EP133: Danijel Milošević

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: U današnjoj epizodi podkasta moj gost je Danijel Milošević, copywriter, profesor nemačkog jezika i osnivač stranice Demotivacija, koja je imala svoj život na Facebooku, Instagramu i LinkedInu. Manje smo se bavili time, mnogo više smo se bavili njegovom primarnom profesijom, temom kako je od nekog ko je bio zainteresovan za jezike došao do toga da se bavi stručnim prevođenjem, a zatim da pređe u copywriterske vode i da se razvija u tom smeru. Napominjem samo da smo imali malo izazova zbog buke koje su pravili majstori u obližnjem kafiću. Nije strašno, ali, eto, za one koji zaista vole onaj fantastično čisti zvuk, koji inače imamo, ovog puta će biti malo, malo problema, ništa strašno. Uživajte u ovoj epizodi.

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Realizaciju ove epizode podržala je i kompanija A1 Srbija. U vreme kada često radimo van kancelarije i kada imamo mogućnost da sve više stvari obavljamo online, internet je prerastao u jednu od odnovnih potreba za svakodnevan život. Kako bi svim svojim korisnicima obezbedio jaku i stabilnu mrežu, A1 Srbija radi na značajnim unapređenjima mrežne infrastrukture, proširenju kapaciteta 4G mreže i još većem unapređenju data servisa. Zahvaljujući tome, iskustva korisnika će biti unapređena na čak 70 odsto mreže, posebno na području Beograda i u Vojvodini. Ovo je ujedno priprema ove kompanije za nove tehnologije koje se očekuju u narednom periodu.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Danijele, dobro došao. Obećali smo da nećemo da pričamo previše o tvom projektu, ali moramo da pričamo i o njemu kasnije. 🙂 Tebe ljudi najčešće povezuju u poslednje vreme sa stranicom Demotivacija na LinkedInu koju si pokrenuto. Ali, to je jedan mali deo našeg razgovora. A, glavni deo našeg razgovora je ono što ti danas radiš i čime se primarno baviš, a to je copywriting, i ceo razvojni put kako si došao do toga, pošto oni nije baš uobičajen. Ali, kao što već znaš, ja svim svojim gostima uvek postavljam isto pitanje na početku, a ono je: šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću…

Danijel Milošević: Kakvo zicer pitanje! 🙂 Kad sam bio klinac, toliko toga sam hteo. I sad kad mi neko to postavi, kad sam ovako porastao, to se toliko razlikuje. 🙂 Moja prva ideja je bila da budem astronaut. Koje dete ne bi.

Ivan Minić: Logično.

Danijel Milošević: Tako je, logično je. Hteo sam da budem astronaut. E, onda se to pretvorilo u biologa, pa se to pretvorilo u poslastičara, što me je dovelo do toga da moja ćerka sad hoće da bude i poslastičar i naučnica u isto vreme. E, onda je došlo do toga da ne želim ništa da budem. Ja kad porastem, hoću da budem avanturista, turistički vodič. Hoću da skačem sa planina, da skačem bungee jumping, adrenalin. To je valjda došlo sa godinama. Da bih, eto, završio – kažem, završio, zato što nekako moja želja za izražavanjem, za pisanim izražavanjem pojavila u srednjoj školi, kad sam počeo da pišem poeziju devojkama, da im šaljem te patetične Puškin citate, itd. 🙂 I kao: OK, od ovoga bi nešto moglo da bude! I tako sam završio – upisao sam Filološki fakultet. I pre Filološkog fakulteta sam se dvoumio: hteo sam da budem i slikar. I to mi je prolazilo kroz glavu, iako znam samo da naslikam jednu pticu, jelte, kako to ide, kao slovo M.

Ivan Minić: Talasić. 🙂

Danijel Milošević: Talasić, znaš, ali to je ptica. Ali, ja sam hteo da budem slikar. 🙂 I kao: Slikar – pisac, slikar – pisac, slikar – pisac. I završim na Filološkom, upišem nemački jezik, koji ni dalje od pisanja, ni dalje od slikarstva. Naravno, u šali rečeno. Nemačka je iznedrila mnogo umetnika, mnogo pisac, naravno. Ali, eto, ja završio kao nastavnik nemačkog. I, kako sam izašao sa fakulteta, naravno da sam krenuo da se bavim svime što taj posao nosi sa sobom, ta profesija. Predavao sam nemački, radio sam kao lektor, radio sam kao usmeni prevodilac. Sjajna mi je epizoda tvoja sa prevoditeljkom pre nekog vremena koju si ugostio i njen razvojni put. Zato što nekako se pronalazim i ja sam u tome. Radio sam, da, kao usmeni prevodilac, radio sam kao tehnički prevodilac, i na tome sam se zadržao. Uglavnom u automobilsko-inženjerskoj industriji. I onda jednog dana opet su mi se onako iznedrile, verovatno tamo pred ženidbu, pre nego što sam se oženio, pa sam ženi počeo da pišem pesme, pa se onda u meni iznedrilo: Pa, dobro, mogao bih i da pišem opet. I, prevodivši druge ljude i pisavši pesme za svoju ženu su mi se javile one stare želje: Hajde malo da počnem da se bavim pisanjem. I, manje-više, ovo sad zvuči previše romantičarski onako, ali sam hteo da se oprobam u tome, da vidim kako je to kad mene neko prevede. I meni se to, prvi, drugi put, treći put, dopalo. To je kao u filmu, kad ti daju malo droge, čisto da se navučeš. E, tako sam i ja prodao prvi put nešto. Prodao drugi put nešto pisanjem. Oho, pa ja bih ovo mogao…

Ivan Minić: Pa, ja bih ovo radio i džabe! 🙂

Danijel Milošević: I džabe! 🙂 I to je krenulo tako da vozi i ja sam sve prestao. Prestao sam da prevodim, da predajem, i samo sam nastavio da pišem.

Ivan Minić: Dobro, ali ja moram da te vratim nekoliko koraka nazad.

Danijel Milošević: Važi.

Ivan Minić: Obično na tom nekom razvojnom putu i putu kako se formiramo imamo te različite faze. Svi smo hteli da budemo jedno, pa drugo, pa treće. Uvek mi je fascinantno kad mi neko kaže: Pa, ja nisam imao nikakvih želja da budem nešto. Čoveče, ja sam imao milion i jednu, i sve su šizofrene sad kad pogledaš, ali u svakoj ima nešto što je na kraju ugrađeno u taj neki vrlo komplikovan puzzle koji je na kraju ispao. I, to se menjalo sa tim što sam se kroz obrazovanjem sretao sa stvarima koje su me ili zanimale ili koje me baš ni malo nisu zanimale, pa sam shvatio: Ne možeš da budeš biolog, ako te baš ne zanima biologija uopšte. OK, mene je sve zanimalo, osim muzike, i to je definitivno značilo da neću biti muzičar, pevač ili bilo šta slično. Pomoglo je i što nemam sluha u celoj toj postavci. Ali, kako je u tvom slučaju to izgledalo? Ta škola je neki period kada smo u suštini izloženi svemu. Šta se na tebe lepilo? Šta se tebi sviđalo?

Čemu je Danijel aspirirao tokom školovanja?

Danijel Milošević: Dosta mi se sviđalo, i ovom prilikom bih želeo da pozdravim svog učitelja, odnosno nastavnika srpskog jezika iz osnovne škole, koji me je dosta neću reći forsirao – ima negativnu konotaciju – ali, koji je dosta ulagao u to da piše. I nekako je uočio nešto. Ne mogu za sebe da kažem da imam vanvremenski talenat, ali uočio je nešto u meni i insistirao je da pišem. I insistirao je da svi mi pišemo u razredu. I mi smo čak objavili knjigu radova. Mislim da je to jedna stvarno lepa uspomena. Ja sam iz malog grada, Paraćina. Nama tako nešto, da mi klinci iz Paraćina izdamo knjigu, je stvarno bila krupna stvar. I to se s jedne strane lepilo. S druge strane, opet, reći ću za sebe otvoreno, bio sam dosta radoznao. Mnogo toga me je interesovalo. Sećam se da sam imao svesku kao je bila kao moja naučnička sveska, gde sam precrtavao DNK, itd. I ja se pravio da tu kao radio svoja istraživanja. Momenat koji je mene ostao otud, iz tog perioda života i svih tih stvari – i takmičio sam se u raznim predmetima, bio sam od ovih Vukovaca – jeste istraživanje. Duboko istraživanje stvari. I to je sada nešto što mi je presudno u karijeri, da duboko istražujem stvari i fenomene o kojima pišem. Inače, ne mogu da se bavim njima, ne mogu da ih ispoljim, da ih iskomuniciram dobro, ako o njima ne znam mnogo. I to temeljno istraživanje iz tog doba mi se kasnije prenosilo sve stepene obrazovanja. Pomoglo mi je u mnogim sferama u životu. Ako pogledam malo dublje, sad nisam razmišljao možda toliko, ali evo prilike, i možda ta mala želja da za avanturističkim duhom. Imao sam dobre ljude u okruženju koji su to negovali, ne samo kod mene, nego i mnogih mojih vršnjaka, tu našu želju da istražimo što više, da budemo avanturistički. I meni to  d danas ostalo, što mi omogućava da budem preduzetnik, da uđem neki drugi projekat, treći. Pa, čak i ja imam svoj pokušaj podkasta, ako već pričamo o tome. Eto, to su u nekim, kako bi Galeb rekao, formativnim godinama, ta njegova čuvena fraza, imao sam dosta tih lepih uticaja i stvarno sam zahvalan svim tim ljudima. Iako oni ne znaju da su u mnogim stvarima svesno uticali na mene, njima je to nesvesno i deo posla, uvek će ostati u meni zahvalnost. Naročito, jer sam i sam bio nastavnik, i radio sam i sa decom i sa odraslima, i znam koliko znači reč, podrška, koliko znači usmerenje dece. Tako da nadam se da sam i ja na nekog ostavio predavanjem sadašnjeg vremena u nemačkom da nikad ne upiše nemački. 🙂

Ivan Minić: Ali, znaš, ima taj momenat vrlo često kada pričamo o svemu zanemarujemo koliko je taj poziv težak, a koliko nije cenjen. I pamtimo svi loša iskustva. Svi smo ih imali, u većoj ili manjoj meri, znalo se to. Bukvalno u Beogradu si znao u svakoj od gimnazija, bez obzira na to da li si išao tu ili nisi, svi smo se mi međusobno znali, družili, ti si znao ko je gde kakav i šta želiš da izbegneš. Ako si bio dobar iz matematike, onda nisi se plašio profesora matematike. Ako si bio loš, hteo si definitivno da izbegneš školu u kojoj matematiku predaje neki Terminator, Hilter, kako god. Svi su imali živopisne nazive. I to su prosto bile neke stvari koje su se provlačile kroz obrazovanje. Vrlo često ti zapamtiš te neke negativne stvari, ali nedovoljno često se zahvalimo tim ljudima koji su nam zapravo dali nam krila, dali nam priliku da se iskažemo, pomogli nam da pronađemo svoj glas. Ja sam išao u srednju tehničku školi, završio sam robotiku. Niko nije očekivao iz našeg odeljenja da će biti baš neki storytellera bogzna kakvih, ali naš profesor srpskog u srednjoj školi, i to konkretno, on je predavao 3. i 4. godinu nama, je jedan od tih ljudi koji naprave od tebe… Imaš s jedne strane taj momenat da ne želiš da ga razočaraš, jer znaš koliko je njemu stalo, pa ti je glupo da tebi ne bude stalo, iako ti u tim godinama u principu nije stalo. A sa druge strane, on je nalazio te stvari koje su nas triggerovale. Lektire su uglavnom bile užasno dosadne, ali ja sam Kad su cvetale tikve pročitao triput, zato što je to jedan na jedan rezonovalo sa onim što je meni bilo interesantno. I onda sam ga pitao, i on mi je dao preporuke za još neke stvari koje mogu da pročitam, koje su, takođe, na toj liniji i koje su meni bliske. Nisam mogao da čitam ruske klasike, jer i dan-danas mi je to, brate, dosadno. Jednostavno, dosadno. OK, volim ja nekad taj mrak i tu težinu i to sve, ali jednostavno preobimno je, nije način izražavanja koji je meni blizak, nije storytelling koji je meni blizak, ali sam našao svoj put. I nije me terao, recimo, da se ukalupim u običajeno izraživanje, već me je pustio da ja budem to što jesam. Znači, malo možda brutalnije, možda malo sirovije, ali on je u tome video vrednost i to je bilo sjajno. Kod mene je to bilo tako, kod nekog drugog je video nešto drugo, i to drugo je negovao i pustio da neka cveta hiljadu cvetovao. Ali, bukvalno, svako od nas je imao svoj način. Tri petice na pismenom iz srpskog su sve tri bile fantastične, a potpuno drugačije jedna od drugih. Nije on sebe projektovao kroz nas, nego je pustio nas…

Danijel Milošević: Da rastete.

Ivan Minić: Da rastemo i da napravimo tu neku priču. Što opet kažem, na smeru robotika u tehničkoj školi ne očekuješ da će da se desi. To možda može da se desi na filologiji ili u nekoj gimnaziji ili tako negde na nekom društvenom smeru, ali ovde to prosto nije bilo negde očekivano. Imali smo tako neke ljude koji nas gurali, koji su nam dali priliku da se formiramo, da postanemo ono što smo danas postali, jer mislim da smo sasvim OK ispali, uzevši u obzir u kakvim smo okolnostima odrastali.

Danijel Milošević: Da. 🙂

Ivan Minić: U kom trenutku si ti znao da hoćeš da upišeš filologiju? Kako si to presekao?

Kako je prelomio i upisao filologiju?

Danijel Milošević: I za to bih rekao da je zanimljivo pitanje o kom nisam nešto preterano razmišljao, jer nekako došlo je prirodno. Mi smo u gimnaziji imali dva strana jezika, i nama zbog određenih tehničko-finansijski problema Ministarstvo mi je plaćalo sve časove jezika, ali sam ja svakako pohađao, jer, eto, mi smo malo mesto i nekako poznajemo te nastavnike, ti nastavnici su dolazili, držali nastavu, iako nisu bili plaćeni. I onda sam ja jednostavno posećivao i časove engleskog i nemačkog uporedo, iako mi je po planu i programu bilo duplo manje časova, ali su oni to nadoknađivali. I to je ono što ljudi zovu talenat za jezik, što sam ja na filologiji shvatio da svi mi koji govorimo maternji jezik već imamo talenat za jezik. Samo postoji ta sklonost prema učenju jezika, odnosno ta želja za razumenjavam. Kao što neko, recimo, svi mi razumemo bazičnu matematiku, ali neko ima sklonost ka matematici, pa ima i želju i sposobnost i dovoljno discipline da vežba matematiku da bi savladao neke kompleksnije operacije. E, tako je meni bilo u jeziku. Ja sam imao dovoljno volje i želje da se bavim jezikom čak i preko onoga što je škola tražila od mene. I samostalno sam pisao na engleskom jeziku, pisao na nemačkom jeziku. Za sebe. Imao sam svoje svesčice, unutra sam zapisivao, nešto malo sam delio na ondašnjem Myspaceu. Ja mislim da je to tad, u tom periodu i bio Myspace aktuelan. Pokojni. I, eto, onda je to tako krenulo. Moji roditelji su insistirali na engleskom jeziku. Činilo im se tako. Dolazim i nastavničke familije. Imamo nekoliko učiteljica i nastavnika u familiji. Doduše, svi predaju srpski jezik ili rade sa decom. I, nekako su insistirali, jer su me uhvatili da snimam lekcije na engleskom, sam za sebe. Na kasetofon pustim i snimim lekciju na engleskom. I onda su insistirali da upišem engleski, međutim, opet kažem, na moje formiranje je dosta učestvovala i nastavnica nemačkog. Ona je dosta radila sa mnom na nemačkom. I kao: OK, meni je prirodno, šta je želim da radim, želim da se bavim na neki način jezikom. I hajde da to uradim kroz nemački jezik. I, OK, na fakultetu si ti posle izložen, naravno, svemu što si hteo. I engleskom i nemačkom. Ja sam i ruski učio, ali sam se dosta više bavio jezikom, što je onda pomoglo da iskristališem pisanjem, jer sam kasnije magistrirao i književnost. Eto, recimo, mogu da kažem da sam tako negde u poslednjoj godini srednje škole već počeo da uviđam da je to nešto čime želim da se bavim u životu.

Ivan Minić: Hoću da te pitam jednu stvar koju sam često puta pitao prijatelje, koji su studirali jezike i završili formalno obrazovanje iz nekog od jezika. Engleski jezik je prosto nešto što većina nas ima stalno oko sebe kroz razne medijume. Ali, i dok nije bilo toliko interneta kao danas i on nije bio prožet kroz sve što radimo, meni je išao BBC Prime u pozadini dok sedim za računarom. Tako da sam non-stop slušao taj jezik. Ili na Discoveryju ili čemu god. Bio sam stalno potopljen u njega. I mi smo imali tu sreću da kod nas su filmovi titlovani, a ne prevođeni audio, tako smo mi mogli da čujemo kako zvuče glumci i mogli da vidimo sve te neke stvari. Sećam se davno moja tadašnja devojka kada je došlo kod nas, ona je rođena i odrasla u Austriji, kada je došla kod nas, ona je prvi put čula kako zvuče ti glumci. Jer, jednostavno, kod njih je sve…

Danijel Milošević: Sinhronizovano.

Ivan Minić: Sinhronizovano. I, jednostavno, koliko god sinhronizacije bile dobre, a kod njih stvarno jesu bile dobre – ima onih zemalja u kojima jedan glas govori sve, to je strašno, ili još strašnije…

Danijel Milošević: Vidi, Terminator na mađarskoj, to je posebna priča.

Ivan Minić: Kusturica na mađarskom. Eat that! Znači, ja sam slušao Kusturicu na mađarskom na Balatonu na nekoj konferenciji posle mnogo svega i piva. Ja sam u sobi, dva ujutru, palim TV, ide Kusturica Zavet na mađarskom. OK, nadrealno. Engleski je prosto, dakle, nešto u šta smo svi potopljeni i ne možeš ti da se iskuliraš. Ako imaš imalo talenta, sklonosti, ti povući to, razumećeš, osetićeš duh jezika. Naučićeš ti pravila, nije bitno, ali taj trenutak kad ti razumeš jezik, osetiš njegov duh, možeš da ga pričaš – to je posebna stvar. Ali, recimo, ja verujem da je moj engleski prilično OK, radio sam na njemu 20 godina i kapiram da vršim posao. Pisao, dobijao čak i neke lepe komentare za to što sam pisao. Ali, recimo, nikad nisam uspeo da naučim nemački, iako sam imao vrlo ozbiljan incentive da to uradim. Nikad nisam uspeo da naučim ruski da govorim, da ga koristim konverzaciono, iako sam fantastično znao gramatiku, pravila, pravopis, sve. Znači, takmičio se, ali da treba da ja i ti imamo konverzaciju na ruskom, to se nikad ne bi desilo. Zašto je to tako? Jesi li ti imao neko razmišljanje na tu temu?

Zašto teško progovaramo strani jezik?

Danijel Milošević: Jesam, jesam. Zato što je to i prilično često pitanje đaka koji uče jezik. Zašto ne mogu da progovore neki jezik prirodno, itd? Ono što je vrlo bitno kod učenja bilo kog jezika, bilo to uz asistenciju nekog nastavnika, bilo to u grupi, bilo to samostalno, nije samo uranjenje u jezik. Jer razumećemo mi jezik, pokupićemo, ali to se zove pasivno znanje. Znači, to je pasivno znanje i ono obuhvata razumevanje jezika.

Ivan Minić: Prepoznavanje.

Danijel Milošević: Prepoznavanje, tako je. Na fakultetu, recimo, ili u bilo kojoj školi stranih jezika, postoji ocenjivanje aktivnih i pasivnih veština. I uvek je neki cilj idealni jeste da izjednačimo aktivno sa pasivnim, ali je uvek pasivno znanje veće od aktivnog, čak i u maternjem jeziku. Postoji mnogo reči – sad da otvorimo, ne znam, prevod Dostojevskog, ako već pričamo o Rusima – postoji mnogo reči koje mi aktivno ne bismo iskoristili u jeziku. Ne bi nam pale na pamet kao prvi izbor. I to možemo da nazovemo kao pasivno znanje. Znamo šta one znače, znamo šta predstavljaju u tom kontekstu, ali već u aktivnom govoru je to nešto drugo. Tako i sa stranim jezikom. Ali, dobro rešenje jeste i pravo rešenje, što možda treba dovesti malo i u osnovne škole i u srednje škole da deca ne bi zamrzela jezik, jer kad kažu srednje škole strani jezik, stavi se odmah znak jednakosti između. Jao, sedimo, učimo gramatiku i nikad nećemo progovoriti!

Ivan Minić: Nepravilni glagoli, vremena.

Danijel Milošević: Nepravilni glagoli, perfekti. Svaki put kad bih ušao u učinionicu, to je svaki pogled tih đaka je bio. Radio sam i državnoj školi i u privatnim školama, i onda govorim da je obostrano. Ne postoji razlika. Samo te gledaju i kažu: Da li ću ja morati taj perfekat da učim? 🙂 I tu dolazi nešto, što opet kažem, pomisliće neko da sad promovišem naš edukativni sistem – mislim da on ima mnogo prostora za unapređenje, ali sam, takođe, zahvalan katedri koja mi je prenela neke nastavničke veštine… Bitno je da se jezik koristi na bilo koji način. I ako se jezik koristi, tako ga usvajamo i tako se širi vokabular. Recimo, ja nisam progovorio nemački do 4. godine fakulteta. I to kažem baš onako otvoreno. OK, mi počnemo da držimo časove već od 1-2. godine fakulteta. Već smo na nekom nivou gramatike da to možemo da radimo. Međutim, u 4. godini fakulteta sam dobio stipendiju i otišao sam u Beč. Tamo sam studirao na Institutu za prevodilačke nauke. Kada si četiri meseca okružen samo ljudima koji – iako izbegavaš, naravno, sve naše… 🙂

Ivan Minić: Što je u Beču veliki problem. 🙂

Danijel Milošević: Veliki problem, ali, da, trudio sam se. Stvarno sam se trudio i baš je teško, ali ako učite nemački, evo, ovo je direktni savet: samo se sklonite – družite sa našima jednom nedeljno, šest dana u nedelji provediti sa maternjim govornicima nemačkog. I to je stvarno jedan, u stvari, najmoćniji način da se nauči jezik. Mnogi pristupe, i to je neki stariji, on se koristio, recimo, tokom perioda komunizma dosta, odnosno tokom celog 20. veka, taj prevodni metod, gde ljudi uzmu i prevode tekst i tako usvajaju jezik. Ali, to se i dalje završava na pasivnom znanju. Znači, pisati i govoriti jezik je aktivno znanje i tako se i progovara. Kad se prelome te prve barijere, taj prvi put gde sam sebi zvučiš smešno. Recimo, ja sam prošle godine, dakle, ja pišem na engleskom, radim sa ljudima iz inostranstva, isto komuniciram na engleskom, pregovaram na engleskom, i opet sam, to mi je nekako tu usađeno, upisao razgovorne kurseve engleskog. I gde sam radio sa maternjim govornikom, koji ni reč srpskog. Mi smo pisali, komunicirali, govorili na engleskom, i tu sam tek video kao rupe u fasadi. OK, ja bih ovo znao da prepoznam da pročitam, ali da li bih ja nekad iskomunicirao tako? Ne! Što se naročito, ako govorimo o poslovnom kontekstu, održava, recimo, na pregovore. U poslovnim pregovorima vrlo je bitno izraziti se na pravi način, da bismo dobili..

Ivan Minić: I biti siguran u sebe.

Danijel Milošević: Biti siguran u sebe, tako je. A, obično se kod ljudi javlja, i to ćete naći danas da mnogo nastavnika koji rade privatno komuniciraju da ljudi nemaju samopouzdanje da progovore. I, zapravo se samopouzdanje gradi, i da odgovorim na pitanje još direktnije, upravo kroz korišćenje jezika u svakoj mogućoj situaciji. Znači, gde je to moguće. Sad postoji aplikacija, kao što je Tandem, recimo, gde se povežeš sa maternjim govornikom iz druge zemlje besplatno i razgovarate na jeziku na kom želiš da vežbaš i da učiš.

Ivan Minić: Ja se sećam jednog perioda kad sam ja to pokušavao da naučim ruski. Bilo mi je stalo, jer sam bio najbolji iz ruskog u osnovnoj školi, takmičio se. Mi smo ruski imali od trećeg, a engleski od petog. Posle je u mojoj osnovnoj engleski uveden od prvog, što je bilo sjajno, ali ja to nisam zakačio. I kao ja sam bio fantastičan. I žena koja nam je predavala ruski inicijalno je bila Ruskinja, koja je fantastično pričala srpski, ali to – ona nas 1001 pravilo, 1001 nepravilni glagol, kako se šta menja, ali ja nisam nikad razvio konverzaciju. I onda je postojala ta varijanta dok je internet bio u svojim začecima, pa nisi mogao sad ti da chatuješ ili barem nisi mogao često da chatuješ, nego to – dopisujete se pismima. I onda tražiš Ruskinju neku ili Rusa sa kojim ćeš se dopisavati. I njima je bilo bitno da oni tebi mogu da pišu na engleskom, a meni je bilo bitno da ja njima mogu da pišem na ruskom. I onda smo pokušavali to da uskladimo. Na kraju bi se to završilo tako što svi pričamo engleski zato što je to mnogo jednostavnije. Ali, bio sam uporan, ali prosto nije mi to išlo. I sa engleskim je isto problem, recimo, kada par meseci, kada pišem – OK; ali, kad ga par meseci ne govorim, ja zvučim užasno prvih pola sata. Ali, posle pola sata ja propričam i desi mi se tu i tamo da mi zafali neka reč, ali konverzacija teče, ide. To je sve kako treba. Prošle godine kad smo bili zaglavljeni u Americi tri meseca, drugog meseca sam ja zvučao kao lokalac, što baš nije idealno kad si u Teksasu, ali Bože moj. Jednostavno, imaš priliku da to koristiš i onda stvari dosta drugačije funkcionišu. Kod nas vrlo retko si bio stimulisan na nešto tako. Čak i na tom engleskom, moje znanje engleskog – OK, imao sam u petom razredu ženu koja je za tih godinu dana petog razreda nas naučila sve što treba da znamo do kraja srednje škole. Bila je malo ambicioznija po pitanju engleskog i ona je vrlo uticala na to sve. Ali, ja ga nikad ne bih pričao da ga nisam toliko slušao i da nisam imao toliku šansu da ga iskoristim na neki način. Taj momenat nije prosto dešavao sa drugim jezicima. I taj trenutak upravo kada ti iz interpretacije nečega pređeš u kreaciju nečega je potpuno drugačiji misaoni proces. Svi se sećamo, mislim da je i u tvoj vreme, jesi ti malo mlađi od mene, ali mislim da je to i u tvoje vreme, da se to nije menjalo – svi smo mrzeli Bena i Dejvida. Znači, na engleskom. Ja sam bio u fazonu, ako sretnem, kada budem otišao u London prvi put, ako sretnem nekog Bena ili nekog Dejvida na ulici, ja ću svašta da im kažem. Jer beskrajno mi je bilo banalno i glupo to sve, jer je moje znanje bilo bolje od nekog proseka. Ali, onog trenutka kad te neko natera: Hajde sad prepričaj svojim rečima! Šta misliš da se desilo nakon onoga što se čitao? Hajde iz pet lekcija opiši njihov odnos, život, prijateljstvo! Taj trenutak je meni bio vau, i tačno se znalo, znali to i profesori, znali smo to i mi učenici, ko to može da uradi u razredu, ko ne može, ko jednostavno može da odgovora – dobiće i 5, nije bitno, zato što za 5 treba da znaš to što treba da znaš u lekciji, ali s kim možeš da imaš neku malo napredniju konverzaciju. I mislim da je to bilo interesantno vrlo. Kakav si bio nastavnik?

Mislim, to treba da pitam tvoje učenike, ali kako tebi izgleda? 🙂

Kakav je Danijel bio kao nastavnik?

Danijel Milošević: Tako je! 🙂 Meni izgleda da sam bio OK. Eto, volim da kažem da sam bio OK. Bilo je tu dosta prostora da sad vidim, kako se godina ne bavim nastavom, sad već ima 6 godina kako nisam ušao u učionicu, ali onako kako se sećam – OK. Postoji tu dosta prostora za unapređenje toga, ali dosta sam primenjivao stvari baš onako školski: šta su me učili, kako su mi pokazivali da je dobra praksa. Imao sam tu sreću da sam odradio svoj staž u filološkoj gimnaziji. I tu bih se nadoveo na tvoj primer. Recimo, sad ti si govorio da ti je falilo i da si voleo te momente kad možeš da pričaš o lekcijama. Ja ulazim u odeljenje filološke gimnazije, 15 dece. I meni niko ne govori da je to specijalno odeljenje – supertalentovana deca, koja drže nastavu na nemačkom. I ja ulazim na svoj prvi čas od 40 i počinjem na srpskom, i mentor me bocka u rebra: Nemački. Ovde deca pričaju nemački. I ja održao 40 časova na nemačkom, i održao svoj ispit na nemačkom, itd. I to je bilo presudno za mene i kad sam radio kasnije i u privatnim škola. To je nešto što privatne škole, recimo, rade drugačije od naših standardnih škola, državnih. U privatnim školama se dosta akcenat stavlja na komunikaciju, na direktnu konverzaciju. Tako da je i meni to pomoglo. Mislim da je to pomoglo mnogim mojim đacima, budući da mnogi od njih sad trenutno rade u Nemačkoj i uspešno komuniciraju tamo, što je meni najveći dokaz uspeha. Eto, mislim da sam bio OK.

Ivan Minić: Moram da te pitam isto jedno od onih klasičnih pitanja koje pitam sve svoje goste: šta ti je bio prvi posao? Prva stvar koju si radio za novac?

Koji su mu bili prvi poslići?

Danijel Milošević: Prva stvar – uh, čekaj da se setim.

Ivan Minić: Ili ne mora novac, može da bude i za robu. Kompenzacija majka. 🙂

Danijel Milošević: Prvi posao koji sam radio za novac jeste mešanje malter. Mešao sam malter, betonirali smo dvorište. Druga stvar koju sam radio čoveka, ovo je sad već ugovorna obaveza, znaš, jeste utovarivao sam ječam džakove. I svrbi kao đavo, ljudi moji! To ako radite, pripremite se, obucite skafander neki, pa počnite da radite. To svrbi kao đavo, ali sam ja utovario džakove. To je da se sećam iz odraslih dana. A, kad sam bio mali-mali, sad ne znam da li to da računam, ali moj pokojni pradeda, on me je dosta naučio radnoj etici. To je sad jedna od onih priča kao deka mi je pričao. Ovo je za Linkedln dušu dalo. Ali, stvarno, on mi je plaćao da ja krunim kukuruz. I on je meni to plaćao redovno. Evo ti lepo pođeš sa mnom, okruniš ti koliko možeš, ja tebi platim. Ja sam tad naučio prvi put: O, parice! Treba da se radi! Ali, da, prvi plaćen posao je bio ubacivanje ječma, betoniranje dvorišta. Onda sam prodavao fotografije na svadbama za procenat. Znači, ljudi moji, kada…

Ivan Minić: Radio si sales. 🙂

Danijel Milošević: Radio sam sales. 🙂 Bio sam baš onako sales executive. 🙂 Juriti pijane goste na vlaškoj svadbi u selu pored Svilajnca ne zvuči previše sales, ali tako se peče zanat. I, realno, to je bilo super. To sam radio za džeparac sigurno jedno godini i po dana: držao statičnu kameru, snimao mladu i mladoženju po šatrama, hodao u japankama i trčao po njivama za svatovima. To je jedno prilično zanimljivo iskustvo, koje ne bih prepričavao, jer sećanje se prekida u jednom trenutku. 🙂 I, eto, onda sam prodavao laminat. E, opet sam bio neki sales. I od prodavanja laminata onda sam radio tako neke sitne, opet sezonske poslove: branje voća ili… Šta sam još radio pored toga? Pa, da, sećam se da je bilo nekog branja voća. I, eto, ovako utovar/istovar nameštaja. I onda su krenule studije i onda je Dača kao gospodin počeo da predaje nemački. Ali, tako je, to su moji prvi poslovi.

Ivan Minić: Dobro, dobro. Znači, ima veze svaka od tih iskustava ti je donelo nešto što je vrlo važno.

Danijel Milošević: Definitivno.

Ivan Minić: Često kad pričam sa ljudima, ti neki momenti koji ljudima deluju banalno, kao prodavao fotografije na svadbi. To je tako dobra praksa! Znači, to sve što si imao: sve blokade koje si imao, sve si morao da rešiš u narednih par nedelja.

Danijel Milošević: Tako je!

Ivan Minić: Jer u suprotnom ne možeš da radiš taj posao.

Danijel Milošević: A sve zavisi od od procenta. Što više fotografija prodaš, tebi je zarada bolja. Jer radiš na procenat. Ja sam dobio neki baš najniži procenat, jer sam bio klinac. I oni su meni davali, tipa, 7% ili tako nešto. Dok su drugi prodavci imali 10-15. Ali, meni to nije smetalo. Prvi posao, džeparac, super! Ali, baš što ti kažeš, moraju sve blokade da se probiju: ti moraš da priđeš ljudima, moraš da razumeš koji gost je pijan, koji gost se slikao previše puta, pa sad ne želi da plati, dok ti njemu da pokažeš što treba da kupi, itd. Toliko ima tih, opet kažem, i korisnih iskustava koja su se prelila kasnije kroz život, a ima i onih zanimljivh koji ti ostaju kao dobre priče.

Ivan Minić: U svakom slučaju, to je rad u specijalnim okolnostima. 🙂

Danijel Milošević: Tako je, rad u specijalnim okolnostima. Sales enablement, znaš, executive, itd, te titule. 🙂

Ivan Minić: Znači, prelazimo na demotivaciju polako? 🙂

Danijel Milošević: O! 🙂

Ivan Minić: Šalim se, nećemo još. To nam je za završnicu razgovora definitivno. Taj trenutak kada ti završavaš sa svojim studijama i osposobljen si za određene poslove u struci i radiš te poslove, u kom trenutku to tebi nije više dovoljno, nije ti interesantno? U kom trenutku ti iz jednog od tih poslova predavačkog prelaziš na prevođenje, na taj deo priče? Kako se to prosto razvija kroz vreme? Jer to je trenutak kada ti – OK, studije su jedan deo, naravno, ali sada prelaziš već konkretno u nešto što je profesionalni put nekog akademskog građanina. Kako je on kod tebe tekao?

Kako je tekao Danijelov profesionalni put?

Danijel Milošević: Ja sam krenuo sa nastavom i bilo je lepo. Nekako sećao sam se svih dobrih nastavnika iz svog školovanja, svog istorijata tako edukativnog, i to se meni dopadalo. Voleo sam da budem sa one strane katedre i da pomažem deci. Voleo sam da radim sa našim lekarima, medicinarima. Dosta sam radio sa medicinarima u karijeri, sa stomatolozima, itd. Međutim, trenutak u kom je to meni postalo malo, i to je sad možda prednost, možda je mana, moralni kompas je krenuo da se malo pomera. Zašto? Zato što u državnoj školi, hajde sad ne pretvorim u političku epizodu podkasta, posao u državnoj školi je malo teže dobiti, a i nije baš san svakog nastavnika, biću iskren. Kada je u pitanju rad u privatnoj školi, ne postoje ugovori, barem tada nisu postojali ugovori o radu na stalno, već autorski ugovori ili čak rad na crno. I to se meni nije dopadalo, biću najiskreniji. Posle nekog vremena, ja sam relativno mlad dobio decu – još uvek računam da sam mlad, ali sam tad baš bio junoša – i meni je trebalo nešto da mi da neku stabilnost, da imam neki stabilni radni odnos, što u privatnim školama u tom trenutku u Beogradu nije bilo moguće. Jednostavno, svi smo bili na nekim mini ugovorima, na ugovorima o autorskom delu, zavisi si od broja polaznika, od toga kako škola sebe oglašava. I ono gde je kap prelila čašu jeste kad sam ispratio stotog lekara u Nemačku. Onda sam pomislio: OK, meni je žao što ovi ljudi odlaze odavde. Ja na neki način nisam želeo da učestvujem tada u tome. Ja sam kasnije kroz godine promenio stav o tome, verujući negde da će oni vratiti kapital u vidu znanja u ovu zemlju, nadam se, ali ja nisam hteo da učestvujem u tome. I onako poslednje-poslednje, ja sam nastavio da radim sa decom. Onda sam doživeo da mi se nekoliko deteta požalilo da ih roditelji pritiskaju da rade na jeziku, da uče nemački, da oni to ne žele. Bilo je dece koja su pokušavala da me podmite, kao: Hajde, molim te! Platiću ti duplo čas, samo ti pusti mene da igram igrice i kaži tati da smo mi radili nemački. Dešavalo se i to. Namerno pričam o tome ovako otvoreno, jer nisam imao prilike zapravo da kažem nekome ovako otvoreno to. Voleo bih da ako moja rečenica ova može da dopre do nekog dela ljudi, da se ne vrši pritisak na decu, jer oni posle nas nastavnike ni u školi ne vole, a kamoli drugačije. I to su momenti koji su mene gurnuli iz profesije: nedostatak neke standardizacije i nedostatak opšteg društvenog poštovanja prema nastavničkoj profesiji. I onda dođe momenat, da li je to – nisam osećao dovoljno veliku žar da se borim protiv vetrenjača, da ostanem nastavnik i da onda pokušavam nešto. Tad nije bilo možda toliko ni medija, ja nisam imao dovoljno kompetencija i znanja da iznesem to. Znači, faktora ima mnogo, ali sam tu odlučio: OK, hajde da se bavim nekom drugom oblašću, ali to nije bilo nasumice. Ja sam se uporedo sa pozivom za nastavnika, uporedo sam se školovao za prevodioca. Imali smo na – katedra za germanistiku je u tom trenutku jedina u zemlji imala dve godine stručnog prevođenja. I bio sam kao stipendista, već sam spomenuo, u Beču, na Institutu za prevodilačke nauke. I onda sam imao već stabilno, čvrsto i teoretsko i praktično znanje. I onda sam počeo da prevodim. Onda sam ušao i u usmeno prevođenje. Prevodio sam u stomatološkim ordinacijama, bio sam ta spona između pacijenta iz inostranstva i naših stomatologa. I završio u radu sa tehničkim licima. I to je nešto što me je dosta dugo držalo, jer postojao proces, standardizacija, postojao je neki tok kako se stvari rade. 

Ivan Minić: Mogu da zamislim kako je lepo prevoditi njemačku tehničku dokumentaciju. 🙂 Ako je nešto precizno… 😀

Danijel Milošević: 😀 Ako je nešto precizno, to je… Evo poslastice za sve ljude koji slušaju, nemački ima 17 reči za šraf. 🙂 Oni razlikuju 17 vrsta šrafova i ne smeš nijednom da napišeš šraf. 🙂 Uvek je to nešto drugo. I to je bilo papreno, ali, OK, valjda taj neki urođeni mazohizam u meni. Ali, imali smo izreku na studijama: Nemački je pametniji od tebe i hoće da ti znaš da je pametniji od tebe. 🙂 I onda ko se bavi prevođenjem tehničke dokumentacije sa nemačke, taj baš voli da neko bude pametniji od njega neprestano. Eto, tako sam skočio iz nastavničkog u prevodilački posao. I dok sam se bavio prevođenjem, onda sam uporedo radio i kao lektor za pojedine firme. I tako sam otvorio svoju prvu firmu, odnosno svoju prevodilačku agenciju.

Ivan Minić: A, u kom trenutku te povuklo da iz prevođenja i interpretacije tuđeg pisanja probaš ipak nešto da pišeš sam?

U kom trenutku je krenuo sa copywritingom?

Danijel Milošević: Evo, nastala je tišina. Ova tišina više – pokušavam da izvučem neki sočni detalj. U načelu, ja sam dosta pisao sa strane za sebe. Malo šta je ugledalo svetlo dana. Slao sam neku poeziju beogradskim lokalnim pesnicima koji su to čerečili, druže moj. Znači, kad ti vrate feedback, ne padne ti na pamet više pesmu da napišeš u životu. Ja sad kad to čitam, i meni je smešno, ali sam baš dobijao oštre feedbacke. Ali, dobro. Kako da kažem, vremenom kad sam i ja postao lektor, onda je i meni bilo simpatično kad ja dobijem tekst, pa sad ću ja vama da vratim. Pa se to nauči vremenom da se izbalansira. Nauči kako je i sa druge strane stola kad dobiješ sve i svašta. I dosta sam ja OK pisao, sad govorim o umetničkom pisanju, o tom književnom. Dosta sam ja pisao sa strane, međutim nikako da nađem prostora da pišem. Uvek tu postoji okolina koja ti govori: Bavi se ti stabilnim poslom. Vidi ove književnike kako oni žive. Nije to baš idealno. Međutim, tinja to u tebi. Jednostavno, tinja, osetiš potrebu za nečim i to traži način da se ispolji. I onda sam kao prevodilac počeo da dobijam marketiške projekte. Šta to znači? Lokalizuj kampanju, lokalizuj veb-sajtove, lokalizuj prodajnu stranicu, lokalizuj oglas. I onda je mene počelo da kopka: OK, ko piše ovo što ja prevodim? Jer mi smo prevođenje marketinške dokumentacije zvali transkreacija, odnosno translation, pa creating writing, odnosno prevođenje plus kreativno pisanje. Jer ne možeš 1/1 da prevedeš kampanja. Mnogo gafova bilo baš zbog toga, zbog tih bukvalnih prevoda kampanja. Kao što je, hajde da ne imenujem, proizvođača automobila koji nije lokalizovao kampanju, pa je otišlo naziv automobila puta u Španiju, i onda nije bilo uopšte dobro. Mislim, reakcija na tržištu je bila prilično interesantna. I onda je mene interesovalo ko to piše, ko stvara te kampanje, kako sad neko tamo sedne sa druge strane i sad to napiše. I onda sam ja tako malo pitao firmice sa kojima radim. Pa, da, da, to kod nas rade copywriteri. -Ček’, copywriteri? Sad meni je to, kao što ljudi pomeša, copyright – autorska prava; i sad odjednom postoji neki kopivrajteri, odnosno kopirajteri, takođe. Krenuo da istražujem, i probao da napišem dva-tri oglasa samostalno, upisao kurs i onda to krenulo dalje svojim tokom. Kad sam prodao prvi put nešto svojim pisanjem, tad sam rekao sebi: OK, ubuduće će mene neko prevoditi! Ja želim da prodajem! I tako se vratilo sve ono: prodaja slika sa vlaške svadbe i poveži sa pisanjem. 🙂

Ivan Minić: Šta ti je doneo kurs?

Šta mu je doneo kurs copywritinga?

Danijel Milošević: Kurs? Kurs mi je doneo osnove. Doneo mi je osnove i jedan okvir u kom se sreću copywriteri. Zato što ono što je dostupno – OK, što je sada dostupno, broj informacija, količina informacija se eksponencijalno uvećava, i sad ljudi mogu da dobiju mnogo informacija o tome šta je copywriter. Što, recimo, pre – evo, slobodno ću reći ja da se bavim copywritingom pet i po-šest godina – kad sam krenuo da se informišem o tome, pa na Upworku je, recimo, tada bilo ispod 1.000 copywritera. Na primer, sad ih ima 17.000. – koliko sad to raste, koliko dobija na popularnosti, što više ljudi shvataju bitnost komunikacije, jasne komunikacije. Ali, tada, iz gomile članaka na internetu nisam mogao da dobijem okvir kuda se sve to grana, šta to sve čovek može da radi, da li treba da ode u agenciju i kao Don Drejper da drži čašu viskija i smišlja slogan. Meni je to tada izgledalo: Vau, hoću i ja ovo da radim! Ali, onda odeš na kurs copywritinga, i shvatiš da je to samo jedna od stvari u nizu, da zapravo ti sediš i smišljaš tako slogan da je to samo romantizovana verzija, da je zapravo to mnogo mučnije nego što izgleda i da je copywriting mnogo više od samo ja ću sad sesti i pisaću kreativno. Eto, recimo, ja sam isto bio pod tom zabludom: Super, ja imam neki mini talenat za pisanje. Ja nešto pišem i sad ću ja ući u agenciji i baciću super reči. Baciću nešto zvučno i tamo će kreativni direktor da padne na nos kako sam ja super ekstra. I mi to stavimo na bilbord i prodaja pljušti. Zvuči kao logičan sled događaja dok ti ne daju prvu kampanju kao junioru. I moja prva kampanja je bila prodavanje pita ispod sača.

Ivan Minić: Dobro.

Danijel Milošević: OK, pečem zanat, nema problema. Ja jesam očekivao: Dajte mi Jelen pivo, dajte mi nešto veliko! -Ne, evo ti kampanja, lepo pita ispod sača za Facebook. Napravi kalendar objava za Facebook. -Kakav kalendar objava? I ja donesem kreativnom direktoru set objava, ne znam, poezija Mike Antića. Nešto sam tamo uvezivao sad to. On čovek gleda ovako, trlja oči, za one koji slušaju, trlja oči i kaže: Vidi, ne bih da budem grub, ali, hajde, molim te, vrati se za sto i nemoj se pojavljivati sa ovim više. Meni je to bilo kao: Čekaj, bre, stani! On ne razume moju genijalnost?! Ne razume kako će ovo biti?! Au, koliko sam ja bio u zabludi. OK, sad sam malo odlutao, ali kurs, kakav god da je, te dobar kurs te pripremi na tako nešto. Pripremi te da postoji i feedback, da postoji mnogo ljudi koji odlučuju u tom jednom procesu, da nije samo jedan egocentrični centar univerzuma copywriter, iako mi to volimo da radimo, ali, da.

Ivan Minić: Ja mislim da jedan od najvećih problema i najveća barijera za većinu ljudi koja ima neki talent i smisla za nešto je da kad radiš za sebe, za svoju dušu, OK je zato što si ti klijent. A, kada radiš za klijenta, on mora da bude zadovoljan. I vrlo često ono što je zanatski dobro, ono što je možda i dobro za klijenta, on ne doživljava na taj način. Znaš, iako je sve savršeno, može vrlo lako da se desi da na kraju ne bude upotrebljeno, jer ti nekome nisi prodao to što treba da mu prodaš.

Danijel Milošević: Tako je.

Ivan Minić: Sad ti možeš da kažeš: Nije moj posao da prodam. Možeš, ali onda nećeš prodati ono do čega ti je stalo. To je jako, jako komplikovano vrzino kolo, gde vrlo često nismo spremni da se stavimo u tuđe cipele, gde vrlo često ni mi ne razumemo kome se obraćamo. Jer mi mislimo da su potencijalni kupci slični nama, a vrlo verovatno nisu. Ja to stalno pričam kad dođe neko i krene da mi se buni kako je neka kampanja, koja očigledno ima jako dobre rezultate, samo je meni antipatična, kao: Hajde da ih napljujemo. Hajde na Twitteru da ih napljujemo. -Nisam ciljna grupa. -Pa, dobro, ali video si je. -Pa, video sam je zato što ja vidim sve. Ali, ja nisam ciljna grupa, to nije namenjeno meni. Ali, sa ciljnom grupom rezonira jako dobro, jer ti vidiš rezultate koje su oni napravili sa tim. Očigledno je da to radi. Sad što se meni ne sviđa, ne mora ni meni sve da se svidi. Koliko se puta se dešavalo da se meni nešto svidi, a da rezultat toga bude katastrofalan za taj brend. Tako da prosto vrlo je specifično i ima mnogo stvari koje moraš da uzmeš u obzir i nije lako pričati tuđu priču. Nije lako pričati ni svoju, a da te neko drugi razume. Ali je još teže pričati tuđu priču i pričati različite priče različitim ljudima.

Danijel Milošević: Tako je.

Ivan Minić: Pomenuo si da si krenuo copywriterski da radiš u agenciji. Šta ti je donelo agencijsko iskustvo? Kako bi nekome objasnio zašto treba da radi u agenciji i posle kako bi mu objasnio u kom trenutku više ne treba da radi u agenciji?

Zašto treba raditi u agenciji?

Danijel Milošević: Ovde bih se nadovezao baš na ovo što si ti spomenuo, a to je da te rad u agenciji uči tome da nisi sam, i da postoji tim, i ne samo tvoj tim. Postoji klijentov tim, postoji ciljna grupa, postoji i tvoj mali tim u glavi sa kojim treba da se boriš. I sa svima njima treba naći jednu zadovoljavajući poziciju da svima bude dobro. I to je nešto što agencija uči. Iako agencija drilluje, i ako možda, znam da – znam sad kad sam već u marketingu, neko vreme znam da postoji problem sa zadržavanjem talenata ili privlačenjem novih u agencije. OK, to je jedan izazov marketinških agencija zato što su brze, zato što iz želje za rastom ili potrebe za preživljavanjem na kraju krajeva, preuzima više posla nego što tim može da odradi. Pa, onda to dovede do toga da agencije bi možda skalirale, ali ne mogu da nađu ljude da skaliraju, itd. OK, to je jedan set izazova. Ali te agencija uči da budeš hobotnica. Učite da razvijaš svoje pipke. OK, ti jesi došao ovde kao copywriter, ali vidi ovako: treba da se ide na sastanak sa klijentom ili treba da se predstavi klijentu rešenje ili treba da izađeš ispred tima i da shvatiš da i oni imaju svoje ideje i da njihova mišljenja su isto jednako validna kao i tvoje, i da moraš da braniš svoje ideje, da moraš da staneš iza njih, i da moraš da razumeš da nekad su tvoje ideje odlične, a nekad tvoje ideje imaju i rupe, i da moraš i na to da budeš spreman. Jer šta kreativcu najteže padne? Najteže mu padne kad ima ideju za koju misli da je brilijantna, ali niko ne popije to. Jednostavno, svima to zvuči bez veze, niko to neće. Ili kad prođe sve slojeve i uđe na tržište, i na tržištu isto propadne ili bilo gde. Tako da to je momenat agencije. Savetovao bih mladim ljudima, koji su puni energije ili koji su puni elana i oni koji žele brzo da nauče, da uđu u tokove, jer nijedan kurs na ovom svetu ne može čoveka da pripremi na sve što ga čeka u agencijskom radu. Jer agencijski rad nije samo izolovana disciplina. Evo, recimo, spomenuću Žišku. Oni sad imaju slash fazon, gde jasno komuniciraju da svakog od njih u agenciji ima više zaduženja i na više strana se specijalizuje, više strana radi. I to je nešto što i meni agencija dala, taj pregled. Da sam odmah krenuo da radi samostalno, ja ne bih imao taj pregled. Ali, zato što jesam imao, zato što sam gledao vlasnika agencija, menadžere, projektne menadžere, account menadžere kako razgovoraju sa klijentima, kako se uspostavlja neki balans između tima koji imaju jednu viziju, klijenta koji želi nešto da kaže, ali ne zna kako to da ispolji, pa tumačenje njegovih zahteva, pa pronalaženje zajedničkog jezika. Meni je to kasnije, kad sam se osamostalio, mnogo pomoglo da razumem. Zašto se treba osamostaliti? To je sad već pipava tema, ali zato što trenutno stanje – ja nemam pregled svih agencija u Srbiji, ali ono gde imam pregled jesu manje agencije ili agencije srednje veličine. Mada, najviše imamo tih malih. Reklo bi se u šali, koliko Srpčića, toliko agencija. 🙂

Ivan Minić: Jeste.

Danijel Milošević: Imamo mnogo tih malih agencija – jeste bukvalno što ti možeš taj tempo bukvalno pregorevanja da izdržiš određeno vreme. Ali, ako želiš da napreduješ i da duboko radiš u svojoj specijalizaciji, onda ili jedan način je prelazak u veliku agenciju, koja ima baš departman kreative, gde deset ljudi samo izbacuje kreativne ideje i radi na njima; prelazak u brend, koji, OK, možda nema copywritersku poziciju, ali, OK, ima brend menadžera ili marketing menadžera ili sad već zavisi ko kako voli da se orijentiše; ili da se radi samostalno, gde možeš da postaviš svoj proces i da ljudima pružaš segment usluga koji im treba. Pomiriš se sa tim da ne možeš sve da im pružiš i da si samo jedan segment tu – i tu postoji, recimo, firma te angažuje da budeš copywriter, ali imaju marketinšku agenciju, pa sad tu opet nastupe te neke veštine komunikacije: Ako možete marketing menadžeru samo da kažete da sam ja to uradio zbog toga i toga, pa da nas spojite da mi porazgovoramo, itd. Tako da želi baš, baš, baš da se specijalizuje i da radi duboko u svom domenu, treba da se osamostali. Zaista stojim iza toga, budući da sam probao obe strane. E sad, ko voli tu dinamiku i širinu rada, u smislu da će uvek raditi više stvari odjednom, eto, može da radi sa manjim agencijama i da skoči u veliku agenciju. A, ko želi da napreduje baš u kreativnom smislu, da radi velike kreativne kampanje, mislim da je tu dobro usmerenje da uskoči u veliku agenciju i da u njoj se usmerava dalje.

Ivan Minić: Generalno, ja bih se potpuno složio sa tobom, i mislim da taj drill koji dobiješ je jako važan i ta praksa koji ti za godinu dana rada radiš na toliko različitih stvari da si ti nakon toga potpuno transformisana ličnost. I, što je vrlo važno, znaš šta želiš, znaš šta ne želiš. Ali, ono čemu ja dajem poseban značaj, znaš šta je čiji posao, kako funkcioniše sistem i prosto ti si kao profesionalac mnogo bolje i bolje orijentisan. Inače, ljudi koji slušaju sada verovatno čuju kako neko u našem komšiluku koristi brusilicu. Eto, to mi je donelo moje formalno obrazovanje, znam da je ovo brusilica, mogu da prepoznam.

Danijel Milošević: Hoćeš da ti kažem koji tip brusilice? Na nemačkom? 😀

Ivan Minić: Ne moramo. Nadam se da neće dugo trajati i nadam se da se ne čuje previše. Ali, eto, ako čujete brusilicu, nemojte da se ljutite, takva je situacija. Došlo je vreme da se zatvaraju letnje bašte u zimske i onda mi moramo da proživljavamo traume svaki dan. Dakle, to iskustvo agencije ti daje tu neku širinu, daje neka vrla opipljiva znanja i iskustva, neku praksu, i omogući ti da kažeš: Ovo hoću da radim. Ovo ja baš i ne bih ako ne moram. Nekad ću možda da moram, ali bih da biram da manje moram ovo nešto drugo da radim. I biram da sa ovim profilom ljudi radim manje, sa ovim profilom klijenata radim manje, itd. Kako si ti prezupčio da pređeš u samostalni rad?

Kako se osamstalio u poslu?

Danijel Milošević: Prezupčio sam nakon… Hajde, pokušavam sad da nađem neki tačni trenutak, ali tu je bilo više faktora. Jedan od tih jeste baš taj koji si spomenuo, a to je tip ljudi sa kojima želim da radim i tip stvari koje želim da radim. Baš to! Ja sam prezupčio kad sam shvatio da ja bih želeo više da radim na kreiranju, kako to zovemo stručno, komunikacijske platforme, i više da radim na kristalisanju komunikacije neke kompanije, i da to bude određeni tip kompanija. Meni je poslužio drill rada sa svakakvim ljudima, sa svakakvim klijentima, od divnih do one koje zovemo pakleni, koje ja ne sumnjam da su dobri ljudi, ali u poslovnom smislu ti baš iscrpe energiju.

Ivan Minić: Ja sumnjam. 🙂 Zato što sam stariji malo, ja sumnjam, ali dobro. 🙂

Danijel Milošević: 🙂 Ja sam još uvek od onih nepopravljivih optimista. Ali, šta znam, valjda sam zato i copywriter. Kao, stalno pišeš: Uf, kako je dobro! Ma, biće dobro, itd, i sad profesionalna deformacija. Baš tu sam prelomio. Hteo sam da radim sa određenim tipom ljudi. Hteo sam da pokrivam određene branše i da u njima isto radim sa određenim tipom ljudi, kojima stvarno treba usluga copywritera. U agenciji, neka me neko slobodno ispravi kasnije dole u komentarima ispod ove epizode ako grešim, ali u agencijama često copywriter, recimo, ako i piše na čemu krupnom, to je možda 60% posla. Ostalo je, ne znam, napravi prezentaciju, i sad ti sediš i praviš prezentaciju, ali je mincaš tako da svima bude dobra. Pa, hajde, podesi, automatizuj objave za klijenta na svim društvenim mrežama. I ti to radiš onda osam sati, a piše ti se, prsti ti gore. Onda idemo na pitch ili svi sedimo i – OK, hajde, ja sam voleo te strateške sesije, gde sedimo i brainstormujemo šta sve može da se uradi. Ali, postoje delovi posla koje posle nekog vremena ne želiš više to da radiš. Jednostavno, umara te, troši neki kreativni potencijal, koji možeš da iskoristiš za neku kampanju ili možeš da iskoristiš za neku poslovnu ideju, itd. Hoću da kažem, da je meni taj momenat, hteo sam baš da se profilišem, baš da izbegnem… Dosta toga sam ja naučio i usvojio, ali sam hteo da izbegnem da dalje radim sto stvari odjednom. Hajde da radim pet stvari, ali da ih radim na jednom dobrom nivou, nego da radim pedeset odjednom i da mi fokus puca na svakih 15 sekundi. OK, sad sedim i pišem serija objava za Facebook, a ovamo ti stižu notifikacije sa 16 mreže za 16 klijenta, krizna komunikacija, moraš da rešiš, moraš da odgovoriš, pa si community četiri sata. To je super drill da čovek prođe sve što bi moglo da se prođe u digitalu. Ali, ako voliš neku određenu oblast, onda se malo osamostališ. Ono što vidim, to bih nadodao na sve ovo, jeste da će možda agencije morati u jednom trenutku, a već se i okreću velikim delom, moraće da rade sa freelancerima, tako specijalizovanim mikro agencijama, odnosno mikro profesionalcima za određene oblasti. Jer, hajde, mogu da govorim o copywriterima, ali i o dizajnerima, o developerima, itd. Sve više odlučuju da te delove, na primer, izvuku iz agencije da bi dobili neki jači efekat.

Ivan Minić: Zato što ti realno kao agencija ne možeš da iskoristiš pun potencijal osobe koja je zaposlena na tome. Ti možeš da iskoristiš 30-40-50-60%. Ako je 60%, tebi se verovatno isplati da zaposliš tu osobu. Ali, ako je 20%, ne isplatiti se. Ako ti treba developer, ne može jedan developer da ti pokrije sve ono što ti treba. Ako ti treba dizajner, takođe, verovatno jedna osoba ne može sve različite stilove i sve različite klijente da pokrije na pravi način. Kad kažem dizajner, ljudi pod dizajner ubacuju i ilustratore i ljude koji rade web, i UX i sve ostalo. Možeš ti da imaš nekog ko je svaštar, ali to nije dovoljno dobro. Nekad jeste, često jeste, ali u onim nekim situacijama kad težiš izuzetnom, nije dovoljno dobro i ne možeš da očekuješ da na taj način reševaš stvar. Tako da većina tih stvari, zapravo, usko specijalizovanih i jeste nešto manji i posebno, ali i veći sve češće outsourceuju. Tvoja ideja, kažeš, imao si negde jasnu sliku šta hoćeš da radiš, kako hoćeš da radiš. Kako bi definisao to što si hteo da radiš tada?

Kako bi definisao tadašnji posao?

Danijel Milošević: Tada bih to definisao kako je krenulo, kakav je bio začetak ideje: OK, hteo sam da radim prvenstveno sa tehnološkim firmama. Meni se to dopalo, jer IT industrija je u jednom konstantnom rastu sa jedne strane. Sa druge strane, meni kao filologu, opet kažem koliko se prepliću te stvari, mi je odgovoralo što dobar deo naših IT firmi, šta god ko rekao i kako god stvari možda stajale u javnom mnjenju, dobar deo IT kompanija dosta ulaže u neke veštine, razgovorne veštine, komunikacijske svojih predstavnika: bilo to online predstavnika, bilo ljudi koje šalju na pregovore ili koji ugovaraju projekte. I meni je to odgovoralo zašto sam stvarno se osećao, to je već subjektivna stvar, doživeo sam mogućnost da u dobrom procentu slučajeva mogu da pregovaram sa ljudima, mogu da dogovaram saradnje, da se razumem, da pričam na jednom – pa, neću reći nivou, to bi zvučalo pretenciozno, nego da pričam na jednoj talasnoj dužini koja meni odgovara. Znači, ako pričam, obično pošalju projektnog menadžera koji je prošao niz asertivnih komunikacija, itd, koji zna jasno da iznese šta mu je potrebno. I meni je to mnogo odgovaralo i stvarno sam želeo sa takvim klijentima da radim, koji dođu i kažu: OK, nama treba to i to. Ovo znamo, ovo ne znamo. Ovo smo negde pročitali, ovo nismo. Ovo nam objasni, ovo nemoj. To je idealan slučaj. Naravno, varira od klijenta do klijenta. Ali sam u IT industriji našao to i iskombinovao sa prethodnim znanjem iz prevodilaštva, znanjem o tehnici, o tehnologiji. Ja sam dosta radio i na lokalizaciji softvera za autonomna vozila dok su još bila sakrivena u tim – sad smem da pričam o njima, tad nisam smeo. Istekao mi ugovor, je! I onda sva ta znanja kad sam tu preneo, još žena mi je DevOps, i onda, kako da kažem, onda sam počeo i ženu bolje da razumem. 😀 I našao sam zajednički jezik dosta sa tehnološkim kompanijama. U agenciji to ne može da se bira i moraš da budeš timski igrač. Ako je lokalna pekara koja pravi pite s mesom – da, to je burek, a pita sa sirom je sirnica, da ne uvredim sad nečija osećanja – dakle, moraš to da radiš. Ili radio sam kao freelancer na dosta isto zanimljiivim projektima. Nekad ti iskoči. Bilo je tih kamiona koji prazne i čiste septičke jame, na primer. I te stvari radiš. U rok posla ili u rok službe nekako. Ali, imaš veće opcije kao freelancer da to biraš. A, kad si u agenciji, nemaš tu opciju da biraš. Radiš sve što ti daju pod ruku i to je tako dobro, takva vožnja, takav adrenalin, ali neko vreme. E, posle nekog vremena postoje baš zamorno. Onda i klijent oseti da tebi pada elan. Tvoji saborci u timu osete da ti pada elan. I onda tu nastaje neki šum. I ja nisam voleo da radim štanc tehnologiju – samo izbacuj, samo pravi, pa neka je dobro koliko god. Ne, hteo sam baš, ako ću raditi kao copywriter, hajde da se samo tome posvetim i kad dam nešto klijentu da znam da sam stvarno dao sve koliko mi kompentencija dozvoljava. 

Ivan Minić: A, kaži mi, ti si u nekom trenutku, dakle, doneo odluku da želiš da se baviš time, onda si prošao kurs, prošao si dosta praktičnog nekog rada, što kao freelancer, što kroz agencije, što kroz rad sa klijentima eksterno, ali kako si se usavršavao u tome što radiš? Kako si učio dalje? Pošto ti si geek i ti istražuješ stvari, zato i jesi toliko dobar u tome što radiš, zato što si vrlo posvećen, stalo ti je, i umeš da učiš, umeš da istražuješ. E sad, kako si ti, pričamo o nekom malo prošlom vremenu u kome je to bilo manje dostupno nego danas, ali nije se mnogo promenilo – pristup kojim bi trebalo da se vodimo kada ulazimo u tako nešto. Prvo, kad si nalazio vreme uopšte da to radiš, a onda na koji način si to radio, od koga si učio, gde si tražio znanje, gde si tražio te neke finese koje su ti kasnije mnogo značile?

Kako se Danijel usavršavao po pitanju copywritinga?

Danijel Milošević: To je kombinacija više metoda. Ako pođemo od tih standardnih, OK, kurs. Prošao sam jedan – ne jedan. Ukupno sam prošao tri malo krupnija kursa, i još uvek, evo i sad sam prijavljen na jedan kurs koji traje godinu dana. Ima i grupe koje drže odgovornim, da vežbaš, sa kojima radiš zajedno. Tako da s njima učestvujem. Radim, još uvek poliram. To je jedna strana – kursevi. Druga strana jesu za copywritere, dosta se savetuje, jesu knjige. Dosta copywritera je napisalo knjige. To je – OK, hajde, nećemo ignorisati evidentnu želju za zaradom dodatnom, ali mnogi od njih, i to se oseti u pisanju, imaju potrebu da se izraze i preko onoga što rade. I onda se dosta uči kroz knjige drugih copywritera. Sve je to neka teorijska podloga koju onda u praksi svakodnevno treba da primenjuješ. Ne treba sve uzeti zdravo za gotovo, naravno. Neke metodologije, neke okvire u kojima se radi, jer neobuzdana kreativnost je brainstorming, a za usmenu kreativnost treba neki okvir u kom radiš. Tako da sam ja dosta učio iz knjiga i dosta sam učio iz kurseva, ali sam u jednom trenutku – OK, učio sam i kroz praktični rad, učio sam u agenciji od starijih kolega. Evo, priznaću live, onda sam ukrao, pristupio prezentacijama starijih kolega copywritera iz drugih agencija. Ja to nisam izneo iz agencija, ja sam to gledao na agencijskom računaru, ali sam gledao njihove prezentacije, od ljudi koji imaju 10-15-20 godina iskustva u copywritingu, koji su od klasičnog advertajzinga došli do prodajnog copywritinga: kako oni razmišljaju, šta oni traže, kako oni koncipiraju prezentacije, kako prodaju, kako dolaze do slogana. Na sve to sam onda dodao i mentora. I uz mentorski rad, još uvek imam mentora, onda postoji taj neki faktor koji nekako te nadgleda. Ne bih rekao čak ni nadgleda, poenta mentorskog rada jeste da imaš ping-pong zid koji ti vraća ideju nazad, kom baciš nešto što misliš da je super, a on kao pogledate popreko, samo da shvatiš da nije dobro. A, i pošalješ nešto što misliš jao, ovo mi je toliko glupo, ne znam šta da radim, a objasni ti da je zapravo dobro, itd. Ide bukvalno do svakakvih ekstrema. Tako da, da bi se u copywriterskom smislu treba se čuvati kurseva, ima mnogo. I tih copywritera dobrih, koji umeju da napišu brutalnu dobru prodajnu stranu, gde ti poželiš to da kupiš, odmah da izvadiš novac iz džepa. To je super. I onda dođeš na kurs i dobiješ – pa, OK, uzmeš AIDA formulu, marketari će znati šta je AIDA formula, uzmeš AIDA formulu i napišeš po njoj oglas i tad copy. A, ono nikad dalje od istine. AIDA ti služi dok ti radiš za sebe kod kuće na računari. Kad dođeš ispred klijenta, ne interesuje ga AIDA, nego da ubacimo nešto i da ti meni donese novac. Tako da definitivno kombinacija više metoda. Dakle, neki kurs koji će – mene to podseća na školu. Eto, iskreno, volim da budem na nekom kursu zato što me kurs podseća na školu, imam neka predavanja. Naročito kursevi koji imaju aktivne zajednice. I to ne u smislu imamo Facebook grupu, pa se uključite. Mislim da je to sad već izduvana fora i da ne doprinosi toliko, jer se onda 10-15-20.000 bude tu i onda svi krenu da promovišu jedni drugima sve i svašta. Nego baš mislim na kurseve koji imaju organizovane sastanke i sesije na kojima polaznici rade zajedno. Ima ih manje. Kurs na kom sam ja, recimo, on ima redovni nedeljni sastanak na Zoomu od strana na koji uključiš i prelazi se jedna tema, radi konkretan zadatak. Radi se konkretno: da li je oglas, da li je prodajna stranica, pregovor s klijentom, itd. To je vrlo korisno. I kurs me podseća na strukturu. Nastavnika, jednostavno. Pa mi je potrebna ta struktura, knjige, mentorski rad i uvažavanje iskustva starijih kolega, nezavisno da li su iz copywriting sektora ili iz nekog drugog, ali definitivno užavanje iskustva starijih kolega. Nekad će to biti – opet kažem, ne treba sve uzimati zdravo za gotovo, ali evo primera iz mog iskustva: radio sam neku komunikacijsku strategiju i ja sam na njoj radio mesec dana, ali negde mi je nešto tu falilo. I, evo, spomenuću čak i ime, g. Miša Lukić, on je poznat kod nas u svetu advertajzinga. On se zadesio, imao sam tu sreću da budem s njim na istom sastanku, gde je on bukvalno dvaput je pokazao prstom na dve stvari u strategiji i rekao: OK, ovo treba ispraviti zbog toga i toga. Ovo ovde je dobro, ali ovo ovde se ne slaže sa tim. A ja mesec dana gledam u taj papir. Taj papir, taj dokument, tu hrpu papira. I samo tih nekoliko smernica je, recimo, otkočilo i donelo uspeh kampanji, itd. Ali, da nije tog iskustva i tog deljenja znanja u zajednici, mislim da nema prostora za brz napredak.

Ivan Minić: A, kad kažeš mentor, ponovo je to postalo jedna od važnih reči o kojima sve češće priča. I svi mi sa nekim većim iskustvom nađemo vreme za neke klince kojima treba neka vrsta usmerenja i treba neko da ih sasluša, treba neko da im kaže: E, nije loše to što ti radiš, ili, kako se cimaš, ako nije loše, je l’. Ja nisam baš idealan mentor zato što sam hejter. Ali, uloga mentora je zapravo jako važna. Sad postoje formalni mentori i neformalni mentori. Mnogo nas je imalo neformalne mentore, upravo te ljude koji su nas oblikovali, sa kojima nismo imali mentorski odnos, ali njihovo ponašanje je na nas uticalo vrlo značajno. Mnogo moji mentori ne znaju da su mi bili mentori, jer to što sam ja čitao ne znači da su oni znali da sam ja čitao. Danas smo kolege. Evo, baš pre nego što smo počeli da snimamo smo pričali o tome koliko je Lazar Džamić značajan i predivan i to sve. I ja uvek kada me neko pita, kažem da mi je najveća pohvala koju sam ikad dobio u životu kada mi je Lazar jednom priliko rekao: Gde si, majstore?!

Danijel Milošević: O, divno! 🙂

Ivan Minić: Prvo, majstor u meni – ja sam mašinski tehničar za robotiku, majstor u meni je bio srećan, bravar. A, drugo, ipak je to od čoveka od koga sam ja krenuo da učim 95. godine, kada sam imao 10 godina. On to ne zna, ali ja i dalje imam taj njegov priručnik, i dan-danas, 30 godina kasnije, 25 godina kasnije, to što tu piše i dalje ima smisla. Potrebno ga je minimalno adaptirati na tehnološku inovaciju koja se desila. Ali, to što ja stalno pričam, to sam pričao i mojim studentima dok sam im predavao, kao: Vi mislite da ste vi izmislili oglase, vi mislite da ste vi izmislili copy? Ono što je radilo u printu pre 70 godina radi i danas.

Danijel Milošević: Tako je!

Ivan Minić: I ti ljudi koji su to tada radili su bili genijalni, jer su oni to morali da ubodu iz prvog. Nisu mogli da testiraju koji oglas radi bolje i da za dva dana dobiju feedback od toga. Ne, ti si kupio stranicu u nekom Washington Postu i treba da staviš oglas – on mora da radi iz prve.

Danijel Milošević: Tako je!

Ivan Minić: Kako si ti birao mentora?

Kako je Danijel odabrao mentora?

Danijel Milošević: Prvo sam krenuo od neformalnih. Ako g. Džamić sluša ovo – g. Džamiću, znajte da ste i moj neformalni mentor. Ja sam istražio dosta lokalnih copywritera. Zato što, biću iskren, nisam imao finansijskih sredstava da platim mentora preko. To mi je bila kao prva opcija. OK, hajde da probam svetsko iskustvo da privučem. Ali, onda sam shvatio: OK, imam i bliže ljude. Imam i ovde okolo. Prvog mentora sam birao tako što sam pogledao njegove – eto, pozdrav, mentore, prepoznaće se, mogu i da ga spomenem ako si ti OK sa tim.

Ivan Minić: Ako želiš, naravno.

Danijel Milošević: U pitanju je copywriter Nenad Vukušić iz Hrvatske. I ja sam pogledao njegove radove, šta je on pisao, iskomunicirao s njim nekoliko puta i shvatio da je tip osobe sa kojim ja želim da radim. Mnogo je to bitno, pored znanja, da je to tip osobe sa kojim može da se radi. Ali, ne u smislu, znaš, mentorski rad nije kao njega cimam, vidi mi oglas, vidi mi oglas. 🙂 Nego je za baš konkretne stvari, jer treba naći vremena za to. Ti si me bio i pitao kako nalaziš i vremena, itd. OK, imam dvoje dece, i treba naći u svemu to, u čitavom setu obaveza svakodnevnih, treba naći nekog vremena i da radiš nešto. A, znam da i on, kao čovek sa 20 godina iskustva, koji je prošao sito i rešeto i ne postoji agencija u Hrvatskoj s kojom nije radio, i radi freelance, i ima nagrade iza sebe, itd, nebitno – to je meni bio faktor kredibiliteta. Ali, znam da svaki put kad mu priđe, kad ga kontaktiram, moram da dođem sa nečim konkretnim, moram da dođem sa pitanjem. Vidi, ja sam ovo napisao i ovo je projekat. I mene mnogo muči, hoću da pogodim – publika ima taj i taj problem. Ja hoću da ga izvučem na površinu, ali negde tu nešto mi – ne znam kojim redosledom, kojim stepenom. I onda mi on održi stratešku konsultaciju, pogled odozgo. OK, vidi, to se obično ovako: evo ti primer kako to izgleda tu, evo ti primer ovde. Ali, vidi sad, imaš kompanije koje su to okrenule naglavačke. Pa, ti da i te primere. 

Ivan Minić: Znači, u suštini, on ti još dodatno zakomplikuje. 🙂

Danijel Milošević: Još dodatno ti zakomplikuje život. 🙂 I onda ti sedneš i pokušavaš, kao kod starih mudraca zen, pokušavaš da dešifruješ šta su hteli da kažu. Tako ja s njim pokušavam da dešifrujem šta je on želeo da kaže. Ali, onda imaš i one momente kad dođem: Jao, ja ništa ne znam! Nenade, šta da radim, brate?! Vidi me kako sam loš! Čoveče, ovo neće prodati nikad! Da, mi copywriteri imamo – hajde, govoriću i o sebi – da, koliko god samopouzdano delovali, apsolutno imamo momente očaja. Brate moj, to je neizbežno! Očajan si, hvataš se za glavu, da li će ovo da radi, što ne prodaje, zašto ne prodaje više nego što sam hteo da prodaje, itd, želiš da imaš tu jednu moćnu kampanju koja će da zvoni. I onda ja dođem njemu. I onda on meni održi virtuelnu lekciju. Tš-tš-tš, nekoliko šamara i onda kaže: Vidi, to je dobro, to je dobro. Ovo nije dobro. Priznaj da nije dobro. Priznaj sebi prvo da nije dobro, pa onda idi priznaj klijentu da nije dobro, pa onda prepravi. I to su tako korisne stvari. To je tako jedno korisno iskustvo. Da učiš kako se jedan copywriter, koji je prošao sve to što si ti prošao, kako se on nosi sa tim. Ja dođem i tako ga pitam u jedanaest noću: Dobio sam feedback i nije dobar feedback. Šta da radim? Osećam se kao najlošiji copywriter na svetu. I onda on meni kaže: Sad ćeš da popiješ dva vinjaka, OK, ja ne pijem, Popiješ dva vinjaka, legneš da spavaš, pa piši sutra. Onda ja ujutru: Stvarno izvini za ono sinoć. -E, super, hajde sad da pričamo. 😀 E, tako da mentorski rad postoje popularno i drago mi je što postaje popularno. Jer, opet vratiću se na naš obrazovni sistem, on u jednim delo još uvek drži korak, ali u nekom drugom delu ne može da prati eksponencijalni rast tehnologija, razvoj tehnologije. I opet se vraćamo na potrebu za tim da ti neko usmeno prenese znanje, da neko iz iskustva ti prenese znanje, što formalno obrazovanje može ni da pruži. OK, ljudi imaju previše možda očekivanja od visokoškolskih institucija. Jer mene je fakultet, eto, germanistika pripremila da budem nastavnik nemačkog, ali ne mogu da očekujem od germanistike da me uči kako otvorim račun, da registrujem firmu, itd. To je nešto što bi trebalo da učim na nekom drugom mestu. Ali, OK, to je neka druga tema, da ne digresiram previše. Smatram da će mentori postajati sve popularniji i da će to biti sve uobičajeniji način za napredovanje, naročito u profesijama koje nemaju obuku za to, kao što je copywriting. Copywriting nema neku zvaničnu obuku. Možda na Fakultetu za medije i komunikacije postoji neki modul pisanja za web. To ne smem da garantujem.

Ivan Minić: Postoji kao predmet svakako, ali to je i dalje akademska stvar, nije praktična.

Danijel Milošević: I dalje akademska stvar. I dalje fenomen koji se izučava. Baš si spomenuo oglase pre 70-80 godina. Realno, u jednom trenutku ti bude apsurdno, kao: Zašto bih čitao oglas koji je neko stavljao na print, pa u pismo, pa slao pre 70 godina? E, onda kad iščupaš kosu dovoljan broj puta, onda sedneš da čitaš taj oglas. I onda kad počneš da shvataš mehaniku iza nečega što je radio neki tvoj kolega pre sto godina, i što ti kažeš, uopšte nije imao prilike – ja mogu da stavim na ABC testiranje i da vidim da li će narandžasto dugme ili mu naslov odgovara ili neki benefit, a onaj copywriter pre sto godina pošalje pismo na 5.000-100.000 adresa, nije važno, koliko god je ko imao budžeta, i čeka broj odgovora. I kad mu stigne broj odgovora, već je mnogo budžeta otišlo na to.

Ivan Minić: Ali, ima taj jedan momenat koji isto vrlo često tu negde zanemarujemo, a jeste značajan. Ti kad imaš tu vremensku distancu, ti analiziraš one koji su uspeli. Ko zna koliko hiljada njih je nešto bez ikakvog, ali to što je ostalo, što je zabeležno, što mi danas analiziramo kao najbolje kampanje u istoriji marketinga, itd, ili najbolja prodajna pisma ili najbolje oglase iz printa i to – to su stvari koje su radile.

Danijel Milošević: Da.

Ivan Minić: To ne znači da možeš da ih iskopiraš, ali neke čak i možeš da iskopiraš zapravo sto godina kasnije, primeniš ih na nešto drugo i to i dalje radi zato što, kako kaže Bil Bernmah: Simple, timeless, human truths’.

Danijel Milošević: Tako je.

Ivan Minić: Ali, gomilu tih stvari, kada se potopiš u njih, i kada imaš stotine i stotine i stotine primera, ti napraviš svoju kombinaciju toga, koja nije ništa od toga pojedinačno, nego sve to zajedno u nekom obliku koji na kraju ti misliš da je rezultat, pa testiraš, pa vidiš. Pa, nekad to stvarno ima smisla, nekad nema. Bio mi je Goran Mirković, on je pričao svoje iskustvo. Bio mi je Voja Žanetić, koji je, takođe, pričao svoje iskustvo koje prevazilazi okvire copywriterskog posla, iako on jeste i jednim dobrim delom i to. Pričao je kako su nastali neki od njegovih omiljenih slogana i to sve. I jako je lako dati taj rezultat kad imaš 40 godina iskustva. 

Danijel Milošević: Tako je.

Ivan Minić: I kad se rodiš tako, pa… Ali, i kad imaš 40 godina iskustva. Kako možeš da smisliš nešto tako? -Pa, radilo se na tome. Nije to palo s neba. Nije prvi slogan koji je neko smislio bio genijalan, ali oni koji su ostali su zapravo oni koji imaju vrednost. Pominjao si prvog mentora, pominjao si koliko ti to sve znači. Kako se to dalje razvijalo?

Kako se dalje razvijalo mentorstvo?

Danijel Milošević: Još se razvija. Još uvek je na tom nivou. Odnosno, još uvek ta kombinacija. Na kursu sam, pratim neke kurseve, gde ima tih grupa, i još uvek radim sa mentorom. Naša saradnja je menjala oblik mnogo puta: od, opet kažem, hajde, pogledaj mi oglas do hajde, treba mi strateška konsultacija. I to se dalje tako razvija. Opet bih povukao nešto od toga što si rekao, a to je kombinacija. Dosta se svodi na to – sad već nije više ni pasivno učenje nego aktivno stvaranje i isprobavanje stvari. Copywriter mora da proba. I mnogo mi je drago što si spomenuo da iza pet uspešnih sloga stoji pet hiljada neuspešnih. Ako ovo slušaju mladi copywriteri, neko ko bi da postane sutradan, a malo digresiram od tvog pitanja, vratiću se, definitivno treba da normalizujemo da je copywriting i da generalno mi u marketingu se bavimo pretpostavkama mnogo i da mora mnogo da se pogreši puta da bi neko došao i stavio slogan taj. Recimo: Evo dobrog slogana. Došao sam, ali nisam došao do toga zato što mi je palo s neba to, nego sam došao do toga, jer sam radio na tome kao zmaj. Radio sam na tome 10-15-20 godina. Ja sam još u tom svetu, kad pogledam, kad se uporedim sa svojim mentorom, ili eto Voja Žanetića, ja sam za njih još sitan, mali dečačić koji piše nešto, koji nešto stvara. I tako sebe, da sad se nadovežem na pitanje koje si mi postavio, sad se tako razvijam i dalje. I dalje sebe posmatram uvek kao dečačića koji testira. OK, dali su mi igračke, jer ja sam naučio kako se skapaju osnovne kockice u Lego, pa sam naučio da napravim pa i zmaja. E, super, hajde sad da probam da napravim neku svoju kreaciju bez priručnika. I onda probaj, piši, testiraj. Snosiš odgovornost, ali to je ono što je i srž dobre komunikacije jeste hrabrost, jeste da probaš da izađeš. I tako i doprinosiš svojoj struci. Tako što daš nešto toj struci, i da kažeš: OK, probao sam. Evo ja sam, ljudi, probao ovih deset načina i od tih deset jedan je radio u tim i tim slučajevima.

Ivan Minić: To je ono kao: Probao sam ja da vi ne morate. 🙂 Ne, ne, morate i vi. I šta isto mislim da je bitno i da treba da negde naglasimo, barem moj stav, možda se nećeš složiti, a to je nemojte da se zaljubljujete u to što radite. To je posao. To je onaj momenat kad ti smisliš savršen slogan, u tvojoj glavi on je savršen, i klijent ga onda neće. Ti onda ideš i tražiš drugog klijenta koji se uklapa te… Ne, brate, ostavi ga negde. Za pet godina će se možda pojaviti neko, ali nemoj da gledaš to kao da je ne znam kakvo blago, jer propustićeš toliko drugih prilika na kojima možda možeš da napraviš nešto još bolje. Desi se, da, nekada to jeste palo s neba. Morao si da budeš baš tu tad da bi palo tebi, ali jeste možda palo s neba. Ali, što kaže, padne i seme negde, pa mora da postoji plodna zemlja da bi iz njega nešto izraslo.

Danijel Milošević: Tako je.

Ivan Minić: Moramo i mi da budemo spremni za ono što treba da nam stigne. E sad, kako bi ti, da zaokružimo ovu fazu razgovora, kako bi ti danas ono čime se baviš i šta je zapravo tvoja agencija: kako se zove, šta radite, ko su klijenti koje želiš da podeliš, kakva je struktura, neko ko treba da te upozna? Ne mora da bude elevator pitch, ali može da bude malo duža vožnja.

Čime se danas bavi Danijelova agencija?

Danijel Milošević: Malo duža vožnja? Ukratko, sumirao sam, nakon više godina rada sam sumirao svoj elevator pitch u jednu rečenicu, a to je: Pišem copy za tehnološka lica koja ne žele da zvuče uvrnuto. To volim da kažem onako najdirektnije. 🙂 Zato što najveći strah koji se pojavljuje tako kod dobrog dela IT-jevaca jeste jao, ne želim da zvučim kao onaj uvrnuti prodavac koji ti samo nešto prodaje. Moja agencija se zove Meaning, u prevodu Značenje. Ona je prvenstveno bila prevodilačka agencija, pa je postala reklama agencija, ali ta nit ostala ista.

Ivan Minić: Meaning može da bude i smisao.

Danijel Milošević: Tako je. I to stoji na About stranici, gde piše da je želja za kreiranjem agencije, kao što je Meaning, nastala iz potrebe za smislenom komunikacijom u svetu punom šumova. I to je nešto što mene drži dosta u tom, kroz sve izazove. Hajde, zvuči kao life-coaching sad neki, ali bukvalno kroz sve što donese. Svakodnevnim radom donosi mnogo lepih, ali i mnogo napornih stvari, realno. Ono što me drži jeste upravo smisao, jeste upravo rad sa ljudima koji video smisao u tome da smisleno komuniciraju sa svojim klijentima. I tu je moj elevator pitch. Ja radim sa ljudima koji žele smisleno da komuniciraju. Jasno, efikasno i smisleno. I radim sa tehnološkim kompanijama. Što se tiče strukture, bio sam sam. Trenutno testiram novi model saradnje. Imam poslovnu partnerku. Hteo sam da isprobam taj model rada i još uvek smo na nekom nazovimo to probnom periodu. To dobro ide, mi super radimo, ali oboma nam je neobično, jer smo navikli na solo rad. Navikao si da budeš vuk samotnjak koji se bori za svoj slogan. I onda kad imaš dva vuka samotnjaka oko jednog slogana, to je… 🙂 A, obično dosta radimo, odnosno prvenstveno radimo veb-sajtove i prodajne stranice. To nam najveći deo posla. I komunikacijske strategije. I onda kad napraviš komunikacijsku strategiju koja se vrti oko jedne stvari, sad ti imaš jedan pogled na stvar, ona, u ovom slučaju ona, ima drugi pogled na stvar. Pozdrav, Romana! Romana Jocić se zove. Znači, kad imate oboje različiti pogled na jednu stvar, to je tako interesantno. Tu se oslobađa takva energija jedna za stvaranje, jedan prostor za stvaranje. Ali, za to moraju ljudi, naravno, da se kapiraju da bi to moglo da radi. I tu dolazi onda u igru ovo što si rekao – ne zaljubljuj se u svoj rad. Da, logično je da ćeš voleti svoj rad, ali baš to – ne zaljubljuj se u njega previše, jer ili možda klijent neće pristati ili će ti partner reći: No, no, no. Ovo meni ne zvuči dobro, ili, Evo ti razlog zašto ovo nije dobro, itd. I oko nas dvoje partnera imamo nekoliko freelancera sa kojima radom. To nam je sad neki probni model. Videćemo kako će raditi. Možda se oboje vratimo na solo karijeru, ali za sad je stvar takva. Ne volimo da kažemo da smo agencija, jer ima nas dvoje, nije da smo kao agencija realno. Uvek smo posmatrali da za agenciju treba troje do petoro ljudi na redovnoj plati da bismo bili kao agencija, a mi smo opet dva solo igrača u sistemu ortakluka, dve preduzetničke radnje u sistemu ortakluka. Knjigovođa je počupao svoju kosu kad sam na koje načine bih ja sve sarađivao, ali je sve zakonski za vas koji gledate, sve je zakonski regulisano. I, eto, to je moj poduži elevator pitch.

Ivan Minić: O tome smo pričali pre nego što počeli da snimamo i mislim da je značajno da se toga isto dotakne ovde, a to je zašto smatraš na osnovu iskustva koje imaš da posao kojim se baviš najbolje funkcioniše na individualnom nivou, jedan na jedan, zašto ljudi kada žele da angažuju nekog, žele da angažuju copywritera, a ne agenciju?

Zašto angažovati copywritera, a na agenciju?

Danijel Milošević: Vrlo zanimljivo pitanje. Da, baš i kad smo pričali pre snimanja o tome, ono što se meni ponudilo kao rešenje, odnosno ponudilo kao razlog tome jeste što copywriter, koji radi svoj posao temeljno, izvlači iz klijenta dosta stvari koje su nekako u prašnjavim fiokama. Sad izvlačim ti: Hajde opiši mi svoj poslovni proces. Hajde hoću da znam kakva vam je dinamika rada u firmi. Hajde hoću da znam kakva vam je dinamika komunikacije sa klijentima. I to izvlači, drma nekoliko kaveza. Drma nečije pozicije, drma nečije procesa, drma nekoliko stvari. I kad je jedan čovek, to je jedna strana priče. Kad je jedan čovek individualac tu, kompaniji je lakše da se otvori individualcu, da svoje rigidne procese pokaže jednom čoveku. To je jedna strana medalje. Druga strana medalje jeste, druga strana priče zapravo, jeste da lakše jednog čoveka – sad, recimo, ja dođem u kompaniju, njima je lakše da mene integrišu u svoj proces, i onda radimo, to Englezi kažu streamline, radimo u logičnom sledu događaja. Radimo u jednom jasnom procesu i zna se ko šta radi, podeljeno je, itd. I lakše im je da mene upute u proces. Ja radim sa dosta IT kompanija. Samim tim sam morao, uslovno rečeno, da uhvatim kako oni manageuju svoje projektu, odnosno kako upravljaju svojim projektima, da izbegnem anglicizam, i morao sam da se uputim u osnove Scruma, u osnove Agile metodologije, itd. I onda je meni lakše da u to uplivam. I verujem da mnogi od njih, kad sam ih pitao zašto radite sa individualcem, zašto ne angažujete agenciju, zašto što agencija, ako samo copy žele, agencija ima jedan proces, oni imaju drugi i to često dolazi do sudara između. A, individualac se uklopi u taj proces. Iako ja imam, naravno, da imam svoj proces rada, ali je njima lakše da to uklope kod sebe taj moj mini proces rada nego da se kombinuju sa agencijama. To je nešto što sam ja dobijao kao odgovore. I još jedna stvar koju sam dobio kao odgovor – imaju neku drugačiju percepciju i rezultata i cene klijenti kad se radi o njihovoj priči. I to je mnogo bitno što si spomenuo, da nije lako pričati tuđu priču. Oni to emotivno doživljavaju.

Ivan Minić: Doživljavaju vrlo lično pošto je njihovo.

Danijel Milošević: Vrlo lično, jer je njihovo. Apsolutno! Ali, bukvalno, poslovni odnosu funkcionišu kao lični, kao međuljudski odnosi. Nema tu neke mnogo velike razlike zato što znaju da su mene angažovali kao jednog čoveka koji se samo njima bavi. A, kad angažuju agenciju, pa ta agencija ima 5-10-15-20 klijenata, nebitno, i oni se sad svima bave i sad oni će meni isto da isporuče nešto, sa police da uzmu i da mi daju neki template, rešenje neko. A, od nas individualaca očekuju, i to je nešto što svakodnevno viđam, da bukvalno budeš tu za njih i da saslušaš tu potrebu. Jer, klijent kao klijent, ne treba ga nikad isključiti iz procesa. Čovek treba da bude uključen u to kako se predstavlja svetu, treba ga usmeravati. Ali, to dosta emotivno doživi. Pa, ovo je moja priča. Ovo je moja kampanija. Ja radim na njoj, 10-15-20 godina ja to razvijam. Ja hoću kad meni neko iznese tamo napolje da to zvuči kako treba. I onda moj posao bude prvih nedelju dana da to nije mi smo vrh, najkvalitetniji, niko ne zna to bolje od nas. Zato što svako hvali svoga konja. A, onda posle toga opet se ulazi u dublje istraživanje. Pa, znaš, nemoj dirati tehnološkog direktora. On ne voli da sastanči. -Pa, znam, ali on mi treba. Ja moram da razumem proizvod. -Pa, dobro, može Milica iz računovodstvenog odeljenja. -Pa, ona ne može da mi pomogne da razumem proizvod. To su stalni ti neki koraci i onda ja mislim da zbog toga ljudi dosta odlučuju da rade sa individualcima.

Ivan Minić: Dobro, ti si imao taj momenat, to nismo pomenuli u podkastu, ali jesmo u prethodnom razgovoru. Ja hoću da to pomenemo u podkastu, da si ti upisao kurs programiranja da bi razumeo. 🙂

Danijel Milošević: Dobro, da. 😀 Da, to je nešto što sam pokupio upravo od Miše Lukića. Meni, recimo, Miša Lukić, ja se nadam da on neće zameriti što ću ja ovo spomenuti, ali našli smo na sastanku nekom za istog klijenta, i on je meni dao sugestiju, rekao mi je: Ti moraš da upoznaš svoju ciljnu grupu. Ali, ne samo da ti odeš na internet i ti vidiš šta o njima piše. Ne! Kaže, kad je radio kampanju koja je bila usmerena k domaćicama, kaže: Ja sam došao do te mere, ja sam bio spreman da se obučen kao domaćica, da se našminkam, da živim njen život. Kaže živeo sam, kao naši političari onomad kad su imali eksperiment, pa živeli na prosečnoj plati, tako i on. Izvukao je prosek sa kojim barata domaćica i sa tim prosekom je pokušao da preživi da bi mogao da razume kakav je mindset čoveka kome prodaje. I, OK, super, meni je žena programer. Ja sam hteo nju bolje da razumem. Eto, postoji i taj mali sebični razlog. Ali, ja sam hteo svoje klijente da razumem. I onda sam upisao lepo nekoliko online kurseva programiranja, pa išao sam kad je bio Webiz, onaj pre korone, posećivao sam Design Sprint radionice, gde sam baš pratio kako izgleda proces razvoja jednog proizvoda u IT kompaniji, kako to funkcioniše među timovima. Čitao sam knjige o Scrum metodologiji, tj. o Scrum okviru rada. I sve je to meni pomoglo da kada ja sednem s tim ljudima da pričam da ja njih razumem. Jer to su, baš što kaže, inženjeri, koji mnogo često naglase i mnogo vole sa druge strane što neko to razume. E, ja sam inženjer, čoveče. Ja, brate, ne znam kako da komuniciram. Ja kodiram, ali znam da mi treba taj marketing, znam da mi treba copy.

Ivan Minić: Znaš kako to kaže jedan moj prijatelj? Želimo da dođemo do toga da ne budemo ja protiv tebe nego mi protiv njih.

Danijel Milošević: Tako je!

Ivan Minić: E sad, mi smo ispričali tvoju profesionalnu priču. Komšija koji brusi je malopre i čukao, tako da imamo i taj momenat. Ali, ostao je jedan deo koji smo ostavili za sam kraj, koga ja prosto želim da se dotaknem, jer to je jedno od onih retkih stvari koje mi život čini lepšim svaki dan. To je tvoja stranica Demotivacija na Linkedlnu. To nije prvi projekat tog tipa koji si radio, ali daj mi neku kratku priču o tome: otkud to, i šta je prethodilo tome, i šta je Demotivacija danas?

Šta je Demotivacija?

Danijel Milošević: Demotivacija je nastala iz dosade u agenciji, eto mogu da kažem tako. Iz jednog dosadnog momenta praktikanta u marketinškoj ageniciji. Znači, ja sedim, i sad one pite ispod sača, sladoledi, itd, i ja pišem to, ali sad ostavili su me bez zadataka. Radi se neka grupna kampanja, ja sad sedim. Smestili su me u predsoblje agencije, verovali ili ne. Ja sedim onako pored cipela i svega, i sad, OK, hoću nešto da radim, hoću da vežbam nešto. I onda sam ja napravio prvu stranicu kao na Facebooku. Pa, hajde, nisu me učili kako se radi oglašavanje u tom trenutku, kao: Hajde ja njih da preduhitrim, pa sam ja tu učio, boostovao sebi postove. Katastrofa, toliko sam znao u tom trenutku, ali, dobro, Bože moj, počinje se od nečeg. I to sam ispričao kod Žiške, to ću ponoviti sad i ovde, znam da sam poslao neki niz objava za neke sladolede, i kreativni direktor, kome je dosadilo, se hvata za glavu kad dobije od mene prezentaciju, izlazi i sad on meni kaže: Ma, ja hoću emociju! Ovo je sladoled, razumeš! Ali, nije samo sladoled, to je novi ukus, to je emocija! To ljudi moraju da dožive! Preradi ovo! -Dobro, OK, preradiću. A, sebi u glavi, kao: Jao, Gorane, brate, sladoled nije emocija! Šta me gnjaviš?! I to mi je prošlo kroz glavu. I kao: Koliko li ovakvih stvari dožive ljudi na svakodnevnom nivou? I ja ti postavim poster, ne znam, Nema parkinga. I samo tako stavim. Pa, sutra stavim Ima dečka. To je krenulo kao random, ali da bude poster sticker, jer mi je dosadilo – mene su ljudi bodrili, hajde, promenio si karijeru, ti si sad marketar, uspećeš, to gori-grmi.

Ivan Minić: To, to, imaš novu dijagnozu. 🙂

Danijel Milošević: Imaš novu dijagnozu, nije tebi dečko dobro. 😀 Ali, svi te kao nešto bodre. I kad uđeš na društvene mreže, prvo što te udari onako jeste taj talas mega pozitive, gde mi svi grmimo svaki dan. Evidentno je, dotaći ću se i toga. I ja tako krenuo da kačim postere i to uz malo oglašavanja zaživi malo. Dobro, hajde, jedan kanal sam probao. Sad Facebook je počeo da smanjuje domet kompanijskim stranicama u tom trenutku, i kao: Hajde, neću baš da sipam mnogo novca u to oglašavanje. Napravim ja na Instagramu. I na Instagramu to bude super. Super zato što to mi je dalo uvid u jednu mnogo moćnu stvar u marketingu, a to je dvosmerna komunikacija. To je tako bitno razumeti da mi ne komuniciramo sami prema svetu, nego da sve što radimo treba da podstakne ljude da nam vrate. I onda sam ja preko storyja, hajde što sam kačio storyje, nego što sam ja svima odgovarao na storyje. Ja sam odjednom počeo da se dopisujem sa sto ljudi dnevno, celi dan, tiki-tiki-tiki. I to je bilo super. Sa nekim ljudima sam ostao i prijatelj, iako stranica na Instagramu ne postoji možda godinu-dve, ja ne znam, ali sam gomilu ljudi prijatelj, viđamo i sve to. I onda mi je jednog dana žena zamerila što visim na Instagramu satima i odgovaram nasumice ljudima. 🙂 Ali, vidim im selfie, pa im okačim, pošalje im, pa OK, nije loše. 🙂 Ili znaš kad stave onaj slider da prevučeš koliko je dobro, pa stave onu vatricu. Ja namerno na nulu, znaš. Ja to vuče i onda to ljude podstakne da ti pišu, kao: Šta, ne sviđa ti se slika?! -Nos, možda malo ugao da pomeriš. I sad ti odjednom pričaš ljudima direktno. Nikad to nije bilo na nivou uvrede. Ali, eto, tako te neke svakodnevne situacije. I meni je bilo zabavno, pa sam kačio storyje gde mi ljudi tako pošalju neke primere. To je onda prva-druga tehnika koju sam naučio. Dakle, učio sam kako se koriste društvene mreže tad, ali sam i učio istovremeno komunikacijske tehnike. Dakle, treba komunicirati s ljudima na nekom kanalu na kom radiš, pa kako se to radi. E, onda je došlo na red, kad sam kao geek krenuo knjige, sad dolazi kreativni okviri, kako se dolazi do ideja, kako se koncipiraju kampanje. Onda došao sam do dela gde kaže: Dobre kompanije obično imaju maskote, obično imaju neka imena, obično imaju neko opipljivo lice, opipljivog neprijatelja. I ja napravim Gorana i Slavicu. I ja nisam očekivao da će to toliko daleko da ode. Ja ideju nisam imao. Ideje nisam imao uopšte. Ja sam to pustio. To je buknulo, bukvalno odjednom. To je, hajde što krenulo broj pratilaca da raste, nego što manje-više to, to me nije toliko zanimalo, mene je više zanimalo što se ljudi maksimalno – slali su mi poruke: Vidi ovu Slavicu, čoveče! Vidi ovog Gorana! Pa, ja idem, nađem društvo Gorana Novog Sada, pa fotkam ljudima, kačim na story. 🙂 Baš mi je bio projekat sa strane u kom sam iskreno uživao i istovremeno isprobavao stvari koje učim. I kad ti iskreno komuniciraš sa ljudima, to oni znaju da cene. I onda je Demotivacija došla na Linkedln. 

Ivan Minić: Demotivacija se zaposlila. 🙂

Danijel Milošević: Demotivacija se zaposlila. 😀 I kao: Hajde, Facebook neću više, neću da plaćam oglase. Već je počeo da pada domet. Bilo je ljudi koji su već prokljuvili da sam to ja, i onda su počeli da me dodaju na Facebooku. Onda je to meni malo postalo, ne znam, intruzija na moju privatnost, pa sam to zagasio. Na Instagramu sam počeo da se dopisujem sa velikim brojem ljudi i to je počelo da mi oduzima mnogo vremena. Deca, posao, sve, i onda sam ja zagasio i to. Nisam nekako doživljavao da od toga može da bude nešto krupnije. To je išlo do te mere – ja sam pravio giveaway. Hajde da isprobam kako se radi giveaway, pa kako se radi glasanje, aktivacija ljudi, itd. Sve to što čitaš u blog postovima, ali isprobaš. I ja uradim giveaway, i proglasim pobednike i ne pošaljem nikom ništa. I sad meni ljudi pišu: Čekaj, gde je giveaway? -Brate, stranica se zove Demotivacija. Jesi li ti stvarno očekivao da ćeš nešto da dobiješ? Poenta je da ne dobiješ ništa, znaš! 🙂 To je onda bilo, ako mogu da usmerim tako, a bukvalno je tako, to je onda bilo vežbanje konzistentnosti brenda, da budeš u skladu s tim što radiš. 🙂 Demotivacija – neću ti poslati ništa! Posle sam hteo da ih iznenadim, da im pošaljem u crnoj kesi za đubre majicu, kao giveaway da su dobili, ali dizajner i ja smo se razišli, svako je otišao na svoju stranu i onda ja nisam imao kompentencije da to napravim. I onda došao sam na Linkedln i na Linkedlnu me sačekao… Hiljadu, hiljadu tih motivacionih priča: babe ispred Lidla, vlasnici agencija, velikih firmi, koji su u stvari preduzetničke radnje na obroncima Kosjerića, razumeš, sa pet ljudi na crno, itd. Ništa loše prema tim ljudima, svi se borimo na način na koji znamo i umemo. Samo nastup tih ljudi na mrežama bude kao da su vlasnici kompanija sa Forbs liste. Ja sam CEO! -Čekaj, polako, stani, druže! Gde ti upravni odbor? Prvo da to pričamo. I gomila tih motivacionih citata, gomila tih čuda. OK, hajde sad ovde da probamo ovu mrežu da izvrnem. I to je ovako skočilo. Izgleda da je to ljudima toliko trebalo. Što kaže Goran iz Žiške: Našao si native okruženje gde to baš pije vodu. Da, našao sam tu – mislim da je Demotivacija kao koncept dobro dođe ljudima na mrežu na koju su pod, i sad se ovo nadovezuje kao odgovor na tvoje pitanje šta je Demotivacija, dobro dođe kao izduvni ventil i odgovor na preveliki pritisak mega pozitive. I na preveliki pritisak mega uspeha. I dokaz tome jeste što mnogo poruka, sad već ljudi znaju da sam to ja – kao bio sam anoniman, jer je to davalo neku dozu misterije svemu tome, ali u jednom trenutku sam se outovao, što kažu – i veliki broj ljudi mi pošalje, na primer, na mejl i privatnom porukom, kao: E, kažeš stvari koje bih ja rekao, ali ne smem glasno zbog poslodavca, ili, Aha, super što si ovo izvukao kao problem. Iskreno, osećam se kao, i ovo su prave reči, Osećam se kao neuspeh zato što vidim toliko uspešnih, mega uspešnih objava, i radim isto, ako ne i više, a nemam taj uspeh.

Ivan Minić: A, nemaju ni oni.

Danijel Milošević: Ali, nema veze. I onda ja popričam s tim ljudima i kažem im: Slušaj, dobar deo stvari koje izvučem su isto prenaduvane objave. OK, ja nikad ne targetiram osobe direktno, da sad okačim nečije ime. Nikad mi to nije bio cilj.

Ivan Minić: I kad objaviš nečemu objavu, to je depersonalizovano, ne vidi se.

Danijel Milošević: Apsolutno, uvek! Pokušavao sam neke ljude da uključim u Demot tim i onda sam pravio te neke prezentacije. I sad oni kad su slali svoje inicijalne predloge, uvek je tu bilo – vidim da su pokušavali svoje lične neprijatelje na neki način da gađaju. I onda sam morao eksplicitno da naglašavam: Nema ovde osvete. Ovde nema pljuvanja ljudi neosnovanog. Vređanja na bilo kojoj osnovi. Znači, izvući ćemo i daćemo priliku ljudima da sami učitaju neko značenje. Šta znači to publici? To je srž svega. Srž ovog copywriterskog posla: šta je to što ljudima znači, na šta oni to reaguju. I, eto, Demotivacija, taj projekat, koji pokazuje ljudima da je realnost više šarenija, siva, da nismo svi CEO-ovi. Ima jedan copywriter, Den Elkin mislim da se zove, on u svom newsletteru stalno piše kako je njemu dojadilo da svi budu tako CEO, CTO, itd. I onda on sebi piše da je creative ding-dong. Meni je to super. 🙂 Onda ja tako i sebi menjam svakog dana titule, jer su sad pojavile i chief vision officeri.

Ivan Minić: I happiness.

Danijel Milošević: I chief happiness officeri, chief people officeri. Ti imaš hiljade tih nekih officera, a, kako da ti kažem, to je sve neka percepcija koju stvaramo na mrežama, a Demotivacija – moja ideja je da bude keep it real, da bude hajde malo da sletimo, da budemo tu nogama na zemlji i da se našalimo na svoj račun. Bilo je tu pretnji batinama, bilo je tu i pretnji tužbom, i ličnih pretnji, i kačili su mi u komentarima podatke moje firme iz APR-a. Svačega je tu bilo, ali to je manji deo. Ja više gledam onaj drugi, pozitivniji deo, a to je da na svaku objavu imam preko 100-150 komentara. Ja pričam s tim ljudima i njima to prija, njima to odgovora da se našale. Kad brendove tagujem tako i označim, sviđa mi se što njihovi community manageri mnogo šmekerski odreaguju kod većine brendova, šmekerski se uključi se u šalu. Eto, tako, njima to odgovora, i njima to super bude, meni bude super, misle da me plaćaju za to. Niko me ne plaća za to, niko od brendova koje sam spomenuo me nije platio ni za šta, niti sam ja tražio, niti su oni tražili. 🙂 Jednostavno, sve svodim na nivo šale, komike.

Ivan Minić: Ja mislim samo da je vrlo značajno, iako ti to nisi hteo sad da pomeneš, ali ja ću pomenuti, mislim da je vrlo značajno da otkada ti redovno objavljuješ, nijedan Goran nije više bezbedan. Mislim da sa nekoliko Gorana sam pričao, i svi su se u nekom trenutku pronašli ili ih je neko prozivao zbog nekih njihovih momenata koje rade, između ostalog, i Jankulovski, kod koga si bio. 🙂 Preporuka definitivno da slušaoci poslušaju i tvoje gostovanje u Žiškinom podkastu, gde se mnogo više bavili ovom temom, i gde suštinski niko ni ne zna šta ti radiš u životu, nego da imaš vojsku svoju na Linkedlnu. Hvala ti. Mislim da je ovo bilo, u najmanju ruku, neobično putovanje i interesantno, a nadam se da će nekog i da natera da malo na drugačiji način posmatra sebe, svoj posao i svoj neki lični razvoj, i da ništa nije nigde zakucano i zapisano u kamenu, i da stvari mogu da se menjaju, i da može da nas povuče neka strast, i da možemo da joj se predamo, i treba da budemo posvećeni, i da gledamo da bar deo vremena radimo ono što volimo. Hvala vama što ste nas slušali. Hvala našim prijateljima iz kompanije Epson koji nas podržavaju u realizaciji ovog podkasta. To bi bilo to za ovu epizodu. Vidimo se ponovo naredne nedelje.