EP139: Miroslav Varga

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: U današnjoj epizodi Pojačala moj gost je moj dragi prijatelj Miroslav Varga. Ovo je drugi put da gostuje u Pojačalu, a prvi put kada je bio mi nismo pratili onaj naš redovni put, nismo pričali o tome šta je hteo da bude kad poraste, pa smo se sad dotakli toga, ali i mnogih drugih stvari. U suštini, pričali smo o onome što jeste njegov posao, to je Google oglašavanja, ali pričali smo i o tome kako se profesionalno raste, usavršava, i prosto šta su neke zanimljive stvari koje je na svom inženjerskom putu pokupio od početaka i rasturanja satova, do toga je danas jedan od najcenjenijih predavača i stručnjaka iz oblasti naprednog oglašavanja na Google platformi. Uživajte!

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Program socijalnog bankarstva Erste banke za startupove, socijalna preduzeća i organizacije civilnog društva. Edukativna podrška. Online alati za izradu biznis plana. Prijavite se na korakpokorak.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: G. Varga, dobro došli po drugi put u Pojačalo. Veliko je zadovoljstvo imati vas ovde. I posebno mi je drago što ćemo ovaj put da pričamo na malo drugačiji način nego prošli. Prošli put 23. epizoda, Džordanova epizoda. Prošli put ja još uvek nisam imao baš definisanu strukturu kako mi izgledaju epizode, što se u međuvremenu promenilo. I za vas, kao za još neke ljude, nemamo ispričanu tu priču šta je bilo pre nego što je postalo ovo što je sad. Tako da je to nešto čime ćemo da se baviti danas, kao i nekim veoma važnim stvarima koje se odnose na to kako nam tehnologija zapravo menja svet i kako će ga menjati u nekom narednom periodu. To su teme kojima smo se i prošli put bavili. Prethodna epizoda, imate je u opisu, možete je poslušati. Ja samo da kažem još jednom dobro došli i hvala vam puno što ćete podeliti ponovo sa nama vašu priču.

Kakva je svrha slušanja preduzetničkih podkasta?

Miroslav Varga: Puno hvala, Ivane, na pozivu. Uvijek mi je super doči kod ljudi koje iznimno poštujemo i cijenim, jer ono što sam naućio – malo je dobrih ljudi. A, onda mislim da se ti malo dobri ljudi treba držat skupa i držat zajedno. I zato mi je – meni je uvijek veselje doč i vidjet ekipu, i družit se, i napravit nekakve happening veće ili manje. Ali, što se tiče Pojačala, tu bit, to je, ja bih rekao, to kao Akademija znanosti. Primljen si u Akademiju ako si bio kod Minića. Čak je važnije da si bio tu, nego ovi što su u Akademiji. Bar za našu Akademiju pričam. 🙂 Tamo u Akademiju te prime dva dana prije nego što umriješ, tek toliko da ne možeš reći da nisi bio. Ovdje sam došao baš sa veseljem. Trebao sam ranije doč. Nažalost, imali smo jedan incident, pa nisam mogao. Ali, super mi je drago bilo kad sam vidio i poziv i želju da se opet družimo. Zadovoljstvo je isključivo moje. Bez brige.

Ivan Minić: Uvek imamo mnogo tema o kojima možemo da pričamo. A, svakako jeste prošlo dosta vremena od prethodne epizode. Više od dve godine i mnogo toga se u međuvremenu desilo. Ja stvarno smatram za veliku čast i privilegiju što redovno naletim na vaše komentare u našim epizodama. Redovno vidim da podelite ponegde link. Pratite to što radimo. To mi je uz još par nekih sjajnih ljudi koji su mi prijatelji i kolege, koji takođe rade to, jedan prilično jasan pokazatelj da ne treba da odustanem od ovakve neke priče, iako s vremena na vreme baš i motivacija ne bude baš na najvišem nivou. Ali, nekako mi se čini da to što radim je previše važno da bi odustajao.

Miroslav Varga: Važnije je od podkasta samog sigurno. Ali, ja sad neću zahvalit nazad. Ispašće da smo dogovorili uzajmno njegovanje statusa dive, pa onda sopran hvali alta, alto očito sopran. Neću dalje više, super je. Ali, ovo je većina onih koji bi trebali shvatit važnost takvih događaja, takvih akcija, ne shvaćaju. I onda radije daju pare za neke druge stvari, neću reći bolje ili lošije, samo druge stvari. A, ovo je u stvari bit, jer mladi ljudi nemaju priliku. Ljude koje sam slušao, koji su bili ovdje gosti, nemaš prilike njih srest na ulici. E, kako je tebi bilo? Kako si ti krenuo? Kakve ti probleme imaš? To možeš samo čut na ovakvim mjestima. Ali, po meni, to bi trebalo, recimo, lupam napamet, ali mislim da bi to trebalo komora finansirat. Da li privredna ili ova ili ona, ali komora i svi oni koji su zaduženi za biznis, to moraju prepoznat kao ključ da mladi ljudi ne krenu krivo. Odnosno, ne moraju biti mladi ljudi, ali novi poduzetnici, da ne krenu krivo, da ne krenu sa prevelikim, ali ni sa premalim očekivanjima. Nego da im se realno pokaže šta ih čeka, kako je stanje, koje su opcije, i da nije uvijek lako. Čak bih rekao da nikad nije lako. Nije nitko otvorio firmu i rekao: Vau. To možeš samo u kladionici. Moraš puno raditi i mučiš se.

Ivan Minić: Mi smo negde od početka postavili taj neki slogan, taj neki lajtmotiv cele priče, da možda ne možemo da vam pomognemo ako ste odlučili da budete preduzetnici, jer to znači…

Miroslav Varga: Nema vam pomoči. 🙂

Ivan Minić: Niste baš normalni, ali možemo da učinimo da se osetite da niste sami i da prolazite sami kroz sve te stvari, i da su neki ljudi pre vas prolazili i kroz slične i kroz teže stvari, a da su opet na kraju uspeli da dođu do nekog lepog cilja kome su težili.

Miroslav Varga: Ono što sam ja naučio, postoji jasna razlika u definiciji koji je čovjek tvrdoglav, a koji je uporan. Onaj koji na kraju uspije za njega kažu: U, uporan je bio, svaka mu čast. A, onaj koji nikad nije uspije ili još nije uspio: E, što je tvrdoglav! Pa, je li ne vidi da ne ide?! Tako da ja se trudim biti uporan, pa makar ispalo tvrdoglav. 🙂

Ivan Minić: Prošli put, kažem, imali smo malo drugačiju strukturu razgovora. Pričali smo raznim nekim temama koje imaju veze pre svega sa vašim profesionalnim delovanjem danas i tiču se Google alata, oglašavanja i svega ostalog. Bavićemo se time i danas, ali, kažem, ideja mi je da približimo g. Vargu od maloga dečaka do danas našoj publici, i onda samim tim logično dolazi Munchmallow pitanje: Šta ste hteli da bude kad porastete?

Kad porastem biću…

Miroslav Varga: Točno sam to pitanje čekao, ali ne mogu reći da sam bio nespreman, jer u svakom podkastu u zadnjih dvadeset sam to čuo i pripremao sam se. Imam odgovor, imam i točan odgovor. Ali, hajmo reći ovako, hajde me pitajte kad odrastem! 🙂 Još sam mali. Naime, kad sam bio jako mali, prije vrtića, ja sam uništio jedno osam-devet, možda i deset satova. I moja baba, i moj otac, i moja majka, i cijela moja familija, i tetka, i striko, i ujko, svi su rekli: Mali će bit sajdžija ili ništa drugo, jer svaki sat zna uništit! Sigurno sam jedno osam satova rastavio do zadnjih dijelova. Nažalost, nisam ih uspio sastavit, što je nekad bilo tragično, nekad nije, ali sam prestao sa željom sa sajdžijom u trenutku kad su se pojavili oni digitalni crveni satove. E, to kad sam vidio, kad sam vidio da bih morao čip rastavit da pročitam šta ima, shvatio sam da ipak ne mogu programirati magnetom po disku. I, hajmo, ostavimo to za neke druge sajdžije. Nešto sa mehanikom me uvijek privlačilo, ali nisam imao predožbu šta želim bit, ali sam znao šta ne želim bit. Nisam htio bit nikad kondukter. Ne znam zašto. To mi je bila fobija. Maltene, ako budem zločest, bit ću kondukter. Ne znam zašto, tako sam imao neki strah. A, sajdžija i mehanika, i čak me neko vrijeme vuklo i da budem automehaničar. Ali, opet elektronika je došla, izgubio volju. Jer ja sam obožavao, recimo, mnogi danas mlađi ne znaju za stojadina. Zastava 101 je bio auto gdje si mogao generalku napravit sa kombinirkama i komadom žice. To je bila mehanika za koju sam ja živio, gdje ti možeš svojim rukama intervernirat u sustav i nešto napravit. Ti danas to više ne možeš. Danas je sve na nekom čipu i gotovo, ne možeš. Automehaničar danas dovuče kompjuter, ušteka i kaže: Vi ste vozili svoju legicu jučer i zašto ste vozili toliko brzo? To je tako. 🙂 Nije više vrijeme za nas ljudu od ruku, nego je vrijeme za ljude od pameti. I tako da sam odustao od želje da budem ono što sam mislio da ću bit – sajdžija.

Ivan Minić: A kako je išlo tokom školovanja? Šta su bile stvari koje su vas zainteresovale? Je li bilo nekih predmeta i trenutaka u kojima je nešto povuklo?

Miroslav Varga: Je, je, bilo je. Hajde ovako, moram malo kontekst dat. Sestra od mog oca, to mu dođe tetka, je bila profesorka matematike. Ja sam nekad malo većih, nekad malo manjih problema sa matematikom. Neću reći da sam bio glup. Nisam bio baš toliko glup, ali sam bio, recimo, lijen. To bi bila dobra kombinacija lijenosti i gluposti. I onda me je ona dohvatila i ja sam s njom matematiku nespašeno, nespašeno. Bio sam već blesav. Ali, ono što sam znao – razumio sam. I onda sam u srednjoj školi, a išao sam u srednju školu to je nešto tipa Metalski školski centar. Na nivou škola tada kada sam ja išao, to je bilo dno dna. To je najgora škola, ali otac je rekao: Bolje da ideš tamo, jer se nadam da ćeš proć, nego da te upišem u gimnaziju, jer znam da ne radiš dovoljno. I ja sam tamo, u toj dno dna školi imao dva iz matematike. Eto, jedva dobio dva. Upišem fakultet, ja sam matematiku briljirao. Rastavio sam je. Dolaze ovi iz Matematičke gimnazije: Pa, kako? -Pa, kak to vama nije jasno? -Pa, ko te učio? -Pa, ovaj u MŠ, ovaj profesor. Isuse Bože, to je bilo čudno. Ali, zašto sam ja imao dva? Zato što je čovjek shvatio da ja znam, ali da sam lijen. Da ja razumijem, ali mi se ne da. Ja sam predao test od pet zadataka, riješio dva da bi dobio dva i išao van. Meni se ne da pet bit, jer meni ne treba više od dva. Dovoljno mi je. Inače da kažem, izgleda da je to genetski. Takva smo familija. Moj brat je jedini džak, pazite sad, jedini džak gdje metalsko-tehničke škole, u povijesti škole koji je od prvog do četvrtog razreda, uključujući i maturu, prošao sa 2,0. Nitko nikada prije njega nije prošao sa 2,0. Prolazili su sa 5,0, sa 4,6, 3,4 – sve su prolazili. On je jedini ever 2,0. I on je rekao: To je puno teže nego 5,0. Eto, takva nam je genetika. Nismo normalni, ali smo zato sretni i volimo se stalno, kako bih rekao, stalno se volimo igrat sa sustavom, sa mišljenjem većine. Pogotovo ako se ne složimo s tim mišljenjem, onda je to posebno zabavno, ali zna biti i jako naporno. Jer kad si sam protiv svi zastava, nekad te dočeka i nešto iza ledža što ne očekuješ, ali dobro. Recimo, to je jedan dio pred karijerne priče.

Ivan Minić: A, upisivanje strojarstva, to je mašinstvo.

Miroslav Varga: Mašinstvo, da, da.

Ivan Minić: Što ja volim da kažem: Pravi inženjer. Čovek koji je upisao nešto da bude pravi inženjer, a ne one neke apstrakne inženjerske fakultete kakve sad imamo. Kako je to izgledalo? To jeste bilo vreme kada je mašinstvo bilo u ekspanziji.

Kako su tekle studije mašinstva?

Miroslav Varga: U, pa mi smo bili heroji socijalističkog rada. Čim si diplomirao, već si bio faca. Zašto? Zato što je u onoj državi inženjer mašinstva bio netko, bio gospodin. Ali, ja nisam zbog toga upisao, nego sam zaista upisao zato što me taj dio mehanike, taj dio – uvijek sam volio shvatit suštinu nekakvih stvari koje su meni bile važne, a meni je bilo važno da shvatim suštinu kako radi, recimo, motor, kako radi getriba, kako radi lift. To me je zanimalo. Nije me zanimalo kako biraš radio-stanice. Ne znam, valjda je to nekom zanimljivo, pa upiše nešto drugo. Niti me je zanimalo kako nekoga izmasirat da ga leđa ne bole. Išao sam cijeli život nekako u tom smeru, tog mašinstva, ali ne da bude mašinac, nego da shvatim ono što sam mislio da ću tamo naučit. Jedino što sam tamo naučio nisam shvatio kako radi mašina, nisam shvatio kako radi getriba. Ne na fakultetu, nego sam to morao sam doradit. I volio sam ići, to je, recimo, malo čudno, ja sam volio za vrijeme ljetnjih praznika – većina mojih kolega je išla sa svojim roditeljima na more, ovo-ono, ja sam molio nekog automehaničara da me uzme da perem u nafti i bilo šta da radim, samo da ja vidim malo kako on šrafa, kako to ide. I tu sam ja u stvari naučio priču. I danas, nažalost, od deset inženjera koje anketiram, šest ne zna razliku između dizla i benzinskog motora. Tako da budite oprezni kad idete na servis. Prvo pitajte majstora je li zna razliku između dizla i benzinca, pa ako zna onda mu dajte auto u ruke. 🙂

Ivan Minić: Fakulteti u to vreme, i moj matori je bio mašinac, i on je voleo to. I na kraju nije diplomirao, prešao je na ekonomiju iz raznih nekih razloga i vrlo brzo je završio. Delovalo mu je da je ekonomija mnogo lakša od tog mašinstva koje studirao.

Miroslav Varga: I nama je to bilo isto. 🙂

Ivan Minić: Ali, znam koliko je voleo taj fakultet i koliko je tu bilo nekih interesantnih stvari kroz koje je prolazio. E sad, primenjivost toga u nekom realnom sistemu je upitno, ali šta su bile neke zanimljive stvari?

Miroslav Varga: Ne, ne, nije primenjivost upitna. Ja bih rekao ovako: Industrija za koju smo se mi školovali je nestala. Nije primenjivost upitna, nego nema više te industrije, te vrste potreba na tržištu koje smo mi izučavali. Ali, moram sa studija ispričat jedan detalj. Mašinstvo u bivšoj državi, onoj koja se raspala – nekim nažalost, nekim na sreču, meni je bila dobra, ne mogu reći za druge – puno država, pošto smo bili nesvrstani, je slalo svoje studente na naš Mašinski fakultet, jer tada je bio cijenjen. Odnosno, to je bio Fakultet strojarstva i brodogradnje. Brodogradnja je tad tek u povojima u Kini, u Koreji.

Ivan Minić: A, mi smo imali vrlo ozbiljno postrojenje brodogradnje.

Miroslav Varga: Vrlo ozbiljna brodogradišta, vrlo ozbiljnu tehnologiju. Bili smo u svjetskom vrhu, kako koje godine u određenom segmentu brodograđene industrije. I tu sam imao puno prilika da se dotaknem sa raznim civilizacija, sa ljudima iz Afrike, iz Tarzanije, Etiopije, Ruande, Burundija, Južne Afrike, iz Kine, Koreje, Indije. Bože, baš puno. I nešto što mi je ostalo tada fascinantno, Kineza je došlo četiri na fakultet, četiri studenta. I njih otpratilo iz tadašnje ambasada tri otpremnika posla, ne znam, ti ambasador. Svi su imali iste sive one uniforme. Isto. Ne znaš razliku. Znači, student, diplomat, ambasador, sve isto. Samo jedna razlika je bila. Ambasador je imao nalivpero! 🙂 Otpremnik poslova je imao penkalo, onu kemijsku. 🙂 Šef misije njihove, odnosno vođa tih studenata imao je olovku, ali sa gumicom. A, ova četiri studenta olovke obične. Kao činovi, tako su ih naslagali! 🙂 Oni su imali tada, hajde da to pretvorim u možda nekakve današnje uvijete, oni su dobivali udžbenike, hranu, stan, sve je plaćala kineska država, i još džeparac reda veličine 10 eura. Nisi mogao kupit deset kutija cigara za to što su oni dobili džeparac. I lik, jedan Kinez, je tri godine uštedio od tog džeparca da si kupi bicikl, koji je koštao reda veličine kao i danas, oko 300 eura. Sad mi gledamo, odakle! To je, recimo, jedan detalj. Drugi detalj, kad sam se zaista uplašio za sebe, Kinez dođe na ispit i pita ga profesor na engleskom. Nešto ne zna. Malo mu hoće pomoć, ne zna. Kaže on: To vam je na stranici 82 moje skripte. -Ah. I krene čovjek pisat stranicu 82 na hrvatskom. Sve piše, sve piše, uključujući i sliku koju je nacrtao. Ja gledam i mislim si: Majko Isusova, ako vas ima milijardu takvih, pa mi najebasmo! 🙂 Stvarno su bili posebni ljudi, iznimno posebni. Vjerojatno su i odabrali među nekakvim budalama, nego regrutirali ih među boljima. Ali, ono što je mene fasciniralo, svi su oni učili zajedno non-stop. Ja sam ih pitam: Pa, dobro, zašto ne odete malo s nama? Picerija, pivo, ovo-ono? Mi ćemo platit, nije problem. -Ne, ne, ne! Moramo učit! Nama su rekli da se držimo zajedno, da učimo, jer tko neće učit biće neozbiljan. Ako ga proglase neozbiljnog, vraćaju ga odmah kuči i taj ne može naći ni normalan posao. Negdje ide odmah na selo, negdje ko zna gdje. Tako da su oni imali, kak bih rekao, i netko tko ih bičuje iza. Eto, to je, recimo, moje iskustvo sa Strojarskog fakulteta, gdje sam se ovih prepao, ali srećom bilo je puno više onih koji su upisali… Nas je upisalo 700 u generaciji, završilo nas je u mojoj klasi ja mislim pet ili šest, da lažem dušu. Pet ili šest je od tih 700 završilo sve kako treba. Znači, ima prolaznost 1%. Kinezi su 100% prolaznost. A, najležerniji su uvijek bili Arapi, Libijci. Oni su bili leđero. Imali su visoke stipendije. Oni su svaki tjedan – kupili su odmah BMW, do Graca, do Trsta, malo kocka, malo ovo, malo šverc košulja. 🙂 Oni su najbolji znali uživat. Kinezi su najviše učili. A, mi smo, evo, bili negdje srećom u sredini. Kasnije se to i u životu pokazalo da ima nekakvih reperkusija. Pogledaš danas Kinu, još uvijek možeš pomislit: Bože mili, gdje ćemo mi bit ako ovi tako nastave, ali dobro. Takva je priča.

Ivan Minić: Nakon završetka fakulteta šta onda?

Koliko važno poznavati kulturu stranog tržišta?

Miroslav Varga: Nije bilo šta onda, nego sam još za vrijeme fakulteta imao stipendiju, kao jedan od boljih studenata, stipendiju u Končaru, u transformatorima. Tamo sam počeo radit kao projektant. To mi je, recimo, jedan dio život gdje sam ušao u osmišljavanje proizvoda, u dio priče gdje praviš proizvod. Kasnije sam radio u održavaju i eksploataciji proizvoda. I radio sam i u zbrinjavanju i uništavanju i selektiranju otpada. Znači, prošao sam cijeli ciklus nekog proizvoda. Ali, u Končaru, recimo, evo tu jednu priču koju bih isto volio podijelio s publikom. Naš su učili kad god smo u neku zemlju išli radit, prvo nam je došao čovjek iz te zemlje ispričat o kulturološkim razlika između nas i njih. Pa se sjećam, ne znam sad je li to bio Katar ili Abu Dabi ili Emirati ili Kuvajt, ne znam. Neka od tih zaljevskih država gdje smo trebali ići radit. I nama je čovjek došao, ispričao je priču: Da ne bi došli tamo kao seljačine, morate znat kako tamo ljudi razmišljaju, kakvi su običaji. Idete brodom, brod tone. Tkog ćete vi prvo spašavati? Sad mi, naravno, tu di smo rasli, prvo spašavaš ženu, djecu, onda starce, i ako ostane koje mjesto ideš ti. Kaže: Ne. Ne možete tako tamo. U najmanju ruku ćete ih uvrijedit. Prvo se spašava majka, jer majka jedna jedinstvena i neponovljiva. Kad spasiš majku, onda spašavaš sebe. Jer ti si važan, ti si glava. A, ženu, djecu, ako ima mjesta – ima; ako nema – naći ćeš novu! Nema veze! 😀

Ivan Minić: Dobro.

Miroslav Varga: Recimo, to je meni bio jedan kulturološki šok. Drugi šok kad su nas pripremali za Japan kad smo trebali ići tamo. I treći kad smo trebali za Mongoliju. To su tri onako baš šok terapije. Ne u smislu da sam se iznenadio, nego sam se čudio koliko smo mi u stvari iz okruženja iz kog smo izrasli na neki način ograničeni. Da je ovo normalno što mi imamo, a nije normalno ono. A, u stvari je i ono normalno. I oni žive, i oni postoje jednako dugo kao mi. Čak su imali nekad i bolju kulturu i napredniju civilizaciju i sve. Mislim da ne smijemo postat, što često bude slučaj, postajemo egocentrični, ali ne zato što mi to želimo bit, nego zato što su nas tako odgajali. Kontekst iz kog smo izrasli nas je naučio ovo je ispravno, ovo nije, i onda kad dođeš gdje je drugačije: E, ljudi, ovo nije ispravno. U stvari, daj pusti nas. Mi smo živjeli. Tako da je meni i danas iz tog razdoblja ostalo: Ne osudžuj, nemoj se isčudžavat, nemoj nametat svoje. Uvijek je nakon tih lekcija užasavala priča o engleskim misionarima u nekom afričkom selu. Sad ćemo mi vama donijet civilizaciju. Pa, mrš! Batinom bi te isterao! Pusti te ljude žive milionima godina ovako, izgradili su svoj sustav vrijednosti. Nemoj nametat, nije pristojno, nije u redu. Ne treba to radit. Pusti ih kako oni žive, pod uvijetom da oni tebe puste kako ti živiš. Ako te ne puste, onda ćemo se batinat.

Ivan Minić: A šta je bilo zanimljivo vezano za Japan i Mongoliju?

Miroslav Varga: Pa, za Japan, recimo, su nas učili da nikako ne pružamo ruku. Kod nas je normalno. Čim dođeš, maltene guraš ruku sa vrata. To se ne smatra pristojnom gestom. Ne smatra se pristojnom gestom ako ti netko da vizitku sa dvije ruke da mu ti daš sa jednom. Postoji jedno pravilo: Ako dođeš kod Japanca u stan, što je najveća čast koji ti može iskazat, onda nemoj sjest na njegovo mjesto slučajno. Nego pitaj ga. Nemoj sjest, nego pitaj ga. Oprostite, gdje smijem sjesti? Jer ako sjedneš na mjesto gdje je otac obitelji, ti si mu na neki način oteo obitelj. Kao da si ga ošamario. Tako da si mu došao sad sam ja gazda. 🙂 Tak da ima tih nekih detalja koji su me izbacili iz cipela. Ne mogu reći da je to bolje ili lošije, ali mogu reći da je drugačije i da treba poštivat te stvari.

Ivan Minić: Naravno. Naročito, ako ideš kod njih.

Miroslav Varga: Pa, ideš kod njih, da. I kad oni dođu kod tebe, neće se naljutiti ako ih poštuješ i ponašaš se suprotno njihovim pravilima. Zašto bih ja njemu gurao ruku, a se ne pozdravljamo rukama nego se naklonimo jedan drugom?

Ivan Minić: A Mongolija?

Miroslav Varga: A, joj, tamo je opet bila druga priča. Tamo smo morali pazit. Tamo su nas više upozoravali zbog – u sustavu koji imaju žene imaju određeni hijerarhijski položaj. I nije kao kod ovih talibana, muslimana, da su žene određena bića koja imaju velike restrikcije, ali ako ne moraš – nemoj nikad ženu pogledat u oči. To nije pristojno. To je maltene kao da si je ukresnio pred njenim mužem. Ne gledaj je u oči. Uvijek gledaj dole ili gledaj gore, ali bolje dole, jer dole pokazuješ nešto malo više pristojnosti. A, mi, normalno, prvi razgovor: Što ti mene ne gledaš u oči? Tako da ima! 🙂 Ne mogu vam ispričat sve te detalje, jer sam, naravno, i puno toga zaboravio. Ali, ono što mislim da fali – nama fali jedan predmet u školi koji je se zove komunikacija, da uopće djeca znaju razgovarat. Djeca danas više ne znaju razgovorat. A, u tom komunikacija ja bih obavezno uveo i civilizacijska komunikacija ili komunikacija kultura ili kulturološka, nešto da ti znaš kad ti je došao Englez ili Talijan, da nisu to ljudi koje baš treba tretirat kao da ti je domaći. Evo, recimo, ispričat ću vam. Pošto puno radimo u turizmu, jedan naš klijent rekao je ovako: Kad mi se najave Englezi u apartman, ja odmah rezerviram zidara, jer znam da ću morat nove pločice, novo kupatilo, lavabo. Sve će razbit kad se napiju. Kad dođu Talijani, odmah rezerviram majstora. Znam da ću morat krečit, čistit, popravljat. Kad dođu Japanci, oni kad odu, a mi na podu ručamo. Otprilike. 🙂 Karikirana je priča, ali otprilike tako se odnose ljudi prema tome gdje dođu. Kinezi nisu tako pedantni. Japanci su posebno, posebno pedantni.

Ivan Minić: Ja sam doživeo u Japanu pre nekoliko godina kad sam išao, imao sam tu privilegiju da prisustvujem fudbalskoj utakmici kao novinar, pa da imam pristup i uz teren. Posle sam radio i neke intervjue i sve, ali doživeo sam kako izgleda fudbalska utakmica njihove lige, gde igraju neke velike svetske zvezde. U tom trenutku su u Vise Kobeu, gde smo mi gledali utakmicu, taj klub iz Kobea igrali Lukas Podolski, David Vilja i Andreas Inijesta. I gomila lokalnih igrača koje ne znamo ko su, ali nije ni važno. Imaš trojicu ljudi koji su osvojili Svetsko prvenstvo u svojoj karijeri. I tribine su pune, navijanje je divno, tu su zastave, pevaju svi u glas, sve je to super. I onda kad se završi utakmica, mi sad gledamo šta se dešava, oni ide redom i kupe sve. Iza njih ostaje savršeno uređen stadion. Ne treba nikakav redar iza njih da prođe.

Miroslav Varga: Kod nas je nakon svirke simfonijskog orkerstra veći rusvaj u kazalištu nego kod njih nakon utakmice od 50.000 ljudi. 🙂

Ivan Minić: Bukvalno, bukvalno.

Miroslav Varga: Ali, ima to i svoju vjerojatno povijesnu dimenziju. Da su svi bili neuredni, vjerojatno bi Japan plivao na smeću i otišao u klinac. Puno ih je, malo je prostora, moraju paziti.

Ivan Minić: Taj jedan momenat meni koji je ostavio možda najjači utisak, ne mogu da kažem da mi se dopala kultura.

Miroslav Varga: Ne, ne, ne. Ne pričamo o tome da li bih tamo htio živjet. Ne pričamo o tome da je to daj mi to i savršeno. Samo kažem, moraš biti svijestan razlika, ne osuđuj, ali ni ne nameći svoje. 

Ivan Minić: Ali, taj momenat koliko je priroda predivna i koliko oni vode računa da ona opstane. Koliko god to ostrvo bilo malo i prenaseljeno, i dalje imaš nekakve…

Miroslav Varga: Pustinje, hajmo reći.

Ivan Minić: Delova gde su šume, gde je uređeno, parkove velike gde je stvarno milina šetati. Ja nisam neko ko voli da šeta, znaju to moji prijatelji. Uglavnom me ne možeš naterati da se prošetam po Beogradu. Nema šanse. Ali, kad odem negde, to mi je jedna od najlepših stvari koje mogu da uradim, jer tako ću najbolje da upoznam taj grad ili tu novu kulturu ili nešto. I tamo smo stvarno baš onako junački šetali tih 15-ak dana. 🙂

Miroslav Varga: Ja sam, inače, sad ova priča o junačkoj šetnji. Moj stari je radio u Njemačkoj, ja sam bio 10 godina tamo kao klinjo. I, naravno, ekipa gasterbajtera, Jugošvaba ili kako su ih već zvali, nebitno. Mi idemo ulicom i, naravno, picani, 7-8-10 godina, i mi idemo ulicom i Švabo. Kako smo znali da je Švabo? Ima kravatu, ima odijelo, nosi aktentašnu – Švabo. I svakog takvog pička ti materina. Švabo ne zna i pokazujemo, a mi hehehe. 🙂 Dok nismo naišli na Muju iz Laktaša: Mamu vam jebem! Je li se tako razgovara? E, jebi ga, onda smo dobili šamarčinu i prestali smo sa junačenjem u tudžoj zemlji.

Ivan Minić: Pa, dobro, pogreši čovek.

Miroslav Varga: Mora biti. 🙂

Ivan Minić: Taj sistem kako je nekad funkcionisalo te nekad velike, ozbiljne firme koje su pravile ozbiljne stvari, bilo u mašinstvu ili iz oblasti građevine, arhitekture, gde smo mi sazidali trećinu sveta verovatno. Uglavnom, trećeg sveta, ali i dalje pravili neke vrlo ozbiljne stvari. Sada se na to gleda sa nekim nipodaštavanjem.

Miroslav Varga: Je, je.

Ivan Minić: Ali, očigledno da je bilo nekih sjajnih stvari koje su tu postojale.

Koliko su se industrije vremenom menjale?

Miroslav Varga: Ne ulazim u to. Svako ima pravo na svoje mišljenje. Možeš ti to podcijenjivati. Ja samo kažem: Hajde danas neka neko napravi Pelješki most u Hrvatskoj. Pa, nismo našli nikog u Evropi, morali smo Kineze dovest. Nismo našli nitkog na svijetu osim Kineza koji će za te pare napravit most. A, mi smo ga radili i za manje pare. Odnosno, jugoslovenska tadašnja industrije je radila za naftu koja je bila – mi nikad nismo imali problema sa naftom, osim kad nismo imali para, ali ne zato što je bio problem u nafti nego je bio problem u nama. Kad je bila najveća kriza naftna, 74-75, kad su Ameri u stajali u kolonama, mi smo se vozili koliko smo htjeli. Nama je tek 10 godina nakon toga došla kriza, kad nismo imali para, pa je bio par-nepar. Tada su, recimo, taksisti super živjeli. On je ima pravo na 200 bonova, 200 litra ponova mjesečno. On da ne vozi, samo da švera s tim bonovima njemu je bilo super. 🙂 Ali, u svako doba ima neka skupima koja se okoristi. Činjenica je da je tadašnja industrija radila na nekim projekti koje danas više ne može ni jedna od naših država samostalno, a i da se udružimo vrlo je upitno da li bi mogli napravit. Ja se sjećam Energoinvest sarajevski, Genex tu, Astrainpeks u Zagrebu, to su bile korporacije koje su dogovorili biznise od par milijardi dolara, jednokratke projekte, koje su dogovorili Asuansku branu. Da je obiđeš pješke danas, ne znam da li bi skupio dovoljno ljudi, kamoli da je sagradiš ili sagradiš tadašnje generatore trafo-stanice i sve što je išlo. Tako da je bilo tu puno projekata koji su bili jako zanimljivi, ali mislim da je glupo pričat o prošlosti. Treba ovim mladima dat neku perspektivu, jer mene je uvek sekiralo kada sam bio mlad: Vi mladi ste… Kako nekad bilo? Pa, jebala te Marija Terezija, s oproštenjem. Sorry, šta mene čeka? To je meni puno važnije. Jer ja vidim ovi mladi nekad odu van bez ikakve kalkulacije ima li smisla ići van. On je samo čuo da ima 4.000 eura tamo plaću. I onda mu kažu… Da, da, znate, to se dogodilo mom jednu prijatelju. Otišao je raditi s Končar, kad se Končar razdijelio, prodao, nema veze, otišao je raditi u ASEA Brown Boveri u Švicarsku. Mi smo tad radili za 300 maraka red veličine, on je dobio 2.000 maraka, 2.000 franaka plaću u Švicarskoj. I on je došao tamo i pitao ga njegov šef: Dobro, drago mi je kolega da se pridružujete našem timu, blabla, ona sranja kako već ide, A, gdje stanujete vi? -Pa, ja stanujem tamo kod tetke, u dijelu grada gdje je uglavnom sirotinja. -A, super. Znate, ovo su vam agencije za nekretnine. Naši inženjeri običavaju stanovati u drugim dijelovima grada, i kaže mu. A, vozite vi auto, kolega? -Da, došao ja sa stojadinom. -Super, super. Naši inženjeri voze, i onda mu da Jaguar, Mercedes, BMW servise. Hajde, javite se svakako ovom krojaču. Kad je on zbrojao auto, stan, ovo, još mu majka treba 150 fraka slati da bi preživjeo s nulom, a na 2.000 franaka otišao. Naši mladi kad idu van, čuju samo onu vršnu cifru. Ne razmišlja koliko ga košta stan. Stan u Irskoj, stan u Minhenu, pa ispod tisuću eura nema šanse, ali bliže dvije je realno očekivat. I sad ako ti neko kaže dvije i po hiljade eura plaća, a dvije daš za stan, pa šta ti je ostalo? Manje nego ovdje da radiš… Ovdje kad 300 euro zaradiš, imaš više nego tamo 500 kad ti ostane. Jer ovdje imaš i majku, i oca, i nekoga da ti pričuva djecu i nešto napravi, i komšiju da ti posudi. Manje ti treba.

Ivan Minić: Znam dosta primera ljudi koji su i ovde imali sjajne plate i onda su otišli na jako dobre plate, ali su otišli kao iz cele porodice, gde u suštini samo jedno radi neki ozbiljan posao. Iako su to bile jako dobre plate, ozbiljne developerske plate, to nije dovoljno za četvoro.

Miroslav Varga: Nisu, nisu.

Ivan Minić: To ovde jeste dovoljno za četvoro, ali tamo ne funkcioniše.

Miroslav Varga: Ali, gledajte, to je jedan dio, ta čisto materijalna priča. Ali, ima jedna priča koja nema metriku, koja ne mogu ja reći to ti je 0.2 ili 0.7. To je metrika koja se zove ti si stranac. Pad mi promatramo strance ovdje, pa nekako malo nekad gledamo ih čudno, e tako oni nas gledaju vani. I ti imaš, doslovno imaš taj stakleni plafon. Ti možeš doći do jedne razine i tu je tvoj kraj, tvoja karijera završava. Da li si došao ranije ili kasnije, OK, ali ti postaješ nekakav, ja bih rekao, voditelj smjene, ali nikad nećeš biti menadžer proizvodnje. To nećeš dobiti. Ne zato što si glup, što si loš, pričamo o Njemačkoj, Austriji, Francuskoj, i ovim državamo kontinentalne Evrope. U Irskoj, gdje su svi stranci, je to manje izraženo. U Americi toga isto ima manje, jer su svi došli, svi su na neki način došlje, pa onda niko nije bolji došljo nego drugi. ​​Ali, u ovim državama gdje je kontinentalna Evropa zadržala taj neki austrougarsko-pruski sustav, ti imaš od doslovno nekakve kategorije zanimanja koja ti više ne možeš doseći. Ti možeš biti doktor, ali ne možeš biti voditelj klinike. Ako si voditelj klinike, nikad nećeš bit direktor zdravstvene ustanove, bolnice i to. To naprosto za tebe nije ili si toliki lumen da te zaista ne mogu preskočit, ali takvih lumena nema puno. 

Ivan Minić: To je onaj momenat posebno za to, kontinentalnu Evropu, stare civilizacije i sve ostalo, gde mislim da sam pominjao to nekoj epizodi pre, pa dosta, gde me drugarica zove malo kad se relaksirala situacija sa koronom pa je moglo da se ide u Italiju, zove me i kao: Šta radiš? -Evo bila sam u nekoj vinariji. Baš je bilo lepo. 42. generacija ove porodice drži vinariju. -42. generacija? To je hiljadu i po godina. -Pa, da, od 1200. i neke godine drže. Kad sam bio u Minhenu, pošto volimo pivo i jedan i drugi, kad sam bio u Minhenu, kad sam bio u Augustiner pivari, kao 1170. Dobro. 🙂

Miroslav Varga: To svaka čast! 🙂 Još za Augustiner i nekako. Ipak je tu nekakva organizacija iza njih. Ali, ovo obiteljski biznis vodit hiljadu i neko, svaka čast. To je ona priča: Osnovao je vinariju moj predak kog su izbacili iz templara. Otprilike. 🙂 Imamo tu puno primjera, u Hrvatskoj. Mi smo imali jedan val odlazaka. Veliki val, zaista je jako puno ljudi otišlo. Mi sad imamo jedan mali val povratnika. Lagano. Neki su se razočarali, neki su se operljali, neki su postigli što su htjeli, ali ljudi se lagano vraćaju. I vraćaju se sa nešto novih znanja i sa nešto ušteđenog kapitala. I sad se nadam da će se to nekako ubrizgat u tu ekonomiju, da će nastat neki novi skok, ali nisam siguran da je sustav spreman na to. Jer vani kad si naučio da je administracija tebi servis, i onda dođeš na Balkan gdje je administracija tebi i ručna i rikverc, onda pucaš po šavovima i mentalno i svakojako. I onda se vjerojatno mora nešto i promenit. Tu mislim da će ti ljudi koji se vrate donijet neka nova očekivanja od sustava. Jer mi smo, juče sam baš čuo dobru definiciju, mi smo još uvijek dobrim delom dogovorna ekonomija. Hajde, dogovorićemo se! A, ovi ljudi nisu spremni na tu priču, jer su radili vani i svojim znanjem, svojim trudom su došli do nečeg. Pogotovo ovaj dio developera. Na kraju oni nisu normalno, hajde budimo iskreni. I bila je tu gđa Džamić, pa je lijepo rekla: 20% ljudi koji rade u Silicijskoj dolini je na spektru autizma. Oni nisu normalni. Ne kažem da su ludi, nego nisu normalni. I ti ljudi kad se vrate neće imat strpljenja za odnose kakve je izgradila dogovorna ekonomija. Tu će doći do velikih unutarnjih napetosti, siguran sam. Jer dovoljno je da se pokrene priča. Evo sad imate u Hrvatskoj jako zanimljivu priču. Udruga Glas poduzetnika pokrenula je priču i zaista su Komoru uzdrmali do te mjere da je vlast donijela zakon da mikro i mali ne moraju više plaćat Komoru. A, to je njima 70% prihoda. Jer Komora je u biti kao dodatni porez za budalu. 

Ivan Minić: Poznato mi je.

Miroslav Varga: Meni nikad to nije bilo teško platit, ali mi je bilo glupo i žao platit. Imao sam para da to platim, ali zašto, brate, da tamo neki majmun, konkretno sad je kod nas majmun predsjednik Komora. Diplomirao je u Banja Luci kod Gazda Laze. Doktorirao je u Osijeku, neću reći da je platio, ali svi u HDZ-u koji su doktorirali su doktorirali u osiječkom Ekonomskom fakultetu. Ne tvrdim da su platili, još jednom, da me ne tuži neku. Nego, baš u Osijeku je…

Ivan Minić: Baš je zgodno. 🙂

Miroslav Varga: Zgodno u Osijek doći na ekonomiju i doktorirat. Doduše, mnogi su sad pred plagijatom, pred tužbama, oduzimanjem, ali to valjda nema veze. Tako se poklopilo slučajno. Mislim da je to krivnja mentora, ne fakulteta. Ali, ono što je bitno i mislim da je važno, novim idejama koje pokazuju da nešto ne valja se vrlo rado i vrlo brzo pridruži velik broj ljudi koji kažu car je gol stvarno, to sad ne valja. I ta inicijativa je dobrim dijelom uzdrmala Komoru. To je baš bilo koljenom u rebra. I sad ovaj kaže: Morat ćemo otpuštat ljude. Pa, daj Bože da si prije napravio nešto dobro da ne moraš otpuštat ljude, da ljudi kažu: Ne, daj digni još duplo komorski doprinos, ali si mi pomogao u bilo čemu. 

Ivan Minić: Uvek se svodi na to da ti sebi postavljaš pitanje. Nije stvar u tome da li ti imaš da platiš tih nekoliko hiljada dinara ili nekoliko desetina evra, ali zašto ja to radim. I ako se osećaš glupo svaki put kad to radiš, vremenom će se akumulirati frustracija.

Miroslav Varga: Hoće. I to se događa. To sad jednim dijelom taj neovisni poduzetnički milje, drugim dijelom povratnici, trećim dijelom mi koji radimo za tržišta, gdje mi dovoljna ekonomija apsolutna. Ne zanima me.

Ivan Minić: Ima tu još jedna stvar koja mislim da je negde zajednička za sve to, a to je što u našem društvu postoji mnogo ljudi koji moraju da trpe određene stvari zato što nemaju izbor. Ali, postoje ljudi koji ne moraju da trpe ništa i koji imaju veliku fleksibilnost i u donešenju odluku i koji suštinski mogu da žive gde god žele i da žive pristojan život.

Miroslav Varga: I nisu ovisni ni o kome u sustavu. I stvarno mogu birat poziciju gdje mogu bit, fizičku poziciju, i poreznu poziciju, i svoju životnu poziciju. I to će na kraju morat naterat jednu priču da se doradi. Koji su to ljudi koji su jadni? To su oni ljudi koji rade poslove gdje su ovisni o nečem i to smo pričali baš malo prije evo emisije. To su oni koji će zahvatit AI. Njih će malo stresati. Sad dolazi famozno pitanje: A, šta to donosi?

Ivan Minić: Dobro, ali svaka vrsta te tehnološke revolucije koja se desi služi da se proces proizvodnje pojednostavi, eliminišu greške, pojeftini, itd. I kreće od najbanalnijih stvari. A, sad lagano ide ka kompleksnijim i…

Miroslav Varga: Ljudi će ostat bez posla. To je neminovno. AI, robotizacija, automatizacija, 3D, IT, šta hoćeš, mijenjaju odnose na tržištu rada. Ja imam točno formulu gdje svatko može sebi izračunat za koliko vremena će ostat bez posla. Ako se tvoj posao koji danas radiš može opisati algoritmom, ti ćeš ostat bez posla u roku od pet godina najviše. Ako se tvoj posao 50% može opisat algoritmom, nakon deset godina tvoj posao više ne postoji. Radit će ga netko drugi. Ako tvoj posao može algoritamski bit opisan 10%, imaš realno šansu da ćeš dočekat, radiš taj posao u mirovinu. Jer količina automatizma, repetitivnosti dosadnih stvari na poslu ti je najbolji indikator gdje će uskočit prva mašina. Jer ih je najlakše naučit da prebacuju sa ove hrpe na ovu. I to neki ljudi rade, neki su to ljudi radili. Sve manje ljudi to radi. Kad pogledaš auto-industriju, tamo je ljudska radna snaga po jednom proizvedenom vozilu svede na 1/50 onog što je bilo kad je auto-industrija krenula. Znači, 50 puta manje radi. To što si radi više ljudi u auto-industriji nego tada je zato što se više automobila proizvodi, ali po jedinici automobila, po konjskoj snazi, puno manje ih radi. Slično će bit, ja sam uvjeren, i sa velikim dijelom poslova u državnoj upravi. Pošto sam radio u državnoj upravi u Hrvatskoj mogu jamčit da je to u Hrvatskoj, ne vrijedi za Srbiju odmah da kažem, htio bih proći granicu bez problema, u Hrvatskoj jedan ured služi da bi zapošljavao drugi ured. A, ti koji si između, onda trčiš malo kod jednog, malo kod drugog da se riješi tvoj predmet, ali ni jedan ni drugi ne žele riješit nego ti moraš eventualno od ovih zatražit da pošalju ovima i ove zamolit da onda vrate onima. Ti si taj kurir Pero, a oni mogu to sjedeći na terminalu riješit za 6 sekundi. Slovenci su imali zgodnu inicijativu. Čak je to ušlo i u zakon. Da nijedan državna ustanova ne smije tražit podatak od stranke ako taj podatak druga državna ustanova ima. Izvolite, povežite se. Kod nas ti ako hoćeš gradit, to moraš u katastar. Onda moraš kod urbanističko-planskog, pa onda moraš kod gradskog ureda za energetiku. Pa, onda moraš dobit dozvolu za struju, za vodu, za kanalizaciju. Sve to moraš ti skupit. Što bi jedan ćato, čak ni jedan, to bi mogao kod kuće reći hoću gradit na ovoj cestici, evo ti plate, toliko nosi se. I to mislim da će bit poslovi koji će zahvatit u upravnom dijelu velik broj ljudi, ali to ne znači da će bit manje ljudi u upravi. Radit će druge poslove. Ono što se dogodilo u Americi, 70-e je predstavljena ATM, automatic transfer machine, odnosno bankomat, keš-mašina. 70, 1970. predstavljen je bankomat, u banci radi 300.000 ljudi i dižu se na noge. Što ćemo mi sad radit? Samo što je od tih 300.000 veliki broj sjedelo na šalteru i brojalo pare. Nakon 40 godina, 2010, i nakon instaliranih 400.000, u Americi govorim, 400.000 keš-aparata, u bankama radi 600.000 ljudi. Znači, duplo više nego što ih je bilo. Samo ne rade više na šalteru, rade pametnije poslove. Tako da ja mislim da će se to desit u drugim industrijama. Nestat će ona zanimanja u kojima su repetitivni i dosadni poslovi ili je ljudski faktor taj donosi ogroman broj grešaka ili jako koči sustav, to će se morat automatizirat. Jer ne možeš ti čekat na operaciju 12 tjedana, a ti sad liptiš, tebi sad ruka u banani ili noga, nebitno. Neke stvari će morat naprosto se preskočit u proceduralnom smislu. I tu mislim da je jedan od, kak bih rekao, blagoslova koja je donijela informatizacija, IT kao takav. IT nas je inače promijenio. Apsolutno nas je promijenio. Mi smo danas više online nego što spavamo, kad se zbroji to. Mi smo danas – 80% njih počinje dan tako da pogleda šta se dogodilo dok je spavao. 90% spava sa internetom na ovoj udaljenosti. Znači, u vidnom polju. 90% ljudi je sve znanje sveta mu je na dohvat ruke 24 sata. To su neke brojke koje su fascinantne. Mi svakih 6 do 10 vadimo mobitel za nešto. Mi više ne telefoniramo na mobitelu. Mobitel više nije telefon. Mobitel je postao asistent.

Ivan Minić: Da, da. To je onaj momenat koji nikako da shvate naši operateri sa tim varijantama gde stalno daju besplatne minute i SMS poruke.

Miroslav Varga: Šta će?

Ivan Minić: Niko ne koristi.

Miroslav Varga: To ne radim niti me zanima niti mi treba. Ne treba mi. To mi je bio super eksperiment. Podijelili su 300 mobilnih uređaja studentima u Americi. I mjesac dana da se služe i da zapišu sve čudno što su primijetili. A, 150 uređaja je moglo telefonirat, a 150 nije moglo telefonirat. Znači, mobitel, pametni telefon, samo 150 ne može i da oni bilježe šta je. Nakon mjesec dana niko nije zabilježio da nije mogao nazvat drugog. Nitko nije zvao mjesec dana nitkoga. Sva komunikacija je messenger, Viber, WhatsApp, Hangouts. Svaki mogući kanal, samo ne više telefonom, ne više SMS-om, poruke ništa.

Ivan Minić: Poruke dobijaš samo od roditelja. 🙂

Miroslav Varga: Danas skoro, danas skoro. Ja imam dva telefona, nažalost, takav sam. Imam jedan normalan i jedan koji služi zato što je to stara Nokia. Jedan je sentimentalan razlog, a drugi je zato što ne znam prebacit iz memorijske kartice 1000 adresa u novi telefon. Probao sam više puta, ima i softver, ali ne radi. Neki je problem, neka je greška unutar uređaja. Ja sad ga imam samo zbog tih adresa, jer mi se da prekucavat. I radije sklapam svake godine novi ugovor na taj stari telefon, stari broj, da ne bih morao prekucavati 1000 brojeva. To je prastari jedan telefon, ali imao je prednost što sedam dana bez punjenja odradi ovako. I to je to. I na njega me zove moja majka. Znači, broj ne smijem gasit. Dok je ona živa, ne daj Bože. Jer dvaput kad sam ga imao isključenog, onda je već policija kucala. Jeste li vi živi? Majka nas je zvala. 😀

Ivan Minić: OK, prošli smo taj neki deo studiranja, prve poslove. Šta se dešavalo pre nego što je došla ova sadašnja priča?

Šta je prethodilo sadašnjoj priči?

Miroslav Varga: Radio sam u, kako da to opišem, prvo nakon Končara, nakon projektiranja, otišao sam radit u javni prijevoz. Prvo u zagrebački ZET, onda u osiječki GPP, Gradski prijevoz putnika. Na održavanje autobusa, tramvaja, blabla. Nije mi se baš dopalo to. Ne toliko što mi se nije posao dopao, nego jednog dana je naprosto u crnom Audiju došao jedan važni, novi direktor. Smijeniti je starog direktora. Dao mu je 15 minuta da očisti stol. A, meni je stari direktor bio baš super lik. Baš mi je legao. I dragi moj i prijatelj, rekao bih, Drago Baban. Došao jedan koji ima nadimak Talijan zato što je mafiozo. Došao je po nekakvim svojim kanalima. Ovaj je otišao, ja sam odlučio otići, također, jer mi se to nije dopalo. I otišao sam nakon toga radit u svoju firmu. Odnosno, prvo kod jednog privatnika, kod jednog automehaničara, što zvuči čudno, ali ja sam od tog automehaničara naučio više o prodaji, komunikaciji i komercijali nego sve godine školovanja i sve godine svog profesionalnog rada do tada. Ja sam naučio kako se treba prodat. Odnosno, kako prepoznat potrebu čovjeka koji ti je ušao u salon. Jer on je zvao reći: E, ovaj će kupiti Audio. I na kraju čovjek izađe iz salona sa Audijem. Ja gledam i ne vjerujem. Ja sam malo zbunjen, ali sam puno naučio. I nakon što sam puno naučio, bilo je tu nekih manjih stvari koje nisu sad ni bitne, ali odlučio sam krenut u svoju firmu sa kolegama sa kojima sam radio. I mi sjednemo, dogovorimo, svaki napiše na papir šta želi nakon 10 godine. Ovaj je htio stan, ovaj je htio auto, blabla, ja sam htio nešto. I mi svi napišemo na papir, i kad koji dobije svoj cilj, može šta hoće. Može ostat u firmi, može otići iz firme, nebitno, ali svaki je radio kao mali profitni centar unutar firme. Ali, ja sam rekao: Ja hoću da budem direktor, jer ako dođe do onog da se ne možemo dogovorit, onda će bit po mom. Oni su to pristali. Ne znam zašto ta šefovska crta, ali ja sam im bio šef i u onoj bivšoj firmi, pa valjda je to nasleđe. I mi krenemo i raditi s planom da 10 godina svaki svoj papirić ispuni. Eto, mi smo nakon, mislim da nije prošlo 5 godina, mi smo svi ispunili svoje želje. I onda je posao postao monoton s jedne strane, a s druge strane postao je užasno naporan. Ne zbog posla, jer ja sam otvorio firmu da bih radio, što bih htio radit i to sam volio radit, nego zato što nisam mogao to radit, nego je 90% problema bilo vezano uz upravljanje ljudima, gdje sam ja jako tanak sa živcima. Nemam onaj fini skills set, empatija me hekla. Ja nisam nikad nekom mogao reći: Jao, hajde da se ne sekiraš, ali moram ti reći…, nego, Hej, majmune, što si to napravio?! To je otprilike bio moj način komunikacije, koji nije baš plodonosan. Pogotovo još jako si vlasnik, i onda to i bullying i svašta nešto. Nisam bio dobar niti dan-danas nisam dobar da vodim ljude i ne želim vodit ljude zato što nemam strpljenja. Nakon tih 5 godina, još nešto smo radili jedno 5 godina, i ja sam na kraju firmu poklonio, prepustio onom koji je htio. Znači, svojim zaposlenicima. Bilo nas je – ta firma je bila od 93. do 2003. Šta smo mi radili? Ja sam jako volio hidrauliku i pneumatiku. Bio sam ekspert za to. A, nas je u to vreme u Slavoniji bilo troje. Znali smo se svi mašinci, pratično generacija, studirali smo zajedno, hidraulika-pneumatika. Jedan se specijalizirao za šećerane, jedan se specijalizirao za velike firme, pikove i to, a ja sam išao s malima, jer ovi su već imali tržište velikih. Ja sam ušao radit sa malima, sa malim mehaničarima, garažama, radionicama za popravak. Gdje god ima neki kompresor, netko ima problem. I tu sam bio baš sretan s tim poslom. Od toga da ja sam mislio da ću radit 100% hidrauliku-pneumatiku, ja sam radio možda na kraju 10%. A, ostalih 90% ovom treba službeni auto da tetku vozi u bolnicu, ovom da kera vozi na šišanje, ovom da ženu odveze na vikend. I tako neke mučne situacije, u kojima kažeš nitko neće auto dobit. Ne dam. Nije tu vaša prčija. E, onda se sva tri naljute i tako. Ne upravljat s ljudima, to sam naučio. A, šta sam radio sa tom pneumatikom, što smo radili? Kupovali smo – nismo kupovali, nego je tad kompenzacija bila glavna priča. Kompenzirali smo na kartone, kartone smo slali u Italiju, u tvornicu San Pelegrino preko mog kuma. San Pelegrino je pravio ženske čarape, tada jedne od boljih. Onda smo uvozili te čarape. Onda smo te čarape prodavali u prodavaonicama i tu smo došli do keša. I opet smo kupovali pneumatske ventile, koje bi mjenjali za kartone, pa tako malo. Trebalo je da složi se ciklus. Onda kad se ciklus složio, išao je sam od sebe. I u svakom koraku nešto malo zaradiš i naprosto je posao postao dosadan. Doslovno. Ljudi misle joj da mi je doći do para. Ljudi, krivo gledate. Kad dođeš do para, bude ti dosadno. Majke mi, bude ti dosadno. Ja nisam znao sad povećat svoje ciljeve, da dođem do još para. Jer uvijek su mi bili ljudi čudni, kao: Daj mi još, daj mi loš! Ti si možda bolesni, ne znam. Ja sam rekao šta je moj cilj da postignem za 10 godina. Kad sam ga dostigao, ja nisam imao želju ići dalje. Jer morao bih uložit puno više onda mučenja, sebe i svega. Nego sam rekao: Evo vam firma, ljudi. Tko hoće neka se potpiše. Idemo kod bilježnika, odmah firma vaša, ja odoh iz firme. To je bila 2002-03, tako nešto. I odem ja radit u državnu službu. Tad su moji došli na vlast i, hajde, ja odmah postanem pročelnik za razvoj. Tu sam bio vrlo uspiješan pročelnik nepune dvije godine. Uspiješan u smislu da sam apsolutno poludio. Kako normalna osoba može radit u upravi te stvari koje radi bez da se zapita za tkoga, za koje zdravlje radiš ti to. Kome to treba danas više? Bolesna priča. I nakon toga odlazim u jednu firmu koja je komunalna. Tu sam bio isto jedno dvije godine. I došla nova vlast, znate kako to ide u komunalnim firmama. Nije javni natječaj nego je javna objava tkog mi primit, a ne natječaj. Uglavnom, dolaze drugi, razilazimo se u dogovoru i odem. I mislim si tada: Imam dovoljno. Živjet ću ja sad od najma, kao penzioner i ja najsretnija osoba na svetu. Prvi dan: ja ujutru ženi skuvam kavicu, stavim je u kola, odvezem je na posao, dođem po nju, vratim je kući. Drugi dan: ja skuvam njoj kavicu, odvezem je na posao, vratim je kući. Treći dan: a, u pičku materinu, opet moram kuvati kavu, odvesti na posao. Izdržao sam jedno šest mjeseci.

Ivan Minić: Svaka čast! 🙂

Miroslav Varga: Ako. I uzeo sam prvi oglas, ali doslovno prvi oglas gdje je bio natječaj i javim se. Doslovno prvi oglas koji sam našao taj dan. I dođem kod njih, još sam im rekao: Hajde, OK, ako me hoćete, super. Radit ću bez plaće, samo da imam… Došao sam prvog svibanja, prvog maja radit, ali rekao sam: Prvog maja dolazim, do 1.9. da vidimo uopće je li si pašemo. Nit vi meni trebate nit ja vama, ali hajde. Meni treba samo da sam među ljudima, da imam tkog zajebavat na neki način. 🙂 I došao sam tamo i baš mi je leglo. Leglo mi je kad sam otkrio Google AdWords. Naime, cijelu karijeru koju sam radio sam shvatio da ima jedan veliki problem. Inženjeri ne znaju prodavati. Inženjeri imaju jedan problem, komunikacijski, kakav god, ali ne znaju prodavat. Ne shvaćaju da prodaja nije uvaljujem ti nešto, nego prodaje je vrlo plemenit proces – riješavam ti problem, brate, koji ti nitko drugi ne može riješiti. Ja sam uvijek mislio: Gle, uvalio sam mu ventil. Nisam, jer on nije znao kako bi riješio taj svoj problem. Ali, kad sam vidio Google AdWords, onda sam shvatio u stvari: Pa, Google mi riješava taj problem. Google prodaja je za mene, odnosno riješava problem za mene, onom koji traži. Jer kad netko traži gefufna GL 12/3, pa traži to što mu je dosadno, nego što mu treba i to sad. I kad sam to vidio, to me je naprosto prouzelo me. Što bi rekli, baš preuzelo to. Nisam više trenutka se makao od AdWordsa. To me je toliko oduševilo, toliko mi je bilo, kak bih rekao, to je moje, to je to. I tada ide ta priča do danas.

Ivan Minić: U tom trenutku, da kažemo, kakva je bila i Escape su nudile nekakav širi spektar usluga. Nisu bile specijalizirane. 

Miroslav Varga: Nisu. To sam potrošio skoro tri godine da im objasnim fuć veb-stranice, hajmo radit Google AdWords. Skoro tri godine sam svaki dan i Zorinu i Damiru, mojim osnivačima i direktorima, daj, ljudi, pustimo vebove. Vidjeli su i oni da vebovi ne idu. Odnosno, Escape su osnovala četvorica studenata tada još. Jedan od njih je otišao malo nešto ranije, on je u upravi završio. Drugi je otišao 2010. mislim, tako nešto. To je bio Tomislav Bilić, on je osnovao super firmu Inchoo. Stvarno, em Escape, em Inchoo. Još jednu neka napravi, ja sam za Nobela iz ekonomije, brate. Dobra je firma i radi neka rešenja. A, ja sam ostao tu Escapeu, koji malo, kak bih rekao, bio je to šok kad su se suvlasnici razdvojili, ali su nastavili radit vebove i ecommerce rešenja, ali to nije novac. Evo svi koji rade vebove, da vam kaže, veb je projekt. I kad je projekt gotovo, idemo svi na svoju stranu. Gotovo je priča. A, dok radiš projekt, moraš lovit novi projekt, jer ostat ćeš bez posla ako nisi našao novi projekt dok radiš stari projekt. Stalno grč, stalno novi projekt, stalno nešto. I onda nekad uzmeš i tri projekta znajući da ih ne možeš završit samo da ne ostaneš u rupi i tako.

Ivan Minić: Jer ima fiksnih troškova.

Miroslav Varga: Da, jer ima fiksnih troškova. A, AdWords je priča o kojoj ako si dobro napravio, klijent ti sam dođe slijedeći mjesec. Koliko možemo sad? A, šta sad? Hajmo mi još malo više. Tebi kumulativno i organski raste AdWords u poslovanju, a vebovi su ti sranje, s oproštenjem, zato što svaki mali koji vozi viljuškar je za onog direktora koji je nepismen autoritet. Jer on radi Excelica i jebote on mu radi veb za 300 eura, a mi u to vreme radimo vebove za 8.000-9.000 eura. I svi nas pitaju je li vi normalni kad je ovaj mali rekao 500 eura. Zašto? Zato što ljudi ne znaju što mi radimo, a što on radi. I tu je bio veliki problem. Vebovi su uvijek bili visoko optimizirani, nisu imali template, nego custom… Uglavnom, nama je trebalo šest do osam mjeseci za veb i to ne može koštat može od 6 do 8.000 eura. Nije moglo. Bruto plaća minimalna developera je tu negdje. Uvijek smo bili jako skupi, jako su bili nezadovoljni, a mi uvijek na rubu i na nuli. A, sa AdWordsom je priča potpuno drugačija. Dobar account manager može sigurno voditi 10 do 15 accounta, a tih 10 do 15 accounta ostavljaju i tebi i firmi i radniku dovoljno prostora da može se posvetit  tome ozbiljno i da ostane nešto poduzeći. Zato je AdWords s druge strane kao promijena posao biznis modela firme. Reinženjering firme, hajmo reći, bio važan za Escape.

Ivan Minić: Kako se sam AdWords menjao kroz vreme?

Kako se sam AdWords menjao kroz vreme?

Miroslav Varga: AdWords se mijenja – nevjerojatne su te promene. Ne bih sad uopće htio tumačit, ali, recimo, početak AdWordsa, znači početak Google AdWords oglasa je išao na način da je došao trgovački putnik sa aktentašnom u firmu i rekao: Koliko bi klikova kupili ovaj mjesec? I onda bi vi kupili 5.000 klikova i platili avasno. Ugovor se potpisuje. Kad se 5.000 klikova desilo, došao bi opet novi aneks ugovora. To je nekakav početak. Promijena u Google Ads sustavu ide prema tome da sustav bude što jednostavniji, ali to Google misli da je što jednostavniji. Što više Google pojednostavljuje sustav, mi imamo više posla, jer ljude još više zbunjuju jednostavna Googleova riješenja. Jer jednostavno riješenje za Googleovog inženjera uopće nije jednostavno riješenje za malog vlasnika cvećare ili postolara ili nekakav biznis. Sustav postaje sve kompleksniji.

Ivan Minić: Ono što se meni čini, gledajući to sa strane, za ovih više od 10 godina, oni jesu na neki način značajno radili na tome da spuste ulaznu barijeru, da ti sa što manje znanja možeš da postaviš prvu kampanju. I vrlo verovatno ako je to u nekoj oblasti u kojoj nema konkurencije na tržištu, gde nema konkurencije tebi će i to tako da radi posao.

Miroslav Varga: Da.

Ivan Minić: Problem nastaje ako si ti u nekoj oblasti, niši nekoj koja je kompetitivna, gde moraš da probaš da izvučeš sve ono najfinije, jer će u suprotnom i dalje to da radi, ali će previše da te košta. 

Miroslav Varga: Upravo to se događa. Pojednostavljenje, odnosno Google je snižavanjem barijere i olakšavanjem uvodio takve kompromise na autopilotu da on samo guta pare. Može čovjek doslovno doći, stavit karticu, reći: Ovo je moj URL, napisat dvije-tri poruke, uzeo dvije-tri riječi. Doslovno, to može svatko napravit i krenut sa kampanjom. Ako je to u području gdje nema konkurencije, slažem se, super radi. Kad je to u području gdje je ta, što vole reći ovi teoretičari, crveni ocean, brate, to ne možeš sam više ukrojat. Tu jedna žmikica ti znači nekad 15% skuplja kampanja. Samo jedna žmikica sa možda lošijim rezultatima. 15% si budžeta bacio, jer nisi imao dio računa. Tu sad mi imamo sasvim drugačiju poziciju nego prije. Meni je prije bio problem ljudima objasnit što je Google AdWords i da uopće krenu, a nama je danas glavni upit koji dolazi: Je li vi tu možete nešto napravit? Imamo kampanju već godinama, ali sad je ostala bez zraka. Ne radi dobro. Ne radi kao nekada. Naravno, ušla konkurencija, ušlo puno njih, i tu sad možeš sam – da ne ispadne sad mi neki lumeni, pa mi radimo. Svatko može sam raditi Google Ads. Samo mora odmah u trenutku kad odluči ja ću radit Google Ads, za prva tri mjeseca odvojiti četiri sata dnevno, a sve dalje mora odvojit otprilike dva sata za praćenje novosti o Googleu i dva sata za praćenje kampanje. Znači, i dalje četiri sata, samo drugačije. Na jednu kampanju trebaš četiri sata radit ako želiš da ti ona stalno bude u top poziciji. A, ako radiš četiri sata na Google Ads, ostaje ti još četiri sata za tvoj osnovni posao, a moraš nekada radit nešto i za knjigovođu i za poreznu. Znači, tvoj osnovni posao je dva sata dnevno. I onda više radi cipele. Onda budi Ads agencija i nudi drugim ljudima Google Ads, jer ne možeš radit svoj posao, da pratiš kampanje, da ti budu na vrhu. Kako se mijenja? U Google, u proseku, ove godine svaka dva tjedna jedna ne baš beznačajna izmjena. Recimo, jedna od izmjena, jedna vrsta ključnih riječi je potpuno izbačena iz upotrebe. Nema ih više, ne koriste se. A, nema kampanje gdje ljudi nemaju tu vrstu ključnih riječi, jer nisu prebacili. Jer nisu pratili, nisu gledali. Rade te riječi i dalje, ali ne rade onako kako su nekada radile. 

Ivan Minić: Mnogo toga je u suštini iz ugla klijenta: Hajde ti to meni napravi. Pusti ga da radi na autopilotu. I neko vreme to možda i može da radi. 

Miroslav Varga: Može sigurno. Čak bih rekao ovako, ko nema vrijemena, bolje da pusti na autopilotu, jer će sustav manje grešaka napravit nego što je on napravit. Sad sam ja bio na kursu, na Udemyju sam ja naučio. A, na Udemyju je uzeo kurs od prije osam godina. Sve što je tamo čuo ne valja, sve je kontra danas. Doslovno je kontra. Ja sam nekada radio, kad sam radio kampanje, optimizirao sam na cijenu klika i na CTR. To su mi bile glavne ključen metrike. Ja danas to samo gledam, ali me ne zanimaju. Mene uopće ne zanima koliko košta klik, meni košta konverzija. Ja nemam kampanja u kojoj nemam konverziju. Neću ni radit za nekoga ko mi ne ugradi mjerenje konverzije na sajt. To što je konverzija, to ćemo dogovorit: da li je to poslani mejl, prodani artikl, neka roba ili nešto, nebitno, da li je to ugovaranje termina za trening. Nije bitno, ali nema veb kod nas u firmi koji nema konverziju. I ja budžet usmeravam na konverziju, gdje me cijena klika uopće više ne zanima. Neka bude cijena klika pet puta skuplja ako mi je konverzija tri puta jeftinija nego što je bila prije.

Ivan Minić: Vrlo često ljudi koji nisu dovoljno u priči ne mogu to da razumeju. Svako može da razume šta znači koliko te košta klik, jer se sa time sretao.

Miroslav Varga: Da, da.

Ivan Minić: Ali, šta znači sve ovo ostalo? Kao: Koliko te košta prodaja? Znači, bukvalno banalnu stvar. Tvoj proizvod košta 50 eura. Neki deo profita koji možeš da odvojiš za marketiranje tog proizvoda je, recimo, 10 eura. Ako ti možeš da prodaš jedan proizvod za 5 eura, ti si super prošao. Uopšte nije bitno koliko klikova, koliko je posla…

Miroslav Varga: Ni gdje su.

Ivan Minić: Koliko su se ljudi zadržali.

Miroslav Varga: Evo jučer sam imao edukaciju, a prije mjesec dana smo imali jedan događaj u firmi, gdje je jedan naš klijent kojem radimo, neko vrijeme smo mu radili kampanje, njegov menadžer za digitalni marketing je svaki put na naš report imao opasku zašto je porasla cijena klika. Direktor firme pita: Dobro, ljudi, zašto vam raste cijena klika? Mi mu kažemo: Zašto te zanima cijena klika? Cijena klika je parametar koji Google živi od klikova, ne ti. Ti živiš od konverzija. Tebi konverzija rastu i rastu i rastu. I nakon tri-četiri takvih reporta naprosto je Zorin napisao mejl: Sorry, ali vi ne razumijete suštinu našeg posla. Hvala lijepa. Idemo svatko na svoju stranu. Srećom direktor je, srećom po njega, tada shvatio da mu taj digitalni marketing menadžer nema pojma i najurio ga je. I sad radimo na konverziji, jer zašto? Direktor gleda blagajnu. To je posao. To je posao koji mi radimo. Mi moramo punit blagajnu. Blagajna je ta od koje živi klijent, ne od klikova. Od klikova neka živi Google, to nije priča na koju se treba fokusirat. Jučer sam imao edukaciju, gdje mi jedan ili jedna, ne znam, bilo je na streamu, polaznica pita/polaznik pita: Meni oglasi idu na placement neki. Ja kažem: A, zašto vas muči placement? Odnosno, šta je placement? Idu na nekom portalu, to je možda bolji… Oglasi se prikazuju na nekom portalu, gdje ja ne želim, jer to je portal sa igricama. A, ja kažem: A, zašto vas to uopće muči? Zašto ne prebacite plaćenje po konverziji?

Postoji opcija da se Googleu ne plaća klik nego konverzija, kad je ostvarena konverzija u sustavu. Treba, naravno, znat to namjestit. Ali, kad se plaća konverzija, potpuno ti je svejedno i kolika je cijena klika, i gdje se oglas prikazao, i koliko je bilo lažnih klikova, i koliki su search pojmovi pravi ili krivi. Ništa te ne zanima. Nego, kaže mu: Ja ti neću platit više od pet eura ako se desi prodaja, pa ti radiš što hoćeš.

Ivan Minić: I neću ti platiti ništa ako se to ne desi.

Miroslav Varga: Ili ti neću ništa platit ako mi nisi ništa prodao. I to se znalo dogodit. Imali smo situaciju da je klijent dobio u jednom danu, veliki klijent inače, 300.000 klikova i ne znam koliko desetaka miliona impresija je bilo oglasa. I nije ništa platio, ali mu je hosting kompanija blokirala sajt, jer je mislila da se radi o denial of service napadu. Jer je toliko Google doveo klikova, ali nije bilo konverzija. Zašto? Zato što je imao dobru povijest konverzija. Evo jedan mali trik za vas koji volite trikove. Znači, čovjek ima konverziju koja se zove prodaja, recimo. I ima dobru prodaju i puno ide. I sad proglasimo konverziju da je to samo prodaja crnih cipela, ali njih nema na sajtu. Ta konverzija je nemoguća da se napravi, ali kampanja ide na konverziju koja se zove prodaja crnih cipela. I sustav ne može prodati crne cipele, jer ih nema na sajtu, ali je doveo 300.000 ljudi na sajt džabe. To je bolja brending kampanja nego da napraviš neku brending strategiju, ali nema veze. Evo, recimo, mali trik koji je potpuno legitiman, možda nije moralan, ali zanimljiv je. 🙂

Ivan Minić: Ali, mali mogu uvek da probaju nešto protiv. 🙂

Miroslav Varga: Mali moraju. To je zadatak malih, da propituju velike, da ih cimaju, da ih vuku za rukav, da ih piknu ako mogu. Puno puta mi piknemo Google. To nam je baš, kak bih rekao, ja živim za to da ga piknem. I onda da im pokazujem: Gle, tu se ovako ste-onako ste. Ne zato što sam ja zločest prema Googleu, ne zato što želim svom klijentu najbolje. Jer moj klijent na kraju je onaj koji mene hrani. Meni je Google važan. To je kao imaš taksi, pa ti treba auto, ali ne živiš ti od tog dobrog auta, nego od putnika koji ti je unutra. Tako ja gledam: OK, drag mi je Google, ali klijent je taj od koga živim i uvijek gledam njemu napravit nešto. Pogotovo, kad Google nešto ukine. Kad Google nešto kaže više ne može, to je meni jedan od jačih signala da je tu bilo para, ali ne za Google, nego za klijenta. I onda odmah nađem ili pokušam naći bočne mogućnosti da se ipak ta funkcija ili takva stvar može iskoristit da bi se došlo do željenog cilja. Jer mene ne zanima je li Google zaradio ili nije, mene zanima koliko je u blagajni mog klijenta. Jer kad u njegovoj blagajni kipi, vrlo lako se mi dogovorimo za sve aktivnosti.

Ivan Minić: Generalno, postoji taj problem u radu sa klijentima, da su mnogi od njih zaljubljeni u svoj proizvod, imaju nekakvu predstavu o tome koja treba da bude na određeni način. To je ono: Mi ne želimo da se naš proizvod pojavljuje u kontekstu koji nama ne odgovora. I to su sve neke stvari koje ti kao vlasnik kompanije imaš pravo da misliš, ali ako su ti cilji rezultati…

Miroslav Varga: Onda nemaš pravo.

Ivan Minić: Ne bi trebalo to da radiš.

Miroslav Varga: Ovo, recimo, klasičan primjer, vrlo česti balkanski primjer. Ja hoću na Googleu bit prvi. Ima da bude prvi. I pokažeš mu: Ali, na prvom mjestu su ti prodaje slabije nego kad si na nižem mjestu, ali na vrhu. Jer ima izveštaj top i absolute top. Nebitno sad. Postoji izveštaj koji govori bio si na prvom mjestu ili prvom i drugom ili na trećem i četvrtom. Na trećem i četvrtom je prodaje jeftinija i veća nego kad si na prvom. Za neke proizvode. Kada primjerice? Kada ljudi kupuju stan. Stan se ne kupuje svakih pet minuta. Kupuješ ga jednom u 10 godina. I onda si vrlo temeljit u istraživanju i potpuno je nebitno da li je netko prvi, pet ili na dnu. Sve će on pogledat, jer možda ima neki jeftiniji. I kad se prodaju skupa kapitalna dobra, skupi proizvodi, ljudi su vrlo temeljiti. I tu je potpuno nebitno da li si ti prvi. Ali, mi smo najveća agencija, mi moramo bit prvi. -OK, legitiman cilj. Hajde, molim vas, da mi prekinemo suradnju, jer ćete vi meni kasnije reći da ja nisam dobro napravio, jer sam slušao vas što ste prvi. -A, nemojte se ljutit, nisam ja tako mislio. -Ako nisi mislio, što si rekao? Znači, ili pusti mene zato me i plaćaš, da ti napravim najbolje za onaj poslovni cilj koji te zanima, ili radi sam ili nađi netkog tko ćete služat. Opet legitimno. Nije prvo mjesto najbolje uvijek. Nije uvijek. Čak iz mog iskustva bih rekao da je neko niže mjesto bolje, jer je jeftinije, pa za iste pare donese više prodaje. Ali, o tom potom, da ne ulazim u teoriju licitacije. Ono što je ljudima bitno da shvate: Ako imaš biznis cilj, onda makni ego iz te priče. Nemoj bit prvi, nemoj kupit bilbord pred svojom kućom da te komšiluk vidi. Jer je tamo samo komšiluk koji ionako zna za tebe i ne treba ti bilbord tamo, još sa tvojom slikom. Stavi bilbord tamo gdje milijardu ljudi prolazi svaki dan: autobusku stranicu ili negdje. Jer ti trebaju kupci, a ne tvoj komšiluk. Oni te znaju, tvoja žena te zna. Ti svako jutro izlaziš i diviš svoj slici na bilbordu i tvoja žena se divi kako si dobro ispao. To je glupost. Klijent mora shvat da ne smije – ne da ne smije, može sugerirat, ali ne smije nametat profesionalcima u svom poslu kako da rade. Jer morate razmišljat da ljudi koji rade Google Ads isto kao kirurzi. Pa, nećeš reći kirurgu: Tu ćeš me zarezat ovako, tu onako. Nego kažeš: Doktore, valjda vi znate. Ja se molim Bogu da bude sve u redu. I pusti čovjeka da radi. Tako bi trebalo i ove ljude koji su specijalisti u digitalu. Imao sam situaciju i to mi je najtužnija situacija, kad ljudi misle da znaju. Radio sam s jednom velikom firmom u Srbiji, gdje osoba koja je bila zadužena za digitalni marketing mislila da zna i onda je glavni parametar uspjeha bio cijena konverzije na Googleu i na Facebooku. Ne shvaćajući da pixel od Googlea i od Facebook sebi knjiži konverziju, bez obzira s kojeg je kanala netko došao, ako je procesu tog kupovanja netko kliknuo nekad na Face ili na Google i na kraju kupio. I jedan i drugi kanal će to je zbog mene, to je zbog mene. I onda mi je ta osoba uopće ne razumijevajući kako radi analytics i mjerenje i sve objasnila da je Facebook konverzija tri puta jeftinija od Google i da će oni Google ukinut, jer Facebook je taj koji donosi prodaju. Nažalost, ne poznavanje metrika zato što škole ne uče ljude kako čitat podatke, a svi podaci, jamčim vam, svi podaci koje čitate u Google Analyticsu su netočni. Sve do jedno. I najtočniji, odnosno najmanje krivi podatak je samo jedan jedini: to je page view. Kad je došao upit na server, isporučio mi stranicu. To je jedini podatak na koji se možeš oslonit, ali ne 100%. 90. Ako ima cookie blokadu ili iOS 14, ne možeš se ni na to oslonit. Možeš dobit podatak koliko je bilo nekakvih page viewa samo ako imaš server site tracking, ali to ima možda na prste jedne ruke u regiji.

Ivan Minić: Dosta postoji tu, kada analiziramo te stvari, dosta postoji kompleksnijih parametara koje treba gledati od i samo cene konverzije po svaku cenu.

Miroslav Varga: Da.

Ivan Minić: Vrlo često kada pričamo na tu temu, ne postoji idealno rešenje i nije za svaku stvar Google najbolji kanal. Ima stvari za koje su i neke druge stvari dobri kanali. Ali, vrlo često kada pričamo, opet ako banalizuješ stvar i posmatraš je na način: Mene konverzija sa kanala 1 košta 5 eura, sa kanala 2 me košta 15 eura. I kanal 2 je meni tri puta skuplji i ja to neću. A, ne uzmeš u obzir kolika je prosečna vrednost te konverzije, koliko se dugo zadržavaju ti ljudi. Jer ako je on došao jednom i potrošio nešto, i ako je došao sedam puta i potrošio nešto, to prosto nisu iste stvari. A, svi ti parametri u suštini mogu da se prate. Samo treba da postoji svest o tome da treba da ih uzmeš u obzir.

Koji je najbolji kanal za oglašavanje?

Miroslav Varga: Može se puno toga pratiti. Ali, recimo, jedan od još uvijek važnih, a ne riješenih problema, je problem atribucije. Šta je atribucija? Ja sam otišao u birtiju i naručio pivo. I došao moj prijatelj Ivan, naručio drugo pivo. I došao naš zajednički prijatelj, vlasnik kavane, naručio treće pivo. I onda smo se mi dogovorili hajmo kući i roknuli četvrto pivo. I zaustavi me policija i kaže: Vi zovite pijani. Tko je kriv? To je problem atribucije. Tko je kriv? Jesam li ja kriv što sam ušao, pa popio ono prvo? Ili je Ivan kriv? Jer da nije ono drugo bilo, ne bi bilo ništa dalje. Ili je kriv vlasnik kavane, koji je rekao: Treće, ljudi, hajmo!? Ili je putničko krivo? Ili su sva četiri kriva? Problem atribucije je jedan od problema koji ljudi ne razumijeju u tim mjerenjima. Mjere, ali ne rezumijeju. Ako je meni Facebook kanal koji je prvi put korisnik vidio i saznao da postoji Moja pekara, onda je taj kanal jako važan za moje poslovanje. Ja ću kasnije tu pekaru možda nazvat, jer sam si broj spremio, i naručit. I onda on će reći: Nemojte, meni Facebook ništa ne donosi. Mene samo ljudi zovu na telefon. A, kako su te dobili na telefon? Otkud znaju tvoj broj? To je problem atribucije. O tome ljudi ne razmišljaju. Postoji nekoliko izvrsnih znanstvenih dokaza, radova, nebitno. Samo ću reći grubu sliku. Ako koristiš jedan kanal za sto novaca, imaš prodaju kakvu imaš. Ako sto novaca podijeliš na dva kanala, imaš 20% više prodaje. Postoji jedna sinergija između više kanala, koja ako podijeliš svoja ulaganja, što više kanala koristiš, veća je sinergija i veća ti prodaja. Znači, ako ideš samo na televiziju, a ne ideš na bilborde, manješ ćeš zaradit nego ako ideš na televiziju i na bilbord, ako ne koristiš oba kanala. Na to još dodaš radio, na to još dodaš Facebook, na to još dodaš Google. Znači, mora se u marketing miksu… Tu je razlika između priučenih i ja bih rekao vrhunskih agencija. Ne znamo ni mi riješenja, ali se bar trudimo ponderirati kanale prema nekakvim atribucijskim modelima koji su mogu izmjerit i mogu na neki način dat konačni rezultat, ali nikad nijedan nije 100% točan. A, ovi drugi koji ne rade to, oni samo kažu: Ma, bubaj, bre, bajo! Facebook nosi prodaju. Šišaj sve na Facebook, ili, Šalji newslettere! To ne kažem da je loše, ali ako svi šalju newslettere i tvoj ode u spam, ostat ćeš bez posla pre ili kasnije.

Ivan Minić: Uvek postoji taj jedan momenat koji siguran se dešava svima, nije stručna tema, ali može da bude interesantna, kao tema za razmišljenje, a to je da naletiš na neku zanimljivu ponudu negde: Facebooku, Instagramu, na Youtubeu vidiš nešto. Ti to izguglaš. Dva dana kasnije, video sam dobar usisivač ili ponuda za televizor. Ti ga nađeš na Googleu, ti si došao sa Googlea i ti si ga kupio sa Googlea. Ali, da nisi imao tu informaciju, nikada ne bi…

Miroslav Varga: Mi to, inače, u firmi nazivamo baba Zorka efekat. Išao sam kući i zaustavila me je baba Zorka i rekla: Sinko, sinko, jesi li vidio nove cipele? Ja dođem kući i odmah idem te cipele guglati. Čak šta više daje mi flajer ili mi kaže ili saznam adresu, ja guglam www nešto i dolazim na sajt. I ulazim kao atribucijski element u promet koji se zove direkt. Mnogi ljudi misle direkt – aha, on zna za mene. Ne. Direkt promet koji Google atribuira u direkt je onaj promet za koji Google ne zna zašto je došao. Direkt promet nije da je on upisao www, nego Google kaže: Ne znam, brate, došao je. Da li je došao zato što mu je neko izdiktirao, da li je došao što mu je neko ispričao na ulici, da li mu je neko objasnio tamo ćeš ići, nebitno. Direkt promet je jedan od najvećih zagonetki koja u svakoj atribuciji prodaje nosi – mora svatkom drugom kanalu dat nešto. Jer nije direkt donio, nego je svaki drugi kanal negdje nekada nešto napravio da bi neko došao.

Ivan Minić: Postoji razlog zašto znaju za tebe. Kako su saznali?

Miroslav Varga: Negdje su saznali, a ti ne znaš. I Google kaže: Ne znam, to je direkt. Tu treba jašit. Po meni dobar account manager će analizirati koja je korelacija između direkta i nekog drugog kanala, da bi znao da je: Aha, gledaj, kad si imao na radiju reklamu, porastao ti je direkt promet. Ljudi koji kod tebe kupuju kroz direkt su došli sa radija. I to ne sa bilo kog, nego sa onog. Je li znaš na kom radiju si platio? Hajde, pojačaj ovaj mjesec. To radi dobra digitalna agencija. Ne kaže: Daj više u AdWords, nego ti kaže, Hajde na ovu radio-stanicu daj više. Tamo su tvoji klijenti. To malo ljudi radi. Nažalost, malo ljudi ima vremena uopće radit, jer puno sam vidio tih AdWords oglašivača: Ovaj moj mali što ti je on dobar! On lijepo crta i radi taj AdWords samo tako! Isto se dešava to omalovažavanje iz neznanja. Ljudi ne znaju šta se sve krije u tako nekakvom, ja bih rekao, digital marketing miksu i onda zbog neznanja, niko ih nije upozorio, naprosto rade te neke početničke greške. Ulažu, ne znam, u Facebook, sve sad ide u Facebook, jer Facebook mi je poznao tri puta jeftinije. A, Facebook ti je možda samo bio podupirajući kanal. Prvo je možda čuo kroz newsletter, a na kraju kupio kroz Google, a Facebook pošto je bio u tom điru ti je naprosto pomogao.

Ivan Minić: U nekom trenutku te je podsetio. U nekom trenutku se desilo nešto.

Miroslav Varga: Ja ne kažem da nije bio važan, ali nije bio taj najvažniji kanal koji ti misliš, jer ti je to tako ispalo, jer ne razumiješ šta si izmjerio. Tu puno, puno fali edukacije. Recimo, ja nisam naišao ni na jednom fakultetu, doslovno ni na jednom u Hrvatskoj, ne znam za Srbiju, ali mislim da nisam daleko, da postoje kolegij koji se zove Google Analytics ili Web Analytic, hajmo je tako nazvati, gdje se sve metrike razrađuju na način kako se mjere i šta govore. Nisam našao nigdje. Možda postoje, a ja to ne znam, ali u Hrvatskoj znam da nema. A, po meni je web analitika korak koji treba bit prije ulaganja u Google Ads ili u Facebook, jer moraš znat u šta ulažeš i na koji način ćeš to što ulažeš najbolje uradit. Ako ne gledaš analitiku – ja mislim da u Hrvatskoj, radili smo jednu, nije znanstvenu, nego čisto iskustveno istraživanje – od 10 sajtova 8 nema instaliranu Google Search Consoleu, koja je besplatna, koja ti kaže: Ovo ljudi traže i klikaju kad ti dolaze na sajt. Ovi te linkovi, backlinkovi… Govori ti neke iznimno važne podatke koji trebaju svakome tko ti ozbiljno radi kampanju, da ti može dobro složit celu priču, a ljudi to ni ne mjere ni ne znaju da postoji Google Search Consolea. Ja se rasplačem svaki put kad mi dođe, pogotovo kad mi dođe ecommerce sajt, webshop, a nema Google Search Consoleu. Pa, meni dođe… Pa, kako ste radili dosad? Kako ste mogli uopće plaćat Google Ads? Dajte onda meni pare ako ne znate šta bi s njim. Radite lošu stvar. Sebi, ne meni. Mene ćete okrivit, to znam. Nikad nije kriv ni sajt, nikad nije kriv ni gazda, nikad nije kriva ni roba, ni cijena, nego vaša kampanja ne donosi rezultate. Ali, dobro, s tim sam se pomirio. Međutim, ne koristiš ni ono što ti je besplatno, na usluzi, da saznaš šta ljude zanima, kad ih zanima. Meni je u cijeloj priči, recimo, zanimljivo kad mi dođu – turizam je tu baš aktuelan. Prosječni turistički aranžman se istražuje 850 puta u razdoblju od tri mjeseca. Znači, ja počinjem maštat o svom grčkom godišnjem odmoru negdje u veljači, u februaru, da bih ga bukirao negdje u petom-šestom mjesecu, da bi otišao u sedmom ili osmom. Ja tri mjeseca maštam i onda meni ljudi kažu: Pet-šesti mjesec, to nam je udarna sezona. Fućkaš ti! E, alo, tri mjeseca ranije moraš počet polako me pripremat da u onom udarnom trenutku prodaš. A, oni misle da se prodaja dogodila tad. Nije. Prodaja se događa. Turizam je tu vrlo specifičan. Turizam i kupnja automobila su najzahtjevniji u smislu roka odlučivanja. Ljudi ne kupuju auto, odu u salon, daj ovog dva. Ljudi istražuju, uživaju, gledaju, pitaju, hoće probnu vožnju, svašta nešto hoće u tom ciklusu odlučivanja. Da budu sigurni da nisu pogriješili, jer je velika ponuda automobila i skupi su. I uglavnom na kredit. 

Ivan Minić: Velika je ponuda, veliki je novac. Hajde, kod letovanja, ne mora nužno da bude nekakav ogroman novac, ali iz ugla većine ljudi, to je važan događaj.

Miroslav Varga: Emotivno.

Ivan Minić: Ti si pripremaš pola godine ili godinu dana za tih 15 dana mora. I tebi je stvarno važno da tih 15 dana i taj novac koji si odredio, koji možda nije ogroman, ne može da se poredi sa vozilom, ali može da se poredi sa onim koliko te taj auto košta za godinu dana.

Miroslav Varga: Ne može. Ali, tu je, ono što bih ja rekao, razočarenje u doživljaju je nešto što pamtiš cijeli život. I turizam je doživljaj. I ako si krivi doživljaj odabrao, to nećeš nikad zaboravit. I to boli. I zato se ljudi pripremaju, da ne bi bilo boli, da ne bi bilo razočarenja. A, ovi koji prodaju, misle događa se tad, odnosno najveća prodaja nam je tad. Nije, brate, počela je…

Ivan Minić: Tad je samo cajtnot da se odlučiš. 🙂

Miroslav Varga: Da, tad je onaj zadnji trenutak kad se završava early ponuda, kad možeš dobit još nešto povoljnije. Zato je tada, a ne zato što ljudi u petom mjesecu odlučuju o godišnjem. To odlučuju puno duže.

Ivan Minić: Jedna od stvari koju bih isto voleo da pitam, a nismo se toga dotakli prethodni put, a mislim da je negde važno. Naša tržište ovde, i Srbije i Hrvatske i generalno regiona, raste iz godinu u godinu. Sve ozbiljnije stvari se rade, ali i dalje smo mi daleko od onih najvećih tržišta, i po ad spendu, i po prosečnim nekim troškovima i svim ostalim. Vaš biznis je takav da suštinski servisirate klijente odakle god. Nije neophodno da oni budu iz regiona. Kako se razlikuje rad sa strancima u odnosu na naše?

U čemu je razlika između rada sa stranim i domaćim klijentima?

Miroslav Varga: Hajmo reći ovako, razlika je u filozofiji pristupa biznisu. Ispričat ću vam to na primjeru klasičnog balkanskog biznismena i klasičnog američkog. To jesu stereotipi, ali jako dobro opisuju problem. Balkanski poduzetnik shvati da mu treba u jednom trenutku veb. Upisuje tečaj za izradu veb-sajtu. Priučeno napravi svoj WordPress sajt, kupi neki template i lansira. Sajt je smeće, prometa nema, počinje kuknjava, i shvati da treba neko SEO. Ali, neće platit SEO stručnjaka, nego ide na kurs za SEO i napravio svoj SEO. Ali, opet nema promijena, nema prometa, nema prodaje, shvati da mu treba Google Ads. Ali, neće platit stručnjaka za Google Ads, nego ide na tečaj za Google Ads, i naučit radit i napravi kampanju. Taj proces traje 9 do 12 mjeseci. U američkom biznismen sazna da mu treba veb. Aha, koliko košta veb? 10.000? Banka, trebam 10.000 za veb. Ali, šta još trebaš? Trebaš SEO. Koliko je SEO? 5.000. Hajde, banka, trebam još 5.000. Ali, trebaš AdWords, trebaš još 10.000 za AdWords. Aha, banka, daj mi 25.000. Trebam za veb, SEO i AdWords. I uzme ljude koji to znaju. On je za mjesec dana spreman. I on nakon mjesec dana kreće i zarađuje. I nakon 11 mjeseci, kad je ovaj naš jadnik se počeo s njim sučeljavat, oni ima vrhunski veb, izrađen od vrhunski konsultanta i pojede ga. Ovaj naš nema šanse, jer on je za 11 mjeseci već nešto zaradio, a sajt su mu uradili vrhunski igrači. A, tih 25.000 što je uzeo je vratio u toj godini. A, ovaj naš je potrošio 25.000 i ništa nije napravio. I muči se i grči se i stalno kuka da mu posao propada. Otprilike, to je ta mentalna razlika u pristupu biznisu. Kod nas u Hrvatskoj kažu: Daj dite materi. Ako dijete plače, pa nemoj ga puštat u zoološki. Daj ga majci, nek mu da nešto za jesti, neka uspava. Daj onome koji najbolje zna riješit problem. Nemoj ti bit nekakva nakaradna ili čudna spona koja pokušava to pokriti, jer nećeš dobro napravit. I nikad nisi dobro napravio. Nisu nikad ljudi koji su krenuli radit svoj sajt nikad nisu dobar sajt napravili. Na kraju, siguran sam da i vidite sajtove gdje se hvatate za glavu. Pa, tko ti je to radio? -To moj mali. Dobar je u Excelu. A, u Wordu kida. Kako mi je namjestio – brate, taj zna sve! To je užas. To je ta razlika u poimanju biznisa. Amerikanac ako za neki biznis zna da treba uložit vremena, jer nema dovoljno znanja, on je spreman to platit. Kod nas je spreman čovjek uzet i uložit svoje vrijeme i neće naučit. Ne zato što je glup, nego nema vrijemena. 

Ivan Minić: Neće naučiti dovoljno dobro.

Miroslav Varga: Neće, neće sigurno.

Ivan Minić: Ja lično smatram da nije loše informisati se i razumeti što više posao.

Miroslav Varga: Naravno, naravno.

Ivan Minić: Ali, to preuzeti na sebe da radiš nešto za šta nisi dovoljno stručan.

Miroslav Varga: Pa, nitko ne ide u trgovinu, kaže: Dajte mi neke kombinirke, moram si zub iščupat. Pa, tko je to napravio ikad? Da je išao kupit kombinirke, jer je čuo da kombinirke mogu kombinirano sve radit, pa će si on zub. Pa, nemoj to radit, brate. Je li ideš zubaru? Ideš. Kad ideš na sud, je li ideš ti ili uzmeš advokata, odvjetnika? Pa, ne ideš sam, ideš s odvjetnikom. Pa, kad ideš u poreznu upravu, pa je li ideš sam? Ne ideš. Uzmeš računovođu. Ne razumiješ ti taj njihov jezik. Ali, za veb? Za veb su svi stručnjaci. Pa, brate, kad ideš radit veb, uzmi veb konsultanta. Jedan od najbrže rastujućih segmenata u Hrvatskoj trenutno su veb konsultanti. Najčešće su to ljudi koji su se zasiti vebova, ali znaju dovoljno o developmentu, o SEO-u. Ti ljudi trenutno najviše posla imaju. I ljudi su shvatili: Aha, trebam advokata, trebam tog veb konsultanta, jer ja pojma nemam. I onda veb konsultant u stvari bude taj koji utjeruje razne agencije u red. Mi kad smo radili vebove, pričam o 2003. do 2009, ja skoro nikad s klijentom nisam razgovarao. Svaki kontakt je išao preko veb konsultanta, svaki. Jer smo radili uglavnom UK, i Danska, i Skandinavija. Ne uglavnom. Ja nikad nisam kontakt sa klijentom. Možda su nekad imali neki klijenti direktan kontakt sa developerom, jer je trebalo nešto ubrzat. Hajde, sad ne mogu ja, hajde probajte nazvat. Nešto hitno treba. Ali, to je toliko iznimno i toliko rijetko postavljen slučaj da ne možeš na prste jedne. Šta će ti klijent? Klijent je rekao šta hoćeš, konsultant je to preveo na developerski jezik, na IT jezik, IT-jevci to rade i super. Svi je dobro.

Ivan Minić: To je baš primer koji često koristite kada komunicirate sa svojim polaznicima na obukama da u suštini svo znanje je dostupno besplatno na Googleovoj platformi.

Miroslav Varga: Na svim. Na Youtubeu imaš sve.

Ivan Minić: Ali, da poenta tih obuka nije u tome da ti naučiš nešto što ne možeš da naučiš, nego da ti skrati put taj koji ti treba pet godina, da neke stvari naučiš za tri sata. I dalje moraš da probaš, ali možeš da eliminišeš veliki procenat onoga što ne moraš da pokušaš.

Miroslav Varga: Ono što je bitno, edukacija ti služi svakako da skratiš put, ali služi ti još nečemu, što sam u zadnje vrijeme shvatio. Služiti da znaš da postaviš prava pitanja. Jer možda si shvatio na edukaciji da to nije za sebe, ali ako postaviš prava pitanja agenciji ili osobi koja će ti to radit, sasvim drugačije će ta osoba pristup tom problemu, odnosno tvojoj kampanji ili tvom vebu, jer zna da razgovara s nekim tko zna postavit opaka pitanja. I tu je edukaciji, ako nije nigdje drugde, tu joj je mjesto zabetonirano. Da ti znaš, barem da ti neko skrene pažnju: Pazi na ovo, pazi na ovo, pazi na ovo. Ako želiš sam naučit, skratit ćeš si za tri godine-pet godina, kako u kom segmentu. To je istina. Ali, nemaju ljudi vrijemena dovoljno. Naime, ja sam učio online, onda sam to testirao. Onda sam vidio tko laže, tko ne laže, i stvorio sam bazu relevantnih izvora. Ali, ti kad si krenuo, ti ne znaš koji je relevantni. Tebi je svaki važan. Svi na Udemyju koji nude Google Adsu su važni. I onda platiš pet kurseva i nekad ne kažu isto. I šta ćeš sad? Jedino ti ostaje testirat ili netkog pitat.

Ivan Minić: A za to treba vremena i treba novca.

Miroslav Varga: Tako je. Ali, da ti je bolje da to ne potrošiš uludo, nego kažeš nekom: A, šta bi vi? Koliko to košta? Idemo probat! I to je najbezbolniji put. Jeste, on košta, ali on uopće nije najskuplji. To ljudi ne shvaćaju. Nije skup zubar koji ti izvadi zub, nego je skup ako ga ti ideš čačkati i onda moraš ići tri mjeseca u bolnicu da ti cijelu čeljust namjesti.

Ivan Minić: Za kraj bih samo voleo da se dotaknemo i toga šta se u prethodnom periodu dešavalo, pošto se svašta nešto dešavalo, a tiče se nove pravne regulative i svega ostalog, što negde ograničava i komplikuje posao ljudima koji žele da se oglašavaju.

Kakve nove pravne regulative uvodi Google?

Miroslav Varga: Ima jedna teorija zavjere, ali uopće nije daleko od istine. Google je jedan od jačih finansijera zaštite privatnosti, odnosno cookie bana, odnosno zabrane korištenja cookieja u praćenju osobnih podataka. Iz jednostavnog razloga što Google ima dovoljno platformi na kojima je vas već ispratio i Google već zna šta vi radite, ali ne na način da vas prati kroz cookie. Nego Google prateći na svojoj platformi, recimo, jedna od platformi je Youtube, on zna da ljudi koji su pratili film Kako olakirati stol počinju u roku od dva sata do dva mjeseca, nebitno, guglat lak za drvo, lak za stolove. I on iz toga što ste vi gledali film radi tzv. stitching, odnosno uzme tu mrvicu informacije svi ljudi koji su gledali taj film, svi korisnici koji su gledali taj film, ulaze mi u FLoC, Federation of lalala nešto, nebitno. FLoC je kao jato. Ulaziš u jato ljudi koji će uskoro kupit lak za stol, jer si gledao film kako olakirat stol. Taj FLoC je otprilike 90% točan kao cookie. Znači, Googleu ne trebaju više cookie. Google zna da si na njegovim platformama, jedna od Googleovih platformi je, naravno, search, ako si guglao nešto na Google platformi, on zna da to zanima. Recimo, tko je engleski autor koji trenutno živi u Švedskoj, a napisao je knjigu o Google Analyticsu. Takvih nemate 750.000, imate jednog jedinog. Zove se Brajan Klifton. I Google zna ako si to guglao, tebe zanima taj. A, sve ko je zanima taj, vjerojatno zanima i nešto o Google Analyticsu. A, onda su možda spremni otići u FLoC, koji se zove Analytics konferencija. Lupam napamet. Znači, ono što ljudi ne znaju, cookie koji se uvodi, cookie zabrana, je samo mali segment praćenja vas. Google ima pravo pratit na način da gleda šta se kod mene gledalo. Jer su njegovi, first party podaci. Youtube filmovi su Googleovi filmovi. Pretrage koje radite na Googleu su na Googleovoj platformi. Kad idete na Google Maps, vi Google pitate gdje je najbliža ćevabdžinica. Pa, ako tražiš ćevabdžnicu, nećeš upast u FLoC vegani i vegetarijanci, nego ćeš upast u FLoC mesodžeri ćepavi. I na temelju tih platformi koje Google ima, ima i Wikipediju, ima osam platformi sa milijardu i nekoliko desetaka platformi od deset do petsto miliona korisnika. Recimo, jedna od čestih je Wikipedia, Google Translate, itd. Google koristeći sve te podatke koje skuplja sa svih svojih platformi pravi FLoC, odnosno pravi jato, odnosno pravi skupinu ljudi koje bi moglo zanimati nešto. I onda ako ste vi gledali Youtube film, ako ste ovo guglali, ako ste ovo na Google Mapsu upisali, onda vas Google gađa oglasima za jato oglasima predviđenima za jato mesodžera koji žive u Beogradu, a kupuju upravo ćepave.

Ivan Minić: To je ono, ti si i pre mogao da postavljaš nekakve svoje setove kriterijuma i da sakupljaš neke svoje podatke. Sada u principu možeš da imaš isti rezultat, ali moraš da platiš njima da bi dobio podatke.

Miroslav Varga: Tako je. Ti si mogao to skupljat kroz cookieje u svoje baze i onda to koristit. Sad to više nećeš moći. Da bi to isto radio, a 90% Google tvrdi da je to isto, sad će morat Google plaćat. I zato Google kaže: Da, da, trebaš ti privatnost. Makni ti te cookieje. Sram vas bilo! Jer cookie te mogao dovest do krajnjeg korisnika, do osobe. FLoC te ne može odvest, jer Google kaže: Samo napadaj oglasima ljude koji su gledali ovaj film. A, kako Google zna koji su gledali film? Zna zato što je film njegov resurs. I zna da su ljudi koji su, a pogotovo još oni koji koriste Chrome, a onda još Chrome ima instaliran na Androidu, a onda još taj Android ima kao Google Search kao osnovu. Hajde budimo realni, znaju o vama jako puno i ne moraju uopće znat koja ste osoba, jer znaju da s vašeg uređaja signali koji dolaze govore točno šta vas zanima u danom trenutku. I zato je Google i napravio te FLoC-ove i Google će uskoro kompletno onemogućit korištenje cookieja u Chromeu. To je već najavio. Samo je sad odgodio, jer su veliki oglašivači stisnuli Google. Znači, nije to Google napravio zbog nas korisnika, nego htio zbog velikih oglašivača onemogućit korištenje cookieja da oni ne mogu radit remarketing liste iz cookie od korisnika. I sad je Google popustio. OK, dat ću vam još dvije godine da se pripremite. Ali, Google već spreman, Google ima sve.

Ivan Minić: Imamo mi vremena.

Miroslav Varga: E, imamo mi vrijemena. 🙂

Ivan Minić: G. Varga, hvala na jednom divnom razgovoru. Ja se nadam da ovo neće biti poslednje gostovanje.

Miroslav Varga: Pa, ne znam. Godine su moje velike. Možda treći put na groblju budemo. 😀

Ivan Minić: Pa, ja se nadam da nećemo.

Miroslav Varga: Ne žuri mi se, da se ne razumijemo krivo. 🙂

Ivan Minić: I dalje mi nemamo drugog i omiljenijeg gosta koji nosi tregere.

Miroslav Varga: E, da! Evo vam, recimo, jedan – to je čisti marketinški trik. Kad dođem pred studente držat predavanje, jako mali broj zapamti ime. Ali, svi kažu: U, jebote, ko je ovaj s tregerima?! Napravite nešto, uzmite broš, stavite tetovažu na čelo, imajte kapu, imajte minđušu u nosu. Imajte nešto po čemu će ljudi ne zapamtit ime, nego jao, što je ovaj sa minđušom dobar. To vam je čisti marketing. Ono kad kokoš snese jaje i počne kokodakat, svi su selu znaju da je snijela jaje. 🙂

Ivan Minić: Hvala još jednom. Hvala vama što ste nas slušali i gledali. Kao i dosad, sve svoje predloge, sugestije, pitanja napišite u komentarima, a ja ću se postarati da na njih dobijete odgovore. Bilo je zadovoljstvo. Nadam se da je i vama bilo zanimljivo. To bi bilo to. Čujemo se i vidimo sledeće nedelje.

Promo: Erste banka veruje u one koji veruju u sebe. Program socijalnog bankarstva Korak po korak sadrži namenske kredite, edukativnu podršku i pomoć u izradi biznis plana za startupove, socijalna preduzeća i organizacije civilnog društva. Prijavite se na korakpokorak.rs