EP138: Jelena i Miroslav Mutić

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Gosti današnje epizodi Pojačala su porodica Mutić, Jelena i Miroslav, i oni su ljudi koji mnogo vole da komplikuju sebi život. Videćete to već u epizodi. Oni stoje iza brenda Zlato u tegli, brenda meda, proizvoda na bazi meda i drugih pčelinjih proizvoda, koji je u prethodnih 7-8 godina postao vrlo značajan i prepoznatljiv na ovom tržištu i koji je izgradio jednu sjajnu bazu vrlo posvećenih kupaca. Pričali smo, kao i uvek, o njihovom razvojnom putu i tome kako su se odlučili uopšte da uđu u pravljenje ne tako običnih proizvoda na bazi nečega što na prvu loptu deluje vrlo obično i dosadno. Taj njihova priča je sve samo ne obična i dosadna. Verujem da će vam biti simpatična, a verujem da će vam biti korisna, i moja topla preporuka da je pogledate.

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Pa, dobro došli, Mutići. Vi ste od nekog samog starta uključeni u ovu priču. Bili ste i na prvom Pojačalo druženju. Tad je bila aktuelna tema sa projektom Super Srbija, u kome ste vi učestvovali i pobedili. A, mi smo imali neki lep, dobar odnos sa ljudima koji su ga radili. Hteli smo da prosto damo neki dodatni prostor tome. U tom trenutku smo se nadali, kao i oni, da će se projekat nastaviti i kroz naredne sezone. Ispostavilo se, nažalost, za sada neće. Videćemo šta će biti dalje. Ali, bili ste ja mislim na prvom Pojačalo druženju, ispričali svoju priču. Mi se znamo i od ranije, iz projekta Moja Firma. I moj glavni motiv što sam vas zvao da pričate je što nema mnogo lepih, malih porodičnih biznisa i brendova koji su na jedan zdrav, normalan način nastali, i porasli, i razvijali se u skladu sa nekakvim svojim vrednostima, i što je isto mislim vrlo važno, u skladu sa svojim mogućnostima. Dakle, nije bilo mnogo preskakanja nekih koraka koji su tu u tom procesu koji su uvek zahtevni. Od trenutka kada smo se prvi upoznali i videli, vi ste već tada imali lepo sklopljenje proizvode, simpatično spakovane, itd. Ali, u međuvremenu je to sve mnogo napredovalo, i vi ste napravili neke sjajne stvar, i prosto želim da ispričamo celu tu priču i približimo ljudima to da postoji i taj način da se neka porodična priča razvija prvo kao nekakav part-time, ne hobi, ali neka aktivnost koja ne zauzima puno radno vreme, a da onda može lagano neki zdravim tempom da preraste u nešto što je dobro. Vi ste predstavnici brenda Zlato u tegli, koje mi posebno bio simpatičan i zbog naziva, i zbog logoa, i zbog svega. Zaista u tom nekom periodu dosta ljudi je krenulo da eksperimentiše sa medom kao proizvodom, ali vi ste bili među prvima koji ste napravili od toga čitav jedan portfolio proizvoda koji je bio i tada veoma interesantan, i danas, i u međuvremenu je unapređivan nekoliko puta. E sada, pošto sam ja dao ovaj dosta dugačak i kompleksan uvod, kao što često me uhvati da krenem, pa dobro došli, i, naravno, Munchmallow pitanje za oboje: Šta ste hteli da budete kad porastete? Ti prvi, pošto si našao ovde da mi se smeješ. 🙂

Kad porastemo, bićemo…

Miroslav Mutić: 😀 Pa, bolje te našli i mnogo nam je drago. Prvi put kad smo se sreli, rečenice su bile kilometarske. Sad neće biti.

Ivan Minić: Pa, što? Podkast je takav format. 🙂 Ono smo mogli da prekrojimo, ovo ne možemo. 

Miroslav Mutić: Oboje umemo da pričamo bez tačke. Ima to smisla, samo nas treba slušati. Znači, bolje te našli. Hoćeš da se zahvališ na pozivu?

Jelena Mutić: Hoću. Hvala, bolje te našli, Ivane. Drago nam je što smo ovde kod tebe. Slobodno možeš ti da nastaviš.

Miroslav Mutić: Hoću. Pokušali smo, naravno, prateći Pojačalo, pokušali smo malo da razmislimo šta bismo mogli da kažemo, tj. da se vratimo u momenat kad smo prvi put pomislili u životu šta bismo mi to mogli da budemo kad porastemo, odnosno šta je to što nas tako lepi, interesuje. Meni je inspiracija bio otac, u celoj priči. Naravno, prvo sam se zalepio za njegove hobije. Pošto ćale ceo život lovi i peca, to je tako jedna misao izašla u tom pravcu. Naravno, išao sam s njim u lov koliko je to bilo izvodljivo. Prvo te povede par puta, pa onda više neće da te vodi pošto zna da nije bezbedno. Više je bilo suza oko toga nego do neke inspiracije. Na pecanje idem i dan-danas. Sve ređe zbog porodičnih obaveza. A, očev postao, čovek koji 92. počeo da radi nešto konkretno i da ima neke papire, uvek je bio inspiracija. I pored toga, sad sam tri-četiri linije naveo, ali uvek su to bila neka zanimanja sa pištoljima. Ne mogu da kažem da sam hteo da budem kauboj, ali, recimo, policajac, iako to danas kad svi vicevi o policajcima vode na onu jednu crtu policijskog zanimanja, gde kažu da oni baš nisu regrutovati iz redova nekih ljudi koji mogu da rade nešto drugo. A, s druge strane, ja sam imao preduzeće kad sam bio mali. Kao što je tata nosio kofer, tako sam ja imao njegovu prethodnu tašnu, sve njegove nevažeće fakture, i imao sam firmu kad sam bio mali. Ja mislim da to traje od 5. do 8. godine. Tako da uredno sam vodio. Znao sam tad i za predračun, i za račun, i za otpremnicu, i da se sve to razlikuje. Samo što mislim da su artikli bili malo drugačiji, ali neka ta preduzetnička fora je bila od malena prisutna. Nisam ja znao da je to u stvari borba za sebe, da si sam u priči, da odgovoraš za sve što radiš, da sam kreiraš to što radiš, ali mi je bila interesantna ta gomila. I, naravno, što kaže jedan naš rođak, ono kad povučeš, pa isto crte. E, to mi je uvek bila neka tema. Tako da igrao sam se s onim s čim sam mogao da se igram i to mi je bila inspiracija. Verovatno sam očekivao negde da će se ta firma ponoviti u budućnosti.

Ivan Minić: A ti?

Jelena Mutić: Ja ću odgovoriti ovako na ovaj način. Mi imamo ćerku od tri i po godine, i u njenom vaspitanju sam shvatila zapravo da ona najviše uči kroz primer. Koliko god ja njoj Lena, to sad moraš tako, ne pije vodu koliko ja kad to uradim da mislim da ona ne gleda, u stvari znam da me ona gleda, ona nauči. Tako gradi sebe i vaspitava se. I ja sam zapravo svoje roditelje gledala od kad znam za sebe do negde početka u osnovnu školu kao preduzetnike. I dan-danas su. I to se preklapalo, to poslovno i privatno. Posao se donosio kuću kad ne može da se stigne da se uradi. Pa, svi radimo zajedno. Posle vrtića se znalo: Crtani – ako uspemo da stignemo i da završimo na vreme, pustićemo ti. Ali, prvo na sto se izruči, pa se tu slaže, pakuje i od malena je to išlo. Međutim, ja sam se nešto malo, kao nešto se to meni ipak nije dopalo. Ipak treba sto da bude čist, šta sve tu po kući rastureno. I kad sam krenula u školu, kao da sam se zaljubila u svoju učiteljicu. Meni se mnogo dopadalo kako učiteljica uvek sređena dolazi na posao, svi je druga deca slušaju. Ja sam zamišljala isto tako ću ja. Možda to sad kad razmišljam, neki menadžerski – delegiranje poslova i zadataka, i da sam ja tu bitna i važna. 🙂 Pa sam imala i svoj predsednički mandat u osnovnoj školi.

Miroslav Mutić: I ja isto. 🙂

Jelena Mutić: 😀 I to su sve neki znaci, sigurna sam sad kad razmisli da je to sve tako nekako išli i razne tu neke sporedne stvari van škole. Imale smo neku grupice, pa vođe grupica, pa ko šta radi, itd. I mene je to sve uvek privlačilo, ali nikad nisam znala u stvari da konkretno šta bih bila. Međutim, kad sam upisala srednju školu, već ta želja za učiteljicom me je prošla, ali sam se tražila. Nisam tačno znala pa evo skoro dok nismo postali preduzetnici stvarno da mi je to put. Jer, hajde da se sad nadovežem na formalno…

Miroslav Mutić: Ja mislim da je samo Novak Đoković zna od malena šta će da bude, a ostali ne. 

Jelena Mutić: Ostali se pronađu.

Miroslav Mutić: I da je normalno da ne znaš.

Jelena Mutić: Nadovezaću se sad na ostatak formalnog obrazovanja. Moj problem možda bio, izazov, već kako ljudi vole da kažu – ma, nije problem, to je izazov – ja sam završila srednju ekonomsku školu, završila Ekonomski fakultet, i ja sam bila ubeđena prosto, da li to tako da te struka navede, ti ćeš da se baviš time što si završio. I ideš firmu, neku veliko korporaciju i radićeš. I mene je to vodilo, stvarno to sam želela maksimalno. Ali, sa strane smo mi uvek nešto radili privatno. Ma, to nešto bez veze, to uvek nešto sporedno.

Miroslav Mutić: To su želeli kad su ti rekli da ćeš da ideš na fakultet, pa ćeš da ideš u firmu i da radiš.

Jelena Mutić: Tako je, tako je. To su želeli. To su te regrutovali.

Miroslav Mutić: S druge strane, oni koji su te podizali, isto kao i u mom slučaju, su želeli da ti na trpezarijskom stolu radiš to što radiš i da možda ne prostora za… Naravno, onaj koji je bio malo slobodniji mislim da je i imao vremena da igra klikere, ali onaj ko nije dobio tu slobodu je morao da odradi to što se radi, pa ako se stigne. Naravno, iza toga, pitanje da li je baš bilo vremena za bilo šta drugo. Tako da ja kažem, mogu u naše ime da kažem zašto mi nismo želeli prinčeve, kaubojce, princeze i balerine. Prosto, ili si mogao da budeš policijac zato što si možda video nekog policajca. Svi smo gledali Nika Slotera, privatni detektiv. Naravno, to s pištoljem ili…

Ivan Minić: I havajskom košuljom.

Miroslav Mutić: Tako je.

Ivan Minić: Ja sad imam havajske košulje. Sve ostalo nemam, ali OK.

Miroslav Mutić: Eto, sa te strane tako. I ovo isto, da si se tražila kasnije u okviru u kojima si bila, a neko je drugi hteo da ti budeš.

Jelena Mutić: Da, dosta sam se tražila. Više psihički, iako u meni, duboku u meni, da li je to stvarno ono što želim, iako smo to skoro radili i to je već počeo. Brending je počeo da živi, ali sam se i dalje pitala dok mi je sve vreme odgovor bio zapravo…

Miroslav Mutić: Dok si se sretala sa svima onima koji su mislili da menadžerski posao i vođenje ljudi podrazumeva lečenje nekih svojih stvari, realizaciju ideja i tako.

Jelena Mutić: Da.

Miroslav Mutić: Zavisi kakve si menadžere sretala, toliko brzo su ti se razvijale sporedne ideje.

Ivan Minić: Generalno, taj momenat koji je presudan gotovo kod svih ljudi koji se u nekom trenutku opredele za preduzetništvo, a to bude stvar njihovog izbora, a ne neophodnost, okolnosti u kojima su, je ta inicijativa. Da prosto imaju potrebu da nešto promene negde: kod sebe, kod onoga što se dešava. Kao: Zašto si napravio takav i takav proizvod? -Zato što ja volim takve proizvode, a nije ih bilo. -Zašto si uzeo to? -Zato što me je nerviralo što se stvari ne dešavaju onako kako bi trebalo da se dešavaju. Pošto neće niko drugi, onda sam uzeo, pa napravio ga ja. I tako prosto kada pojednostaviš sve te ljudske priče, uglavnom dođeš do nekog takvog scenarija. Ali, taj momenat kada ti imaš vevericu u želucu, koja je gladna i nervozna, i nešto ti priča kad radiš to što ti je ispostaviće se životni poziv. Ta veverica je skroz OK i zadovoljna je. Onda nekako skapiraš da te stvari imaju smisla. E sad, ti si nam rekla šta si studirala. Ti nam nisi rekao šta si studirao.

Kako su tekle studije?

Miroslav Mutić: Hoću da kažem za vevericu. Kaže naš kum: Jao što je strava kad radiš sam za sebe. Možeš da ustaneš i u po noći da radiš. Rekoh: Brate, ja sam pobegao u tu vodu, da ne bih morao da ustajem u pola noći i da radim to što volim da radim. Hoću da kažem, mogu opet da se složim s tobom. Najgore je kad te ta veverica zove u tri ujutru zato što znaš da ti je baš važno da ustaneš i da uradiš nešto. Ja sam pre neku noć me veverica zvala, baš u tri ujutru.

Ivan Minić: Pa, dobro. 🙂

Miroslav Mutić: To je bilo preksinoć. Ja sam, što kaže jedan menadžer kompanije sa kojom sam ja sarađivao, kao: Šta radi Miroslav, kao da pita nekog trećeg za mene. Miroslav je studirao farmaciju u Beogradu. Studirao sam Farmaceutski fakultet u Beogradu. Bilo ga je u i Novom Sadu i u Kragujevcu. Nekako mi je delovalo da je Beograd uvek izbor broj jedan. Mi smo iz Pazove, pa nekako nam nije prirodno da idemo na sever, uvek idemo južnije i uvek smo više okrenuti Beogradu, iako volimo oboje Novi Sad. Jelena je studirala u Beogradu. Farmaciju sam izabrao u konkurenciji elektrotehnike i ekonomije. Pored toga, opet je to bila negde očeva sugestija. Ja sam uvek voleo da slušam roditelje. A, pored svega ovoga što nam se desilo u životu i generalno to što smo voleli, šta smo planirali, i ovo što Jelena kaže, tražili smo – tad neodređena doza, to je pogrdna reč u to vreme bila, odnosno prilično pežorativno je bilo kad ti neko kaže da si štreber, ali nas dvoje smo baš onako štreberi. Mislim da je taj štreberluk usmerio gomilu nekih naših odluka i da vodi posao onako kako treba. Farmacija u Beogradu iz razloga što je ćale jednom prilikom rekao – mislim, šta dete sa 16-17-18 godina zna šta može da radi u životu. Opet roditelji su uvek govorili, pošto sam išao u gimnaziju u Staru Pazovu: Biraj gimnaziju, pa ćeš videti šta ćeš da radiš. Prosto je normalno da ne znaš šta ćeš da budeš, pošto nisi Novak Đoković. I onda je negde farmacija bila opcija. Onako neke lagane pripreme, neka hemija. Prosto, sa ovog mesta da poručim svim budućim studentima: Bože, kako čovek upiše neke stvari i ne zna šta ga tamo čeka. I ne zna šta će ga posle toga čekati i koliko je u stvari – čovek jako teško može da zna koliko će mu se sviđati posao nakon, odnosno profesija nakon završenog fakulteta koji upisuje. Možda samo neka empatija kod lekara ja mislim inicijalno može da bude zadovoljna onim što čeka posle završene medicine, jer je to stvarno – prirodno moraš da budeš spreman da pomogneš drugim ljudima, pa kad te ta odgovornost posle medicine sačeka, da ti stvarno pomažeš nekome, onda možeš tu da budeš satisfied 100%. Ja nisam znao šta će me sačekati posle završenog Farmaceutskog fakulteta, ali sam uživao u toku studija zato što sam zelenog opredeljenja. To sam spominjao i pri prošlim susretima. Volim prirodu, i hemija, i sve što se – recimo, na farmaciji se uči botanika, pa farmakognozija, to je nauka o biljnim drogama. Ljudi obično kad kažeš drogama, misle opojna droga. Droga je svaki biljni deo koji je upotrebljiv u neku svrhu. Tako da ta znanja koja ti farmacija da dosta su egzaktna, i ko voli i ko ume da prime, može da bude interesantna. Na kraju će ispostaviti da mnogo koriste u našem poslu. Posle farmaceutskog fakulteta možeš da se usmeriš u više smerova. Ja sam još u toku studija, zato sad nastavljam ovu priču, u toku studija sam shvatio da bih, recimo, mogao da uživam ako budem negde radio u industriji. Pošto je to onako jedna ustrojena grana, dosta dobro se prate pravila i nema mnogo skretanja sa nekog puta koji mora da se poštuje. Specijalizirao sam industrijsku farmaciju posle fakulteta i radio u industriji gotovo celih 8-9 godina, sa velikim iskustvom i velikim zadovoljstvom.

Ivan Minić: A, to pitam sve ljude, pa hoću da pitam i vas. Fakulteti nose sa sobom određeni set znanja, i veština, i iskustava, koje stekneš. Često iskustava manje od ovih ostalih stvari, ali prosto ako si završio neki ozbiljan fakultet, morao si naučiti neke stvari. E sad, to je dobra polazna osnova za svašta. Ali, mislim da je najveća vrednost za mnoge to što upravo tokom studija shvate šta ih zapravo vuče. Odnosno, šta su neke stvari, neki ljudi, nekad i tokom škole, a obično tokom studija, neki ljudi koji na tebe utiču, koji te povuku u tom smeru. Da li su to profesori, da li su to neki neformalni autoriteti, nebitno, ali prosto koji ti osim porodice i neposrednog okruženja, taj novi krug koji upoznaješ, koji ti prosto nekim svojim komentarima, nekad ciljano, nekad i potpuno slučajno promene život. Tako to što ti objasne da neke druge prioritete treba da imaš i na neke druge stvari treba da gledaš i o nekim drugim stvarima treba da razmišljaš. Jeste li vi imali neki takav momenat? Evo ti prvi.

Koji su to momenti koji otvaraju oči?

Miroslav Mutić: Pa, jesam, da. Drugi put se pozivam na ovu poziciju, na ovo mesto. Sa ovog mesta da se zahvalim svim profesorima, odnosno svima onima koje sam pitao da li mogu nešto da radim kod njih ili s njim. Ja sam prilično – nisam razočaran, nego mislim da sam uvek davao dovoljno inicijative da me neko na nekom mestu, na poslu, davao sam inicijativu da me neko prihvati. A, ovo govorim, opet okreneo sam malo na mračniji scenario, i to je ono najlepše možda u našoj priči i ono što želimo da kažemo, nismo imali – imali smo leđa porodična, zdrava porodična leđa u obe priče životne dok se nismo upoznali i posle toga, naravno, sami – nismo imali nekog da kaže: E, evo ti ovo na gotovo, pa ćeš ti to da radiš. E, ti ćeš da budeš to i to. Ne treba niko ni da ti kaže. Znaš ono dođeš, pa ti se svidi nešto, pa kažeš: Tata, ja bih ovo radio. I onda ti neko kaže: Ne, ne, ne. Nije momenat, na primer. Neću da se ljudi ne bi prepoznali, ali ja sam više puta poželeo da krenem nekom stazom u farmaciji, pa nije bilo sluha za to. A, stvarno mislim da sam imao snage da izguram bilo šta. Ne volim da čitam između redova, volim da mi neko kaže nešto dovoljno jasno. A, ne volim da čitam između redova zato što ne znam možda da pričam, ali sam nekako sad kad pogledam unazad, uvek sam doneo onu odluku na koju sam bio primoran zato što neko nije hteo nešto dovoljno eksplicitno da mi kaže. To što sam ja očekivao iskrenost, to je možda greška. Ali je bilo, naravno. Kažem, uvek sam zbog tih zatvorenih vrata bio primoran da otvaram neka svoja. Ovo jeste kompletan odgovor na tvoje pitanje, ali nisam imao ničije eksplicitno iskustvo da mi kaže tako. Nego, što kaže Nenad Jezdić u jednom intervju, ja njega izuzetno poštujem, i lik i delo, on kaže: Ja sam sa 20 godina znao šta hoću, a sad u pet banki skoro kažem: Najveća vrednost je što znam šta neću. Da okrene tako i da shvati, odnosno taj scenario bude omiljeni. Tako je meni zbog sveg tog odbijanja nekoga. Na primer, nije lako dobiti šansu da asistiraš na fakultetu, a ubeđen sam da tu postoji nešto više od ličnog entuzijazma. Znači, nisu samo određene stvari: entuzijazam, uspešnost, kvalitet, potencijal. Nije dovoljno da bi se kvalifikovao, nego ko zna šta još treba. E pa, ja nisam imao ceo taj set da bih bio, recimo, asistent na nekim omiljenim predmetima, gde sam se trudio ili sam imao uvek dobar odnos sa tako nekim, hajde da kažem, ljudima koji su bili svoji na tim institutima. Prosto, nisu imali pravo glasa. Oni su bili slobodni, oni su tu radili na osnovu kvaliteta, ali nisu imali moć. Jer su moćni bili oni koji su bili u igri.

Ivan Minić: To imaš, većinom u državnim institucijama i na raznim takvima mestima, imaš te neke ljude koje moraju da trpe zato što su fantastični i bez njih ne može da funkcioniše. Ali, naravno, oni nemaju tu mogućnost da upravljaju tim stvarima. Oni su tu da urade svoj deo posla bez koga to ne može funkcioniše i zato im se tolerišu stvari koje im se možda ne bi tolerisale da su jedan običan šraf u sistemu.

Miroslav Mutić: Jeste. Više puta sam doživeo: Ja baš znam šta bih s vama, ali nije momenat. Tako da bilo je. Nije me niko toliko fino usmerio, ali za to su možda trebali neki drugi preduslovi da se ostvare. Na kraju sam taj projekat, državni projekat se zvao Prva šansa, i kroz nekoliko projekata smo imali šansu da se ostvarimo. Ja sam tu Prvu šansu, to je bilo 2011, počeo da radim u jednoj divnoj, maloj kompaniji, domaćoj farmaceutskoj kompaniji, koja ne postoji više sticajem srećnih globalnih okolnosti, da ne kažem, sticajem globalizma, koji je moderan. Kompanija se zvala Ivančić i sinovi. To je brend koji i dalje postoji, ali pod okriljem jedne multinacionalke koju neću spominjati. Ja sam kao čovek na početku karijere dobio priliku da radim u onoj industriji koju sam želeo i tu sam se zadržao celih 8 godina, specijalizovao tu granu farmacije prilično. Iskoristio Prvu šansu i bilo mi je mnogo interesantno, mnogo lepo. I ono kad sam spomenuo s početka da te menadžeri usmeravaju, mogu da kažem da sam presrećan i stvarno ne podilazam nikad nikome. Više puta znaš u razgovoru kako ne mogu da trpim i kako nikako nisam trpeo. Imao sam izuzetne rukovodioce, a problem za napredak u karijeri toj farmaceutskoj je bilo to što radiš u malom kolektivu sa rezervisanim mestima. Na tim mestima su ljudi koji su bili malo stariji u to vreme od mene i danas su. I prosto ne možeš da očekuješ da će se otvoriti nešto više na tom putu u toj firmi. A, firma je generalno, Ivančić i sinovi su u tom momentu za mene bili best choice, jer poklopili su mnogo nekih tehničkih stvari koje su svakom zaposlenom bitne u trenutku: od lokacije firme, putovanja do firme, zarade, šanse da se nešto nauči, itd. Tako da stvarno nije bio interes da ja sad nešto zakoračim dalje ili možda čak i u svet da bih nešto zgodnije dobio. Ja sam tu gde živimo dobio jedan kompletan tretman.

Ivan Minić: I taj momenat kad si u nekom zdravom, malom sistemu, koji je zaista dobar, on ima svoje limite, naravno. Nije kao velika korporacija u kojoj prosto ima mnogo nekih mesta na nekim stepenicama gde možeš da se popneš. Ali, ta odluka koju doneseš da ostaneš deo zdravog sistema, da ne rizikuješ izlaskom u nešto gde ćeš možda imati bolje komercijalne uslove, gde ćeš možda imati više prostora, ali je vrlo veliko pitanje u kakvom ćeš kolektivu da radiš i kakvom timu ćeš da radiš. Ta odluka negde mislim da dobro podcrtava tu priču zašto danas razvijate svoju malu porodičnu firmu, jer to je zdrava priča u koju kontrolišeš celokupnu situaciju. I na kraju dana, ti jesi potpuno odgovoran za sve što radiš, ali ti se i pitaš kako će to da se radi i možeš da odlučiš da neke kompromise koje ne treba da praviš – ne praviš.

Miroslav Mutić: To je razlika svakako. Te odluke su prednost, naravno, te odluke koje donosimo sami za sebe. Ali, mana je ona veverica u tri ujutru.

Ivan Minić: Pa, dobro. Bolje kad je tvoja veverica nego kad je tuđa.

Miroslav Mutić: Tako je, tako je. Hteo sam još ovo da dodam, samo da zaključim. Sticaj okolnosti, zato što znam da će ljudi koji mene poznaju, koji nas poznaju, sigurno pratiti Pojačalo i ovaj naš intervju, da kažem, ja imam problem sa suzama i sa emocijama. Znam da su emocije nešto što u poslu na taj način ne treba da postoji, ali siguran sam da firma nije završila tako kako je završila. Naravno, nigde nije objavljeno da ta mala kompanije više ne postoji na taj način. Ljudi koji su je ugasili, naravno, nisu bili nekorektni, i nisu rekli vi sad na ulicu, nego su rekli: Možete da nastavite vaš posao, ali ne tu gde ste radili, nego 300-200-100 km, kako god, na drugom mestu. Sada opet na osnovu nekih informacija znam da se neki brendovi iz tog portfolija firme u kojem sam radio možda će se seliti čak na Bliski istok. Tako da postojala je šansa da tu bude nagoveštaja neke internacionalne karijere i to je uvek mogućnost. Hteo sam da kažem da mislim da nikad taj posao ne bih ostavio zato što mi je bilo toliko lepo. Prosto, to je bila mala ušuškana, pa mi smo bili porodica. Svi smo se znali u dušu. Nije tu bilo nikakvog uljuljkivanja. Mi smo stvarno s tog mesta, odnosno na mesto koje smo došli, pošto postoji danas koleginica koja je počela i kolega koji su radili sa mnom od istog tog dana, 14.4.11. godine, mi smo učestvovali – kako smo mi rasli, tako je firma rasla, odnosno mi smo rasli uz firmu, i to je predivno jedno iskustvo. Kad se na taj način vežeš, to se teško kida. Jedino može da je pokida neko drugi, kao što je i pokidao. Mi smo pred kraj 2017. godine, to je onako opet lep momenat, da ljudi čuju koliko je na nekom preduzetničkom putu, koji je imao inspiraciju roditeljskim aktivnostima – znači, roditelji su imali firme, imaju ih i danas – koliko ta inspiracija, bez neke materijane potpore, sigurno i čvrste, koliko može biti garant da ukoliko se dese neke stvari, a nama su se desile 2017, kad smo se i upoznali sa tobom, ti si mi taličan po više pitanja – ovo ću spomenuti, imao neke druge koje nećemo još uvek – 2017. za katolički Božić, 25.12, od generalno menadžera kompanija koja je velika uspešna evropska firma dobijamo mejl kako će se mali pogon jedne porodične firme koja je dokapitalizovan, to se tako moderno kaže, da će taj pogon biti kroz narednih 6 meseci uspešno ugašen. I mi narednih 6-7 meseci radimo sve vikende i sve dana, ceo taj period u cilju, u nekom kompanijskom cilju. Naravno, mi smo se toga i prihvatili, ali mislim da je taj korak, recimo, takva stvar u životu ostavlja – na meni ja mislim da nije, odnosno meni pomogla da donesem neke druge odluke, ali sigurno da ne može da bude prijatno i ko zna kakve posledice su ljudi sve poneli posle tog perioda. Znači, da vam neko 6 meseci ranije kaže: Znate, vi ćete sad raditi još 6 meseci, a onda će taj posao biti završen. Pogotovo što je vreme bilo izuzetno teško, kao i danas. Nije bilo korone, ali kada vam neko kaže da ćete raditi još malo, a onda toga više neće biti, a pritom je ta firma bila jedna od najboljih u našoj opštini, koja je inače najbolja opština u Srbiji, opština Stara Pazova, sigurno ne može da vam bude lako. Da vam kaže da gubite možda najbolji posao u najboljoj opštini. Eto. 2017. je godina kada smo se nas dvoje venčali, kada sam saznao da ću izgubiti posao, a između te dve stvari, odnosno pre dve te stvari, pre svadbe i tog saznanja da otkaz sledi, smo saznali da ćemo postati roditelji malo posle. U stvari, saznali smo tu negde, pa smo se onda sreli s tobom.

Jelena Mutić: Tako je.

Miroslav Mutić: Jako interesantno, imali bi šta da kažemo o svom tom početku. Počeo sam od toga, Ivan me je pitao, pitanje je bilo vezano za…

Ivan Minić: Pa, autoritete koji su te pomerili. Ali, mislim da je ova priča vezano za upravo jedan divan kolektiv čiji si deo bio apsolutno prava vrednost koju treba da damo. Ali, ostaje da nam ti kažeš ko su ljudi.

Miroslav Mutić: Samo jednu rečenicu. Jelena ima to nešto, ima neka dva lepa fenomena, u stvari, to su dve lepe stvari koje prate našu priču, i poslovnu i životnu, je da sve što govorimo istina. Znači, da je brend stvarno na jednom jako istinitom temelju formiran, da je Zlato u tegli nastalo iz ljubavi, iz istine, ali da smo imali mnogo sreće. Znači, sreća je nešto što nas stvarno prati. I Jelena opet u kontaktu sa čovekom, koji je na nekom svom putu u to vreme kada smo se upoznali, ima tu veštičiju crtu lepu, gde je uspela da sve ono što sam ja vario 8 godina korporativno i s čim sam se borio, ona je to gospođa savladala za par meseci. Znači, njoj se desilo ovo što će ispričati.

Jelena Mutić: Hoću da napravim digresiju za sve ljude koji nas poznaju, koji će gledati, i oni koji neće, samo da kažem, svi se jako iznenade zato što sam ja, da kažem hajde, lice, prezenter brenda na Instagramu i na društvenim mrežama generalno, ja taj deo posla najviše radim, što dovodi u zabludu da Miroslav ne zna da govori i da ne priča ništa. 😀 

Miroslav Mutić: Hvala na komplimentu. 🙂

Jelena Mutić: Moram da početku svima da kažem… 🙂 Na nekoj proslavi neka devojčica je prišla i kao želi da nas upozna. Ona je rođaka od tih ljudi kod kojih smo bili, i kao: Ja sam potpuno iznenađenja. Ti samo ćutiš, on non-stop priča. Kako je to na Instagramu drugačije? Eto, ljudi, samo sam to htela da kažem. 🙂 

Miroslav Mutić: Govorljiv gospodin. 🙂

Jelena Mutić: Da. Nas dvoje jako dobro komuniciramo, ali prezentujem ono što se dogovorimo. 🙂 Da, autoriteti i korporacija. Ja sam, tačno, 8 meseci sam radila u jednoj kompaniji, korporaciji, u našem bližem okruženju, i shvatila sam sve ono što je Miroslav…

Miroslav Mutić: Za koju, takođe, kruži priča da je firma sa možda najvećom finansijskom snagom na tom terenu. Hoću da kažem, dragi budući preduzetnici, kako nekada renome ume da uljuljka ljude. Ja sam nekada mislio da naziv firme nekada govori o njenoj snazi. Kad kažete u farmaciji, recimo, Janssen-Cilag, mislite da je to neko đule od 300 tona, koja sad tu padne i lupi, i kaže: Ja sam Janssen-Cilag.

Jelena Mutić: Zapravo, firmi svaka čast. I direktorima i vlasnicima svaka čast. Ali, mi u stvari nismo bili ti karakteri i te osobe koje su mogle da se korporiraju.

Miroslav Mutić: Misliš ti? Pa, ja sam rekao da ja ne bih ostavio firmu. Firma je ostavila nas.

Ivan Minić: Ali, malu.

Miroslav Mutić: Malu, malu. Pa, i ova je mala. Dalje, slobodno pričaj.

Jelena Mutić: Hajde da kažem…

Miroslav Mutić: Rekla si mi.

Jelena Mutić: To te nikad skoro nisam pitala. Da li bi kada bi znao šta ćeš sad u ovoj situaciji, da li sad mogao i rekao da bi ostavio firmu? Da si imao podjednako, ali ne u momentu kada je Zlato u tegli bila potpuno jedna želja.

Miroslav Mutić: Pa, javno i intimno, ti znaš da ja imam određeni konsultantski angažman u životu i znaš da sam skoro vagao jednu poslovnu ponudu koja je u farmaciji, što da ne. Znači, samo je pitanje vremena. Vremena u životu, u danu. Jer ja sad obožavam svoja tri sata posle podne, hajde da kažem, da Lena kad se vrati iz vrtića je devojčica koja ima posleposle sa roditeljima. Znači, provodi vreme sa oba roditelja koji su kod kuće od momenta kad ona stigne. Mi ne dolazimo u sedam sati sa posla iz Beograda kao većina nekih naših poznanika. Tako da mislim da bi me samo radno vreme koje je bilo dvokratko i ovako i onako, da bi me neke tehničke stvari gurnale iz posla. Da možda nešto ne bih mogao tehnički da izdržim. A, ti si opet, kažem, proživela kratak period u maloj firmi, gde si se srela sa gomilom nekih finih ljudskih osobina. Kažem, opet ne zna se o kojoj firmi govori, gde je vlasnik jedne uspešne firme uopšte nije prisutan, kao što ja mislim da svaki vlasnik ne treba toliko da bude prisutan, treba da bude isključen do neke određene mere, odnosno da gleda svoja posla, da firmu vodi direktor koji ima veća ovlašćenja, odnosno koja prevazilaze neke okvire generalnog direktora, u smislu da je taj čovek vedri i oblači u toj firmi u kojoj je ona radila. I postojao je konkretan nadređeni njoj, koji je izuzetno jedan gospodin iz neke branše koja nije iz struke. Kad, recimo, u mesarskom zanatu sretnete nekog, pa kažeš: On je bio oficir u prethodnom životu i sad je uspešan u tome. Hoću da kažem, kao što su nekad inženjeri odlični menadžeri, kao su obično, ili ljudi sa Mašinskim fakultetom vrlo uspešni menadžeri, ljudi iz tehničkih znanja. Ti to najbolje možeš da se osećaš, da ljudi koji su dobro usmereni rade odlično neke druge poslove. Mislim da se Jelena u kratkom periodu nagledala, naslušala i nauživala nekih odličnih stvari, koje su pomogle da – znači, ja posle 8 godina ne bih doneo odluku koju je ona donela posle 6 meseci, rekla: Doviđenja, prijatno. Vama hvala stvarno. Ja sam videla, naučila sve što treba. Pritom pokazala da ume da radi i doživela neke stvari koje možda nisu pravda do kraja, ali su isto tako sa neke druge strane pomogli da se nas dvoje usmerimo ka ono što živimo.

Ivan Minić: Pa, dobro, ubrzalo proces tog saznanja šta želiš, a šta ne želiš u životu.

Jelena Mutić: Da. Mnogi sa kojima smo razgovarali, i prijatelji, svi su mi govorili, pričamo o periodu nakon mog porodiljskog odsustva, gde sam ja rekla želim da probam, želim da odem da probam da radim negde drugde, gde su mi svi rekli: Što? Šta ćete? Nemaš potrebe ti da ideš uopšte. Ali, valjda u čoveku je to nešto dok sam ne osetiš i sam stvarno shvatiš konačno ne može. Sreća što nije trajalo dugo, i sreća kad sam izašla odatle, mnogo, još više neke energije i neke poletnosti sam konačno prigrlila to sve i shvatila konačno, identifikovala se, što mi je trebalo. Zaista mi je trebalo da se malo pronađem.

Ivan Minić: Imaš taj jedan momenat sa kojim se srećemo u životu često, bez obzira na to za koji životni put se opredelimo, ali kad nisi siguran da li nešto treba da radiš ili ne treba da radiš, bilo da je u pitanju veza, posao, šta god, i desi se da se to završi. Ako osećaš olakšanje, verovatno nije trebalo da budeš deo toga. Ili ako osećaš olakšanje kad prodaš auto, verovatno nije trebalo da voziš taj auto. 🙂 To su prosto neke stvari… Nije to stvar da li si ti iskren prema sebe, jednostavno ne znaš kakve će to efekte da ima do trenutka dok se ne desi, i pošto nisi siguran, teško ti je da napraviš taj iskorak, jer on rizičan. Ali, kad se desi da dogura do toga da ili priroda uradi svoje, pa donese odluku za tebe ili ti sam prelomiš, kad vidiš koje to posledice ima, onda negde shvatiš i vremenom kapiram da iz takvih stvari svi mi naučimo da malo bolje prepoznajemo šta u životu želimo, a šta ne želimo.

Miroslav Mutić: Jeste, Ivane, s tim da ja mislim…

Jelena Mutić: Kao da bežim od odgovora za autoritet, a nisam odgovorali. 🙂

Miroslav Mutić: Hajde, važi.

Jelena Mutić: Čisto da ne bude da nešto ne želim da odgovorim. Nikad to nisu bili toliko ni nastavnici ni profesori. U mom slučaju. Kao da sad ponavljam tvoje, ali znaš da je to tako. Takođe, roditelji. Možda smo tako vaspitani i odgajani, i u manjoj smo sredini, povezani smo dosta sa roditeljima i to sve, gde zaista je isto i u mom slučaju, otac bio je taj koji nam je pomogao da donosimo odluke. Jer zaista i kad upisuješ školu, i vagaš, i ne znaš, ja sam htela da upišem iskreno i drugi neki fakultet, koji je dosta dalji. Onda smo sagledali neke realne stvari: putovanje, itd, i uopšte prirodno koja je meni nauka leži; što verovatno roditelji znaju u svom detetu pre nego samo dete. Ili ima zaista primera gde dete gura neku svoju priču do kraja, ali ja sam poslušala i nisam se pokajala u tom smislu. Tako da i dan-danas su to negde roditelji. Iako, to često moram da kažem, oni iako su preduzetnici, moja majka ceo život zna kroz šta prolaze, i nekad bude dobro, nekad manje dobro, nekad bude loše. Dva-tri puta su čupali finansijski firmu. Dešavale su se neke promene. Sećam se te 2008. kada je bila prva ekonomska kriza. Tu je bio malo veći problem, itd. Ona mi je rekla: Ne, nemoj. Nemoj u preduzetništvo, nikako. Nemoj u preduzetnike. A, ja sam ta upravo, ponavljam, osoba koja i volim da poslušam, ali i da vidim za šta mi to govori. Međutim, uspela sam nekako da ih ubedim svojim rezultatima i radom, da je za sada dobro što smo ovde tu gde smo.

Ivan Minić: I ja mislim da je dobro. Mislim da stvari koje ste napravili u ovih nekoliko godinu su zaista sjajne.

Miroslav Mutić: Rekao si jednu stvar koja me je inspirisala. Sad te vidim koliko nam vreme brzo prolazi i žao mi je što ćemo brzo da potrošimo to što smo predvideli za razgovor, ali moram ovo da kažem. Kako vreme prolazi, kako sazrevam, mislim da neke stvari postaju, u stvari, počinjem da živim i da doživljam neke svoje lične istine. Čovek koji radi ceo dan kod drugog, nebitno za koliku platu, mislim da ne stiže da misli o onome o čemu misli preduzetnik. Ti si malopre pričao tipično preduzetnički, kako se rveš, kako šamaramo vevericu non-stop, i s tim živiš svaki dan. Taj je čovek koga inspirišu svaki dan da treba nešto da završi, da kasni, da nije dobro uradio, pa ga vraćaju na početak, pa ovako, pa onako. Pa, onda shvati da u prevozu gubi samo tri sata do posla i ne viđa decu, itd. Pitanje koliko u stvari stiže da se bavi s tim šta bi on konkretno mogao da… Mi u našem okruženju vidimo ljudi kojima je drago što smo mi to što smo, u njihovim očima možda još veći nego što je realno. Zato što nas vole i žele nam sve dobro. Ali, mislim da ljudi ne stižu da se bave svojoj karijerom zbog karijere.

Ivan Minić: Pa, dobro, mnogo ljudi upadne u tu neku petlju i žive dan mrmota, jer je to jedini način da opstane to što su negde postavili sebi kao život. I zbog toga može da bude super kada se desi situacija koja te pomeri iz tog statusa, pa počneš malo više da razmišljaš šta ti to sve u životu treba, ali vrlo često dobar deo života prođe, a ti ni ne znaš šta to sve zapravo dešavalo. E sad, ono što bih voleo da pričamo i što mi jeste negde centralna tema kojom ćemo se baviti, to je svakako jeste vaš brend i proizvodi koje ste razvili. Posebno iz razloga što, bez želje da uvredim, ali meni to deluje kao užasno dosadan proizvod. I godinama, iako mi važimo, to sam se raspitivao i saznao, itd, mi važimo za zemlju koja ima izuzetno kvalitetan prirodni med. Generalno, med je dosadan, dosadno spakovan proizvod.

Miroslav Mutić: Da, to nije med, to pčele seru. 😀

Ivan Minić: Dobro.

Kako da običan proizvod postane neobičan?

Miroslav Mutić: Nemojte da jedete med. To nije med, to pčele seru. Šalim se, morao sam ovako vulgarno da te prekinem. Reći ću ti jednu stvar koja se pre neki kod nas, što kaže Jelena…

Jelena Mutić: Što ne pustiš čoveka da nas malo hvali? 😀

Miroslav Mutić: Volimo da kažemo, kod sve što kažu Sremci, unatraške. Mi prvo počnemo da radimo, pa uđemo u lance odmah. Svi u lance uđu na kraju. Mi prvo radimo 8 godina, pa onda podignemo sajt. Iako svi prvo naprave sajt, pa onda rade. Podigli smo sajt pre par dana. Pozivamo sve slušaoce i gledaoce Pojačala da ga posete. Naravno, sajt se zove zlatoutegli.rs, odnosno na tom domenu je. I počeli smo da blogujemo, odnosno ja imam želju da pišem blog zato što mislim da treba da se piše blog. U stvari, u prvom tekstu pišem zašto na jedno zašto imam hiljadu zato da se to radi. I jedna od misli dok sam pisao taj prvi tekst je… U stvari, s tim se rvem i onako intimino, koliko, na primer, pri kupovini čovek ima naviku u modernom dobu da šalta forume, da gleda šta drugi pričaju. Ima kod Andrića ona, ne znam ni da citiram, a ne mogu ni da parafraziram, kad kaže, naravno, nikoga ne želim da omalovažim: Kad dođe vreme kad pametan zaćuti, a svi drugi dobiju prostora i raspišu se i tako. Danas u momentu kada je svako mišljenje dostupno na internetu, možete da napisati, dati u etar ono mislite. Naravno, i u oblasti pčelarstva, ne kažem da nema istine, ali postoji, u zavisnosti na snagu izvora, mnogo nekih stavova i činjenica koje mogu imati težinu, ali zavisi koliko se puta ponove. Ako neki uticajni ljudi pričaju o kvalitetu meda, i o količinama, i uopšte o stanju u toj oblasti, možda naši klijenti razumeju našu filozofiju, ali ponekad nekad nešto što se dešava u nekoj oblasti u životu ne mora baš nužno da se odnosi na svačiju priču. Nisu svi na setu falsifikatori meda. Ne fali svima meda. Nisu svima pčele bolesne. Eto, ja mogu da se hvalim, iako ne posećujem skupove pčelarske profesionalaca još uvek, jer smatram da nisam dovoljno dobar za takve skupove ili možda nešto drugo, mogu da kažem da uživam u tome da pčelama ne dajem šećer ni na koji način. A, zašto je to važno i zašto sam ja to tako odlučio? Ne smeta pčelama šećer, meni smeta. Mrzi me da spremam razne pogače od šećera, mrzi me da mešam šećerni sirup. Prosto, bežim od aktivnosti u mom poslu koje su zametne, koje su dosadne, skupe, a na kraju ne da smetaju pčelama, nego im uopšte nisu potrebne. Ja sa prijateljem skoro, odnosno u toku cele jeseni komentarišem koliko – svi kažu pčele su gladne, nema meda, pa nema meda kad ste im pokupili med. Kako neće biti gladne, pa ona skupi, ti dođeš, pa izvadiš sve, itd. Znači, to šta je javno dostupno u ovom momentu o medu, o pčelama, o stanju u pčelarstvu, veruj te, postoje izuzetni profesionalci u pčelarstvu danas na teritoriji Srbije. Većina njih su naši prijatelji, vrlo uspešni ljudi, staloži, porodični, vernici, koji oslikavaju pravi jedan srpski duh vrednog domaćina, koji istinski rade kako treba i sasvim pristojno žive od pčelarstva. Nikome ne smetaju, nikome se ne žale i ne kače ih te priče da nešto fali, da nije prirodno, da je lažno. Znači, ako živite istinu i ako ste iskreni, onda… Ako neko može da uživa što radi nešto naopako, neka uživa.

Ivan Minić: Dobro, ima nas raznih.

Miroslav Mutić: Nije naš slučaj.

Ivan Minić: Ali, ono što je meni tu bilo interesantno nije taj iskren ili neiskreni momenat, nego prosto činjenica da je proizvod kao proizvod dosadan na prvu loptu. Vrlo često je dosadno brendiran, vrlo često ne postoji neka – ima ljudi koji prate i znaju, ali ako ne pratiš i ne znaš, ne postoji neka distinkcija. Znamo livadski i bagremov. To ti je otprilike najdalje što ljudi idu kao između koje ćete vino, belo ili crveno. Ima tu još nekih podvrsta. 

Miroslav Mutić: Crno, crno.

Ivan Minić: Crno. 

Miroslav Mutić: Ne žele ljudi da se odmaknu, da saznaju. Postoji neki izuzetni koji tražu treću vrstu meda, ali misle da će time dobiti nešto najposebnije na svetu. Neko zna da postoji ili kesten, pa ti traži baš taj. Misli da je taj baš nešto posebniji od onih svih.

Ivan Minić: Ali, med kao med, osnovni proizvod, on ima svoju ulogu, OK. Ali, vrlo često to nije nešto o čemu ljudi razmišljaju kao o nečemu što klinci vole med, pa ćemo mi sad da kupimo med, pa će klinci da konzumiraju med. Kao što je manje-više postalo i gomilom drugih tih nekih tradicionalnih proizvoda na kojima je naša generacija odrasla. Meni kad hoćeš nešto slatko 93, možeš da dobiješ slatko, možeš da dobiješ džem na parčetu hleba i to ti je otprilike to. OK, posle su došle i sve ove ostale lepe stvari, ali ja sam to zapravo voleo. I dan-danas volim. Kad negde odem da pojedem palačinke, što sad radim jako retko, ali nekad sam radio dosta često, kao: Šta ćete? -Pa, sa džemom od kajsije ili od šljive. -Pa, nemamo. -Pa, šta imate onda? Ovo ostalo nisu palačinke, ovo ostalo je kolač, torta. Čini se da je nekako u tom nekom periodu poslednjih 15-ak godina došlo do nekog zasićenja i da je vrlo teško učiniti svoj proizvod interesantnim, atraktivnim, i da se meni jako dopada način na koji ste vi to uradili. Kako?

Miroslav Mutić: Zavisi ko radi. Eto, to je lični pečat.

Ivan Minić: Ali, šta je bila ideja? Tad toga prosto nije bilo. Sad kad malo zakopaš, mnogo postoji nekih sličnih proizvoda, ali u tom trenutku nije bilo. Kako, zašto, odakle, što, pobogu, čoveče?

Miroslav Mutić: Može neka lakša pitanja za manju ocenu? 😀

Ivan Minić: Bilo mi je interesantno. Došli smo i kao treba da slikamo nešto, kao: Jao, brate, sad ćemo da slikamo sve teglice iste. Nisu iste, svaka je druge boje. Da banalizujemo maksimalno, svaka je druge boje. 🙂 Ja probam, ja volim da probam crvene stvari… 😀

Kako su Mutići započeli porodičan posao?

Miroslav Mutić: Možeš ti, Jelena, šta god hoćeš da kažeš.

Jelena Mutić: Ti ćeš to! 😀

Miroslav Mutić: Ja sam strogo formalno posmatrano… 2005. godine odem da polažem Mensin test. I onda ti Uroš Petrović, naš poznati književnik danas, u to vreme sekretar Mense, kaže: I samim tim što ste došli ovde, 90% ste položili test. Ali, ne zato što ste došli, nego prosto interesovanja za određenu oblast i neku ovakvu vrstu testiranja govori da… Pitanje koliko je Mensin sajt u vreme bio vidljiv. Znači, ljudi koji su u to vreme bili sposobni da pronađu nešto što ih zanima na taj način već govori o njihovim mogućnostima da se fokusiraju, naravno, odvojiš vreme. Sve je to bilo specifično. Tako da mislim da ta neka unutrašnja crta, ni sam neki tehnički potencijal… Hoću da kažem, stvarno neke karakterne osobine mogu nekad da pomognu u manifestaciji izuzetnosti. Ja sam oduvek bio drugačiji. U smislu, nisu me zanimale jednostavne stvari. I danas, kada je prošlo vreme, Jelena to najbolje zna, na dnevnom nivou stvarno kad mi neko kaže da nešto mora ili da se nešto tako radi. Evo drugi tekst na blogu koji spremam je tekst o kupovini, gde sam naveo par primera kako mi konkretno kupujem, da pomognem i olakšam ljudi. Pa, kažem da ne čitam recenzije. Čovek koji pročita tri recenzije na internetu, na forumu, više ne zna gde je. S koje strane zavisi ko posmatra, ko govori i ko kako bira. Tako i cela naša priča i razlog zašto konkurencija kopije… Na primer, mi smo dobili, spomenućemo Super Srbiju, dobili smo priliku da budemo na policama jednog domaćeg lanca i u to vreme možda najveći proizvođač, odnosno najveći otkupljivač meda u Srbiji izbacuje liniju proizvoda posle nas, kada je video da je neko nešto drugi pokušao. Znači, da li smo bili inspiracija drugima, to i nije tema u ovom momentu, ali mislim da je nemoguće našu kombinaciju ponoviti. I da kopije nisu bile – uopšte su neuspešne iz razloga što taj lični pečat i to nas dvoje, na kraju krajeva i priču smo zasnovali…

Jelena Mutić: Kad kažeš kopije, ja sam imala prilike nekoliko kopija da probam, jer ljudi su želeli da nam daju. Kaže: Našli smo ono isto. Ja kažem: Dobro, nije isto.

Miroslav Mutić: Bilo je onih koji su rekli: Hajde probajte da vidimo šta mislite. Čisto da damo sud o nečemu što je slično ili pokušaj.

Jelena Mutić: Ali, nije isto. Ne može da bude isto, iako ljudi pročitaju i kažu: Dobro, to je med sa kakaom za decu. Nije isto. I shvatili smo da li samo ta sreća, u stvari ne samo sreća…

Miroslav Mutić: Sreća je bila razvojni put.

Jelena Mutić: Da.

Miroslav Mutić: Ideja, samo ideja, realizacija.

Jelena Mutić: Miroslavova ideja, tehnološko znanje…

Miroslav Mutić: To je tehnički. Zašto smo mi uradili to? Hoću da kažem, dajem poruku. Ivan je to i pitao, dajem poruku opet onima – shvatam šta Pojačalo u našim znači i koliko je Minić u našem životu, kada je pokrenuo, kada su bila javna druženja i tako, u stvari pomogao. Ja sam na kraju krajeva naučio šta treba da kažem na ovakvom mestu. Znači, prvi put kad nas je pozvao na Pojačalo na binu, ja nisam znao da je to jedan momenat – to je bio kao TEDx u to vreme. Ti izađeš pred sto ljudi koji te slušaju, treba da kažeš nešto fino, pa hajde i neko da se nasmeje. Oni su bili kao dobri đaci. Isto i ovo, odgovor na Ivanovo pitanje. Kako to, zašto je drugačije? Pa, prosto… Uroš Petrović, koga sam spomenuo, ja ne vidim se nikome u toj meri, Uroš je jedan predivan čovek. Ja ne poznajem ga lično dovoljno dobro. Videli smo se par puta u životu, ali čovek je pokazao kako u nekoj oblasti možeš da budeš drugačiji i uspešan. Mislim da je lični pečat. Ta moja iskrivljenost, Jelenina sposobnost da to drži pod kontrolom, je mnogo pomogla.

Jelena Mutić: Iskrivljenost postoji koliko? 🙂

Miroslav Mutić: Eto, to je razlog zašto je med kod nas drugačiji, naravno. Kaže prijatelj jedan u razgovoru, pčelar je i kaže: Meni je jako važno da kad nekome dajemo nešto, ako se to zove med, da to bude med. I to je tako i kod nas. Znači, to jeste med. Da li Miroslav ili Jelena imaju znanje o HACCP tehnici, o ISO standardima, o iskustvu iz industrije, koja će pomoći da taj med bude spakovan kako treba? Pored toga što je on prirodan i pored toga što radimo kvalitetno na pčelinjaju, jer smo naučili, izuzetnost proizvoda, i to što neko baš želi da kupi od nas je povezano sa načinom na koji mi plasiramo priču o tom medu, ali ta priča nije priča koja je nastala ne znam kako, neko jedna jako utemeljena, jedna istina sa temeljem. Znači, na pravi način smo došli do momenta da kažemo: Da, ovo što mi radimo je malo kvalitetnije, drugačije od nekih dosadnih priča o dosadnom proizvodu.

Ivan Minić: Ja se sećam i kad sam prvi put došao kod vas, mi smo išli i videli i pčele i sve. Nisam se baš nešto preterano intimno družio sa njima, pošto nisam ljubitelj insekata, ali sam zapravo video sve te stvari. Vi ni u jednom trenutku ništa niste pokušavali da sakrijete ili bilo šta slično, iako je to bilo na samom počektu. Mi smo videli jednu iskrenu priču, jedan iskren i kvalitetan proizvod. Probali smo nešto što je drugačijeg ukusa, gde, OK, ne sviđa se svakom svaki ukus ničega, pa ni meda ili proizvoda na bazi meda, ali prosto to jeste u tom trenutku meni bilo presimpatično i brendirano i spakovano, ali i jako lepo, iako je bilo na početku, jako lepo uobličeno kao nekakva paleta proizvoda koja pokriva različite stvari. Danas ljudi već dosta znaju za vas. Čak i ako možda nisu probali proizvod, sretali su se sa njim, bilo je prilike za tako nešto. Ali, voleo bih da malo ispričamo o tome šta su vaši proizvodi i kako se ta cela priča samih proizvoda razvijala? Jer to jeste razvojna stvar, ona jeste krenula od nekih ideja, ali danas se vratila u nešto ipak ozbiljnije od svega toga.

Kako se priča oko Zlata u tegli razvijala?

Miroslav Mutić: Želiš?

Jelena Mutić: Hajde.

Miroslav Mutić: Možeš?

Jelena Mutić: Mogu, pa ti ćeš svakako preuzeti. 🙂

Miroslav Mutić: Ne baš.

Jelena Mutić: Kako se razvijala i kako je nastala, evo krenuću prvo od toga, pa samim tim pokrivam i šta onda obuhvata. Jako spontano i konkretno nismo znali šta nam treba i šta očekujemo, ali upravo tu vevericu ću opet spomenuti. Nešto se dešavalo, nešto nas je budilo. Ja sam, evo sećam se tog momenta, imali smo prvu manifestaciju u Delta Cityju pre 5 godina.

Miroslav Mutić: 1. oktobra 2016.

Jelena Mutić: Tako je, pamti datume. Ja sam još studirala i ja sam veče pre – mi se pakujemo i spremamo se. Inače, ja sam organizovala, mi idemo na tu manifestaciju. Miroslav kaže: Pa, je li moramo? -Moramo. -Šta će mi? -Treba.

Miroslav Mutić: Ovo je godina u kojoj ćemo početi da to radim.

Jelena Mutić: Ja kažem: Moramo da idemo već jednom, da izađemo iz ove kuće. Konačno da izađemo među ljude. Znači, moramo!

Miroslav Mutić: Vreme je, da.

Jelena Mutić: I ja njega ubeđujem, kao i pričaćemo o većini ključnih odluka za ubeđivanje Miroslava da krenemo.

Miroslav Mutić: Radimo u firmi koja razvija proizvode. Znači, mi smo imali rutinu da jednom-dva puta godišnje iskoči nešto novo. I, prosto, to je punjenje podsvesti na kvalitetan način. Mi tako radimo i danas

Jelena Mutić: Sigurno. Ja ceo život gledam roditelje isto tako koje potpuno neke druge proizvode prave. Stalno pamtim tu sliku tatinu koji stavlja taj proizvod, meri ga, računa koliko košta, koliko je utrošio materijala, koliko će to sve. I stalno isto to – te nešto novo, nešto treba tržištu novo. Ja kažem: OK, ponećemo naš livadski med, to sve. Napravićemo med sa kakaom. I sad ja kako sam to izgovorila, to je bio prva mešavina. Kao: Šta će nam med sa kakaom? Svako može da napravi med sa kakaom. Ne razumem te. Ja kažem: Brat moj od strica trenira fudbal, neće da jede med. Ovako ćemo mu zamaskirati ukus. Voli čokoladu, nema jede ovu mešavinu sigurno. Međutim, brat uopšte to ni ne jede toliko, ali ja sam rekla nema veze. 🙂 Ja posle zovem i pitam: Kako je prošla mešavina? -Ma, nešto mu se baš i nije dopalo. -Nema veze, mi večeras idemo, to nosimo. I mi smo otišli, poneli smo ja mislim pet teglica meda sa kakaom. I to smo prvi prodali prvih sat vremena. Ja kao: Ne treba nam više, dovoljno nam je. I meni kao ekonomisti bilo bitno stvarno da se izađe na tržište da se konkretno susretneš sa ljudima, da vidiš – razni su tu komentari bili. Ja sam uživala da pričam sa ljudima pre ovog celog trenda sa koronom. Svi se malo sakrivamo.

Miroslav Mutić: I Ivan stalno govori o analizi tržišta.

Jelena Mutić: Da, tako je.

Miroslav Mutić: Mi smo podsvesno nekako radili. 🙂

Jelena Mutić: Da, sa raznim smo se susretali komentarima, i pozitivnim i negativnim. Ja sam uvek tražila da čujem mišljenje. Jako čudno. Iako, naravno, da ne volim kad mi neko kaže ružno mišljenje. Borila sam se sa tim kad neko kaže, ali sam baš, baš htela i konstantno prikupljala te informacije. I, kažem Miroslavu: Sledeći nam je sa semonom koprive. -Šta će nam? -Treba komšinici.

Miroslav Mutić: Dobro, nisam ja baš bio toliko protiv.

Jelena Mutić: Ne, ne, ne. Seme koprive treba komšinici za krvnu sliku. -Hajde, dobro! Ja kažem: To mi napravi. Znači, suština je bila ta dobro komunicirali. Ja sam slušala kome je šta trebalo i pitam ga: Je li može seme koprive u medu? Ja ne znam, nisam stručan. Miroslav kaže: Može.

Miroslav Mutić: Sad taj deo u pravcu nekog tehničkog usavršavanja.

Jelena Mutić: Da, to jeste.

Miroslav Mutić: Mi smo shvatili da neke stvari, naravno, kasnije smo dobili priliku da to i proverimo u mnogo većem obimu, ali da neke stvari mogu, a neke ne smeju. I kretajući se tom linijom kako može došli smo na neki portfolio koji ima…

Jelena Mutić: Jeste, bilo je nekoliko ukusa koje nismo nastavili.

Miroslav Mutić: Tako je. I ne samo to, nego na koji način da ovo što sada postoji – kažem, sarađivali smo i sa jednom od firmi u kojoj ti učestvuješ, odnosno koji su pokrenuo, Moja pijaca je jedna od prvih imala, posle našeg poznanstva 2017, imala priliku da ponudi na tržište te proizvode. I, prosto, tu smo počeli da učimo da šta su mane naših proizvoda. I, naravno, kad 5 godina vežbaš kako da nešto usavršiš, to na kraju… Mislim, ako nešto mora da stoji u frižideru da bi bilo u lancu, možda nećeš dobiti priliku ili nećeš moći da platiš da ono bude u frižideru u lancu. Pošto u frižideru zna se kakvi su uslovi da nešto uđe u frižider u lancu. Zahveti finansijski, jer je to izuzetno jedno posvećeno mesto, frižideri u velikim radnjama, koja bi sigurno prodajno bilo interesantno. Ali, možda nismo dobili priliku da na taj način – ko još jede med iz frižidera. Tako da mnoge stvari su nas, mnoge stvari tehnički su usmeravali razvoj proizvoda. Ne bih trošio vreme na detalje zašto seme koprive mora da se meša u mešavini koja ima određene parcije različitih vrsta medova. To je na neki način know-how. Ali, napravili smo priču koja je tehnički zadovoljena u ovom momentu, 2021, koja je tehnički izuzetno potkovana.

Jelena Mutić: Znači, napravili smo prvih nekih pet ukusa, gde je napravljen lep presek sa Super Srbijom i onda to možemo kasnije pričati, gde jeste negde ključna faza i ključno dešavanje u poslovnom svetu.

Miroslav Mutić: Tako je, i opet neko farmaceutsko znanje, u smislu iskustvo i kontakti u branši koja može da pomogne proizvodnju hrane. Opet da poručim konkurenciji sa ovog mesta, imamo pristup nekim sirovinama i količinama sirovina koje su nekom malom proizvođaču možda koji nije farmaceut nisu dohvatljive. Na primer, neka etarska ulja mogu da se nabave na nekim mestima koja možda ne znam svaki civil, ali možda farmaceut zna. I onda na osnovu svih tih neki oblasti kojima se krećemo smo došli do – danas, u ovom momentu, što se tiče, recimo, samog uzgoja pčela, koristimo samo organska sredstva za tretman krpelja, gde je potpuno moderno da se koriste neki drugi preparati. Ali, opet imamo šansu da nabavimo…

Jelena Mutić: Pa, neka sredstva i sam praviš.

Miroslav Mutić: Imamo priliku da nabavimo sirovinu od kojih pravimo prave stvari.

Ivan Minić: Lepo je, lepo je kad čovek poznaje tehnologiju. Ja volim tako da pričam sa čudnim ljudima. I videli smo ovde iz ovog dosada i iz manje-više svih prethodnih epizoda da većina mojih gostiju voli sebi da komplikuje život.

Miroslav Mutić: Da. 🙂

Jelena Mutić: Tako je. 🙂

Ivan Minić: Jer može i jednostavno, a može i onako kako treba.

Miroslav Mutić: Jer smo tako u mogućnosti. 😀

Ivan Minić: Taj inicijalni pool proizvoda, taj portfolio sa kojim ste krenuli…

Miroslav Mutić: Ta sreća u stvari, koja se desila zbog Super Srbije.

Ivan Minić: Jeste negde bio prva stvar na koju ste krenuli da dobijate neki malo masovniji feedback od ljudi. To je OK. Prosto, postoji taj osnovni proizvod koji je dobar, baza koja je ispravna i dobra, ali koja ima ukus od kog su ljudi vremenom odustali. Sa izuzetkom ljudi koji piju čaj, itd. Mada, ja to ni ne doživljam kao konzumiranje meda, jer to je bilo šta da zasladi. Jednostavno, to je prestalo da bude deo neke navike. I posebno taj deo, zašto mislim da je jako važno što si ti ta koja komunicira sa ljudima, najvažniji deo publike koji želimo da se vrati su mlađi ljudi, ljudi koji sada imaju decu i deca koja prosto negde treba da probaju da usvoje, pa verujem, dobre, tradicionalne vrednosti na kojima smo odrasli, a od koji smo se prilično odmakli. Jer mnogo je lakše da daš detetu neki komercijalni slatkiš, nego da moraš da se baviš nečim. Posebno ako je dete naviknuto na taj ukus, koji možemo da pričamo je li dobar ili nije, ja volim sve te stvari. Meni je mnogo teško da kažem da to nije dobro. Nije zdravo, ali je ukusno. Sada da ti da nađeš način, što mi volimo da kažemo, nađeš način da doakati i da mu podmetneš nešto što je za njega jako dobro, a što je pritom uz sve te ukusu biti i nešto u šta će se zaljubiti kao proizvod.

Kako postali deo projekta Super Srbija?

Jelena Mutić: Sigurno se to poklopilo, kao što sam spomenula vaspitanje na početku razgovora, taj ishrana deteta. Jer kada si mlada majka, pogotovo kad je prvo dete, to sa količinom broja dece opada verovatno interesovanje, ali sa prvim je posebno. Još ako si štreber po opredeljenju, to sve želiš da bude tačno, da sve znaš koje namirnice sa koliko meseci šta sme dete da jede, itd, i zaista se trudiš da mu pružaš što kvalitetnije obroke. To je krenulo i sa slatkišima. I zaista internet nam pruža mogućnost da i pročitamo razne stvari, da to bude zaista veliki broj komentara ispod bilo kakvog teksta. Dao si detetu slatkiš, nisi mu dao, do koje godine smeš, šta kaže Svetska zdravstvena organizacija. I shvatila sam da je to stvarno široki dijapazon raznih informacija. I kao hajde da probam konkretno za decu, da vidimo da li mi možemo, da li Zlato u tegli može da ponudi slatkiš na bazi meda koji će…

Miroslav Mutić: Odlično, to jeste ključ. Mi smo u stvari drugima plasirali nešto što smo sami svim srcem izabrali. A, zašto je to tako? Opet vraćam se na ono pitanje, kako ste vi došli do toga. Pa, prosto tako pravimo izbore da mora biti najbolje i prosto nema kompromisa oko nekih stvari. Na primer, nema kompromisa oko nekih naivnih crtaća na internetu.

Jelena Mutić: To je treća tema. 🙂

Miroslav Mutić: Da, Lena ima svoje vreme u kome gleda nešto i kada to vreme istekne, vreme je isteklo. Isto tako što se tiče slatkiša. Nema navikavanja na neke stvari koje mi svi volimo.

Jelena Mutić: Hoću da kažem, sve je probala i sve zna. Nismo potpuno otišli u tu krajnost.

Miroslav Mutić: Ne zastranjujemo.

Jelena Mutić: Neće otići sad na rođendan i da neće znati, kao nikad nije probala tortu. Naravno da jede sve, ali uvek gledam da prvo bude dobar izbor. Voće, voćka, nešto na bazi meda, neki ukusu bilo koji. Evo ona sad, mogu to da kažem, ima svoju neku dnevnu rutinu pre vrtića. Svako jutro jede mleč i malinu. Imamo tu kombinaciju za nju specijalnu.

Miroslav Mutić: Što voli rozu boju.

Jelena Mutić: Voli rozu boju, iako su te dve varijante odvojene. Za nju smo povezali da bi…

Miroslav Mutić: Neće da jede mleč. Da rodim mečku, da izvadim mleč i napraviš joj, a ona kaže nije rozi. Onda dobiješ rozi. 😀 Katastofa. 🙂

Jelena Mutić: To je neka sledeća varijanta koju ćemo napraviti. Kao eksluziva, zvaće se Moj miks, gde će ljudi moći da izaberu svoj miks čega god žele.

Miroslav Mutić: Stvarno ljudi vremenom već imaju favorite. Kao kad svako jutro ti dođeš u kafanu, i konobar kaže mala puna i šveps.

Jelena Mutić: Ono moje.

Miroslav Mutić: U stvari, ne kažeš ništa, on kaže šta ti hoćeš. Tako i mi već znamo šta ljudi koriste.

Ivan Minić: Mnogo je lepo kad čovek ima svog konobara. Ja sam veliki fan te komunikacije koja ne zahteva komunikaciju. Nego se sve završava na pogledu. 🙂

Jelena Mutić: Tako je! 🙂 Poklopilo se više toga. Eto, poentirala bih još jednom, da opravdam možda neke ukuse. 

Miroslav Mutić: Nema zašto, je li znaš kako oko kupovine. A, gde si to kupio? -Pa, tamo? I onda neko ode i kupi tamo. Mislim, nismo mi ništa ljudsko zloupotrebili. Prosto, ja kupujem, kažem, o tome hoću da pišem na blogu, ne volim recenzije. Znači, Bosch je Bosch. Ako je Boschova mašina, verovatno je dobra. Ali, ako sam već izabrao Bosch, šta me briga šta komšija misli o Boschovoj mašini za sudove. Da li je baš bitno njegovo mišljenje o mašina za sudove? Ako je Boschova, verovatno ne može nešto mnogo da je fali. Isto tako u našem slučaju. Mi smo pokušali, kao što bi ti rekao, da koristim neki trimer ili kosačicu ili vozim neki auto ili koristim neki brijač, isto tako predložimo proizvod za koji mi mislimo da je vrhunski. E sad, druga je stvar što ljudi vole nešto za šta drugi kažu da je vrhunska stvar. Mi nismo. To je možda još u opisu biznisa, ideje i brenda, nešto što nama lično važno. Ja sam rekao da bih kompanijski ostao negde vezan, odnosno vezan u nekoj kompaniji, ali zato što mi je niz stvari odgovorao. Intimno ne mogu da radim ništa što nije moje, u čemu ne mogu da uživam. Prosto, ne bavim se kopijama, ne bavim se imitacijama. Sve što ljudi mogu da vide kod nas je, čak i blog, u suštini je intimna stvar i jeste jedan virtuelni razgovor, ali jednu jedinu tačku kopije na Zlatu u tegli nećete pronaći. Evo sada smo u okviru neke jesenje akcije koju plasiramo preko društvenih mreža došli do jedne simpatične stvari koju proizvođač drveta naziva mazalica. S jedne strane kašika, s druge strane nož. To je jedno parče drveta, koje izuzetno nastaje u Srbiji, mi to dajemo kao poklon uz kupovinu ta neka tri predložena proizvoda. Ali, stvarno se trudimo da u svakom koraku budemo različiti, novi. Ne zato što to tako treba. Eto, i sajt imamo posle 8 godina. Napisao sam zašto ga imamo. Zato što to tako treba. Mislim, ne treba ako se ti tako ne osećaš. Radimo stvari u momentima kako bi taj osećaj neki unutrašnji u tom momentu rekao i radimo stvari zato što Jelena kažu da moraju da se rade. Između ostalog, zato smo otišli na intervju za Super Srbiju, iako sam ja odmah rekao da to ne treba.

Jelena Mutić: A, kako Jelena to zna, to niko ne zna. To treba, to treba! 🙂

Miroslav Mutić: Sitno na metli.

Jelena Mutić: Jeste, više sam vremena potrošila na ubeđivanje. Šalim se, nije to baš toliko, ali jeste bilo. Stvarno nekako smo spoj takav da je malo…

Miroslav Mutić: Gospodin je čudan. Imam ja svoj glas razuma. Super Srbija je…

Jelena Mutić: Pa, spominjemo…

Miroslav Mutić: Pa, da objasnimo ljudima gde živimo. Super Slovenija traje šest sezona, a kod nas je trajala jedna i ne traje više. 🙂 Mi bi kroz Super Srbiju, to je bio jedan divan šou, možda si hteo da nas pitaš za Super Srbiju. Generalno, dobili smo priliku da lansiramo brend u vasionu, da naučimo neke stvari i tako. Dobili smo poziv na intervju za Super Srbiju. To će biti televizijska emisija koja promoviše male brendove, proizvođače, daje im apsolutno podršku u razvoju, prisustvu na policama u značajnom domaćem lancu, potpuni razvoj, sve analize proizvoda, vizuelni identitet i tako. Jelena je morala da mi kaže da je intervju za pet minuta i ako hoću da skrenem tu desno, baš smo se tada tu zatekli. Bili smo na Novom Beogradu sticajem okolnosti. Dobili smo priliku da stignemo na vreme na intervju. Da nismo stizali, ja mislim da bih ja rekao da ne treba da odemo.

Jelena Mutić: Jer celu noć pre intervju mi razgovoramo zašto treba da idemo i kako on neće.

Miroslav Mutić: Ja ne verujem.

Jelena Mutić: I ja izvlačim iz njega zašto nećeš. I jako je to kompleksno u 9. mesecu trudnoće. I zaista je bilo kompleksno.

Miroslav Mutić: To isto kao dolazak u Pojačalo. Prosto, smatram da postoje ljudi koji imaju nešto da kaže, a pre nas u redu. Sad je konačno došlo vreme i na nas. 🙂

Jelena Mutić: Tako je. Interesantno je, mislim da smo to i spominjali u emisiji, nismo prošli.

Miroslav Mutić: Inicijalno, u prvom krug.

Jelena Mutić: Inicijalno, prvi krug u Super Srbiji. Konačno se Miroslav zagrejao za to i oboje smo se jako razočarali. Kao: OK.

Miroslav Mutić: Kad smo čuli da nismo prošli.

Jelena Mutić: Da.

Miroslav Mutić: Onda smo dobili informaciju da smo lucky loseri.

Jelena Mutić: Da, dve-tri nedelje.

Miroslav Mutić: Dobri ste, mogli bi.

Jelena Mutić: Hajde, videćemo. Otad je sve krenulo. Stalno isto to hoću da kažem, super je kad neko dobije ovako na gotovo nasleđenu, veliku, uspešnu, razrađenu firmu, i on je mnogo dobar u tome, i on to još više razrađuje. Ali, znam dosta slučajeva gde ne bude tako. Kod nas je slučaj da ja jako volim zapnem i da zaista – mi kad smo dobili tu drugu šansu, oni su svi znali u tom projektu da sam ja svaki dan skoro sve njih zvala i svaki dan sam sve proveravala. Predala sam se potpuno, zaista sam htela nekako da se – u stvari, kao sve što radimo. Nije samo konkretno bilo taj slučaj. Potrudili smo se, shvatili smo to ozbiljno i stvarno smo shvatili kao našu šansu, jer nisu svi učesnici isto shvatili.

Miroslav Mutić: Inicijalno na razgovoru da bismo plasirali u projekat, to je što trebalo da se ispune neki uslovi. Naravno, neko se setio da ne kaže da je već negde ulistan. Ljudi su ispali, odnosno mi smo dobili priliku zato što je neko pokušao da slaže da ga nema nigde, a već bio u priču u lancu.

Ivan Minić: Pa, dobro, bio sam ja iza kulisa tog projekta. Znam ja svašta šta se dešavalo. I, generalno, taj projekat je bio prilično ozbiljno otrežnjenje za mnoge entuzijaste u oblasti malih proizvođača i zanatskih proizvođača, jer su shvatili ono što sam ja mnogo puta rekao, moj dragi prijatelj Luka Pejović to najčešće čuje od mene, jer smo na nekoliko zajedničkih aktivnosti koje uključuju te ljude: Brate, postoji razlog zašto je mali mali. U nekim slučajevima, to je samo korak u razvoju koji je prosto stvar vremena. Potrebno da prođe određeno vreme da se desi taj rast koji treba da se desi. U nekom slučaju imaš i firme koje prosto ne žele da prerastu neke okviru, jer im odgovara da funkcionišu u takvoj postavci stvari, što je, takođe, OK. Nemam problem sa tim. Mala porodična firma ne želi da bude veća, jer je to preveliko preopterećenje, stres i sve ostalo. Nama je super da radimo ovo. Kul. Ali, mnogo često postoji ta diskrepancija između očekivanja, mogućnosti i sposobnosti. I mnogo često ljudi misle i prezentuju sebe mnogo većima nego što zapravo jesu. A, onda kada treba da ispoštuju neke određene stvari, to se ne desi. Takav je slučaj bio i sa nekim učesnicima i na tom projektu i na gomili drugih projekata, gde prosto – OK, ti si možda navikao sa svojim komšijama sa kojima radiš da nije problem, ne možeš da stigneš danas, pa ćeš sutra da isporučiš. Ali, ovo više nisu tvoje komšije. Ovde ne možeš da kasniš. Ako baš najaviš dovoljno unapred, možda se neko sažali, pa kaže OK. Ali, ne možeš da kasniš dva meseca sa nečim što treba da isporučiš, jer ne možeš tako da se ponašaš. U krajnjem slučaju, verovatno za neke od učesnika u životu imaš ugovor u kome piše da ne smeš to da radiš. I da su posledice toga potencijalno katastrofalne za tebe. Naravno, prosto, postavka je bila takva da nikome nije bio cilj da nanese zlo bilo kome od učesnika, ali činjenica je da se vrlo lako i brzo videlo ko je tu kapacitet za nešto više. Da li brzo ili kroz neko malo duže vreme, nije važno, ali ko može, a ko je samo simpatičan.

Miroslav Mutić: Tako je. Uvek ima srpska varijanta kad kažu: Ma da, oni su čuli da će tu da dobiju nešto, pa su došli samo to da uzmu i posle ih više nema. Ima i takvih slučajeva, da neko možda hteo part-time nešto da odradi. Mi nismo imali takve inspiracije.

Jelena Mutić: Nikad nismo tako doživeli.

Miroslav Mutić: Pa, na prvom sastanku sa ljudima iz lanca koji je prihvatio da preuzme sve proizvode preduzetnika koji učestvuju u Super Srbiji smo sedeli u povećem prostoru sa povećem brojem ljudi.

Jelena Mutić: Jako stresno.

Miroslav Mutić: Meni je to bilo uobičajeno, jer sam imao tada angažman u firmi u kojoj je bilo normalno da sedimo i da obrazlažemo nešto pred 30 različitih ljudi, od kojih svako ima nešto baš specijalno da te pita, jer zna da tu možeš da se oklizneš. Opet odgovoram ono s početka, odnosno navešću to što je razlika, bez obzira šta nas dvoje prodajemo u našoj maloj, porodičnoj firmi, mislim da je to ko radi posao jako važna komponenta. Nema igra i mi se nijednog momenta možda nismo imali sav potrebni inoks u tom momentu, možda nismo imali paletar, možda nismo imali sve staklenke ili informaciju gde da ih kupimo, ali smo dobili i paletar, i prevoz, i vozilo s rampom, i staklenke.

Jelena Mutić: Da, konkretno si rekao za teglice. Zamislili smo kakve trebaju, koja to treba da bude veličina. Ali, mi ne znamo gde to. Znamo, zamišljamo kako treba, imamo neku ideju. Prosto, ispoštovaćemo sve rokove, samo nam pomozite, dajte nam informaciju. I to je trajalo nekoliko dana, gde smo…

Miroslav Mutić: Zato što sam ja insistirao da to bude održivo. Prosto, ako ćeš da pakuješ nešto što izlazi na raf u staklenku, koju posle dva meseca više nećeš moći da kupiš, šta mi to radimo.

Jelena Mutić: Jeste.

Miroslav Mutić: I, naravno, bili smo svesni u šta se upuštamo. Kasnije se ispostavilo da su sve to ključevi uspeha na tom nekom putu.

Ivan Minić: Šta vam je u tom celom projektu, gde vi po prvi put možete da dođete u kontakt sa nekim većim brojem ljudi odjednom, i kroz prisustvo u medijima, i kroz same aktivnosti koje su pratile projekat, i kroz prisustvo u objektima prodajnim, šta su vam neke najveće vrednosti koje ste iz tog projekta dobili? OK, jeste neka vrsta katapulta za biznis. Vi ste kao lucky loseri ušli i na kraju ste pobedili. Bili ste proglašeni za najbolji proizvod. To je posledica niza nekih stvari. Jedan od tih faktora jeste i prodaja i reakcija tržišta, ali nije samo stvar u tome. Stvar je i u nekom vašem odnosu i prema partnerima, i prema kupcima. I, prosto, prateći šta su svi ljudi radili u tom periodu od tih nekoliko meseci, mene je oduševljavalo koliko se vi cimate oko svega toga. Jer je to lepo i to pokazuje da ti je stalo. 

Koje vrednosti su stekli u Super Srbiji?

Miroslav Mutić: Ali, Ivane, mi se cimamo i dan-danas.

Ivan Minić: Ništa sporno.

Miroslav Mutić: Ceo dan i celu noć s vevericama. Jelena će da odgovara. Hoćeš da odgovoriš šta smo dobili najviše? Kaži.

Jelena Mutić: Hajde, vidim, zaukavaš se.

Miroslav Mutić: Ne zaukavam se, ali, Ivane, mi se cimamo. Prosto, takvi smo.

Ivan Minić: To je dijagnoza. Jasno.

Miroslav Mutić: Kažu sve više se to priča: Ja nisam takav. To je dijagnoza. I sad i za pčelare, za kojekakve slobodnjake. Meni je najinteresantnija prilika. To je ono što sam ti pričao. Od, hajde, fakulteta, poslovnog nekog angažmana u struci, prilika da realizuješ nešto što imaš. Meni je to najznačajnije, bez da omalovažim nešto što, to što si rekao, cela ta neka priča, podrška, i na kraju krajeva i uspeh, prilika da radiš nešto svim srcem. Tako smo i nastavili.

Jelena Mutić: Bio mi je jako važan…

Miroslav Mutić: Projekat.

Jelena Mutić: Rekla sam projekat, pa si ti imao… Projekat mi je bio jako važan. I ponovo ću to reći, nešto u sebi što ti govori, nešto što osećaš. Osećala sam tu neku priliku i mnogo sam verovala u naše proizvode, jer sam znala šta smo napravili i šta imamo, ali jako je mali krug to znao. Nekako sam konačno videla priliku da će veći broj ljudi to saznati i da ćemo dobiti informacija kroz promet, kroz sve vas stručne koji ste bili uključeni u sve to, i da ćemo stvarno konačno znati. To sam u jednoj tvojoj emisiji čula: Ne treba biti zaljubljen u proizvod na onaj pogrešan način. Jer ako ga samo ti voliš, a nikome se više ne sviđa, završavaj i idi nešto drugo. Znači, konačno nam je trebao odgovor: je li imamo nešto, je li jeste to to. Još jedna stvar meni je mnogo pomoglo, to pred kamerama i sve to medijima, dosta me je otvorilo, jer inače jesam dosta zatvorena, iako ne deluje. 🙂 

Ivan Minić: Po Instagramu ne deluje.

Jelena Mutić: Po Instagramu ne deluje uopšte, ali to je posao. To je druga stvar. Dosta me je to nekako otvorilo u smislu da shvatim šta mediji pružaju, i da ti imaš svoj mali mediji. Danas imaš mali broj pratilaca, sutra imaš malo veći i polako gradiš, skupljaš, nebitno, ne mislim samo na pratioce, mislim na stalne već sad klijente, na ljude koji su tu. I jedan od osnovnih stvari koje sam isto negde onako zamišljala i koje sam naučila kroz projekat – imali su za cilj da prezentuju nas koji stojimo iza proizvoda. Nisu nikada išli, kao i evo sad, konkretno isto jedan lanac je izvukao neku paletu srpskih proizvoda i ne znamo kako izgledaju ti ljudi koji su napravili to. A, ovaj projekat je bio s druge strane. I onda sam tako isto nekako povezala da bih možda mogla da probam da nam to bude neka strategija ili ideja vodilja i u budućnosti, da probamo da ispromovišemo nas, da nije proizvod nastao slučajno, nego je baš nastao našom kombinacijom, našom željom, da smo mi nekako izrodili. Jer mnogi ljudi krenu da se nečim bave ili moraju, nešto stvore, od nečega moraju da žive…

Miroslav Mutić: To je onaj input koji je u stvari – možda se neke stvari u preduzetništvu promovišu na drugačiji način nego što bi možda neko konkretno u preduzetništvu rekao. Na primer, na početku kad si rekao šta fakultet sve pruža. Ono što sam ja čuo, da li je to rekao neko od lica koji je bio s druge strane katedre i ispitivao je studenta, ali rekao je o toj nekoj budućnosti: Fakultet vam je samo pokazivanje mogućnosti reprodukcije. To da li ste vi nešto razumeli dok učite ili ste nabubačili nije u ovoj situaciji bitno. Biće bitno za vas nekad kasnije, ali u ovom momentu vi ste dužni samo da pokažete da umete da reprodukujete. Naučni rad je već uključivanje vaše kreative, vaše centrale u tu temu kojom se bavite, u toj oblasti u kojoj ste. Takođe, projekat, za mene jedan veliki ispit. Ono što je mene najviše pogodilo u celoj priči, opet jedan mračni detalj, možda je trebalo čoveku koji kreće u preduzetničke vode reći šta je projekat. Projekat je nešto što ima početak i kraj. E, mi nismo mislili da postoji kraj. Odnosno, nismo ga bili svesni. 

Jelena Mutić: Mi nismo tako ni radili. Svi su možda imali dozu rezerve.

Miroslav Mutić: Pa, različita starosna struktura učesnika i različito njihovo životno iskustvo. Naravno, članovi moje porodice konkretno su bili šta sad oni hoće. Zato što je narod preplašen u stvari kad ti neko da šansu. Hoću da kažem, početak i kraj, ja projekat sam intimno možda nesvesno doživeo kao nešto što je projektno, da pokažemo naš potencijal u tom momentu i trebalo je samo da znam da će tome doći kraj. To što je možda lanac dobio priliku da prodaje proizvod u koji je uložio, a nije nastavio svom snagom da ga prodaje, zavisi od okolnosti. Živimo u Srbiji, projekat nije doživeo svoj nastavak, nama bi bilo svakako bolje da je bilo druge sezone projekta, jer pobednik prve sezone u Sloveniji dobija izuzetne privilegije i u nastavku serijala. Takođe, da smo znali, odnosno od strukture samog lanca, odnosno ljudi koji su tamo i njihovih nekih ličnih afiniteta, učesnici su različito prolazili. Mi smo sarađivali sa izuzetnom osoba koja je dala priliku da pokušamo u velikom broju objekata, samim tim to je značilo da možemo da povećamo proizvodnju, da se širimo i da rastemo. Hteo sam da kažem, najlepša stvar kod tih prilika je što možemo i imamo šansu da pokažemo koliko smo u stvari kadri. A, za mene sad intimno je najlepše, i to u stvari želim da poručim, čovek treba da u onome što radi da se oseća ugodno, da mu bude fino, lepo, da voli. Mi nismo našu priliku prepoznali i možda je zato najbolje što je to bio projekat i što smo u jednom momentu osetili da je kraj naših aktivnosti, za koje možda nismo ni imali snage prema lancu da to održavamo, obilazimo, promovišemo, itd, jer smo sami, imamo u to vreme bebu. Najlepše je što čovek treba da shvati da ono što je intimno treba da mu bude svakodnevnica. Ja ne mogu da kažem da mi je drago da svake nedelje pravim paletu staklenki koju ide, da mi je to draže zbog novca u odnosu na ono kada mi se javi neko jedan na jedan i kaže: E, ja baš želim to, a drugi kaže, Za mene ćeš spremiti ono. Nekako ta posvećenost je to što ljudi veruju kako mi to radio. I meni je najveća lepota što ja za nekog drugog koji mi veruje, kako ono Ivan Stanković kaže, brend je obećanje koje se ponovo…

Jelena Mutić: Iznova ispunjava.

Miroslav Mutić: Iznova ispunjava. Svaki dan imam priliku da sa licima, sa personalitijem koji nam veruje ispostavljam komunikaciju koja nam znači, jer opstajemo i živimo od toga. Ali, neka materijalizacija naše ideje u vidu nekih ogromnih isporuka i ne znam čega u radu sa lancima mi je manje draga od nekog intimnog posvećivanja klijentu, gde kao kod juvelira, čovek dobija i došao je po nešto baš za njega. I ta intimna priča u stvari je bila otpočetka prisutna i nastavila i posle Super Srbije.

Ivan Minić: Ceo projekat je bio zanimljivo koncipiran i jedna od ključnih stvari je bila da prosto postoji proizvodi koji su u različitim tržišnim nišama. Nije bila ideja, iako je to možda logičnije, da imaš deset prehrambenih proizvoda na neki način, opet različitih oblasti, ali da su slični. Već je bilo proizvoda koji su najrazličitiji mogući. I prosto i vrlo različiti i po ceni i po publici kojoj se obraćaju. Tako da prosto očekivati da svi oni ostvare približno slične prodajne rezultate nije bilo realno. Ali, vaš proizvod jeste bio jedan od onih koji gađa vrlo široku publiku i korespondira sa najvećim delom kupaca. E sad, taj momenat dobijanja feedbacka od ljudi vi prosto pravite stvari u koje verujete i želite da ih pravite na način na koji ih pravite. I, u principu, iz svega što smo čuli niste ljudi koji prave kompromise tamo gde ne treba da se prave i niste ljudi koji podležete sad nekom pritisku u okruženju ili bilo čega. Ali, i dalje povratna informacija od ljudi je vredna stvar. Od nekih ljudi je vrednija nego od nekih drugih ljudi. Nke povratne informacije su vrednije od onih ostalih povratnih informacija. Kakav je vaš odnos prema tome i prosto da li ste za ovo vreme dobili neku vrednost od ljudi? Osim činjenice da znaš zašto to radiš, pošto je to jeste prilično važno za svakog ko ima nešto svoje.

Koliko znači povratna informacija od klijenata?

Miroslav Mutić: To je teško pitanje.

Jelena Mutić: Da. Šalim se! 🙂

Miroslav Mutić: Pa, kako kad kažeš da si ispitivao.

Jelena Mutić: Da.

Miroslav Mutić: Ja mislim da si ti mnogo svesnija od mene koliko to znači. Pogotovo što si majka. Ja nisam, ja sam otac. Ti si majka. 🙂

Jelena Mutić: Tako je. Vrednost jeste u tome, u tom feedbacku, toj povratnoj informaciji od klijenata. 

Miroslav Mutić: Dobili si je od majke. Postoje proizvodi u koje čak ni nismo do kraja bili sigurni da li mogu da pomognu, na primer. To jeste još jedna od lepih osobina onog dosadnog proizvoda, što ipak ima zdravstveni uticaj. Znači, kada konzumirate nešto što možda nije za svaki dan, pa ga jedete s vremena na vreme, a ono pritom nije iz oblasti koja može da leči – mislim, ne lečimo nikoga, nego jedete neki proizvod s vremena na vreme tradicionalni, na primer, iz Pirota, pa se i pegla još usput. Ne jedeš ga svaki dan zato što poboljšava krvnu sliku, nego nekad kupiš neku peglanu, pa…

Ivan Minić: Voliš.

Miroslav Mutić: Voliš, ali ne jedeš baš svaki dan. Jedna od prednosti kad radiš sa pčelama, odnosno kad se baviš proizvodnjom pčelinjih proizvoda što ti se javlja jedna određena populacija, koja pored toga što je zainteresovana za tvoju kreativnost, što ti veruje, i sa kojom možda imaš neku višu komunikaciju, jer imaš u timu jednog zdravstvenog radnika, pa onda može tu malo i da dominira i da pomogne više nego neko ko je po vokaciji zemljoradnik. Znači, tu smo malo jači. Možemo pomoći s te strane. Mislim da su neki utisci koji su dolazili, a koje mi nismo tražili nikad – skoro je bilo jedno pitanje nekog klijenta: Je li taj proizvod nekome pomogao? Nije ono što je prvo izašlo bilo kako ja to da znam. Prosto, ljudi medu veruju već vekovima. Ali je najlepše kad počnu da se javljaju ljudi, pa kaže: Čoveče, ja sam zbog te mešavine ostavi pumpicu. Žena koja se javlja u trudnoći, pratimo, naravno, ko šta poručuju, pa kaže: Krvna slika u trudnoći – doktorka kaže oduševila se. Šta koristite? Pa se javlja žena koja je kurta uvek kad zove i kaže: Daćete mi to i to, i svaki put to ja isto pitam, Gospođo, je li vama to prija?. Kaže: Ne prija meni. Ja to koristim za dete i uzimam samo zbog njega, pošto je dečji proizvod u pitanju. I kaže: Ide u vrtić, prosto nema nikakvih problema. Radi se o nekom spreju za grlo koji radimo na vodenoj bazi.

Jelena Mutić: Izvini što te prekidam. 🙂

Miroslav Mutić: Dobro, dobro. Ja sam tu da preuzmem kad tebi treba da nadođe. Iako je rekla da ona danas mnogo da se uključuje.

Jelena Mutić: I nisam! 🙂

Ivan Minić: Pa, i nisi.

Jelena Mutić: I nisam! 🙂

Miroslav Mutić: Pa, bogami! 🙂 Nisi ti Erceg, serceg. 🙂

Jelena Mutić: Da! 🙂 Da se nadovežem, dakle. Ljudi su imali potrebu da se javljaju, što je isto najlepše od svega. Nismo morali da šaljemo anketu, da ispitujemo, da odgovorite sa da ili ne ili stop ako vas smara. Ljudi su se stvarno javljali sami i u jednom momentu sam odlučila: Čekaj, a zašto bismo to samo nas dvoje čitali. Hajde da uvedemo, nazvali smo je rubrika kao iz knjige utisaka, gde smo zaista javno, na feedu, kad neko uđe prvi put na profil…

Miroslav Mutić: Na Instagram.

Jelena Mutić: Na Instagramu da vide odmah da ima povratne informacije, da ne moraju odmah da pitaju je li to nekom pomoglo, je li se nešto dešava. Nego zaista pročitaju iz prve ruke. I to stvarno sve naši klijenti.

Miroslav Mutić: I istiniti komentari.

Jelena Mutić: Da, to su sve poruke iz inboxa, gde smo stvarno tom odlukom da i javno – to smo imali par komentara da je to neko protumačio kao neko hvaljenje. U redu, ima i ta druga strana gde ljudi to misle. Međutim, mnogo je veći procenat onih kojima to pomogne da prelome, da probaju. Jer činjenica je da su to drugačiji, čudniji, nepoznatiji proizvodi. I samo taj prvi put je najveći, da kažem, stres kod kupca kada poručuje i kupuje. Kada se uvere u kvalitet, svaka sledeća porudžbina je mnogo lakša. To jeste ključ dobrog proizvoda. Ja uvek kažem: Marketing je tu samo za tu prvu kupovinu, da mi njih opustimo, da im kažemo šta će im sve pomoći, u zavisnosti od toga šta im treba, da je svaka sledeća porudžbina bez ikakvih problema. Proizvod dalje taj koji ubeđuje o brendu.

Miroslav Mutić: Jeste. I možda onaj štreberluk naš, znaš, kad ne voliš da dobiješ četvorku iz nečega. Nego nisi dobio pet, dobio si četiri, pa ti to teško padne. Kako je ona priča bila iz tvoje osnovne škole? Ono kad tata dođe na roditeljski, pa kad ga pitaju šta vi njoj radite kući.

Jelena Mutić: Kaže: Je li vi nju tučete kod kuće? Šta vi njoj radite?, pita učiteljica mog oca. Tata šokiran došao kući, nije mu dobro. Kao: Šta ti radiš u školi, dete božje?! Ja kad dobijem četiri, to je… Ne može četiri. Znači, ili su sve petice – meni nije dobro! Jer učiteljica je sve vreme mislila da ja sad ne smem kući da odem da pokažem četvorku. 😀

Miroslav Mutić: U nekoj prilici sam rekao ili iskoristio to da mi praktično radimo 8 godina bez nekog negativnog komentara. Valjda je to uspeh svakog posla ili ja makar najviše uživam u tome što više nema onoga šta drugi reći. Ali, ne u negativnom kontekstu, nego prosto radiš nešto za šta znaš da ljudi obožavaju. I nema uopšte ta kompontenta kakav će biti utisak, šta će neko prokomentarisati, da li će mu teško pasti ili neki… imamo različitih problema sa kojima se srećemo i sa kojima se sreće proizvod, ali se ništa nije toliko strašno da bi nekome nešto smetalo, da bi neko u negativnom kontekstu nešto doživeo. Opet, intimno i lično mislim da se vidi na proizvodu koliko mi uživamo, ali smo i rasterećeni zato što kod meda nema prostora za grešku. Odnosno, ako je sve kako treba. Ima to pitanje kad kažu: Kako ste uspeli u Srbiji? Kako čovek da uspe u Srbiji? Pa, mislim da je dovoljno samo da bude normalan. Ne neiskrivljen, nego normalan, realan, istini. Znači, ako čovek koji pomuze kozu, ako procedi mleko, pa u njemu ostataka koze, mislim da je to ono što treba da uradi svaki put. Takođe, med se cedi kroz neko sito ako čovek želi da on bude filtriran i bez organskog otpada. Mislim da je to sasvim OK, da se pristupa onako kako treba. I ako se tako radi, prosto uspeh je zagarantovan oko nekih stvari.

Ivan Minić: Dobro, ali jedan deo tog procesa je upravo u tome da pokušaš da napraviš realna očekivanja i da obuzdaš svoju možda želju, potrebu da to bude mnogo, mnogo veće. Jer to je ono staro pitanje koliko nešto košta, pato koliko nešto košta varira svaki put. I onda kao: Pa, što cena varira? -Pa, toliko mi treba sad. Pa, to ne funkcioniše tako. Košta uvek neku količinu. Ako ti treba sad više, onda moraš da radiš više ili da prodaš više ili da napraviš više. Taj neki vrlo zdrav, ogranski rast koji vi ostvarujete i ta nega kupaca i briga o kupcima je nešto što mi je uvek bilo posebno interesantno. Kao što znate, znamo se dugo, nisam konzument proizvoda. Sticajem okolnosti jedno duže vreme nisam baš ni smeo da konzumiram bilo šta slatko, a pre toga sam generalno izbegavao, jer ja sam sklon tome da se navučem i onda možda treba da izbegavam prilike za tako nešto. Ali, jesam probao proizvode i preporučivao ih. Ljudi koji su ih kupovali u mom okruženju su bili oduševljeni njima i ostali verni kupci godinama. I za mnoge od njih je bio taj momenat dete ne voli ništa osim klasičnih konditorskih proizvode, koji imaju beskonačnu količinu šećera. Ako možeš da podržiš da to bude, konzumacija toga bude na nekom prihvatljivom nivou, to je OK, jer upravo to – ne možeš dete da zaštitiš od toga. Otići će na rođendan i ne treba da ne zna. Samo treba da samo treba da bude svesno toga šta može, koliko može, kad može, jer to kasnije izaziva mnoge negativne posledice ako baš nemaš meru u tome. I, zapravo, za mnoge ljude, najčešće porodice, najčešće porodice sa decom, to je došlo kao jako dobar supstitut nečega što je komercijalno uspešan proizvod, ali sa posledicama koje nisu baš sjajne ako se konzumira u nekim neograničenim količinima, čemu smo manje-više svi skloni kad nam daš priliku. Ta priča i ta postavka svega i što ti kada dođeš kod vas na profil, pratiš šta se dešava, vi manje-više sve što – najavili ste da dolazite danas i generalno redovno komunicirate sa svojim kupcima, ali ono što još važnije ti kad dođeš kod vas, možeš da vidiš celu istoriju. To se ništa ne krije. Nema ničega što sad ćemo da preskočimo. Ne, ne, ne, ti stvarno možeš, što kažu, ako odskroluješ dovoljno daleko, ti ćeš stvarno da vidiš sve te neke faze, što meni govori koliko ste vi sa pravom ponosni na to što radite i koliko ste srećni što radite nešto u šta veruje, što je opet kažem i razlog zašto danas pričamo o svemu tome. Ali, ono što bih voleo kao nekakav zaključak ovog našeg razgovora da imamo to je – OK, sada to već traje neko vreme, sada to već ima neke rezultate, to odavno nije hobi. To je odavno vaš izbor da se time bavite kao primarnim zanimanjem za oboje. Šta dalje? OK, došli ste do negde, imate nešto što je već duže vreme daleko od samog simpatičnog, ali beznačajnog. Napravili ste nešto što ima svoju publiku. Ljudi zavise od vas. Ja znam neke ljude koji zavise od vas. I onda znači da ti ljudi imaju i određena očekivanja, a vremenom ste i vi neka očekivanja formirali prema svemu tome. Pa, šta dalje?

Kakvi su planovi za budućnost?

Miroslav Mutić: Ja imam odgovor. Može?

Jelena Mutić: Hajde, znam odgovor, ti kaži. Baš da vidim da li mislimo isto. 🙂

Miroslav Mutić: Da li hoćeš ti da dobiješ priliku da kažeš prva?

Jelena Mutić: Ja samo pre svega bih volela od svih naših proizvoda da spomenem jedan iskorak u našim proizvodima, a to je medonjera. Znači, da li bismo mogli samo za nijansu da se osvrnemo na medonjeru, za koju je, takođe, trebalo ubeđivanje. 🙂 Ali, samo sam htela da njoj dam pažnju jedan minut, tom našem proizvodu. Jer evo vraćam se, za sve ljude koji nas slušaju, buduće preduzetnike i oni koji to već jesu, to je to odsluškivanje. I dalje mislim da je to jako važno, jer svi – većina ljudi na početku pita mnogo mi je velika tegla, mnogo mi je pola kile, imate li nešto malo da samo probam. I stalno se to negde povezivalo, pogotovo na manifestacijama pre korone. Nema to nešto malo što bi ljudi poneli, probali kod kuće, poklonili neko. I, eto, to je još jedan proizvod za koji nije bilo puno vera, ali se dokazao da je sklop.

Miroslav Mutić: Dobro, šta ima na njemu?

Jelena Mutić: Pet različitih ukusa u teglici, HORECA teglici od 35 g.

Miroslav Mutić: U sopstvenoj kutiji.

Jelena Mutić: U sopstvenoj kutiji, da. 

Miroslav Mutić: To je bomborenja od meda.

Jelena Mutić: Jedan klijent nam je poslao poruku: Treba mi vaše medonjere one. I Miroslav i ja kao: Medonjera, to je to! Tada smo ih pakovali u mrežicama nekim. To je opet bilo testiranje…

Miroslav Mutić: Mislim da je to jedina reč, to je opet jedna izuzetna osoba iz Zemuna. To je Ljliljana, ovom priliko je pozdravljamo. To je jedina stvar ja mislim u celoj priči koja nije došla od nas samih. Znači, medonjera je kovanica tuđa.

Jelena Mutić: Mi smo je pitali da li možemo da…

Miroslav Mutić: Mi smo, naravno, zamolili da to bude naše, jer to ne postoji, ali je osoba izuzetna. I kao takva, nama draga.

Jelena Mutić: Tako je! 🙂

Miroslav Mutić: Tako da medonjera je prilika da se proba pet različitih ukusa. Može da bude po izboru. Kad neko neće da bira, mi napravimo najbolji izbor u tom momentu. I to je odgovor na pitanje. Šta dalje nisam čuo odgovor.

Jelena Mutić: To sam ja samo ubacila.

Miroslav Mutić: Šta dalje.

Jelena Mutić: Hajde ti kaži.

Miroslav Mutić: Dobro. Moj otac je, naravno, čovek – između mene i njega postoji neki određeni vremenski razmak, odnosno postoji neki kanal, neka razdaljina, na jednoj jaz, na jednoj obali, na drugoj obali čovek mlađi-stariji. Nemamo sukobe mišljenja. Mislim da se jako lepo slažemo. Ali, postoji, recimo, stvar koju ja ne radim kao što bi on radio. On ume da kaže, i danas na pragu osme decenije, on kaže: Ja sam uvek u poslu ili u životu birao da radim više za veće pare. Sledeće je, i to uspešno pokušavamo implementiramo, da radimo što manje za što veći novac. Uopšte, kažem, ne konkretizujem vezano za biznis. Nije novac ni početna ni krajnja tačka. Nije ni izvorište ni ušće. Na tom putu, na tom vodotoku nekom naše životne priče. Ali, ljudi u Srbiji, kao što nisu shvatili da prezime ne treba da bude okosnica jednog brenda koji se bavi pčelinijim proizvodima, gde nije važna kuća iz koje nešto dolazi, da to ne treba da bude nikakva medena kuća…

Ivan Minić: Može da bude prezime, ali ako može da ne bude jedno od onih deset najčešćih. 🙂 Jer ih ima previše. 

Miroslav Mutić: Tako je, da! 😀 Mislim da je potrebno da se doda vrednost sirovini. Sirovinu može da napravi svako. Ne može svako da je proda, ali na tom putu između obezbeđenja sirovine i put do tačke u koja se ona plasira na tržište klijentima ili ljubiteljima. Mislim da postoji taj jedan intimni put, taj neki pečat koji mi kao kreatori brenda dajemo toj sirovini do gotovog proizvoda. Znači, naš cilj, moj cilj, to je ono što mogu javno da kažem i čime se ponosim, a opet znam da mogu da kažem zato što je to stvarno individualno, neponovljivo i to je onaj unikat koji svako ko rukom nešto radi daje tom proizvodu. Ne mislim samo zato što prolazi kroz ljudske ruke, prosto neka naša energija i našao misao koja se ugrađuje u proizvod, a mene su na fakultetu i na poslu učili da se kvalitet ugrađuje u proizvod. Pored kvaliteta, ako ima taj neki intimni doživljaj svega toga što čovek radi, ako to nije serijsko – mi, recimo, eto, šta je jedan od tržišnih problema? Zakon te tera da ti za svaku seriju, svaki lot, imaš analizu. Nama nekad ceo lot ne vredi kao cela analiza. Znači, prosto ne želim na taj način da posmatram proizvod kojim se mi bavimo. Ne kažem da proizvodi nemaju analize. Prosto, dodeljivanje lota, odnosno serije našem proizvodu nekad nije primenjivo. Postoje i takvi slučajevi u sistemu kvaliteta. Sledeći korak je to što radimo podignemo kvalitativno na viši nivo, sa većim nivoom emocije, sa većim nivoom kreativnosti. Naravno, o upotrebi još kvalitenijih sirovin koje su još različitije i koje će dati, takođe, neponovljive kombinacije, kao ove koje smo proizveli do sada. Gde, recimo, med sa dodatkom limuna i nane. Koristimo list nane koji je u prahu, koji na domaćem tržištu ima sertifikat o ispitivanju. Znači, to je sirovina. To nije nana ubrana ispod kruške. Stvarno brinemo o tome šta ugrađujemo u proizvod, ali da sa podjednakim naporom, na računog nekom intelektualnog kapaciteta i kreativnosti dobijemo proizvode koji još više vrede. Odnosno, proizvode koje ćemo još skuplje naplatiti. Pa sad, kad se povede priča o ceni meda, neko možda ima problem sa cenom i sa naplatom, a neko nema. 

Ivan Minić: Znači, generalni zaključak je da hoćete dodatno sebi da zakomplikujete život.

Miroslav Mutić: Tako je.

Ivan Minić: Dobro.

Jelena Mutić: Znaš li šta sam ja mislila da ćeš ti da odgovoriš?

Miroslav Mutić: Šta?

Jelena Mutić: Jesu li se kamere ugasile? 😀

Miroslav Mutić: Ne, nisu. Slobodno kaži, pa ću ti ja reći da li je to to.

Ivan Minić: Nisu.

Jelena Mutić: Šalim se. Pa, jedna druga strana pčelarstva o kojoj smo pričali. Da li hoćeš to da spomeneš?

Miroslav Mutić: To je opet tehnička stvar, kako plasiraš uslugu koja je svima dostupna. Pa, hoću, mogu. Pčelarstvo u svetu dobija sve veći značaj kao što nekonvencionalna medicina – da li ću se izraziti na pravi način vezano za medicinu, neću ni spominjati ove moderne doktore koji se obraćaju preko televizije – pa, hajde da kažem, konvencionalna, ova bolnička, prava medicina, i ova druga, alternativna, neka koja ide nekim svojim putem, homeopatija, na primer. Postoji određeni spoj pčelarstva i turizma, gde, recimo, pčele udisanje vazduha iz košnica. Može da bude u terapijske svrhe interesantno. Postoje različiti stavovi. Neko kaže da je to korisno, neko obrazlaže da nije. Postoji za i protiv, kao i za svakog pitanje koje možemo da pokrenemo. Ali, postoje određena šansa da se pčele iskoriste i u svrhe razvoja nekog ruralnog turizma, gde na nekom atraktivnom prostoru, gde imate dobar pogled, dobru hranu, gde možete kupiti kvalitetne pčelinje proizvode, možete dobiti neki lagan terapijski tretman u vidu, recimo, za neke ove moderne bolesti: oslobađanje od stresa; postoji određeni kreveti koje stoje na košnicama, gde se može ležati na košnicama i frekvencija te pčelinje vibracije iz košnica opušta telo. Udisanje vazduha iz košnica je interesantno udisanja svih tih isparljivih smola, propolisa, tretmana respiratornih puteva. Sad su moderne oksibarične komore i tako za oporavak od korone. Recimo, s te strane pčele mogu biti izuzetno interesantne. I mi smo na putu realizacije svih tih nekih ideja vezano za… Imali smo određene posete iz inostranstva, veće i manje, u cilju kupovine pčelinjih proizvoda od nas, ali, kao što je, recimo, kad vam dođe 20 gostiju iz Nemačke interesantno da im pokažete šta ste proizveli, takođe, možete im ponuditi neku turističku atrakciju, da se provozaju rekom, da pojedu lokalne specijalitete u već postojećem restoranu, a kod vas da sednu, uživaju u pogledu, kupe med i, recimo, udišu vazduh i tako.

Ivan Minić: Meni sama ta činjenica da ti kada dođeš da upoznaš ljude i vidiš proizvod, možeš da zapravo vidiš ceo proces i proizvodnju, i da je to sve u principu dostupno ljudima koji to žele da vide. Ja sam par puta u životu imao prilike tako da obilazim i razne vinarije, i destilerije, i razne druge vrste proizvođača drugačijih nekih proizvoda, prehrambenih i slično, mnogo je lepo kad ti zapravo možeš da vidiš ceo proces. I mnogo je lepo kad vidiš da neki ljudi sa osmehom ti pokazuju ono na šta su ponosni. To upravo dodaje vrednost tom celom proizvodu. I u nekom trenutku, naravno, svi smo mi opterećeni finansijama i da živimo u svetu u kome ne možeš baš da ne budeš opterećen tim stvarima, ali postoji sasvim dovoljno ljudi u koje ubrajam i sve apsolutno, kojima u mnogim situacijama to apsolutno više ne predstavlja stavku. Da li će nešto da košta 300 dinara ili 600 dinara, meni ne menja ništa u životu. Znam da ima mnogo ljudi kojima menja i to je strašno kada živiš u društvu koje je siromašno. Ali, i dalje postoji dosta ljudi i dosta pričali kroz Pojačalo o tome, posebno sa raznim vrstama proizvođača zanatskih proizvoda koji nemaju problem sa tim da plate to što neko voli da sebi komplikuje život, kao gospodin. Tako da s te strane mislim da to jeste dobar put, apsolutno. Biće mi vrlo veliko zadovoljstvo da ispratim vas na tom putu i možda ponovo neke od proizvoda probam, a doneli ste mi sad. Pa, osim što su se svi ostali u kancelariji obradovali, malo sam se obradovao i ja. Tako da videćemo, daću vam svakako feedback.

Miroslav Mutić: Treba samo naglasiti oko svega, a kažem to je jedna od stvari, kao što mi nismo znali šta je projekat, ono što treba poručiti uvek svakome ko želi da razvija nešto svoje je da je za taj kompletan razvoj koji može biti manje uspešan ili uspešniji u kraćem vremenskom roku – na primer, nama su se lepe stvari desile u kratkom vremenskom roku. Ja često kažem kako zadnje četiri godine, odnosno u toku poslednje četiri godine nijedna godina nam nije ista. Sve su lepe, uspešne, sa lepim rastom, i sa odličnim emocijama i uspomenama. Ali, ne postoji stvar za koju možemo da se uhvatimo da kažemo da je konstatna. Ne težimo takvom stanju, ali prosto je promenjiva situacija u društvu i u našem poslu. Hteo sam da kažem da ukoliko se neko odvaži da krene i da se razvija, mora da zna da mu treba vreme. Znači, ovo sve što smo rekli je došlo posle 8 godina svakodnevnog rada i ko zna koliko svakodnevnog fizičkog rada, posvećnosti ideji. A, što se tiče onog dela gde podsvest obrađuje sve što svest ubacuje…

Ivan Minić: I veverica.

Miroslav Mutić: I veverica, to je verovatno komplet vreme, 8 godina, dva života zajedno prožeta. Tako da ne treba imati nerealna očekivanja.

Ivan Minić: Dobro, ljudi. Hvala vam.

Jelena Mutić: Hvala tebi.

Ivan Minić: Mislim da je priča koju ste podelili divna. Svi koji su zainteresovani mogu na vašem novom sajtu da vide sve o proizvodima ili na Instagramu, zlatoutegli.rs. Na Instagramu ćete već naći Zlato u tegli, na ostalim mrežama. Izguglajte malo, pročitajte, vidite šta je to ovi simpatični ljudi prave i zašto sve veći broj ljudi je to uveo u nekakvu svoju naviku i rutinu. Jedna od retkih dobrih navika i rutina koju su uveli, za neke mogu baš i da kažem konkretno, ali dobro. Hvala vama što ste nas gledali i slušali. Hvala našim sponzorima koji podržavaju realizaciju Pojačala. Kao i dosad, sva pitanja, predloge, sugestije, komentare ostavite na za to predviđenim mestima na društvenim mrežama ili na Youtubeu, a ja ću se postarati da na sva pitanja dobijete odgovor. To bi bilo. Mi se čujemo i vidimo ponovo sledeće nedelje.