EP137: Ivan Vlajković

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: U današnjoj epizodi Pojačala moj gost je Ivan Vlajković. Imaćete dva Ivana. Ivan je bivši košarkaš, bivši student ekonomije, bivši bankar. A, danas, sa prijateljima i kolegama, radi kao partner u kompaniji Virtus Partners, koja se bavi savetovanjem malih biznisa i srednjih biznisa o tome kako da bolje upravljaju svojim finansijama i kako da na što bolji način sarađuju sa bankama. Jedna vrlo interesantna lična razvojna priča, jako dobar uvod za ono čime se danas bavi i verujem da će vam biti jako interesantan razgovor, a čak iako vam tema ne deluje kao nešto što može da bude korisno i značajno, ja vam garantujem da će biti, jer možda ćete razumeti na koji način funkcionišu banku, kako razmišljaju banke, a kako biste možda vi trebali da razmišljate kada pravite planove za svoj biznis i kada razmišljate da će vam u nekom trenutku možda biti potrebna neka dodatna sredstva.

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Ivane, dobro došao. Glavni motiv da napravimo ovu epizodu je tvoj krajnje neobičan životni, razvojni put: od sporta i nekih zanimljivih interesovanje do toga da kreneš da se bavi jednom naizgled jako dosadno stvari, a koju si onda opet uspeo da učiniš zanimljivom vremenom. Tako da ti si, kao što ja obično kažem za dosta mojih gostiju, ti si jedan od onih ljudi koji voli da sebi komplikuje život, što je lepo i lepo je slušati te priče. Ali, kao i sve svoje goste, i tebe moram da pitam Munchmallow pitanje, a to je šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću…. 

Ivan Vlajković: Pa, sportista. To mi je bio san kad sam bio klinac. Sad neko okruženje je bilo tako. Jer 90-ih sankcije, nema mnogo radosti, i onda košarkaši 95, ludilo. To slavlje, ta radost u naciji, meni je to bilo fascinatno. Kao, em si uradio nešto za sebe, osvojio si neku medalju, em su ljudi toliko srećni. I tad sam prvi put pomislio što ne bih bio sportista. Ali, baš ono reprezentativni sportista, ne klupski.

Ivan Minić: Ti imaš taj vrlo čudan momenat. Kad smo pričali, rekao si mi, ne znam za takav slučaju. OK, navijaš za Zvezdu kao i ja, ali ti prvo navijaš za reprezentaciju, pa onda za klub, što baš i nije uobičajeno. Zašto?

Ivan Vlajković: Pa, da. Verovatno vezano za taj period kad sam bio klinac. Jeste Zvezda, Bari 91, tad sam bio baš mali. E, posle toga dolaze ti reprezentativni uspesi i tad se ja jako vezujem za reprezentaciju. I, generalno, moj otac je grobar. Neverovatno zvuči. Ali, on mi je usadio to da mogu da biram. Ali, uvek je bilo prvo reprezentacija, prvo zemlja, pa onda klub i tako sam ja tako doživljao. Zaista i dan-danas prvo sam navijač reprezentacije, pa tek onda kluba. To je tako ostalo.

Ivan Minić: Ta priča sa sportom mnogima od nas, dečacima pre svega, sada sve više i devojčicama, hvala Bogu, se javi u nekom trenutku odrastanja. Ne svima. Ne zainteresuje to svakog. To nekog zainteresuje na nivou gledanja, ali ne na nivou učešća. Da li shvataju da zbog talenta ili bilo čega. Uglavnom, neko ode tim putem. I sada mnogi od nas u nekom periodu osnovne škole krenu tim putem, krenu da se bave nekim sportom. Onda vide koliko realno mogu da stignu u tome, koliko ih zapravo sve to zanima, jer posle tog nekog prvo perioda, kada je sve to romatično, simpatično i slatko, onda postane naporno. Onda je pitanje da li hoćeš uopšte to sebi da radiš ili nećeš. Ali, ti si jedan od onih koji nije baš kratko ostao u svemu tome. Zapravo, bio si vrlo posvećen i pravio si neke rezultate. Kako je to izgledalo?

Kako izgleda biti posvećen sportu?

Ivan Vlajković: Pa, da, ja sportski duh, takmičarski duh razvio na ulici. Pošto sam tad igrao na ulici. I, generalno, kako ko osvoji medalju, taj sport se igra. Rukometaši medalja, igra se rukomet. Odbojka, raširi se mreža, igra se odbojka. Fudbal, naravno, uvek. Košarka – imali smo koš na ulici. To sad zvuči neverovatno. To je na Vračaru, Mačvanska ulica. Sada ima tamo koš, to je meni nemoguća misija. Ali, suština cele priče je da se tu javlja ljubav i onda tu kreće ta priča nedeljom derbi, Sokolska-Mačvanska. To ti je Derby della Madonnina, della Capitale, pošto je Kalčo tad bio romantika i Sokolska-Mačvanska. I, generalno, to je neverovatna tenzija, naboj, ludilo. I tu sam razvio taj takmičarski duh. I nisam ja tako mlad počeo da treniram košarku. Iako sam uvek više voleo fudbal, nažalost, nisam bio dovoljno talentovan. Iako sam igrao dobro, za školske uslove, što se kaže. Ja sam tek pri kraju osnovne škole otišao na košarku, iako sam se tad aktivno bavio sportom po ulici, svakakvim sportom svaki dan. Bukvalno svaki dan. Odeš, završiš školu, uradiš domaći, sve ostalo je igra i sport. Trčali smo štafete, pa skok u dalj, svakakve gluposti. I ja sam onda počeo da treniram. I onda sam ja to shvatio, kao i sve ostalo, jako ozbiljno. I pošto sam dosta zaostajao za ovim ljudima koji treniraju duže, pošto klinci krenu 5-4. osnovne, ja sam krenuo u 7-8, i onda sam morao to da nadoknadim. Šta sam ja radio? Pa, ja svako jutro ustanem, pre škole Čuburski park, malo išutiram loptu, onda škola, uveče trening i tako sam živeo jedno dobre tri godine. Imao sam i nekih uspeha. Bio sam deo ekipe koja je igrala finale kadetskog prvenstva Srbije. Ja sam u toj ekipi, to je starija ekipa, 85, ja sam bio manje-više vodonoša, iskreno govoreći. Ali, biti deo cele te priče, najava, hala, Čačak, Morava, malo pljusneš ruke, da te posluži šut i to, prenos na lokalnoj televiziji, haos!

Ivan Minić: Ali, taj momenat gde ste vi bili sedam dana u karantinu u Guči je fascinantan.

Ivan Vlajković: Jeste, karantin, Guča. Trenira se u Guči, ide se u Čačak svaki dana na treninge. Čak smo zakačili i neku lokalnu utakmicu gore, neka Trtice-Voćar, na primer, negde u nekom selu lokalnom. Tako da bilo je super. Neverovatno to iskustvo. I tad sam prvi put osetio – išao sam ja na pripreme i to, ali pripreme su jedna stvar, a karantin je nešto totalno drugačije. Tek ti tad shvatiš kako izgleda taj profesionalni sport, kad ti stalno treniraš dvaput dnevno pred turnir, nevezano od moje škole. Ti ideš u školu, tad se već išlo po smenama, srednja škola, pa pre podne trening, škola, uveče trening. Ako ideš pre podne u školu, odradiš ujutru sam, pa onda uveče. Tako da jako se puno treniralo, jako puno odricanja. Taj deo života je potpuno posvećen bio tome. I to je guralo dobro stvarno. Bilo je interesantno. Dosta sam brzo napredovao. Što se kaže, u toj ekipi sam bio vodonoša, ali u ekipi koja je malo mlađa bio sam kapiten. Pa, onda jedna i druga uloga nemaju veze jedne s drugom, ali su interesantne. Ali, u nekom trenutku ta ekipa se raspala. Bila je sjajna ekipa stvarno i tad sam promenio klub. Neki drugi klub, malo drugačija pravila igre.. Tamo su oni više bili rekreativci za moj ukus. Triput dnevno su trenirali. I ja sam pokušavao, naravno. Ja sam išao na dodatne treninge, itd. Ali, već ti u nekom periodu shvatiš malo povrede, malo sedneš, pa kažeš realno: Da li možeš da mi turiš Politiku kad skočim ili ne možeš. Meni je bilo malo teže. Kakve su ti fizikalije, koliko se povređuješ, kakvi su ti realni dometi. I polako se to, sa tom još jednom sezonom koju sam odigrao ugasila se ta volja. Išao sam racionalno, kao: OK, ostaće mi verovanto da učim nešto. Bio sam dobar učenik uvek. Nisam imao strah da ću ako ne budem sportista neću imati šta da radim, ali svakako je jako teško to prelomiti. Jako je teško kad uložiš toliko da vremena, da budeš pošten prema sebi i kažeš: Ovi ljudi su mnogo talentovaniji. Nema smisla.

Ivan Minić: Nije samo stvar u tome, da li su oni talentovaniji, nije čak ni pitanje koliko si ti vremena uložio u to. Nego imaš taj momenat ja to istinski volim i to je ono čime ja želim da se bavim. Možda ne mogu da se bavim time objektivno, možda to neće biti dovoljno dobro da ja mogu od toga da živim dobro, itd. Ili makar onako kako bih želeo. Ali, znaš, da presečeš, to je trenutak kad možda prvi put doneseš neku odraslu odluku. To je jako zastrašujuća stvar.

Koliko je teško doneti odluku o prekidu sportske karijere?

Ivan Vlajković: Jeste, meni je najviše falio taj osećaj pred utakmice. Ti treniraš cele nedelje – OK, u ovom timu sam bio kapiten, ti znaš da si uvek u ekipi – ali, u ovoj ekipi gde nisam bio kapiten, gde sam bio 10. ili 9. igrač, ti svaki petak čekaš da vidiš da li ćeš biti na spisku. Da li ćeš ti biti u tih 12 koji čine roster. I kad si tu, nevezano što si ti svestan da možda nećeš igrati ni minut ili ovde da ćeš igrati 40, svejedno je. Taj osećaj dan pred utakmicu neverovatan je. To je neverovatna tenzija pozitivna, žmarci, jedva čekaš, zamišljaš kako će to da izgleda. I onda ta gostovanja po Beogradu, to je stvarno… I po Srbiji sam bio, ali većinom se igralo po Beogradu. Odeš u Borču, januar mesec, minus napolju, njima neko polupao prozor u hali, unutra se zagrevaš u šuškavcu i nema – tih pet koji je počelo, tih pet mora da završi zato što ohladiš. Stvarno je bilo vrlo interesantno. Bilo je i nekih preteranih stvari, ali bilo je svačega stvarno. Čirlidersice neke u Surčinu, to je bio spektakl. Uzeli neki tranzistor i to. Stvarno priča ima mnogo, ali taj osećaj, ta utakmica i, na primer, poslednjih minut-dva, kada se lomi, ako se lomi, ako nije nešto ubedljivo, to je stvarno nešto nezamenljivo. I tu u stvari čovek očvrsne na neke stvari. Nemam pojma, ali stvarno je to nešto što je bilo prelepo i toga mi je bilo najteže da se odreknem. Nije bilo toliko teško da se odreknem vremena, kao dvaput dnevno treniram, to nije. Ali, taj osećaj na kraju puta, to je neverovatno.

Ivan Minić: Ali, u jednom trenutku ti si u ozbiljnom klubu, imaš neku sekundarnu ulogu, ali jako dobrom kolektivu. Onda prelaziš u manji klub, u kome imaš primarnu ulogu. E sad, u prvom slučaju tu postoji, naravno, imperativ rezultata i neka ozbiljna očekivanja. U drugom verovatno niko ne želi da izgubi utakmicu, ali ljudi su svesni toga da verovatno nisu u onom najboljem ešalonu klubova. Kako ti, kao neko je ekstremno kompetitivan, pomiriš se sa tim ili se ne pomiriš…

Kako se pomiriti da ostatak kolektiva nije kompetitivan?

Ivan Vlajković: Ne pomiriš se. 🙂 Ja sam od onih tipova koji više mrze da gube nego što vole da pobeđuju. To je jako loša osobina u životu generalno. 

Ivan Minić: Ne bih rekao da je loša.

Ivan Vlajković: OK, ali pokušavam da napredujem u tom smislu. Jako teško podnosim poraz. Sad ja kad sam prešao u taj drugi klub, nije tamo toliko loša ekipa. Bilo je tu kvalitetnih momaka, ali nekako falilo im je motiva. Prvi meč, sećam se, mi igramo protiv jedne jako dobre ekipe. Mi smo držali jedno 35-36 minuta u egalu. Poslednja 3-4 minuta su oni nas malo razmontirali jedno 15-20 razlike. Ja ulazim u svlačionici, oni svi srećni, zadovoljni. Ja hoću da umrem. Kažem: Ljudi, šta je s vama? Oni kao: Pa, znaš, bili smo dobri. Izdržali smo 35-36 minuta s njima. Kažem: Ljudi, mi smo došli da ih pobedimo, bre! Šta, izdržali smo 35 minuta?! O čemu pričamo mi?! Jednostavno, naviknu se tako. Ali, tokom te sezone se dosta stvari izmenjalo, pa smo na kraju te sezone imali čak i šansu da idemo dalje, što je bio neverovatan uspeh ući u tu neku Superligu Beograda, koja broja deset najelitnijih klubova u gradu. Stvarno jedna kvalitetna liga. To je tek stanica za ovaj finalni turnir Srbije, ali dovoljno kvalitetno da kad si tu da budeš jako zadovoljan svojih učešćem.

Ivan Minić: Ja se sećam u tom periodu, ja sam godinu dana stariji od tebe, ali ja se sećam u tom periodu i mi smo igrali. Uglavnom sa školama, ali povremeno sam ja igrao za neke klubove kad su im falili igrači na poziciji 4, za koju ja realno nisam imao visinu, ali sam imao sve ostalo.

Ivan Vlajković: Čarls Barkli! 🙂

Ivan Minić: I nikad neću da zaboravim taj momenat. OK, igraš protiv svih, ništa nije sporno. Može da se igra protiv svakog i onda dođe Beovuk. Mi imamo 15 godina, oni izgledaju kao imaju 19 svi. Kao robokapi u odnosu na nas. I sad ti igraš protiv njih, nešto pokušavaš, ali realno samo je pitanje koliko će desetina poena razlike biti na kraju za njih, koliko su motivisani u tom momentu.

Ivan Vlajković: E, gledaj, ta prva ekipa u kojoj sam bio, zvala se KK Čubura, ali mi smo, na primer, kad smo igrali to finale Srbije, učestvovao je i Beovuk, ali u beogradskoj ligi smo mi njih pobedili. Jednom. Oni nas jednom. Bilo je na po jedan posed. Znači, to je taj nivo bio košarke. Na primer, jedan Partizan sa Samardžiskim i ekipom nije prošao. Jako neka ozbiljna priča. Taj turnir je osvojio Beopetrol sa Kosom Perovićem, Micovim, Ratkovicom, Ivanićem. Stvarno jedna ludačka ekipa. 🙂 Sad da se skupe i dalje bi u KLS-u nešto uradili, iako su većina njih u penziji. Tako da generalno je bio nivou gde ti ideš da pobediš svakoga, nema veze ko je protivnik. Beopetrol, to je stvarno bilo teško. Meni je Kosta Perović uhvatio živu loptu na ulazu. Strašno. Ti sad uđeš na ulaz, ono čovek 2,20, koliko već ima, digne ruke, ja sam nešto ušao sporije kao Bodiroga, pa ću ja da se dignem, on digao ruke. Ma, kakvi! Uhvati mi živu loptu čovek! Ali, u principu taj prelaz mi je bio jako težak. Znači, iz nekog mentaliteta gde ti stalno ideš da pobeđuješ, nema tu opravdanja. Ideš da gaziš, nemačka škola. Ti sad ulaziš u neki mentalitet gde su ljudi zadovoljni da dobro igraju. Rekreativno. Ili su došli da se zabave. A, ovde su i došli da igraju. Sjajan je bio trener. Pomoćni trener je bio Srđan Radojević, na primer. Znaš ga verovatno sa Sport Kluba. Sjajan tip. Pokojni Vesko je bio trener isto. Jedan od najtalentovanijih mladih trenera. Jako mlad je otišao, nažalost, ali fenomenalan trener je bio. Stvarno je napravljena tu neka hemija. Tu se radilo oštro. Ja sam znao nemam košarkaško umeće kao drugi, ali sam bio ozbiljan radnik. I koristili su me za zadatke. Treba nekoga izolovati, što se kaže. Odbrambene zadatke, specifične stvari, itd. Više sam koristio mozak nego telo. I onda ima i to neku svoju ulogu, u košarci pogotovo. Jer jako je dinamično 5 na 5, uvek ima tu nekih rotacija. Tako da tako su me koristili u tom prvom klubu. U ovom drugom klubu bio sam ponajbolji igrač, da ne kažem najbolji. Taj drugi klub je stvarno bio blizu da uđe u Superligu. Ali, ja sam već pred taj finiš sezone raskrstio otprilike u glavu da ja nemam više šta da tražim. Nije bilo ni nekih ozbiljnih ponuda. Kao nekome zvao, ja sam odbio. Ne, nije to, budimo iskreni. Ali, i dalje sam voleo da pobeđujem. Možda je interesantna ta priča kako sam završio karijeru. Karijeru sam završio – utakmica je bila uzvratna, što bi se reklo, sa ovim što su nas u prvom kolu unazadili sa 15 razlike ili 20, ne sećam se tačno. I oni su bili jako kvalitetni. U mlađim kategorijama su jako bili kvalitetni. Oni su u međuvremenu imali neki kolaps u ekipi, neki virus ih pokosio. Oni su izgubili neku utakmicu, da li na Ceraku. I došli su – poslednja tekma, ko pobedi, prolazi. Sad ono tenzija, igra, ludilo, egal totalni. Treće četvrtina, ti vidiš da malo sudije rade neke ne baš fer stvari. I, naravno, ja imam tu neku crtu pravičnosti. Naravno, imao sam šta da kažem. Naravno, dobio sam tehničku. Trener me povukao, kao: Šta ti je? -Vidiš šta se dešava. Očigledno je, nije kao ničija lopta. Nego za zatvor, ali nije faul. I on kao: Ma, ništa. Sedi ti, malo odmori. Pokojni Reba Ćorković je bio vlasnik kluba. Ljudi ga znaju, ko je iz košarkaškog sveta, jako poznat lik. Ja ulazim kod njega, kažem: Čika Rebo, hoćete da izađete? Čisto da se pojavite, ipak ste vi autoritet. Kao: Ma, pusti, sinko! Koga briga?! I to je trenutak kada OK, ovo je kraj. Već sam bio naštimovan za kraj. Znači, još ovo. Ovo je kraj. Ulazim. Bilo je zanimljivo što su bile dve kožne lopte u sali. Jedna je bila moja lična, jedna od mog prijatelja koju sam ja nosio. Ništa, ja sam ušetao u teren usred utakmice. Ja sam uzeo jednu, drugu kožnu, oni nastavili sa gumenom. Ja sam izašao i više nikad nisam igrao košarku. To je to. Tako sam završio karijeru. Neslavno, što se kaže, ali bio je to lep put i do tog trenutka je sport bio svet. Zaista. Škola je OK. Uvek sam bio dobar đak, ali nije bio prioritet. Ali, to je ono druga godina srednje škole. Ja sam tad prekinuo sa profesionalnim ili željom da budem profesionalni sportista. Sport rekreativni i dan-danas treniram i ne mogu bez sporta da živim, ali generalno to je trenutak kad sam presekao. Nikad više nisam imao to da možeš da se vratiš. Ne, ne, nema vraćanja.

Ivan Minić: Uvek kada se desi takva stvar, desila se i meni, desila se nekolicini gostiju koji su bili, da ti imaš nešto što te vuče, što ti je fokus tokom celog odrastanja, nešto što zaista voliš. I onda ti je to na neki način oduzeto iz bilo kog razloga, ili povrede ili jednostavno shvatiš da to više nije to ili šta god. Ali, tad, u nekim izuzetno osetljivim godinama, ti treba da nađeš neko drugo rešenje za smisao u svom životu, što nije baš jednostavna stvar. Kako je to u tom slučaju izgledalo?

Kako pronaći drugo rešenje za smisao u životu?

Ivan Vlajković: Pa, nije prijatno. Ja sam jedno, pa sigurno godinu dana bio škola i ozbiljan blejač. Znači, nisam se mnogo aktivirao. Ali, splet nekih okolnosti. Tad je postalo popularno to – đački parlamenti su tek počeli da se uvode u škole. I odjednom, početak treće godine, stiže neki proglas, kako god, da svako odeljenje treba da pošalje po jednog člana za đački parlament ili dva člana. Da, dva člana. 64. Dva člana za đački parlament. Mene su izabrali moje odeljenje. Ja dolazim tamo, tamo neki ljudi znali. Bila je neka devojka čevrta godina, ja sam bio treća, oni kao: Hajde da ti budeš potpredsednik. Tog đačkog parlamenta. Tako sam postao prvi potpredsednik, posle drugi predsednik đačkog parlamenta 14. beogradske gimnazije. I, u stvari, tu sam išao neki totalni reset. Nisam ni očekivao ni znao šta me čeka, ali počele karte baš da se otvaraju. Ubrzo je usledeo jedan poziv koji je zaista dosta uticao na mene životno, a to je Unija srednjoškolaca Srbije, koja tad isto bila u nastajanju, je organizovala kao jedan skup svih predstavnika parlamenata svih gimnazija u tom trenutku. Nisu još bile srednje škole. I poziv je stigao i na našu adresu. Tada je ona bila predsednik. Ona je već odlučila da ona neće time da se bavi, četvrta godina, izlazi iz škole. Kao: Idi ti! Ja kao: Hajde, i odem tamo. Tu upoznam ljude, totalno druga priča. Znači, sve što sam ja do tad živeo, razmišljao, oni su ljudi sve to obrnuli naglavačke i totalno su mi promenili život, što se tiče načina razmišljanja. Jer sve što sam ja radio bio je neki utaban put. Reaktivno, nije proaktivno. Znači, išao si u školu zato što prvo moraš, a drugo trebaš.

Ivan Minić: I to tako treba.

Ivan Vlajković: Da, to tako treba, to tako valja, kako god. Mnogo sam ja imao, kako se to kaže, lepu sliku školstva. Ali, to je dogovor sa roditeljima, škola OK, moraš da budeš odličan učenik i to je to. Taj basket, taj sport, tu opet imaš neko trenera, koji ti nešto pokazuje šta da radiš. I ti kad odeš sam da treniraš, opet ponavljaš to što ti je neko pokazao. Nisi ti tu nešto izmislio da uradiš sam niti bi smeo, možeš da se povrediš. Sad pravi put odeš među ljudi koji sve rade sami. Prvo, izmišljaju svoj posao, onda ga sprovode.

Ivan Minić: Ljudi koji komplikuju sebi život.

Ivan Vlajković: Pa, da. Može tako da se nazove. U principu je to. Prvi put ulazim u takvu jednu ekipu i i totalno menja moj mindset, u smislu pa, da, možeš ti nešto i sam da uradiš, prijatelju, i da ima neki pozitivan efekat. Znači, ne mora neko da ti kaže. To je, po mom mišljenju, prvi korak ka preduzetništvu moj ikad. Ti projekti koje smo tamo organizovali, te stvari koje smo radili, i ta ekipa. Ta ekipa je zaista specijalna. To tek sad mogu da kažem, jer su većinom preduzetnici, neki su jako poznati, neke ti znaš. Ja bih svakako pomenuo Dušan je tad bio organizator te ekipe. Dr Stefan fantastičan tip, znaš i njega. Relja Dereta je bio tu. Lav Odorović, koji je sad preduzetnik. Jednu banku je startupovao, pa prodao. Sad radi drugu. Sad u Švajcarskoj, nekad u Nemačkoj. Dimitrije Stevanović, jedna Zemunac od glave do pete. Ne znam da li je doktorirao u međuvremenu, ali strašan lik, neverovatno preduzimljiv. Totalno fascinantan tip. I čovek koji na mene lično najviše uticao, pokoni Filip Brković. Isto momak primer u svakom smislu, i ljudskom i profesionalnom. I svi ti ljudi većinom danas su u nekim privatnim pričama, što je i logično. Jer imaju tu želju da urade nešto što je drugačije. Spremni su da preispituju trenutno stanje i da nude nova rešenja. To je za mene bilo potpuno novo i potpuno kul. I mi smo to išli, cepali kao blesavi, šta god smo mogli, šta god je bilo moguće. Ali, to je otvorilo vrata u neke druge stvari koje nisi očekivao. Ovo je bio super deo priče. Ti kroz taj đački parlament postaneš prijatelj nekog nastavničkog veća, nekog školskog odbora, vodiš te neke starije ljude. Šta se tu dešava iza tih kulisa. Neke zanimljivosti, tipa, kao član školskog odbora imaš uvid u sve biografije profesora, tj. nastavnika. I onda shvatiš da ovi što su bili najgori su najduže studirali, na primer. 🙂 To je njima bilo strašno da ja sve to znam. Pritom, moje odeljenje nije bilo – bilo je jako inteligentnih ljudi, ali jako buntnovnih. Nismo važili baš za divno odeljenje u školi. Jednom trenutku čak i za najgore. To je paradoks. Ja sam bio na nastavničkom veću kao predstavnik svih učenika u školi, a generalno nisam ja bio cvećka baš. Bio sam odličan učenik, ali nisam bio cvećka. Generalno, moje odeljenje na tapetu – pola nastavničkog veća.

Ivan Minić: Čekaj, kako je stajalo na ulazu u 14? Nakon ovih vrata prestaju da važe prirodni zakoni.

Ivan Vlajković: Jeste, jeste. 14. je bila – pazi, sad to dosta se promenilo. Ja kad sam ulazio, bio je relativno nizak prag. Što je najgore, to moje odeljenje kad je pravljeno, pravljeno je kao neko eksperimentalno, da budu stvarno ljudi koji su jako dobro uradili prijemni. Ali, znaš, nešto se tu u međuvremenu promenilo. Ne znam šta. Većina ljudi ima super karijere i super su ljudi. Nažalost, dosta njih je otišlo preko kad su završili fakultete. Ali, kad pogledaš sa ove perspektive, to je kvalitetna grupa bila. Samo jednostavno neki tajming je bio čudan.

Ivan Minić: Ima tu uvek mnogo nekih stvari. Kada imaš neke nestandardne ljude, pokušavanjem da ih ukalupiš generalno ne vodi nekim dobrim stvarima. Imali smo i mi to sa našom generacijom robotičara i manje-više svakom generacijom robotičara, kao što su imali ljudi prilike ovde da čuju – Srđana Ercega i Ivana Rečevića. Vrlo brzo ti shvatiš da to su ljudi koji imaju neke svoje dijagnoze, koje treba prosto uzeti u obzir kada ih negde smeštaš. Ono što bih voleo je da mi daš malo više svetla na to šta ste vi zapravo radili. Zato što kad kažeš ovako to verujem da većina ljudi nema nikakvu ideju šta ste vi pokušavali da uradite, šta ste uspeli da uradite. Ali, šta je uopšte bilo ono čime ste težili?

Ivan Vlajković: Da. Pa, u principu, ja volim da kažem šta nismo radili. Znači, nismo se bavili politikom i nismo popravljali ocene. To nismo radili. U principu, to su bili mali projekti koji su trebali da naprave da školsko okruženje postane zanimljivije. Pa je bilo različitih akcija. Tipa, bilo je srednjoškolski ulični reformski festival, gde ljudi dolaze iz cele Srbije i bave se nekom umetnošću, uglavnom slikanjem, fotografisanjem. Znači, to je bilo dva dana u Knez Mihajlovoj kad se samo to dešava. Pa je bilo dosta tih edukativnih stvari. Držali smo neke treninge liderskih veština. Ja kad sam došao u korporaciju, sad ideš na te treninge liderske veštine. Ja sam to već sve prošao. I to smo organizovali za mlade ljude koji su želeli to. Pomagali smo ljudima koji nemaju parlament, školama koje nemaju parlament. Da ga uspostave, zašto je to bitno, šta oni treba da rade. Slikanje murala po zidovima, dobavljenje neke opreme koja nije postojala. Ja sam presrećan što je dan-danas, nisam presrećan što stoji i dalje u 14. tabla koju sam ja donirao školi, tj. Unija srednjoškolaca Srbije, pošto je prošlo 17 godina, ali svakako mi je mnogo lepo kad vidim da tu i dalje se igra basket. Tako neke stvari. Neke sitnice koje menjaju život na bolje. Turniri u okviru škole. Fudbalski turnir u 14. je bio jako razvijen i to je bio spektakl. Mi smo, nažalost, dva puta poraženi u finalu, ali uvek smo bili dobri. Tako da, u principu, to su bile neke ključne aktivnosti za đake. Ali, imali smo pored toga i neke aktivnosti koje su podrazumevala da se pojavljuješ negde, držiš neke konferencije sa nekim strancima, itd. Iz te priče je došla i neka priča da sam ja bio u nekom izboru ili kako god bilo na nekom seminaru 50 ili 60 mladih lidera Srbije i Crne Gore, gde sam shvatio da ne želim da se bavim politikom. Ali, generalno, tu je bilo malo i te politike. Polako sam počeo da shvatam šta je politika i kako to funkcioniše. Pogotovo kad sam otišao u Makedoniju, gde sam predstavljao Uniju srednjoškolaca Srbije. Ideja je bila da dođu iz okruženja ministri prosvete zajedno sa nama. Neki su došli. Naš, naravno, nije. Došli su neki ljudi iz zapadne Evrope, itd. Jako ozbiljno. Tamo je prijem bio od strane ministra prosvete, itd. Ali se pojavio ministar prosvete Kosova u tom trenutku. To je vrlo neprijatna situacija. Ja do tada nisam nešto ni mnogo putovao. Meni je to bio šok, upravo to putovanje u Makedoniju. Pre toga nikad nisam izašao van Bosne, tj. Srpske, odakle mi je majke, i Srbije i Crne Gore. To je to bilo. Tad sam prvi put otišao dole. Izašao van Srbije. Ti imaš tamo neki protokol po kome moraš da se ponašaš. Ne možeš ti da pričaš šta hoćeš tamo. Gde on ako kaže Kosovo, ti ustaješ, napuštaš. Sve isto što se dešava i danas. Samo pre 17 godina. 2004, na primer, decembar mesec, ako se dobro sećam.

Ivan Minić: Lepo je što se ništa nije promenilo. 🙂

Ivan Vlajković: Pa, u principu, da. U ovom slučaju, da. Ali, dobra stvar je bila što smo mi bili sufinansijeri te konferencije, pa imali smo leverage, što se kaže, pa smo mogli da utičemo da neke stvari ne pokušavaju. Oni su dolazili kao delegacija autonomne pokrajne, a onda tamo pokušavali da pričaju nešto drugo. To im je bio očigledno modus operandi koji traje godinama. To je tad negde nameštano, pa sad strategija mrava, gde prođe – prođe. I tad se prvi put srećem sa politikom, gde posle moraš da pišeš neki izveštaj, da obavestiš ministarstvo šta si tamo radio, šta si tamo pričao, kako si reagovao, kako si se ponašao. A, uporedo s tim je bila ta konferencija, u tom nekom periodu, dva-tri meseca gore-dole, gde su ti mladi lideri Srbije i Crne Gore, gde nas čeka Zoran Šanli, predsednik skupštine, Mauricio Masari iz OEPS-a. Totalna neka ekipa. Neki poslanici, Predrag Marković je isto dolazio u nekom periodu. Gde oni malo simuliraju, kao učite demokratiji, a u stvari simuliraju skupštinu. Ja sam u jednom trenutku rekao: Ljudi, ja imam neki parlament u školi i tamo ima 64 ljudi. I to ne izgleda ovako. Niti želim, jer ovo je katastrofa. Bukvalno te tamo huškaju malo. Neprijatno. Ne znam kako da ti objasnim. Meni je bilo totalno strano. Nije baš da se nisam snašao, ali nije bila prijatna priča cela. I ne meni, nego mnogim ljudima. Postoje neki ljudi koji su se snašli, pa se i danas dobro snalaze u tim vodama. Ali, generalno, ja sam tad shvatio da politika nije za mene. Čak su mi i rekli: Ne. Ne može s tim stavovima. Ja kažem: Ljudi, nemojmo praviti sivo i relativizovati nešto je jasno da li je crno ili belo. Kao da ja tebi kažem: Ovaj sto nije baš crno, nego crnkasto, ali nije crkasto. Nisam lud i ne želim time da se bavim. I na kraju krajeva, što je problem reći što jeste. To je nekad bila moja filozofija od kuće. Moji roditelji su me tako vaspitali. I tad sam shvatio, aktivizam OK; nešto da uradiš, da pokreneš OK; nešto da ima dobrog i za neke druge OK. To je sve bilo nelukrativno. Znači, cela ta organizacija je bila neprofitna. To je bilo super. Ali, ovo nešto kao vrbovanje. Bilo je posle i poziva, kao da odeš u neke političke omladine. To me nije interesovalo i uopšte celu tu ekipu moju s kojom sam bio tu većinu nije interesovala ta priča. Neki su i otišli u politiku, ali baš manjina. Većina je izabrala ovaj put sličan meni. Znači, profesionalno usavršavanje, neka svoja ideja, neki pokušaj, greška, naravno, kako god, ali taj neki put – put znanja i put rada. Nisu latili politike.

Ivan Minić: Nakon 14. treba sad doneti odluku šta sa sobom, pošto ona prva opcija je otpala, i sad već neko vreme je otpala, i sad već treba naći nekakav put. Kako si ti u tom trenutku razmišljao i posebno bih voleo da ispričaš malo više detalja o tom periodu prijemnog ispita i svega? Pošto u tvom slučaju je to bilo krajnje živopisno.

Kako je Ivan prevalio preko glave prijemni ispit?

Ivan Vlajković: Da, jeste, živopisno. Moj otac je osedeo. 🙂 Pa, dobro, iz ove perspektive, to deluje super. Pa, suštini, ti kad završiš tu gimnaziju, ti treba kao nešto da se opredeliš. Tad nije bilo – sad čujem da ima dosta i profesionalne orijentacije, što je sjajno. U to vreme toga nije bilo.

Ivan Minić: Sećam se. Bilo je i u to vreme profesionalne orijentacije. Odeš, ako si iole inteligentan, komunikativan i to sve, oni ti kažu: Ti si za sve! E, baš vam hvala što ste mi suzili izbor! Šta ću dalje sa sobom da radim?!

Ivan Vlajković: Dobro, OK, možda si ti znao. Ja nisam znao da ima. To je sad dosta ozbiljnije i mislim da ljudi masovno treba da koriste to. To je moj savet. Ja pojma nisam imao šta ću. Logika je bila – ja sam bio prirodnjak, fiziku sam obožavao, hemiju sam mrzeo, matematiku sam bio talentovan, išao čak na takmičenja, dogurao do gradskog u osnovnoj školi. U srednjoj školi sam bio top dok se nije promenila nastavnica ili profesor, kako god, od tog trenutka potop.

Ivan Minić: Takođe. 🙂

Ivan Vlajković: Da, totalni potop. Strašno nešto. Moj zet, koji je inače profesor matematike i koji me je spremao, on je i dan-danas šokiran kako sam ja izgubio bilo kakvu ljubav prema tom predmetu. Iako mi danas treba u poslu neke osnove, naravno. Ali, u principu, nisam znao šta ću. I u tom svom neznanju ja odlučim: OK, meni je matura 10. jun, to sećam kao danas i sećam se kao danas je 1. jula bio prijemni za ekonomiju, ali bilo je tada i političke nauke, tipa, 30. jun, na primer. Dan-dva je bila razlika. Ja sam rekao: Odradim ja lepo tu maturu, lepo se oprostim od škole, da popijemo, da podružimo i od sledećeg jutra ja krećem, odsečem. Ili učim oba ili učim jedan, vidiću, ali sečem. Otpala su prava i to, bilo mi je suvoparno. Medicina, strah je veliki. A, ove ostale nisam bio za – tad je već počelo da postaje popularan ovaj IT sektor. Meni je kum otišao na ETF tad, ali ja nisam sebe video tu. Prosto sam mislio, imao sam taj skill komunikacijski. I mislio sam da mi treba neki miks. I onda je bilo političke nauke ili ekonomija. To je neki miks da možeš da iskoristiš nešto. To malo brojeva može nešto da ti koristi, a ovo što si kroz parlament i tu priču sa Unijom uopšte razvio. Ili si možda nešto imao, kako god. I odem ja na tu maturu, taman završimo u 4-5 ujutru. Gde ćemo? Hajdemo na splav. Tu izbije neki incident ispred splava i ja se budim u Urgentnom centru. Potres mozga. Kaže doktorka: Dobro si, pregurao si. Biće to dobro, ali ovde da odležiš 72 sata. To je bila procedura, 48 i 72. I onda još 7 dana kući, ništa ne smeš da čitaš.

Ivan Minić: Mračna soba.

Ivan Vlajković: Da, navuci roletne, ako imaš, i tu uživaj. Gledaj u plafon. Ja kao: Šta sad? Mislim da sam imao tačno 11 dana, 10 ili 11 dana do prijemni. Kad je prošao taj period, sa pokojnim Filipom pričam. On je odlučio za političke nauke, ja kažem: Vidi, meni deluje i ovaj prijemni i kad uzmem u obzir sve, da ću ja ovu ekonomiju. Bio sam pola-pola. Ovo mi je malo lakše. 

Ivan Minić: I ta ekonomija je imala taj momenat da si imao nekoliko opcija za prijemni, šta ćeš da polažeš.

Ivan Vlajković: Jeste, jeste. Ja sam na kraju – ova opšta kultura, to je kao geografija, sociologija, istorija, to nisi mogao da biraš, što je meni odgovoralo. Ja sam obožavao istoriju. I moj profesor istorije iz srednje škole je razočaran što nisam išao to. Generalno u srednjoj školi sam dobio neke nagrade za logiku istorije najbolje škole. Mogao si da biraš. Tad su ovi ekonomski ispiti iz ekonomske škole i imao si matematiku koju sam u međuvremenu omrzeo i ostala je informatika. U toj informatici si imao sve teorije i dva zadatka Pascal. To se sećam kao danas. 🙂 Ta dva zadatka Pascal mi je pomogao jedan prijatelj. On me malo tu obučio i hvala mu na tome. Hogar, pomenuću ga. Ništa, ja sam bukvalno taj momenat gde ti shvataš da mi smo u jako teškoj finansijskoj situaciji u tom trenutku, kao porodica. Roditelju su izgubili posao u tranziciji. Rat i inflacija, to je bilo OK, ali tranzicija je za moju porodicu bila baš loša što se tiče posla profesionalnog. Izuzetni radnici, izginuše da napravimo nešto, da ja imam sve što mi treba. Ali, generalno, moraš da uđeš na budžet da bi to moglo da se finansira u tom trenutku, a da se ne pozamljuje od tetke. I to je meni bilo OK, nema opciju i to je onda onaj takmičarski duh koji si razvio kao klinac. Poraz nije opcija. Sedaš ujutru i kreće na štopericu rad. Imao sam neki ritam – 50 minuta radim, 10 minuta odmaram. I tako ujutru od 5-6, pošto ja sam jutarnji tip, ja uveče ništa ne radim, sem što mogu da se družim, gledam sport ili uživam. Od 5-6 ujutru, pa do 7 uveče. U tom ritmu, spartanski. Pošto je to malo i trauma, sećam se svih detalja, ja sam bio, na primer, primaju 590 na budžet, ja sam bio 1.100. po bodovima iz škole. Iako sam bio dobar učenik, to je iz cele Srbije, pa ima gomila nekih vukovaca. Samo vukovaca je bilo, tipa, 400, što je neverovatno. I, ništa, ti si svestan da to je taj prijemni taj dan. Pošto sam se poslednji prijavio, dobijem neki broj 1800 registracioni. Ti dolaziš u onaj sajam, užasna atmosfera. Znam da sam učio kao nikad, mislim da sam spreman, bez obzira na sve, što sam imao kratak rok. Ali, ti ulaziš i sedaš u klupu, a ti sediš u poslednjoj klupi. Ti gledaš, ispred tebe – i zato nikad nisam učio u čitaonici – ti imaš osećaj da svi oni nešto znaju, samo ti ništa ne znaš. Taj osećaj u tom trenutku. I kao: Vidi šta je ljudi! 🙂 I svi oni nešto pišu i znaju. Da li sam ja spreman?! Bio sam spreman, ali mislim da je mnogo pomoglo to sve moje prethodno iskustvo. Da sam super ishandleovao taj period. Inače, mislim da bi to moglo da totalno promeni moj život u tom trenutku da nisam uspeo da uđem na budžet. Bio sam 292, na primer, na kraju. Ali, to iskustvo je bilo jako traumatično. Stvarno jako traumatično, ali ti shvatiš da možeš. Možeš da pomeriš neku granicu. Sad ono treba ti ovoliko ili treba ti onoliko. Ili je neko rekao treba ovoliko ili neko rekao treba onoliko. I meni super polazna osnova za faks. Jer sam ja shvatio kako se uči da naučiš ispit, jer ovo je bukvalno bio kao ispit. Mislim, i zove se prijemni ispit. 🙂 Ali, generalno, cela ta priča oko toga, to čekanje rezultata. Bila je tad dial-up konekcija još uvek kod mene u stanu i ti stalno klikćeš, klićeš da vidiš da li je to izašlo. To kad je izašlo, ja se sećam, to je bilo opšte narodno veselje. Baš sam bio srećan. I to mi je jedan od boljih momenata. Svaka čast, izgurao si nešto. Iako je bilo against the odds, što se kaže, da su protiv tebe šanse u tom trenutku.

Ivan Minić: Kako pamtiš ekonomski?

Kako pamti Ekonomski fakultet?

Ivan Vlajković: Uf, pa mislim… Ja sam dosta specifičan bio student. Ja nisam imao dilemu kad sam ga upisivao da ću ga završiti. I, generalno, mišljenja sam da ljudi koji hoće da uče mogu da završe Ekonomski fakultet. Ne znam za druge fakultete, ne mogu da pričam. Ja sam pričam sigurno da ja veterinu, na primer, nikad ne bih završio. Ali, sve ove fakultete: ekonomski, pravni, geografija; mislim da to ljudi koji hoće da uče mogu da završe. Ja sam ušao s tom nekom idejom. Ali osladio mi se život nešto u tom periodu, pravo da ti kažem. Nisam imao ništa od dodatnih nekih aktivnosti. Čak sam i trening napustio u jednom periodu. Nisam ni trenirao rekreativnom. Bilo mi je samo izlasci i druženja i faks kampanjski. Sad faks kao faks, mnogi ljudi će reći da ima mnogo mana. Ja mislim da nije toliko loš. Mnoge stvari možeš tamo da naučiš. I ako imaš razvijenu logiku ili imaš dobrog mentora, možeš jako lako da prebaciš to na praksu. Odnosno, na ono što treba u stvarnosti. Moj problem sa faksom je bio, pored toga što sam bio kampanjac, je ove navike koje sam stekao kroz život, ja nisam mogao da učiš zimi. Januar, februar, ja ne znam da li sam za ceo faks položio 4-5 od 32 ispita. I to verovatno nekih lakših. I, generalno, kad sebi napraviš takvu situaciju, to znači da ti leti moraš da jun-juli, posle septembar, oktobar, oktobar II, moj omiljeni, taj nisam propuštao, što se kaže, komplikovao sam sebi život baš bez potrebe što se tiče faksa. Dva puta sam završavao u oktobru II, bez ikakve potrebe životne. OK, prolazio sam u sledeće godine, nikad nisam padao, uvek sam davao uslove, bio sam dobar student, ali meni je cilj na faksu bio, pošto sam koristio studentski kredit, da završim u tom roku koji je zacrtan i da imam 8,5 prosek da ne bih vraćao pare. To je bio moj cilj. Ja sam moj cilj ostvario, ali, generalno, kad pogledam iz ove perspektive, mislim da sam dosta grešio. Jer je bilo dosta šansi kroz neko dodatno ulaganje vremena, i možda malo više učenja, i malo više pre svega pojavljivanja na tim vežbama – ja sam bio poslednja ne bolonja, i onda nisam morao da idem da se upisujem svaki put, ali bi mi bilo mnogo pametnije da jesam iz ove perspektive. Jer ja se pojavim na ispitu, i sad na ispitu kad znaš za 10, često si dobijao, ali bilo je profesora koji jednostavno, OK, ti stvarno znaš sve, ali ti se nisi pojavljivao, nisi ništa radio, OK je da dobiješ i 9. S nekima sam ja imao šta da im kažem, ali nije to baš za pohvalu. Ali, druga stvar šta je mene na faksu fasciniralo, šokiralo negativno, ja sam imao iz te neke srednjoškolske priče došao pun entuzijazma. Tamo radiš aktivizam, dešava se nešto, ludilo. I želiš i na faksu nešto da radiš. Želiš da promeniš nešto, želiš da budeš te ekipe. I odlazim ja, tamo je bilo tri neke organizacije i đački parlament. Ja kad sam sa prvom završio razgovor, više nisam ni za jednu interesovao. A, razgovor je otprilike bio, ja sam došao i rekao: Ljudi, ja sam se time bavio. BTW, ti iz ove priče Unije srednjoškolaca upoznaš i iz studenskih unija sve ove na nivou države. Ja sam računao šta to veze ima. Ja dolazim na moj fakultet, pričaću sa ljudima koji su tu. Šta ima da pitam nekoga gore. I dolazim, i taj tu neki momak koji je bio glavni, ja sednem s njim i kažem: Ja sam malo iz ove priče. Zanima me ta priča. Želim da znam šta bi mogli da radimo. I on kao: Pa, znaš, mi pretežno pratimo da li profesori dolaze na konsultacije. To ti je prvi zadatak. Ja kažem: Ja da sam hteo da budem policijac, ja bih išao u Kamenicu, ne bih došao ovde. Ima li ovde nešto pametnije da se radi? Ako su ozbiljni, će da dođu; ako nisu ozbiljni, neću da dođu. Njihova stvar. Neću ja sad da glumim policajca. Kao: Pa, organizujemo žurke. To je izvor prihoda. Kažem: OK, vi ste lukrativna organizacija. I onda shvatiš da tu ima i neke dodatne strane i neke političke priče. I svaka ta organizacija ima neku političku priču iza sebe. Ja sam bio u fazonu OK, ovo nije za mene, jer ja ne želim da radim u takvim uslovima. Niti mislim da mogu nešto da donesem u takvim uslovima. Ja sam dosta striktan po tom pitanju. I ako ne radim dobro sveopšte, onda nije poenta da radim da bude dobro meni. Radiću da bude dobro meni kad uzmem da radim, a sad sam na faksu. Znači, treba da uradimo nešto za te ljude tu. Ili, generalno, za društvo. Pogotovo taj faks, to je neverovatna energija. Srednja škola i faks, ljudi imaju neverovatno puno energije. Možda tad možeš da uradiš mnogo i za neke stvari koje nisu lukrativne. Jer posle te stiže život. Stižu te neke odluke.

Ivan Minić: Moraš da se fokusiraš na druge.

Ivan Vlajković: Moraš da se fokusiraš, moraš da rešiš neka pitanja životna. Nije ista pozicija. Znači, ovde ti je primarno da završiš faks, a sve ovo pored što uradiš je super. Kad počneš da radiš, primarno ti je da radiš, da se razvijaš, ali moraš i nešto da zaradiš da bi mogao da preživiš. Prosta je stvar. Tako da meni su taj faksa stvarno upropastili što se toga tiče. I ja, naravno, nisam našao neku adekvatnu zamenu, izuzev kafane, druženja. I to druženje, naravno, mi mnogo značilo zato što sam ja imao sreću da se družim sa stvarno kvalitetnim ljudima, koji su jako pozitivno uticali na mene. I, generalno, neko uči iz knjiga, neko uči ovako ili onako, ja učim od ljudi. Meni su ljudi inspiracija. I uglavnom mnogo ljudi mogu biti inspiracija u različitim životnim pričama. To ti najbolje znaš, dovodiš ovde. Ali, u principu, ljudi to ne žele da vide. Meni je nejasno zašto nekad. Ali, meni ti ljudi stvarno znače da me poguraju. I, eto, ti ljudi su bili tad tu da ja ne odem možda u – ne u dekadenciju, ne bi se to desilo nikad, jer ja sam znao svoj put otprilike, ali da se ne razvuče taj faks previše. Malo se razvukao. Kad sam dao uslov za 4, malo sam ja sebi dao više oduška. Doduše, ja sam i radio ceo faks isto. Pa, jedno skoro godinu dana nisam izašao niti na jedan ispit. Zato što sam ja rešio da ja malo sebi odmora dam, da ja uživam. I zove me kum, koji tad već završava, upisuje master. Dečko desetka. I kaže: Bogme, kume, kako si krenuo, teška priča da ćeš da završiš! I opet vraćamo se nazad – takmičarski duh i to, i ja za 10 ili 9 meseci dam tih 12 ispita, od kojih su tu svi najteži na fakultetu koji postoje, i diplomski. I, naravno, morao sam malo da poteram i zbog ovog roka za studentski kredit. Tako da taj neki momena njegov i taj neki momenat roka, to me je poguralo i ja sam taj faks završio. Super iskustvo stvarno, ali tad mi se, što se tiče školstva, kad sam završio faks, tad mi se srušila kula od karata totalno. Ja sam stvarno mislio da ti kad završiš faks, ti si već neki gospodin čovek, što se kaže. 🙂 Ili završio si faks, bio si dobar student, veruješ da si dobar momak i vredan si, nisi lenj, i sad ti misliš neko će tebe da traži. Neće! To su bile neke neverovatne zablude što se tiče faksa i završetka faksa i znanja koje tamo stekneš.

Ivan Minić: Pitaću te više o tome, ali hajde prvo da napravimo intro za taj deo priče. A, intro je – OK, to je prvi trenutak kada ti tražiš ozbiljan posao. Ali, kao što si i sam rekao, i situacije porodične i nekih svojih ličnih prohteva i svega ostalog, ti si duže vreme radio. Šta si prvo krenuo da radiš i kako su se te stvari odvijale do trenutka dok nisi krenuo da tražiš ozbiljan posao?

Koji su bili prvi poslići?

Ivan Vlajković: Da. Pa, prvo sam imao poslove one offer, što se kaže, jednom odradiš nešto. Uglavnom neka lagana fizikalija, neko deljenje letaka i to. Ali, jedan posao koji mi je ostao baš urezan, kad sam mislio da ću da ispadneš baš pametan, Zvezda-Bajern u Beogradu. Neki drugar ima vezu ili kombinaciju ili šta god da se prodaju grickalice na zapadnoj tribini, sokovi, bezalkoholno pivo, itd. Ja pitam koliko se to plaća, pošto, naravno, nisi imao. Bila kriza, pa nemaš pare za kartu. Skupa karta bila. Rekoh: Sad ću ja taman to da uzmem da radim, odgledam tekmu, nešto i zaradim. Ma, priča bombona. I on kao: Ma, 1.500 ti je fiksno, pa sad ovo što dobiješ bakšiš, ekipa podeli sa tog šanka i biću uvek tu nešto preko. Nekad 300-400-500 dinara. Tad 1.500-2.000 nije malo, studenski kredit 5-6.000 bio, što je ozbiljna cifra za mene. To je bio baš početak, druga godina, 2006-07. I sad utakmica je u osam, na primer, bio neki termin od petnaest do osam, i on meni kao: Okupljanje u pet sati. -Kako, bre, u pet sati?! Ja sam računao dva sata dođem ovde, dok je utakmica, i idem kuć! Ali, nisam znao – dođeš u pet, pa popis, pa šta tu ima, pa šta ste stavili, pa ko će šta da radi. I sad ko će šta da radi, kreće prijavljivanje. Ja, naravno, na tribinu odmah. Vidim ja, prodajem grickalice, nije problem nosi se korpa koja je puna tih grickalica. I rekoh: Idem ja tribinu, gledam utakmice. Ovi što rade peti-šesti put nešto se ne bude previše. Oni će kao u šanku. Ja rekoh: Vidi, veverice! Došli ovde, neće utakmicu ni da vide! Samo će da čuju huk! Možda ne vole fudbal! Ma kakvi, vole fudbal. Ja sam u pravu. I kreće ta utakmica. Ja sam išao na zapad pre toga, ali neke manje utakmice, naravno. Nisam imao osećaj da se to nešto kupuje. Ova utakmice, pune tribine, to je haos, ljudi uzimaju kao blesavi. Ti bukvalno siđeš na tribinu, ovaj, ovaj, ovaj. Ti samo ideš, podeliš, vidiš prazno i moraš da napuniš. Na toj utakmici, sećaš se, tad se Toni Kros pojavio na sceni. Ja ga pamtim po zlu, ali strašan igrač. Pet golova je bilo, ja nisam video nijedan. Ne da nisam video, nego nisam ni blizu da vidim. 🙂 To je bilo jao, kako sam glup, neverovatno šta sam ja sebi uradio. I vraćam se gore i još ja nisam shvatio koliko sam glup u toj priči bio. Sad kreće ono sređivanje, pa opet popis, pa da li je manjak-višak, pa koliko je višak, pa se razdele pare. I, na primer, moja grupa je uzela tad po 400 dinara preko i 1.900 je ono što nosiš kući. Sad, to je mlada ekipa, sve mladi ljudi. I ja vidim izlazimo sa stadiona, a oni u neki pab zovu, žurka, zezanje. Ja bukvalno ne mogu da hodam. Znači, leđa katastrofa. Samo da se dokopam diklofena duo i to je to. 🙂 I tad sam shvatio da u stvari iskustvo je ipak iskustvo. Ne izgledaju sve stvari tako baš idilično. I nikad više nisam radio to na stadionu, ne zato što nisam hteo, nego nešto nije bilo posla. Postala je velika najezda, jer to je bila pristojna dnevnica u to vreme i onda svi hoće to da rade. Ali sam generalno shvatio da treba malo čovek da razmisli, da nije baš najpametniji uvek, iako deluje da je super ideja. Sad ću da idem da uzmem pare, da gledam utakmicu, milina! Nije baš tako. Posle toga sam imao dosta, kažem, tih nekih jednokrantih poslova. Ali, neki kontinuirani posao sam imao kod sestre, sestra od tetka, ne odvojam ih od rođene, Slađa i Ceca. Slađa je tad imala knjigovodstvenu agenciju, ima je još uvek. Bila je trudna, trebala joj je pomoć da se radi taj teren. Sad još nije stigla digitalizacija nigde. I ti sad moraš da obiđeš za sve njene klijente PIO, zdravstveno, poresku. Pa, sad zavisi na kojoj su opštini. Uglavno su to bili klijenti koji su bili Zemun, Novi Beograd, Savski venca. Tako da može da se napravi neki krug. I u početku ja krenem sa onim papirima, to nikad završiti. Oni redovi, haos. Trebalo je meni jedno tri-četiri puta da odem, pošto sam ja to radio dva do tri puta nedeljno. Znači, trebalo mi je nedelju i po-dve da ja skapiram da ako ja budem ovako radio, a ti imaš momački život, izađeš uveče, napiješ – mislim, ne napiješ se, popiješ malo, ustaneš ujutru, nisi baš svež, a treba to da radiš šest sati. Treba da učiš nešto, da ideš na faks ili nešto. I skapiram ja vrlo brzo da to tako neće da funkcioniše. Ja vidim neki ljudi stalno čekaju u redu. Tri-četiri puna traže jedno mesto, tu su ovi što rade isti posao. I da li mi je prijatelj ispričao foru, prodao, ja se setim: Hajde da probam ja da od tih, pošto je to hrpa papira za bilo šta što predaješ, da li u poresku ili u zdravstveno ili bilo gde, probam ja da izvučem neki papir koji je najnebitniji. Pitam ja sestru: Sestro, šta je najnebitnije ovde? I ona mi da neki papir, kao: To ti je najnebitnije. Ako hoće, može bez ovoga. Ako neće, ako sve po proceduri, može da te maltretira. Rekoh: Odlično. Ja u prvu. Svaki papir je bilo različit, naravno, za zdravstvo, za PIO, i za poresku. Ja izvučem papir, dođem na onaj šalter: Dobar dan. -Dobar dan. -Izvolite. -Fali mi papir. Jao, nemojte, molim vas, vidite koliki je red. Daj sad da se ubijem ili da to tražim. Može li to nekako da se reši? -Ma, može. Ovo ti nije mnogo bitno. Ja ću to sad tebi da uradim. -Hvala. Ja odmah u prodavnicu čokolada. Ne, ne, molim vas, uzmite. Ovo je stvarno nešto… Učinili ste mi ne čekam još tri sata. Sledeći put kad dođem, ja se odmah javim s vrata. O, dobar dan, kako ste?! -Dođi vamo, iza. I tako sam ja jedna, druga, treća, četvrta institucija. Ja sam došao do toga da svuda ulazim iza. U nekom periodu, dva-tri meseca. I taj posao koji sam ja radio pet-šest sati kao budala ja sam sveo na to da ja uzmem, da poređam one fascikle, sednem u autobuse i pravim krug. Napravim samo sebi rutu taj dan. Idem prvi krug autobusom ostavljam, drugi krug samo pokupim. I to je to. Koliko mi treba autobusom da obiđem krug, to je to. Onda je sestra bila kao: Ti si car. Kako si to napravio? Ne mogu da verujem! Ali, u principu jako, jako interesantno. Ti vidiš da postoji drugi način, da možda pitaš. U stvari, ako ne pitaš, ništa nećeš postići. To sam skapirao. Nisi ti ništa u principu strašno uradio. OK, nije baš moralo da ideš preko reda, ali gomila ljudi tu nešto prolazi. Ti ne znaš ko je tu ko. Ali, ostvariš neki odnos sa tim ljudima. Pa, bilo je ljudi koji kažu: Ostavi danas, dođi sutra. Meni je to bilo super, može, nikakav problem. Ja svakako sledeći put kad radim, prekosutra, pokupiću. I to je u stvari neko prvo kontinuirano iskustvo. To sam radio dve i po godine. I tu sam se prvi put sreo sa malom privredom. Mali produzetnici: krojačka radnja, bila je jedna žena što postavlja scenu u pozorištu. Bila je jedna, meni fascinantna priča, astrolog. To je bilo ludilo. Ti uđeš kod astrologa, to telefoni ubiše. Brate, neverovatno. Oni su se reklamirali u Blicu tad. To je bilo stvarno, ja kad uđem tamo, bile su tri žene koje su to radili, ali neverovatno koliko to zvoni. Ja sam bio šokiran. Ja sam rekao: Ja sam mislio da ovo niko ne zove. Ali, tad još nije bilo javno, pa zovu Milana Tarota i to. Nisam imao pojma koliko to ljudi u stvari prati. Tu u stvari otkriješ mnogo nekih malih biznisa, da kažeš malih, male prodavnice i to, i kako ti ljudi funkcioniši, kako to izgleda. Pritom, to mi je prvi dodir sa privrednom realnom nekom. Jer sve ovo pre toga, imao si ti neki dodir s nekim firmama koje su nešto bile donatori za neke projekte i to, ali to je druga priča. Ovo je živa stvar, gde ljudi svaki dan nešto rade. I, u principu, to sam prestao da radim kad sam završio faks, kad sam počeo da tražim posao.

Ivan Minić: I kako je izgledalo traženje posla?

Kako je tekla potraga za prvim ozbiljnim poslom?

Ivan Vlajković: E, to je užasna priča. 🙂 Kao što sam rekao malopre, ja sam imao ideju da ja sad kad završim faks, da će to da ide – samo što me ne zovu i kažu: Hej, Ivane, hoćeš ti da radiš za nas? Ja sam to tako zamišljao, pošto mi je tako predstavljeno. Ti završiš fakultet, tamo su neki profesori, oni ti daju preporuku, ja sam dobio preporuke bez problema, i sad to će sve da ide laganica. I, uglavnom, ja sam završio, na primer, faks, i prošlo je jedno dva meseca, i ništa se nije desilo, naravno, niko ne zove. Nisu ludi. I neki sajam je bio zapošljavanja. I zove mene tadašnja devojka, sadašnja žena, kaže: Nemoj da si lenj. Odštampaj ti tih par komada, ponesi i za mene, pošto je ona bila nešto u Londonu, i podeli ti tamo. Vidi ko je tamo od ovih boljih firmi, pa podeli. Znači, ti pojma nemaš šta želiš da radiš. Blage veze nemam sa životom. Ja sam završio ekonomiju, pa ću da vidim šta ću da radim. I sad ti dolaziš tamo, nosiš one papire, štandovi kao pijaca, ti ostaviš, a da oni da li će da te zovu. Ali, ti si kao OK da te oni zovu, pa da te malo istestiraju za astronauta, jedno šest krugova, ako te prvo zovu na testiranje. Meni je to bilo užas. Pre je bilo ma, ja ću da zarađujem neke pare. I onda shvatiš da je početna plata 250 do 350 eura u tom trenutku. I, ništa, ja sam krenuo tu, ali moj prvi razgovor za posao je bio u Ratanu. Vrlo interesantna priča. Tamo me je profesor neki poslao. Isto, dokumentaciju dok skupite za njih, to je katastrofa. Otkad ste rođena, pa do danas, sve. I, ništa, pošaljem tu dokumentaciju, oni me pozovu. Ja odem tamo na intervju, vidim brzo ljudi ulaze. Generalno, nisu dugi intervjui. 5-6-10 minuta. Ulazim ja, a ono sto kao za svadbu, ogroman, dugačak, sede njih jedno deset. I sad stolica je, na primer, tu u sredini, sad ti pričaš sa tim čovekom koji je glavni. I, naravno, u tvom CV-ju nema ništa. Završio si faks, ima ovaj aktivizam Unija srednjoškolaca i to. I šta će čovek, odmah to prvo pitanje. Ivane, ova Unija srednjoškolaca Srbije, možeš da mi objasniš šta ste tamo radili? Sad ja poučen iskustvom, i kao što si ti malopre rekao, ja uvek kažem prvo šta nisam radio. Mogu li ja vama prvo da kažem šta nismo radili, pa šta smo radili? I on kaže: Možeš. Ja kažem: Nismo se bavili popravljanjem ocena i nismo se bavili politikom. I on čovek malo mi naruga, što se kaže, i kao: Pa, šta ste radili? Ali, onako, to je bio jako iritantan, mimika cela, itd. Sad ja, kao neko nije baš trpeo takve stvari, sam morao da odgovorim ne biste vi to razumeli. I, naravno, intervju se razvršio tako što je on rekao: Hvala, izađite napolje. Ja sam rekao: Hvala vama, i izašao sam napolje. I to je bio moj prvi intervju u životu za neki ozbiljan posao. 🙂 Mislim da je ta cirka 30 ili 40 sekundi, nije duže. Jako, jako kratko.

Ivan Minić: Efikasno.

Ivan Vlajković: Sadržajno. Što se kaže, vrlo brzo su me precrtali. 🙂 I onda kreću ovi procesi u ovim firmama koje su me zvali. Odnosno, prvo sam išao na testiranje u jednu revizorsku kuću, jedan od big four. I onda sam posle išao u banku Volks, koju sam posle završio. I svi ti krugovi su neverovatni. Vas tamo stvarno testiraju kao da ćete vi ne znam šta da uradite. Test znanja, test logike, psiho test, grupna diskusija, test engleskog. Nemam pojma, malo je ono previše. Šta ću ja sad da radim posle ovoga? I onda dobijete ugovor i vidite šta ćete da radite. Znači, radićete za 350 eura i to je to. Odnosno, ovi revizori, oni su imali drugu foru. Kao plata ti je početna – primili su me revizori, ta big four kuća, i primila me je banka, ali prvo su ovi revizori. Možda je razmak bio, tipa, 15-20 dana, mesec dana. I oni ti daju ugovori, i, tipa, plata ti je 400 eura, ali kurs je u tom trenutku, lupam, 110 ili 112, a oni ga računaju 102. U čemu je fora? Lepo mi reci u dinarima koliko je. Kao 400 eura, a nije 400 eura. 🙂 I moj prvi posao, prva prihvaćena ponuda je bila ta revizorska kuća. I oni su rešili da nas sve koji smo prihvatili to, iz te grupe, a bilo nas je dosta, bogami, 15-20, da povedu na team building koji su organizovali u tom periodu. I baš pred taj team building meni su zvali iz Volksa i rekli da sam i tamo primljen. Bukvalno je bio dan-dva pre nego što smo krenuli. Ali, ništa, team building je organizovan, idem i ja, pa ću ja da procenim gde ću da idem – da li ću da idem u banku ili u revizorsku kuću. Znači, obe su reputabilne, obe kad pričaš sa ljudima svi ti kažu ovi iskusniji i jedan i drugi put je OK, nećeš pogrešiti, nećeš biti gladan. Ali, ja prvi put ulazim u korporativni svet. Ne znam ništa o tome. Bukvalno ništa, sem reklame na televiziji. Mi dolazimo tamo, hotel 5 zvezdica, bazen, uveče bend. Ma, ludilo. Team building organizovan bruka. Neke igre, skakanje u džakovima. Pobednik moja ekipa svih tih igara na kraju. Navlačanje konopca ono grupno. Mi imamo dve devojke, ovi imaju osam muškaraca, ali mi ih pobedimo. Ma, ludilo! Organizacija stvarno top, ne mogu reč da kažem. Ali, to jutro – ti si došao u subotu, tu ceo dan si igrao, pa uveče žurka, pa u nedelju se kao nastavlja to, opet neke igre – ali, to jutro, taj hotel iza ima balkon, neku terasu i kao neko poljanče. Bilo je, na primer, osam grupa, osam timova. I stavili su tim 1, 2, 3 i stali ljudi svi u svojim timovima. I izlazi čovek sa megafonom. Ja rekoh: Sad će on nešto da kaže gde ćemo da idemo, šta ćemo da radimo, koje su sledeće igre. Nešto će da kaže. I on čovek kreće da peva. Ne peva nešto popularno, nego, tipa, naziv te kompanije. Sad da ne ulazim, nebitan, da ih ne reklamiram. Revizori najbolji! Ovi ljudi oko mene svi: Revizori najbolji! Ja ćutim, gledam. Nešto bilansi, ovo-ono. Blagi šok. Šta je sa ovim ljudima? Ja sam bio u timu, igrao sam košarku, imali smo pozdrav. Ovo je stvarno degute. I ljudi vidim deru se. Nekima je i neprijatno. Ti vidiš da je ljudima neprijatno, ali svi gledaju. Malo merkaju ko učestvuje, a ko ne. Ali, meni je to iskustvo, kad sam u tom trenutku znao ma kakvi, ja ovo sigurno ne mogu. Ovo mi je nekako iskrivljen timski duh. Nije pravi timski duh. Ta iluzija da se timski duh pravi zato što organizuješ team building ili ne znam šta, to je po meni velika iluzija u kompanijama koja vlada. Timski duh se gradi svaki dan na sitnicama, na iracionalnim stvarima. Koliko je neki član tima spreman da uradi za nego drugog člana tima. Iracionalno, nema nikakav lukrativni – ostane duže na poslu zbog toga, da napravi nešto, da bude to dobro za celu ekipu. Čim ti kažeš: Ovo je dobro odeljenje, to je mnogo dobra stvar. A, retko se to čuje. Uvek se čuje: To je dobar lik. I to kad čuješ, tu nema timski duh. To je nula bodova. Ništa, ja sam stao, odradio taj drugi dan. Prvi dan je bio kao neki program upoznavanja. Tipa, 20 dana šta treba da radiš, kako to izgleda. Ja sam došao prvi dan, otišao gore, tom momku iz HR rekao: Hvala vam na šansi. Ja nisam za ovo. -Pa, kako misliš? Ovo je velika šansa. -Nisam ja za ovo. Idem ja u banku. To je bila odlična odluka. 🙂

Ivan Minić: Tamo se ne peva. 🙂

Kako su izgledali prvi dani i godine u banci?

Ivan Vlajković: Da, to je bila odlična odluka. Da li sam koristio pravi kriterijum za odluku, nisam siguran, ali odluka je bila odlična. 🙂 I sad ja dolazim na taj Volks i oni napravi neki intern program. To je fantastična stvar. Znači, ti tri meseca – prvo, mesec dana imaš teorijski šta stvarno postoji u banci. Jer ti pre toga, kad si došao tu, prijavio, ti blage veze nemaš koliko je to odeljenje. Koliko je to u stvari složena struktura.

Ivan Minić: I šta ko radi.

Ivan Vlajković: I to, blage veze nemaš. Ima gomila nekih odeljenja za koje sam ja prvi put tu čuo, a ja sam završio smer bankarstvo. Znači, nisam završio ne znam ni ja, nešto drugo. Baš bankarstvo.

Ivan Minić: Meni to zvuči kao onaj momenat, ja ga nisam doživeo, ali to su uglavnom pričali ćale i ta starija ekipa. Ti dođeš, prođeš regrutaciju, sve to, postave ti 1001 pitanje, i onda gledate i kao: Ti si mi za brdski pešadiju! E, otprilike tako ja zamišljam! 🙂 Ne znaš ni šta ima. OK, ne ovi što znaju, što se lože, hoće da budu piloti. Ali, kao, generalno, ne znaš šta ima i kao: Ti bi mogao za vezu. Ti si mi za vezu!

Ivan Vlajković: Znam ja neke ljude koje od srednje škole ili osnovne škole imaju ideju šta će da budu. Meni je to fascinantno. Svaka čast. I izgurali su taj put. Ja sam ideju, pa nisam izgurao, pa sad imam neki novi put. Ja u tom trenutku, iskren da budem, ja dolazim u banku, intervjue, ja pojma nemam – ja imam ideju šta je banka, jer sam imao te neke predmete, ali ja pojma nemam šta ko tamo radi. Taj program koji su oni napravili je stvarno brilijantan. Da ti naučiš ko tamo radi, šta radi, onda imaš neki test. Taj test je posle meni mnogo značio, jer sam imao najbolji rezultat u svim tim generacijama, jer sam posle imao neka neslaganja, pa me je sačuvao. 🙂 I posle toga testa ti ideš u stvari praktično dva meseca u različita odeljenja. Znači, odeš u filijalu…

Ivan Minić: Svuda po malo.

Ivan Vlajković: Pa, odeš u filijalu dve nedelje da vidiš kakve probleme ti ljudi tamo imaju, šta rade, kako s klijentima. Pa, onda odeš u tamo neke problematične plasmane, što nisam znao da tako funkcioniše. Pa, upoznaš – tamo su bila neka dva lika, zvali su ih Bumbar i Bambi. Oni ti idu kao field collection. 🙂 Pa, upoznaš administraciju, koliko je to u stvari kompleksno, itd. Neke stvari koje nisi ni znao da postoje. I nakon svega toga ti dolaziš u t odeljenje u koje radiš. Ti nisi znao – u stvari, znali su ovi na početku, već su ti rekli gde ti radiš, ali ti nisi odslušao taj kurs, nisi imao pojma šta je to. E sad, tu HR očigledno ima, bar za mene, je imao ozbiljnu svrhu, iako često, ja pogotovo, a i neki drugi ljudi, često kao ma, šta oni rade. Ali, u prinicipu, meni tad su mnogo značili, ta HR i ta direktorka, koji su me izabrali da uđem u to odeljenje. To je tad bio risk. To su oni donosioci odluka. Oni na kraju što se pitaju da li nešto može ili ne može. Pošto Volks bio mala banka, oni su imali samo prodaju i risk. Nisi imali nešto između. Posle će doći i to. Ali, za firme preko milion evra prometa. Znači, za neki taj deo privrede koji je meni lično interesantan. Mislim, sad vidim da mi je bio mnogo interesantniji nego ova mala i mikro preduzeća i preduzetnici, paušalci i to. Jer se tu mnogo radi na matrici, a ovo je subjektivno zaključivanje. I onda mi se mnogo više sviđa taj deo gde ti moraš da razvijaš intelekt da bi doneo neku odluku. To je njihova odluka bila da ja dođem tu i to mi je verovatno dosta skratilo put u životu. Jer da nisam tu završio, verovatno bih negde morao da provedem neko vreme, da shvatim da to nije za mene, pa da menjam. Sad tih prvih šest meseci to dok je bio Volks, meni je bio jako težak. Čuo si Van Gog da je sebi odsekao uvo, velika zabluda je zbog ljubavi. Imao je neku bolest. To je neko zujanje u ušima, neke vrtoglavice. Ja sam to dobio kad sam počeo da radim, verovatno od velikog pritiska koji sam sebi napravio i od velikih očekivanja koja sam imao prema sebi. Generalno, ta direktorka što me je primila, s njom nisam imao neki baš dobar odnos. I, generalno je tu bio jako mučno tih 6 meseci. I onda se desilo da je Sber kupio Volks. Oni preuzimaju. I sad u tom procesu više nisu prodaja i risk, nego su prodaja, analiza i risk. Ta kreditna analiza je neko novo odeljenje, mene tamo šalju, naravno, zato što sam najmlađi, a inače zato što se ne slažemo, što je meni bilo u stvari neverovatno bitan korak u karijeri. To odeljenje je dobilo jednog direktora koji je sjajan lik, Mile Bradaš. On je doveo ljudi iz drugih banaka. Jer kako bankarstvo funkcioniše? Tamo gde kreneš, tamo ti jako sporo povećaju primanja. Ali, da bi ti se povećala primanja, ti moraš da napraviš transfer u drugu. Uglavnom. Ne mora uvek da bude, ali to je neka uobičajena karijera. I on je tad pokupio jedno pet-šest ljudi iz drugih banaka koji su već imali tri-četiri-pet godina iskustva, ali ljudi koji su bili u usponu, koji su bili puni energije, koji su mnogo znali. Znači, tu na jednom mestu imaš i Erste, i Unicredit, i Procredit, i Čačansku. Sve na jednom mestu. I doneli su neka drugačija razmišljanja, neke drugačije metode rada. I meni je to bila šansa, kao nekome ko je 6-7 meseci u toj priči u tom trenutku, da zaista imam od koga da učim. Iako su te tranzicije u bankarstvu jezive. Ti kad menjaš banku, to se menja sve živo: procedure, aplikacije, sistemi. Haos! Meni je u stvari to bilo jedan jako dobar period, jer sam zbog tih ljudi i zbog direktora koji je imao neverovatan pristup, stvarno neverovatan, ja jako brzo napredujem. Izuzetno brzo. Za jedno tri godine ili četiri ja sam nauči sve što banci treba da znaš. Ne treba banci sada da znaš – do nekog nivoa ti njima trebaš u sistemu, što se tiče znanja. To znanje preko toga, to je nice, ali…

Ivan Minić: Je suvišno.

Ivan Vlajković: Pa, nešto ne možeš ni da upotrebiš zbog vremenski rokova, itd, a nešto ni ne treba. Ali, do tog znanja koje treba banci, finansijskog, te finansijske kredit analize, i to da prepoznaš i da znaš treba da izgleda ta transkacija, itd, do toga sam stigao, na primer, tri-četiri godine, što je relativno brzo. Sa 30 godina si već formiran u tom poslu. Sad ono što je meni bilo uvek čudno, da li zbog vaspitanja ili čega, sad se ti kao neki klinac sa 25-6-7 godine nešto pitaš. Ljudi rade, a ti odlučuješ o nekim – ja još tu nisam odlučivao, posle ću odlučivati sa 30. Nije ni bitno, da li si imao 25 ili 30. Nije neka razlika. Odlučuješ o nekim jako velikim ciframa. I odlučuješ o nekim ljudima, o nečijim životima. Imaš neki biznis svoj, i organizovao si tamo 30 ljudi, i nešto radiš, i poslao si neki kreditni zahtev i ja kažem: Ovi ne mogu da vrate. Nisu ovi za to. To je, generalno, sreća naša, moja, mnogo su bolje prošle generacije ove, na primer, od 86. do 84. To su uglavnom sad jako visoki direktori. Jer bankarstvo nije imalo kadar. Kad su banke došle, oni su pokupili. I ti koji su se tad zatekli, ti su profitirali. Ali, i ja sam profitirao. Još uvek nije bila saturacija, što se kaže, tržište. Još uvek je bilo mnogo mladih ljudi i mogao si kao mlad brzo da napreduješ. To sad će ići sve teže, što je i prirodno. Smanjuje se broj banaka, nije realno da neko ko nema nikakvo životno iskustvo donosi neke bitne odluke. To nije realno. Mi smo imali sreće. I zbog toga sam mnogo brže napredovao. Ali, u principu, meni je Sber bukvalno bio druga kuća. Tamo sam se prvi put susreo sa nekim novim stvarima, kao što je mentorstvo, koje je meni jako puno značilo. Jer biti mentor, u stvari, mislim da je to suština. To je ono što može da napravi veliku razliku. Ti imaš čoveka koji želi da uči i koji je proaktivan. Ako mu daš mentora, taj put će da bude jako brz. Pravog mentora ako ima. E, ako nema mentora, kad kreneš sam da istražuješ, ja sam delimično, ali opet imao sam ove ljude, a neki ljudi nisu imali nikoga, to je onda spor put. Jako spor put, jako naporan. Nema ko da te podrži, nema ko da te sasluša, nema ko da te razume. I onda sam shvatio da to mentorstvo je u stvari nešto što je budućnost. Sad si i ti mentor, tako da znaš. Mislim, ti si dugo mentor, ali sad si u projektu nekom. Tako da ja mislim da je to zaista budućnost i mislim da je to suština. Da neki mlad čovek, koji ima neko dobro znanje, ima želju da se usavršava, treba da nađe pravog mentora.

Ivan Minić: Postoji taj momenat da, s jedne strane, nekome možeš da ubrzaš neke stvari, nekome možeš da rešiš možda neke probleme do kojih je došlo, možeš da mu daš jedan pogled na situaciju iz nekog drugog ugla. Jer, naravno, svi kada smo u nečemu previše, nemamo mogućnost da se izmestimo i da vidimo stvari sa strane. Ali, činjenica je da mora da postoji dobar fit.

Ivan Vlajković: Mora.

Ivan Minić: Odnosno, dobar mentor i loš mentee neće napraviti rezultat koji je potreban. Ono što bih voleo je da malo objasnimo šta je zapravo bio tvoj posao. To se menjalo kroz vreme, ali šta zapravo podrazumeva rad u risku i u analizi u banci?

Šta podrazumeva rad u risku i analizi u banci?

Ivan Vlajković: OK, u principu, samo ono što je bitno da razumemo, to su velike firme. Firme preko milion evra su bile grupa koju sam ja analizirao u početku. Naravno, no limit, ali kad si junior, što se kaže, onda dobiješ manje firme. Ne dobiješ firmu od 50 miliona evra prihoda, nego od 2 miliona. U principu, ti imaš neku prodaju. To su ovi ljudi koji komuniciraju sa klijentima. To su oni ljudi koje vi vidite. To su predstavnici banke. I oni u stvari predstavljaju sve ove ljude. I ti ljudi kad podnesu neki zahtev, taj zahtev mora da se obradi. E sad, šta je suština? Banka je finansijska institucija i banka daje nekome pare. Banku zanima kako ti upravljaš parama, odnosno gde ćeš te pare da uložiš, kakav će efekat toga da bude i kako ćeš pare da vratiš. To je suština. Ovo napominjem zato što ljudi imaju iskrivljenu svest da ako, ne znam, imaju sjajne prostorije, i zadovoljne zaposlene, i dobar auto, i lepu reputaciju u svojoj lokalnoj zajednici, da je to kraj priče. Za banku je to nice, nice to have, ali nije must. Must kako ti upravljaš svojim novcem, i kako ćeš ti ovaj novac što ti ja dam da upotrebiš, kakav će efekat toga da bude i kako ćeš meni posle da vratiš. E, taj kreditni analitičar, taj analitičar finansijski kreditni se bavi time. On procenjuje da li taj biznis model, da li ta tvoja ideja može da se ostvari i kakvi će efekti biti toga što si ti zamislio. Ti treba da razumeš to što neko radi i treba da vidiš šta će se desiti. I na bazi toga, ti šalješ neki predlog zajedno sa prodavcem, kad si analitičar, ti i prodaje zajedno šaljete predlog risku koji odlučuje. U nekom slučaju, to odlučuje jedan čovek, u zavisnosti od iznosa. Na primer, ja sam u drugoj banci imao 250.000 evra da potpišem. Samo ja, nema direktor. Znači, ili odlučuje jedan čovek ili ako su veći iznosi, onda odlučuje taj kreditni odbor, koji se često pominje. Vrlo je famozna reč. I neki to zovu kreditni biro, a neki kreditni odbor, a neki ovako-onako. To je u stvari jedna grupa ljudi koji imaju competence da odluče o nekim većim stvarima. Dakle, tako je to napravljeno u banci. Ako su plasmani manji, moj posao kao analitičara je bio da zajedno sa prodavcem objasnim donosiocu odluke zašto je to dobro i zašto baš to predlažem. 

Ivan Minić: Da mu skratiš proces upoznavanja sa predmetom.

Ivan Vlajković: Pa, da, u principu. Kako to ide? Treba da bude levak. Ti treba njemu da pripremiš da bi on mogao da donese više odluka kvalitetnih. Ispred tebe prodavac priča sa 20 klijenata, pa kod tebe pošalje 5-6-7, pa ti iščistiš ono što ne valja, i onda on dobije ono što je najkvalitetnije i dobije najviše informacija. I onda on kaže: Ovo mi je OK, ovo mi nije OK. To je kad jedan risk manager odlučuje. Ali, kada odlučuje odbor, to je onda fajt. Pogotovo kad se ne slažu u prodaji i risk. Ti onda ideš kao predstavnik prodaje, zajedno sa prodavcem, ideš u kreditni odbor. Tamo su članovi kreditnog odbora članovi boarda banke. I onda tu, što se kaže, nadmetanja, argumenti, da kažemo tako. Da bi se videlo šta će tu na kraju da se desi. Suština priča je da što je bolji zahtev, što je bolji klijent, što je profesionalniji klijent, što je bolje objašnjeno to što treba da se dobije, to se lakše prođe ovaj iza proces. Što je ovo nejasnije, što ima više improvizacije, što više ja kao neki analitičar moram da pretpostavljam, to postaje rizičnom. I taj neki koji je risk manager, on kaže: Nema ovde ništa. E, onda sam otišao u drugu banku. Tamo sam radio risk. Bio sam donosilac odluka, ali to mi je bio portfolio uglavnom firme preko 20 miliona i radio sam tržište Srbije, Crne Gore i Republike Srpske. Znači, veliki zahtevi odande su dolazili i veliki zahtevi odavde. Bilo je i ovih manjih, itd, ali ovo je bio fokus. I bavio sam se, to je verovatno samo u Komercijalnoj tako bilo, ja sam bio i risk manager za ulaganje u hartije od vrednosti države. Znači, da li da sad ti uložiš u ovaj ili onaj zapis. E sad, ti kad si risk manager, ti onda dobiješ sve spremno. Ti onda imaš big picture i ti sad samo treba da vidiš da li to ima smisla ili nema smisla. Gde ono nastane najveći kolaps? Pa, vraćamo se na početak. Došao je klijent, nije znao da objasni ciframa, finansijski šta želi, zašto želi i kako će to efekat imati. Onda ovaj prodavac i analitičar su morali da pretpostavljaju. Čim oni krenu da pretpostavljaju, jasno da je ovaj sam odnos rizičar. Sam po sebi. Zato što ti ne znaš šta radiš, a hoćeš pare. 

Ivan Minić: Ne znaš baš potpuno šta radiš. 

Ivan Vlajković: Ne, ne. Nisam mislio apsolutno. Daleko da ne zna šta radi. Ne bi napravio biznis da ne zna šta radi. Daleko od toga. Nego, za te konkretno pare ti si možda rešio iznos, ali ja ne razumem, meni nisi dočarao kako će da to utiče na tvoj biznis sutra. Nemaš neki finansijski plan, jer mene zanimaju samo finansije, sve ostalo je nice to have. Znači, finansijski plan koji će pokazati gde ćeš ti pare da uložiš i kako će to da se vrati. Jer to je suština. Ti radiš za prinos neki, prinos na ono što si uložio. Ako kod mene uzimaš kredit, moja logika je da ti uzimaš da bi povećao sebi prinos. I jedna od velikih zabluda je, što često čujem od ljudi u neformalnom razgovoru, ljudi ne shvataju kredit kao nešto što treba da smanji rizik. Znači, vi kad uzmete kredit, vama poslovni rizici, odnosno biznis rizik treba da padne, treba da bude lakše, a ne uzmete kredit pa vam bude gore. To nije logika. Logika je ako ti radiš samo sa svojim para, i imaš neki biznis, i taj biznis dobro radi, i ti imaš mnogo kupaca koji hoće da rade samo s tobom, i ti vidiš da to postoji tražnja, ali ti nemaš pare da uložiš u neku zalihu, u neku opremu ili u neke ljude ili u neki marketing, nebitno, šta god proceniš da ti je neophodno, ti to nemaš i onda ti to iz akumilacije. Znači, što napraviš profit, ti reinvestiraš. I to je put koji ide. Ali, na primer, na tom putu ti treba 5 godina da dođeš do novog sistema. E, šta je uloga banke? Pa, uloga banke je da dođe, da ti da pare, da ne ideš 5 godina da tabanaš, nego godinu ili dve. I to je onda suština. Uzeo si kredit koji ti je pomogao, došao si do neke sledeće tačke u biznisu, zaradio si više nego što si zarađivao pre, i onda i banka i ti ste zadovoljni. Onda nema, u prinicipu, ni risk manager niti bilo u procesu ko to vidi, ko to razume, nema on tu interes da tu nešto petlja previše. Zato što i banka želi da ima dobrog klijenta. Mi imamo komercijalne banke ovde. Startup priča je malo drugačija. Komercijalne banke kažu ovako: Ti si već neki biznis razradio i taj biznis radi. I sad si ti meni dokazao da ti radiš to. Sad ja ulazim da ti pomognem da ti podigneš na viši nivo. Zato što nemaš izvore finansiranje, na primer. I to je cela priča. A, svaka banka – banka postoji da bi dala nekome pare za rad na tome. Ljudi jedva čekaju da u banci vide nekoga ko može da im nacrta sve to, i onda oni da mogu brzo i kvalitetno da odluče, i da onda budu partneri. Jer ti kad imaš pet banaka u portfoliju, ti nemaš partnera. Ja idem malo kod tebe, pa malo kod njega pozajmim, pa malo kod Pere, kod Žike. Nije baš neka sigurna priča. Nije baš neka izvesna priča. Ali, ako odem samo kod tebe i ti kažeš: Ja sam razumeo šta ti hoćeš i evo ti proizvod za to. Pravi proizvod za tebe. Poenta tog većeg segmenta je da ti možeš i proizvod da kreiraš malo. Nije kao da je za najmanja preduzeća sve predefinisano.

Ivan Minić: U tim slučajevima jako malih, to mora da funkcioniše po šablonu, jer nema računice.

Ivan Vlajković: Nema matematike da se neko bavi time, tako je. Zato što su to mnogo mali iznosi. Banke i sad već, čuo si brzo odobrenje postoji. To je već stiglo – neke banke tuku već do 500.000 evra tako. Neke su 100-200-300, zavisi koji je gabarit, ali već one prave mehanizme da ni time ne bave, nego da se bave samo onim što je suština. A, suština je ti znaš da vodiš biznis, ti imaš ideju, ja ću da utrčim da napravimo pare zajedno. Ali, klijenti u suštini, kad se postave tako, kad urade svoj domaći, što se kaže, kad se spreme, oni treba da biraju svog partnera. Znači, oni treba da izaberu banku koja je najbolja za njih. A, najbolja za njih je ona ima servis: koja im da pravi iznos, koja im da pravi proizvod, koja kada ih razume radi brzo za njih, koja… OK, nije čak ni klijentima problem da daju obezbeđenje ako je to stvarno neka priča koja je dugoročna. I ako ih neko razume i ako ima sve to, onda šta će mu dve banke ili pet banaka. Dve možda zbog Srbije, nekad nešto se promeni, imaš neku rezervnu. Ali, već tri-četiri-pet, tu nema nikakvih potreba. To je dokaz, na primer, pet banaka, znači da ti pet puta ostaješ bez para. Je li možeš ti da se baviš biznisom ako pet puta ideš u banku godišnje. Pa, ne možeš. Znači, ti se baviš samo bankom. Ostajem bez para, opet u banku! Pa, opet papirologija, objašnjavanje, pitanja, odgovori. To tako ide u krug do besvesti. I umesto da se baviš bavljenjem para, ti se baviš obezbeđivanjem para zato što umesto jedna banke imaš pet. 

Ivan Minić: Imaš taj momenat gde, pomenuo si to finansijsko planiranje koje nije na zadovoljavajućem nivou ni u privredi ni kada je u pitanju lično finansijsko planiranje, to je tek katastrofa. I, generalno, korak koji prethodi tome je pitanje finansijske pismenosti, koja kod nas je na vrlo, vrlo niskom nivou. Pričali smo malo u pripremi, ne može ni da bude na boljem nivou, jer ne postoji. Ali, OK, hajde, bavićemo se time. Ali, ono što bih voleo je, pošto umeš to da uradiš, voleo bih da probaš da mi oslikaš kroz par nekih primera, ne moraju da budu – mogu da budu potpuno banalni, mogu da budu na nivou ličnih finansija, mogu da budu na nivou male firme, mogu da budu na nivou srednje firme, uopšte nije bitno. Šta su situacije u kojima ima smisla uzeti kredit i u kojim situacijama, u idealnom setu okolnosti, banka kaže: OK, piece of cake! To je to, dobar si!

1:25:22

Ivan Vlajković: Da, OK. Pa, hajde za fizička lica jedan primer. Sad je korona, pa nije baš popularno, ali proći će ova korona. Na primer, često ove agencije turističke u januaru-februaru kažu: Evo popust 30-40-50% na aranžmane! Sada ako vi znate da ćete ići, sigurni ste da tad možete da ide, naravno, za zdravlje ima to osiguranje od otkaza, vama je OK da uzmete keš kredit, koji je 10%, i da odete u februaru da uplatite taj vaš aranžman, gde ćete dobiti jeftinije 40% i da vratite taj kredit, pa sledeće godine isto. To je OK. To je pametna investicija. Vi ste tu nešto zaradili, jer biste u junu morali da platite 30% više. Jasna je matematika. Sad što se tiče firmi, da okrenem malo priču. Te firme najčešće pogreše, gde su velike greške. Ti sad, na primer, hoćeš da pokreneš neki biznis. I pretpostavimo da je to neka proizvodnja, kakva god, ovih čaša. Ti kupiš halu. To je nešto što relativno lako…

Ivan Minić: Vole, vole ljudi da kupe hale.

Ivan Vlajković: Vole, da. Ne vole da uzmu u zakup, ali hajde da kažemo da kupe. Znači, da znaju koliko to košta. To je ono pitaš čoveka pošto ti proda i to je to. I onda izračunaš koliko ti treba da to privedeš nameni. Nekad promaši se tu, ali nikad tragično. Nećeš ti tu promašiti više od 10% ako si iole ozbiljan. Onda shvate koliko im para treba za neku opremu. Onda okrenu dobavljača, pa kažu koliko im treba za tu opremu, itd. I tu stanu. I šta se desi? Ti si sad obezbedio pare za to. Ti si doneo pare. Stukao si u to. Doveo si halu, sredio si halu, ubacio si opremu. I ti ne možeš da radiš. Zašto ne možeš da radiš? Pa, ne možeš da radiš zato što ti u tu mašinu moraš da ubaciš neku sirovinu, koja treba da ti napravi neki proizvod. Pa, taj proizvod treba da prodaš nekom kupcu, pa će taj kupac da ti plati za 60 dana. 

Ivan Minić: I neko mora da radi na svemu tome. 

Ivan Vlajković: Posebno, da. Dodajemo to. Mora neko da radi, a verovatno moraš da imaš neke dodatne troškove. Neke operativne. I sad vrlo često ovaj ciklus, da kažeš, taj period koliko tebi treba zaliha i koliko tebi treba da kreditiraš kupca, zahteva više para nego cela ova investicija. Vrlo često. A, to je nešto što…

Ivan Minić: A, čak i da nije više, nije bitno. Ti kada nemaš, jednostavno… 🙂

Ivan Vlajković: Pa, da. Ti si došao na pola puta i zaglavljen si. Gledaj sad ovo, ima ljudi koji dođu tako u banku. Ti sad dođeš u banku i kažeš: Ja sam ovo sve investirao. Hajde vi meni sad dajte ovaj obrt. Kažu: Aha, reci ti meni što nisi onda došao? Što ti nisi došao sa milion evra koje si tu uložio, što nisi došao prvi dan i rekao: Ja ću milion, vi još koliko treba za obrt, pet miliona, pa da uđemo zajedno, nego što dolaziš sad? -Pa, nisam znao da ne mogu da pokrenem proizvodnju. Nisam razmišljao o tome. Nisam znao koliko mi para treba za to. Nisam znao da izračunam. I to je onaj momenat kad banka kaže: OK, ti si ušao nespreman u investiciji od dva miliona evra.

Ivan Minić: Ti ne umeš da računaš. I ne volimo ljude koji ne umeju da računaju.

Ivan Vlajković: Tako je. Ja volim brojke i ja volim da vidim da te brojke da rade. I sad kad ti staneš na pola puta, to je onda… Ima mnogo takvih primera, nažalost. Kad staneš tako na pola puta, onda je da li mogu da nađem nekog. Kako kažu kad si startup? FFF – friends, family and fools. Da li mogu da nađem nekog angela, nekog prijatelja, nekog da uleti, investitora?

Ivan Minić: Ključna nije da uleti, ključna fraza je da premostim. E sad, dobro, OK, dešavaju se situacije u kojima se stvarno desi nešto što je potpuno nepredviđeno i tad nalaziš alternativna rešenja. Ali, postoje stvari koje su predvidljive, koje ne bi trebale da budu premošćene, nego bi trebalo da budu uračunate na neki način. 🙂 I banke to ne vole, banke ne vole ljude koji dolaze da im rešavaš problem koji bi trebalo da su mogli da pretpostave da će da se desi.

Ivan Vlajković: Tako je, smatraju te hazarderom. Na primer, ovo je isti slučaj, gde ti si, na primer, obezbedio 50% para za taj obrt, ti ćeš onda možda i moći nešto od banke da dobiješ. Zato što si već pokrenuo priču, ali treba ti da je boostuješ.

Ivan Minić: Da, da. Oni vide da to ima smisla, ti imaš proof of concept, samo ti treba da porasteš izvan okvira onoga što si ti planirao. Biće bolje nego što si računao, ali ti si već računao nešto.

Ivan Vlajković: Tako je. Nečim si se bavio, i stao si tu, i rekao si: OK, pojavilo se nešto dodatno, pa sad mi trebaju pare. Pojavila se dodatna potreba tržišta. Hajde vi mene boostujte. Oni će vas boostuju. Ali, ako vi nemate ništa, i niste računali na to, i kažete: Ja to nisam računao, oni kažu, A, kako ja sad tebi da verujem da ćeš ti sad to dobro da izračunaš i da vodiš? Vrlo je prosto pitanje, kao i u životu, kao da ti dođe neki prijatelj. I onda ko je taj ko dolazi da pitchuje pred banku, ko je taj koji objašnjava. Da li taj zna o finansijama ili ne zna? I onda tu banke uglavnom takve dealove retko rade, ali u principu ne rade. Šta još ne vole, a slična je logika? Znači, opet je vezano za investicije. Ljudi imaju tendenciju da ih svrbi novac kad je na računu. Šta to u prevodi znači? Ti, na primer, imaš neki biznis koji funkcioniše. Sad neki kupac ti je platio, neki dobavljač je rekao ne moraš odmah da platiš, neki kredit je legao i ti sad odjednom imaš neku gomilu para na računu. Ti misliš da si ti car. I te pare, pošto ih imaš, ti uzmeš i stučeš u nešto što nema veze sa biznisom. Na primer, kupiš jahtu, da imaš za team building i to. Nebitno, bilo šta što je van biznisa. To je teška katastrofa. A, čak i ako je u biznisu, to te čeka. Zašto te čeka? Pa, ti si isisao pare iz obrta, jer ti dobavljači će da kucnu vrlo brzo i kažu: Plati ti meni ono što je dospelo. I te banke će vrlo brzo da kucnu i kažu: Stiže rata! A, ti si te pare već povukao, i nemaš da pokriješ to, i sad ćeš ti morati da ideš da se rešavaš to. E, čim uđeš u tu priču, to je tzv. izvukao si iz obrta, finansirao si investiciju. Tako pričaju bankari ljudima. Čim to uradiš, sledeća stanica je kompromis. Šta znači kompromis? Kompromis je: E, kupac, molim te mi plati, on kaže, Može, 5% jeftinije. E, dobavljač, ja ipak ovo neću moći. Ne mogu sad da ti platim. Možeš da me sačekaš 20-30-50-100 dana? -Može, ali sledeća narudžbina skuplja cena. I kad krenu kompromisi, što se kaže, to ti je kao ono šakali. Sa svih strana te neko…

Ivan Minić: Dobro, svako mora na neki način sebe da obezbedi u toj situaciji.

Ivan Vlajković: Apsolutno. Zato što to je legitimno kreditiranje. Znači, u lancu. Ako tebe dobavljač toleriše, to je kreditiranje. Ako kupac mora da plati ranije, on mora te pare da nađe. Može verovatno da ode u banku. A, on računa da li je njemu jeftinije da uzme kredit u banci ili tebi da plati. A, može da bude jeftinije. Znači, koja je logika? Vi sada imate nekog dobavljača i dobavljači su stalni izvori finansiranja. Stalno su tu u nekom iznosu. I vi okrenete tog dobavljača, na primer, s tim dobavljačima radite milion evra godišnje, a saldo, na primer, obrćete pet puta, 200.000 je stalni neki limit. Dobar dan. -Dobar dan. -Koliko vi meni date ako ja ovih 200.000 koje povlačim inače? I on kaže: Dam ti 15. Ti kažeš: Super, 5%. Pošto ću ja pet puta to da obrnem od onih milion, znači ja 5% na milion, 50.000 je moje. Dobar dan, banka, koliko košta kredit od 200.000 da mi zamenite dobavljača, da mi date neku liniju i revolving? Nešto da bude trajno, a ne da mi se pakrirate tu, pa da mi izađete. Nego, ako je dobavljač bio parkiran, sad vi morate da se parkirate u istom iznosu. A, ne vi se parkirate, pa vi odoste. Onda opet moram ja dobavljača da vraćam. Oni kažu: 15%. Ti si 20% dobar. Nisi se mnogo pomučio, iskoristio si banku. E, to je lepota priče. I to je ona priča gde ti kao vlasnik stalno tražiš veći prinos na svoje ulaganje. Svaki put kad neke pare uložiš, ti tražiš da dobiješ više. I onda tražiš onu priču – ako radiš za 5-6%, postaviš sebi pitanje zar nije bolje, bre, kupim stanove i rentam. Ili još bolje garaža. U stanu može nešto da ti se desi. Šta će u garaži da se desi? Ništa. Ideš samo i kupiš kiriju kao gospodin čovek. A, ne ovde organizuješ ljudi, organizuješ neku proizvodnju ili trgovinu, šta god. Misliš li da li je neko bolestan-nije bolestan, da li će neko da da otkaz-neće da otkaz. Pa će nešto da crkne, da nestane struje. Misliš o milion stvari da bi radio za neki prinos koji je ekvivalentan tome da uzmeš stanove i rentiraš. Prirodno je da čovek koji organizuje sve ovo zarađuje više. I onda kad ne zarađuje, mora da se vidi zašto. Znači, gde je on to pogrešio. Ili jednostavno biznis nije rentabilan, što je sasvim legitimno. Pronašio si biznis.

Ivan Minić: Ti si, dakle, pričali smo o tome, prošao kroz dva ozbiljna bankarska sistema.

Ivan Vlajković: Jeste.

Ivan Minić: Jedan, da kažem, privatni vrlo. Drugi vrlo nestandardan, više državni. I onda si doneo tu odluku da ponovo sebi zakomplikuješ život, što je… Ja bih voleo da razumem zašto si ti odlučio da uđeš u preduzetništvo. OK, skapirao si sve ove stvari kroz proces. Svaka od tih stvari koju si shvatio jeste prilika, ali nije to baš tako jednostavno i nije to baš tako straightforward da će sve super da funkcioniše zato što si ti nešto shvatio.

Zašto je odlučio da se upusti u preduzetništvo?

Ivan Vlajković: Da. Gomila je faktora, ali hajde da krenem od tog profesionalnog. Što se tiče te priče o šansi, ti vidiš da gomila ljudi traži neki proizvod i znaš, vidiš da nije najbolji. I moja logika je bila pa, što oni ne bi uzeli nešto što je bolje. I tu kad uzmu to što je bolje, ostaće i za mene i za njih. To mi je bio neki globalni mindset. Ali, bilo je i nekih drugih faktora. Jedan faktor je bio da sam se ja već malo zasitio rada u banci, jer nisam imao nešto mnogo novo da naučim. U Komercijalnoj banci, u kojoj sam radio, tamo je neko ludilo krenulo. To je vrlo jedno specifično okruženje. Sber banka je državna banka ruska, ali se ovde ponašao kao privatna. Volks banka je bila privatna. Da kažemo da su to dva različita sistema. A, Komercijalna banka je, to ljudi ne znaju, ali nije bila državna. Nego je ona bila delimično državna, pa delimično su tu bili neki stranci. Bilo je tu neki tas, 40:40%, na primer, i neki mali. Nije ni bitno. Ja sam tamo kad sam otišao, ja sam otišao zato što je došla neka super ekipa jako kvalitetnih ljudi sa tražišta, koji su papreno platili i super su ih tamo okupili. Ali, generalno, ja sam očekivao da će se nešto promeniti, jer oni nisu imali neku reputaciju na tržištu, da se ne lažemo. Ali, dese se neke čudne stvari. 🙂 Znači, meni je tamo jako smetao taj neki odnos ljudi. Ljudi koji su tamo radili – tamo ima jako dobrih kadrova. Jako kvalitetnih kadrova je bilo, koji su inače kadrovi Komercijalne banke. Ali, cela ta linija komunikacije je meni bila vrlo čudno. Na primer, dođe ti neki visoki direktor i kaže ti: Rekao je predsednik. Ja kažem: Ko je rekao? -Predsednik. Ja kažem: Ljudi, on je direktor, bre. Nemoj te da zovete predsednik! Predsednik se bira, direktor se postavlja. Znači, on je direktor banke, CEO. Nije predsednik banke. Ali, taj neki mindset je, taj neki strah, meni neobjašnjivo totalno. Meni je bilo čudno, a onda su počele neke ružne stvari da se dešavaju. Gde bukvalno ti svaki dan u žutoj štampi. 🙂 Bilo je tu nekih valjda više struja. Sad ne znam nije tačno politika visoka kako se vodila, ali ti svaki dan u žutoj štampi čitaš šta se dešava u banci. Neke vrlo ozbiljne stvari. Do nekih ličnih stvari, koje su katastrofalno. Ne želiš da pročitaš nešto o nekome tako. Do profesionalnih stvari, koje su curale u javnost. Sad to sve kad se sabere i oduzme, šta će, bre, meni ovo u životu. Ti sad donosiš neke odluku, pogotovo je tamo bilo specifično. U Sberu ti kažeš neko svoje mišljenje, i to je ona zabluda imam kuma u banci, prijatelja, šurnjaju, ko god. Znači, ti Sberu kažeš svoje mišljenje, i ima neki direktor iznad koji može da kaže: OK, tvoje mišljenje je negativno, ali ja znam nešto što ti ne znaš i ne treba da znaš. Ja ću da potpišem i to je u redu. 

Ivan Minić: Ja ću da snosim odgovornost.

Ivan Vlajković: Ali se zna. Ako deal ode niz vodu, kad dođe interna revizija, zna se ko je potpisao. I zna se zašto ja nisam, a neko drugi jeste. I to je totalno fer. Za to si plaćen. To je normalna priča. E, u Komercijalno su više išli ka koncenzusu. Meni to nije odgovaralo. Ja kažem: Ljudi, ja ne mogu da potpišem nešto što ne znam do kraja šta je. Neću. I tu sam ja imao neke konflikte oko toga. Ali, sve u svemu, jako bogato iskustvo. Prvi put sam se sreo sa politikom prljavom. Znači, da izlaze u javnost tako prljave stvari ljudi. Ne o meni lično, nego o nekim drugim ljudima. I nebitno ko su ti ljudi. Neki mi nisu bili ni dragi, ali suština je da je to baš ružno.

Ivan Minić: I to nema nikakve veze sa poslom?

Ivan Vlajković: Nikakve. Ma, kakvi.

Ivan Minić: To je pokušaj da nekoga diskredituješ, bez obzira na što nema nikakve veze sa njegovim poslom.

Ivan Vlajković: Tako je. I to je nešto što meni u principu nije odgovaralo, iako sam tamo dosta naučio. Tamo sam imao sjajnog direktora, Dekija Aleksića. Dečko koji je radio, tj. čovek, nije dečko, koji je radio u Milanu, pa je radio za celu Evropu, pa je imao neku metodologiju rada totalno drugačiju od svega što sam ja video ovde, neki način prezentacije totalno drugačiji. I onda njega sam dosta naučio. I to sam učio od nekih ljudi tamo opet koje sam sreo, individualaca. Ali, sistem kao sistem je bio, nažalost, loš. Meni je žao kad vidim nešto što je državno – mislim, država je u jednom trenutku 100%, kad sam otišao oni su otkupili to sve, pre nego što su prodali to – meni je žao da vidim da nešto što je takav brend nije moglo da se skupi deset profesionalaca i to da se odradi kako treba. Da se to vodi, da to bude banka 1-2-3 na tržištu. Jer tu je potencijal apsolutno postojao u narodu, itd. Pretpoznat je, brend je. I bila je velika banka, druga-treća na tržištu u svakom trenutku. Taj momenat, nije mi odgovarala ta atmosfera tamo, znanje već neko novo nisam mogao da steknem. Mislim da je to bio limit eksperskog znanja u banci. Znači, menadžersko je nešto drugo. Imao sam pravu podršku. Moja žena, da nije bilo nje, sigurno to nikad ne bih mogao da uradim. Jer bez podrške to ne funkcioniše baš tako jednostavno. Vi preuzimate rizik tek tako. Imao sam želju, imao sam Dejana Ćirkovića koji je sa mnom u timu, koji je po mom ličnom mišljenju, što se tiče finansija, ja nisam upoznao čoveka koji zna više i razume više. I opet ona priča, inspirativni ljudi. Meni je on bio jako inspirativan kroz život profesionalni, i ljudski, naravno, ali profesionalni pre svega. I on je bio u fazonu hajde ja i još jedan kolega, Marko. On je tamo već bio sa Nebojšom. Kao: Hajde nama da se pridružite. Bila je neka ideja super. Ideja je bila da mi napravimo, jer smo shvatili koji su problemi u komunikaciji i šta to banke ne razumeju kod klijenata, a šta to klijenti ne rade što bi banke volele i zašto klijenti ne mogu da izaberu banku koja im baš odgovara. Mi smo shvatili da to može da se reši kroz neku aplikaciju koja je medijum. Da s jedne strane bude privreda, a s druge strane banke. Da u toj aplikaciji budu definisane neke stvari koje moraju da se kažu, objasne, da bi onda posle sve to išlo mnogo lakše. Znači, svi oni problemi koje smo uočili dok smo radili, hajde da ih rešimo kroz to. Logika nam je bila, znaš, Polovni automobili kad su napravili tako nešto, a to je slična logika, Bubanj potok se ugasio, je li tako. Očigledno tajming nismo pogodili, jer ja duboko verujem da to će sigurno da zaživi u jednom trenutku. Samo nije zaživelo sad. I dalje se tabana. I dalje čovek hoće da vidi koliko banaka može da mu da kredite. On ide i tabana u pet banaka, što je suludo. Umesto da dođe na jedno mesto, koji će mu reći šta treba tačno da kaže, kako to treba da se prezentuje i šta je to što treba da objasni. Ne, on sad ide i tabana, i dalje radi po istom principu. Ali, tu je bio problem nekih i tajming. Mislim da nisu bile spremne banke. Svi koji su čuli, ideja im je bila super kao ideja. Ali, kako sprovesti, tu je zapelo. Tako da ja sam zbog toga izašao, ali prvi preduzentički poduhvat i nije bio baš najsjajniji. Nije propao, ali se nije realizovao u tom trenutku. Ja verujem da će se realizovati, ali to je na stand byju i morali smo odmah već da menjamo priču. Da dopunimo. I to su neki ključni razlozi. Znači, imao sam podršku, imao sam želju, negde sam se zasitio. Banke su sistemi u kojima jako teško možete nešto da promenite. Možeš da imaš dobru ideju i možeš imaš mnogo bolje, ali to sporo ide zato što mnogo ljudi to mora da verifikuje. I, generalno, hteo sam malo opet da se vratim u onaj mod iz srednje škole kad ti radiš šta hoćeš, pa ćemo da vidimo da li je dobro. 🙂 Ali, tvoja ideja, pa ti odradi realizaciju, pa ćemo da vidimo da li je dobro. I to je nešto što mi je bilo drive. 

Ivan Minić: Šta je ono što danas radite? Koji su ključne usluge koje nudite?

Čime se bavi Virtus Partners?

Ivan Vlajković: Pa, danas se bavimo finansijskim menadžmentom. Široko zvuči, ali suština je kako čovek upravlja novcem. Ta finansijska funkcija ima četiri neka dela. Jedan deo koji imaju sve firme po zakonu, a to je knjigovodstvo ili računovodstvo. Ozbiljna disciplina i ljudi se time ozbiljno bave. Ali, kod nas, nažalost, zbog manjka kadrova i generalno loše situacije, većina tih računovođa postanu finansijski direktori. Iako oni po vokaciji to nisu, i nije njihova disciplina, i ne bave se sa ove tri stvari koje mi radimo, a to su neko budžetiranje, odnosno neki finansijski planovi, odnosno šta je to što firma treba da uradi. Pa, kad se definiše šta treba da uradi, onda treba da definiše i ko treba da uradi. Jer džaba te plan ako ne znaš ko će da ga sprovede. I onda mi dođemo i to je jedan deo usluge gde mi uradimo neke analize istorijske, napravimo neki plan, definišemo ko treba da sprovede i definišemo KPI-jeve, odnosno ciljeve tih ljudi. Jer moraš to da meriš. Sada da bi to merio, moraš da imaš neki sistem kontrole. To je finansijski kontroling. Jedna usluga koja je jako mlada na tržištu. Odnosno, najmlađa i generalno najmanje se koristi. Svi imaju neki kontroling, kao pojam. Sad da pitaš bilo koga, on ima neki kontroling. Pa sad, da li to radi na svesku ili tefter, nije ni bitno, ili na Excel, nebitno je. Ali, kontroling na nivou koji je neophodan da ti zaista upravljaš svojim biznisom, jer biznis ne sme da se dešava. Posao može da se desi, ali biznisom mora da se upravlja. To je nešto što je ovde jako, jako nisko zastupljeno. Ljudi misle da softverom rešavaju sve, ali nije baš tako. Može da bude ako vi pripremite te IT-jevce da vam naprave baš ono što ste vi zamislili. Ali, uglavnom ljudi ne definišu to kako treba. To je jedna usluga koju radimo. Kad se to definiše, ti tačno znaš ko u procesu, što se kaže, gricka semenke, a nešto radi. Znači, ko je u procesu ostvario onaj cilj koji je trebao da ostvari, a ko nije. E, kad neko nije, bilo da je čovek ili da je neki deo procesa, ali ne mora da bude čovek, onda ti treba da vidiš šta treba da menjaš. I na bazi toga ti kroz konstantne promene u stvari unapređuješ svoju firmu. Na primer, neki proces ti deluje skupo, ali kako konkurencija, da li mogu da pošaljem nekoga na obuku, je li može neko da mi donese neki drugi know-how. Pa, kad mi donese, pa kad to implementiraš, pa izmeriš, pa vidiš da si ti tu napravio odličan posao. Ili neki zaposleni nešto ne radi. Na primer, ti si prodavac 1, ja prodavac 2. Ti prodaješ super neki proizvod, ja ubibože. Pa, možda ti možeš meni da pomogneš. Ali, ja prvo moram da znam ko prodaje super, a ko prodaje ubibože, a ne da bude na osećaj. U, ovaj mi napravio četiri posla, ovaj dva. Pa, koliko je to u parama? Pa sad, da li je ovoliko ili onoliko zaradio, ne znam tačno, ali zaradio mi je. On mi je zaradio! Nije baš tako. Kad se povuče crta, kad se sve sabere, ti moraš da znaš ko je napravio pare, a ko nije, i šta ćeš da radiš sa tim što nije napravio.

Ivan Minić: I ne mora svako da napravi pare. Postoji sistem u kome prosto te pozicije koje postoje u njemu nisu tu da zarade novac.

Ivan Vlajković: Tako je.

Ivan Minić: Ali, imaju neku drugu svoju karakteristiku koja može da se kvalifikuje, kvantifikuje.

Ivan Vlajković: Da, na primer, to je ono pitanje da li proizvodnja treba da dobije bonus. To je pitanje koje ja imam od klijenata. I sad, gledaj, ti kad definišeš neku prodaju, onda definišeš i šta treba da proizvedeš. To je logično. Ti kad definišeš šta treba da proizvedeš, ti imaš neko očekivanje koliko će to tebe da košta. Pa, onda momenta kada je proizvodnja proizvela jeftinije od tog tvog očekivanja, oni su zaslužili bonus. Zato što koštaju manje nego što si očekivao. Treba da im daš bonus. To nije bonus prodaje.

Ivan Minić: Treba da postaviš neki threshold, neki limit, koji kažeš: OK, ispod ovoga ne želimo da idemo. U nekim objektivnim okolnostima OK.

Ivan Vlajković: Naravno.

Ivan Minić: Posebno kada je to na nivou incidenta, a ne na nivou pravila. Ma, OK. Kao korona, OK. Ali, prosto, ako stalno imaš podbacivanja, onda imaš problem, jer neko to mora da nadomesti. Taj neko ako je u istoj poziciji, isto plaćeni, itd, će vremenom postati nezadovoljan, koliko god bio zadovoljan u startu.

Ivan Vlajković: Tako je.

Ivan Minić: Koliko sve ostalo, koliko god bio uredan prostor, i dobre stolice, i dobra klopa za ručak, u nekom trenutku jednostavno nije fer. Ni prema jednima, ni prema drugima. A, činjenica je da ljudi vrlo često ne znaju to. Nekada znaju, jer postoje određene delatnosti, određeni segmenti firme u kojima sve jednostavno funkcioniše po principu KPI-jeva. Ali, i tu ima ona priča šta je adekvatan KPI.

Ivan Vlajković: Pa, da. Uglavnom to ljudi definišu za prodaju. To je prva tačka. Ali, gledaj, ti sada praviš neki cilj – prodavac ni ne mora da zna zašto ti forsiraš neki proizvod. Bolje ga razume, ali i da ne razume, ti si taj koji odlučuješ gde želiš da stigneš. Ako ti znaš gde želiš da stigneš i znaš šta treba da se uradi, onda ti nekome dodeljuješ ciljeve. Prodavci kad ostvare cilj, to je uglavnom – često se desi da prodavci pokupe sve, a nije samo njihov doprinos. I onda je pitanje kako ovom iz proizvodnje da dam. Jer, na primer, proizvodnja proizvede jeftinije, a prodavac proda. Proizvodnja nije imala cilj, nije imala KPI-jeve, nije imala očekivanja, nije imala bonus šemu. Prodavac je doneo veći profit. Ti guraš ogromne pare prodavcu, a on prodavao po istim cenama čovek. Znači, oštetio si nekog drugog. Neki drugi je napravio tu vrednost. E, taj drugi koji je napravio tu vrednost isto treba da bude vrednovan.

Ivan Minić: Odnosno, i neko drugi je napravio tu vrednost.

Ivan Vlajković: I neko drugi.

Ivan Minić: Tu ima taj momenat kad merimo i prosto postavljamo KPI-jeve i merimo ih i gledamo šta ima smisla. Jedna od stvari je da to postaviš na ispravan način. Jedna stvar je broj dealova koji će neko da dovede. Dobro, to je OK indikator. Je li samo to gledamo? -Samo to gledamo. -A koja je prosečna vrednost deala?

Ivan Vlajković: Tako je.

Ivan Minić: Jer ako je neko doneo pet velikih dealova, a neko doneo trideset malih dealova, količina posla koja je potrebna da se uradi za trideset malih dealova, iako je ukupna količina para ista, nemerljivo se razlikuje. Naravno, ne možeš sad da postaviš situaciju tako i kažeš: OK, sad ćete samo da jurite velike. Ako možeš da živiš od toga, super. Ali, ako ne možeš, moraš da praviš neki kompromis što se toga tiče. A, da budeš svestan toga.

Ivan Vlajković: Tako je.

Ivan Minić: To su stvari kojih prosto svako mora da bude svestan u tom procesu. A, bilo bi poželjno, ja uvek to nekako kada razmišljam i kada pričam sa ljudima, jedna stvar je i ako je dobro da znaš šta se dešava – najgore je kad ne znaš šta se dešava. OK, bolja opcija je da znaš šta se dešava, a još bolja opcija je da znaš zašto se to dešava. I to je negde ono što u suštini kroz ovo što radite vi pokušavate da postavite firmu.

Ivan Vlajković: Tako je, tako je. Naravno, neke firme su kompleksnije, neke su jednostavnije, ali proces je taj. Šta treba da uradim, ko treba da uradi, izmeri ga, kontroling, da vidim gde je problem, i obezbedi mi pare, to je ovaj treasury deo, to je banke, obezbedi mi pare da se ovo desi. I mi radimo to. To je naš posao. Znači, mi definišemo šta želimo, šta mora da se uradi, ko treba da uradi, a ja pratim sve to: definišem ti, napravim sistem, koji će ti omogućiti da pratiš perfomanse, i obezbedim ti pare da se sve to desi, u strukturi koja omogućava da se to desi. Jer nisu sve pare iste. Nije isto da li ti nešto dospeva za tri meseca ili za tri godine. Nije isto da li moraš da svedeš na nulu ili ne moraš da svedeš na nulu. Mnogo je velika razlika. To je ono što mi radimo. I suština je da – mnogo je lep taj osećaj kada vas klijent – uglavnom klijenti na početku imaju nepoverenje. Jer ti nekome ulaziš u finansije, vrlo pipava stvar. A, generalno, prvo ide neki segment raspitivanja. Pa, ti čuješ, zvao me taj, pa me zvao ovaj, pa javi se ovaj. Kad se probije ta barijera poverenja, ja sam imao klijente, još uvek imam klijenta, dva su vlasnika. Jedan uopšte nije sa mnom komunicirao čovek jedno devet meseci. Uopšte, ni reč neće da progovori. Godinu dana. I posle on meni kaže: Znaš, ja sam mislio da si ti neka magla. Vi svi konsultanti ste magle, a ti si neka magla. Ali, dobro, sad možemo da pričamo. -Hvala.

Ivan Minić: Nije trebalo mnogo da se probije.

Ivan Vlajković: Nažalost, to je jedna velika barijera. Ako si ti nešto radio loše pet godina ili deset godina, pa nisam ja mađioničar da napravim za dve meseca da bude to dobro. Nije moguće, nije realno. Ti nekim načinom rada gradiš očekivanja drugih, tvojih nekih kooperanata. I banka ti je neki kooperanat nazovi. Sad ti si radio na jedan način i sad ti želiš da promeniš to kako si radio, da se drugačije prezentuješ drugima. A, oni prvo kažu: Pa, kako ja da znam? Hajde prvo malo da te probamo. Pa, kad na toj probi pokažeš, onda može ozbiljno. E, ta proba i ozbiljno, to može da traje godinu-dve, u zavisnosti šta si napravio pre toga, naravno. Ljudi koji su proaktivni, uglavnom su naši klijenti jako proaktivni ljudi, koji vide šta žele, znaju šta žele, i onda nije problem to čekanje, ali se zna šta je cilj i šta je moj cilj. Zna se ako ga ne ostvarimo, nema šta tu da tražimo. Tako da definisanje ciljeva je ključna priča. Dodata vrednost koju daš je ključna priča. A, klijenti na kraju podvuku crtu i kažu: Jesam li ja ostvario veći prinos ili nisam ostvario? To je bottom line priče. Sve ovo ostalo što radiš – radiš zbog toga. To je cilj. Sve ovo što popravljaš, menjaš, implementiraš – investicije u finansije su kao investicije u proizvodnju. Ako imaš bolji sistem finansija, lakše će ti biti. Samo u proizvodnji ljudi lako vide. Meni je ta mašina nešto proizvela. Ali mi treba takav softver da skupim informacije. Pa, onda praviš neka međurešenja. Sad, Bogu hvala, Microsoft je napravio neki Power BI, pa tu može mnogo stvari da se reši bez softvera.

Ivan Minić: Ja vrlo često ljudima, kad pričamo o svemu tome, to je onaj momenat znaš, ne treba firma da vodi svoje finansije u Excelu. Hajde za početak da vodi u Excelu. Ako ne vodi ni u čemu, hajde neka vodi u Excelu. Hajde da krenemo od toga da ti za početak vodiš to kako treba. Pa, kada vidiš da ti to ima smisla, onda ćeš u nekom trenutku hteti nešto više. Ali, vrlo je teško od točka doći do aviona odjednom.

Ivan Vlajković: Traži mnogo promena navika. Ti to kad kreneš, mi sad kad krenemo, na primer, vlasnik-direktor, on vidi zna šta će da se desi ili vidi ili oseća ili kako god. Ali, ljudi ostali ne znaju, a moraju da budu uključeni. To znači promena navika svih, mnogo ljudi u sistemu, a nekad i svih. I te promena navika, to je u stvari… Ništa meni ne vredi da ja tebi napravim najveći sistem na svetu ako ga ti ne koristiš. Znači, ti si sigurno nezadovoljan, ja sam nezadovoljan. Ništa ja tu nisam napravio, a ja živim od reputacije. Onda ćeš ti sutra da kažeš: On mi je napravio nešto, meni to ne treba. Mogu samo da se ubijem. To ne treba nikom. Šta treba? Treba mi sistem koji će meni da pomogne da ja vodim moju firmu. Treba mi sistem koji ćeš ti meni da napraviš da ja mogu da sedim na plaži i da znaš šta se dešava, da znam da li mi nešto tamo opasno se dešava. To je taj sistem finansijske kontrole, pa sad imaš neki program koji ti omogućava da bude jako fancy. Ali, suština nije ta. Suština je šta meriš, kako meriš, da to definišeš, a onda kako ćeš to da prezentuješ. Znači, alat ti je da prezentuješ. A, kako ćeš to da meriš, to ti je razmišljanje. To je ekonomska dodata vrednost. To je ono što mi radimo, a malo ljudi radi ili ne radi. To je naša velika komparativne vrednost.

Ivan Minić: Neke osnovne informacije o tome što radite mogu da se pročitaju kod vas na sajtu. Vi ste fini momci, imate lepu kancelariju na lepom mestu na Novom Beogradu, gde ima dobar parking pored. Tako da može da se dođe kod vas, da se sa vama popriča. Sajt je virtus.rs.

Ivan Vlajković: Jeste.

Ivan Minić: Tu imaju neke najosnovnije informacije i tu može da se vidi prosto šta je neki osnovni porfolio usluga firme, može da se vidi ko su neki ključni ljudi. Svi ste vrlo neobični i interesantni. Mi smo uzeli da pričamo ovako zato što si ti Deretin prijatelj, a i ja sam Deretin prijatelj. Dereta spaja ljude. On ima taj problem da spaja ljude. Ali, vrlo smo bliski i godinama, vrlo smo bliski nekim razvojnim putem. Imaš sve te neke karakteristike koje su meni bile važne da ispričam ovde, kako čovek dođe do toga šta ti danas radiš. Vremenom će ljudi upoznati verovatno i ostale učesnike u tom procesu, ali poenta jeste u tome da pokušavate, a i ja svog ugla i na svoj način, da napravimo jednu promenu mindseta i da ljudi shvate šta je ono što im zaista nedostaje da bi dostigli neke ciljeve koje žele. Nema ništa gore od trenutka kada vidiš da je neko sjajan, da je proizvod ili usluga koju smislio fantastična, ali da fali neki deo puzzlea, koji on po ni po koju cenu ne želi da potraži i složi u svojoj puzzle. Fali taj neki deo puzzlea koji neće omogućati dostigne ono što bi zapravo mogao. Jer svi smo mi – to je kad je Đorđe, Ja, preduzetnik, bio. Pričali smo o tome. Svi mi koji smo preduzetnici i koji smo došli do toga iz neke unutrašnje potrebe da nešto probamo smo super da nešto ni iz čega napravimo. Ali, da bi to porasle dalje, i da bi se tu uspostavio sistem, i da bi to imalo sve one poželjne karakteristike koje ima firma, korporacija uvek nosi sa sobom neku negativnu konotaciju. Ima ona negativne stvari, ali ima i neke mnogo dobre stvari koje prosto treba uzeti.

Ivan Vlajković: Apsolutno.

Ivan Minić: E, to ne ide lako uz to ja sam ni iz čega, na lični drive, na lično cimanje napravio nešto. To može da te dovede donekle, ali odnekle moraš da probaš da radiš na drugačiji način, jer jedna od osoba i dalje je konačan resurs. I imam taj inženjerski problem sa single point of failure, koji u principu nije dobar nigde, a naročito nije dobar u biznisu od koga neki ljudi žive.

Ivan Vlajković: Sjajno si to rekao. Znači, suština je da u jednom trenutku vlasnik i menadžer mora da se odvoje. Dokle god je one-man show, dokle god nema nikakvog delegiranja, vlasnik je sve. Nema da postavi neke menadžere, da im nešto delegira. Oni onda nešto rade, on može da se bavi nekim strateškim stvarima, oni operativnim. Taj u stvari trenutak je jako teško pronaći. Teško je preći taj momenat.

Ivan Minić: Samo još malo, samo još malo, i uvek bude kasno.

Ivan Vlajković: Pa, samo to. Da se nađe čovek, da se delegira, da čovek ne izgori u tom procesu kao neko ko je nosilac priče. Sad ono što mene baš raduje, što se tiče finansija, dosta imamo u zadnje vreme upita vezanih za edukaciju. I očigledno je da se ta svest razvija. I u skladu sa tim – uglavnom edukacije se drže po nekim većim kompanijama privatnim i multinacionalnim, i domaći kapital i strani. Ali, ono što me baš raduje javlja se dosta ljudi koji rade negde ili su neki profesionalnci, negde su eksperti ili su iz nekih firmi ili su vlasnici, koji žele neku edukaciju. Tako da ono što bih samo hteo da dodam na ovaj spektar usluga razvijamo, završavamo sad jedan kurs, koji u stvari treba da pomogne da se taj edukativni jaz smanji zato što mi u stvari u našem procesu upoznavanja sa klijentom i generalno prodaja naših usluga imamo dosta edukacije. Tako da u principu ljudi žele da uče i to je mnogo dobra stvar. Očigledno da je ovo postalo nešto što su ljudi postali svesni da je to bitno. Tako da nadam se da će sa razvojem toga sasvim sigurno će celom društvu biti bolje. U principu, mi najviše radimo sa domaćim vlasnicima kapitala. A, za jednu državu je mnogo bolje da bude domaći vlasnik kapitala nego strani. Mislim, generalno, globalno.

Ivan Minić: Postoji taj momenat da ljudi kada imaju jasnu motivaciju zašto nešto treba da rade, biće im mnogo lakše da to i urade. Nije palo sa neba ideja da hajde mi sad da učimo o finansijama. Ne, ne, ljudi su videli da tu postoji problem, da tu postoji nekakva prilika, da tu postoji neka razlika koja može da se napravi. I sad ti možeš da probaš da unaprediš proizvodnju 1% i da pogineš u tom procesu, a i možeš nešto da radiš pametnije 3% sa mnogo manje cimanja i da postigneš isti krajnji rezultat koji želiš. Sećam se onog jednog primera, obožavam ga, mislim da nisam pominjao, a pomenuću ga sad. To je momenat kad – OK, to nisu finansije, ali jesu finansije. Dođe ti u velikom trgovinskom lancu i kaže: OK je ovo kako imamo sada, ali mi moramo da napravimo još 15 miliona eura prometa mesečno u narednom periodu. I to je haos. Kreće se sa gde da nađemo nove kupce, gde da ovo, gde da ono. A, stvar je suštinski vrlo jednostavna. Koliko imate kupaca mesečno? -3 miliona. -Znači, oni u proseku treba da potroše 5 evra više. -Pa, vidiš, može i tako. -Tako mnogo lakše ćeš da napraviš taj rezultat, nego da nađeš još milion i po kupaca koji će da potroše 10 eura ili nebitno, koji god odnos. Aha, pa može i na taj da se razmišlja. Svaki od nas ima neki svoj predefinisani kako je povezan žičicama i s vremena na vreme nije loše da dođe neko sa strane i da kaže: Je li možda može i ovako?

Ivan Vlajković: Aposlutno.

Ivan Minić: Nije lako dati to možda može i ovako rešenje koje ima smisla, ali je lakše kada je to osoba sa velikim iskustvom, velikim znanjem, koja je videla mnogo različitih primera. I, OK, možda ne razume 100%, do detalja to što ti radiš. Ali, koliko god mi mislili da smo jedinstvene pahuljice i da su naši biznisi nešto što je neverovatno specifično, zapravo je manje-više bazično isto. Odnosno, tipski može da se podeli u neke kategorije. I ako razumeš tu kategoriju, razumeš manje-više sve biznise koji tu postoje. Vrlo retko su to neke toliko sofisticirane stvari da ti sad kažeš: OK, ovo baš ne kapiram.

Ivan Vlajković: Da, svaki biznis ima neki ključni resurs. I to kad identifikuješ, ključni je razlog zbog čega uspeš. Oko toga se onda gravitira. Sad šta je lepo s finansijama? Šta god da ti uradiš, ti si imao ideju da podigneš prihod za 5 evra po kupcu, šta god da ti uradiš, ja na kraju to vidim u finansijama. Kakav god potez ti da napraviš, to se na kraju vidi u finansijama. Ti izveštaji dolaze na kraju, što se kaže. Ti sad kad vidiš, onda ti možeš da kažeš: Ta ideja, ta pretpostavka nije bila dobra. I to je ono što sam želeo da kažem, moja velika zabluda je bila da su svi ovi veliki menadžeri negde bezgrešni, svaka njihova odluka je dobra. A, onda sam saznao da je njihovih 2/3 odluka loše. A, šta oni rade? Pa, upravo ovo, imaju neku pretpostavku, nešto implementiraju, vide da li radi ili ne radi, brzo reaguju da vide šta ne radi, ako ne radi. I onda u tom procesu učenja oni jako brzo, što se kaže, vrte zašto imaju kontrolu, imaju i finansijsku kontrolu i neke druge kontrole. I jako brzo dolaze do nekog rešenja do kog ti posle ne možeš da dobaciš, ako nisi toliko moćan kao oni.

Ivan Minić: I ako nisi toliko puta probao i video da li radi.

Ivan Vlajković: Tako je. To je suština. Tako da u principu nema šta. Nema šta. Finansije dođu na kraju i u finansijama se sve vidi. Ne može se ništa sakriti. Sad samo je pitanje da li neko želi da vidi. 🙂 Imaju ljudi generalno predrasudu, znaš, ti si finansijski konsultant, pa nešto ćeš ti da nađeš, vidiš. Srbija je jako transparentna zemlja. Mnogo stvari može da se vidi bez da nekog upoznaš. Naravno, ja to ne koristim kad idem na sastanke. Pomisliće neki ljudi da sam neki udbaš. Da ne bude ja mu rekao. Ma, šta? Ovaj me posmatra! Pusti ti tu priču. Ali, u principu, u Srbiji jako je transparentno tržište i jako puno informacija o nekoj firmi može da se nađe online. Da li je to NBS, APR, itd. I ti možeš tačno da vidiš mnogo stvari koje se tamo dešavaju.

Ivan Minić: Naročito ako postoji neka istorija. Ti prosto vidiš pattern.

Ivan Vlajković: Ima pet godina, nema tu šta. Ti vidiš kako neko razmišlja. Ti bukvalno vidiš kako se neko iz različitih situacija ponašao, kakve je odluke donosio. To je kao da poređaš pet rezultata doktoru za redom krvi i on vidi šta se tamo dešava, zna. E, tako ja isto. Ja pogledam pet godina, i ja vidim kakve si ti odluke donosio: šta si čime finansirao, kako se ponašao, na koga si se oslonio. To se sve vidi. Često proceni, što se kaže, i psihološki tip ličnosti. Da li je to baš hazarder ili malo je risk oriented, kakva mu je averzija prema riziku. Možeš to da vidiš sve. Javno dostupno. Nije to sad neka tajna.

Ivan Minić: Dobro, samo treba da znaš šta gledaš.

Ivan Vlajković: Pa, dobro, da. Zato sam ja deset godina u ovome. 🙂 Nije preko noći. U principu, dosta je široka tema. Ekonomija je jako široka. Finansije isto. Tako u principu mi se bavimo ovim delom koji smo rekli. Znači, mi se ne bavimo računovodstvom, knjigovodstvom. Ulazimo samo kad moramo. Na primer, poresko savetovanje, to je neka disciplina koja je bliska, ali ne mogu sebe da nazovem ekspertom u toj oblasti. Znam ja to verovatno više od 95% ljudi na tržištu, ali ja nisam ekspert u tome. Ima ljudi koji znaju mnogo više od mene. Tako da naša logika je ono što znamo – to radimo. A, ovo što ne znamo – ima ko zna bolje.

Ivan Minić: Pitamo. 🙂

Ivan Vlajković: Ima ko zna bolje. Znači, odeš kod tog što zna bolje i to je to.

Ivan Minić: Ivane, hvala ti. 

Ivan Vlajković: Hvala tebi.

Ivan Minić: Mislim da je ova priča bila vrlo zanimljiva. Znaš, sličnih smo godina. Imamo relativno sličan put, s tim što si ti išao kroz korporaciju, a ja sam kroz starta išao kroz neko preduzetništvo. Ali, vidiš da taj mentalni sklop na kraju dođe na nešto slično. Celo to tvoje društvo, vi ste upoznali u srednjoj školi, i tad ste prepoznali dijagnoze. I dan-danas ste to što jeste zato što se razumete, slažete. Zato što prosto na vrednosnom nivou pratite neke iste stvari. Zato i imate rezultate kakve ima i zato se bavite onim čime se bavite. Tako da hvala ti što si bio.

Ivan Vlajković: Hvala na pozivu.

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali i gledali. Hvala našim sponzorima koji nas podržavaju u realizaciji svake od epizode. Sve predloge, sugestije, pitanje, komentare ostavite na za to predviđenim mestima na društvenim mrežama i na Youtubeu. To bi bilo to. Mi se vidimo ponovo sledeće nedelje.