EP141: Dragoljub Mićko Ljubičić

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: 140 i neku epizodu kasnije mogu da kažem da imam neverovatnu čast, privilegiju i zadovoljstvo da ugostim čoveka koji me je oduševljavao od trenutka kada sam se prvi put zainteresovao za medije, marketing i sve ostalo, koji je jedan od onih koji su me motivisali da krenem tim putem i da pronađem sebe negde u toj komunikaciji, iako mi nikad nije išlo od ruke. Imao sam dosta dobru motivaciju i dosta dobre učitelje, iako oni to nisu znali. Mićko, dobro došao.

Dragoljub Mićko Ljubičić: Bolje našao. Hvala na lepom uvodu. I hvala na šansi što si mi dao kao klinac da ti budem motivaciji.

Ivan Minić: Znaš, sećaš se kako je to vreme bilo. I svaka prilika da te neko nasmeje, a vi ste to radili kroz mnoge formate – meni su i dalje najomiljenijih bili formati reklama koje ste radili, koje su bile genijalne. U nekom užasno sivom, mračnom, crnom vremenu s vremena na vreme se pojavi nekakva iskrica nečega zabavnog i interesantnog. Onda su se pojavile i knjige. Ja sam čekao u redu da kupim Nacionalni park Srbija. Znao sam ga napamet, kao i verovatno svi klinci negde te generacije. Tako da stvarno je velika privilegija što si danas ovde i što si mi gost. Kao i sa svim mojim gostima, moram da ti postavim isto pitanje na početku, jer prosto sve kreće odatle, a to je naše čuveno Munchmallow pitanje: Šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću…

Dragoljub Mićko Ljubičić: Mislim da se prvi deo odgovora neće mnogo razlikovati od pretpostavljam nekih tvojih gostiju, a to je: vatrogasac, policajac, slične te neke uniformisane delatnosti, koje se baziraju na nekoj akciji. Obično dobročinoj akciji, nešto nekog spasava, itd. Ali, ja sam pored toga ima jednu strašno jaku potrebu da budem Indijanac. I kad smo se igrali kauboja i Indijanaca, ja sam uvek bio Indijanac. I posle sam razmišljao otkud to. I mislim da sam znam odgovor: ta potreba za slobodom. Znaš, prostranstva, širina, jahanje svog ponija, na konja ili pored sebe, nomadi, putovanja, priroda. Sve je to nešto što čini čini mi se moju ličnost, a što ja tad nisam znao da prevedem u nešto drugo. Neko drugo zanimanje, pa sam se eto bavio time da budem Indijanac. I dan-danas sam u stvari veliki zagovornik slobode po svakom kriterijumu. Ne slobode na račun tuđe slobode. Samo ne na taj račun. Ali, na račun svih mogućih zatvaranja. Ja sam imam jednu vrstu klaustofobije. Znači, ja imam fobiju od toga da imam ograničenja. Po bilo kom osnovu. Ne prostor, nego i vreme. Moji rokovi kad radim neke poslove su uvek fleksibilni. Ja to naglasim ljudima. Kad kažem fleksibilni, znači duži. I to je verovatno taj Indijanac u meni. E sad, kasnije, kad sam malo odrastao, onda sam uozbiljio i shvatio da život nije to. I onda od trenutka sam želeo da postanem Zoro osvetnik. I do dana-današnjeg želim da budem Zoro.

Ivan Minić: Kako je izgledalo u periodu negde osnovne-srednje škole? Šta su bila neka interesovanja? Kakav si bio đak? Kako si se ponašao?

Šta su bila prva interesovanja?

Dragoljub Mićko Ljubičić: Bio sam najčešće odličan. Pomalo, kad je u jednom trenutku pubertet, podbacio sam, pa bio neki vrlodobar. Dobar sam ja đak bio, iako nisam mnogo učio. Hvatao sam dosta na obaveštenost, inteligenciju i na to što su me interesovale mnoge stvari od malih nogu, pa sam čitao puno enciklopedija. U to vreme nije bilo Googlea, pa si sve morao da se obavestiš čitajući Prosvetinu, Larusovu ili slične enciklopedije. Za Britaniku se nije imalo. Dakle, sve me to zanimalo i mnogo od toga što me je zanimalo nije potpadalo pod školski program. Ono što jeste potpadalo pod školski program, tome nisam davao mnogo vremena, da bih učio i obnavljao. Ali, kažem, umeo da pronađem suštinu čini mi se i kao klinac, i da kažem to što treba, napočetku nastavniku, kasnije profesoru. Govorim i o osnovnoj i o srednjoj školi. Nisam sedeo mnogo nad tom knjigom, nego sam hvatao ono što je važno. A, pravi nastavnici i pravi profesori su u to vreme poštovali kad dete izvuče ono što jeste važno. Zato što su bili pravi pedagozi, a nisu favorizovali one koji biflaju. Pa, čak i kad dobiju petice i kad su vukovci, nije se mnogo računalo na te. Znalo se da će kroz život proći gde god mogu na to biflanje. Ja sam želeo da kroz život ne prolazim kroz učenje napamet i na biflanje, nego da to bude izvlačenje nekih logičkih, racionalnih zaključaka, uvek pomešanih sa onim emocionalnim, ako je moguće, u periodu odrastanja i učenja. Samim tim drugi deo odgovora na tvoje pitanje šta me je sve interesovalo, svašta me interesovalo. I to je jedno vreme meni izgledalo kao prokletstvo. Bukvalno do neke vojske, do 18-19 godine. Ja sam mislio da je u stvari prokletstvo kada te previše toga interesuje. Jer, znaš, osećaš se kao onaj Buridanov magarac, ali ne koji je umro od gladi između dva stoga sena, što nije mogao da se opredeli da li s levog ili s desnog. Nego imam šest stogova sena. Ja ne znam odakle da jedem i bojim se ostaću gladan. Interesovalo me je režija, gluma, pevanje, svirka, pisanje, poezija. Interesovala me je imitacija, odnosno zasmejavanje drugih. I sve ovo što sam ti rekao sam ja i radio tada. Na malom svom nivou klinca, koji je to mogao da radi u sobi, sa svojim drugovima u školi, itd. I zasmejavao drugare za vreme časova, pa me nastavnici i profesori nisu videli da se smejem, a vide da se smeju ovi okolo i onda kažu: A, što ne ostavite tog dečka da uči i da prati nastavu! Hajde više! Ja ispadoh OK, a oni ispadoše problematični što se smeju. Dakle, pokazivali su se neki koreni i glume, i pisanja, i imitacije, i muzike. Ja sam od šeste-sedme godine u stvari muzičkoj školi sam završio. Nižu muzičku školu. Svirao violinu, svirao klavir, kasnije naučio sam gitaru. Hoću da kažem, meni je muzika mnogo više u životu predstavljala i predstavlja dan-danas nego što ljudi to znaju. Ali, OK, nisam gurao tu liniju, jer nisam želeo, recimo, da budem reproduktivni muzičar. Nisam želeo da nastavim srednje školovanje i Akademiju zato što bih stvario tuđe božanstvene, lepe, ali tuđe kompozicije, tuđa dela autorska, koja volim da slušam, ali ne volim po svaku cenu da sviram, a kamoli ne volim toliko da vežbam i da se time zarobim. Dakle, nego sam uvek hteo autorski, da sam pravim to, da sam smišljam priče, da sam smišljam pesme, da pišem. Znači, autorstvo me je proganjalo kao potreba od malih nogu zaista i neka potreba za originalnošću. I dan-danas imam potrebu da budem originalan. Užasavam se toga da kopiram nečiji rad, bilo namerno ili slučajno. Naravno, kod slučajnog ne možeš da znaš da li si to uradio, a od namernog se klonim kao đavo od krsta. 

Ivan Minić: A, kada pravi put dobijaš priliku da izađeš izvan okvira tog nekog neposrednog kruga svojih prijatelja, drugara, svog okruženja i kako je to izgledalo?

Kada je bio prvi javni nastup?

Dragoljub Mićko Ljubičić: Iz neposrednog kruga – pa, svi ti nastupi sa… U stvari, nije se ukazala prilika za tako nešto zaista pre vojske, kada sam uzeo učešće u nekim tako recitalima i tako da ih nazovem. Drugar jedan, Bosanac, i ja smo pravili neke pesme koje se tiču vojničkog života. Kao kad bi se danas bavio ovim čim sam se bavio u PLJIŽ-u, tako smo se bavili nečim on i ja u vojsci. Znači, imitirali starešine, pričali o vojničkom životu i samim tim dozvoljavali da se identifikuju vojnici. To su bili neki prvi nastupi koji su me izdvojili iz jedne sivomaslinaste sredine u kojoj sam se našao. Dakle, prvi mali nastupi. Jer teško je izdvojiti se kad si uniformisan, kao što si u vojsci uniformisan. Tu se ne vidi ni koje iz sela, koje iz grada, ko je intelektualac, odnosno ko pretenduje da bude intelektualac, ko nije pismen i sve ostalo. I uglavnom se profilišu samo prema tome ko je čovek, a ko nije. I ko je više čovek, a ko manje. Posle je onda naišlo jedno isticanje negativno na Pravnom fakultetu. Jer sam ja po nekom čudnom defaultu otišao da studiram prava. Jeste moj otac studirao prava, ali nisam ja zbog toga otišao. Da sam njega pitao, otišao bih na medicinu. Ali, nešto mi se učinilo da čovek koji je sa dobrim uspehom, odličnim uspehom završio gimnaziju i prethodno osnovno školovanje ima širinu koju ja ne znam koji bi mi drugi fakultet u tom trenutku ponudio, a da se na njega moglo upisati bez prijemnog ispita. Jer ja sam na prava upisan bez prijemnog ispita zahvaljujući uspehu iz srednje škole. To je bio naizgled moja prva velika greška, jer sam odabrao verovatno jedini put u životu da radim nešto što ne volim, a ne znajući čak i ni šta je to, ali znajući da ne volim. Jer nisam ga ja ni mrzeo, nisam ni znao o čemu se radio. E, prvo isticanje od sredine je bilo pošto sam ja jako loše prolazio na tom fakultetu. Ja sam imao šestice, ja sam provlačio kroz njega i ja sam počeo da stičem utisak da sam ja glup u stvari. Jer ja ne mogu da popamtim ono što se tamo priča. Naravno, prenebregavao sam činjenicu da ja pročitam knjigu jednom i da to nije dovoljno da bih sve znao. Naročito na drugoj godini. Prvu sam nekako prošao glad, sa šesticama. Ali, druga, kad se pojavljuju ovakve knjige na pravima, e, bogami, ne da nije dovoljno čitati jednom, nego mora nešto ozbiljno da se preduzme. A, ja tu vrstu radnih navika, to čitanje, biflanje gradiva nisam poneo ni iz gimnazije. Rekoh malopre, išao sam više na neko šire znanje, šire interesovanja, a bili su takvi predmeti: istorije, sociologije, ovo-ono. Međutim, kad ti dođeš na prava, gde se predmet zove porodično prava ili gde se građansko pravo i stvarno pravo, pa tu ne možeš da improvizuješ. Moraš da pročitaš, da naučiš, da usvojiš, da shvatiš. Tu je bio prvi problem. Tu sam počeo da se ističem u negativnom smislu, po mom mišljenju. I rekoh: A, ja sam izgleda glup! Dobro, OK, da vidimo šta ćemo. E, onda sam se poklopilo da odlazak na pravni nije bio baš bez osnova, jer je taj moj drugar, Saša Kovačević, tadašnji urednik u Indeksovom radio pozorištu, takođe, bio na pravnom. I onda je on mene bio na hodniku između dva predavanja kako ja okupljam – kako se okupila neka grupica studenata, studentkinja koji su se smejali nečemu i nekome. I on je shvatio da tu treba nešto da vidi. A, pošto je imao taj malo izoštren kriterijum za nastup, glumu, već što se radili tad u Indeksovom radio pozorištu, u nekim prapočecima, pozvao me je posle toga i rekao: Hajde, dođi u subotu. Znaš šta ja radim? Ja sam tamo u Indeksovom radio pozorištu. Znaš šta je? -Znam, slušam ponekad. Dobro se vi zezate. -Hajde, dođi. Ja odem i evo ovaj odnos prema mikrofonu kad sam prvi put osetio, znao sam da je to to. To je osećaj koji do tad nikad nisam imao. Nikad nisam imao mikrofon ispred sebe, nikad sam imao te ljude u kontrolnoj sobi, nikad nisam imao reakciju. Već kroz onaj prozor vidiš prve reakcije da je nešto šašava, dobro, blesavo, pravo, kad ima dobru energiju. E, kad sam to osetio jednom, otrovao sam se. I do dana-današnjeg ja nemam slađi osećaj nego ispred mikforona. Čak volim ja i kameru, ali nije mi kamera to što mi je mikrofon. Mikrofon mi je zanimljiviji. Zato sam većinu svoj stvaralaštva, naročito ovog poslovnog stvaralaštva, sad govorimo o jednom delu 35 godina radio reklame i sve onoga što sam radio u timu talenata je vezano za to. I onda dan-danas ne odustajem od mikrofona. I znam da se treba dodatno potruditi da bez slike koju sad imamo, a koju ja inače nemam tamo kad radim radio-reklame, da se bez slike mora dočarati sva emocija, sva drama, sva radnja, sav duh. To je s jedne strane jeftinije zato što je slika skupa, a s druge strane teže zato što si uskraćen za važan segment koji se zove vizuel. I moraš sve glasom. E, mene to nadahnjuje u životu.

Ivan Minić: Imamo i Poslovi Infostud.com pitanje, a to je: Šta ti je bio prvi posao? Je li ti prvi posao bilo Indeksovo pozorište ili je pre toga bilo nešto?

Šta je bio prvi posao?

Dragoljub Mićko Ljubičić: Ne, to mi je bio prvi posao, a pritom ga nisam doživljavao kao posao. Zato što mi nismo dobijali praktično nikakve pare za to. Kad zarađuješ, onda nije posao. Je li tako? Pa sam onda shvatio posle prvi mesec dana da u stvari dobijamo pare za to. Da je osnivač, pazi sad ovo, Univerzitetska konferencija Saveza socijalističke omladine Jugoslavije. 😀 To je inače osnivač Indeksa 202, a Indeksovo radio pozorište jedna rubrika Indeksa 202. I, dakle, taj UKSSOJ tzv, znači komunistička partijska organizacija je nama plaćala. Ona je bila osnivač Indeksa 202. Talas Beograda 202 je bio korišćen samo kao emiter. Mi nismo bili vlasništvo Radio Beograda. Nije nas plaćao Radio Beograd, plaćao nas je UKSSOJ. E, UKSSOJ kao kad bi nas sad plaćali 10 evra mesečno po čoveku. Ja sam se grdno iznenadio kad su na kraju tog prvog meseca podelili 10 evra, odnosno u to vreme ekvivalentnu u dinarima. Rekoh: Šta je ovo? -Pa, to su pare. Honorara za Indeksovo radio pozorište. -Ovo se i plaća? Dobro. Ja bih ovo radio džabe. Ja bih možda i platio da ovo radim, ali, dobro, ako se već plaća, OK. 🙂 I tu je krenuo moj prvi posao kao uslovno rečeno. Mada ga ja nikad nisam doživljavao u smislu obaveze, u smislu…

Ivan Minić: Moranja.

Dragoljub Mićko Ljubičić: Da. Ja sam vrlo odgovoran po pitanju posla. Kad nešto doživljavam kao posao, ja sam krajnje odgovoran, kad prihvatim nešto kao posao. Međutim, kad jeste na neki način posao, prihvatiš čistom dušom, punom, i radio bih ga i za džabe, onda ja to ne doživljavam kao posao. Sve do trenutka dok ne shvatiš da to nosi neku odgovornost, društvenu odgovornost, a to smo vrlo brzo shvatili da nosi društvenu odgovornost. I onda shvatiš da maltene pola koraka unazad, da kažeš: Čekaj, čekaj. Nije ovo baš samo igra. Nije ovo samo sedenje u sobu i igranje, gde mali Mićko ispred zamišljenog mikrofona, zamišljene kamere režira, glumi, imitira nastavnike u gimnaziji ili čak profesore na fakultetu. Ne, ovo sad sluša jedan auditorijum koji očekuje da nešto dobije. I dobija. I znači, postoji odgovornost. Tu počinje taj osećaj za odgovornost. Ali, i dan-danas mislim da je pravi posao za svakog čoveka, ako se pita šta je pravi posao, pravi posao je samo onaj koji bi radio i za džabe. To je ono čime treba da se baviš. Svim srcem, svom energijom, svim duhom, bez razmišljanja o novcu. Što ne znači da u sledećoj instanci, već u drugom koraku moraš da razmisliš: Čekaj da vidimo. Mora od nečeg da se živi. Ali, nikad prvi korak nije. I meni je to ostalo kao osobina da nikad prvenstveno ne razmišljam kroz pare, šta god radio. I u svojoj agenciji, koja je komercijalna agencija, bavi se izradom kampanja, itd, neću da radim, možeš da dođeš da me platiš. Ako ja vidim da to što ti radiš i što hoćeš da ti ja iskomuniciram sa javnošću putem oglašavanja nije nešto s čim se ja suštinski slažem, ako tražiš od mene da lažem, da govorim ono što nije, ja neću to da radim. Ne postoje te pare. Imam mnogo primera za to. Ja sam ih pričao na drugim mestima. Zato nikad nisam radio političke kampanje i neću ih raditi. Iako su to najveće pare u advertajzing u Srbiji. Najveće su pare kad dođu onih mesec-dva dana pre izbora, onda niko ne pita koliko šta košta. Samo dajte slogane samo da pređem cenzus. Ne mora on da pobedi. Samo da pređem cenzus, da uđem u kintu. E, dakle, vraćam na početak, samo ono što bih radio i besplatno, punog srca, je čini mi se prava profesija. U suprotnom, baviš se nečim drugim, a imaš hobi. Ja zato nikad nisam imao hobi. Zato što je hobi ono što radiš u slobodno vreme. Ja nemam slobodno vreme zato što sve ono što radim je moje radno vreme. Jeste malo zakukuljeno, ali sve čime se bavim je istovremeno i moj posao, jer sam se opredelio da od toga živim, a onda nema potrebe da imam slobodno vreme, jer je slobodno vreme znak za neko odmaranje, uživanje. Ne, ja uživam u tome svemu. I to je jedna dvostruka osmica, Šargan osmica, što kažu, koja ti omogućava u stvari jedan spokoj. Spokoj koji ti donosi prvo bavljenje svim za šta imaš talente, a ja sam, to je ono što sam rekao, mislio sve vreme da je to prokletstvo, pa sam rekao: Čekaj, daj da iskoristimo to sve! Jer sam negde čuo ili pročitao, ne drži me za reč, i složio se s tim, pa usvojio kao da je moje, da je talenat Božji dar i da je nešto s čim se rađaš. I da si dužan ne samo u mogućnosti si da ih koristiš te svoje talente, nego si dužan pred društvom, pred sredinom, okruženjem, savremenicima dužan da iskorstiš svoje talente. Oni su ti dati. Nisi ti to kupio. Nisi ni naučio. Ne. Ono što ti je dato, to je tvoja misija. Sad neko ima misiju da bude pisac. I on čovek kad to shvati, on piše. To je njegova misija. I ako je srećan dok piše, u principu srećni i oni za koje to piše, i on živi kroz svoju profesiju, i zadovoljan je, srećan je, ispunjen je. Kad imaš ono što sam ja mislio da je prokletstvo, pa se posle ispostavilo da baš i nije, više talenata u kojima si natprosečan, onda postoji samo stvar organizacije – da li možeš sve to da uskladiš. Ja uživam u tome da sad radim jedno, jedan period, u drugom periodu radiš nešto sasvim drugom, u trećeme nešto treće, paralelno sve vreme radim nešto, a to su moje reklame i ono što radim, što su praktično stilske vežbe za mozak. Jer ih ja tako i doživljavam. To su kao partnerna gimnastika za mozak, koju radiš u stvari celog života zato što je kratka forma, ne uzima ti previše ni vremena ni truda, a vežbaš se.

Ivan Minić: Gimnastika.

Dragoljub Mićko Ljubičić: Jeste, baš tako.

Ivan Minić: Znaš kako ja to gledam? A, voleo bih da čujem i tvoje mišljenje o svemu tome. Ja sam nekoliko puta ovde rekao u prethodnim epizodama da je vrlo često za mnoge ljude talent prokletstvo. Zato što im spusti ulaznu barijeru negde. Ako nisu spremni da rade, onda kada dođe trenutak da treba da radi, oni izgube trku. Jer oni nisu imali taj talenat, ali su se trudili, već su se navikli da mora da se radi. A, tebi je nekako bilo prosto jako lako da dođeš do negde i onda imaš problem. Ali, kako bih ja to sad, iz ovoga što si ti rekao, kako bih ja to frameovao nekako. Da je talenat nešto što si dobio, nisi ga zaslužio, i onda ne bi bilo loše da ga zaslužiš.

Dragoljub Mićko Ljubičić: Da, bravo, može i tako.

Ivan Minić: Da ga nekim radom zaslužiš.

Dragoljub Mićko Ljubičić: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Kada si shvatio da imaš sve te talente, kada si krenuo da ih koristiš za izražavanje, jer su u suštini sve što ti radiš su različiti načini izražavanja. I kada si prvi put dobio priliku da radiš za 10 eura, ali da radiš, kakav je bio osećaj kada dođeš u neku prostoriju gde ima još ludaka kao što si ti?

Kakav je osećaj pronaći saborce?

Dragoljub Mićko Ljubičić: Divan. Podeliti energiju sa sličnim ludacima je jedan proces božanstven. Dobro je pitanje zato što ja kad bolje razmislim, ja iako nekim delujem kao individualac, jedan naglašeni individualac, i jesam u nekim stvarima – prosto radim stvari koje ne možeš da radiš… Kad izađem da radim predstavu one stvari, ja sam sam na sceni.

Ivan Minić: Mada vas je više.

Dragoljub Mićko Ljubičić: Da, uvek je više njih u meni. Ali, ni tad ja nisam sam. Šta hoću da kažem? Ja volim timski rad strašno. Mene to podiže. Tim talenata mi se zove agencija, 35 godina. Indeksovo radio pozorište je tim. PLJIŽ je tim. One stvari sam naveo, ja sam sam na sceni, ali ne bi toga bilo da nije taj tim bio iza, što je rekao Novak Đoković. I Novak Đoković – on se prvo zahvaljuje timu. Nije to bez veze. Ja volim timski rad iz više razloga. Prvo što uživam u razmeni energije sa sličnim ili različitim ljudima. Samo negde moramo da se sinhronizujemo, da ne bi bili rogovi u vreći. To je jedno. A, drugo, što se tu sve vreme uči. Ta razmene energije te uči nečemu. Stalno nešto učiš od nekoga. Ja volim da učim. Nikad neću prestati da učim, do poslednjeg daha. Jer me to pali. Ne volim da stavljam tačke na nešto, da sam nešto usavršio, naučio. E, to je tačka. Nema dalje. Ne. Od čega učiš? Učiš iz sopstvenih iskustava i učiš od drugih ljudi. Trudiš se, kad god je moguće, da sediš, pričaš i družiš se sa pametnijima od sebe, sa obrazovanijima od sebe, sa ljudima od kojih možeš da naučiš. Ne kažem da ne može da se nauči ni od ovih drugih, samo je to druga vrsta učenja. To je zaključivanje, je li tako. Ali, od ovih možeš aktivno da naučiš. I ulaženje u prostoriju sa drugim ljudima od duha, hajde da ih tako nazovem, možda neki od njih slušaju, pa da ne smatraju da ih smatram ludacima, ali pozitivnom, pod navodnicima smislu, kako si i ti mislio, da, jer to jeste jedno ludilo duha u stvari. Jedan vrtlog u koji kad omirišeš, kad uđeš u to, otprilike kao ono ispred mikrofona kad sam osetio šta sve može tu da se uradi, tako je i kad sam počeo da se igram sa svojim duhom. Kad sam shvatio da tu ograničenja faktički nema. Odnosno, ima jedno važno koje poštujem otkad postojim ili otkad postoji taj racionalni, odrasli deo mene, a to je osećanje za meru. To je jedan moj moto, nazovimo ga, ili mantra ili određenje životno, da koliko god se nekad činilo da možeš: Izgazi malo, pregazi, ma neće niko, vidiš kako je okružnje. Kome će to da smeta? Ja imam neki limitator koji mi kaže stani tu. Stani sad i stani tu! Kako to neko tumači u tom trenutku, to me se malo tiče, odnosno ne tiče me se. Ali, taj osećaj, to jeste neka vrsta intuicije, osećaj u stomaku, nazovi ga kako hoćeš, kombinacija sa iskustvom, ja bih to ipak najviše intuicijom nazvao. Ja dozvoljavam svojoj intuiciji da mi bira poslove. Znači, pustim je da se sukobi sa mojim racijom, pošto su to dva antipoda, intuicija i racio. I nas u zapadnom sistemu uče da je racio sve, a istočni sistem učenje je mnogo više kroz intuiciju. Intucija je ono s čim se rađamo. Deca su intuitivna. Ona nemaju iskustvo, oni imaju samo intuiciju. Zato što imaju intuiciju deca imaju i maštu. Deca vole da se igraju. Moja neka formula je bila i moja vodilja je bila: Ne dozvoli da to dete u tebe, to biće prepuno intuicije i mašte, ikad odraste. Neguj ga malo, takav kakav je. Znači, malo uslovno, je li. Neguj to dete u sebi, a ovaj drugi deo ličnosti pusti da sazri, da odraste, da bude i roditelj kad treba ovom malo. Kad treba da ga gurne, da ga podrži, itd, a kad treba i da ukori, bogami. Kao što roditelj, takođe, ume. Pravi roditelj. I kombinacija puštanja deteta i odraslog da vode moju karijeru i moj život je ono što sam ja odavno shvatio da me čini kao takvim kakav jesam. Tako da ja to prepoznajem i kod drugih. I kad uđem u tu sobu, vrlo brzo se prepozna ko je slobodan na taj način, ko dozvoljava tom detetu da proizvodi kojekakve ludosti, i, naravno, ko ima meru. Jer pustiš li previše to nedoraslo, a maštovito stvorenje da upravlja tvojim životom, možeš lako da preigraš, i da odeš u banalnost, da odeš u vulgarnost, da odeš u neukus. Ja se čuvam toga. Trudim se.

Ivan Minić: Mislim da je jako dobro što si se opredelio da se baviš ovim čime se baviš, jer da si, recimo, hteo da postaneš majstor, to sa merom ti uopšte ne bi pomoglo da budeš dobar u tome, jer zna se da postoje tri stvari. Prva, ko ti je ovo radio; znaš li ti koliko je to posao; i nema to kud. E, kod tebe bi bilo nema to kud verovatno…

Dragoljub Mićko Ljubičić: Ograničilo, naravno.

Ivan Minić: Prilično u tom smislu.

Dragoljub Mićko Ljubičić: I kod tog uzimanja mere. Možda bi bio onaj majstor što uzima meru. 

Ivan Minić: 🙂 Kad je Voja bio, on je isto pričao iz svoje vizure kako je to izgledalo. Jer i njemu je to bilo, naravno, impresivno i posebno. Sva ta neka početna iskustva tog tipa su vau. Većina ljudi koja sluša Pojačalo su u nekoj grupaciji od 25-26 do 45-46 godina. Tako da nema previše njih koji se toga sećaju, ali se sećaju ovih narednih stvari koje su dolazile. A sad, pošto je to tebi bio prvi posao, a nije baš bio posao, i jeste i nije baš, šta ti je bio prvi posao od koga si živeo?

Šta je bio prvi pravi angažman?

Dragoljub Mićko Ljubičić: Pa, evo, vidi, nikad ja nisam imao taj posao na koji sad ti misliš. Ja sam uvek bio svoj gazda, u svojoj firmi, ne sam, sa partnerima, u timu. Nikad nisam bio zaposlen kod nekoga. Mislim da tu ima ona vrsta klaustrofobije o kojoj sam pričao. Ne bih mogao da podnesem nikakvo šefevanje. Jedini autoriteti koje priznajem su prirodni autoriteti. Autoritet znanja i iskustva i ljudi u koje ja pogledam i vidim kao autoritete, a ne lažne autoritete, tipa šef si mi. Tu vrstu autoriteta ne priznajem i nisam ni bio u prilici na proverim koliko mi je to odbojno. Zato što sam svesno se sklanjao od toga. Uostalom, nisam ni aplicirao da radim negde, kod bilo koga. I kada sam imao ugovore s nekim i radio posao, što zvuči najbliže onome što me pitaš, to je bilo ograničeno i vremenski, i ograničeno onim šta treba da se uradi. I ja sam onda na to pristajao vrlo profesionalno. Ni korak iznad toga. U smislu, moj odnos prema poslu je jedno, a odnos prema tzv. šefu je nešto drugo. Ono malo puta dok smo bili u Saatchiju, a bili smo sestrinska agencija Saatchija, čak tada kad su nas iz Saatchija pozvali, jer smo im uzeli zlato u Portorožu za slogan za pećko pivo – slogan je bio: Pećko pivo, jedino hladno pivo iz Peći. I uzeli smo im zlato, pa su nas na osnovu toga pozvali da radimo kod njih, da se zaposlimo u Saachiju nas četvoro koji smo činili Tim talenata: Dado Pejovski, Vlada Petrović, Aca Petrović i ja. Mi smo rekli: Pa, ne bismo mi da radimo kod vas. Odnosno: Ne bismo da se zaposlimo kod vas. Evo, ako hoćete našu agenciju da uzmete, pa da nekako podelimo to vlasništvo nad agencijom. I Sakan je, kao jedan mudar čovek i vizionir, pristao i shvatio da želi da ima te kreativce kod sebe kao jednu posebnu agenciju, kao jedan department. On je to malo zvao i kreativna bomba, ne samo nas, nego još neke ljude, ali kreativna bomba. I onda je znao klijentima da predstavi: Ako hoćete ekstra kreativnost, izvolite. Tim talenata je ta kreativna bomba, itd. I bilo je to još ljudi koji su jako kreativni: Slavimir Stojanović, Bob Živković, Ana Vehauc, još niz ljudi, pa i Voja jedno vreme bio tu. Ali, mi nismo bili zaposleni za razliku od svih tih ljudi koji su manje ili više bili u nekom takvom ugovornom odnosu. Mi smo bili suvlasnici naše sopstvene agencije, zajedno sa Sakanom, koji je morao da uđe u vlasništvo naše. I mi nismo imali šefa. I šefovanje, kažem, samo po sebi mi je odbojno. Ne mogu da podnesem da mi neko govori šta da radim, jer mi to vraća onaj utisak i onaj osećaj klaustrofobije. Ali, da se dogovorimo šta ćemo da radimo, pa svako od nas da radi po nešto, za to sam uvek. Da sam odredim sebi šta ću da radim, za to sam uvek. Znači, nisam imao potrebu za nekom hijerarhija te vrste. Ni u svojoj agenciji nemam tu vrstu hijerarhija, sad sam ja šef, pa ima da vas postrojavam. Ne, ja nemam takav odnos sa svojim zaposlenima. Prosto, na drugim osnovama se to bazira. Autoritet se ne uspostavlja pravi na taj način, nego se prirodno uspostavlja.

Ivan Minić: Zato sam te i pitao za prvi posao. To ne mora da bude da si radio kod nekog, nego da si odlučio da pokreneš.

Dragoljub Mićko Ljubičić: Pa, eto, kad je nastala agencija. Ali, ni ta agencija, Tim talenata, nije nastala kao preduzeće odmah. Nego je nastala kao neformalna grupica ljudi, koja sporadično radila reklame, jer smo svi bili se zatekli u Radio Beogradu 80-ih, prvoj polovini 80-ih. Ja kao u Indeksovom radio pozorištu, Vlada snimatelj bio, Dado radio kao muzički saradnik, Jaca Vladina žena, oni nije tad radila u radiju. I mene je drugarica moja, Dragana Markovića, pozvala, kaže: Imaš lep glas i dikciju. Hajde da dođeš da čitaš reklame. Ja sam otišao da čitam reklame, da budem spiker. Za honorar, po reklami se to računalo. I tako sam upoznao ovu dvojicu, ovo troje u stvari, koji su kasnije zajedno sa mnom oformili Tim talenata. Ali, ni to odmah nije postao posao u smislu kao sad smo ušli u firmu, obukli odela i krenuli sa klijentima. Jok, nego se to povremeno radilo, sporadično.

Ivan Minić: Po projektu.

Dragoljub Mićko Ljubičić: Da, kako naiđe nešto. Mi radili, pravili te reklamice tamo, koje su drugi ljudi pisali. Ja sam ih čitao, ova druga dvojica su ih snimali. I onda sam ja počeo da dodajem tu neke, ludilo neko. I onda se to dopadalo klijentima. I onda: Hajde ono tvoje! I tu ja stanem, udarim, stanem na kočnicu, rekoh: Ček, ček, ček! Vidiš, ljudi dolaze i traže baš ono. A, ja to isto naplaćujem kao što sam naplaćivao i ova obična čitanja tuđih reklama. Pa, tu ćemo da stanemo. I tu stanemo i kažemo: Hajde mi da oformimo taj neki naš tim, koji će raditi te kreativne reklame po drugim uslovima, kao spostveni biznis. Ali, ni to nije bio taj klasičan početak. 7-8 godina kasnije smo mi osnovali preduzeća Tim talenata. Mi smo već bili u Saatchiju. Mogla su posle 90-ih da se prave ta privatna preduzeća, preduzeća DOO, društva sa ograničenom odgovornošću. I ništa se nije promenilo u tom preduzeću, sem što smo dobili račun, ušli u poreski sistem. Tad još nije bilo PDV-a, nego se računao porez na promet. I nije se tu ništa promenilo. Opet je to bila grupa od četvoro ljudi koji su radili posao. Dakle, ja nemam taj trenutak kad sam počeo da radim, a do juče nisam radio. Ja radim u kontinuitetu tih eto sigurno 35-36 godina. Otkad sam zakoračio u Radio Beograd, ja sam shvatio da sam ja počeo da radim. I nije slučajno što moje osiguranje, što se kaže, penziono osiguranje datira od 1. jula 1983. godine. Znači, evo 40 godina za dve godine. Jer ja sam zaista 1. jula krenuo te 83, doduše, ne na radiju, nego sam krenuo muzički kroz grupa Petar i zli vuci i posle još neki mali eksperimenti s muzikom, dok me nije ščepalo Indeksovo pozorište. Ja sam prvo bio u toj muzici. I kada je izašla ta prva ploča, bio sam i još uvek sam član Udruženja muzičara džeza javne muzike, uspeo sam da svoj staž regulišem preko tog udruženja. Dakle, kad bi se po papirima gledalo, 1. jul 83. trenutak kad sam ja počeo da radim, a u stvari nisam. I nemam ni osećaj da radim na način na koji – znaš ono od sedam do tri ili od devet do pet. Ja nemam to. Ja nemam radno vreme. Ja i kad ostanem kod kuće, ja nisam ostao kod kuće da ne radim, nego sam ostao da radim nešto drugo u odnosu na ono što bih uradio da sam otišao u agenciju. Nekad mi treba mir kad smišljam stvari, kad stvaram. Često imam potrebu da neku fazu obavim sam. Koliko god volim da radim u timu i koliko god mislim da u jednom trenutku treba ili da se uključi tim ili da se ja isključim iz tima, pa da odradim nešto sam. Obe su legitimne varijante i obe koristim. Ali, kažem, kad ostanem kod kuće ceo dan, to nije ostajanje kod kuće da se zavališ, da legneš, pa da ništa ne radiš. Uvek imam nešto da radim. Zato što mnogo interesovanja i mnogo tih darova koji su mi dati i onda me mnogo toga interesuje. Ja imam problem da odredim možda nekad šta pre da radim. I zato mene ispunjava kad mogu, kao što sam mogao u PLJIŽ-u ili kao što mogu u reklami, da radim više stvari u jednom projektu. Zato sam ja mogao u PLJIŽ-u mogao i želeo da imam i komentar, i da imam imitaciju, i potpuno originalan lik, i song, i priču za laku noć. Znači, odjednom spojiš četiri-pet stvari u jednoj – i plus, znači, baviš se i humorom, baviš se i satirom, imam i tu socijalnu komponentu, odnosno socijalnu angažovanost, društvenu, koja me ispunjava i koju imam potrebu da imam otkad sam zakoračio u Indeksovo radio pozorište. Ne non-stop i ne po svakom pitanju, nego kad meni dođe. Kad imam potrebu, to se nekad poklapalo u vrlo opasnim momentima, kad se poklapalo u mirnodopskim momentima. Uvek prema i najčešće prema aktuelnim vlastima, što i jeste najopasnije. Lako je sprdati se sad sa Slobodanom Miloševićem ili s Titom unazad, kad ih nema. De de ti to radi onda su bili živi. Ja sam Tita imitirao u gimnaziji kad je bio živ. Naravno, za svoje drugove u razredu i to je bilo: Ćuti, ćuti. Kako beše? To me je uvek motivisalo.

Ivan Minić: Nikad neću da zaboravim, bio sam klinac tad, ali bila je ta kultna priča o tome kako kada Mićka pozoveš na fiksni telefon, javi se sekretarica, javi se nekoliko različitih likova. 

Dragoljub Mićko Ljubičić: Ne, ja sam menjao sekretarice. Izazov je bio da u 20-ak sekudi ili 30 šta sve može da se napakuje. Dotle je to išlo da me je pokojni Mića Minimaks zvao da me pita: Šta je to tvoje ludilo? Šta to radiš? -Pa, dosadno mi je da mi stalno bude ista sekretarica. I onda u jednom trenutku, sećam se jedne, mnoge bile: jedna je bila sa Titovim glasom, druga sa Slobinim. Sa Slobinim počinje tako što kad zvoni, pa se uključi moja sekretarica, čuje se usisivač. Čuješ: Zzzzzzz! Neka, Miro, ja ću! 😀 Sloba koji usisava i kaže Miri da će se on javiti. I onda nešto kaže kao Sloba i na kraju kaže: Radovane, idemo dalje. Zzzzzz! I to sve stane u 30 sekundi. To je bio ozbiljan izazov to snimiti.

Ivan Minić: Kratka forma. 🙂

Dragoljub Mićko Ljubičić: Pazi taj trud: usisivač, ovo-ono. I to ne snimaš u profi opremi, nego snimaš na onu idiotsku kaseticu koja je tad bila u telefonskoj sekretarici. Dakle, to su ti mali, blesavi izazovi. Nikad nisam žalio vremena da takvu blesavost napravim. I onda to dopre do ljudi. Ljudi zovu. Ja sam nalazio po 50-100 poruka. Nijedna nije poruka, nego sve preslušavaju i spuste slušalicu. 

Ivan Minić: 😀 Indeksovo radio pozorište je imalo svoj kultni status. Imalo je i neku popularnost koja nije bila mala. Ali, nekako mi se čini da taj iskorak koji se desio sa predstavama je prvi izlazak u neku apsolutnu masovnost i mejnstrim i žižu interesovanja najšire javnosti. Opet kažem, Voja kad je bio ispričao je kako je to izgledalo iz njegovog ugla, ali voleo bih da negde čujem i tvoj ugao zato što si ti tu bio frotmen i nosi uloge koje su imale najveću težinu u tom trenutku.

Kako su izgledale Indeksove predstave?

Dragoljub Mićko Ljubičić: To je bilo mnogo zanimljivo i mnogo naporno, ali ne želim ni jednog atoma snage koji sam za to dao… Taj odziv publike, to kad te jednom ta scena kad te to uhvati, teško se s toga skidaš.

Ivan Minić: Ti si prvi put tada suštinski na velikoj sceni imaš feedback velike količine ljudi u realnom vremenu.

Dragoljub Mićko Ljubičić: Neverovatne količine ljudi. To su po 15-20-25 Domova sindikata prodanih. Tad je Dom sindikata bio 50% veći nego sad. Imao je 1750 ljudi. Sad ima 1250. Znači, 500 ljudi je više sedelo. To je bilo krcato. I ta masa kada kao jedan organizam kaže: Rau, to je neopisiv osećaj. I ko god je to osetio, bio na sceni pozorišnoj – pritom, to nije pozorište. Vrlo je bitna razlika. Ne doživljava se to baš tako u pozorište. Pozorišna publika je drugačija, odmernija, umerenija.

Ivan Minić: Dobro, manje su i sale. Mnogo je drugačije. Taj jedan momenat koji je imao Dom sindikata baš pre nego što je postao Kombank dvorana, jedna od poslednjih stvari koja je bila u Domu sindikata, bio sam prisutan – Kolja je imao koncert. 

Dragoljub Mićko Ljubičić: Bio sam ja.

Ivan Minić: Akustičnost onoga prostora, i kako je to sve izgledalo i zvučalo, potpuno je bilo neverovatno.

Dragoljub Mićko Ljubičić: To je čudesna dvorana. Napravljena u vreme kada su ljudi znali šta rade i radili su je – multifunkcionalna. Znači, i pozorišna, i bioskopska, i koncertna, i kako god hoćeš, i kongresna. Tako da nosila je – nikad ona nije ni pretendovala da bude pozorišna pre svega. Zato su neki možda malo sa jednim izrazom lica i u glasu, jednom notom malo podcenjivala posmatrali Dom sindikata. Najčešće su bili oni koji nikad nisu mogli da napune Dom sindikata. A, ti kad pogledaš istorijski ko je sve bio tu, ko je peva, svirao, glumio, kakve su se stvari tu videle, to je fascinantno zaista. I napuniti i jedan taj Dom sindikata, da ljudi dođu da vide to što ti, vi, ko god, radite i da se vrate još toliki broj puta, pa još svake godine tako, odnosno svakom sezonom, to je jedna navika, jedna dikcija. I onda odeš u ove druge gradove, u druga mesta. Ima tamo divnih prostora, divnih sala, divnih domova kultura, to je zaostavština Titovog vremena, što je svako selo imalo dom kulture i vrlo pristojne multifunkcionalne dvoranice. Ali, kad se opet vratiš u onaj Dom sindikata, pošto mu dođe svako malo vreme prodamo još po jedan, pa se vratimo tamo, to je kao da si izašao pred okean reakcije. Ovo su potočići i rečice, ali ovo je okean. I neverovatno je to dobaciti do poslednjeg reda Dom sindikata, gore na balkonu. Do poslednjeg reda dobaciti. Nije slučajno što mora da se koristi mikrofon. Zato to pozorište – zato pozorištu ne treba mikrofon. Zato što pravom pozorištu, koje je manje i napravljeno drugačije, sva publika u svakom trenutku sve čuje i vidi facu glumca. I tebi ne treba mikrofon, jer to je akustično, jer je to dovoljno malo. U Domu sindikata ti ne možeš to sebi da dozvoliš, da će da te vide i čuju, kad si ti tačkica odozgo sa balkona. Istovremeno, Sava centar, koji je duplo veći od Doma sindikata, i koji je bio božanstvena bioskopska dvorana i koncertna – kad kažem koncertna, specifična vrsta koncerata, ne oni mali, intimni, ne – tu tek ne možeš da dobaciš. I mi smo imali ponude da nastupamo u Sava centru, iako bi nam to uštedelo duplo trud, jer je duplo veća sala, mi to nismo uradili. Jer za razliku od koncerata, ovde je mimika važna, a mi mimiku ne možemo da negujemo na tako velikoj sceni. I ovo je bila granica, Dom sindikata je bilo… Zato sam ja morao da nosim ovoliku glavudžu Miloševićevu, da se odozgo vidi. Jer ti kad odozgo vidiš tu glavudžu, ti vidiš Miloševića. Nebitno da li ja i pričam njegovim glasom. Ja sam eksperimetisao, pa posle 10-15 minuta prestanem da imitiram Slobu. Pričam skoro svojim glasom, niko to ne primeti. Jer si im dao impuls, rekao si im: Ovo je Milošević. -OK, Milošević! Verujem ti sve!

Ivan Minić: Arhivirao je.

Dragoljub Mićko Ljubičić: Dabome.

Ivan Minić: Voja je tad pričao koliko je osećao tu neku… Nije to strah, ali to je neka trema. Od trenutka kada predstava krene do trenutka kad se prolomi prva reakcija, i kako je on obično šetao ispred čekajući kad će da je čuje i kad je čuje, onda je sve OK. Onda može da se radi.

Dragoljub Mićko Ljubičić: Nikad nije bio u publici. Nikad. Neverovatno. On je imao tu vrstu treme, neuporedivo veću nego mi koji smo izlazili na scenu. Pa, imao je tu koautorsku odgovornost, on i ja smo to pisali najčešće. Pošto je jednu predstavu pisao Jugoslav, prvu je pisao Saša Kovačević, ali ove ostale smo pisali nas dvojica. I svaki put se to isto dešavalo. Dakle, da on dođe iza scene, pa kaže: Ah, to je sve u redu. -Šta ti je? Smiri se malo. Ne vredi, izjede ga to što nema još uvek odgovor na to. E, onda kada krene feedback, i važna je ta prva reakcija. To je, inače, pravilo u komediji. Ovo nije komedija, ali pričam za komediju šta je. Pravilo je što ranije da dobiješ prvi aplauz i prvi smeh. I onda dobiješ publiku. I kad ih dobiješ, onda ti možeš, ako umeš, da radiš s njima šta god hoćeš. Ima i onih primera gde si ih nečim naljutio i gde nije dan. Ni tebi, možda ni njima. Drugačiji atmosferski pritisak. Desi se to. Onda ih je teže dobiti, ali onda je izazovnije i onda se trudiš više. I onda ih na kraju dobiješ, možda malo kasnije dobiješ ih i bude urnebes. Tako da to su neke vrlo zanatske stvari s jedne strane, a s druge iskustvene. Iskustvene, zanatske, i treće su na osećaj. Znači, moraš da imaš opet osećaj. Da znaš šta je ono što treba da kažeš, kako to treba da kažeš, koga gađaš, kome to govoriš. Mi smo imali neverovatnih prednosti u Indeksovom pozorištu, pošto već sad nije na radiju. Prednost je što nismo bili epoha. Nismo morali da robujemo tome rampi pozorišnoj, kao tamo je publika, tamo ne smeš, jer slomićeš epohu. Ne, mi smo savremenici. Mi smo komentarisali zbivanja koja se dešavaju tog trenutka napolju, na ulici, a mi unutra to predstavljamo. I mi smo mogli i da komuniciramo s publikom. Nama je to bilo dozvoljeno. Nama je bilo dozvoljeno da prsnemo od smeha, što se često dešavalo. Sami prsnemo, jer je otvorenog tipa bila. Platforma je takva, otvorena. Može neko da ubaci nešto. Nekad to ne valja. Nekad valja. Kad valja, pa svi odreaguju, uključujući publiku i nas, mi stanemo s predstavamo i smejemo i onda kažemo: Hajde da vratimo! Vratimo to unazad, premotamo i vratimo dve sentence iza. Ovi se tek tu udave, kad čuju da smo vratili film. I onda ako je to dovoljno dobro i univerzalno, onda mi to fiksiramo i ostavljamo kao deo scenarija, deo predstave. Ako neke druge stvari koje su se pokazale kao nerazumljive ljudima, izbacimo i kažemo: Ne valja ovo, izbacujemo. To je Voja isto vodio računa iz publike. On ode, pa gleda, sluša, i kaže: Možda bi trebalo ono malo da fićnemo. Ne razume se. Jer ti u stvari nekad ni ne znaš šta se sve razume i na koji način se prihvata dok se ne infiltriraš u te ljude koji su publika. A, publika može da bude i dvoje ljude. Znači, kad imaš nešto što si napravio, napravio sam pesmu, pa sam je snimio. Ja je slušam i sviđa mi se i sve to. Ali, pozovem tebe da to čujemo zajedno. Istog trenutka ja više ne slušam istu tu pesmu koju sam sam napravio. Ja je sad slušam i kroz tebe. E, sada zamisli kad to multiplikuješ sa hiljadama i kada ti ljudi počnu da deluju kao jedan, a to je posledica pune sale i ljudi koji su došli zbog iz tačno određenog razloga da gledaju baš određene ljude i platili za to, što je važna stavka – oni su došli sa poluosmehom već, željni da se samo iskompletira taj osmeh do kraja. I ne samo osmeh, nego i da me nateraju i da razmišljam. Nateraju me da kad izađem da se zamislim, da komentarišem. Ali, taj osećaj grupnog, da ne kažem masivnog reagovanja, taj osećaj publike kao organizma je definitivno preko određenog broja ljudi sabijenih u gužvu, to više nije skup pojedinaca, to je organizam. To znaju i ovi svi koji poznaju mase, od policije pa nadalje, i oni znaju kako se masama upravlja. Kad masa prestaje da bude kontrolisana i kad je ne možeš kontrolisati, kada se može kontrolisati, kako se masa razbija da ne bi bila tako kompaktna i da ne bi zgasila sve pred sobom, kao marabunta mravi. Kad je publika u pitanju ispred nas, mi to koristimo na onaj pozitivan način. Znači, gledamo da im ponudimo nešto što će izazvati reakciju, jer ta reakcija je gorivo za ove na sceni. Ja sam se najviše umorao kad sam radio predstavu Danas nam je divno dno, sa Srđanom Ivanovićem, gde glumim sedam likova i gde se presvlačim sa pauzama od tri minuta. Ne znam da li si gledao tu predstavu. Ja sam se jako umarao na probama dok smo pred praznom dvoranom, samo reditelj, nas dvojica i organizator, dok smo to gledali kako i šta, postavljali, to presvlačenje, ovo-ono i ti intervjui – strašno te umaraju. Međutim, umor je prestao onog trenutka kada sam ja izašao pred publiku, jer ja dobijam od njih energiju nazad i tu više nije bilo umaranja. E, to je nenadoknadivo. Zato je publika to što jeste. I svako ko ima generalno posla s publikom, živom publikom – ne govorim o publici preko ekrane, to je nešto sasvim drugačije, to je publika sa daljinskim u ruci, to je pitanje lojalnosti je mnogo više dovedeno…

Ivan Minić: Za početak, ne postoji neka lična investicija. 

Dragoljub Mićko Ljubičić: Jeste, nema angažovanja. Najviše angažovanja je da dugmence pritisneš. Ili odeš na drugo ili se vratiš na ovo ili neću da gledam ništa. A, ovo – ti si se spremio, otišao, kupio karte, otišao, seo među istomišljenike ili bar one koji u tom trenutku isto žele da misle i osećaju i slično, i došao kod svog umetnika, koji će samo za tebe da izvede to. Zato je to nezamenjivo i nenadoknadivo. Kako da kažem, ne može se ni sa čim porediti taj osećaj.

Ivan Minić: Ono što bih isto voleo negde da prokomentarišemo, iako se mi ovde ne bavimo komentarisanjem politike preterano, ali to jeste bilo vrlo teško vreme, a vi ste se bavili temama koje su bile vrlo aktuelne i ne baš prijatne za one koje ste obrađivali u svojim predstavama. Kakve su bile reakcije? Je li bilo nekih pritisaka? Je li bilo nekih komplikacija na drugim poljima zbog toga što ste radili?

Da li je bilo ikakvih posledica zbog predstava?

Dragoljub Mićko Ljubičić: Najkraće, ne. To je najkraći i najtačniji odgovor. A, malo duži odgovor glasi: Da, na jedan posredan način. Moja agencija nikad nije radila, skoro nikad nije radila reklame za neke državne institucije, za neka javna preduzeća, itd. Zato što smo bili na crnoj listi, jer sam se ja bavio onim drugim delom, satiričnim delom sebe i naše stvarnosti. I druga stvar je pojavljivanje na javnom servisu, tadašnjem Televizija Beograd, pa onda RTS, isto blacklistovanje, isto nešto što… Evo nedavno sam pričao sa Bojanom Maljevićem, Monte Royal Pictures, One Touch Lock, itd, znamo čoveka producenta ozbiljnih stvari, između ostalog producenta jedne najzanimljivijih kultnih serija, Otvorena vrata, u koju sam između ostalog u jednoj epizodi i ja učestvovao. Ljudi su to ili zaboravili ili ne znaju, jer sam bio vrlo skriven. I to je sticajem okolnosti jedna od epizoda koja zbog nečega posebno bila kultna. Ja ne znam tačno čega, jer ne sećam se zašto. Rtaći iz Kićblona, tako se zvala. Ja sam tu glumio nekog političara koji sa šeširom, kišobranom, i dvojicom grmalja koji su ispred, možda se i sećaš toga…

Ivan Minić: Sećam se. 🙂

Dragoljub Mićko Ljubičić: Glumim, udvaram se na vratima Vesni Trivalić. Ni njoj nije jasno šta se tu dešava. Ja se skoro ni ne vidim. Vide mi oči samo u jednom trenutku i krijem se uspešno. I evo nema 15 dana kako sam sa Bojanom sedeli i pričali. Pita me da nešto sarađujemo i ja mu pričam kako mene ne treba zvati ako hoćeš da radiš na RTS-u ili nešto vezano bilo koji način sa establišmentom, sa državom. Jer bojim se da ćeš zbog mene trpeti da neće hteti da ti prihvate projekat. Šta će ti to u životu onda? Ja mogu na United Mediji da radim, je li, ali ne mogu da budem na RTS-u. Odnosno, to što bi oni meni dali da radim na RTS-u nije ono što ja želim da radim, je li tako? 🙂 I počnem da mu pričam ovo, on kaže: Stani. Nemoj da mi pričaš. Da li znaš da zbog te scene mogla da ne ide cela serija?! -Nemoj da mi pričaš sad. 30 godina kasnije ja saznajem da je njemu Vučelić rekao: Je li može ovaj da ispadne iz ove? I on kaže: Zašto? -Pa… I Bojan, kakav je, kaže: Ne može. -Pa, dovodiš u pitanje seriju. -Ne tiče me se. Tu vrstu kontrole ne dolazi u obzir. Pre svega ne vidim zašto, zaista ne vidim što imate nešto protiv čoveka i one grupice u okviru koje on radi to što radi, to nema nikakve veze sa ovim što je uradio. Nikakve, apsolutno nikakve veze. I, kaže, ovaj je prepoznao to i pustio sve to. Ali, evo, to saznajem sad, posle tolikih godina. 95. je u pitanju, ja saznaj da je zbog te scene malo falilo da ne ide serija. I to se nije desilo samo tad. Dešavalo se to još nekoliko puta. I onda sam ja naučio prosto da upozoravam ljude, da im kažem: Ako me zovete za to, vodite računa. Mogli biste da se iznenadite, pa da vam bude neprijatno zbog mene. Nego proverite vi to da li to može tako. Isto tako neki nastupi pred nekim ljudima, gde se očekuju ministri, ovi-oni, rekoh: Ako dolaze ti, vodite računa da li vam ja baš tamo trebam. Jer ja ću ih dokačiti kad ih vidim. Biće to smerom, ali njima neće prijati, a možda ni vama.

Ivan Minić: 🙂 A, mnogo često postoji ta situacija da čak i osoba koja je direktno pogođena nema problem sa tim, možda ima smisla za humor i to sve, ali neko želi da se dodvori i onda odreaguje na to.

Dragoljub Mićko Ljubičić: Dušebrižnici, uvek ima takvih.

Ivan Minić: Nismo se dotakli jedne jako važne teme, odnosno samo se dotakli, a voleo bih da pričamo malo više o tome, a negde hronološki mi sad ona dolazi tu gde pričamo. Odnosno, počinje ona ranije i traje ceo život, ali opet imamo taj jedan udar u kome postaje opšte poznato da se Mićko bavi muzikom malo ozbiljnije. A, to je onaj album koji je izašao za vreme bombardovanja, koji je u suštini humoristički. Vrlo obrada nekih poznatih numera sa tekstovima koji se naslanjaju na sve to, ali to je samo jedan jako, jako, jako mali deo tvog bavljenja muzikom. Ali je to prvi put kada su možda ljudi na nekoj malo većoj skali mogli da vide da tako nešto ti i to radiš.

Dragoljub Mićko Ljubičić: Govorimo o Oproštajnom koncertu?

Ivan Minić: Da.

Dragoljub Mićko Ljubičić: Koji je u stvari obrade tuđih pesama?

Ivan Minić: Da.

Kako je Mićko objavio muzički album?

Dragoljub Mićko Ljubičić: Dobro, to je u funkciji satire i u funkcije Indeksovog pozorišta i to nije moja muzika. To su samo moji tekstovi, parodijski, humoristički, satirični tekstovi, iskorišćene pesme. Nekom je tokom rata bežao u podrum, neko je bežao u inostranstvo ko je mogao, neko je pobegao u ludilo, nažalost, i u bolest, a ja sam bežao u kreativnost. I ja sam u to vreme, kad zaurlaju sirene i to, ja sednem, ja dobijem nagon da pišem evo šta. Ja pisao 50 tih songova na poznate, pa sam iskoristio 24. I one su ušle u Oproštajni koncert, gde smo morali neku granicu da stavimo. Ali, bilo ih je mnogo više. I ta katarza koju sam doživljavao radeći to kod kuće u vreme bombardovanje mi je pomogla da ostanem normalan. I, generalno, taj deo mog života, posla, koji nije muzika, nego je Indeksovo pozorište, mi je mnogo puta omogućio i pomogao da ostanem normalan. Ne samo meni, nego i onima sa kojima sam radio, ali i publici koja je tu dolazila da gleda. I oni su to priznavali. Vraćamo se na muziku. Taj segment je zanimljiv, da, samo to nije muzika o kojoj si ti hteo da pričaš.

Ivan Minić: Slažem se, slažem se.

Dragoljub Mićko Ljubičić: Ali je muzika prosto 4-5 godina kasnije, kad sam ja smogao i vremena i nisam više imao Indeksovo pozorište, pa sam mogao da odvojim vreme za to, onda sam se i snimio taj svoj album, Truba… i druge priče. Sa Sašom Loknerom i Bubom Opačićem. I to smo, bogami, lagano snimali. Godinu dana punih smo to radili. Želeo sam da zabeležim te neke do tada – kočile su me te neke gomile nekih mojih pesama koje nemaju nikakve veze sa onim što sam radio van muzike. Znači, u tom poslovnom delu života i onom kreativnom. Već su postojali Nacionalni park Srbija kao knjiga, reklame su rađene. Ovo je opet bilo nešto sasvim – jedna druga vrsta emocijalne dramaturgije koju sam želeo da primenim kroz muziku. I to je važan deo mene. Uvek je bio važan. Uvek sam pokušavao da negde na mala vrata pustim kroz reklame. Recimo, tu su te pesmice autorske, itd. Ali, opet one su imale funkciju komercijalnu. Nisu imale toliku funkciju emocionalnu. Mada su emocije uvek važne bile i u reklamama. Ja i dan-danas to stalno pričam, kad me zovu na neko predavanje i motivaciona neka predavanja ili priče o ideji. Ja pričam koliko je važno da kroz reklamu provejava stalno ideja emocije. U stvari, ne provejava, nego da je osnov svake dobre reklame emocija. Da reklama uopšte ne mora da bude suv informativni proizvod. Naprotiv, ja volim da ga oplemenim sa emocijom. E, u muzici sam mogao da pružim i želeo da pružim onu vrstu emocije koju ne mogu ni kroz Indeks, ni kroz reklame, ni kroz knjigu, ni kroz ceo taj svoj duhoviti deo.

Ivan Minić: Budeš malo ozbiljan.

Dragoljub Mićko Ljubičić: Jeste. Ozbiljan – pa, nisam dugo do tad sebi hteo da priznam, i romantičan. Zato što sam bežao nešto od toga. Nešto mi nije bilo kul dovoljno da budem romantičan. To su kao I love you, you love me pesmice, itd. Pa sam razmišljao da li ja to da radim, da li će neko pogrešno to da shvati. Govorim do tad, kroz te 90-e. Naročito što mi se kroz 90-e nije ni radilo. Ja sam bio opterećen ovim drugim stvarima: ratovima, sankcijama. Kome je bilo do tralala pesmica? Ali, ovo su bile 2000-e. One su počele drugačije. Još je bilo nekakve šanse da će se nešto tu sistemski promeniti. I ostavilo mi je prostor. Izašao sam iz obaveza Indeksovog pozorišta. Neko vreme sam se odmarao od te decenije putovanja, satire, itd. Još nisam počeo da radim Pozovi M, to ću početi tek posle toga. I u tom jednom interegnumu od nekoliko godina ja sam rekao: Evo ga pravi trenutak da malo dam sebi oduška kroz muziku. I ne smeta mi da ima tu i romantičnog dela mene, i onog refleksivnog, programskog, razmišljajućeg o životu. Jer me je to uvek pobuđivalo, i danas me pobuđuje kada pravim muziku. Ali, kažem, pustio sam sebe i da bez ikakvog osvrtaja i bez potrebe da skupim neku veliku publiku na to. Bez ikakve potrebe da što pre požurim da napunim Dom sindikata ljudima koji dolaze. Jok. Ja to nikad nisam uradio, iako sam dobijao ponude. Ali, nisam zato što nisam osetio da je zrelo za tako nešto, nisam osetio ni potrebu. Više sam se koncentrisao na to da to bude dobar proizvod. Pažljivo sam sastavljao te tekstove. Vrlo sam vodio računa da ne bude ništa banalno u tome, da bude dobro promišljeno, dobro zanatski urađeno, i, naravno, muzički deo, koji mi je bio važan, a za koji sam angažovao, govorim o aranžmanima i produkciji, angažovao ljude koji su bolji od mene u tome. I bio sam i dan-danas sam vrlo zadovoljan tim mojim albumom. Njega nema prodaji ili barem nema zvanično, pošto je on malo sumnjim da ga maskom prodaje i ne reklamira se, a na sajtu sam video da se nudi i ta ploča, što je malo čudno, jer mi nemamo ugovor za to. Ali, dobro, to je druga priča. I nema tu pretenzije da postanem pevač, da postanem muzičar, iako ja jesam u mnogo čemu muzičar u duši, i po tome kako pristupam muzici, i po tome što prosto sviram dva-tri instrumenta, i po komponovanja, i autorstvu, itd. Ali, nije to moja vokacija. Nije mi to potreba da se na taj dokazujem, ali mi je potreba da se pokažem.

Ivan Minić: Da se izraziš.

Dragoljub Mićko Ljubičić: Da se izrazim, dabome. Dakle, postoji ta niša jedna koja ne može da se izrazi na drugi način nego kroz muziku. I ja tu nišu polako negujem. Ima i taj Youtube album, Isto nebo, drugi grad, koji je 15-16 pesama. Evo i ove godine, nedavno sam izbacio jednu. BTW, bila je hit nedelje 202, što je slatko. Nisam to očekivao, ali hvala publici što je dobra. 🙂 Jer ima jednu dobru, životnu, filozofsku priču. Zove se Moj bluz, moj džez, moj sol. I evo prosto kad već pričamo o tome, jer je dobar primer za celu priču o muzici, a da nije onaj romantični deo, nego je ovaj drugi, koji me, takođe, zanima u muzici, u tekstovima, angažovani ili filozofski, hajde da ga tako nazovem. To je sublimat moje životne teorije, teorije o životu, kroz sopstveni primer. Ja kažem tu reči o meni, reči o tebi, reči o nama, i kroz taj tekst ispričam u stvari moje viđenje šta je život. I da se meni čini da nema nama pojedinačno, individualno boljitka. Ali, naravno, onda ni grupno, ni kao narodu, dok ne pronađemo i ne ispuštamo taj bluz, taj džez i taj sol. Znači, sve te aspekte samih sebe, unutrašnje pre svega, pronađi šta je taj tvoj izraz. Ja sam pronašao čini mi se i negujem to. Nisam to gurao do kraja i neću nikad verovatno. Učim dok radim to, ali stičem iskustva. Ali, osećam da je pravi put i guram taj put. Dakle, nađi šta je tvoj put, pa guraj. Kad bi svako od nas našao, nanjušio, omirisao taj svoj put i gurao njim, ovo bi bila zemlja prepuna srećnih individua, koje zajedno ne mogu da ne čine srećnije društvo, uspešnije društvo, pozitivnije, konstruktivnije društvo. Ovako ako nas niko i ništa ne inspiriše i ne motiviše da pronađemo taj bluz, džez i sve u sebi, onda smo frustrirani. I ovo naše stanje je posledica ogromnih frustracija.

Ivan Minić: Apsolutno se slažem. I mislim da s jedne strane je jako važno da ko god može i uspe, napravi svoju priču životnu oko toga što voli, da od toga gradi karijeru, i što ume, i na čemu radi, ali čak i ne uspe u tome odmah, itd, da nađe taj neki prostor za ono što mu je važno i da ostavi taj trag, u kom god obliku: da li je to pisanje, fotografija, video, snimanje.

Dragoljub Mićko Ljubičić: Ja sam duboko ubeđen da svaki čovek na ovom svetu ima neki talenat. Nema čoveka bez talenta. Ali, nesrećni su oni koji se ne potrude, ako im već to ne dođe samo, ako si Mocart pa u 3. godini ti se to pojavi, izdžiglja iz tebe, ili Tesla – ako nisi baš toliko talenat, ali postoje talenti koji su dati svakome od nas, bar po jedan, ali su nesrećni ljudi koji se ne potrude da pronađu za šta su talentovani.

Ivan Minić: Ili čak oni koji ciljano ne žele da se bavi onim…

Dragoljub Mićko Ljubičić: Još gore. To nema gore odatle. Ali, to si onda sam krojač svoje nesreće. Ali, ovde, ovi koji se ne potrude da pronađu, ja bih onda ostao na nivou studenta prava koji će sa nekim lošim, katastrofalnim ocenama završiti na o-ruk, otići u neku firmu, zaposliti se, biti katastrofalan pravnik, koji jako lepo zabavlja ljude u kancelariji. 🙂

Ivan Minić: 😀 Dobro, ni to ne bilo loše za te ljude u kancelariji. 🙂

Dragoljub Mićko Ljubičić: Za njih ne, ali gde sam ja, šta sam ja onda uradio? I zar je moguće da to treba da istrošim na samo par ljudi u kancelariji, te neke talente? Jao, da vidiš šta on radi! On donese gitari, pa nam svira, pa nam priča viceve, pa imitira, pa napravi pesme… Zašto to ne bi videli ljudi kad je to namenjeno širem auditorijumu?

Ivan Minić: A, šteta kad je tako loš pravnik. 🙂

Dragoljub Mićko Ljubičić: A, kakav je ovako? -Nije neki pravnik. 😀

Ivan Minić: Pomenuo si, a i to je opet jedna od jako važnih stvari koje si radio. Pomenuo si knjigu Nacionalni park Srbija prvi, posle i drugi deo. Ta knjiga je u tom trenutku, u vremenu bila jednostavno jedna kultnu genijalna stvar, i svako je želeo da ima svoj primerak. I ja sam ih poklonio mnogo. I jedno vreme sam ih čuvao pošto ih nije bilo u prodaji, pa za specijalne prilike da mogu da ih poklonim ljudima. Ta kombinacija toga što si ti napisao i onoga što je Bob ilustrovao je neverovatna. Odakle to, čoveče?

Kako je knjiga Nacionalni park Srbija ugledala svetlost dana?

Dragoljub Mićko Ljubičić: Odakle? To je malo duža priča, ali, dobro, skratiću je maksimalno. Kreativni centar je kuća koju je Jaca, Jasminka Petrović, koja je bila sa mnom u Timu talenata, Vladina žena, krenula je – do dana današnjeg napisala je 30-35 knjiga žena. Ne samo za njih, nego i za druge. Ona je ozbiljan dečji pisac. Ali, ona je bila kontakt sa Kreativnim centrom, jer me je pozvala i rekla: Ovo su zainteresovani da im ti napišeš za rubriku kreativno vaspitanje neki esejčić na tu temu. Ja sam tu napisao neki esej, koji se zvao 350 g. kreativnosti i dva jogurta. To je bio neki naslov. I pričao sam kako ja negujem od malih nogu tu kreativnu žicu. Odakle vam kreativna žica, eto tako se nešto to zvalo. Ja sam dao odgovor na to. Pošto se njima to dopalo, onda Jaca njima rekla: E, ali imamo nešto što je nudio Bogoljubu Kariću. A, zvao me zaista Bogoljub Karić godinu dana pre toga da radim emisija kod njega, na BK Televiziji. Kaže: Vidi, Mićko, ti bi mogao da dođeš da vodiš neki program, onaj Leterman što tamo to radi. Oni zarađuju po dva-tri miliona dolara. To što oni zarađuju ti ne bi mogao da zarađuješ ovde, to odmah da se razumemo. Iseče sam sebe, da ne obeća previše. Uglavnom, ponudi on meni da ja radim emisiju neku. I to ne neku, nego donesemo sto, dve stolice, dovodemo Šešelja i ti zajebavaš. To je bila njegova logika talk showa. Rekoh: Dobro, Bogi, hajde polako, da ja malo razmislim. Ne bih ja možda baš tako. I odem ja kući i uzmem sebi nekoliko dana. Sednem, napravim koncept Srpski nacionalni park, po uzoru na Survivor, po uzoru na Atenboroa, kako ja idem kao naučnik, kaže: Penzioner živi u ovoj rupi. I oni se tu hrane. Evo sad ćemo da ga namamimo, itd, kako je već moglo to da se uradi. I odnesem koncept Bogoljubu Kariću, koji ga je pogledao, pa, između tri i pet sekundi je trajalo gledanje, bez čitanja, iako sam na jednoj strani samo znajući da neće da mu dam mnogo vreme. Okrenuo je drugu stranu, video cenu i rekao: Ovo i nije skupo! -Pa, dobro, nije poenta samo u tome. -Ali, ništa, i dalje mislim da uzmemo sto, dve stolice, i da zovemo Šešelja ti da ga zajebavaš. -Dobro, Bogi, hajde, tu jednu nedelju smo rešili. Još da rešimo 51 ostalu nedelju, da vidim koga da zovem da zajebavam. I možda neki drugi put. Odustanem od toga, ali taj koncept, koji sam napravio, pokažem Jaci Petrović. I ona se seti, pa to pokaže Kreativnom centru. Kaže: On ima neku ideju blesavu za neku TV emisiju, pa pogledajte to. Stupim u kontakt sa Ljiljom Marinković, urednicom, direktorkom i vlasnikom Kreativnog centra, jednom visprenom i sposobnom ženom, uspešnom veoma, i pre svega sjajnim urednikom, što je jako važno kod pisanja – imati dobrog urednika. Koja je to videli i rekla: Vidi, meni se ovo nešto mnogo dopada. Možeš li ti ovo da razviješ malo u knjigu? -Da knjigu od ovoga napravim? Uopšte nisam razmišljao na temu knjige. Ja sam hteo da pravim emisiju. Daj mi malčice da razmislim. I onda ja sednem i napravim tu neku ideju, klasifikaciju tih nekih endemskih vrsta, pošaljem i napišem jednu celu. Ona kaže: To je to. Ovo je to! Naravno, dala mi je božanstvenih saveta usput. Ne opterećuj se ovim. Ne mora dugačko. Ne mora ovo, biću tu ilustracije. Ovo ti je super. Ovo ako hoćeš – može, a i ne mora. Fantastičnih uredničkih tih caka, sa kojima nisam imao ranije prilike da se susretnem. Koliko je važno da te dobar urednik vodi kad nešto pišeš prvi put, a i kasnije u životu. I kad smo to napravili, kad je Bob nacrtao to, kad smo mi to videli na papiru pre štampe, ja se sećam da sam Voji pokazao to u ranoj fazi, i on je to video, prelistao to, i kaže: Ovo je mnogo dobro. Samo to je bila konstacija. Mnogo dobro, kaže. Mi smo to odštampali i to je bez dana promocije, bez dana reklame, bez jedne mrve uložene u to da se o tome nešto čuje, pronašlo ljude. Pritom se knjiga pojavila istog dana kada mi je bila premijera Oproštajnog koncerta, 24. decembra, sećam se datuma, 99. Jer ja sam imao potrebu da ta knjiga izađe u 1990-im. I to mi je bilo mnogo važno, da ne pređe u milenijum drugi, da to ostavimo tamo gde i pripada. Taj bašibozuk ljudski i to smetlište. Ja sam optimista, je li tako? 🙂 To veče na premijeri došli su neki ljudi, i jedan moj drugar, prilaze i čestitaju u Plavom salonu Doma sindikata, i kaže: Kupio sam ti knjigu i pročitao. Ono nije normalno. Rekoh: Kad si pre kupio i pročitao? Pazi, tog dana je izašla, on je već kupio i pročitao čovek. Što je inače dobra prednost te knjige bila. 

Ivan Minić: Dosta brzo smo čitali.

Dragoljub Mićko Ljubičić: Brzo se čitala. Ima dosta i slika. Kao slikovnica. Mnogi koji nikad nisu pročitali knjigu su mogli konačno da kažu: Pročitao sa knjigu! U stvari su se brzo zabavali gledajući slike i čitajući, naravno, one šašavosti koje su unutra. Pritom, naravno, sve što je unutra ja sam posle u nekoliko navrata vraćao tome. Volim da vidim kako vreme utiče na nešto što uradim. To i dalje drži vodu. Sa izuzetkom nekog carinika koji nije više aktuelan, jer nisu više sankcije, pa smo otvoreniji. Ti vidiš da to tamo radi. Ono gde sam mislio da treba da se dopuni – dopunio sam u drugom delu. Koji je imao i svoju reklamu, i svoju promociju, i sve, ali nije prošao kao prvi deo. Odnosno, knjiga nije prošla, ali je prošlo ono drugo, što ljudi nisu ni vezivali za knjigu – CD, Mica ubica. Mica ubica se zapatila kao lik koji u jednom trenutku ljudi više nisu ni znali. FT1P je u…

Ivan Minić: U narod. 🙂

Dragoljub Mićko Ljubičić: Dabome. FT1P se koristi, birokratska mantra, je li tako? 🙂 Mica ubica koja je hit žena. Ja sam to doživljavao na šalterima, kad vidi ko sam, kao: Ja nisam Mica ubica, odmah da vam kažem. -To ćemo tek da vidimo. Polako, tek smo krenuli. 🙂 Tako da prvi deo je bio nenormalno dobro tempiran. Tajming je bio strašan. I tema je bila dobra i način na koji je obrađeno, nacrtano, napisano. Sve je bilo savršeno. Drugi deo nije bio ništa lošije ni napisan, ni zamišljen, ni koncipiran, ni sve. Nije bio isti tajming. Tajming je mnogo važna stvar u svemu što radiš u životu. I odnosi se i na umetnički doprinos, i na industrijski doprinos. Tu mislim da se walkman pojavio, recimo, mnogo pre – pardon, ne walkman, walkman je druga priča, nego iPod. iPod je izmislio čini mi se Compaq. Početkom 90-ih je već postojao mali, digitalni snimač koji je mogao pet pesama, lupam, da ima. Međutim, iPodu nije bilo vreme tad, nego onda kad je Stiv Džobs izbacio iPod, taj mali digitalni snimač, koji je nosio 15-20 pesama, koliko je mogao da nosi u to vreme, na početku. Dakle, tajming nekad ne može da bude važniji od proizvoda, duha ili industrijskog opet kažem, ali ništa manje važan. Kada ćeš, i kako ćeš, i način na koji nešto planiraš, ali kada ćeš da plasiraš istu stvari, identičnu stvar, istu odglumljenu, napisanu, komponovanu, šta god, kada pustiš sad i kada pustiš sad – nema isti efekat.

Ivan Minić: Pre 10-ak godina sam pisao neki tekst i analizirao taj fenomen koliko je zapravo tragično kada uradiš neku fantastičnu stvar pre vremena. Kada je uradiš nakon, kada bude kasno, OK, promašio si, već se desilo, ti kasno odreagovao. Ali, ako uradiš pre vremena, ti si uradio sav posao koji treba, a na kraju će neko drugi od toga da profitira. I to je uvek nekako prestrašan osećaj. Nekad se desi da te ideje uspeju da opstanu, da doguraju do pravog trenutka. 

Dragoljub Mićko Ljubičić: E, to je važno što si rekao. Zato što postoje ideje kojima ne prolazi trenutak. Nije sad trenutak, pa neću o tome sad. Ja sam jednu takvu imao i ona i dalje postoji, ali uključuje još neke ljude i još neke materijale koji su vanvremenski, koji jednostavno trpe protok vremena i to na nivou nekoliko decenija. Istovremeno se to dešava i u svetu. Ti vidiš da svi ovi ozbiljni, veliki filmovi su razvijani 5-10-15 godina. Pogledaš Skorcezea, pa nadalje, šta su uradili. Ljudi vide kad im se pojavi novi film, ali ne znaju koliko je verzija pre toga scenarija bilo potrebno, koliko vremena da se skupe pare. Pa, nije bilo vreme, pa su se radili neki drugi projekti u međuvremenu, pa je tek onda došlo vreme. Tajming je jako, jako važna stvar.

Ivan Minić: Kad si već dotičeš filma, ti si pored svega ostalog, kad bi trebala da se pravi neka vizit-karta ili nešto – moj prijatelj, tvoj kolega i saradnik s vremena na vreme, Miloš Maksimović, mi kad smo trebali da napravimo najavu kad je Miša bio ovde u epizodi, kao: Šta da mu napišem? -Brate, šta da mu napišeš? Pa, multimedijalna ličnost! E, ti si sa nekim početkom 90-ih imao svoju prvu ulogu na filmu ozbiljnijem. Vrlo ozbiljnu. I sad povremeno pogledam to. Ali, kroz karijeru si u nekoliko navrata imao veće ili manje uloge. Nekada samo da začiniš nešto, a nekada i da malo poneseš značajan deo radnje. Uklapa se sa svim tim tvojim talentima i interesovanjima. Suštinski, ti nisi glumac, ali glumiš. Ti si glumac po izboru, ne po obrazovanju. Ali, kako izgleda to kada uđeš u taj svet? OK, bio si iza mikrofona, bio na sceni, kako je to kad si ispred kamere?

Kako je biti ispred kamere?

Dragoljub Mićko Ljubičić: Meni vrlo prijatno i opušteno. To je najkraće. Nikad nisam imao problem s kamerom. Nikad nisam… Osećam kameru. U smislu, ne možeš ponašati ispred kamere isto kao da je nema, ali me nikad nije opterećivala. Ima ljudi kojima se vidi da znaju da ih snima kamera, iz pogleda se vidi gledam te…

Ivan Minić: Neprijatnost.

Dragoljub Mićko Ljubičić: Ali, u stvari, igram na ono tamo… Ali, u stvari, neprijatnost, da. I onda ti deliš s njima taj transfer blama. Prirodno sam se osećao uvek, jer sam duboko uveren da se gluma ne može naučiti. Odnosno, da je gluma isto talenat, kao i muzikalnost. Znači, ti se rađaš sa sluhom, a isto tako se rađaš i sa talentom za glumu. Kako bi drukčije objasnio to što deca u 4-5-6 godina glume fantastično ili 10-11, svejedno, svakako pre nekog akademskog saznavanja o glumi, imaju to ili nemaju. Oni koji imaju mogu to od malih nogu, oni koji nemaju ne mogu nikad. Pa, mogu da imaju i dva fakulteta glume, ali ne vredi ništa. Ono što razlikuje decu glumce, odnosno te nediplomirane glumce od diplomiranih glumaca, ali pravih glumaca, ne govorim o ovim drugim, odnosno od glumaca koji su to po vokaciji, po obrazovanju, po profesiji, je to što su ovi drugi osvestili da su glumci. To deca ne znaju. Zato se dešava da neka deca glume kao mala, a da posle počnu da se stide posle pubertera, pa vidiš ni ne glume. Sve su obavili što su imali u tim ranim godinama, i tad su bili najspontaniji, i najbolji, i najuspešniji. Ima na Youtubeu jedan divan klip kako Spilberg na kastingu za E.T.-ja za dečaka, jesi li video to?

Ivan Minić: Da, da.

Dragoljub Mićko Ljubičić: E, tu se vidi, recimo, šta je emocija i šta je glumac koji je rođen – taj mali. On je kasnije glumio, ali vidiš ga kasnije ispred kamera, ima malu jednu nelagodnost. Govorim o intervjuima, ne u filmovima. Ima jednu malu, blagu nelagodnost, uzdržanost, koju tamo nije imao. Tamo je bio onakav kakav je, prirodan, emocionalan, zaplakao je, bio je užasno iskren, neverovatno je bio iskren i dobio je ulogu odmah na licu mesta. Naravno, ono se ne može slagati. Ono su plakali svi iza kamere, to su posle pričali. Dakle, gluma se može usavršiti, ali se ne može naučiti. Niko te ne može naučiti da budeš prirodan. Jer šta je gluma u stvari? Gluma je – svi smo mi glumci do trenutka dok se ne uključi kamera. Dokaz za to je skrivena kamera. Kad vidiš skrivenu kameru, ti vidiš u stvari jedan film, jednu predstavu, koja božanstvene glumce ima. Strašno su ubedljivi i iskreni. 

Ivan Minić: Jer ne znaju. 🙂

Dragoljub Mićko Ljubičić: Ali, kad se upali, kad se unese: Evo ga osmeh. -Jao, mama me… E, to je ta razlika između… Pravi glumac, koji oseća glumu i može njim da se bavi, može da se ponaša ispred kamere kontrolisano, a dovoljno prirodno da izgleda kao da kamere nema. I ti u stvari donosiš sve vreme iluziju da kamere nema. Jer kamera je jedno nevidljivo oko publike koje je ušlo u tu sobu i gleda tog glumca šta on radi kad je sam ili šta rade njih dvoje kad su zajedno. To je teško. To nije lako biti ubedljiv glumac. Jako je teško. Ako nemaš talenta, onda je nemoguće. Ako imaš talenta, onda je teško odglumiti bilo šta. Dakle, ne možeš bilo šta da odglumiš. Biti glumac ne znači glumiti sve. Ja, dakle, ovo pričam iskustveno, ne kao svršeni glumac. Nikad nisam ni otišao na Akademiju. Mene pitala nedavno, sad posle Kljuna, Ljilja Blagojević, kaže: Pa, ti si glumac koji… Akademija naša je veliku grešku napravila što te nije primila. -Pa, nema šta da me prima. Ja nisam ni bio na audiciji. -Nikad nisi bio na prijemnom? -Ne. Ja nisam ni želeo da se bavim profesionalno samo glumom. Nisam hteo tu vrstu ograničenja. Ja sam hteo, ako mogu, ponekad da glumim negde nešto. Ako me neko zovne, pa se to meni dopadno, hoću. Bio sam dugo u fioci koja se zvala Indeksovo pozorište. Satira, imitacija, ovo-ono. I nisu me ni zvali. A, to što su me zvali, mene su više zvali mene su više zvali i tih koprodukcija stranih. Ja sam ostavio u nekoliko filmova traga. Male su to uloge, ali nisu bili opterećeni time. A, za ove druge stvari, ti moraš da se krećeš među tim ljudima, u tom svetu filmskom, pa i televizijskom, ali sad govorimo o filmskom pre svega. Da budeš tu, da im budeš pred očima, jer kasting direktori, odnosno oni koji ne postoje baš sami kasting direktori, kod nas to rade reditelji uglavnom ili producenti, su ljudi koji prepoznaju onoga ko im treba u nekoj određenoj ulozi. Možda i ad hoc, možda i na licu mesta, možda te malopre vidi i kaže: Sad mi nešto pada na pamet, pa takav mi treba za jedan projekat što sad radim! Hajde dođi da probamo to… Eto, tako to nekad nastaje. Vrlo retko se pišu uloge za određene glumce. I to se dešava. Ali, nije to pravilo. Pravilo je da ti pišeš lik, pa onda tražiš ko se uklapa u taj lik. I meni je slatko i drago kad me neko zove da radim nešto, a polako počinju da me zovu. Ne prihvatam ja baš sve što me zovu, ali počinju da me zovu za neke stvari koje su meni zanimljive, izazovne. I zato otud ova priča sa Kljunom. U nečemu sam se našao, u vrsti uloge kakvoj nikad do sad nisam bio. Ozbiljnoj, a mora da bude ubedljiva, a pritom nemam na sebi ni grama šminke, ni grama maske, ni grama kostima. Nemam ni kostim, ni šminku, ni masku. Onakav sam kao što sam sad. I, znači, treba da vas ubedim da sam DB-ovac, koji je onakav i da zračim na jedan čudan način. I očigledno je uspelo. 

Ivan Minić: Bogami, jeste. 🙂 Mi smo se čuli pre toga, pa smo se čuli nakon toga, nije bilo svejedno kad smo čuli nakon toga. 😀

Dragoljub Mićko Ljubičić: A, znam. Veliš: Ovaj me sluša sigurno. 🙂

Ivan Minić: U tom nekom periodu ti si nastavio i sa, u tom nekom periodu od 2005-06-07. i ta prva decenija ovog novog veka i milenijuma, ti si nastavio i sa autorskim radom kroz pisanje. Imao si jedan period kada si pisao kolumne.

Dragoljub Mićko Ljubičić: Za Novosti, da.

Ivan Minić: Zašto si ih pisao i zašto si prestao da ih pišeš?

Zašto je pisao kolumnu za Novosti?

Dragoljub Mićko Ljubičić: Pisao sam ih zato što me je pozvao Manjo Vukotić. Pročitao je neku moju reakciju na – prednovogodišnja trpeza je bila. Ja, inače, izbegavam da pišem te i da izgovaram te kratke komentare u mikrofonu novinarima, koji u potrazi za bilo čime što bi objavili tih dana pred praznike ili nekim drugim povodom, političkim, ovo nije bio politički, traže izjave. Ja ne volim da im izlazim mnogo u susret s time zato što ne volim na brzinu da objavljujem bilo šta u medijima. Zato što u medijima, naročito danas, kada to više nisu novine koje traju jedan dan, pa se pocepaju, bace i nema ih, nego ostaje na mreži.

Ivan Minić: Da, kad izguglaš… 🙂

Dragoljub Mićko Ljubičić: Čitavog života ostaje i onda ti treba da stojiš iza svega što si rekao. A, ja volim da stojim iza svega što sam rekao. I trudim da ono što zaista mislim i kažem da ne bih došao u situaciju da zaboravim što sam rekao. Što kaže, ljudi koji lažu moraju da imaju mnogo dobru memoriju. Zato je najsigurnija stvar govoriti istinu i ono što zaista misliš. Dakle, Manje me pozvao i rekao: Bi li ti pisao kod mene kolumnu subotom u Novostima? Rekoh: Nedeljnu. -Pa, kako drukčije? -Zato što ja imam drugi predlog. Ja ne mogu da preuzmem obavezu da pišem, to je ona moja klaustrofobija, Nemoj me samo mnogo ograničiti obavezama čiji autor nisam sam, nego me ti zoveš u neku obavezu. Naročito novinarska obaveza je vrlo nezgodna stvar. Hajde svake druge nedelje. Da pitamo Voju Žanetića, ja ću da ga pitam da piše svake druge, a ja svake prve. -Hajde. Ja to i uradim. Ja nabacim Voji u stvari poslić, sebe rasteretim svakonedeljnog pisanja. Ja sam tu celu godinu pisao tu kolumnu, lepo sam… Da, bio mi je uslov da ne mora da bude politički…

Ivan Minić: Komentar.

Dragoljub Mićko Ljubičić: Aktuelni politički komentar. Da ne mora da bude baš te nedelje i ništa drugo. Ja rekoh: OK. Da ne mora da bude uopše politike?, on je rekao, OK, manje. I onda sam ja rekao: Dobro. To će zvati, što kaže naš narod, i ja ću se onda igrati s tim. Igrao sam se. Voja je svoju nazvao Gde smo ono stali i on je to mnogo duže radio. On je to radio, bogami, desetak godina. Ostao je on tamo i radio. Jednu knjižicu, jednu knjigu su mu izdali. I to je lepo što izdao knjigu s tim kolumnama, jer jako slatke su te njegove kolumne bile. On je mnogo više to nego ja. On je prosto radio u Dnevnom telegrafu, kod Ćuruvije. I to su bile božanstvene kolumne, kad je to radio. Ali, ovo je trajalo sve do momenta, punih godinu dana, sve do momenta dok nisam živeo urednika, ali na drugi način. Naime, ja sam napisao tekst koji se odnosio na Miškovića i na Čedu Jovanovića. Oni su imali neki… Sad se i teško sećam. U pitanju je 2008-09. godina. Teško se sećam šta je tačno bilo, ali neka je priča bila između njih dvojice, a ja sam to nazvao O Mišku i Čedi. Igrajući se u stvari sa dva nadimka Titova. Jer Tita smo zvali Miško, vozi, Miško, itd. Znam iz Ko to tamo peva, mislilo se na Tita, naravno. A, Čeda smo ga zvali isto, kolokvijalni izraz za Tita je bio Čeda. Tako da sam spojio priču o Mišku i Čedi, o dva realna savremena lika i priču o Titu. I, u stvari, zavezao to kako bi svako ovde voleo da bude Tito, ali lepo je to bilo sročeno. Na što je Manjo meni zaustavio tu kolumnu i rekao: Ne možeš ti mog šefa da zoveš Miško. I to je bio prvi udar u zid, gde je urednik meni tražio da ja promenim naslov. Do tad ništa, prethodnih 15-20 kolumni ništa. Odjednom traže promeni naslov. Ja se ugrizem za jezik i za usnu, i promenim naslov. Nije meni toliko bilo stalo do naslova, nađem ja drugi, nije važno. Međutim, završetak priče je nastao par meseci kasnije, kada je, 2008. je bila, priznato je Kosovo. 17. februar, sećam se i datuma. Vrlo nezgodna nedelja, znači priznavanje Kosova u vreme Koštuničine Vlade. Priznanje te države Kosova, šta li i kako su oni to formulisali, i sad je trebalo napisati kolumnu. E, u takvoj situaciji pisati kolumnu, ja sam napisao nešto što se zvalo Ja ništa ne znam. A, moram da ti ispričam i o čemu se radi. Bazirana na liku, ja sve vreme o tome pišem. Ima jedan lik kod mog tasta, radionica pored, pošto moj tast ima servis, elektroservis, na Zvezdinom stadionu. I to je bio neki lik, inače, penzionisani pilot JAT-a, koji je jako duhovit čovek bio, i imao firmicu za nešto. Ne znam tačno za šta, ali je bio na nezgodnom mestu, odmah pored ulaza. Ceo taj deo ulice Ljutice Bogdana je 1A, uključujući i stadion. 1A stadion i sve do stadiona, neverovatno. Hajde da je 1, nego 1A. 🙂 Ko za vraga, ko god uđe na taj parking ide pravo kod ovoga na vrata i kaže: Izvinite, gde je ovde taj i taj? Jer 1A je sve tu živo. I onda on jadan morao čovek, taj Cile, da kaže: To vam je tamo. To vam je ovamo. I on se pretvorio u jednog saobrajca, dispečera informacija, info-pult. Ne može da radi čovek kao što radi. I šta je on uradio? On je na jednom kartonu napisao Ja ništa ne znam i zalepio na jednu letvu. I kako ko uđe: Izvinite, samo da vas pita, a on ovako podigne to, gde piše Ja ništa ne znam. Izvinjavam se, i odu ljudi. Neće da gube vreme s ludakom. I on je svoj problem rešio. E, ja tu priču ispričam i kažem: E, ovo je moj odgovor na pitanje priznavanja Kosova, pitanja onoga što se dogodilo ove nedelje: Ja ništa ne znam. I završim na taj način. Dakle, ništa nisam rekao što bi se moglo pogrešno protumačiti. Ja sam izbegao, napisao sam kolumnu, ali sam izbegao da prokomentarišem. Suviše je to vruće bilo. On je zabranio tu kolumnu, odnosno nije je pustio. E, za mene je to bio trenutak kad sam rekao: Ne. Više neću da radim. Ne znam zašto si ovo uradio. Napisana je tako da bi bez ikakve problema mogla da ide. Potpuno pametno skockano u ovom trenutku osetljivom. Zašto si to skinuo? Ne znam, ne ulazim u tvoje razloge. Ja neću više ovo da radim. E, to je bio razlog zašto sam prestao. A, lepo sam se zabavljao dok sam pisao i hvala mu na toj prilici da to radim tih godinu dana.

Ivan Minić: Pomenuo si u jednom trenutku projekat, koji, takođe, ja obožavam. I dan-danas ga ponekad pustim, pošto sve to postoji na Youtubeu, pa onda može da se gleda i naknadno. A, to je projekat koji si radio sa Halo oglasima – Pozovi M ili će on tebe. Gde si bio ti, gde su bili kasnije neki gosti tu sa tobom, gde ste u suštini zajebavali ljudi tako što ste zvali ljude koji su postavili oglase i ti si onda sa njima pregovarao oko kupovine i trgovine.

Kako je nastala emisija Pozovi M ili će on tebe?

Dragoljub Mićko Ljubičić: Da! Sad si upao u zamku jednu potpuno jasno zašto, kad si rekao zajebavao ljude. Nadam se da si svestan da nije bila osnovna namera da ja zajebavam ljude. To je za mene od samog početka bio psiho-sociološki eksperiment. Jer ja da sam hteo da zajebavam ljude, ja bih im stavio imena i prezimena i slike i brojeve telefona.

Ivan Minić: I pristao bi na ono Bogoljubovo sa Šešeljem.

Dragoljub Mićko Ljubičić: Tako je. I zvao bi, dabome, Šešelja da ga zajebavam. 🙂 Ja nemam potrebu da zajebavam, posebno nepoznate ljude. Međutim, ja imam potrebu da, imao sam potrebu – to smo iz Indeksa još poneli to oglasi, sa oglasima, to smo tamo prvo počeli da radimo. I video da u stvari ljudi svašta pišu u tim oglasima. I meni nisu obični bili zanimljivi, meni su bili zanimljivi oni neobični. Sve smo skockali. Subota pre podne, tad smo snimali tu emisiju, kad su ljudi inače kod kuće, opušteni, oni koji su dali oglase čekaju da ih baš tad zovu ovi koji treba da ih zovu. Dakle, svi su oni bili spremni, nabaždareni na to da neko zove za njihov oglas. Nije tu bilo iznenađenja. Tako da nije bilo šta me ovaj zadržava. Ne, to su ljudi koji su dali oglas da bi ih neko zvao i da bi pričali o tome. Ja sam u te razgovore ulazio, provocirao onoliko koliko sam procenio da može, a da me neko ne provali. S druge strane, doživljavao provokaciju, jer sam pravio gluplji i ograničeniji nego što jesam da bih njih navukao da misle vidi ga ovaj glupak, sad ću da ga zezam. Pa, jedan broj njih je mislio da zeza mene, ne znajući da će na kraju u stvari oni biti žrtve ulovljene u to. A, sve smo to spakovali i pravno tako što smo promenili elektronski podigli-spustili pitch ili podigli glasa. Znači, ženama smo ga malo spustili, muškarcima smo ga malo podigli, da se ne bi prepoznavali. I izbegli smo sve one identifikacione elemente: adrese, telefone, imena, itd, gradove. Jedini grad koji sam ostavio je u jednom trenutku kad je neki zelenaš sa Uba bio i to neka pozajmica bez para, baš je zelenaš bio u pitanju, i to je jedini put da smo ostavili da je na Ubu taj čovek bio. I to smo svesno uradili. Inače, svi ostali su bili zaštićeni. I ovoga su prepoznali tamo na Ubu, i onda je on bio ljut kao puška, i slao pismo da će bombu da baci na B92, i da ga je nadrljao Veran Matić. Mene nije pominjao, ali bomba na 92, pa ovi moji su tamo prijavljivali policiji, pa je policija rekla: Nemojte da brinete ništa. Ti koji piše da će da bace bombu ne bacaju bombu. Ovi što hoće da bace bombu, oni dođu i bace bombu. On ne najavljuje. Tako da, naravno, ništa nije bilo od toga. 🙂 A, svi ovi ostali su bili zaštićeni i nisu bili bitni ljudi. Bile su bitne te pojave društvene, koje izazivaju ljude na da određeni način kupuju, prodaju ili razmenjuju ili svoje usluge ili proizvode, itd. Ja sam te najzanimljivije birao uz pomoć Vlade Aleksića, koji mi je tu mnogo pomogao. Bio je reditelj i pomogao mi je kasnije u montaži mnogo. Mi smo, naravno, dosadne delove izbacivali, ostavili smo samo one zanimljive. I bilo je nekih koji prosto nisu mogli da idu zato što ne bi bili fer i bilo bi kao da je zajebavanje ljudi. Ima čitava jedna fiočica puna takvih oglasa, koja nikad neće ugledati svetlost dana zato što bi oni bili jedan korak preko granice. Jer su sticajem okolnosti morali da odaju svoj identitet zbog toga da bi se fora napravila. Evo mogu da dam jedan primer, gde je žena dala oglas: Prodajem dva para jelenskih rogova, u potpisu Jelena. 😀 Kako da se ne javiš na to, Jeleni za jelenske rogove? 🙂 I to kao stručnjak…

Ivan Minić: Dva para. 😀

Dragoljub Mićko Ljubičić: Dva para. I to kao stručnjak koji je jelenog. Ja sam bio jelenolog, koji se time bavi, koji je nju pitao između ostalog: Je li vi imate sertifikat? Ima rogovnik? 😀 Gde ulazimo u to koliko parožaka imaju koji rogovi. Ona vrlo naivno i zainteresovano sluša. To ide dotle da ja nju šarmiram tokom toga i ona mene zove dođem u njenu kućicu na rubu šumarka iznad nije bitno gde, gde ja kažem: Ja bih vrlo rado došao da vam vidim šumarak, ali ostavićemo to za neki drugi put. Ne mogu, verujte. Nije da nemam poverenje u vas, ali ne mogu sa nepoznatima prvi put… Pazi, ja se krijem, i ona to ceni. Ona žena izgore tamo sa one strane. Ona je htela da se udaje. 😀 Dakle, bilo je divnih i božanstvenih razgovora. Neki od njih nisu mogli da idu iz objektivnih razloga, neki su bili previše morbidni, jer na kraju ispostavilo da neki čovek koga sam zvao, jer je prodavao 502 SMS poruke, knjigu sa 502 SMS poruke. Kakve SMS poruke, 502? Zovnem, ispostavi se da je čovek čuvar u zatvoru, i da duge noćne sate provodi tako što piše duhovite, hajde, duhovite uslovno rečeno, SMS poruke za druge ljude i to izda u knjizi. I onda ljudi to kupe, pa kao ako nemaju svoje ideje, onda oni šalju jedni drugima. Vrlo romantične razloge, itd. Ja rekoh: Gde nađoste baš 502? -Pa, to je druga knjiga. Prva knjiga je bila 386 SMS poruka. Ovo je dopunjeno izdanje. 😀 I mi prolazimo, on meni čita te svoje poruke, i ja reagujem na njih, i to je urnebesno. I on konstatuje, kaže: Ti si jako duhovit i ti bi mogao to da pišeš. Da bi došli na kraj, kad on meni u razgovoru kaže: Pa, otkud ti ta ideja? -Dugo sedim, pišem noću to. Žena mi bolesna, ima rak, pa gledam da skupim i neki novac. Kad mi reče to, a ja već sat vremena pričam s njim, tog trenutka sve pade u vodu, bilo kakva ideja da će to ići. Odjednom pojavljuje se emocija neka druga i ja mu kažem: Dobro, imaš nešto protiv da se ja malo razotkrijem ovde? Ja nisam ozbiljan za ovo. Ja sam taj i taj. Izvini, nisam znao da je takva situacija. -Pobogu, ništa ti nisi uradio. Nasmejao si me lepo. -Ma, znam, ali ja sam ovo hteo da pustim, a neću pustiti sad zbog ovoga, ali ću ti naručiti tri knjige. Je li to OK? -Lepo bi bilo. Ja naručim te tri knjige da mu malo učinim čoveku. Ali, kažem, to je bilo čak i emotivno na jedan način, ali nije moglo da ide. I bilo takvih još neki oglasa. Ovi drugi, ovo su sve ovi strejt, da tako kažem. Strejt ludaci bili. 😀 Onaj koji je imao neku ideju, koji je usnio biblijski san, pa motel u obliku krsta, itd. Kako se ne pošaliti s njim? 🙂 

Ivan Minić: Čekaj, jednu stvar se samo ne sećam. Pokušavao sam da rekonstruišem, ali nisam uspeo. Vi ste zvali oglase koji su zapravo izašli u novinama. Jeste li davali oglase?

Dragoljub Mićko Ljubičić: Apsolutno.

Ivan Minić: I davali ste. Znači, bilo je dvosmerno. 

Dragoljub Mićko Ljubičić: Pa, da. Pa, ta pozajmica bez para sa tim zelenašem. Ja sam dao oglas: Davao bih pare na pozajmicu, kraj oglasa. Mislim, ko to radi uopšte i ko se javlja na takav oglas. I onda shvatiš da se javlja zelenaš, koji pokušava da ušićari nešto, pa se na kraju razočara, jer shvata da ja u stvari nemam para, ali da bih vrlo rado uzimao kamatu. Ja, iako nemam para. Doduše, uzimam samo 2% zato što ništa ne dajem. Ovi drugi uzimaju 10%. Oni daju pare, ali uzimaju 10, a ja sam skroman. Ja 2% i to je to. Samo dođem svakih mesec dana, uzmem svojih 2%. Nije mi jasno. Od čega, bre, uzmeš 2%? -Pa, onog što se dogovorimo. I onda sam mu napravio neku matematiku, koja je tako bila neponovljiva da čak ni sam nisam uspeo da ponovim dva puta. On je tražio da ponovim, jer nije mu bilo jasno. Rekoh: Ni meni nije, ali, dobro, ponovićemo. To je urnebesno. Pozajmica bez para je urnebesna. I nije ni čudo da se on posle nadurio, ali baš me briga. Za zelenaša me nije mnogo briga što se naljutio. 🙂

Ivan Minić: Opet hronološki negde u tom periodu kreće tvoja priča sa ozbiljnim predstavama. Odnosno, sa tvojim autorskim radom, koji nema veze sa Indeksovim pozorištem i tim delom imitacije, humora i toga svega. Prva predstava koju si uradio je po tekstu koji je…

Dragoljub Mićko Ljubičić: Bernarda Ludviga, da.

Ivan Minić: Ali, koliko sam shvatio, tekst jeste inspiracija, ali ti si to preoblikovao, dopunio.

Koje su bile prve predstave van Indeksovog pozorišta?

Dragoljub Mićko Ljubičić: Da, dosta je moralo da se menja. Zato što austrijsko-nemački humor ne prolazi na našim ovde prostorima.

Ivan Minić: Ili bilo gde drugo. 🙂

Dragoljub Mićko Ljubičić: Bilo gde drugo, sem u Austriji i Nemačkoj, jel? 🙂 Tako da kad sam ja dobio to, Gane Pecikoza mi je to predložio zato što je video neko moje gostovanje kao doktora, Dr Agoljub, kako sam se predstavio. Naime, šta je bilo? Bili smo u Domu sindikata, Dan srca je bio, pa me moj prijatelj Miša Ostojić, čuveni naš kardiolog i akademik, on je mene zamolio da vodim to sa Mirom Bobić Mojsilović. Onda smo mi vodili to. Otvoren dan bio, pa ljudi uđu u Dom sindikata, ko hoće gleda, sluša. I mi smo imali mali program. Ona je vodila, ja sam joj smetao kao doktor, malo je pregledalo, merio joj pritisak. I tu su iznad visili neki helijum baloni u obliku srca, iznad bine u Domu sindikata. I onda je ona primetila da nešto stalno gledam gore i kaže: Doktore, zašto vi stalno gledate, a ja onako u belom mantilu sa stetoskopom, Dr Agoljube, zašto bi stalno gledate gore u te balone? Srca od helijuma? -Pa, zato, Miro, što razmišljam: Fala Bogu da je ovo Dan srce i da je ovde reč o kardiologiji. Zamislite da je ovo Dan urologa ili ginekologa, šta bi ovde visilo? U kom obliku bi ovi baloni bili? I to Gane čuje i kaže: Urnebesno je ovo što si rekao. Palo mi na pamet da bi ti mogao da budeš taj. Imam ja jedan tekst, neki Austrijanac pisao. I nabavi mi taj tekst, mi ga prevedemo. Šest meseci je trajala priprema. Ja još uvek radim tu predstavu. Sad ne u doba kovida, ali 150 i nešto predstava sam odigrao toga. I po svetu smo išli. Po Kanadi, Americi, Dubaiju, ovamo-onamo, po Skandinaviji. Baš smo se naigrali toga i igrao bih je i dalje. Možda ću je i igrati, kad prođe ovo, pa u Akademiji 28.

Ivan Minić: U Akademiji 28, da. 

Dragoljub Mićko Ljubičić: Nema politike. Nema imitacije. Ima priče o muško-ženskim odnosima. Dakle, i oni koji bi me stavili u fioku, nemoj, crna lista, ne mogu sa tom predstavom. Zaista mogu da igram bilo šta i bilo gde.

Ivan Minić: A, druga predstava?

Dragoljub Mićko Ljubičić: Danas nam je divno dno? To je nešto sasvim drugo. I to je bio sublimat, i Vojin, i moj. To je Indeksovo pozorište posle Indeksovog pozorišta. I to 20 godina skoro posle, 15 godina posle Indeksovog pozorišta smo nas dvojica seli i napisali nešto što je postajalo samo kao ideja DNO – Dnevne novine i oglasi. TabloiDNO. Što je, opet kažem, sublimat svega onoga što mi mislimo o tim tabloidima i tom nadrinovinarstvu koje se ovde zapatilo i toliko lepo cveta. Krenulo je od ideje te, a onda smo seli i dali sebi dovoljno vreme da napišemo, da iskoristimo sve te moje likove, i čak delimično bazirano na Nacionalnom parku Srbija. Jer ona pevaljka je slična, isti je lik kao i ona pevaljka. Kriminalac je, jes malo liči na Kristijana, ali u stvari je kriminalac, arhetipski. Pop je pop, nikakav konkretan. Luj Viton, epitrahilj i ostalo. Penzioner je tu, naravno. Tu je i neki biznismen. I, na kraju krajeva, tu je taj Supermen, tadašnji premijer, koji je sve to objedinjavao i koji je davao tome svemu jednu dramaturgiju, koja je se provlači kroz celu predstavu. Strašno zahtevna, fizički naporna predstava, gde ja sedam likova glumim, presvlačim se. Fantastični kostimi koje mi je napravila kostimografka, Jelena se zove, ne mogu prezime da joj se setim. Fantastično. Nešto što u roku od tri minuta možeš da skineš jedan i da obučeš drugi, a ne zaboravi da se ja tu oblačim i u ženu, u ćelavog čoveka, i brkovi, i perike.

Ivan Minić: I Supermen.

Dragoljub Mićko Ljubičić: I na kraju Supermen. Dakle, jako logistički složeno i komplikovano. Iznurujuće na prvi pogled. I zaista dva puna sata to traje. Srđan, koji je taj voditelj i koga smo pažljivo odabrali, jer je izvanredno dočarao tog jednog ljigavog… Novinar je, ali u stvari bi za 100 evra svašta radio. Pa, na kraju doživi da ga isponižavaju, ispljuju, pa i iskutu, i da ne dobije 100 evra. Ali, dobiće jednom drugom prilikom, jer taj Lale mu je obećao, itd. Ta promena je bila toliko ubedljiva i dobro uređena da su neki ljudi koji me ne znaju, a koji su bili dovedeni na tu predstavu, to mi je posle ispričano, kaže, bila je neka žena koju je doveo neko i rekao: Hajde, idemo večeras na neku predstavu. -Koju predstavu? -Pa, hajde, videćeš, nije važno. I dovedu je tamo, i kad je ogledala žena predstavu, ustaju i kad smo izašli nas dvojica da se poklonimo, ona kaže: A, što ne izađu ovi ostali glumci da se poklone nego samo ova dvojica? Supermen i ovaj? Dakle, žena nije shvatila da je to jedan čovek sve vreme bio, da se menjao, jer me ne zna od ranije ili je bila negde u inostranstvu, nije ni važno. Uglavnom, kombinacija kostima, uloga, imitacije i dočaravannja tih sedam likova u dva sata, a svi različiti, a svaki daje svoj doprinos ovoj celoj situaciji, je jedna lepa kombinacija Indeskovog pozorišta i Nacionalnog parka Srbija. Nacionalnog parka kome smo dali omaž na taj način Voja i ja, i Indeksovog pozorišta u koje smo najviše on i ja autorski i ulagali bar za te žive predstave. Išlo bi to i posle, ali je stalo iz dva razloga. Prvo, Dom sindikata se zatvorio i posle toga pretvorio u Kombank dvoranu. Znači, sledećih godinu i po dana je bio adaptiran. A, drugi razlog je bio što više nismo imali Vučića kao premijera, nego je tog juna meseca te godine, to je 2017, on je postao predsednik. Tako da moralo je mnogo da se promeni u samoj predstavi, a naročito u onim snimljenim delovima u kojima je on premijer. Sećaš se, nazad piše Vlada i bajke Republike Srbije, i on ide, i priča, ima tu konferenciju za štampu non-stop. Jednu veliku konferenciju za štampu koja se prekida ovim intervjuima. A, koja je u stvari smišljana od strane nas dvojice da mogu da se presvučem za to vreme. Tako da jako sam zadovoljan tom predstavom. Mislim da smo tu Voja i ja upakovali zaista sve što smo u tom trenutku hteli da kažemo za tu situaciju, ne samo u vrhu naše politike, nego u društvu. Pošto je presek kroz vrste. Zato kažem Nacionalni park. Mi smo presekli, sociološki jedan presek smo napravili. I bez obzira što je to iskarikirano, naravno, ali ti shvatiš da to baš i nije toliko iskarikirano, da je u stvari naš život iskarikiran već. Već ova metafora je se pomešala, ono što Duško Kovačević kaže: Pozorište potkazuje život. I šta je ovde scena? Šta je ovde bina? Šta je ove ekran? Šta je realno? Sve se to izbrkalo.

Ivan Minić: Čist dokumentarizam. 🙂

Dragoljub Mićko Ljubičić: Da.

Ivan Minić: PLJIŽ. PLJIŽ je jedna od retkih stvari sa televizije koju sam gledao redovno. Doduše, nikad je nisam gledao na televiziji. Uvek sam čekao da izađe na Youtubeu, jer nema šanse da ubodem termin da ga gledam tada kada je. 🙂

Dragoljub Mićko Ljubičić: Tako je.

Ivan Minić: Ali, PLJIŽ je bio moj nedeljni check šta se dešavalo, pošto se trudim da ne budem previše informisan.

Dragoljub Mićko Ljubičić: Tako je. Mnogima je bilo to.

Ivan Minić: Mnogo mi je značio i mnogo sam ga voleo. I pričao sam, i kad je Voja bio, sa njim o tome. Posebno o onom delu zašto se onoliko smeje. Mislim, ja potpuno razumem zašto se on čovek smeje, ali onda kad je objasnio kako zapravo nastaje to sve, i da ti baš nikako ne smeš da budeš u liku ako se ne snima, jer onda to nije to. Ono što bih voleo je – PLJIŽ je trajao neki 3-4 godine i bio je koncipiran kao sezonski program. Dakle, nije išao u kontinuitetu, jer verujem da bi bilo neizvodljivo.

Dragoljub Mićko Ljubičić: Ne samo to, nego nije ni moglo. Leti se svakako pravila pauza, pa i ovi druge emisije, Ivanović, Kesić, i oni prave te pauze. Letnje svakako, a i zimska bude neka, samo je njihova uvek bila kraća. Naše su bile pauze duže.

Ivan Minić: Voleo bih da mi daš neki svoj utisak sada kada je ta priča zaokružena. Šta ti je to dalo? Koliko je tebi PLJIŽ važan i koliko ti je značio? I, naravno, da mi kažeš zašto ne više?

Kako je nastao PLJIŽ?

Dragoljub Mićko Ljubičić: Zašto ga nema? Pa, ovako, ne bi ga bilo za početak da nije bilo Jugoslava Ćosića, koji je bio veoma uporan, tvrdoglavo uporan da me pozove, i zvao me, a znamo se iz Indeksa, 202. On je pisao predstavu Za šaku glasova, recimo.

Ivan Minić: To smo baš kad je Voja bio objasnili da iako ljudima Jugoslav ne deluje kao osoba ima smisao za humor, on je zapravo vrlo…

Dragoljub Mićko Ljubičić: Duhovit, duhovit je Jugoslav. Ali, on nije pratio tu liniju, on ne prati – i ovo što je radio, Pressing. Jednostavno, nije hteo da ide u tom pravcu. Ostavio je to za neku raniju fazu svog života. Ali je imao ideju da mene dovede na N1 i da ja nešto tu, šta god, komentar.

Ivan Minić: Ono nešto tvoje.

Dragoljub Mićko Ljubičić: Pa, kad je video da ja baš nisam nešto za te nedeljne komentare, jer mene to nikad nije dovoljno interesovalo, pa sam i Manji svojevremeno rekao: Nemoj da pišem o polici nedeljno. Ne interesuje me. Tera me da mnogo više ulazim u informacije nego što želim. Onda je predložio: Pa, hajde ti i Voja nešto. Znači, on je predložio hajde ti i Voja nešto. Pa smo onda Voja i ja pričali, rekoh: Jugoslav me u to vreme baš davi sa ovim. Hajmo zajedno da odemo kod njega, da mu objasnimo zašto nam se ne radi tako nešto na nedeljno bazi. I onda nas dvojica odemo zajedno. Međutim, on je čovek toliko bio za da nam ponudi da nešto uradimo, da je on na kraju predložio Dražu. Dakle, Jugoslav je predložio i Dražu. Evo Draža bi mogao to malo da osveži, i vas dvojicu.

Ivan Minić: Da vas rastereti.

Dragoljub Mićko Ljubičić: Da. Mi smo u jednom trenutku rekli: Hajde, toliko navalio čovek da nam da televizijsku emisiju. Hajde.

Ivan Minić: Jebala te emisija. 😀

Dragoljub Mićko Ljubičić: 😀 I mi sednemo. Dao Bog kakvi smo, i Voja i ja tu temeljni. Draža je malo iz druge priče, on je novinar dnevni. Nema tu temeljnost. Ne možeš ti da budeš temeljan i da dnevno izbacuješ stvari. A, ja i ovaj smo mnogo temeljni u tome. I mi kad pripremamo – mi smo Indeksova pozorišta pravili na sezonskoj bazi. Ne na nedeljno, ne na dnevnoj. S druge strane, sezonska baza je veća obaveza, jer moraš za celu sezonu da pokriješ sve te likove i događaje. Ovde moraš na bazi nedelju dana. Znači, nije strašno ako nešto ne upali 100%, upaliće iduće nedelje. I pristanemo i počnemo da tražimo način kako to treba. Ključ je bio kad smo pronašli sedenje. Tri fotelje u Mercedesovom znaku. To je bio ključ i tu je proradilo. Onda smo se dogovorili da budu sasvim druge boje od boja N1. Znači, tamo je sve plavo, sterilno plavo-belo, znaš već ono info, a mi smo hteli toplu, kućnu boju, lampe, fotelje, tepih.

Ivan Minić: Dnevna soba.

Dragoljub Mićko Ljubičić: Dnevna soba, sede tri prijatelja. Prva verzija, Tri dede sede. Tako smo se zezali da bi moglo da se zove to. 🙂 Pa je onda trebalo da se zove Šta je tu smešno?, itd. I onda je meni palo na pamet: Što mi to ne bi nazvali po nama? Petrović, Ljubičić i Žanetić. Skraćeno PLJIŽ. Kad sam njih dvojici rekao, posle pauze od 3-4 sekunde, obojice su kao: :D, kao PLJIŽ. Toliko blesavo, idiotski zvuči da je simpatično. I kome god sam rekao, pošto sam malo istestirao, vidim da im je OK. To je bilo rešeno ime, rešena je bila forma. Krenuli smo bez ikakve najave, ako se sećaš. Bukvalno nikakva najava nije bila. Samo se pojavila emisija jednog petka uveče na N1 i momentalno zaživela. Kao onaj Nacionalni park što je zaživeo u trenutku bez ikakve reklame, tako je PLJIŽ zagolicao ljude na pravi način. Znači, način na koji smo mi pristupili tome je bio svež. Nije on bio ništa originalan, u smislu sede neki ljudi i pričaju o nekim aktuelnim. To radi svako veče neka emisija. Način na koji smo to radili, pored komentara smo imali tu atrakciju mojih likova, koje sam mogao da dočaram ove imitacijom, a ove neke druge da stvaram. Imali smo atrakciju songa. Imali smo priču za laku noć, koja je trebala da završi, da zakuca stvar. Meni je bilo jako važno da imam balans između humora i stava, kolumnističkog stava, koji je – Priča za laku noć je u stvari kolumna, video-kolumna. To se i posle pokazalo kad sam izbacio knjigu, gde one jako lepo funkcionišu u knjizi. Sve to zajedno, pa plus tri godine prakse, gde smo mi to brusili, vežbali, dodavali, uvežbavali. Kad se pogledaju te prve emisije i kad se pogledaju poslednje dve sezone, vidi se koliko smo mi u stvari napravili tu jednu modlu, jedan taj šablon, koji je na kraju bio vrlo sličan iz emisije u emisiju. Na početku smo malo lutali, tražili, ali je duh ostao isti i svako od nas doprinosio na svoj način. To ne bi bilo isto da su bila neka druga trojica, to ne bi bilo isto da sam ja bio sam, kao što je Jugoslav na početku predlagao ili da smo bili Voja i ja. To je zaista PLJIŽ. Znači, zaista proizvod doprinosa trojice duhovitih, kreativnih i na različit način doprinosećih ljudi. Znači, na različitih način. To je važno. Jer nije isti doprinos moj, Vojin i Dražin. Svaki je uneo neki svoj doprinos. Sviđalo se to kome nešto više ili manje, to je nebitno. Bitno da je to kao celina imalo jednu finu, lepu, dobru energiju. I da je služilo mnogima, tome čemu je i tebi služilo, ne mogu da gledam vesti, daj da vidim šta je bitno, a s čim mogu malo i da se katarzično pomerim kroz ove ludake, da vidim kako će oni to da prokomentarišu.

Ivan Minić: Ja sam imao taj jedan momenat, baš mislim sa Vojom kad sam pričao na temu PLJIŽ-a, da je on mene mnogo podsetio u nekim momentima na ono što su svojevremeno radili Dragan Ilić i Moki…

Dragoljub Mićko Ljubičić: TV manijak.

Ivan Minić: TV manijaci su kultna stvar, koju maltene niko ne zna da je postojala. Jer je bila davno, bila na početku 92 kao televizije, išla je u nekom čudno formatu. 🙂

Dragoljub Mićko Ljubičić: Odlično. Kao Braća Bluz, meni su izgledali kao Braća Bluz njih dvojica. Tako su se i oblačili.

Ivan Minić: Da, da, apsolutno. Je li bilo najteže napisati priču za laku noć?

Dragoljub Mićko Ljubičić: Jeste. Zato što mi je bio potreban ceo dan. Utorak ceo sam koristio za to. To je porađanje bilo. Zašto? Zato što znaš da imaš rok, a oni moji problemi sa rokovima večiti. I celog života bežim od obaveze da nešto radim pod rokom, pod obavezom, i onda se uvališ, sam sebe uveliš, pristaneš na to da to radiš i tako radiš sledeće tri godine. 

Ivan Minić: Šta mogu prijatelji da ti naprave u životu?

Dragoljub Mićko Ljubičić: Šta mogu?! 🙂 Dakle, priča mi je bila problem dok ne nabodem tezu. Kad nađem tezu za priču, priča izađe sama. Ali, naći tezu za svaku nedelju, da ima težinu i da je prava, i da naiđe na taj, kako da kažem, odgovor od onih kojima je upućena, a to su ljudi koji to gledaju, koji žele zbog toga to da gledaju, zbog stava, naših stavova, u ovom slučaju mog, je nešto što je porođajna muka bukvalno bila. Jer ja tek kad završim priču, tek onda ulazim u ostatak emisije. Znači, tu sam rešio tri minuta. Šta ćemo da radimo ostatak?

Ivan Minić: Kraj! 🙂

Dragoljub Mićko Ljubičić: A, i dolazi sreda, dan kada mi i snimamo emisiju uveče. Znači, mi utorak uveče, Voja i ja se čujemo. Neretko, poslednje vreme smo zajedno birali song koji će da bude. Na početku sam ja birao, a posle sam bio jednostavno preumoran i zajedno smo birali song. Pa smo vrlo često zajedno i pisali. Baš sinhrono. Pošto nas dvojica, kao tandem, znamo da radimo. Nema potrebe da se viđamo, Zoomom. Napišemo zajedno song, sutra ga malo išcheckiramo ujutru, da vidimo da li je to to. I sutra se svako bavi svojim komentarima. Ja plus pravim i jedan skeč. Nekad ga radimo zajedno, kad je skeč u pitanu, ali kad je imitacija, uvek radi sam. Zato što on ne sme da zna. Da bi se smejao iskreno, on ne sme da zna koja je imitacija i šta je imitacija. Tako da je to jedna stresna sreda. Posle stresnog utorka ide stresna sreda, sa sve snimanjem uveče, koje počinje oko devet sati i traje do ponoći. I ranim jutarnjim ustajanjem da pogledaš rough cut, koji je prvi montažer. Imamo dva montažera. Prvi montažer je u toku noći uradio grubu verziju, od čišćenja onih…

Ivan Minić: Viškova.

Dragoljub Mićko Ljubičić: Viškova. I pravljenja emisije koja traje otprilike 55-60 minuta ili kraće, što je vreme proticalo, to je sve bila kraća, jer smo sve bili kompaktniji, sve smo bili tačniji i sve je bilo teže izbacivati stvari. I onda ja idem na montažu od 10 ujutru, sa Anom, montažerkom. To je ta druga, fina montaža, gde to tri-četiri popodne treba da završim celu emisiju, da obradimo i onaj song koji je snimljen. Ako ima efekta, a bilo je često, i postprodukcijskih intervecija. Znaš i sam da je bilo postprodukcije, bilo je green screena, bilo je dodavanje efekata. Magla svuda, magla oko nas, morali smo maglu da stavimo preko songa. To deluje jednostavno – to uopšte nije jednostavno. Treba da nađeš u 4K maglu prvo, pa da je primeniš, pa ovo, pa kompjuter da izrendera. To sve traje, a to je vreme, a ja nemam baš mnogo vremena, jer ja treba oko tri-četiri to da završim, pa da pošaljem na mreže ovamo Biljani, koja nam radi mreže, da to ode kao najava. Pa, da se izrendera sve zajedno, pa da ja u međuvremenu odemo do firme. Napravim jedan brejk mentalni. Pa, u firmi mi stigne verzija koju pogledam pre nego što ode, sa odmakom malim, da vidim da li je sve u redu tehnički i da li nešto slučajno nismo ispustili u onom grdnom ludilu tog dana. I onda uveče ide, to veče, četvrtak uveče. Dakle, tri paklena dana. Još ako u njega ubacimo i njihovu pripremu, gde su više Voja i Draža učestvovali u ponedeljak, da prikupe, i Boris Kusović, koji nam je bio čovek koji je prikupljao te vesti i pakovao ih u montažni, onaj deo montažnih priloga. On je to radio, Dragana Kaucki čitala. Jedan tim ozbiljan, koji nije samo nas trojica, naravno. Nego jedan ozbiljan produkcijski i novinarski tim koji je to sigurno jedno, ako računamo i ljude za kamerama, a moramo da ih računamo, jer oni su nas pratili, 20-ak, između 20, nekad između 20 i 25 ljudi je znalo da bude tu uključeno u svaku od tih emisija, a ti vidiš trojicu koji se kao opušteno zezaju. I, naravno, kada dodaš tako 13 nedelja prolećne sezone, 13 nedelja jesenje sezone, pa pauza i letnja i zimska, i tako tri-tri i po godine, onda to dovede do jednog zasićenja, pre svega mog. Ja sam njima rekao, njima dvojici, još u maju, rekoh: Ljudi, negde na pola 7. sezone ja sam rekao, Ljudi, završili smo upravo snimanje to veče, onako umorni, ja rekoh, Ja bih najradije preskočio jesenju sezonu. Ja sam ih zatekao tu. Rekoh: Osećam jednu, prvi put sam ovo osetio za tri godine. Prvi put sam osetio jedan umor zbog istosti, zbog ovih likova koje više me ne inspirišu da ih ponavljam stalno, iz nedelje u nedelju. Možda bi me inspirisali iz meseca u mesec, ali ne iz nedelje u nedelju. Nameću mi se kao obaveza, nema proširenja tog dijapazona likova, isti ljudi na isti način. Samo ih recikliraš. Drugo, rekoh, songovi nam se troše ozbiljno. Mi smo birali pesme koje su domaće proizvodnje, domaćih autora. Izbegavali smo, nije bilo stranih, i onda kad je bilo, odmah na Youtubeu ide copyright claim. Jer ne smeš to da stavljaš tamo. I onda sam izbegavao, onda sam stavljao samo domaće, starogradske, narodne i zabavne. Naravno, sa sve potpisanim autorima. Sve je to u redu. Parodija je, inače, po zakonu o autorskom pravu – ti kad nešto parodiraš ili parodija i satire kad se koristi tuđe, ne treba ti saglasnost. Jer nijedan autor ti ne bi dao saglasnost da se zezaš sa njihovim. Zato i ne treba. Po zakonu nije potrebna saglasnost. Ali, to je onda mnogo lakše uraditi na domaćem terenu, gde ti ljudi koji su autori tih pesama, između ostalog, možda i gledaju taj PLJIŽ, uživaj u tome, kao se na kraju i pokazalo da je tako. I kad se sve to sabere, rekoh, ovako ja ne bih da nastavimo. Ili da menjamo termin, pa da uradimo dvonedeljno, a po mogućstvu, najbolje mesečno. Što znam da televizija ne prepoznaje kao termin, dvonedeljnost – to ne postoji na televiziji. Mesečno, da. CNN čak ima mesečne emisije na svom repertoaru. U to sve zajedno je onda upala priča promena programske šeme na Novoj S, pa su nam rekli kada smo mi već rekli da ne bismo nastavljali ovako kako jeste, bez promene uslova, termina, itd, oni su rekli: Sad imamo problem što na Novoj S iako ne može, jer su prva četiri dana, ponedeljak, utorak, sreda, četvrtak prazne za serije. Vikend je već popunjen. Jedino da pređete na N1. I mi smo se još jednom našli, seli, dogovorili i rekli: Ako je već ovako, ako već tako i drastična promena i sve to, hajde onda da mi ipak ostanemo pri svojoj odluci i onom mom gut osećaju da mi preskočimo. Pa sad, da li ćemo preskočiti sezonu ili što je mnogo izvesnije ili ćemo jednostavno staviti tačku na serijal i reći: OK, sve smo rekli što smo zaista želeli da kažemo u ovih 85 emisija. Ne postoji ništa što nismo dodirnuli, što nismo želeli da kažemo. Opet sam iskoristio, kad je reč o meni, ako mene pitaš, nekoliko svojih talenata. I za kolumnu, i za pevanje, i za imitaciju, i za glumu, i za pisanje komentara, i za montažu. Postao sam solidan montažer. Kad kažem montažer, ne u tehničkom smislu, montažerka je tu bila pored mene Ana, ali si postao u stvari nakdnadni reditelj. Jer reditelj je taj koji u montaži rešava stvari šta će ići gde. Ja sam u stvari režirao tu emisiju, na stranu što sam se bavio postprodukcijom. Tako da kad sve to sabereš, nadam se da ti je jasnije kakav to strest pravi produženi, a ja ti nisam baš nešto čovek koji rado beži u strest. Ja sam mnogo više hedonista. Dokle god je to meni proizvodilo više zadovoljstva i ispunjenosti, nego osećaja zasićenosti i stresa, ja sam bio za to da to radimo. Čim se osetio da se ta granica, odnosno ti nivoi menjaju, ja sam odmah alarm uključio. I zadovoljan sam to odlukom. Ali, evo eksluzivna informacija za tebe: uradićemo novogodišnji PLJIŽ. Novogodišnje pljižnenađenje. To smo pre neki dan dogovorili. Biće na N1. I ovo zaista niko ne zna sem tebe. Dovoljno rano će se znati. Biće jedna emisija, koja će biti, po mom mišljenju, da zatvori ciklus ceo. Mi nismo rekli ljudima doviđenja. Možda će ovo biti prilika da u okviru one-off, jednokratne emisije se ljudima zahvalimo i na tome što su nas i gledali i slušali. Videćemo, možda to bude tema priče za laku noć. Otkud znam.

Ivan Minić: Dosta si ti nekih interesantnih stvari radio u tom novogodišnjem terminu kroz vreme. 🙂

Dragoljub Mićko Ljubičić: Jesam, jesam!

Ivan Minić: Kada smo saznali svi negde da PLJIŽ-a više neće biti, barem u nekom bliskom narednom periodu, saznali smo isto tako da ti radiš na jednom drugom projektu. Ispostaviće se dosta drugačijem, ali vrlo interesantnom. Ali, prvi put kada sam čuo Kljun, u mojoj glavi je bilo: Dobro, to je sad isto PLJIŽ, samo nije sa njima još dvojicom, nego neka druga trojica. 🙂

Dragoljub Mićko Ljubičić: Kovačević, Ljubičić, Unković i Ninković. 🙂

Ivan Minić: 😀 Međutim, ispostavilo se da je u pitanju nešto potpuno drugačije. Verujem da su mnogi ljudi gledali seriju. Oni koji nisu, u pitanju je serija koja ni po kom kriterijumu ne deluje kao da je naša serija. Ni estetski, ni što se tiče priče, ni što se tiče likova. OK, likovi jesu smešteni ovde, ali sve to zajedno baš smo se i čuli, kad smo komentarisali moj neki utisak koji me je sve vreme vozio je ovo je jedna dobra skandinavska serija smeštena u Srbiju. I ono što mi je isto bilo fascinantno što su zapravo većina likova koji se pojavljuju u seriji, odnosno većina glumaca koji se pojavljuju u seriji, nisu poznati glumci. Neki od njih imaju neke uloge.

Dragoljub Mićko Ljubičić: Da, nisu šire poznati.

Ivan Minić: Sad ni ja ne pratim dovoljno, ali nisu onaj prvi ešalon glumaca koji sve glumi u Srbiji. Tu si ti kao prepoznatljiv lik. Ostali nisu na tom nivou prepoznatljivi, ali su fantastični u tome što rade. E sad, ti tu igraš nekog oficira Državne bezbednosti, ako ja to mogu dobro da procenim. 🙂

Dragoljub Mićko Ljubičić: Eufemistički rečeno, da.

Ivan Minić: 😀 Ali, otkud uopšte ta priča? I kad si prvi put došao u kontakt sa tim, kako ti je delovalo? Je li ti delovalo da će to da ispadne ovako vau, slobodno reći?

Kako se obreo u seriji Kljun?

Dragoljub Mićko Ljubičić: Pa, mene su pozvali, pozvala me Biljana Prvanović iz Delirium Filmsa, ona i Srđan Dragojević, koji je 30 godinu tu kuću i oni stoje iza svega, od Mi nismo anđeli preko Lepa sela, Rane, itd. Znamo šta je radio Srđan sve. I Biljana je drugi čovek, a prvi čovek produkcije u toj firmi. I rekla mi je da su ovo dvoje reditelja, Uroš Tomić i Jelena Gavrilović, u stvari došli na ideju da mene pitaju da budem ta uloga tog DB-ovca, i da ako sam ja zainteresovan, da bi oni voleli da popričaju sa mnom. Rekoh: Daj da vidimo šta je. Hajde da vidimo šta je. Oni su mi poslali samo taj jedan link serije Grupa, koju su radili prethodno za RTS i to se meni dopalo. I tu nema mnogo poznatih lica. Sem beše Vojina Ćetkovića, koji glumi neku sporednu ulogu. Tu je on, ali ne dominira ni na koji način, niti je zamišljeno da domira. Prosto, ulogu mu nije takva. A, ovo napred su neki ljudi koje nikad video nisam, ali mi to prija. Jako mi se dopalo u toj seriji što ne prepoznajem nikoga i uveravaju me zaista da su to ti likovi. Odlazim na sastanak sa Urošom i Jelenom. Nije bilo klasičnog kastinga. Nisu me ništa molili da nešto izvedem iz toga. Jednostavno sam seo preko puta, popričali smo, njih su počeli da se smejuljaju i rekli: Pa, to je to. Na keca, odmah. To je taj lik. To je taj neki, kako su oni formulisali, ima tog šarma, mistike, sa osmehom, ali ne znaš šta misli.

Ivan Minić: Malo je mutan.

Dragoljub Mićko Ljubičić: Mutan, ne znaš je li crn ili beo, može da te izmanipuliše, itd. Rekoh: Nisam znao da tako delujem, ali svaki put nešto naučiš. Tu smo, dakle, pronašli odmah. I ja s njima i oni sa mnom očigledno. Poslali su mi scenario. To je bila neka 18. ruka. Na kraju smo radili 25. ruku, samo da ti kažem, šta je u preostala tri meseca se desilo. Dakle, to je normalan proces, da scenario doživi toliko promena. Jer prosto svaka ozbiljna priča mora da se piše jedno određeno vreme, kritičnu količinu vremena. Koliko je to vremena ili koliko ruku svejedno, ali svakako se ne radi iz druge ili treće ruke nešto sigurno. To je živa stvar i ona se menja. Pripreme apsolutno nikakve nisam imao za to. Ja kad sam pročitao scenario, ja sam shvatio da je to dobra podela. Prosto, ja to mogu da odradim. Nema tu nikakve tajne. Ja sam zavitlavao posle i pričao da sam 6 meseci proveo u DB-u na pripremama: hapšenju, bacanju suzavaca, zavrtanju ruku i ostalo; i da sam prošao tu gimnastiku. A, istina je u stvari da kad ti nešto legne i kad osetiš šta je, nisam imao nikakva pitanja za njih kao reditelj, tipa: Je li, a šta mislite da ovo-ono… I kad je bilo nekih indikacija s njihove strane ili pitanja s moje strane, bila su vrlo konkretna, da li reći ovu rečenicu ovako ili onako. Ništa više od toga. Hoću da kažem, kad je podela dobra, kasting je čudo. To je 60, neki našu u 70% ulog je prava osoba za pravu ulogu. Onda je to dobro. Na njima je hrabrost bila da nekoga ko je pre svega pojam zasmejavanja, zezanja, imitacije, humora, pa dobro, satire, svega sem ne pandura manipulanta ozbiljnog, koji odlučuje i o životima ljudi. Dakle, jedan ne baš simpatičan lik. Nije ni potpuno antipatičan, ali nije ni u čemu simpatičan. Vidiš da je manipulant.

Ivan Minić: Bude vrlo simpatičan dok nekog trenutka dok ne krene da ti se ledi krv u žilama.

Dragoljub Mićko Ljubičić: E, na kraju, da. Na kraju se vidi. Nekima proizvede možda i razočarenje, itd. Jer čudo jedno kako ljudi mogu da učitaju u ulogu, pa da proglase i čoveka, da ga ne vole zbog uloge. Znaš, dešavalo se to glumcima u životu. Zato imaš ove velike glumce koji nisu želeli da glume negativce. Neće da glumi. Kad je mnogo jak negativac, neće. Zato što će mu odrediti budućnost sledećih nekoliko godina možda, još ako ga dobro odigra. 

Ivan Minić: Autentično. 🙂

Dragoljub Mićko Ljubičić: Jeste. Tako da ja bez kostima, bez šmike, bez maske, ovakav, što se kaže, bez ikakvih intervencija, sam uradio. Tu je bio jedan mali zez što je trebalo da radim i onog Dušana iz 90-ih. Pa sam ja rekao: Čekajte, ljudi. Nemojte da pravimo od mene 25 godina mlađeg čoveka. To je nemoguće. Nije to 5 godina, nego 25. Aman! Da vam pokažem slike kako sam izgledao pre 25 godina, uplašićete se! Gde je onaj čovek?! Dakle, nije realno. Daj, nađite drugog glumca. Međutim, oni su bili za to makar da me ostare u ovoj osnovnoj, savremenoj verziji, da bi bio 25… Rekoh: Pa, onda ću da imam 85 godina! Bre, čoveče, šta ti je?! To tek nije ubedljivo! Šta će on u DB-u u 85?! I uspeo sam da ih ubedim, da izdejstvujem. Znam da su nerado to uradili, ali gledajući onog Irishmana, i videći da nisu ni Paćina ni De Nira ni Pešija uspeli da podmlade CGI-jem dovoljno da izgleda ubedljivo, nego je to najslabiji deo tog filma, sve ostalo je super, rekoh: Nemojmo se truditi da… Odneće pažnju sa važne stvari. Jer ta 8. emisija, ta 8. epizoda je, inače, ključna bila. I koliko god ja voleo da se nađem u njoj, jer je ona jako važna, ona raspetljava celu priču, toliko sam im rekao: Dajte zbog epizode. Pusti ti mene. Zbog epizode dajte da to bude neki drugi Dušan, koji nije izgledao – izgledao je slično, ali nije to taj. U krajnjoj liniji, nije to najvažnije. U toj epizodi se mnogo važne stvari dešavaju sa njenim ocem ove male, itd. Tako da, kad smo to završili, kad smo uskladili termine sa mojim nadolazećim PLJIŽ-om, pošto se to pokazalo kao potencijalni problem, ali oni su se zaista potrudili, izvršna produkcija, da to sredi. Onda ostalo je bilo samo da to snimimo. Dakle, to je bila pesmica snimiti to, nije bio nikakav meni napor. 

Ivan Minić: A trenutak nakon što je završeno snimanje, to se uvek proslavi adekvatno i sve to, ali sada od toga treba da nastane proizvod, treba da se spakuje.

Dragoljub Mićko Ljubičić: Da, onda ide ono što mnogi reditelji smatraju početkom kreativnog procesa. Stenli Kjubrik je, recimo, smatrao da su ovi prljavi poslovi sa glumcima i ostali završeni, i da ide da pravi film, i odlazi u montažnu sobu. Za njega je tad počinjalo pravljenje filma. I on je donekle u pravu. Onaj naj, kako da kažem, deo procesa sa gomilom ljudi je iza njega, ostaje on i montažer. Ovde su ostali oni. Naravno, u montaži su se koristili svim mogućim sredstvima, pa i tim, što ti kažeš, da ne liči na domaću seriju. Ja mislim da ta serija, bez obzira što ona nije nikakav zaista spektakl, mnogima se nije čak ni dopala, ali ima svoju veoma bitnu jednu vrednu crtu, što je drugačija, hrabra je i univerzalna je. Priča univerzalnu priču i priča univerzalnim jezikom, koji razumeju očigledno i napolju. Zato je i dobila nagradu publike u Kanu i zato će se prodati sigurno po drugim zemljama, jer je razumljiva, a sasvim dovoljno paranormalna. 

Ivan Minić: Meni je mnogo drago što je jedan značajan deo priče izmešten iz Beograda. To je isto interesantno.

Dragoljub Mićko Ljubičić: Meni je to bilo zanimljivo.

Ivan Minić: I što u suštini možeš bez ikakvih problema da je smeštiš u bilo koju drugu zemlju.

Dragoljub Mićko Ljubičić: Tako je.

Ivan Minić: Osim što i estetski ispunjava sve kriterijume koje treba da bi se negde prikazivala, da li je to Poljska, da li je to Nemačka, da li je to Austrija, Češka, Danska, nema neke razlike.

Dragoljub Mićko Ljubičić: Tako je.

Ivan Minić: OK, nije na jeziku, ali tolike dobre serije se titluju ili sinhroniziju. To ne bi trebalo da predstavlja problem.

Dragoljub Mićko Ljubičić: Meni je važno bilo da je utisak o seriji bio, to sam naućulio uši da čujem. Ne bi mi prijalo da čujem rečenicu: Ti si dobar, ali nije dobra serija. To mi ništa ne znači. Biti dobar u celini, u jednoj celini koja je dobra, to da. Biti dobar u nečemu što, inače, nije dobro, to mi ništa ne znači. Tu štrčiš. Mislim da je sve dosta dobro u toj seriji. Druga je stvar da li se snima sviđa. Ne ulazim u to. Ali, da je to solidno urađeno, da je to pametno, sa puno truda urađeno. Što se mene lično tiče, bitno mi je bilo da ni čim ne asociram na Mićka na koga ste navikli. I mislim da sam u tome uspeo. Dodatno je važno što sam to uradio bez kostima i šminke.

Ivan Minić: Kao Mićko. 🙂

Dragoljub Mićko Ljubičić: I perike, razumeš. Tako da to mi je samo razlog više da verujem u to gluma dolazi iznutra i da je imaš ili nemaš i koliko je važna podela.

Ivan Minić: Za sam kraj, pošto sam te iscedio ovde već junački, šta dalje?

Kakvi su dalji Mićkovi planovi?

Dragoljub Mićko Ljubičić: Šta dalje? Pa, ja ostajem u onom svom okruženju. Ja volim da se bavim tim mojim reklama i neću prestati time da se bavim verovatno nikad, dokle god bude bilo onih koji dolaze po to, po taj duh, koji kroz tu kratku, malu pseudoumetničku formu. Pošto ja volim tako da je posmatram. Ne samo kao oglašavanje, nego kao neku malu mini-umetnost. Ja tako želim. Druga stvar da li je drugi tako doživljavaju. Dokle god budu dolazili po to. To mi pomaže da vežbam mozak na dnevnoj osnovi, da izlazim iz kategorije u kategoriju, da nisam zarobljen u jednoj estetici i u jednom fazonu. Nego da idemo iz radija u televiziju u mreže, da komuniciram tuđim proizvodom, tuđim uslugama, ali svojim porukama. Svojim viđenjem tuđih proizvoda, njihovog truda, rada i investicije. Van toga, trenutno, evo još mala jedna eksluzivnost, ja pravim jedan studio. Nazvao sam ga Soba. Mislim, nazvao sam ga Soba – jeste soba. Manja je nego ova tvoja. Iako se posle na ekranu ova tvoja čini malom zato što je crna, takva će biti i ova moja. I trenutno sam u fazi opremanja toga. Traži jednu malo pretpriču. Mene je 90-ih godina, kad smo u Saatchiju bili sestrinska agencija kao Tim talenta, Sakan, koji je bio jedan ozbiljan kreativac i vizionar čovek, voleo sam s njim i da pričam i da razmenjujem iskustva, kaže: Ti si pravi renesansni čovek! To sve što ti imaš… Lepo je što koristiš te stvari. Još više to treba da koristiš, da pokažeš ljudima. Nema takvih puno tih – Leonardo da Vinči, Mikelanđelo, itd. Rekoh: Nabo si dvojicu od kojih mi je jedan životni, da tako kažem, skoro idol. Mislim na Mikelanđela. Baš zato što se čovek bavio, na vrhunski način se bavio stvarima koje su deo njega. Oslikavao Sikstinsku kapelu, ludo što ne može da ide da vaja, da skuplture pravi. To je božanstveno prikazano u filmu Agonija i ekstaza, itd. Elem, i onda sam rekao Sakanu: Pa, da. Ja bih voleo da se predstavim Mićkelanđelo. Pa se on smejao, jer mu je to bilo simpatično. Rekoh: To je taj renesansni čovek. I dugo sam se zezao interno sa tim nadimkom, odnosno moji prijatelji neki su me zvali. Jedna moja drugarica me i dan-danas zove Mićkelanđelo godinama. Baš zato što se bavim različitim stvarima. I postižem po nešto u svakoj od tih stvari vredno pažnje, bar tako da kažem. I onda sam taj studio u kome hoću da radim razne stvari i hoću da koristim te svoje razne talente ponovo, kao što sam koristio ovamo u PLJIŽ-u ili na predstavi, itd, hoću da probam da to zabeležim u toj sobi. U toj Mićkelanđelovoj sobi. Ili, kako sam je nazvao, La camera de Mićkelanđelo. 🙂 Volim malo da mu dam po italijanskom. I to će biti – planiram da to bude jedna mala kreativna radionica, u kojoj ću pokušati, bez obaveze, roka, termina, dana kad će to izaće, a izaći na Youtubeu, na mom Youtube kanalu, jer to je platforma koja se lepo sagradila u ovih nekoliko godina zahvaljujući ponajviše PLJIŽ-u i tih 140 i nešto hiljada pratilaca, koji me non-stop zovu i pitaju: Daj, pa daj nešto! Dajte PLJIŽ na Youtube. Daj ti, Mićko! Evo imate ovde platformu. Mi iako to ovde gledamo. Sve to zajedno me nateralo da razmišljam o ovome i da ponudim nekoliko, više od nekoliko, različitih aspekata šta ja tu mogu sve da radim. Šta sve mogu, to će tek da vidim. Imam sigurno jedno desetak već ideja kako može taj prostor da se iskoristi za različite sadržaje. I onakve kakve ste videli u PLJIŽ-u, tipa, komentar, imitacija, skeč, možda s Vojom sednem u ovom, ja bih ga nazvao, antipodkast varijanti, gde nije ovako iskren i otvoren, nego su smišljeni, skriptovani razgovori i intervjui. I sigurno će mi Voja tu pomoći u tom aspektu. Ali, van toga će sigurno biti neki niz, ja ih imam, ali ne želim sad da ih odajem, niz rubrika tzv, koje će davati tu širinu. Mićkelanđelovsku širinu, je li tako. I mogućiti da ljudi na Youtubeu, recimo, to vide i doživeo kroz različita moja interesovanja i načine na koje mogu nešto. Između ostalog, recimo, napraviću jednu rubriku gde ću da objašnjavam kako nastaju reklame, kako su nastajale te reklame, sa sve puštanjem tih mojih radio-reklama, pesmica, recimo. Jer hvatam se kako mnogim ljudima pričam to i vidim da su reakcije isto. Rekoh: Pa, što ne bih to napravio? Pobogu, pa, ja bih za radio-reklamu mogu da napišem knjigu, jer imam najviše možda prava od svih da napišem knjigu o radio-reklami. A, opet, što bih pisao knjigu ako to mogu da iskoristim ovakvu platformu, pa da to ispričam ljudima uživo. I tako imam još neke ideje šta sve tu može da bude, ali to mi otvara jedno široko polje da bez obaveze nedeljnog, udarnog roka i termina za puštanje, itd, dam ljudima kad nešto naiđe, kad imam nešto, da to snimim, sredim, napakujem i izbacim.

Ivan Minić: Mićko, hvala ti. Hvala ti za sve. Hvala ti za ovaj razgovor. Hvala ti za Cipiripi. Mnogo ti hvala za Cipiripi. 🙂 Hvala vama što ste nas slušali i gledali. Kao i dosad, sve svoje komentare, predloge, sugestije ostavite na za to predviđenim mestima na Youtubeu. Bilo je veliko zadovoljstvo. Zaista. 🙂

Dragoljub Mićko Ljubičić: Hvala i tebi. Ja sam doživeo još jednu mini ili maxi, bogami, već katarzu puštajući sve ovo još jednom iz sebe.

Ivan Minić: Hvala vam. Vidimo se ponovo sledeće nedelje.