. Međutim, naravno, to se stvarno menjalo kroz vreme i sazrevalo i sada mi možemo da kažemo da zaista postoje neke vrlo konkretne stvari koje se dešavaju. Ali, isto tako, ako ćemo da budemo iskreni prema sebi, a trebali bismo, kad pogledaš kako to izgleda u odnosu na region, ne najrazvijenije zemlje, sa njima ne možemo da se poredimo i smešno je, ali ako pogledaš u odnosu na region, i dalje kaskamo. Kaskamo manje nego što smo kaskali, i naš godišnji rast i napredak je jako dobar, ali kaskamo značajno u odnosu na tržišta kao što je Slovenija, Hrvatska, Rumunija. A, sigurno da su oni radili neke pametne stvari koje bi verovatno i mi u nekom formatu možda mogli da iskoristimo i primenimo. Malo mi osvetli to na čemu ste radili u prethodnom periodu i šta je neki plan za dalje?

Šta je projekat Srbija inovira?

Kosta Andrić: Pa, vrlo plastično. Prethodnih 8 godina koji god parametar da se uzme, ti si to lepo objasnio, da li je to broj hubova, startup centara, da li je broj korporacija koje učestvuju u ekosistemu, da li je to broj investitora, da li je to broj samih startup, da li je to broj uspešnih 3Lateral, Nordeusa, itd, da li je to broj R&D centara u zemlji. Po raznim nekim parametrima, to je zaista ogroman napredak. Ja bih pre rekao, da, zaostajemo, ali što se kaže, sustižemo. Ali, baš zbog prirode ICT Huba, što je okrenut različitim publikama i sarađujemo sa različitim delovima tržišta, nedvosmisleno jasno vidimo jedan snažan udarac u plafon, odnosno kraj te priče. Zašto? Treba biti potpuno fer i direktan, još uvek najveći deo industrije počiva – to nije, kako se kaže, jeftina radna snaga, nikada nije ni bila, ali još uvek je dobra komponenta u tom proizvodu ili toj usluzi činjenica da je odnos cene rada i kvaliteta outputa ili rezultata vrlo prihvatljiv. Ima nas koliko nas ima. Pandemija još više gurnula ljude da mogu da rade čak i za više poslodavaca, sve što prati ne samo našu ekonomiju već i druge. Jasno da ukoliko to ostane glavna, odnosno cena rada ostane glavna komponenta u našoj industriji, inovativnoj industriji, neće se dobro završiti. Ono čak može da odlazi na dole.

Ivan Minić: Samo bih dodao nekih utisak. Znači, pratim to 20 godina i uključen sam u to. Meni se čini da apsolutno se, kao što si i sam rekao, približavamo to nekom platou u smislu ne može cena rada rasti beskonačno. Ona je već porasla jako mnogo u odnosu na period pre 5-6-7 godina. I sada već su te plate vrlo, vrlo značajne. I nije to ništa sporno. Svi mi želimo i sebi, i prijateljima, i kolegama da žive najbolji mogući život i da imaju najviši mogući standard. Problem kad malo pogledaš sa strane i shvatiš da polako, ali sigurno taj čovek koji radi u Beogradu postaje vrlo blizak sa cenom onog koji radi u Hamburgu. Znaš da to ne može da opstane, da to dugoročno ne može da opstane. Naročito što nema nas toliko mnogo da bismo mogli da diktiramo bilo šta. Postoje zemlje i u Evropi koje su tri-pet puta veće od nas, koje su spremne da sa vrlo sličnim backgroundom rade po uslovima koji su povoljniji. Možda ne znaju toliko dobro engleski, možda imaju neke stvari koje nedostaju, ali nadoknadi se to. I to je nešto oko čega, kada ti postane preskupo, si spreman da praviš kompromise. I ono što sve vreme pričamo, kada pričamo o ovome, postoji razlog zašto nema dovoljno product kompanija kod nas. Outsourcing radi super. Ljudi mnogo lepo žive, sve je to u redu, ali to se svodi ne na jeftinu radnu snagu, ali tzv. Xiaomi model – odnos cene i kvaliteta, što je sve kul, ali u nekom trenutku jednostavno postaneš nekonkurentan. Jednostavno, to nije ono što je bilo. 

Kosta Andrić: I nismo mi usamljeni u tome. Ni u svetu ni u regionu. I šta smo uradili? Zavirili smo šta to rade drugi sličnih ekonomija, veličine ili ako su veće države nekih regija unutar tih država, i odgovor je da mogu platiti do koliko hoćeš, ali mora da bude veća vrednost u proizvodu neke intelektualne svojine i neke zaista inovacije koja može da se komercijalizuje, da plata može da bude koliko hoćeš, jer ta onda usluga ili proizvod su mnogo otporniji na bilo kakve promene. Šta onda rade? Malo pre izbijanja korone smo seli da razgovaramosa USAID-om. Predložili smo da nas podrže u toj inicijativi. Ja to više volim da kažem čitav pokret koji se zove Srbija inovira, koji sad izlazi u punom kapacitetu na svetlu dana, za koji mislim da svojom ambicijom veći od ICT Huba i samim tim će biti izuzetno inkluzivan. Ima poseban ne samo naziv, nego i svoj doseg, gde hoćemo da uradimo jednu hrabru stvar, a to je vizija da možda nas dvojica razgovaramo za 4-5 godina i da bude jasno u oblasti inovacija po čemu je to Srbija prepoznata, po čemu je možda specifična. To druge zemlje često zovu i velikom oplakadom ili nekim usmerenjem i postoje neki mehanizmi kako su do toga došli, uspešno ili neuspešno. Sva sreća postoji neko ko je prošao tim putem, pa imamo koga da dovedemo i da naučimo i sve oko toga. I prethodnih 6-7 meseci se radilo možda i najozbiljnije istraživanje na tu temu ikada do nas. Različitim metodologijama: retrovizor, gledanje u budućnost. Razgovarano je sa preko trista ljudi koji zaista moraju da budu pitati odavde, iz regiona, međunarodno. Pre 10.000 anketa u grupi da bi se došlo do tih nekih stvari. I usaglasili ovi različiti stakeholderi oko toga da tu priču guramo zajedno. Ja to volim plastično, kad me ljudi pitaju: Dobro, šta to zapravo znači? To znači da bi neka vizija mogla da bude da se jednog dana probudi neko u Budimpešti, spominjao si, Varšavi ili u nekom drugom gradu, i da zamislimo da, na primer, se bavi ili ima startup koji se tiče poljoprivrede ili tako nešto, i da njemu jako brzo ili poznato mu je da je možda Srbija destinacija gde postoje svi uslovi za ljude koji se bave inovacijama u toj oblasti. To je neka šira vizija. Zašto je to veće od nas? Zašto to ne možemo sami to da izvedemo? Taj mehanizam u svetu se zove supercluster. Da ga pojednostavim, on znači da u određenoj oblasti moraju zajedno da rade i privreda, i veliki sistemi, i tehnološki startupi, i investitori, i da u zajedničkom interesu rešavaju neke izazove koje imaju i da vidimo kakve rezultate postižu. Odnosno, konkretno da li dolaze do tih proizvoda ili usluga koje imaju u sebi visok procenat intelektualne svojine kao komponentu, a ne cenu rada. I da ih mi kao projekat podržimo i finansijski, na svaki mogući način da bi to uspelo. To nam je agenda. Naravno, uz ogromnu pomoć USAID-a, naših partnera. Kažem, razgovarali smo sa celim regionom. Priključiće se zaista i razne organizacije i privatne kompanije. I apsolutno zbog pravog ambijenta sa nekim dobrim inicijativa i državni sektor kako bismo probali to da izvedemo. Daću primer: U Švedskoj su inovacije u oblasti medicine. Poljska ima neka tri domena u kojima se definiše. Jedan od njih je auto-moto industrija, dosta posluju sa Nemačkom. Ali, države imaju agendu oko toga, pogotovo što tema migracija ljude, tema talenta, radne snage, i pre pandemija je bila kakva jeste. Tako da svako traži taj neki svoj prostor i da ne budemo sve svima. Nekako super je raslo sve vezano za temu inovativne industrije, IT-ja pogotovo u našoj zemlji organski, što se kaže. Sad je ipak vreme malo da se, što se kaže, počeša i usmeri, da imamo jasan plan ili strategiju. Ali, kažem, mi smo neko ko je to inicirao, ubaciće malo gorivo, ali je svakako priča koja je malo šira od nas i ćemo zaista pozvati sve. Ali, ne pozivamo sve kao fora, nego pozvao zaista sve da se uključe, da pomognu, da probamo da tu promenu izvedemo zajedno. 

Ivan Minić: Ideja je da se identifikuju koje su to četiri oblasti u kojima mi zapravo možemo da ponudimo najviše i gde možemo zaista da se pozicioniramo na najbolji mogući način. Upravo to što si dao kao primer, da kad nekom padne na pamet, mi budemo jedna od idealnih destinacija. Odnosno, ne postoji idealna, ali jedna objektivno boljih destinacija za neke određene, specifične stvari, za koje imamo sve potrebne resurse, ceo potrebni know-how, gde možda fali nešto, ali to nešto može da se nadomesti ako postoje ostali preduslovi za to.

Kosta Andrić: Imaš specijalizovane investitore za tu oblast. Imaš kompanije koje su spremne da ti budu test partner, možda prvi kupci. Da imaš možda specijalizovan coworking prostor gde se tebi slični… To su te neke, mi ih zovemo vertikale, koje mogu da se kreiraju. I to već postoji. Kroz jedno drugo istraživanje Startup Genome su identifikovane oblasti poput gaminga i blockchaina. Gaming asocijacija je defakto primer kako može da se dobro udruži, da se deluje. Tako da ćemo u nekim oblastimo samo da budemo dodatna vrednost, da podržimo nešto što već dobro. Ali, da, ono što jeste kompleksno, to je da baš imajući u vidu pandemije i čitave geo-političke, geo-ekonomske promene koje se evidentno dešavaju treba biti malo hrabar i reći, lak je pogled u retrovizor, ali šta je to što sad treba da posadiš da bi imalo smisla za četiri ili pet godina. Znaš šta je isto bitno? Moraju da dolaze ljudi u Srbiju. To zvuči možda kao preteruješ, ali evo od 1. januara potpuno možeš normalno da radiš iz Severne Makedonije, Albanije i vice versa. To je jedan. Dva, Nordeus ti super primer. Ne znam tačne brojeve, ali znam da broj zaposlenih, pa broj zemalja odakle dolaze ti ljudi je evidentan, ali na osnovu jedne zdrave, privatne potrebe, privatnog interesa da dođu ljudi ovde da rade. To je sad scenario.

Ivan Minić: I sve je više takvih firmi, da se razumemo. I sve je više slučajeva da, recimo, 300 ili 500 zaposlenih imaš 10-15% ljudi koji su došli iz raznih zemalja sveta, koji donosi neki specifičan know-how koji ti je neophodan.

Kosta Andrić: Ja sam to video, vraćam se na moju kancelariju u Hagu, gde sam video kako je kad radiš u timu kad dolaze ljudi iz deset različitih zemalja, kontinenata. Video sam na delu kako je to drugačije nego kad smo svi iz iste. Više ljudi sa strane bi bio idealan scenario. I verujem da može da se dešava. Verujem.

Ivan Minić: Krenuo sam malopre da kažem nešto što je možda jako glupo, ali meni deluje kao vrlo smisleno i logično u ovom trenutku, a to je: ja sam u osnovi marketar, radim ja i sve ostalo što me interesuje, jer ne mogu baš da se odlučim za jednu-dve-tri-pet stvari. Ja imam potrebu da se bavim više različitih stvari. Ali, postoji tako s vremena na vreme neki proizvodi, neki brendovi, neki slogani koji su vau, koji su mi jednostavno vau. Vrlo su često jednostavni, ali su neverovatno dobri. Jedan od mojih omiljenih slogana koji opisuje fantastično proizvod, pritom proizvod je dobar, što pomaže, naravno, je slogan, i originalnoj varijanti, i u prevodu, slogan za tetrapak, koji kod nas se prevodi Štiti što je dobro, a u originalu je Protects what’s good. Taj momenat mi je – čime se ti u suštini baviš? Pa, ja sam u suštini tetrapak. Ja pokušavam da ono što je dobro sačuvam, očuvam, održim, uzdignem, omogućim da stigne gde treba da stigne. Verovatno suludo, možda će nekom i da bude, a mislim i da će neki ludak da se pojavi koji će da shvati šta zapravo time pokušavam da kažem. Ta vrsta zaštite, posebno u nekoj fazi kada je sve krhko, a mi jesmo u fazi kada je sve krhko. Da se opet slikovito izrazim, možda to jaje više nije prepličje, ali je i dalje lomljivo. Možda je malo veće, ali je i dalje lomljivo i problematično i nezgodno za transport. Ta vrsta ekosistema koji vodi računa i brine, ta vrsta ekosistema koji podržava je nešto što je jako bitno. E sad, ono što si pomenuo i to bih voleo da nam nekako bude zaključak je da je ovo inicijativa koja nadilazi i prevazilazi svakog od vas i svakog od nas pojedinačno, da je ovo zajednički pokušaj jednog društva da napravi iskorak. Da bi se to desilo, što više ljudi treba da bude uključeno i što više ljudi treba da doprinese. Na koji način mogu da se uključe? Na koji način mogu da isprate šta se dešava? Koji doprinos ko može da da? Čisto kao neki primer, kao neka tema za razmišljanje.

Kako se može doprineti projektu Srbija inovira?

Kosta Andrić: Mi ćemo tokom decembra izaći sa valjanom agrumentacijom na koje četiri oblasti, domena se kladimo da mogu da budu to po čemu smo prepoznati u perspektivi. Izaći ćemo sa ogromnim javnim pozivom, konkursom, ekstezivnom komunikacijom na koje sve načine i privreda, i naučne institucije, i univerziteti, i startupi, investitori mogu da se priključe, da pronađi neki svoj interes. Znači, vrlo plastično, direktno, jasno ćemo se truditi da dođemo do svakoga, a trudili smo se makar ovde, kod nas u zemlji, da veliki broj ljudi informišemo i kroz istraživanje koje je bilo toliko ekstezivno. Da kažem, ona neka baza ljudi koja se bavi ovom oblašću negde je već i čula, ali veruj mi na reč doći ćemo do svakoga, jer… Zvuči demagogoški, ali zaista jeste tako. Ukoliko mi ne uspemo da iniciramo da to bude ona grudva koja se zakotrljala, neće stvar uspeti. I spremni smo i na neuspeh, ali nećemo dopustiti da tako lako do njega dođe. Ali, u toj inicijalnoj fazi, i hvala ti zato na ovoj prilici, jako važno da od toga napravimo čitav pokret. A, iskustva drugih zemalja nam govore da kada se ljudi koji inače ne pričaju dovoljno, a imaju zajedničke zdrave, ekonomske interese, kada im daš strukturu saradnje, podržiš ih u tome finansijski, na svaki drugi način, da se dešavaju rezultati. Tako da ćemo to probati i učiti usput gde smo grešili kako bismo mogli da utežemo čitavu stvar. Tako da, bez brige, ko god da nas sluša. Dovoljno je iole prati nešto od medija koji prati tehnološku scenu. Prosto ćemo doći do ljudi. Nema šanse da ne. 

Ivan Minić: I onog trenutka kada izađete sa nekim predlogom šta i racionalizacijom zašto biće mnogo lakše da se ljudi uhvate za konkretno one stvari gde vide sebe, gde vide da mogu da naprave neki doprinos. Imate track record koji kaže da kad vam se neko obrati, hoćete da poslušate. Tako da verujem da će to da se nastavi, da će ta priča da bude stvarno jedan lep zamajac gde želimo da stignemo. Jer činjenica je da se dobre stvari dešavaju, činjenica je i da je potrebno da se dešavaju češće, više, i da to ne budu incidenti, nego da postoji neka vrsta pravilnosti, da postoji neka vrsta sistema koji kaže: Ej, hoću da napravim nešto! Potrebna mi je pomoć u ovim oblastima! Imam kome da se obratim da bih je dobio. Ne mora da znam lično sve ljude koji imaju know-how, jer ne mogu svi sve ljude da znaju lično. Nemaju svi 300 godina iskustva, ali kada postoji sistem i kada postoji struktura i kada postoji kanal, doći ćeš do svih onih koji su ti neophodni. Dobićeš tu podršku onda kada ti je potrebna i imaćeš mnogo bolju šansu da napravim nešto. Startup i inovativne tehnologije su nešto što nije izvesno i nikad neće biti izvesno. Nije uopšte stvar u tome da ćemo mi ovime da povećamo uspešnost na 100%. Samo će da je povećamo sa 2-3 na 7-10, što je već drastična razlika.

Kosta Andrić: Ima super primer, kratko ću. Nije startup, ali izuzetno inovativna kompanija. U pitanju je južni deo Srbije. Radi izvoz vrlo sofisticiranih stvari. Sad taj njihov proizvod ima u sebi isto neke komponente. Ispostavi se da uvoze neke delove. Na 20-30 km od njih postoji domaća opet firma koja je to mogla da im proda. Kroz istraživanje slučajno to skapiramo, povežemo ih, rade zajedno. Koliko ne pričamo međusobno, koliko nismo informisani. Broj dva, procenili su da će im biti brže da uđu u dodatni, novi proizvod za koji su videli priliku tako što akvizirali neku manju kompaniju. Nisu znali, a postoji sada poreski podsticaj da ako investiraš u tehnološku kompaniju, da ti odbija od poreza. Dakle, nisu znali, pa smo ih informisali. Tako da tu već postoji dosta stvari koje samim utezanjem i boljom, mi to zovemo gustimo, jačom komunikacijom će poboljšati. Za ovu veliku promenu je ipak potrebno i više kilometara i više mišića. Tako da izuzetno smo izbuđeni zbog toga, ali mislim da nas tako veliki ciljevi guraju da ozbiljnije shvatamo neku svoju misiju u ovom poslovnom svetu. 

Ivan Minić: Svaka pojedinačna stvar koju budete radili će napraviti razliku. I to što će napraviti razliku je jedan deo koji je značajan, naročito tim ljudima kojima napravi razliku. Ono što je mnogo važnije, pokazaće nekom širem krugu ljudi da to može, šta može, kako može, gde mogu da se obrate. Pokazaće im da postoji neka mogućnost. I to je u principu, nažalost, način na koji se mi najbolje informišemo. Možeš ti da napišeš sve, da postoji negde kao set informacija, ali je mnogo doći do toga dok se ne sretneš sa tim.

Kosta Andrić: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Kad vidiš da je moguće ili, što ja volim da kažem, kada vidiš da iz Sombora može da bude MVP NBA lige, onda znaš da je sve moguće. Kosta, hvala ti puno.

Kosta Andrić: Hvala tebi.

Ivan Minić: Nadam se da vam je bilo interesantno. Kao i do sad, sve svoje predloge, komentare, sugestije, pitanja, jer siguran sam da će ih biti, ostavite u komentarima na Youtubeu. Ja vas pozdravljam, a mi se čujemo i vidimo ponovo sledeće nedelje.