EP136: Vladimir Veličković

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Već nekoliko godina unazad Erste Banka realizuje program Korak po korak kroz koji daje namenske start up kredite malim biznisima u ranijim fazama razvoja, socijanim preduzećima i organizacijama civilnog društva. Pored kredita deo ovog programa su i finansijska edukacija i mentorska podrška biznisima, sa ciljem da donose bolje poslovne odluke i brže i lakše dostignu svoje poslovne ciljeve. Više informacija o programu možete pročitati na korakpokorak.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Vlado, dobro došao. Moja primarna motivacija zašto si ti danas ovde je to si ti jedan čudan čovek, a ja skupljam čudne ljude i čudne priče. Ali, ti si čovek koji ima neke knjige, ti si čovek koji rade neke edukacije, ti si čovek koji jedan jako, jako komplikovan CV, i ima obimnu karijeru koja je u različitim domenima, itd. Ali, ono što je meni najvažnije i bila mi je glavna motavacija kada smo pričali o svemu ovome je što si ti čovek koji je prvo živeo stvar, proživeo, prošao kroz njih, pa onda ih uobličio u nekakvu formu knjige, edukacije, prenošenja znanja, kroz nešto si ti zapravo na ličnom primeru prošao, što kroz tuđe biznise, što kroz nekakve svoje biznise. I mnogo je lepo kada priča sa nekim ko pored teorijske osnove, koja je jako važna, pored sposobnosti da to na pravi način prezentuje i predstavi ljudi, strukturirano na dobar način, neko ko je dobar predavač, dobar storyteller, sve što uz to ide, kada tu postoji ozbiljno, praktično iskustvo koje iza toga stoji. Tako da danas ćemo pričati primarno o tome šta te je dovelo do ovde gde si, šta te je formiralo, što ja volim da kažem, sa čime si se sudarao pa si ispao takav, a onda i šta si zaključio u celom tom procesu. Jer suštinski tvoj život, moj život, život većine ljudi koji su ovde gosti je jedan jako komplikovan puzzle, za koje smo delove nalazili usput, kao u nekoj igrici. To mi je lajtmotiv ovog razgovora. Hvala ti što si došao. Najavićemo neke zanimljive stvari, koje ljudi koji te prate već negde znaju. Tvoja prva knjiga je izašla. Odlična je. Na kraju ćemo podeliti nekoliko komada ljudima koji budu slušali epizodu, pa pratite kako možete da se prijavite da dobijete knjigu. U trenutku kad bude izašla epizoda, već će biti dostupna druga knjiga. A, u suštini, to je deo serijala koji će u nekom narednom periodu se baviti nekim – prvi je, dakle, opšte tema, jedna široka osnova za to što treba, a sada ulaziš u neke specifične teme pod brendom Biznis bukvar, koji je meni jako simpatičan i kao brend. To će suštinski biti jedna edicija knjiga o različitim segmentima biznisa koji su svakome važni. Pričaćemo o tome više kasnije. Ja sam sada napravio ogroman uvod. Mi smo u razgovoru koji je prethodio ovome imali jedan dosta…

Vladimir Veličković: Dugo smo pričali. 🙂

Ivan Minić: Dugo sam ja pričao, a sada je ideja da malo više ti pričaš. Pitam te ono što pitam sve svoje goste na samom početku, ali od ove epizode imamo jednu malu novinu koja me posebno raduje, a to je da od ove epizode to omiljeno pitanje nije samo moje omiljeno pitanje, nego je to Munchmallow pitanje. Jer su naši drugari iz Muncha odlučili da nas podrže.

Vladimir Veličković: Sjajno!

Ivan Minić: I to pitanje, naravno. Vlado, šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću…

Vladimir Veličković: Prvo, hvala ti puno na uvodu. Ne znam šta bih bolje rekao od toga. Hvala ti na pozivu. Čast je biti na ovakvom mestu zato što je Pojačalo, hajde da kažemo, prvi od niza takvih podkasta. Sad ih već ima. Ono što sam ja hteo da budem je pisac. Ali, ne pisac kao što sad, pisao sam knjigu o preduzetništvu, nego da budem klasičan pisac sa papučicama i košuljicom i kucam na mašini. To mi je bila jedna romansirana biografija kad sam bio mali. Naravno, to se posle pokazalo kao vrlo neizvodljivo u ovakvoj zemlji.

Ivan Minić: Neodrživo! 🙂

Vladimir Veličković: Da, neodrživ poslovni model. I došle 90-e, i onda sam ja u stvari tu počeo da razmišljam na neki drugačiji način. Ali, možda bi se moglo reći da sam zadovoljio te svoje dečačke snove nekom vrstom literature koju sam izdajem.

Ivan Minić: Jedan važan deo tvog života i odrastanja je upravo pisanje bilo kroz različite forme. E sad, u ovom samom uvodu kada pričamo o ranom detinjstvu, tim nekim odlukama, tim nekim trenucima koji su nas usmerili, oblikovali, u nekim situacijama koji su nas i skrenuli s puta na kom trebali da budemo, itd. 🙂

Vladimir Veličković: Malo nas skrenu, pa nas malo vrate.

Ivan Minić: Hteo bih da probaš da mi napraviš nekakav logičan sled ključnih stvari koje su se dešavale do trenutka kada svi mi dođemo do te tačke u životu kad stvarno moramo da donesemo odluku šta ćemo da radimo. Računam da je to negde 19-20 godina. Do tad imaš i dalje mogućnost da se predomisliš osamsto puta, ali tad bi već trebalo da imaš neku jasnu sliku. E, šta prethodi toj slici kod tebe? Odnosno, kako je izgledala osnovna i srednja škola?

Kako je izgledalo odrastanje?

Vladimir Veličković: Da. U principu, osnovna škola, to su 90-e i svako ko je iz tog perioda zna kako je to izgledalo u klasičnoj četvoročlanoj porodici srednjeg staleža, što je tad bio neki lep način života. Od 90-ih je došao život i onda se ti suočavaš sa mnogim realnim poteškoćama, koje nisu izazvane time da li ljude rade ili ne rade, nego okolnostima koje su takve. I, kažem, s obzirom da sam ja pisao, imao i svoje pesme, i nastupao na nekim karavanima i sve ostalo, tu sam negde vrlo brzo došao do momenta da me život već polako prilagođava šta u stvari život jeste. Moji roditelji su radili klasičan posao. Građevinsko obrazovanje, odnosno grafičko obrazovanje. Otac je radio u politici, majka je radila u štampariji, ali su 90-ih sticajem prilika morali da se upuste u preduzetništvo. Ne zato što su to hteli, imali neku misiju-viziju, nego zato što je to bilo potrebno da bi zaradili za život. I krenuli smo bukvalno od pravljenja toalet papira. Znači, to je bilo deficitarno sredstvo. I krenuli smo od toga da nabavljamo papir na veliko, pa smo počeli s toalet papirom i na kraju se to svelo na papirne kese za hamburgere. To je bio biznis koji je od 1993. do 2003. potrajao kao privatno uz njihov redovan posao. Ja sam tu onda naučio ne zato što sam bio svestan toga, nego prosto odrastanjem u takvom okruženju: borbe, traženja, nabavljanja para; šta znači u stvari prodaja i marketing i nastup na jednom vrlo bazičnom nivou. Tipa: Imam proizvod, moram da zaradim neke pare. Hajde da ja to ponudim nekom. Pa, ako neko se sviđa, super. Ako ne, idemo dalje. I tako je to funkcionisalo. Tako da sam se već tu polako prilagodio tome da je život takav i da to treba da u stvari negde se transformiše od toga ja ću da budem pisac i to je lepo do e, vidi šta je realno upotrebljivo i korisno i šta su kvaliteti neki koje treba da stičeš tokom života da bi ti bio kvalitetan na tržištu.

Ivan Minić: A, tokom školovanja jesu li imao neke momente osim, naravno, pisanja koje si pomenuo, da te jeste vuklo i interesovalo? Dosta je lepo kad čoveka nešto vuče, a ispostavi se i da ume. Jesi li imao još neke momente da su te neke stvari sa kojima si se susretao zainteresovale? Da su neki ljudi sa kojima si bio u kontaktu, bilo da su u pitanju nastavnici, profesori ili neko eksterni, da su ti palili neke lampice?

Ko ga je navukao na pisanje?

Vladimir Veličković: Pa, tu je razredna igrala. Pričamo i dalje o delu gde ja sam 5-6-7 razred, pišem pesme i nastupam na nekim karavanima. I bile su dve osobe koje su u tom segmentu pomogle. Prvo je razredna, koja je isto pisala knjige i pisala pozorišne predstave. Milka Stanković, na Banovom Brdu čuvena. I ona je podstakla time da me je gurala i da je podržala u tome. Kao: Vidi, ti si dečak, tinejdžer, pišeš pesme i svi te ismevaju. Otprilike je tako bilo za one koji pišu pesme. Ali, to je super skill, pisanje je super veština. Hajde da ti ja pomognem da napravimo od toga nešto. I onda 92. sam nastupao na prvom tom nekom pesničkom karavanu. 93. mi izašla prva pesma u Politici. To mi je bio odličan događaj u životu. Ta urednica kasnije, 10 godina kasnije, kad sam realno radio u Politici kao novinar, ta osoba je i dalje radila, urednica kulturne rubrike Politike. Super nam je bilo, kao: E, vidi, zna me otkad sam klinac, i na kraju dođem do toga da sam joj kolega, što je bilo fenomenalno. U tom segmentu pisanja imao sam dve vrlo bitne osobe koje su me podržale u tome i rekle: Super je to što radiš. To je lepa stvar da se dešava.

Ivan Minić: A izvan toga?

Vladimir Veličković: Izvan toga je bio… Hajde da kažemo, to je moj unutarnji, lep svet romantičarski, kao pisanje. A, izvan toga je bilo da smo odrastali u vrlo teškom okruženju, ali da u najvećoj meri moja majka je bila vrlo borbena žena i ona je vukla kompletnu priču tog egzistencijalnog života. Tih 90-ih plate su bile nikakve. Ja ne znam da li ljudi koji su mlađi i koji prate ovo mogu da pojme kako je to izgledalo. Nemaš ničega. Nema plate, nema gde da kupiš i snađi se.

Ivan Minić: Najgori momenat, koji većina njih ne može da skapira, čak i da imaš pare nemaš šta da kupiš.

Vladimir Veličković: Jeste, jeste.

Ivan Minić: U nekom trenutku imati novac je postalo užasno teško. Ali, čak i da ga imaš, nemaš šta da kupiš.

Vladimir Veličković: Ima opcija: Imam novca, šta su njim. Nemam šta. Imam proizvod, šta ću s njim. Nemam gde… Nema interneta, nema digitalnih kanala. Ti ideš, kucaš na vrata i ponudiš to nekom da li hoće ili neće. Kakav brending! Baš je bilo vrlo specifično. Sad kad sećam, svaka čast našim roditeljima i tim generacijama koje su opstale u takvom okruženju. Uz nju sam ja i išao. Taj posao nije bio ni malo glamurozan. Znači, nabavljamo papir na veliko, role papira. To se seče po nekom kalupu. Lepi se ručno na kuhinjskom stolu. I ti sutradan spakuješ u torbu i nosiš hamburgernice. Napraviš par klijenata i radiš. To ti je to. I, kažem, sticajem prilika to je opstalo svih 10 godina. Niti je bilo brenda, niti je bilo marketing, niti je bilo smisla o tome da treba osmisliti logo, nastup, sajt. Prvo, niti ga je bilo. Drugo, samo je bilo bitno da ti to prodaš što pre. To su vrlo realna iskustva u preduzetništvu.

Ivan Minić: A, osim tog porodičnog biznisa, koji je bio side business, ali je bio vrlo važan, kad si počeo prvi put da razmišljaš o nečemu svom, o nečemu što te je možda povuklo na neki velik korak?

Vladimir Veličković: Pa, relativno kasnije. Iako je takvo okruženje bilo, takve prilike, ti si i dalje živeo u zaostavštini komunističkog doba. Sve je vodilo ka tome kao: Jeste teško, ali ti nađeš posao i to je redovno primanje. I to je ovako i to je onako. Gradiš karijeru. 90-ih je to i dalje bio mindset. Znači, nije bilo toliko izraženo preduzetništvo i ta crta. Ja sam od toga hoću da budem pisac krenuo u to super, naći ću dobar posao i ja ću da uspem u tome da ja budem direktor neke korporacije. Velika staklena zgrada, veliki office, to je bio tad moj dojam uspeha u biznisu. Kao, ti si napravio veliki rezultat. Pritom su neke moje paralelne aktivnosti u tom periodu bile da sam svašta ponešto, kad sam video kako to funkcioniše, prodavao ploče, pa time se bavio. Ulazio u tako te neke honorarno bazične prodajne aktivnosti, da čisto primetim kako to izgleda.

Ivan Minić: A, što se tiče obrazovanja, kako je taj put tekao?

Kako je teklo obrazovanje?

Vladimir Veličković: Da, onda sam upisao Petu beogradsku gimnaziju. Sve to vreme nije bilo lako. Ja sam i tad ponešto radio. Znači, ono što je definitivno da moja karijera počinje na letnjem raspustu između 3. i 4. godine u gimnaziji, kad sam zvanično počeo da radim. Prvo iskustvo je bilo McDonalds. To je jedno od vrlo zanimljivih iskustava sistema koji postoji na internacionalnom nivou i organizacije malih jedinaca. Ti imaš McDonalds na Terazijama i kako svaki od tih funkcioniše na mikro nivou. Koji je to nivo, što bi se sad reklo, onboardinga. Oni me uvode, pa mi daju neke edukacije, pa mi pokažu svaku stanicu. Pa, krećeš od toga da čistiš pod, pa pređeš na proizvodnju hamburgera, pa napredovao si kad dođeš do kase i ti si u nekoj skali tu napravio ne znam šta. I, eto, to su ta neka iskustva. U 4. godini već sam ušao u Politiku, u veliku kuću. Meni je to bio san, da ja budem novinar Politike.

Ivan Minić: Kako si to rekao ušao sam u Politiku. Gde? 😀

Vladimir Veličković: U izdavačku kuću! 😀 Ne, ne, to nije bilo! Srećom! 😀 Ušao sam u izdavačku kuću Politika, u ekspediciju. Nisam čak ni dobio odmah to što sam hteo, nego ekspedicija je pakovanje novina. Ti noću pakuješ, babe neke ubacuju…

Ivan Minić: Zvuči vrlo avanturistički! 🙂

Vladimir Veličković: Da, ekstremno, jako dobro. 🙂 Znači, radio sam dva puta nedeljno. To je neka polunoćna smena. Pošto se novine štampaju uveče, sedi pedeset žena oko mašine, one ubacuju, ti sad pakuješ, pa to sklanjaš. Isto, kažem, bazičan posao. I nakon nekih godinu dana dobio sam samo preporuku da me koleginica, buduća novinarka, odvela na beogradsku redakciju i rekla: Ej, vidi, ovaj dečko zna da piše. On bi hteo nešto da napiše. Ja se upoznam sa urednicom beogradske, ona kaže: OK. Ja sam nosio naočare, klinac 18-19 godina, kao: Ja bih hteo da budem novinar. Ona gleda: Pa, dobro. Hajde, sedi piši. Šta da mi kaže. Ja napišem par tema i krenu da se objavljuju. To je bio decembar 2001. I otada je počelo zvanično moja novinarska karijera. Da kažemo, od tog momenta ja svoju karijeru računam bitna stvar. A, ono što se dešavalo u srednjoj školi, ja sam ceo svoj život sam vrlo raznovrsan u interesovanjima. Interesuje me muzika. U srednjoj školi sam nastupao u predstavama.

Ivan Minić: Dobro, Peta je baš bila specifična po tome. Peta ima i svoju malu salu.

Vladimir Veličković: Jeste, jeste. I tamo smo glumili 3. i 4. godina. Ja se više sećam po tome. Uvek ti ostanu tako neke zanimljive stvari nego sami časovi. Čas je čas. Sedneš, učiš, čuješ i nastaviš dalje. Ali, šta se dešavalo u hodniku ili u toj sali, mi smo tu spremali tri-četiri predstave, pa je isto bila Kosovski boj predstava, gde smo isto glumili. Taj period je bio lep što se tiče tih nekih vannastavnih aktivnosti, a opet su u nekoj meri dalje mi značile zbog javnog nastupa, zbog toga kako se ti ponašaš na sceni, šta radiš, kako pričaš, kako izgovoraš.

Ivan Minić: A faks?

Vladimir Veličković: Prvo, opet kažem ti iz idealističkog poimanja sveta pravni. To sam upisao tada. Završio dve godine i napustio fakultet, jer sam radio već uveliko. Pravni fakultet je bio – relativno sam se razočarao. Ja sam idealista po prirodi. Onda je tamo bila ključna scena promena profesora ispitivača. E sad, ljudi koji su tad studirali, to je funkcionisalo da ti dođeš u dva ujutru, dva noću, čekaš ispred fakulteta u osam da se otvori, trčiš na pisarnicu i ko stigne, prvih 200, recimo, ti zameniš profesora. To je tad bilo tako. I meni je to bilo potpuno nepojmljivo. Ti studiraš o nekoj etici, pravu i nekom sistemu koji treba da funkcioniše na neki način, a realno živiš potpuno drugačiji sistem. Uopšte nisam mogao da kopčam taj nastup. Kažem, u to vreme sam radio, i onda mi je bilo: OK, doći će bolje vreme. Upisaću nešto drugo nekad. Ja ću sad da radim. Posle sam upisao menadžment, 2008. Studirao. Tako da taj neki oficijalni, akademski život je bio isto zanimljiv i završio na taj način.

Ivan Minić: U celoj priči sa pravnim, završio si dve godine, nije to malo. Ja se sećam u par navrata gledajući te knjige i sve to, to je dosta obimno. Vrlo obimno i užasno dosadno.

Vladimir Veličković: Da. Položio rimsko pravo kod Žike Bujuklića. Koje studirao i zna ko je Žika, to je… 🙂

Ivan Minić: Ja sam pričao već u jednoj od prethodnih epizoda da se moj ujak, koji je suštinski bio celo moje odrastanje moj stariji brat, da se on uspavljivao uz rimsko pravo. Ja sam jednom čitao to i shvatio sam zašto je to koristio za uspavljivanje. Dobro je i ako ti ispadne, sigurno te ošamu ti ako čitaš.

Ivan Minić: Je li ti je donelo nešto? Jer sve stvari kroz koje prolazimo, sve situacije kroz koje prolazimo na najrazličitijim mestima se posle manifestuju kao nešto što nam je značilo. A, pravo jeste bitna stvar. Prosto, razumevanja toga jeste važna stvar. Pitanje je koliko te zapravo taj fakultet pripremi na to.

Šta je Vladimiru doneo faks?

Vladimir Veličković: Donelo mi je znaš u kom smislu? Ja sam tad već radio u Politici zvanično kao honorarni novinar na beogradskoj hronici. To je bio način kako ti ulaziš u novinarstvo. I pratio sam građevinu u Beogradu. Opet 2000-ih građevinu u Beogradu je početak bespravne gradnje i početak investitorskog urbanizma i masa objekata koji su građeni bez ikakvih papira. E, to osnovno poznavanje prava je meni pomoglo, jer sam dobijao od raznih ljudi, vlasnika parcela ili od investitora dokumentaciju koja je pravna. Ti treba da protumačiš kao novinar da li je nešto valjano ili nije i koliko ti realno možeš da stojiš iza toga da neko kaže: Ovo je bespravno ili nije. Tako da u tom smislu jeste pravo pomoglo u razumevanju dokumentacije koja dođe do mene i kasnije mi je pomoglo u smislu razumevanja pravnih propisa u preduzetništvu, šta ja tu treba da znam od toga da ne napravim neki problem ili da mi koristi kasnije u poslu.

Ivan Minić: Ali, u kom trenutku ti zapravo – OK, novinar si, zanima te, voliš to da radiš. Prepostavljam, imaš negde i taj osećaj da radiš nešto što je važno.

Vladimir Veličković: Tako je.

Ivan Minić: Iako posle u životu shvatiš da to obično i nije bilo baš toliko, ali nema veze. Važno je šta nas gura. U kom trenutku ti krećeš da razmišljaš o nekim drugim stvarima?

Kako se račvao karijerni put? I deo

Vladimir Veličković: Pa, relativno brzo, posle, recimo, dve-tri godine bavljenja novinarstvom na klasičan način: dođeš na posao, pišeš. Iz više razloga. Prvo, tad novinarstvo je bilo cenjeno i dalje. Početkom 2000-ih je novinarstvo bilo vau zanimanje. Znači, mi smo kao redakcija imali svoje fotoreportere, svoja vozila, slati smo na razne konferencije, putovanja i sve ostalo. To je bilo lepo zanimanje. 

Ivan Minić: Dobro, i kada kažeš Politika, to je imalo…

Vladimir Veličković: Da. Samim tim ja da kažem Vladimir Veličković, Politika, već mi sva vrata otvara. Politika je tad bila institucija. To je sto godina postojanja neke izdavačke kuće i stvarno je bilo čast raditi tako nešto. Ja sam tad, nažalost, doživeo sunovrat medija u Srbiji, jer je onda realna politika, funkcioneri su počeli da imaju sve više upliva u funkcionisanje medija. I dolazilo je do toga, iako naši urednici nisu bili toliko za cenzuru, ipak ne možeš ti baš da kažeš sve što jeste. Ti vidiš nešto, ali ne možeš da kažeš tako kao što jeste, jer urednika će zvani gradonačelnik ili ovo ili ono.

Ivan Minić: Nije zgodno.

Vladimir Veličković: Ja sam imao realnu situaciju sa tadašnjim gradonačelnikom Nenadom…

Ivan Minić: Bogdanovićem.

Vladimir Veličković: Bogdanovićem, hvala ti. Ja sam pisao o bespravnoj gradnji. I obrađujem temu mesecima, godinama. Znači, ljudi me već zovu i prijavljuju.

Ivan Minić: Ti si taj.

Vladimir Veličković: E, Vlada iz Politike piše o bespravnoj gradnji. Super je dečko, na mestu. Realno izveštava, potpuno nepristrasno. I onda u nekom momentu sam ja iz novinarske objektivnosti preneo i izjavu investitora. Znači, ja pišem nekoliko tema o bespravnoj gradnji, i dođe neki investitor, kao: Evo kažite šta vi imate. Nije problem. Moj posao je da ja to izvestim na pravilan način. I onda se Nenad Bogdanović sutradan na skuptišini Grada pozove na taj tekst i kao: Eto, Politika proklamuje bespravnu gradnju. -Da, ali, inače, danima, nedeljama i mesecima se piše o realnom stanju. Ovo je jedna tema. Tu sam onda video da objektivnost u medijama je vrlo labilna stvar. Sad je tek to potpuno izgubilo pojam kao objektivnosti.

Ivan Minić: Znaš šta ja isto vidim kao jedan problem tog nekog perioda klasičnih medija, a to je što tvoj sadržaj koji si napisao-objavio ima životni vek od 24 sata. Ne baš bukvalno. Može on da potraje i malo duže, i nekada efekti toga traju duže i sve je to OK. Ali, u suštini, to što si ti objavio pre sedam dana, toga se više niko ne seća. I oni koji danas nalete na nešto vrlo često nemaju nikakvu mogućnost da vide šta je tome prethodilo, na koji način se to razvijalo. OK, danas mnogo je drugo drugačije, jer imamo elektronske medije u pravom smislu te reči, ali to je bio jedan prilično veliki challenge. Sada pravi mediji su imali te svoje posvećene čitaoce. Znalo se nekad, nisam bio u takvoj kući, ali znalo se nekad – kuće su imale pretplate na Politiku, Novosti, Borbu, šta god, ko god je šta voleo. Ali, to se negde znalo kao red. Ja sam kod nekih mojih rođaka mnogo voleo kad dođem i onda ja imam šta da čitam narednih par dana. U tim medijima, koliko god ja bio tebe i nezanimalo me baš previše onoga o čemu su oni pisali, iako te nije zanimalo previše, i dalje si imao šta da čitaš, i dalje si mogao da nađeš zanimljive stvari iz kulture, nauke, sporta, čega god. Taj deo prosto je bio u ozbiljnim medijama bio pokriven na jedan ozbiljan način.

Vladimir Veličković: Mi smo čak i merili da je za čitanje Politike trebalo tri do četiri sata vremena. Ne čak ni sve da pročitaš, ali da kreneš od naslovne, pa Društvo, pa Ekonomija, pa malo Sporta, pa Kultura. Znači, imalo je ozbiljnih tema tu da se pročita.

Ivan Minić: Bilo je obimno.

Vladimir Veličković: Jeste. I sad ovo što sam da završim je 2002-03-04, ja sam bukvalno imao hiperprodukciju tekstova u Politici. U smislu objavio za pet godina 1.500 tekstova. Otprilike znam da sam računao da je prosek barem jedna rubrika dnevno radnih dana, što je tekst od 3.000 karaktera, recimo.

Ivan Minić: Mašala.

Vladimir Veličković: Da, vrlo. I dalje čuvam. Čuvao sam jedno vreme u papiru, pa sam skenirao, pa je sad to digitalizovano. Ozbiljna količina tekstova. Tad su se dešavale dve stvari. Prvo su nam lagano izbacili vozače, pa snađite se, idite prevozom. Pa, onda fotografi nisu kod nas, nego su negde tamo. I onda se sve to nekako, moj ideal i vizija novinarstva, se polako već urušavala, u smislu kao nije to baš sad kao što jeste. A, sa druge strane, onda sam postavljao sebi pitanje: OK, objavljivao si tekstove i naslovnoj. I šta ti tu očekuješ? Šta ti možeš da postaneš? Postaćeš urednik sa 26-7-8 i šta dalje? Šta ti dalje u medijima radiš? Da postaneš direktor, teško u takvoj strukturi. Imaj u vidu da je Politika tad imala 2.000 zaposlenih. To je ogroman sistem, ogromna korporacija. I onda sam počeo da radim i za još dodatne. Politika je imala one razne…

Ivan Minić: Dodatke.

Vladimir Veličković: Dodatke i sve ostalo. Pa su bili dodaci Moja kuća, pa dodaci o studiranju, pa dodaci o fakultetima, o Evropi. Razni neki dodaci i onda sam ja postao, uz svoj redovan posao, i pisao i za to. Onda sam u stvari tu isto video opciju plaćenih reklama. Ti sad tu dolaziš ponovo u dodir sa pričom komercilizacije sadržaja. Kažem to u dobrom smislu. Neke firme su zainteresovane da plate da se to postavi. Opet kažem, imajte u vidu da ja tad imam 25. To je sve mindset koji je sazrevao kod mene, kao: Aha, vidiš, to tako funkcioniše. Pa sam onda pisao po narudžbi tekstove. Neka firma Knauf ili već kako god: E, ti lepo pišeš. Hajde, napiši im plaćeni tekst da se to objavi. Vrlo legalno, to je oglasna strana. Ništa nije skriveno. Ja kao: Aha, to tako funkcioniše. I u tom smislu sam ja tad, sa 25, poželeo da pređem na nešto drugo. Nisam znao šta. I dalje je to u medijima, ali ta hiperprodukcija prilično umara. Znači, ti svaki dan ideš, juriš, zoveš, pišeš. Ne napišeš ti jedan tekst, napišeš jedan tekst i napišeš par nekih tekstića. Posla par godina vrlo umori. OK, šta mogu dalje da radim? I tad dobijem ponudu da pređem u PR. PR je tad, 2005, bio u začetku. Tih 2000-ih je to tek počinjalo da ima smisla. Ti kad kažeš nekom ja sam PR, da te ne gledaju ne razume šta ti to radiš. Firma se zvala Attache. Trenutno ne postoji, nažalost, ali je bila vrlo uticajna. U smislu toga da smo imali jako kvalitetne klijente. Znači, imali smo Metro Cash & Carry, Teniski savez Srbije, Studentski centar, Gemax. Vrlo raznolika klijentela, ali smo radili sve što je trebalo. Od medijskog nastupanja, organizovanja konferencija, raznih vrsta društvene odgovornosti, eventa, zvanja novinara, slanje svega. To je opet, da kažemo, još jedan dodir ili oslanjanje na tu priču korporacija, firmi, kako to funkcioniše iznutra, šta treba da se radi. Ono što mi je u tom periodu jedna od lepih stvari ili rezultata 2007. smo dobili nagradu Društva PR-a za kampanju koja se vodila povodom trovanje studenata u Studentskom centru. Vrlo neugodna situacija i loša stvar. Mislim da je na Novom Beogradu bilo. I način kako smo mi to uradili, da smo vrlo otvoreni bili prema tome. Znači, nije bio fazon PR-a ne, ne, hajde da se pravimo nije desilo, nego mi smo rekli da se to desilo, oformili tim koji će da proveri šta se dešava, i sve vreme bili 24 sata na usluzi medijima da oni dobiju kvalitetne informacije. Znači, od realnog izvora. Ne kao mi se pravimo da smo ludi, a dolazi ti sa svih strana. Ne. Desilo se to i to. Svi su zbrinuti. Evo ga tim koji će da ispita sve relevantne okolnosti šta je bilo. Ako se pronađe odgovornost, neko da odgovara. Ta kampanja je bila baš uspešno ocenjena.

Ivan Minić: To je krizni PR.

Vladimir Veličković: Krizni PR, da. Inače, vlasnik i osnivač Attachea, Dragan Savić, koji je sad predavač, je vrlo rano ušao u krizni PR i specijalizovao se baš za krizni PR.

Ivan Minić: Šta ti još donelo iskustvo iz agencije?

Vladimir Veličković: Pa, način rada sa klijentima, onda uvid u rad… Znači, Metro Cash & Carry je velika firma. To je nemačko-austrijski koncen, kako god je već, pa smo tu radili snimanje promotivnog klipa. Kako izgleda korporativni snimak, šta tu sve treba da se zadovolji. Ali, u najvećoj meri opet brušenje izveštavačkog, odnosno tog spisateljskog dela. I ono što je jako bitno je networking. Znači, tebi je posao da konstantno održavaš kontakt sa urednicima, sa novinarima. Da ti konstantno održavaš kontakt sa javnostima. Sve te neke pozicije koje su morale da budu zadovoljene, koga zanima šta firma radi, i da sa svima njima konstatno održavaš kontakt i da u stvari gradiš neku dobru priču o firmi.

Ivan Minić: Jedna stvar koju želim da te pitam, pošto nismo se toga dovoljno dotakli, a mislim da jeste dobar trenutak, posebno uzevši u obzir ovih prethodnih nekoliko godina tvog života gde se sad nalazimo, kako učiš takve stvari? Jer to je vreme u kome prosto nisu sve informacije koje ti trebaju dostupne.

Vladimir Veličković: Tako je.

Ivan Minić: Ti radiš nešto što je delimično poznato, ali od neke tačke prilično jedinstveno i drugačije u odnosu na ono na šta je tržište, nazovimo tržište, koje ni ne postoji, naviklo. Ulaziš u neku oblast koja je preko potrebna, na globalu je prepoznata. OK, multinacionalke imaju svest o tome, jer neko nekad negde napolju je rekao da treba da se ima svest o tome, ali generalno nema znanja na raspolaganju kad su te stvari u pitanju. Nije 2021. godina da šta god da te zanima ti ukucaš na Youtube ili na Google ili Udemy ili na šta god i nađeš, naručiš knjigu sa Book Depository i ona je za sedam dana tu. Čak i ako nema srpskom, ima na engleskom, pa ćeš je ti pročitati. Tad to baš nije bilo tako.

Kako se sticalo znanje bez interneta?

Vladimir Veličković: Pa, tada je bilo nekoliko kvalitetno organizovanih edukacije. I te edukacije su inače konstatno prisutne u mom životu. U smislu da se ja informišem na bilo koji dostupan način o bilo nečemu. U to vreme to su bile edukacije. I u novinarstvu sam nekoliko edukacija završio o tome: izveštavanje. To je uglavnom bilo sponzorisano od strane Evropske unije, neki fond je napravio preko nevladine organizacije. I onda samo je bilo za novinare beogradskih redakcija, pa kao izveštavanje o lokalnim prilikama i tako nešto je bilo. A, onda u PR je to bilo nekoliko dobrih konferencija i seminara, gde su iskusniji od nas pričali o tome. Nisu oni bili nešto na ovom tržištu preterano iskusni, ali su prosto otvoreno pričali. Kao, ti sad odeš kod Varagića, koji je tad ulazio u internet, i ti tad tek saznaješ za pojam PR-a na internetu. Aha, vidiš tu sad neki mediji postoje da ti ne moraš da zoveš novinare, nego ti sad pošalješ njima i oni na portalu objave. To sad zvuči smešno, ali početkom 2000-ih je to bilo novina. I znam da smo mi Varagića zvali, baš Attache, da nam održi obuku o internet nastupu: kako ti kao PR da razumeš zašto ti je to bitno. On je posle osnovao i onaj PR – baš portal koji objavljuje PR saopštenja. Mislim da se zove PR saopštenja. I tu u stvari na realnim primerima si ti kroz iskustveno saznavao. Znači, ti nisi imao odakle. Ili da istražuješ, mada što ti sam kažeš, dostupnost informacija nije bila na ovom nivou kao što je sada. Nije bilo servisa kao što je Udemy. Ne postoji elektronsko obrazovanje, nego ti pronađeš po nekim tekstovima, pratiš šta rade druge agencije. Tad se mnogo više interno pratilo kako ko vodi klijenta, šta oni rade, kako im izgledaju saopštenja, sa kojim novinarima sarađuju, ali dosta je to bilo pešački. Ja sad da napravim adremu, spisak zainteresovanih medija, zovem redom redakcije i pitam ih: Mi imamo to i to, radimo tog i tog klijenta. U nekom momentu ćemo slati neka saopštanja. Ko radi to kod vas? Ti onda vidiš se sa čovek, popiješ kafu, upoznaš se. Na iskustveno se saznavalo.

Ivan Minić: Zvuči užasno.

Vladimir Veličković: Da. 🙂

Ivan Minić: Zvuči užasno i zamorno. Ima mnogo koraka.

Vladimir Veličković: Jeste, jeste. Kažem, ove sadašnje generacije ne shvataju koliko na klik im je dostupno i koliko je lakše sad kako se radi, nego tad, pre-social network i skoro pre interneta. Nije baš skoro, ali nije to tad bilo kao što je sad.

Ivan Minić: Šta je naredni korak?

Kako se račvao karijerni put? II deo

Vladimir Veličković: Naredni korak – kažem, ja sam direktno vodi tih nekoliko klijenata. Ono što je kasnije bilo bitno – razvio sam proces izveštavanja o aktivnostima. To mi je kasnije bilo dobro zbog segmentacije toga što smo radili i merenja rezultata. Tad nije mi toliko bilo bitno, kao to je jedna od aktivnosti. Ti sad napraviš neki izveštaj klijentu, šta si planirao, šta si ostvario, koje objavio i ostalo. Ali, to mi je kasnije bilo bitno, posebno sad u analitici i digitalnim medijama. Tebi je analitika sve, ti rezultati koje postaviš u stvari su ključni. U tom momentu nisam se dugo zadržao u PR-u. To je bilo možda efektno nekih godina dana. I onda sam dobio ponudu od građevinskog časopisa – imaj u vidu da sam ja u Politici pratio građevinarstvo, da mi je to bilo ekstremno zanimljivo i osećao sam se ostvarenim u tome – i onda dobijem ponudu privatnog građevinskog časopisa, koji je bio dvomesečnik, da uređujem časopis. Ja sam odmah pristao, jer je to bila manja dinamika nego što sam u dnevnom novinarstvu morao da proizvodim, a opet mi je dala priliku da se bavim poslom koji volim, to je mediji, u arhitekturi, odnosno građevinarstvu, koje je lepo. S tim što je to bio šareni magazin. Znači, mi nismo pisali o dnevnim temama, ali smo pričali o velikim dostignućima.

Ivan Minić: Lepim stvarima. 🙂

Vladimir Veličković: O lepim stvarima, da. Tada stvarno, to je bila 2006, to je bilo pre krize, bilo je para, bilo je svega. Firme su se razvijale. Baš je bilo lepo zaraditi u takvoj industriji. I ta osoba, direktor firme koja je bila izdavač, Zoran Miljanić, je pravi primer serijskog preduzetnika. Ja ne znam da li iko zna za njega. On je odličan primer, jer on je osoba koja je imao građevinsku firmu, uvozio je i imao neke svoje farbare, uvozio je materijale razne vrste. Recimo, onaj Airfix je njegov proizvod, apsorber vlage je njegov proizvod koji je posle prodat nekom velikom sistemu. Znači, to je on osmislio. I ceo život je radio na novim proizvodima. Ja sam tad imao 26 kad sam počeo da radim kod njega, postao urednik, zadovoljio svoju želju da sam urednik kao negde, ono što je bilo iz Politike šta treba da uradim, ali samo u drugačijem okruženju. Ali sam onda tu uz njega, opet ne zato što me je on vodio i mentorisao da radim, nego sam učio kroz iskustvo i kroz posmatranje kako je on pravio te svoje poslove. I u nekom momentu sam ja potpuno preuzeo magazin, izdavaštvo, u smislu da sam brinuo o svakom aspektu. Aha, kad će da bude izdat, ko su nam oglašivači, kako da ih dozovemo, kako napravimo nove oglašivače, kako da povećamo distribuciju, ko čita, koliko ima povrata. Znači, kompletan sistem. Naravno, imao sam eksterne saradnike koji su pisali teme, i arhitekte, i građevinci, i sve ostalo. Ali, taj deo promišljanja kompletnog izdanja na način da – ako ja to ne uradim, neće se desiti, neće ga biti – je meni kasnije u karijeri bio vrlo bitan. Jer sam tu onda, što smo pričali, saznao svaki aspekt postojanja nekog proizvoda. Znači, od momenta ideje: Vidi, može sledeća tema broja da bude to i to. Pa, kako ostale teme napravim, pa ko bi od oglašivača, pa ko su nam tu stari, ko su nam novi, kako se to naplaćuje, kako se to distribuira. Znači, svaki aspekt. I tu, recimo, sam ušao u digitalni marketing, odnosno radio sam tri verzije sajta AG magazina, gde je isto fokus bio na oglašavačko delu. Znači, da firme nastupe i u digitalnom svetu. Kažem opet, to je sad vrlo normalno. 2006-07. tek su ljudi, kao: Šta će mi? Ja imam reklamu. Što meni na nekom sajtu da stoji? Eto, tu je polako tranzicija ka nekim modernijim medijima se desila tih godina. I ono što je isto bitno sa Zoranom Miljanićem je on me je pustio da ja to radim. Naravno da smo se mi svakodnevno viđamo u officeu i sve to pričamo, ali prosto mi je predao sve to. On je radio druge neke stvari, i uvoz i izvoz, te građevinski lepkovi, materijali, svašta nešto. I rekao: E, evo. Izvoli. To je sad tvoje. Ti sad to radi. Tako da je to meni bila prilika da učim o svemu tome, ali i da se ostvarim u projektu koji je u to vreme bio ekstremno zanimljiv. Privatni magazin, super stvar.

Ivan Minić: Ali?

Vladimir Veličković: Tad mi se javila ideja o knjizi. Zašto? Jer sam tad video momenat i sada je, nažalost, građevinske firme su specifične po pitanju marketinga. Znači, ili smatraju da im ne treba marketing, jer kao: Mi imamo poslova, ne možemo da stignemo. Ili smatraju da njihova ciljna grupa nije, kao: To ne može da se dešava. Ja moram da sednem sa čovekom, da pojedem, da popijem, da napravimo posao. I tad mi je došla ideja da napravim knjigu koja će se ticati marketinga u građevinskim firmima. Čak sam i dogovorio – eKapija je tad bila jako zastupljena, da oni podrže projekat, u smislu da ja objavljujem tu teme, da oni najave knjigu i sve to. I to se desilo. Zašto to nisam uradio? Zato što mi se činilo da sam prelako došao do toga. Ne znam kako da ti objasnim. Znači, bukvalno sve sam imao, sve dogovoreno, sve super. Ja samo treba da sednem da napišem i meni to više nije bilo zabavno. 

Ivan Minić: Voliš sebi da komplikuješ život.

Vladimir Veličković: Da. I odustanem od te ideje. Ta ideja me i dalje progoni, što bi se reklo. Što ti to nisi uradio? To je baš bilo potrebno tada i sada, ali nema veze. E, onda sam tu počeo malo da filozofiram, što bi se reklo. I onda taj posao me opet posle dve-dve i po godine nije dovoljno zadovoljavao. Uvek imaš potrebu, bar ja sam se uvek pitao, kao: OK, šta sad? OK, imaš časopis, i ti si urednik, i radiš sve na tome i super je to sve. I šta dalje? Šta se sledeće dešava? U međuvremenu smo privatno isto tako u momentu kada sam ja prelazio u AG magazin pokrenuli portal koji je zvao troublemaker.com. Možda si čuo, verovatno jesi. Nenad Novković, drugar moj, mene i dalje zovu Vlada Troublemaker, i mejl adresa mi je vladtm, 15 godina i dalje, smo ubacili taj privatni portal za, kako bih ti rekao, alternativnu kulturu. Jer to je već uveliko period kada je rokenrol zamro. Ti nemaš gde da čuješ. Kada masa kvalitetnih ljudi nije već imala prostor u medijama, kao: Hajde da mi to popularišemo. Zašto? Zato što je to lepo i hoćemo to da radimo. I taj projekat je trajao od 2006, skoro pet-šest godina, iz čistog entuzijazma. Znači, to uopšte nije komercijalna stvar. Nego ja sam pisao neke teme, tekstove, organizovali neka dešavanja, pojedine kolege ili prijatelji su organizovali koncerte. Vrlo lepa priča iz ni iz čega je napravljena. Tu smo čak i pisali projekte. To je jedan od načina da sam ja ušao u projekte. Bio konkurs koja se zvala u Jevrejskoj ulici, nebitno, neka nevladina organizacija, i oni su raspisali konkurs upravo za tako nešto. Znači, privatni medij koji se bavi urbanom kulturom i tu smo podneli. Na kraju je dobio B92, nebitno, ali smo mi tu ušli u taj momenat pisanja projekta, kako to treba da izgleda, struktura, sve, što opet mi kasnije značilo u životu.

Ivan Minić: Troublemaker je bio jako interesantan fenomenološki zato što je period pre toga obeležilo to da si ti imao neke vrlo neredovne, iako jako interesantne, vrlo neredovne i nestrukturirane fanzine koji su ljudi izdavali.

Vladimir Veličković: Jeste.

Ivan Minić: I kao: To je to! Počele su da se pojavljuju Story i Glorije, itd, ali to je neki lifestyle koji nema veze sa ovim toliko. Ako te zanima to nešto što, kažem alternativa, ali nije to alternativa, to uopšte nije bilo alternativa u tom trenutku, ako te to zanima – ti suštinski nemaš neko mesto informisanja na kome možeš relativno redovno da dobiješ nekakve sveobuhvatne informacije. Nemaš Facebook profil koji ćeš da pratiš, koji je interesantan, Instagram, šta god. Nemaš tu vrstu sadržaja. Imaš neke televizijske forme koje se dotiču toga, ali one koje se dotiču njima je to samo jako mali deo onoga što inače rade. Generalno…

Vladimir Veličković: U to vreme, koliko se ja sećam, bila jedina emisija Garaža na, lupam, Trećem kanalu jednom nedeljno, koja je obrađivala to. Ranije bilo – isto Treći kanal je prednjačio u tome, ali to je vrlo zamiralo. Prosto se ugasila ta kultura koja nije mejnstrim.

Ivan Minić: Nije komercijalna toliko.

Vladimir Veličković: Da, ali je mejnstrim samo zato što je to – velika populacija sluša, ali ne znači da svi to slušaju i ne znači da jedino to treba da se nađe. I mi smo to gurali vrlo muški, što bi se reklo. Trebalo je to da ide u nekoliko pravaca. Pa smo razvili ideju brendinga, kao odeće Troublemaker: duksevi i tako nešto. Pa je to trebalo da izraste u zajednicu čitavu. Kao neka mini social network, ali je to u tom momentu, znaš, svi već punimo 27-8-9. Ti već treba da si ozbiljan, deca, porodica, posao, klasika. Malo te život vrati, što bi se reklo. I onda smo sticajem prilika prosto je taj projekat prestao da postoji. Niko se nije dovoljno bavio. To je, kažem, bilo uporedo sa ovim. 2008. ja počnem da sarađujem sa jednim sportskim magazinom, tek osnovanim, koji se zvao Koloseum i bavili su se uglavnom igrama na sreću i uopšte celom tom pričom sporta, klađenja i svega toga. I ja kao urednik AG magazina budem saradnik njihov i donesem odluku da pređem kod njih. Dobio sam bolje uslove, bolju poziciju. Sa 27 sam ja dobio poziciju direktora razvoja. Kao, vau, super, lepa priča. I to je odluka koju sam doneo iz materijalnih razloga. Znači, nijedna stvar druga – ja nisam se video kao ostvaren u tome. Nisam takav tip, nisam hazarder, onda me to nije vozilo, što bi se reklo. Ali, donesem odluku da pređem u taj magazin. Potpuno ga rekonstruišem kako treba da izgleda i sve to, način izdavanja. I gurali smo to neko vreme i onda lupi 2008. kriza. Ja tu završim na magazinu koji postoji šest meseci. Mislim, ima kapital i on kao generiše nešto, ali nema feedbacka sa tržišta. Odnosno, mnogi su ukinuli budžete za oglašavanje. Mi smo ubacili tu neke oglašivače, ali nije momenat. Prosto, loš je momenat bio. I tu smo se koprcali još neko vreme, 2008. I posle šest meseci smo kao: Ovo apsolutno ne ide. Prosto nije prilika za to. Hajde da više to ne radimo. I ja sam tad, 2008, imao ozbiljnu, hajde da kažemo, krizu u smislu gde sam sad, šta se dalje radi, šta treba da se desi. Jer opet je moj background bio uglavnom medijski. Ja sam novinar, urednik, PR. Sve je to nekako vezano za medije, u izdavaštvu i sve ostalo. Tad uđem u privatno preduzetništvo i počnem da se bavim distribucijom nekim suplemenata i sve to. To je vrlo blisko onom mrežnom marketingu i svega toga. U toj situaciji, iako je to opet iz moranja, me taj sistem isto naučio mnogo toga. Ne znam da li si možda imao dodira sa time ili se bavio. To je opet sistem koji te pušta sve sam da radiš. Znači, ti si sve, ti si preduzetnik, izvoli. Dobiješ te edukacije, dobiješ mentora, dobiješ konsalting i sve to, ali ti moraš da radiš. To je tvoje. Nema ono ja imam zaposlene, ja ću sad njima da delegiram i svako radi svoje. Ne, nego ti radiš sve. I nosiš, i reklamiraš, i pričaš, i zoveš, i deliš letke, i šalješ, i štampaš i ovo-ono. To je bilo jako ekstremno teško, posebno u tom periodu, posebno sa pričom nekom koju sam ja imao od ranije. Nešto sam već napravio i onda se malo korigujem, što bi se reklo. Gurao sam to neko vreme. Naučio mnogo stvari u prodaji klasičnoj. I, naravno, dosta toga sam već počeo da stičem i u AG magazinu, jer tu sam radio direktno sa oglašivačima: zovem ih, dogovaramo se oko oglašavanja. Ali, ovo je bilo još surovije. Znači, ovo je bila basic prodaja. Ili prodaš ili ne prodaš, nema druge. Nema sad ti plaćaš reklame, bilborde. Ne, ne. Ili nađeš klijenta ili ne postoji. Nisi ništa uradio. I 2009. se vratim u Attache. Bilo je nekih dobrih projekata, dobili Cisco, i tako neke velike stvari. I ja se dogovorim sa direktorom da se vratim tamo i da radim te neke projekte. Ali, tu sam već negde spoznao da takav linearni način neće mi dobro doneti. U smislu, moram da imam backup. Mora da postoje još neke stvari koje sam ja radio komercijalne da me zaštite i od sebe, jer ja sam preduzetnik, idealista i vizionir, kao: Super, hajmo! Krećemo u takve i takve stvari! Znači, mora da postoji zaleđina da ja i kad donesem pogrešnu odluku me katastrofalno ne košta. Ne znam da li razumeš.

Ivan Minić: Razumem.

Vladimir Veličković: Onda 2009. radimo to. Ja sam već uz to, znaš, meni je konstantno ta priča knjiga, pa razni neki građevinski projekti ili ideje su bili mali privatni biznisi koji mi se kuvaju u glavi, ali kao da li to ili neću ili šta god. 2010. sam prešao u firmu koja se zvala Joker i oni su radili kao što je radio Kauffmann, kataloška prodaja, samo lokalnog karaktera. Znači, uvoz iz Kine, gomila robe, šleperi vamo-tamo. Ja sam tu ušao u logistiku i u smislu gomila artikala, kako se to sve radi. Isto tako, bio je tim devojaka koje su kataloge te raspoređivali, pakovali robu. Potpuno nevezano za sve što sam do tad radio, ali donekle i smisleno, jer hteo sam da se prepustimo u nešto što nije samo mediji, nego hajde da saznam još drugačije načine poslovanja. Onda sam im tu napravimo online shop. Znači, to je već 2010-11. Uveliko to funkcioniše i postoji. Napravili online shop, to je nekih 8.000 artikala koji su bili u ponudi. Odatle su već krenuli isto u digitalnom nastupu, paralelni klijenti, koje sam ja vukao iz AG magazina, neke sam tada našao. Kao: Ej, vidi, mi radimo shope online. I možemo da napravimo. I onda su napravili za Simpen, to je neka fabrika pene, kao memorijskih jastuka i dušeka. Pa smo napravili to. Pa je došlo nekoliko tih firmica koje su ulazile u voćarstvo, oni otkupljuju na veliko, pa kako da naprave svoj nastup na tržištu. To se dešavalo tada. I opet 2012. ja sam iz te firme prešao u svoju, u privatno preduzetništvo. U tom smislu već sam imao neke klijente, već sam radio za nekog i kao hajde neke svoje stvari da pokrenem. Radio sam Ćosićem, doduše, to je njegova stvar – stepa.rs. Tu sam vodio taj portal, pa smo gledali načine monetizacije. I onda dosta sam bio aktivan u tom segmentu, pošto je tad nastalo to naselje, interno u udruženju naselja i u svemu tome što je to činilo kao kako da se mi postavimo. To je, možemo reći, najinteraktivnije naselje koje postoji u Srbiji. Jer svi su vrlo osvešćeni i svi su vrlo aktivni da postignu nešto tamo i da učinu boljim svoj stil života. Znači, te 2012-13-14. je meni bilo na klackalici privatnih poslova i projektnih poslova, tako da kažem. Poslova gde sam radio za određene firme, uglavnom u prodaji i razvoju, ali nisam se zadržavao, jer nisam hteo. Već sam hteo da potpuno idem u svom nekom smeru. Recimo, tu jedna od zanimljivih stvari je HomeMade Company. Oni kolačići lepi. To je bio moj deo posla, taj business sale, odnosno razvoj keteringa, kao ketering usluge, pošto su oni išli po kafićima. I cela klijentela koja imala proslave. To je opet posle krize. Već su firme se stabilizovale, već su imale neke budžete, pravile koktele. Onda se otvorio se prostor da se tim firmama ponudi da oni naručuju kolačiće. Isto tako u razvojnom smislu je to meni bilo značajno, jer sam tu sa prodajne strane za vrlo kratko vreme napravio odlične rezultate. To je bio klasičan telemarketing, zvanje telefona, gde u šest meseci sam pozvao 2.000 firmi, imao 800 sastanaka i napravio 200 klijenata. Imao sam čak i tu statistiku kako je to funkcionisalo. I to je u iznosima bilo da je taj business sales došao do 50.000 evra prometa za vrlo kratak period, što je meni jedno od lepih rezultata, postignuća. I opet je tu bio momenat kada se isto tako sve više oslanjalo na digitalne medije. Tada je već Facebook vrlo stidljivo, ali kod nas je postajao bitan. Kao: E, ti moraš da imaš stranicu na Faceu. Moraš da nešto kačiš. Moraš prikupljaš followere. Moraš da nešto objavljuješ. Pa smo to radili. Onda je bilo nekoliko prilika u konsaltingu, u smislu firma koja je ovde radila za domaće proizvođače, plasman njihovih proizvoda. Pa smo, recimo, imali fabrike kozmetike iz Pirota, proizvodnju sira isto tako dole sa juga. Pa, šta sa njima da radiš. Bukvalno promišljanje kako da oni povećaju svoj nastup. Sa jednim smo pregovarali ulistavanje u DM, u Metro, u Merkator. Znači, sve te velike lance, a ovi su bili više kroz klasičnu maloprodaju, i opet kroz neki shop, i opet kroz neko oglašavanje digitalu i sve ostalo. Tako da svaki od tih je negde me usmeravao ka putu tome što radim. I naravno da sam to sve više oslanjao na neke svoje projekte. Ne kažem da su svi bili uspešni. Mnogo njih nije bilo. Radio sam sa tekstilom: pidžame, trenerke, majice. Ta neka priča. Ali su me prilično naučili šta u stvari mali proizvođač može i koji mu je domet, kako da se on negde pozicionira, razvije i šta je realno pametno da uradi. Znači, uglavnom svi su negde usmereni ka tome da brzo predaju nekom drugom, da se on brine o brendu. Tipa, ulistavanje u maloprodaje ili tako nešto. Ali, to je vrlo rizično za male brendove koji se tek grade ili je nepotreban trošak. Jer ti da bi ušao u neki veliki sistem, moraš da imaš lager robe. Da bi imao lager robe, moraš da je proizvedeš, da izvestiraš i sve to. Znači, prosto je apsolutno, što bi reklo sad u modernim terminima, ide se kroz MVP. Ti inicijalni proizvod ponudiš, pa razviješ odatle. Ne, ideš odmah na hiperprodukciju, jer nema svrhe nikakve. Uporedo sa tim, od tog Jokera i svega toga, sam ja lagano se oslanjao na strana tržišta, u smislu berze, saznavanja kako to funkcioniše i sve ostalo. Zašto? Jer smo tad radili sa Turcima neki uvoz zlata i srebra. I onda sam prosto morao da znam cenu, kako da ti u stvari napraviš cenu komada nakita koji se uveze. Taj deo tog nekog internacionalnog posla, to mi je delovalo glamurozno, lepo. To je kao neki veliki kapital, to su neke korporacije, kompanije i sve ostalo. Ali, nisam znao na koji način da ja budem deo toga. Znači, opet mi pričamo o Srbiji, gde ti beogradske berza ne funkcioniše. Ti ne možeš da pričaš o nekom investiranju. Ili ako priča o investiranju, neće niko da te zaposli zato što si ti neki entuzijasta koji to hoće da radi. Niti mi je to bila ideja. Onda u tom momentu, od 2000. do 2015, sam ja čitao, završavao kurseve, upoznavao se sa platformama i svime time. I 2015. polažem pred nekim investicionim fondom. Nisam položio, ali mi ta firma ponudi posao. U smislu: Ej, ti već imaš neki background, imaš razna vrsta znanja. Hajde da ti pričaš o tome, hajde da ti našim korisnicima pomogneš. Zato što su oni imali, to je edukativni centar, imali su masu polaznika koji su hteli da trguju, ali nisu znali kako ili nisu imali dovoljno saznanja da to može da funkcioniše. Tako da 2015. sam ušao u edukacije i počeo da radim na tome. Naravno, kažem, imali su dosta rigidan pristup tome kako da ja to postanem. Znači, morao sam da završim razne neke testove i menadžment školu i sve ostalo da bih mogao da stanem pred ljude i da ja sad njima nešto pričam. I odatle je polako krenula ta edukativna priča u uopšte preduzetništvu. Uporedo sa time, od 2015. do sada, čak i malo ranije, ali hajde da kažem da to je neki period da sam stalno imao više paralelnih poslova. Znači, uglavnom klasičan posao za nekog, svoj posao, trading. Svašta. Lagano se to razgranavalo, 2008-09-14, ali sad je bilo prisutno konstantno, i otada do sad. Znači, na tom nivou klasičnog posla, to je, kažem, rad u edukativnom centru. 2017. sam dobio ponudu Non Stop Fitnessa, verovatno su ljudi čuli, švedski fitnes lanac. Oni su tada imali jedan objekat u Beogradu. Došli su do mene preko headhunting agencije, jer kao hteli su da me angažuju za menadžera. Meni to nije bilo zanimljivo niti je to bio tad momenat. Ali sam se razumeo sa vlasnikom pošto je on inače imao plan da se to razvija u Beogradu i Srbiji i šire. I onda smo prosto napravili deal da ja mu pomognem ili radimo zajedno na tome. Znači, ja sam bio direktor razvoja. Baš zaposlen. Meni se formalno-pravno menjao taj segment, iako su i druge neke stvari postojale uporedo sa svim tim. Ja jesam radio pored Non Stop Fitnessa, kao konsultant, jer je tako bilo dogovoreno za neke klijente, ali ovo je bio, da kažeš, linearno posao koji mi je bio najveći deo vremena.

Ivan Minić: Primarni.

Vladimir Veličković: Primaran, da. Mada su, vidi, u finansijskom smislu bili vrlo egal, ali nije to bitno. I ja sam bio na poziciji direktora razvoja, gde smo u relativnom kratkom periodu, od 2017. do 2019, od jedne došli do sedam lokacija. Od 7-10 zaposlenih do 50 zaposlenih. Od prometa u desetinama hiljada evra do stotina hiljada evra mesečno. To je bilo jako lepo iskustvo razvoja isto tako jednog nepoznatog, malog brenda u kompaniju. To je bio startup koji je testirao tržište tako što su otvorili lokaciju na Autokomandi.

Ivan Minić: Sećam se.

Vladimir Veličković: Godinu i po dana je to funkcionisalo. I onda je bio momenat hajmo dalje. To mi je isto bilo vrlo zanimljivo iskustvo. Zato što sam direktno našao, pregovarao, i uspostavio rad u većinih ostalih teretana. Na način da sam sve te, naravno sa saradnicima, ali ključne stvari koje se tiču real estatea, kao koji prostori su dobri; marketinga, gde da nastupamo; prodaje, kako da mi to monetizujemo; i sve ostalo. Znači, sve je to bilo u mojoj kontroli. I hajde da kažem da je tu možda najviše došlo do izražaja sve ono što sam ranije radio. Tipa, moje bavljenje urbanizmom 10 godina ranije u novinama i poznavanje prilika u Beogradu u građevini i uopšte to što sam vodio građevinski časopis mi je pomoglo da znam koje lokacije će dobro da rade. Opet ne sa teoretske strane, nego sa iskustvene strane. Kao: Ovo je ulica je dobra. -Zašto? -Pa, zato što tu ima market, ima studenata, ima ovih, ima ovih. Mi smo čak napravili i specifikaciju toga kakve objekte treba da gledamo. Tipa, ako mi hoćemo da taj proizvod ili taj sistem prekopiramo u Rumuniju ili Bugarsku, da bukvalno neko odande može da dobije i kaže: Aha, treba da tražim to! Znači, dostupnost saobraćajnice, marketi i sve ostalo. I da ti napravim lokaciju i znam da će ona da funkcioniše. I to je bilo vrlo lepo iskustvo, posebno u tom korporativnom razvoju. Znači, od relativno male organizacije kako to može brzo da naraste i kako da ti u stvari možeš da koordinišeš sa svim tim ljudima koji odjednom sad dolaze u tvoju firmum kako da ti uspešno sprovedeš da su svi oni negde, što bi se reklo, u skladu sa nekom vizijom osnivača, sa nekim vrednostima i sve ostalo, da to izgleda kao pravilan sistem. Sve to vreme, što ti kažeš, osnovnog posla, ja i dalje radim kao predavač u Profit Pointu, i dalje tržim edukacije, i u nekom momentu se stvorila ideja da se prosto ljudima ponudi malo više znanja o finansijama uopšte i razvoju preduzetništva: kako da neko pojmi prvo da li je to za njega i drugo šta da uradim, kako da on tu negde počne. I onda sam ja držao desetine obuka, od čega je taj neki uvodni deo bio besplatan. Znači, to je potpuno bio entuzijazam i vlasnika firme i mene da mi to dajemo znanja besplatno. Ali sam se ja prilično pripremio za to, u smislu da sam strukturisao predavanja po sistemu stranih finansijskih planera. Nije kao fazon ja sad vam pričam nešto ovako-onako. Nego, pošto mi kod nas nemamo licence za finansijsko planiranje, šta je to što se traži inače u svetu i koji način da ta znanja budu praktično primenjiva kod nas. Znači, ne da ja sad uzmem, pošto masa njih citira Kiosakija i tako neke knjige, pa kao: E, Kiosaki, znaš ovo-ono… Jeste, ali to je kod neprimenjiv sistem, kao i masa tih knjiga. Prosto, nije to to. I onda smo mi došli do toga da napravimo lokalno primenjivo, u Srbiji kako da pojedinac živi bolje. Zvala se edukacija Od finansijske pismenosti do finanasijske nezavisnosti. I, kažem, tu je gomila ljudi, bez ikakvih predrasuda, domaćica iz nekog malog mesta u Srbiji do profesora fakulteta su slušali to predavanje. I bilo u najvećoj meri online, jer to dostupnost informacija. Bilo je i uživo. Trajala je ta edukacija vrlo intezivno, pet dana po dva sata. Baš onako svašta smo nešto radili. Najveći deo toga se nalazi u knjizi, Biznis bukvar. Znači, ta knjiga je nastajala, da kažemo, iskustveno sve to vreme mog bavljenja poslom do tada i kasnije. A, realno, pisana je sigurno šest meseci. Znači, u momentu pripreme skripte za te predavanja, provere kasnije – naravno, kad pričaš o nečemu, primetiš da li to nekog zanima, da li ima realno efekta ili nema, i prosto da li je to nivo informacije koje hoćeš da saopštiš. Meni je izvorno bila ideja da pravim stručnu knjigu. Znači, stručnu biznis literaturu. I onda sam kroz rad sa njima skontao pa, čekaj, kome to treba. Ja ne želim sebe da napravim pametnim, da ja sam nekom kažem: U, vidi što ja znam gomilu teorema i teorija. Nego da to stvarno neko uzme i da pročita i kaže: E, to je to! Ja to hoću da radim! Ja želim da se bavim time! Tako da ta knjiga je došla na svoje u momentu kada je bila korona, i kada sam ja mogao sa svim aktivnostima spustim gard, što bi se reklo, i da neke stvari stavim sa strane, i kao: E, sada imam prilike, imam vreme da ja do sednem i da to napišem.

Ivan Minić: Znači, trebalo je tad da pišem.

Vladimir Veličković: Eto, vidiš, da.

Ivan Minić: Pa, dobro, pogreši čovek. Ili doći će neka naredna katastrofa. Šalim se! 🙂 Znam za knjigu kad je izašla. Dakle, par meseci smo se čuli, ti si mi poslao knjigu. Meni je trebalo mnogo više vremena nego što je opravdano da je pogledam. I nisam hteo da je pogledam te onako, nego sam zaista hteo da je pročitam. Nije ona obimna. Zapravo, mislim da je taman onakva kakva treba da bude za početak. Strukturirana na jedan sjajan način, kroz 82. ja bih rekao priče, iako nisu to priče, ali ima i toga. 

Vladimir Veličković: Lekcije.

Ivan Minić: Da, ali kroz format kratkih lekcija, koji je vrlo pitak, vrlo razumljiv, vrlo primenjiv, vrlo lako asocirati upravo sa potrebom lokalnog i sve što uz to ide. Knjiga je sjajna.

Vladimir Veličković: Hvala.

Ivan Minić: A ja to ne kažem često, jer postao sam hejter. Knjiga je sjajna, knjiga zaista daje veliku vrednost i čini mi se da knjiga upravo radi jedan vrlo značajan posao, koji ne radi klasični obrazovni sistem. I možemo mi sad da teoretišemo o tome kako bi bilo lepo da obrazovni sistem, verovatno nikad to obrazovni sistem neće raditi, a to je da zapravo ljudima objasni kroz vrlo plastične i praktične stvari, kroz pristup korak po korak kako funkcionišu finansije, kako funkcioniše tržište, kako funkcioniše neki lični razvojni put planiranja finansija i sve što uz to ide, i kako, upravo onako kako si rekao da se zvala i edukacije, što jeste gro sadržaja knjige, ali nije jedino, to je kako da od finansijske pismenosti, sa čim imamo užasan problem, dođemo do toga da određeni ljudi, naravno, koji zaista pokažu interesovanje, spremnost da se angažuju, itd, dođu do toga da budu finansijski nezavisni i šta to uopšte znači. Jer vrlo često kada pričamo – OK, ja sam i u IT-ju i u marketingu, u sličnim krugovima se krećemo, mi imamo gomilu ljudi u svom okruženju koji imaju ogromne plate.

Vladimir Veličković: Jeste.

Ivan Minić: Oni su finansijski nezavisni. To je dobar preduslov, ali oni su nezavisni. Ali, kad prestanu da idu na posao, oni nemaju više te plate. Vrlo retko ti ljudi imaju bilo kakav zdrav odnos prema tom novcu, u smislu da prave nekakve rezerve, rešavaju neka ključna pitanja u životu, razmišljaju o tome na taj način. Prosto, nismo naviknuti. Ja verujem da jedan deo, hoću i tome da pričamo, ali verujem da je jedan deo toga činjenica da smo svi odrasli 90-ih, što automatski nosi sa niz trauma, ali nosi i taj momenat da si željan svega. OK, i ja sam bio, i svi ljudi koje znam su bili, ali u nekom trenutku valjda to prevaziđeš. Željan si svega, došao si do toga, jedno dve godine troši nemilice, ali oroči to na dve godine. I onda nakon dve godine počni da rešavaš neka bitna životna pitanja, jer nije poenta da i u 65. isto radiš 15 sati dnevno.

Zašto je važno da se edukujemo na polju finansija?

Vladimir Veličković: Izvini, ono što je meni inače uvek bilo i to sam pomenuo ovde, to pitanje šta dalje. OK, doći ćeš ti do para, i kupićeš kola koja hoćeš, i kupićeš kuću koju hoćeš, i otići ćeš na letovanje i na zimovanje, i kupićeš odeću i sve. I šta dalje? Šta s tim? Ako ti je to jedini cilj, malo si pogrešio. Šta život čini? Šta je svrha toga da ti zaradiš velike pare? Mi, nažalost, i čitav sistem je potrošački ustrojen. Znači, ti si programiran da radiš i da trošiš, i da radiš i trošiš, da više radiš i više zaradiš i više trošiš. Nisi programiran da pametno trošiš i ne trošiš kad ne moraš da trošiš, nego da štekaš pare. To je kod nas, inače u svetu, a i kod nas je to jako veliki obstacle, što bi rekli, ogromna prepreke u mindsetu ljudi.

Ivan Minić: I u mindsetu i u prosto načinu na koji živimo i činjenici da ti nemaš vremena da razmišljaš o tim stvarima. Ti kada bi uzeo da razmišljaš, ti bi shvatio neke stvari.

Vladimir Veličković: Tako je.

Ivan Minić: Ako nemaš vremena da razmišljaš o tim stvarima, onda nalaziš neka usputna rešenja. To je kao ona priča – mislim, mnogo je sad lako iz ove kože pričati o tome, ali u suštini je vrlo jednostavno smršati. Ali, moraš da se baviš time. Ako nećeš da se baviš time, onda je užasno komplikovano, onda je nemoguće. Jer ako rešavaš problem gladi tako što uhvatiš prvu stvar koja ti je dostupna, ta prva stvar verovatno nije najbolja opcija za tebe. Zahteva neku vrstu strukturiranja, planiranja i svega što uz to ime, pravljenje neke vrste sistema, i onda je ta priča moguća. Kao i sve ostalo.

Vladimir Veličković: Izvini, da se nadovežem na to. Mnogi očekuju instant rešenja. Recimo, mršavljenje pravilno je obraćanje pažnju na ishranu, moraš da se posvetiš fizičkoj aktivnosti, da piješ vodu, da ustaješ na vreme. Onda svi kao: Uzeću neku tableta, ona će da mi sprži želudac i rešiću… Ta instant. Isto tako, verovatno i tebe milion ljudi pita: A, šta ja da radim u životu, kako da zaradim? I oni očekuju da im ti kažeš instant rešenje. E, idi, javi se Đuri, on će da ti da posao i daće ti platu 2.000 evra. Ako mu ti kažeš: Aha, šta ti znaš da radiš? Kakvo je tvoje iskustvo? Kakve su tvoje veštine? Gde si dobar? Hajde, radi na tome, razvijaj to sve. I oni kao: Ah, pa, znaš, ipak, to je…

Ivan Minić: Cimanje, realno cimanje.

Vladimir Veličković: I sve je cimanje. Ne postoji način da nešto nije cimanje. Takav je život.

Ivan Minić: Ima, ima. Ja znam dosta primera ljudi koji su našli Đuru, koji im je rekao: Ti ako za mene preneseš nešto preko granice, to će sve da bude super. E sad, to je malo problem što je rizično, nelegalno i ostavlja određene vrste posledica, ali jedne vrlo trenutnu. Ali, sve te stvari koje dođu trenutno, to ne umeš da ceniš. Gomila ljudi koje znam da su na takav način ili ne takav, ali kroz nasledstvo dobili novac, uglavnom je taj novac ispario vrlo brzo. Nije čak ni sporno da ti potrošiš sav svoj novac. Ej, tvoj je, potroši ga, radi šta hoćeš. Ali, vrlo često ti kad povučeš crtu nakon godinu dana tog trošenja nemilice, nemaš ništa za šta bi mogao da kažeš: OK, jesmo potrošili sve, napravili smo problem, ali bilo je fantastično. Ne, nije bilo ni fantastično. Nisi imao ni nekakvo iskustvo u svemu tome koje je dobro. Nisi doživeo ništa. Samo si spalio ono što imaš, jer nisi razmišljao, jer, ono što naši ljudi jako često prebace taj zupčanik, to je: Ovo sad radi, ovo će večno da radi. Ovo nikad neće da se promeni. Meni je sad super, samo će bolje da bude. Neće. Ne funkcioniše život baš tako. Kad bi funkcionisao, bilo bi mnogo jednostavnije, ali, nažalost, obično nije tako. Ono što ja stalno govorim ljudima, pošto stalno me svi pitaju, mnogo više nego što bih ja voleo, kao: A, štednja? Ako mi sad štedeli? -Je li imaš para? -Pa, nemam. -Pa, onda ne možeš da štediš. Štediš onda imaš više novca. I štediš sa nekim ciljem, kakvim god. Hajde da pođemo od najbazičnije stvari, prvo odvajaj nešto sa strane. Pa, onda kad skupiš neku količinu, šta da radiš s tim? Hoćeš da kupiš auto? OK, to je legitimno. Ali, hoćeš li da probaš nešto drugo? Ima baš u knjizi neki niz koraka šta ti možeš da uradiš, ali prva i osnovna stvar: analiziraj šta radiš, kreni od toga, je li moraš da trošiš sav taj novac na sve to. Jesto to navika, jesmo mi došli u tu fazu da je to nama convenient. 

Vladimir Veličković: Impulsna reakcija.

Ivan Minić: Pa, kao: Prijatno mi je, navikao sam. OK, to znači da se ne kontrolišeš. To je u redu. Samo budi svestan da se ne kontrolišeš i budi svestan šta ti donosi samokontrola po tom pitanju. A, samokontrola ti donosi: Ma, šta, preskočiću jedan ručak. Kakvu razliku to pravi? -To pravi razliku od 1.500 evra za godinu dana. To za 10 godina pravi razliku od 15.000 evra. Pa, možda bih mogao i da preskočim po neki ručak.

Vladimir Veličković: Imao Voren Bafet jednu izreku.

Ivan Minić: Divan čovek.

Vladimir Veličković: Ljudi, oni vide na tvom primeru da to funkcioniše i da si zaradio milijarde i sve to. Pa, što više ljudi nekako ne gleda u tebe, i veruje i radi to? -Pa, niko neće da se obogati sporo. Svi hoće instant. Hoću sad da napravim! Meni je isto, kažem, iskustvo naučio. Iako ja želim da se nešto desi za godinu dana i radim na tome, ne znači da će se desiti za godinu dana. Uglavnom će trebati malo više, ali će se desiti.

Ivan Minić: Nekad će biti malo manje, što je lepo.

Vladimir Veličković: Recimo, neke stvari bukvalno sad kad gledam, ja imam nekoliko perioda u svojoj karijeri da sam saznavao, i da tek na kraju skontam i kažem: Aha, vidiš, ovo mi je bilo bitno zbog toga i toga, što mi je sad primenjivo. Tad mi je verovatno bila ili glupost ili greška neka. Isto je Stiv Džobs rekao: Ti tek kad složiš kockice koje su ti se dešavale, dobiješ sliku i kažeš: Pa, čekaj?! Ovo sad ima smisla. Sve što je rađeno negde se sklopilo da povučem neku vrednost odatle.

Ivan Minić: Jeste. To je vrlo veliki problem što mislim da sam to par puta pomenuo i u nekom tekstu sam skoro napisao što život ima konstrukcioni problem: živi se unapred, a razume se unazad. Ali, dobro. E sad, šta bih voleo? Podelićemo tri tvoje knjige. Ja ne dam moj primerak. Moj primerak ima posvetu. Dakle, podelićemo tri tvoje knjige prve. U međuvremenu je izašla i druga, i njih ćemo podeliti tri.

Vladimir Veličković: I treću ćemo podeliti! 🙂

Ivan Minić: Podelićemo treću kad izađe treća. Ali, šta mi je sad ideja? Pomenuli smo šta je koncept prve knjige na nivou koncepta. Hajde sad malo uvod, razrada, zaključak. Šta zapravo sve sadrži prva knjiga?

Šta je koncept Biznis bukvara?

Vladimir Veličković: Prva knjiga je najšireg dela sačinjena od dve celine. Jedno je finansijska pismenost, drugo je razvoj preduzetništva. Znači, razvoj, razmišljanje na preduzetnički način. Zašto? Prvo, ja sam pisao knjigu sa 20 godina iskustva. Jeste ona nastajala kroz obuke i sve ostalo. Ja sam u momentu kad sam seo da pišem rekao: OK, šta je to što zaista ja mogu da kažem da radi na ovom prostoru, da treba ljudi da znaju kroz moje neko iskustvo i edukaciju? I zašto ja stojim iza toga? Prvo, ona se ne zove bez razloga i sadrži onaj deo lep život. Znači, poenta življenja je da imaš iskustveno lep, kvalitetan život. Nažalost se to meri kroz novac. Ne u svakoj meri. Ali, pošto pričamo o biznisu, pričamo o preduzetništvu, novac mnogo toga olakšava. Olakšava u smislu omogućiti da ti živiš na način kako hoćeš da živiš. To što smo rekli, finansijska sloboda. Znači, da ti živiš onako iskreno, bez da razmišljaš da li ćeš dobiti otkaz zbog toga, da li će ti neko reći ovo ili ono, da li ćeš moći da kupiš sebi ili deci. Da prosto živiš oslobođeno. Da bi se to desilo, da bi ti imao novac, moraš da znaš kako da ga zaradiš. To je poenta finansijske pismenosti. Znači, ti moraš da naučiš zašto novac postoji. Oni je bez veze izmišljen, to je društvena tekovina. Zašto novac postoji? Da ne idemo previše u filozofiju, on postoji kao merilo nekih vrednosti. Merilo vrednosti žita, jabuke, tvog znanja, mog znanja, proizvoda, efekta, šta god bilo, aktivnosti. Da li se to nekom sviđa ili ne sviđa, žao mi je, ali tako je. 

Ivan Minić: To je kao gravitacija. Ni meni se ne sviđa. 🙂

Vladimir Veličković: Ja bih voleo da letim, ali gravitacija. Neće. Kako možeš da letiš? Pa, sagradi avion. E, isto tako ovo. Suptilna, odlična asocijacija. Kako ti možeš da poletiš u preduzetništvu? Pa, nauči kako da zaradiš. Kako zaradiš? OK, šta je potrebno društvu? Koji rešavaš problem? Koji proizvod možeš da napraviš? U čemu si ti dobar? Zato ona generička rešenja ne funkcionišu. E, čime ja da se bavim? Pa, šta bi voleo da radiš? Šta znaš da radiš? Ne znaš ništa? Pa, nauči. Eto, prvi korak je edukacija. Nauči kako da zaradiš, šta je dobro, šta nije. Druga stvar je kad ti spoznaš da je novac nužnost. Prosto je tako. To je kao aksiom. Zašto postoji novac? Pa, zato što ga je neko izmislio i to tako funkcioniše i on je merilo vrednosti. Kad spoznaš da je to tako, onda kreneš da se pitaš: OK, šta ja sa novcem radim? Hoću da rešim ovo i ono. OK, reši ga. Napiši spisak, kaži: Ja hoću da kupim kola, kupim kuću, platim deci školovanje, hoću da imam gardarober, hoću da imam odeću. OK, koliko to košta? Je li ti možeš da kupiš ili ne možeš? Kad možeš da kupiš? Šta ti fali da ti napraviš? 

Ivan Minić: I koliko ti je hitno bilo šta od toga.

Vladimir Veličković: Tako je. Isto, šta ti je prioritet, šta ti je želja. Meni je želja da letim sa Džef Bezosom u svemir. 

Ivan Minić: Može!

Vladimir Veličković: Ali, to košta 200.000$ ili šta god bilo. To je želja. To nije suštinska vrednost. OK, hoćeš da imaš vilu i kuću i lamborginija. Je li ti treba? Da li je to ono što ti rešava problem u životu ili nije? I kreneš od sitnih koraka. Zato sam ja kroz knjigu pokušao, i taj preduzetnički deo ima bukvalno ej, ja hoću da zaradim 50 evra. OK, daj privatne časove. Znaš neke veštine, daj privatne časove deci ili se ponudi da radiš neki honorarni posao. Ili kažeš: Čekaj, ja hoću da zaradim 300 evra. OK, onda ti tu treba…

Ivan Minić: Više časova. 🙂

Vladimir Veličković: Da, više časova. 🙂 Onda ti tu treba neke veštine, sposobnosti. Ili: Ja hoću da zarađujem 2.000-5.000 evra. E, pa za to ti već treba da si vrlo jedinstven u tome što nudiš. Znači, to ne može svako. Prosto, ovde, na ovom tržištu, to je velika cifra.

Ivan Minić: Ne može dovoljno časova da se drži.

Vladimir Veličković: Tako je. Ne možeš sebe da duplikuješ na način da radiš jeftinu uslugu – mnogo časova. Kako ti to da napraviš? Pa, lepo. Specijalizuj se u nekoj oblasti. Postani dobar toliko da neće da te zove. Kao što zovu tebe ili mene i kažu: Ja imam problem, govori mi kako ja to da rešim. E, to je plati. Ne plati se ja sam frizer i ja znam da šišam. Pa, zna mnogo njih ili čak i da ne šišaju – žena će da me ošiša. Kod tebe je to lako.

Ivan Minić: Dobro, u mom slučaju to je dosta jednostavno.

Vladimir Veličković: Ja sam tako i hteo da sistematizujem da neko saznajno dolazi do objašnjena zašto neke stvari funkcionišu.

Ivan Minić: Na određeni način.

Vladimir Veličković: Na određeni način, da. Pa, kao: Aha, sad imam i kuću, i platu i sve to. Dobro, šta ti radiš sa tom platom? Trošiš? Kupuješ? OK, rešio si nešto, kako ti raspolažeš tim novcem? Da li je suština da sve potrošiš? Ako ti je to stil života i tako voliš da živiš, OK. Da li je pametno? Nije. Prosto, zašto? Dešavaju se razne stvari: imaš posao-nemaš posao, desi se ovo-desi se ono, prestane da postoji industrija koju ti specijalizovao pa ne radiš više. Znači, moraš da naučiš da imaš backup. Kažem, to sam ja iskustveno naučio i to želim da ljudi razumeju. OK, ti si dobar u nečemu, ali hajde imaj još – ni stolica ne može na jednoj nogari, prosto nije stabilna. 

Ivan Minić: Ali, na dve već nekako.

Vladimir Veličković: Da, na dve nekako. Na tri je idealno. To je i neka jevrejska poslovica. Znači, ti se osiguraj tako da šta god da se desi u životu prvo svojim znanjem možeš da prenebregneš prepreke ili da svim aktivnostima koje radiš osiguraš se da ništa neće preterano poljuljati. OK, dođu loše godine, dođe loš period, dođe kriza, ali nisi kao ja letim, a onda sam pao, i nema me i živim u prikolici.

Ivan Minić: Kako ja volim da kažem, na piramidi potrebe imaš rešene prve dve-tri stavke. Ove ostalo je nice to have, ali dve-tri bi bilo dobro da se reše.

Vladimir Veličković: Jeste. I onda je opcija šta? Idealno je da svako od nas u utopističko svetu unapred obezbeđen finansijski, da ne mora ništa da radi i da uživa. To je idealna situacija. To je nemoguće prosto. Čak i da ti se desi to u životu, kao što si rekao sa nasledstvom, nećeš razumeti da si kao dobio lutriju i da treba da raspolažeš time kako treba, nego ćeš potrošiti sve to. Znači, nije bez razloga mučno ostvariti nešto i postići da bi znao da ceniš i da zadržiš to što imaš. I onda kad oblikuješ svoj život, imaš jedan posao-drugi ili imaš neke business venture i šta god bilo, onda kažeš: Čekaj, šta ja od ovog radim? Nešto mi je za potrošnju, nešto štekam, nešto pokrećem drugo-treće-peto, ostavljam deci. E, tu si tek ti u situaciji da upravljaš svojim životom. Tek tu. Sve ispod toga je vrlo – čak i kažem, neko ko je dobro poziciji, kako god bilo, velika firma, obezbeđeno mu sve, vrlo je labilan. Zašto? Jer to je jedan izvor prihoda. To je jedan način da osigurava svoj opstanak. Šta da se desi da to nestane? Pa, ne verujem da mu je baš lako. Ali, ako si ti obezbeđen sa više strana, samim tim si lagodan u tome kako poimaš život i šta radiš sa njim. E, onda pričamo to kao lep život i sada možeš ti da dozvoliš sebi da radiš nešto voliš i da te to ispunjava.

Ivan Minić: Ima taj jedan momenat koji vrlo često pričam baš sa prijateljima kada se dotičemo ovih tema, a dotičemo se često, a to je da lepo ako ti karijerno napreduješ i ostvaruješ neke rezultate, ako ti je plata bolja, ako ti je pozicija bolja, sve te stvari su top, svaka čast. Ali, ako si imao isti problem koji si imao pre pet godina, a to je da ti je isti input i output, nema nikave razlike. OK, sa 300 evra mesečno nisi živeo život kakav živiš sad, ali ni sa 3.000 evra nisi rešio ništa ako to sve potrošiš i ne razmišljaš uopšte o tome. Naravno, ima tu mnogo faktora, ima stresa, ima svega i sve te stvari utiču. Postoji taj trenutak u kome svako od nas bi trebalo da pokuša, ne znam da li je to vezano za neku cifru u godinama, ali u nekom trenutku da pokuša da preuzme kontrolu nad svojim životom. Ne možeš 100% da ga kontrolišeš. Kontrolišeš ti 100% i onda te neko rokne kolima na ulici. Kao mene zamalo jutros gospodin. OK, kontrolišeš ti sve, ali ono što je u tvojoj nadležnosti, da dođeš u tu situaciju da ako već imaš dobru platu, lagodan život i to sve, da nećeš da doživiš srčani udar kada dobiješ otkaz. Jer, realno, naći ćeš posao brzo. Možda je taj period od nedelju-dve-tri, koliko ćeš ga tražiti, mesec dana, možda i nije loše da malo iskuliraš. Posebno ako je bilo sve to stresno. Nećeš umreti od gladi. Prvo, možemo malo da se optimizuje to što ćeš da trošiš. Drugo, verovatno imaš neki štek ili bi barem trebalo da ga imaš. Biće sve OK. Samo razmišljaj o svim tim stvarima kao nečemu što je dugoročno. I to što ti kažeš, što ja isto vrlo često pominjem ljudima, mi se dosta dobro kapiramo, iako se ne znamo dugo, ali nije važno – planiraš da se desi za godinu dana, nije važno da li će se desiti za 9 meseci, 14 meseci, 18 meseci. Bitan je trend i bitno je da vidiš da to ima smisla. Idealno je da tvoja odokativna procena bude dobra. To je idealan scenario. Super. Idealno je da bude bolje od toga. Ali, OK, da si napravio dobru procenu. Što više budeš pravio procena, to će one biti bolje u proseku. Ali, nije strašno ako se ne desi u roku u kome treba. Jer ti ne treba da razmišljaš o tome kao sad ću ja ovo da guram godinu dana, i ako ne izguram, ja ću da odlepim. Ne, brate, nije u tome poenta. Poenta je da imaš cilj.

Vladimir Veličković: Kad pričamo o novcu, potrošnji i svemu tome, ključna kvaka da ljudi postanu svesni da nikad neće biti zadovoljni materijalnim stvarima. Nikad. Kupiš nov auto, voziš ga mesec dana, već razmišljaš o sledećem autu.

Ivan Minić: Ne, ali dobro. Šalim se. 🙂

Vladimir Veličković: OK, ti sa ove druge strane. 🙂 Ali, taj momenat podizanja standarda kod ljudi je takav da uvek može bolje. To ja često pominjem. Uvek možeš da živiš luksuznije nego što živiš sad. Čak i da pod srpskim uslovima živiš izuzetno udobno i kvalitetno, uvek može da veći prostor, više soba, više toaleta, lepši bazen, bolja kola. Uvek to postoji.

Ivan Minić: Bahatije. 🙂

Vladimir Veličković: Bravo, bahatije. Sad smo kao čiče, ali nema veze. Čovek je tako dizajniran da želi mnogo toga. I to ga, u psihološkom smislu, nadražuju ti eksterni doživljaji. I ti želiš da ti se to sve češće dešava i nikad nećeš biti zadovoljan. Ključna stvar je u optimizaciji osnovnih troškova. Znači, da ti u nekom momentu staneš sa fiksnim troškovima koji se ti dešavaju, bez obzira da li zarađuješ 500 evra, 5.000 ili 50.000 evra. Da taj standard života ne bude dramatično drugačiji. Znači, ti i sa 50.000 evra možeš da trošiš 50.000, i sa 20.000 evra možeš. Novac može da se potroši uvek jako brzo, ali je poenta šta je to što tebe ispunjava i zadovoljava, stil života koji je optimalan. Znači, ne san snova, ludila, avioni-kamion, nego šta je to što je zaista optimalno. Naravno, ti kasnije u nekom periodu možeš tu lestivicu podigneš, i sve to zavisno od zarade i svega toga, ali šta je to što tebe ispunjava. I tu se onda dolazi do pitanja vrednosti ljudskih. Ne kao fazon materijalnog i bahaćenja. Nego šta je zaista best, najbolja solucija udobnog, kvalitetnog života, a da ne predstavlja teret većeg rada, više rada, više stresa. Nema potrebe. E, onda kad ti to zaokružiš, sve što je preko toga, nađi mu namenu. Znači, nađi namenu novcu koji dobiješ.

Ivan Minić: Znaš kako ja razmišljam o tome? Prvo, od jedna od stvari kad dođeš do toga da ti je život komotniji realno nego proseku, jedna od stvari: brate, napravi budžet za bahaćenje. Napravi budžet za gluposti. Je li voliš da kupuješ gadgete? Super, nemoj svakog meseca da potrošiš. Ali, napravi sebi, učini sebi. Znači, treba, nije loša stvar. Ne moraš uvek da kupiš, možeš da iznajmiš, možeš ovo-možeš ono, kako god. Napravi sebi budžet. Odvoji novac za to. Neka to bude stavka, to je potpuno OK. I ono drugo pitanje, koje je neprijatno pitanje koje postaviš sam sebi ili ti neko drugi postavi pa više niste prijatelji, to se dešava, a to je: Zašto radiš to? A meni to treba? A, za šta ti treba? Jesi li se zapitao nekad zašto ti moraš da radiš? Možda nije lakše da rešiš uzrok, a ne da krvariš 18 sati na poslu da bi mogao sebi da priuštiš nego što objektivno ne treba i zbog čega ćeš se za 5 godina kajati što si radio sve te stvari, propustio sve ono u životu što je bilo stvarno važno, jer si jurio za nečim što 5 godina kasnije nema nikakvu vrednost. Ja potpuno kapiram ljude, imam i takve prijatelje, i volim ih bez obzira na razne njihove karakteristike koje imaju, i ja kapiram ljude koji su u fazonu ja sam sad radio 5 godina i idem na put oko sveta. Zašto? Ja neću da odem na put oko sveta. Ja idem tamo gde ima asfalt, optički internet, itd. Ali, to je, bre, experience koji vredi beskonačno. I ima smisla ako ti je to važno, ako je to nešto što ti treba. To su transformativna iskustva. Transformativna iskustva ima smisla platiti ako ti je to važno. Ali, treba da budeš svestan toga i treba da znaš koliko si radio na tome, iako si ti taj novac zaradio, ti si uglavnom svestan svega toga. Ali si isto tako i svestan da je to neka faza. Nekome možda i nije, neko je možda shvatio e, ja mogu da funkcionišem tako što ću da radim remote i da se šetam po svetu, jer volim. Fine, samo prosto postaviš sebi to neprijatno pitanje: A, šta će mi meni ovo u životu?

Koliko je bitno da imamo sređene prioritete u životu?

Vladimir Veličković: Jeste. Najbolje je da se opredmete stvari, odnosno ljubav prema stvarima. Znači, auto nije sam po sebi cilj. Auto služi da preveze čoveka i da mu pruži ugodnost u odlasku na neku destinaciju, ali ta destinacije je cilj, nije sam auto cilj. Nije suština telefona da ti imaš telefon. Onda uzmi i urami ga. Ja sam kupio telefon i sad je uramljen. Ja volim telefon. Ne, on ti pruža mogućnosti da ti nešto radiš s njim. E sad, nemam ništa protiv, to što ti kažeš, da neko priušti sebi najskuplji telefon. OK, super. Želiš to, stil života i to. Ali, neko ko postavlja pitanje nemam para za to i to, a kupi sebi skup telefon – pa, čekaj, malo si poremetio prioritete. Nije baš da tebi to što fali da te koška puno, nego te više ovo zanima da ti kupiš telefon, iako ne znaš šta ćeš sa njim. Isto tako jako je bitno da ne dajemo preveliki značaj stvarima. Znači, stvari su alati. Oni nečemu služe da neko nešto obavi njima. Ne služe same sebi svrsi. Onda bi se telefoni prodavali u galerijama, kao vidi: Imam kolekciju telefona i platio sam.

Ivan Minić: Određeni brendovi, čiji sam ja veliki fan, to prodaju na taj način. 🙂

Vladimir Veličković: Jasno. Ali, to je upravo, kako da kažem, idenje uz dlaku korisnika. Njima svaka čast. Sa marketiške strane, prodajne, odlično. Oni su pogodili žicu ljudi. I to je sa korporativne strane odlično za njih. Ali, za kupca apsolutno je nebitno, ta pripradnost brendu.

Ivan Minić: Znaš kako, pominjao sam to, ali mislim da je prošlo dosta epizoda kad sam poslednji put, pa ću da ponovim. Jedna od najvažnijih lekcija koju sam naučio u životu naučio sam od mog dragog prijatelja Bojana. Jednom priliko pre više od 10 godina sigurno, kada smo sedeli, ima 15 možda, kada smo sedeli i komentarisali smo satove. Ja nemam odnos prema satovima zato što je to, kako kaže pokojni Ken Robinson, single purpose device. Meni je to lepo, samo mi ne služi ničemu zato što ja ću svakako na telefonu pogledati koliko je sati, jer mi je to navika. Ali mi je lepo i uživam u lepoti, uživam u mehanici koja je spektakularna. Imam nekoliko prijatelja koji obožavaju satove. Ja mnogo volim da pričam sa njima o tome, iako ja taj sat nikad ne bi nosio. Ja bih ga čak možda kupio da ga uramim, jer mi je prelep. Ali ga ne bih nosio, jer znam sebe, zakačiću prvi zid. Nemam naviku, ne umem da se ponašem sa tim. Tad je meni rekao jednu važnu, jako važnu lekciju, koju sam ja shvatio. Pričamo nešto, nebitno, Constantin Vacheron, neki brend koji je beskrajno skup.

Vladimir Veličković: Trista-petsto-milion.

Ivan Minić: 300.000 eura sat. Ja kao: Brate, ovo je preskupo. I on mi je samo rekao jednu stvar: Nije preskupo. Samo nije za tebe.

Vladimir Veličković: Da, da.

Ivan Minić: Što nije za mene? -Nije za tebe. Postoje neke stvari koje su napravljene za ljude koji ne moraju da razmišljaju o tim stvarima. Njih nema mnogo, nema ni tih satova mnogo. Ne prave oni milion satova godišnje, oni prave 3.000. Za 3.000 satova ima 3.000 kupaca. To nije problem. Ali, ako ti moraš da razmišljaš o tim stvarima, to je veliki problem. Naravno, danas, 15 godina kasnije, kod mene se zna u principu, za određene stvari zna se pravilo. Da, ja nosim preskup laptop sa sobom zato što mi je to osnovno sredstvo za rad.

Vladimir Veličković: Tako je!

Ivan Minić: I zato što, da, mogu da uštedim 1.000 eura na laptopu, da uzmem nešto slabije. On meni to zaradi za dva meseca ili mesec dana ili za dve nedelje i koga briga. To mi je sredstvo za rad. Telefon isto. Prvo, volim. Drugo, jeste mi sredstvo za rad. I jeste izvor frustracije, jer kada imam telefon, ljudi mogu da me nađu i zovu, a ja ne volim. Ali, to sad nije važno. Ako već me nervira, daj bar da ga volim. I onda kad pričaš sa mlađima, kao: Ali, ti imaš, što ja ne bih imao? Pa, ima mala razlika. Ja 20 godina radio na ovome. Meni nije to u životu stavka. Postoje stvari koje su meni u životu stavka. Ja obožavam moj novi auto. Obožavam ga. Obožavao sam i moj stari auto. 

Vladimir Veličković: Video sam. Lepio si srca na storyjima i sve.

Ivan Minić: Jeste, ja stvarno obožavam moj auto. Kad sam bio klinac, nisam zamišljao da ću da vozim Škodu. Sad, u međuvremenu, Škoda postala stvarno dobra, tako da to nije problem. I izgleda dobro, i stvarno je super fit. Je li ne volim ja BMW? Pa, ja kad sam vozio BMW 5 na stazi prvi put u životu, ja sam plakao od sreće. Ja samo ne želim količinu stresa koju to nosi sa sobom. Ne želim tu količinu frustracije. Prvo, ne mogu da kupim – mogu da kupim, ali ne želim da potrošim novac na novi. Ako kupim polovan, to sa sobom nosi čitav set problema, gde ne želim da imam tu vrstu stresa, iako to zaista sebi mogu da priuštim. Ne želim da imam tu vrstu stresa da negde nešto ne radi i to košta 2.000 eura. Ne.

Vladimir Veličković: I tu se postavlja pitanje. Meni je isto BMW 5 jedan od univerzalno najlepših automobila napravljen ikad.

Ivan Minić: Ultimate driving mašina.

Vladimir Veličković: Bukvalno. Nisu džabe rekli to. Najbolji auto ikad. Ali, isto to što ti kažeš, kad auto dođe do neke vrednosti 50.000 evra nov ili 30.000 evra polovan koji je prešao 150.000, onda se postavlja pitanje čekaj, zašto. Onda bar kod mene taj logički deo dolazi do izražaja, kao šta dobijaš. Jeste on perfektan, prelep auto, uživanje za vožnju. Ali, da li to treba tako?

Ivan Minić: Da li je to toliko vredno?

Vladimir Veličković: Škoda za 25, puca sve. Da bude bombona, isto super auto napravljen. Tu već dolazi, iz našeg ugla naravno, kad zarađuješ stotine hiljada evra, da ti je to usputno. Ali, dovedi ti sebe da ti je to usputan trošak, pa kupi. Nemam ništa protiv. Mi pričamo o opciji ljudi koje muči nešto, imaju problem da zarade, a onda ne troše racionalno. Pa, naravno da nikad nećeš uspostaviti balans, jer nisi usklađen sa željama i potrebama i realnim očekivanjima.

Ivan Minić: Vrlo često postoji ta diskrepancija između želja, potreba i očekivanja. I to je najčešće izvor problema koji ljudi imaju, a ta potreba za quick fixom, koji je ne postoji, to je…

Vladimir Veličković: Tako je. Ili opcija, što je glavno, da nekako neko drugi to treba da omogući nekom. To je ovde kod nas. Kao: Ali, znaš, uslovi su takvi, političari su ovo, zakoni su ovo.

Ivan Minić: Ali, kako to tačno utiče na tebe, šta god se dešava? Postoje ljudi na koje utiču. Postoje situacije na koje utiče. Ali, kao: Ja nisam bazično održiv. Nije do ovih, onih ili onih prethodnih ili koga god. Malo je i do tebe. Jedna od stvari, to sam pisao sad na ovom odmoru na kome sam bio, pisao sam taj neki dnevnik koji bio vrlo čudan i pisali su mi ljudi zabrinuti za mene što to uopšte pišem, ali bilo je tih momenata. Prva i osnovna stvar, ja kad pogrešim, ja ustanem i kažem svima: Ja pogrešio. Ja zajebao. Brate, jesam ja dobar, i radio sam mnogo na tome da budem užasno dobar u stvarima koje radim, ja grešim. Potpuno je OK da ti grešiš. Samo da ne grešimo na glupostima, stalno, istim. Hajde da to preskočimo. Ali, da grešimo? Mi smo ljudi.

Zašto valja grešiti?

Vladimir Veličković: To smo mi imali sad, recimo, poslednjih par godina, kako se intezivira priča o preduzetništvu i sve, popularizacija, se i greške relativizuju. Ali, ranije je stvarno bio problem zato što smo tako odgajani. Ti kad pogrešiš u školi, daju ti lošu ocenu. Ti kad pogrešiš na poslu, daju ti otkaz ili ti smanje platu. Znači, greške nisu tolerisane. Ljudi su uplašeni da prave greške. Zašto je Sillicon Valley mentalitet dobar? Pa, zato što su oni otvoreno grešili. Znači, ti napraviš gomilu gluposti i uspeš na kraju. Ovde ti ne stigneš da napraviš gomilu gluposti, jer te neko klepi. Uglavnom iz egzitencijalnih okolnosti ti nemaš vremena da mnogo grešiš. Mada, to se rešava kapitalom i sve ostalo, ali ti si uplašen. Ova greška će puno da me košta i to će da moj život vrati nekoliko koraka. OK, slažem. Ali, sada ima nešto što se zove MVP. Ili se funkcionalni prototip. Znači, ti ne moraš da uložiš puno da bi video da li nešto radi.

Ivan Minić: Da li ima smisla.

Vladimir Veličković: Tako je. Evo vraćam se one papirne kese i sve ono. To je tad bilo: ti napraviš, uložiš vreme i novac, i ponudiš nekom. Ako niko neće da kupi, ti si potrošio. Ti sad možeš da napraviš prototip proizvoda, da oglasiš, i da već skupiš pare. Ili preko Kickstartera ili preko Indiegogo. Znači, ti na ideju i na virtuelni proizvod dobiješ već novac. To ne da olakšava. Sad kad mi neko od preduzetnika kaže: Nemam para da pokrenem ovo. -Pa, šta će ti pare? -Pa, znaš, ja bih hteo ovo-ono. -Imaš proizvod? Ponudi ga, i prodaj ga, i dobićeš pare. Sad pojednostavljujem.

Ivan Minić: Vrlo često kad pričamo na te teme, a to jeste jedna od bitnih tema, kako nema kapitala za dobre ideje i to sve, nema. Za dobre ideje nema. Dobra ideja ne znači ništa. Dobra ideja je joj što bi bilo super da budemo prvaci sveta u fudbalu. Sjajna ideja, ali samo to treba da se desi. I to može da se desi možda. Ja sa Piksijem svašta verujem, ali verovatno neće. Ali, ono za šta uvek ima kapitala, i zaista ga uvek ima: dobra ideja koja je povezana za nekakvom implementacijom i koja ima nekakvu potvrdu tržišnu. Nije idealna potvrda. Ne možeš ti sad da dobiješ idealno istraživanje, ali daj mi nešto. Nešto mi daj, neki papir da ja nešto čitam. Pa, ja ti postavim neko pitanje, pa mi ti odgovoriš na to pitanje. Još se nije desilo kad sam pričao sa ljudima koji su dolazili, a sve više ljudi dolazi, jako lepo pripremljeno na razgovor, što je super, još se nije da to kad ima smisla da kao ne možemo da nađemo sredstva. Brate, naći ćemo sredstva. Hajde, možda ne možemo da nađemo sredstva da ti kao svaki pošten Srbin, svaka dobra kuća, da imaš svoju fabriku sutra. Verovatno ne može. Ali, šta ti treba? Da proizvedemo? Proizvešćemo. Ima ko proizvodi.

Vladimir Veličković: Izvini, čak i to pitanje pre investiranja u ideju ili projekat koji još nije doživeo feedback sa tržišta je potpuna glupost. To je kao: Ja bih voleo da imam fabriku. OK, imaćeš je kad to zaista isplati i kad ti bude potrebno da imaš. Šta ti sad?

Ivan Minić: Lepo je.

Vladimir Veličković: Nemaš hiljadu kupaca. Šta će ti?

Ivan Minić: Lepo je imati fabriku.

Vladimir Veličković: Jeste, lepo je.

Ivan Minić: Velika je, može fudbal da se igra.

Vladimir Veličković: I BMW 5 ispred pakiran i to je to.

Ivan Minić: Ako propadne, može uvek fudbal da se igra.

Vladimir Veličković: Da. 🙂 Kažem, jako je bitno, kao što sam rekao na početku, možda je sad zvučai kontradiktorno, ali nije. Znači, koliko nam je novac bitan za osnovne, egzistencijalne potrebe, u nekom momentu novac uglavnom nije toliko bitan. On je sredstvo postizanja nečega. Znači, kad si ti zadovoljio sve, živiš i imaš sve i super ti je, udobno ti je i sve ostalo, novac ne predstavlja nikakav problem. Uglavnom naši ljudi su u grču i strahu od osnovih potreba. Kad je on na nivou nekog u par hiljada evra, onda to ne remeti ga, u smislu on sve zadovoljava što je potrebno, sad je više o nekom kvalitetu života. Ali, ista stvari, i gomila studija je o tome pisana, Idealab, Bil Gros, i sve to, novac je 12 do 13% zaslužan za uspeh neke firme, projekta ili bilo šta. Znači, to je usputna stvar. Ono što je bitno je ideja, sprovodljivost, tim, menadžment. Prosto, tajming je ključan da ti to napraviš.

Ivan Minić: Malo i sreće nije loše da ima.

Vladimir Veličković: OK, sreće, ali… OK, evo ja ti dam sad milion evra. Šta ćeš sa njima? Pa, znaš… Nisi dostigao nivo da ti razmišljaš…

Ivan Minić: Šta ćeš sa njima? -Kupiću pet stanova. E, super! Ako ti to rešenje svih problema u životu.

Vladimir Veličković: I rentiram! Brate, imaš 200 evra! Eto, hiljadarka mesečno. To je srpski model. Nema veze. Ali, kad ti kažeš nekom: OK, tebi rešava 2-3-5.000. Šta bi radio sa 10? -Pa, ne znam. Otvorio bih frizerski salon, i pekaru, i apoteku. -Dobro, OK. Šta bi radio sa 20.000? -Pa, možda neka mala proizvodnja. -Šta bi radio sa 50.000? -Pa… Već tu prezupče. Ljudi ne znaju šta sa parama.

Ivan Minić: Mnogo je veliki problem, to sam isto shvatio poslednjih par godina, naročito od prošle godine kada su se stvari drastično promenile zbog korone i zbog svega, taj momenat što imaš gomilu ljudi koji imaju tu potrebu da se jave, da pričamo, ali nije to sad ćemo da razgovaramo o tvojoj ideji, ja ću da ti dam feedback, evoluiraćemo i videćemo šta će. Ne, ne. Dodirni me, sveti čoveče, nije mi mnogo ostalo. Imam 50.000 eura, šta da radim sa njima? -A, što mene to pitaš? -Pa, ti svašta znaš. -Brate, imam i ja 50.000 eura. Ja da znam šta da radim s njima, ja bih radio nešto sa njima. Zašto bih ti to rekao? -Pa, ti si dobar čovek. -Jesam, ali nisam budala. -Pa? -Pa, možemo pričamo šta su neke opcije. A, šta ti hoćeš da postigneš sa tim? -Znaš, meni bi trebalo, ako može sa tih 30-40-50, nije bitno, da ja imam hiljadarku mesečno.

Vladimir Veličković: Siguricu! Ja dam tebi pare, a ti to meni napravi.

Ivan Minić: Ne može. Možda i može, ne znam, proces je. Ali, ako ti je to jedina opcija u životu i po svaku cenu to mora da uspe, egzistencija porodice ti zavisi o tome, ja ne mogu da ti kažem šta da radiš. Ja mogu da kažem za svoj novac šta ću da radim, i da ga rizikujem, i to je OK. Ali, ne mogu tebi da presečem pupčanu vrpcu zato što ja mislim da je OK ideja. Niti je to moj posao i moj zadatak u celoj stvari. Ja mogu da ti kažem, obično je to moja svrha, ti dođeš, pun si elana, imaš sjajnu ideju, ja ti kažem zašto to ne može. Ne bukvalno, ali jako sam dobar u challengeovanju stvari. To ne znači da ja ne želim da to ne uspe, ali ja samo želim da eliminišem neke stvari. Iako mi imamo, a imali smo i takvih situacija dosta, skoro sam imao situaciju, sjajan momak. Ja sam došao da ti meni kažeš  zašto misliš da ovo ne može. -OK, ispričaj mi šta. Ispriča. Dobro. Jedno pitanje, ima dobar odgovor. Drugo pitanje, ima dobar odgovor. Treće pitanje, ima dobar odgovor. A, šta ako se desi to, to, to, dobar odgovor. Brate, je li ti treba novac? -Ne treba mi. -Super. Da ti treba, ja bih ti prvi dao, jer ti znaš šta radiš. Ti si uradio sve kako treba. Je li to znači da će da uspe? Ne znam. Možda i neće. Ali, ono što je u tvojoj nadležnosti, ti si uradio kako treba.

Vladimir Veličković: Pošto ja isto imam priliku da radim sa malim preduzetnicima, nikad ne pretpostave negativne stvari. Oni pretpostave jao, države će tu nešto da ovo ili zakoni će, ali ne pretpostave da i oni mogu da pogreše i da svojim činjenjem ili ne činjenjem mogu da ne urade to kako treba. Znači, ne simuliraju razvoj firme u par godina. Ne kao: E, ja sad otvorim firmu i ona će da radi. Dobro, a šta je za godinu dana, za tri, za pet? Kako će ona da se razvija? Kako će da skalira? Šta ti tu radiš? Koga treba da pozoveš? Pa, ne znam. Nije ni čudo, da ljudi ne shvate pogrešno, naš nivo poimanja preduzetništva i biznisa je vrlo basic. To je: Ja imam neki posao, zaposlim sebe, kevu, ženu i decu. Imam par ljudi i to tako funkcioniše. Jeste, a šta ako se razvija dramatično više, u više tržišta? Kako ćeš ti to da kontrolišeš? Lako je ti si tu. Druga stvar, to nije biznis. Ti si samo zaposlen u svojoj firmi. Ti ne vodiš biznis, nego ti si napravio da to što ti radiš lepo zarađuješ. Ali, hajde se ti izmakni i vidi da li taj biznis funkcioniše. Ne funkcioniše, jer ti si osnovna karika. Tako da tu imam vrlo zanimljivih primera što se tiče vođenja posla generalno.

Ivan Minić: I toga si se prilično lepo dotakao u knjizi. To je još jedan deo nje. Hajde da zaključimo priču o prvoj knjizi. Šta još ima tu o čemu ljudi treba da imaju svest?

Na koja pitanja Biznis bukvar daje odgovore?

Vladimir Veličković: Pa, ja sam pokušao da dam odgovore na sve što treba da ih zanima. Gde da nađem pare? Evo ti fondovi, Kickstarter, crowdfunding, porodica, prijatelji, bootstrap. Sve, šta god ti treba, tu je. Kako da napravim proizvod? Evo ti to i to. Kako da analiziram da li će proizvod biti dobar? Kakva je industrija? Da li je u porastu, da li nije? Koji su potencijali? Znači, sve im je bukvalno, to što si rekao, mogu da idu korak po korak, stranicu po stranicu, i da realno na svom primeru testiraju to.

Ivan Minić: Imaju i zadačić.

Vladimir Veličković: Tako je. Imaju i tabele, imaju čak i životne planove, iako to zvuči potpuno besmisleno, ali meni se pokazalo kao jako bitno. Upravo ono što smo pričali, nešto što ti se čini da je dostižno za godinu dana, možda nije, ali nešto za 10 godina je sigurno, ako si aktivan, dramatično bolje nego što si mogao da zamisliš. Znači, da taj period koji u nekoliko godina, čak i u Srbiji pored svih okolonosti, je dovoljan da ti napraviš karijeru. Pritom, ako pričamo o 40-50 godina neke karijere, znači ti sa 10-15 godina kvalitetnog rada dostigneš nivo koji treba i posle radiš gomilu drugih lepih stvari. Samo je bitno da ljudi nisu nestrpljivi. 

Ivan Minić: Dobro, prva knjiga je plava knjiga. Imam tri komada, podelićemo. To ćemo na kraju. Mislim, blizu smo kraja, ali OK. Prva knjiga je osnovna.

Vladimir Veličković: Tako je.

Ivan Minić: Ona je bukvar, ona zaista pokriva taj neki osnovi set koji je u suštini potreban svakome.

Vladimir Veličković: Tako je, da.

Ivan Minić: Šta je ideja sa daljim knjigama?

Kakav je plan serijom knjiga?

Vladimir Veličković: Da, inače, Biznis bukvar, hajde mogu sad da kažem, iako mi je sve materijalizovano, što bi se reklo popularno, ekosistem. Znači, Biznis bukvar je niz contenta koji će biti proizveden narednih godina. Biznis bukvar je serijal štampanih knjiga. Prva plava, zelena, kako god, koja se tiče osnova finansija i preduzetništva. Druga, koja je ljubičasta, koja izlazi upravo sad, se tiče tradinga kao posla, odnosno novih načina zarađivanja online trgovine. Ali, zašto je to bitno? Zbog poimanja novca u širim okvirima. Hajde da kažemo da prve tri knjige Biznis bukvara je neki finansijski triptih, odnosno novac kroz razne pojavne oblike, gde je druga već konkretizacija tradinga i poimanje svetskih tokova. Treća, neće biti zelena, to je premijerno što bi se reklo, biće druga tema koja se tiče svih raspoloživih načina razvoja biznisa. U smislu, svakog aspekta razvoja: strategija, marketing, prodaja, proizvodnja, šta je tu bitno, standardni i sve ostalo, HR. Sve što je bitno da neka firma funkcioniše. Nju sam umetnuo pre one zelene. I zelena će biti ta iskustvena, gde će, već sam radio dosta intervjua, ali gde će domaći preduzetnici da ispričaju svoju životnu priču. Slično kao ovo što mi sad radimo, ali u nekoj drugačijoj formi. Ja time želim da u tom štampanom obliku ponudim gotovo rešenje za bilo koga ko kaže: E, ja nisam zadovoljan svojim životom. Aha, evo, uzmi, pročitaj, saznaćeš kako da ti to promeniš. Da li ti to hoćeš, to je tvoja stvar. Ali, imaš šta? Imaš tačno posloženo za ova tržište, sa ovim iskustvima, sa ovim ljudima, sa dostupnim sredstvima. Izvoli lepo i prođi sve to.

Ivan Minić: Dobićeš čuveni odgovor na majstorsko pitanje: Znaš li ti koliki je to posao?!

Vladimir Veličković: Da! 🙂 To je, kažem ti, Biznis bukvar, kao kompletna celina, kao brend, će imati i video-kurseve, i edukacije razne vrste: seminar, webinar. Sve što sam ja inače radio, ali samo pod tim krovom. I ono što je meni neka krajnja ideja ili, da kažemo, dodatna lestvica, je virtuelni inkubator. To sam ti najavio. To većini ljudi nisam ispričao, jer je vrlo u povoju.

Ivan Minić: Mala je publika.

Vladimir Veličković: Mala populacija. Da, nema veze. Znači, sajt koji sada postoji, biznisbukvar.rs, koji sadrži samo štampane sadržaje preraste u platformu za preduzetnike, gde će biti razne vrste sadržaja u raznim oblicima kroz razne vrste saradnje. Znači, da li je to besplatan sadržaj svega, šta god je bilo: blogova, materijala, fondova, konkursa, svega toga; da li je to print: ja ipak volim da čitam knjigu, da podvlačim i sve to; da li je to video-kurs, da li je mentorski rad, da li je savetovanje, da li su neka live uključenja sa pitanje, da li neki Q&A, da li neki bot. Znači, sve to će sadržati ta platforma. Ideja je da stvarno ljudima u svim mogućim oblicima ponudimo sva rešenja koja mogu da ih zanimaju. Bilo koje pitanje da postave u finansijama, preduzetništvu, biznisu, mogu da imaju odgovor u raznim. Da li će odslušaju 15 minuta kurs ili će da pročitaju knjigu ili bilo šta, da zadovolje sve potrebe za nekim znanjem o preduzetništvu.

Ivan Minić: Pa, lepo to zvuči. Ono što je još lepše…

Vladimir Veličković: I mnogo je to posla.

Ivan Minić: Pa, dobro, ti si pokazao da voliš sebi da komplikuješ život. To je u redu. Imamo tri prva knjige, imamo tri druge knjige. U ovoj epizodi podelićemo tri prve knjige, pa u nekoj od narednih ove tri druge. Što se tiče ove prve tri, pogledajte na sajtu o čemu se radi. Pričali smo i ovde, ali pogledajte malo više i na sajtu, i javi se nam se u komentarima na Youtubeu ukoliko želite da budete u konkurenciji za neku od tri knjige. Izvlačićemo nasumično pred objavljivanje naredne epizode i onda ćemo vas kontaktirati, pa ćemo vam poslati. Knjige su tu kod nas, tako da mi ćemo ih slati odavde. Vlado, hvala ti. Mislim da smo se baš lepo ispričali. I pre ovog što smo snimali. To je možda bio još zanimljiviji deo.

Vladimir Veličković: Mogli smo i tad da snimamo. 🙂

Ivan Minić: Mogli smo. Samo da zamaskiramo face i promenimo glasove, ali prepoznali bi nas kakve smo sreće. Hvala ti. Mislim da je jako važno to što radiš i mislim da je sjajan način na koji to radiš, što ne govorim ljudima često. Hvala ti što si bio, što si ispričao svoju priču, što si nam doneo knjige da podelimo, što si meni poklonio knjigu koju sam sa uživanjem pročitao. Zato što mnogo je lepo kada ti iskustveno prolaziš kroz stvari, ali onda neko sedne i strukturirati to, i onda ti čitaš po nekom redu, i ako ti negde zafali, ti to dopuniš ili ako negde imaš nešto, ti razmišljaš. Ja volim da imam teme za razmišljanje. To je poznata stvar. Hvala vama što ste nas slušali i gledali. Sve komentare, pitanja, sugestije, predloge, ostavite na za to predviđeno mesto na Youtubeu. Ja bih se za kraj još jednom zahvalio našim sponzorima i čujemo se i vidimo naredne nedelje.