EP132: Slavimir Stojanović Futro

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Današnji gost u Pojačalu je Slavimir Stojanović, neki ga znaju i kao Futro. Pričali smo o njegovom životu, o odrastanju, školi, edukaciji, o tome kako je postao jedan od najcenjenijih dizajnera u ovom delu Evropu i kako je promenio suštinski kako mnoge stvari izgledaju na ovim prostorima. To je priča o životu i odrastanju jednog neobičnog dečaka, koji se uvek mnogo trudio: trudio da privuče pažnju, trudio da da što više rešenja i što više zanimljivih odgovora na pitanja koju mu je život i klijent postavljao. I to je nešto što verujem da će biti interesantno svakom, bez obzira da li vas dizajn zanima ili ne. Ovo je zapravo priča o životu, a ne o dizajnu – dizajn je samo jedan mali deo. Sigurno ste slušali neki njegov intervju do sad, ali ovaj je drugačiji od svih. Tako da uživajte!

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Realizaciju ove epizode podržala je i kompanija A1 Srbija. Uprkos tome što ljudi sve više upotrebljavaju mobilni internet i imaju svoje podatke i na više uređaja, samo 14 odsto korisnika u Srbiji koristi neku vrstu internet zaštite, a naša zemlja je na 65. mestu u svetu prema učestalosti sajber napada. Osluškujući potrebe korisnika i brinući o njihovoj bezbednosti u virtuelnom svetu, A1 Srbija je prvi operator na domaćem tržištu koji je lansirao rešenje za bezbedno surfovanje internetom. To rešenje je A1 Net protect, dodatak koji će vam omogućiti da ne razmišljate o   potencijalnim virusima i napadima. Ova zaštita blokira sve zlonamerne web lokacije i aktivno nadgleda i blokira pristup nepoželjnom sadržaju, kao što su prilozi pošte prilikom preuzimanja datoteka, iskačući prozori koji se javljaju tokom onlajn kupovine itd.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Slavimire, dobro došao.

Slavimir Stojanović: Bolje te našao.

Ivan Minić: Ti si bio deo jednog od naših druženja pre nekih dve godine, kada smo pričali o brendingu i svemu tome, i to nam je bilo veliko zadovoljstvo. Hvala ti još jednom što si se tad odazvao pozivu. Mislim da je taj panel bio baš onako vau, sa tobom i Vojom Žanetićem i Bokijem Logoholikom. I svi ljudi sa tog panelu su već gostovali. Tako da bilo je pravo vreme da i ti dođeš. 🙂 Moram da te pitam sve ono što pitam sve svoje ostale goste, jer prosto naš put koji pričamo u našem podkastu je to nešto što ja nazivam mojom adaptacijom puta heroja, a put heroj uvek počinje od nekog valjda detinjstva. I svi mi kad analiziramo kako smo postali to što smo postali, obično to ima neke korene u onome šta smo hteli kad smo bili mali. Ne uvek da je to linearno, jedan na jedan baš to, ali ima neke veze, na neki način se naslanja na to. Šta si ti hteo da budeš kad si bio mali?

Kad porastem biću…

Slavimir Stojanović: Pa, sad da bih uprostio, hteo sam da budem omiljen. A, što se profesije tiče, sam gledao šta radi moj ćale, kao što je potpuno prirodno. Ne mogu da kažem da sam imao neke šire nazore od toga dokle sam mogao da dobacim preko svojih roditelja. Dakle, moj ćale je radio na benzinskoj pumpi. Nije baš da sam se ložio na to, ali je bio fudbaler pre nego što je mene napravio i ja sam slušao o tim nekim njegovim – nikad ga nisam gledao kako igra fudbal, ali je igrao u reprezentaciji juniorskoj Jugoslovije i celu tu karijeru nekako je bukvalno prekinuo momenta kad sam ja zaklečao, kad sam se rodio. Tako da je moj san bio da postanem fudbaler. U stvari, kao da nešto nastavim što je ćale počeo. I dugo me je to držalo u životu, jer sam bio u tako jednoj sportsko-rekreativnoj porodici, koja… I mama je trenirala gimnastiku kao mlada, moj brat mlađi je jako sposoban isto fizički. I onda smo nekako jako brzo sticali te poene – kada si klinac, znaš, što si spretniji, to… Baš onako najuprošćenije, to je bilo, taj fizički deo. Međutim, mene je posle nekako, vrlo ubrzo posle toga počeo da hvata ovaj neki kreativni signal. I brzo sam počeo da crtam, i da kroz crtanje u stvari stičem tu omiljenost o kojoj sam pričao. 🙂 Jer sam video da je to prečica do nekih emocija, do ljubavi, koja mi je falila u odnosu na brata, koji je bio obliven tom. Jer je bio mlađi i bolešljiv, i onda je sav fokus išao na njega u principu. I onda sam ja imao ozbiljnog takmaca. I taj, da kažem, metod takmičenja sa nekim drugim za pažnju sam primenio do dan-danas. Ne namerno, nego čim vidim da je neko bolji od mene u nečemu, ja moram da vidim zašto i kako da ga, da kažem, u nadmetanju prevaziđem.

Ivan Minić: Svi kada dolazimo u te neke godine i osnovne i srednje škole, a obično je to obrazovanje koje dobijamo prilično široko i takvo je da sigurno uvek imaš nešto što te neće zanimati, ali ćeš najverovatnije naći i nešto što će da te povuče u svemu tome. I, prosto, to šta nas povuče, za šta pokažemo interesovanje, često to bude kasnije nešto što je na neki način ugrađeno u ono čime se bavimo. Kada dođemo do fakulteta, mnogi se opredele i prema nekom interesu, prema nekoj viziji toga šta bi moglo da bude i komercijalno uspešno u životu, od čega bi moglo dobro da se živi, ali vrlo često nas povuče ipak to nešto što smo zavoleli. Kakav je tvoj odnos prema školi bio?

Kakav je bio Slavimirov odnos prema školi?

Slavimir Stojanović: Pa, ja sam funkcionisao savršeno u tim okvirima. Meni su bili važni okviri na osnovu kojih ja mogu da dobijem povratnu informaciju da li sam dobar ili ne, razliku od, već kao što sam spomenuo, mog burazera, kome ništa nije važna struktura, jer on je dobio sve. Nekako je imao taj osećaj. Nije istina. Dakle, nije niko voleo više njega nego mene. Nego, jednostavno, to je bio moj životni osećaj sa početka sa tim formativnim godinama. Međutim, meni je legla vojska – škola, a i vojska, bogami, posle. Ja volim da imam zadatak, da ga rešiš i da budem među najboljima koji su ga rešili. Pa, kad mi da neko, recimo, slobodnu temu iz srpskog ili iz likovnog, mogao sam da se roknem momentalno, jer ne znam uopšte kako ću oduševiti nekog, jer ne znam šta imam uopšte u sebi tad. To je istraženo područje. Klinac si, nemaš pojma sad šta te stvarno zanima, i kako ćeš sad iz sebe da izbaciš neku brilijatnost. To su najteži zadaci za mlade ljude.

Ivan Minić: Da. I mi smo tada dovoljno mali, posebno u toj osnovnoj školi, da kad nam daš slobodnu temu – OK, mi možda možemo da razmišljamo u smeru šta je to što mi volimo, pa ćemo se možda najlepše izraziti o onome što volimo. Ali, zapravo, mi tad prvi put dolazimo do toga da radimo za klijenta, i da nije uopšte bitno šta se nama sviđa, nego mi moramo da napravimo nešto što se sviđa osobi koja donosi ocenu o svemu tome. I to je trenutak, recimo, u mom slučaju, u 6-7. razredu, kada sam skapirao da ja mogu da pišem sastave, i mnogo sam dobro pisao sastave u nekom trenutku života, kad sam prebacio to način na koji ja pišem ne mora da podseća na ni na koga, nego može da podseća na mene ili može da podseća na nekog ko se meni dopada, a ne neko ko je u lektiri, ali taj momenat kad sam ja sam, recimo, skapirao u osnovnoj školi da moj profesor srpskog, koga obožavam i pozdravljam ga ovom prilikom ako slučajno sluša, da on obožava pesme. A, pesme, OK, nije lako pisati, ali pesma onako kad imaš inženjerski mozak kao mali, pesme imaju pravilnosti. I ti kad ovladaš tim pravilnostima, imaš dovoljno širok vokabular, ti u suštini napišeš 20% količine teksta koju neko drugi napiše, a čak i ako nije najbolja pesma na svetu, dobiće 5 sigurno zato što niko nije napisao pesmu. A, onda su vremenom ono što više pisao, one bile sve bolje i bolje. Ja sam dobio gomilu nekih nagrada na to sve, ali sam provalio, našao sam mu žišku. Provalio sam šta je to što ga radi. I taj problem sam, recimo, imao u srednjoj školi. Pošto smo promenili nekoliko puta, u tehničkoj školi, promenili nekoliko nastavnika srpskog, svako je bio drugačiji. Na kraju sam opet završio sa jednim takvim genijalnim likom, koji nas je obožavao i on je voleo moju prozu, itd. Pre toga, ja sam imao loše ocene na pismenima, jer moja tadašnja nastavnica i razredna je mrzala svakog ko izlazi iz tih nekih konvecionalnih okvira. Tema je bila Sve što želim u ovom trenutku, bilo je 40 stepeni napolju i 45 stepeni unutra, i ja sam pisao o pivo i o istoriji piva i tome kako bi sad baš leglo jedno pivo. Bio sam druga godina srednje. I ona kao: To je 2. -Pa, što? Ja i dalje mislim da mi je to najbolji sastav koji sam napisao. Ne, ne. Jako neozbiljno da pišeš o tome. -Dobro. Onda shvatiš šta ona voli, pa pišeš o Njegošu i Gorskom Vencu i kako ti je Gorski Venac promenio život. Koji su neki trenuci u obrazovanju koje bi izdvojio da su te, ne formirali, ali da su ti dali neku malo ozbiljniju temu za razmišljanje, da su te promenili na neki način?

Koji su bili presudni momenti u obrazovanju?

Slavimir Stojanović: Vidi, moja glavna promena je bila, s obzirom, dakle, da dolazim iz porodice i familije šire koja nije imala veze sa kreativnim industrijama ni na koji način, je da sam u V beogradskoj, gde sam išao u 2. razred srednje, a bio sam ta generacija koja je imala to usmereno obrazovanja, gde si mogao da biraš: ili ćeš ostati u gimnaziji ili ćeš ići u neku stručnu školu. Ja sam u 2. razredu bukvalno možda mesec dana pred upis u 3. razred saznao da postoji uopšte dizajnerska srednja škola. I to od ortaka Jovanketa koji je sedeo pored mene. Ja sam video da on crta nešto fenomenalno, neki mišićavi torzo muški, iz glave, što je meni neshvatljivo bilo. Ja sam tad znao dobro karikature da crtam, koje klempav, nosat ili autoportret neki slinavi obično. Znaš, nešto uradim sebi ili drugima, i tako sam osvajao poene u društvu. Ali, da nacrtam nešto, stvarno veze nisam imao. Ja ga pitam: Otkud ti znaš to da crtaš? Na početku školske godine nije to znao tako. On kaže: Pa, idem na pripreme. -Na koje pripreme? -Pa, za srednju dizajnersku. I ja onda odem u srednju dizajnersku, pitam je li ima neke pripreme. Oni kažu: Au, prijemni je za nedelju dana. Možeš da dolaziš u školu. Otvoreno je bilo, stvarno neverovatna prilika. I postave mrtvu prirodu i ti svako jutro, ko god je hteo da se sprema na licu mestu, doneseš svoju opremu – tempere i papir i četkice, i crtaš to što su postavili tu nastavnici. I ja sam za tih nedelju dana toliko napredovao da sam primljen bio sa lakoćom. Bio sam među prvih pet. Mislim da sam četvrti bio na spisku. A, veze nisam imao – nisam znao da pomešam boje pre toga. Dakle, moja prva ta slika, da kažemo, na prijemnom i poslednja – u ponedeljak i petak, nekoliko radim. Ali, eto, to je školski primer kako sam očigledno imao osećaj za nešto i to se pod pritiskom koliko su bolji ovi drugi koje sam gledao, jer nisam sam sedeo u toj učionici, su deca za mene astronauti u tom trenutku, jer razvaljuju… Dakle, bio je neki fazon, to neću nikad zaboraviti. I sad njegovo perje – prepariran, pravi fazan. On se presijava, još neko svetlo junsko. Baš kao pravi izgleda na slika od ovih. Ja ne znam, meni crno, crna samo glava. Ne umem ništa da uradim. I onda noću nisam spavao uopšte dok sam kući nastavljao da vežbam to. Nije bilo interneta, ne možeš da gledaš tutorijal nikakav. Ne znam nikog da dođe, da zovem: Tečo, dođi! Kako se, bre, ovo radi?! Razumeš, baš jedna ispostavljenost, totalno ili-ili. A, ja sam do tada, dakle, sve ove rezultate, u školi sam bio baš dobar, i u sportovima sam bio odličan čak, i stvarno je izgledalo kao da ću DIF studirati i biti profesor ili neki profi sportista, šta god budem odlučio. Međutim, u tih nedelju dana se moj život iz korena totalno promenio. Da, i dobro sam ja pisao, ali, recimo, lakše mi je išlo crtanje. Kao što mi je lako išao fudbal. To mi je išlo lako. Onda sam rekao: Daj, bre, ovo gde ne moram da se previše gnjavim, mada uživam u samom procesu. Ja sam voleo stvarno, crtao sam po deseti dnevno, uopšte ne ustanem od stola. U tinejdžerskom periodu, kad su svi već hormonalno disbalansovani, gde se penju po plafonima čim vide suprotni pol neki. 🙂

Ivan Minić: Svi smo negde u tom periodu – ne znam kako je to sad, stvarno ne znam, nisam pričao sa klincima, ali smo imali neku svesku koju nosimo sa sobom, koja nam služi za crtanje.

Slavimir Stojanović: Da.

Ivan Minić: Ili kod profesora koji su to zadovoljavali, koji nisu bili baš ekstremno zaguljeni, da tako se izrazim, onda na zadnjim stranama tih svesaka za te predmete, a znaš da nećeš da potrošiš celu, jer je predmet koji imaš jednom-dvaput nedeljno, na zadnjim stranama crtaš te neke stvari koje su tebi bile bitne. Svi smo imali te neke momente. Dizajnerska u tom periodu je u suštini tek postajala to što će biti, koliko se ja razumem. Šta je ona tebi donela tad? To su još uvek vrlo mlade godine za bilo kakvo profesionalno konkretno usmeravanje. I sve ove neke stručne škole, koje su postojale po gradu, i dalje postoje, daju oni tebi malo više iz toga šta ti je struka: ako je to mašinstvo, elektrotehnika; ali, i dalje ti daju prilično široko obrazovanje, i ti suštinski možeš da upišeš bilo šta nakon toga. Čak i ako si medinsku išao ili nešto tako, ekonomsku, možeš da upišeš bilo šta nakon toga. Kako je izgledalo kad dolaziš iz sistema gimnazije u sistem dizajnerske škole?

Kako je izgledao prelazak iz gimnazije u dizajnersku školu?

Slavimir Stojanović: Došao sam da stvarno naučim stručno nešto. I stvarno sam za dve godine i mogao da ne ide na Akademiju. Tako je bilo dobro. Stvarno. Ja sam upisao ambalažu i dve stvari su bile presudne. Prvo, nastavnici su bili stvarno vrhunski. To su posle bili profesori na Akademijama. Miša Dragutinović, naš razredni, i Ivica Rakić, koji je bio posle profesor na Akademiji, na grafičkom dizajnu. Dakle, oni su nam predavali ambalažu i te elemente grafike primenjene na taj… Nije samo ambalaža, naravno, ali taj trodimenzionalni i dvodimenzionalni aspekt smo izučavali veoma ozbiljno odmah u srednjoj školi. Dakle, na nivou kako se radi na faksu posle. I, ovo drugo iskustvo, dakle, njih dvojica – činjenica da sam zapamtio ime i prezime je za mene nastavnika, ja ne znam ni jednog drugog da nabrojim iskreno. Ali, to je važno, i važno je bilo strašno što sam bio sam sedeo u klupi sa Srđanom Valjarevićem, piscem, Nebojšom Robićem, animatorom, našim apsolutno najboljim, koji sve ove filmove koje gledate naše, domaće, svi specijalni efekti koji valjaju to je Roga radio; i Miloš Ilić, moj najbliskiji drugar i do dan-danas, koji je danas direktor Muzeja primenjenih umetnosti, a i kolega, profesor na Akademiji sa mnom. Dakle, mi smo, naš četvorica smo sedeli u istoj klupi. A, pritom, nema tu rivalstvo neko nasilno. Nego se zna: Roga je crtao, on za čovek da crta i piše, kao Leonardno da Vinči, u oba smera ovako. Znači, nije baš normalan čovek, ali je genije totalni za – takođe, ekstremno duhovit. Dakle, tu sam se naučio da je duhovitost važna, da nije bitno fudbal, i taj mačo fazon koji sam na ulici pokupio, nego mi je ta škola donela aspekt humora, kao jako, jako važan deo socijalizacije i uopšte komunikacije. Miloš je najduhovitiji čovek koga znam. Tako da ta vrsta instančanog humora, koji ne može baš svako da dohvati, i otkriće u tom periodu Monti Pajtona, kao nečega na šta smo svi otkidali u srednjoj školi, je – i muzike, naravno. Ti muzički ukusi koje sam dobio tamo – nije bilo šanse, ja sam bio u pop kulturi do tog momenta. A, onda su došli tako neki ljudi koji slušaju nešto opskurno, za šta nikad nisam čuo. I ja sam u to ušao srcem i dušom i telom, što bi rekli. Tako da ta srednja dizajnerska, dve te godine, su mi realno najvažnije dve godine života objektivno, jer sam tu shvatio da mogu. I šta je moja reakcija bila na to? Kad kaže profesor, nastavnik: Deset skica za sledeću nedelju, ja uradim sto. On kaže: Trideset skica, ja uradim trista. Bukvalno tri stotine skica uradim. Ne znam da li možeš to da pretpostaviš uopšte. To nije normalno. Tog ne može da voliš štrebera, ali sam ja stalno od toga pravio na sopstveni račun neku vrstu zajebancije i koliko sećam nije nikom nešto smetalo, nego se znalo: Ovaj je lud. Ovaj će da nadoknadi sve što do sad nije znao time. Ništa, bre, drugo nisam radio. Ja sam se napio prvi put u 25. godini, kad sam završio sa školovanjem i svim. Ozbiljno. Ja sam totalni fokus imao. To nikom nije bilo jasno uopšte. A, izgledao sam dosta dobre za svoje godine. Mislim, ličio sam na nešto.

Ivan Minić: Sportista.

Slavimir Stojanović: Ali me ništa to nije odvuklo uopšte u taj neki, da kažem, gde su već mnogi u srednjoj školi su izlazili napolje do tri-četiri ujutru na Akademiju, recimo, ekipa iz srednje. To se tad nije dešavalo. Tad si izlazio do deset-jedanaest. Mislim, to je 85-86-87.

Ivan Minić: U trenutku završetka srednje škole, kada si ti osposobljen da radiš neke stvari, kako si razmišljao o daljem obrazovanju?

Kako je teklo dalje obrazovanje?

Slavimir Stojanović: Pa, ne. Pa, default je bio da ako si među najboljima, razmišljaš da će da kulmira to time što ćeš završiti Akademiju.

Ivan Minić: Primenjenu.

Slavimir Stojanović: Mislim, Primenjenu akademiju. I onda sam se i upisao. I to je bilo u stvari ostvarenje suštinskog sna, jer sam imao osećaj da je to merdevina kojom se ja sad dalje penjem u životu. Meni je samo bilo važno dajte mi, ljudi, stepenice, merdevinu, lift; samo da uđem i da idem gore negde, i da usput imam šta da učim. I to je bio taj momenat u toj bivšoj državi, koji je bio tako normalan. To je bilo potpuno normalno i bilo je jasno da ako si među najboljima od tih – osmoro su nas valjda primali, a 160 se prijavilo iz cele Jugoslavije, i nas prime osam. Mislim da je Miloš bio prvi, recimo. Ja sam bio drugi. I ti znaš, ti si u vrhu, ja samo da nastavim da radim onako skice kao sumanut i da počinjem sve više i više da shvatam kako se komunicira vizuelno. Moja karijera je jasna – biću u vrhu, to mi je cilj. I onda se raspadne Jugoslavija. Tako da usred toga, ja sam bio 3. godina kad je krenulo da se ljulja, na 4. se već razmontiralo sve. I ja sam tad napustio Akademiju i otišao u Švedsku da probam tamo da diplomiram. Tamo su me primili na Visoku školu dizajn u Geteborgu. Prof. Hans Kristijan Erikson koji mi je iz korena opet pomerio me na drugu stranu, ali to ćemo posebno da pričamo. Nego, ono što je jako važno da spomenem, tad je već krenula karijera. Ja sam posle srednje škole, praktično za vreme srednje sam uradio par sitnih projektića koji su bili na tržištu već. Sa 17 godina sam nacrtao maskotu Energodate. Energodata je bila računarska divizija Energoprojekta. I čovek koji je najviše uticao da ja uopšte u tom poslu shvatim stvari kako funkcionišu i kako da dođem do poslova, jer sam preko njega par projekata i dobio, je bio očuh mog najboljeg prijatelja iz detinjstva Saše Leskovara, Vlada Čeh. Vlada Čeh je doajen advertajzinga i on stanuje u paviljonu iza mog. Oni su u Jaše Prodanovića, a mi smo u Cvijićevoj – u Ljube Stojanovića. Dakle, tu smo. U našem tom dvorištu se sve to nekako, kako bih rekao, razvijalo. I u toj neposrednoj blizini nekog iz industrije sam ja – dakle, morao sam samo prvo da se upišem u dizajnersku da bi Vlada Čeh shvatio da ja stvarno znam nešto da radim i da me pozove da nešto radim. Dakle, stvari se odviju od momenta kad poslušaš glas najdublji iz sebe, što je ujedno i glas univerzuma. Ali, taj glas je vrlo tih često u tim godinama i jako malo ljudi ga odsluškuje uopšte. Ne znaš, nemaš pojma, šta ću ja da radim u životu. A ja sam ga baš čuo, onako ozbiljno. Zašto? Iskreno, zašto sam čuo? Zato što sam video merdevine. Jer mene je samo to zanimalo. Kuda ja idem sad? Samo mi dajte da se nešto… I to se desilo. I onda na tom putu odjednom se samo pojavljuju nove i nove prečage, da ideš što više. Same od sebe. Ima perioda u životu, gde sad odjednom: Au, kako sad ovo?! Ali, to isto se nešto – ako si fokusiran, to se sve reši i desi.

Ivan Minić: Moram samo da kažem da taj kraj u kome si odrastao pamtim kao jedan od najlepših u Beogradu. Ja sam jedan kratak period odrastanja bio tamo i uvek mi je fascinantno da je neko tada još, to su sve stare kuće porodične, itd, da je neko tada još razmišljao o tome da napravi onaj šetajući park, koji je bio prelep i tu smo svi nešto terali, vozili bicikle, sedeli na klupama, pričali, zaljubljivali se. I onaj park preko ulice, gde su bile sve one standardne ljuljaške, klackalice, sve to. Ali, kao ovo je za malu decu. Tamo idu mala deca, a malo veća deca idu ovamo gde im ne trebaju igračke, gde oni već znaju čime će da se igraju. I ono zelenilo i sve to, i one predivne kuće, gde ti svakom ulicom kad šetaš, vidiš to – to nisu bile vile, bilo je poneka, ali nije to sad bilo kao šetaš Senjakom, pa su sve kuće napucene, sve inspirativno. Ne, ne, ovo je nešto mnogo skromnije, ali je lepo, ima neku toplinu. Kraj je vrlo ušuškan i mislim da je bio sjajno mesto za odrastanje. 

Slavimir Stojanović: Jeste. Moram da priznam, jeste. Profesorska kolonija. Ja sam imao samo sticaj okolnosti da se moja porodica iznutra krenula da varira. Znači, brat je počeo da pravi probleme, ćale zajedno s njim. I onda mi je to obeležilo jedan dobar deo detinjstva. Nažalost, tek danas mogu da shvatim koliko je ne samo lepo bilo, nego i sada. Profesorska kolonija je stvarno jedan od lepših delova usred grada. To je sedam minuta kod Politike peške.

Ivan Minić: I taj deo još uvek nije načet ovim ogromnim zgradama i svemu.

Slavimir Stojanović: Nije. Zato što su ljudi koji žive u tim zgradama su porodice koje nemaju razlog da očigledno prodaju te placeve i da tu nikne neka petospratnica, pa plus nešto da se zabašuri još jedan polusprat, pa još jedan. 🙂 Tako da je sreća da je to tako. A taj gornji parkić, mi smo u njemu igrali fudbal. U stvari, na onom proplanku, ali su sad zasadili – dosetili se pa su zasađena dva-tri drveta da ne može na maliće da se igra više. Ali, tu smo – tu je bio ozbiljan fudbal. Tu su dolazili profesionalni fudbaleri da igraju s nama.

Ivan Minić: Pomenuo da si još u srednjoj školi imao neke projekte koje si radio. I ono što uvek pitam isto goste su ti prvi poslovi koje si radio. U tvom slučaju, OK, to što si radio je bilo vezano za struku. Jesi li imao neka iskustva koja nisu bila vezana za struku?

Koji su bili prvi poslići van struke?

Slavimir Stojanović: A ovo da sam radio kao konobar negde?

Ivan Minić: To, to, to.

Slavimir Stojanović: Nisam nikad. Ne zato što nisam hteo, nego ja sam odmah video šta je moj život i nije mi palo na pamet uopšte da radim bilo šta drugo. Ja sam dobro zarađivao od toga. Pobeđivao sam na nekim konkursima. Pup, dobijem 700 maraka za plakat za omladinsku političku školu neku, recimo. Sa 700 maraka ti možeš da ne odeš na more, nego baš možeš lepo da… i dok sam živeo s mojima. Ali, ja sam već sa 19 godina zapalio i odmah sam imao šta da radim. I pre toga sam našao poslove. Radio sam za vreme studija u jednom malom dizajn studiju koji se zvao Line of Design, kod Radeta Kosanovića, koji je dan-danas tako jedan lucidan inovator u tim… Svašta ga je zanimalo, i tehnički, i ovako-onako. I tu sam jako puno znanja novog nekog stekao, i rad na kompjuterima, itd. A toga uopšte nije bilo. Nisi mogao da kupiš tek tako sam sebi kompjuter da imaš, nit sam imao love. Nije bilo to vreme. Tako da sam se snalazio, ali sam uvek ostajao u struci. Nisam nikad ništa drugo radio u životu.

Ivan Minić: A kako izgleda to – OK, učiš svašta nešto, naučio, osposobljen si da nešto napraviš. Znači, ti sad imaš taj set sposobnosti koji je potreban da to izneseš na pravi način, ali se prvi put srećeš sa klijentom. Kako izgleda prvi susret sa klijentom?

Kako je izgledao prvi susret sa klijentom?

Slavimir Stojanović: Pa, ne znam, ja sam klijente gledao kao neko ko mora sa mnom biti oduševljen, pre ili kasnije. I onda sam gledao da razvijem setove tih skillova da pre nego što uopšte počnem da radim, kroz prvi razgovor već on stekne neki utisak da sam ja neko ko ima agendu životnu da njih usreći. Znaš, to je moj život. Tako je i dan-danas. To se uopšte ništa ne razlikuje. Ja krećem svako jutro sa idejom da ću nekog danas oduševiti s nečim. Koliko god sad to zvučalo čudnovato, ali to je stvarno tako – svaki dan. Jer ja znam da iza toga stoji osim, naravno, što parče kolača je za mene, da zadovoljim svoje neke očigledno potrebne za ljubavlju i pažnjom i respektom, itd, ali iza toga stoji da ja ne mogu da njih usrećim ako napravim nešto prosečno. Znači, moram da napravim ozbiljno, nešto dobro, što neće zaboraviti i što će stvarno da im popravi život, posao, brend, šta god već radio. Dakle, u tome svemu je čista pozitiva u suštini, iako se gravitira u mom unutrašnjem biću i gravitira oko mojih neuralgičnih tačaka iz detinjstva. Ali, taj se nije razmontirao sklop. Osim sad u zadnje vreme kad sam počeo da radim više autorskih stvari, gde me malo manje zanima da li će neko da se oduševi.

Ivan Minić: Odlazak u Švedsku, okolnosti koje su u najmanju ruku komplikovane ovde, a komplikovano i kad odavde odeš u Švedsku, u kojoj sve skupo i nepristupačno, koja je možda kulturološki i mentalitetski dosta drugačija, ali možda je to baš sjajno mesto da tu svoju priču sa dizajnom nadgradiš još jednom širinom koja ti daje izloženost jednom potpuno drugom mentalitetu, a opet vanserijski značajnom na nivou same industrije. Kako je izgledalo to iz tvog ugla?

Šta ga je nagnalo da školovanje nastavi u Švedskoj?

Slavimir Stojanović: Pa, vidi, ja sam to urušavanje Jugoslavije, tih zadnjih 3-4-5 godina raspada koje su prethodile, koje su se osećale da dolaze primativci na važne funkcije, što znači ujedno i pad svih sistema vrednosti, kulturnih pre svega. Ovo, normalno, posle i moral je otišao dođavola i ekonomija zajedno s moral. Ali, taj set vrednosti na kojima smo mi živeli, pogotovo 70-ih i 80-ih, od muzike do umetnosti, je jednostavno se razmontirao totalno. I ti sad u nekoliko meseci u jednom trenutku odjednom počeo da primećuješ Miroslavljevo jevanđelje kao osnovnu tipografiju tih promena, koja je BTW jedna od naših pisama, ako korišćeno gde treba i kako treba. Ali, odjednom si mogao da vidiš da je bravar pravoslavni vernik ili nacionalista… Ako nisi u tome, onda bolje ćuti i skloni se na stranu. I bravar, pljeskavice ovaj što pravi ima isto Miroslavljevim. Državne institucije su bacile isto Miroslavljevo. Mogao si na televiziji svuda da ga vidiš. Dakle, jednostavno, godinu-dve pre toga mesto mu je bilo u muzeju. To nije bilo kao font uopšte.

Ivan Minić: Znaš čega se ja sećam? Sećam se trenutka – pošto sam živeo u zgradu, u tom trenutku smo kao porodica živeli u zgradi koja je imala nešto 80 stana na mom ulazu, a bilo, ne znam, sedam ulaza. Znači, beskonačno stanova. Lagano kako su dolazili novi ljudi – klinci, pa prođeš da vidiš kako se ko preziva, pa ti je interesantno, pa imaš gomilu onih sandučića – lagana na imena na sandučićama kreću od onog nečeg univerzalnog što je bilo ili na pisaćoj mašini ili na onoj mašini embosira, pa je to lepljeno, odjednom sad su to mentalni ili plastični natpisi koja su ćirilična prezimena.

Slavimir Stojanović: Da, da. Kao na groblju. Samo žive tu, a preseliće se sa istom tom pločicom… Tragično je zato što, kažem, to se zove demontiranje i dekonstrukcija svih vrednosti koje se zna zašto, pa imaju korene. Ali, kad neko uzme i dekontekstualizuje takvu kulturu i nasleđe, i preuzme ga za sebe, za svoje neke trenutne, da kažemo, potrebe, a ti postaješ kao neko ko je unutar toga svega – ne možeš da se iskobeljaš napolje. Mi smo morali da platimo – svako ko je hteo da izađe u tom periodu iz Srbije morao si da platiš taksu za izlazak iz Srbije 50 maraka, a plata je bila, recimo, dve-tri otprilike. Znači, to su monstruozne stvari, to svi zaboravljaju. Evo sad da ti neko kaže: Hajde, plati! Ne možeš da ideš? Gde ćeš? A, u stvari, ideja je bila da se spreči odlazak ljudi kao što sam ja, koji je student, i ne mogu više time da se bavim. Uopšte ne želim da mi bude u crkvi isti logo kao na pljeskavicama, čoveče! Ili na bilo čemu. A pljeskavica, BTW, košta smešno, jer se ljudi samo time hrane. Dakle, hoću da kažem, jedna potpuna prodaja sve u ime ne znam čega, više nije jasno. I onda sam ja prvu priliku kada sam dobio, jer sam čuo za tu školu, a ujak mi živeo u Geteborgu, i onda sam odlučio da ne uzmem učešće svo tom ludilo nikako, nego da probam da završim svoje neke snove, da ide mojim putem, da držim svojih merdevina koje su se razmontirale. Dakle, moram negde drugde da odnesem parčiće i da ih montiram sad tamo u Švedskoj. I onda sam to uradio u Geteborgu. I tamo je prof. Hans Kristijan Erikson uradio sličnu stvar kao i Vlada Čeh. Znači, izgleda da je štos kad te univerzum vidi da ti te merdevinice pod mušku staviš i da si uporan, da hoćeš to, on ti pošalje nekog profesora, nekog Vladu Čeha. To uvek tako. Ili Dragana Sakana posle kad sam se vratio. Znači, Hans Kristijan Erikson mi je rekao, kaže: Hajde, probaj, pošto sam ja bio pun inteziteta, znaš, dođeš napaljen u Skandinaviju, gde prvi put sam video minimalizam, funkcionalni minimalizam, ne u muzeju, gde kažu: Ovo je sad, koji god od ovih minimalista i kaže, Tu je tačkica i belo sve nešto, a ovamo tako izgleda sve: od čaše, stolice, garderobe, izloga u radnji, sve, ambalaže, kozmetika. Sve izgleda tako. I vremenom kapiraš zašto. Zato što su prevazišli ovaj nivo nekog ego, kako se kaže, vođenog dizajna. Nego nekako odjednom sve to upakovano u neki društveni kontekst. I to mi se strašno dopalo, plus što sam došao iz kolapsa direktno. I u toj kombinaciji tog što sam doneo sa sobom, te komplikacije, to ono što oni kažu: Vi ste slojeviti tamo na Balkanu, misleći divljaci. 🙂 Ali su fini ljudi, pa nema tu vređanja. Nego ti on kaže, usmerite: Probaj tu svoju slojevitost koju nosu, komplikovanost, komplikaciju, stavi to u naše okvire likovne, da te mi razumemo. U taj minimalizam probaj da smestiš. Ogoli, brate, ideju na njenu suštinu. I to sam tamo savladao. Prvi put sam to probao tamo da uradim, da mi ideja ne prska na sve strane, da bude bogata, narativna, preterano, malo ilustratorsko-stripski, kao što se ovde to radi. Zato što tako imaš jezik taj. Ovde je jezik, taj narativ je užasno dubok, iz prostog razloga što se decenijama unazad, a, bogami, i vekovima, ali, hajde da kažem, što se vizuelne umetnosti i kulture tiče i komunikacije pre svega, ti si uvek imao podtekst neki. Zato što je bilo ipak – nije bilo tako strašno kao iza Čelične zavese, Istočni blok, i to što je doživeo, njima je bilo drastično gore, naravno, nego nama u našem socijalizmu. Ali, ti si ipak imao uvek neku potrebu da još dodatno nešto, neku skrivenu ili neku poruku koja je malo dvosmislena i tako. I takav nam je i humor. Ovde je humor stalno tako trosmislen, pa ko ne ukapira je glup i momentalno ne možeš da se družiš više. Jako je nezgodno, zahtevno je ovo naše. Nije jednolinijski ovako. Tako da to probati i ubaciti u minimalizam, taj skandinavski, je bio najveći izazov, ali mi je išlo odmah. I onda mi je on rekao: Cepaj ovo do kraja života! I zamolio me da mu šaljem radove svake godine, moje neki mali portfolio, kao: Isprintaj ti to meni, pa pošalji poštom. To je bilo – 92-93. sam ja kod njega studirao i slao sam mu 2012. ili 2010. Do 2010. svake godine nešto mu spakujem, pa on napiše pismo šta misli o tome.

Ivan Minić: Kaži mi, ulazak iz jednog obrazovnog sistema u drugi, kako je to izgledalo? Ti si ovde bio, po onome što kažeš, vrlo zadovoljan kvalitetom, stručnošću, vrednostima koje si dobio kroz obrazovanje. Ali, kako izgleda kada dođeš tamo gde je to jedan od centara sveta?

Po čemu se razlikuje švedski obrazovni sistem?

Slavimir Stojanović: Vidi, u srednjoj školi sam bio strašno zadovoljan, jer sam prvo bio klinac i bile su mi prve godine. Na faksu je počelo da raste nezadovoljstvo. Ne zato što nisu dobri profesori, nego je zastareo sistem. Jednostavno, način rada je bio zastareo. I, drugo, bilo nas je strašno malo. Na grafičkom dizajnu te godine kad sam ja otišao u Švedsku, nije niko završio u toj klasi. Svi smo otišli. Nas trojica smo samo bili na tom smeru. I to nije bilo slučajno što samo toliko ljudi bilo zato što je taj smer, nažalost, nije doživeo transformaciju tehnološku. U to vreme su uveliko već postojali PC-jevi, Macovi, ali PC običan, mi smo jedan zaključan u učiteljskoj sobi, tamo profesorskoj, koji smo upalili nikad. A ja sam morao da crtam rajs federima, u temperama, razumeš, u vreme kada oko mene već jako puno vidim šta rade ljudi u svetu. Počeo sam da se informišem o tome. Međutim, i to je stizalo sa zakašnjenjem u našu biblioteku. Pa sam morao da idem u Budimpeštu posle pada Berlinskog zida – Budimpešta tu 92-93, pogotovo kad sam se posle vratio u Srbiju iz Švedske, Budimpešta je bila glavni izvor saznanja uopšte. Tamo su bile knjižare gde si mogao da kupiš grafički dizajn. Kod nas? Ništa. Ništa nije bilo. Tih par godina je baš bila crna rupa u Evropi za kulturu. Tako da, hoću da kažem, mi smo se onda snalazili, gledali kako to da shvatimo šta se u svetu dešava. A ja kad otišao u Švedsku, znaš kakav sistem školovanja? Dođe profesor, recimo, koji ilustraciju predaje i kaže: Hajde danas, a na klasi nas sedmoro, šest devojaka i ja – imao sam tu neugodnu situaciju 🙂 – i kaže: Hajde za sutra, da nam temu, Izađite napolje i crtajte ovde po krugu Akademije. A to je u nekom starom skladištu priobalno, kako se kaže, u lučkom delu Geteburga. I ti sad crtaš neke elemente koji ti se sviđaju i gledaš da to bude puno života – crtež olovkom. I onda kaže, sutradan ti kaže: Hajde sad svi okačite ovde i objasnite zašto ste izabrali taj motiv. Šta ste hteli time da kažete? Zašto tom tehnikom? Zašto tako ekspresivno? Zašto tanko? Zašto debelo? On te pita sve to. Ti onda pred svima to moraš da kaže i svako od njih da kaže šta misli o tom tvom radu. Svaki dan tako. Znaš li koja je količina učenja je to? Koji je to intezitet? Tebi je svaki dan tamo neko posvećen. I to je razlika ogromna. I ti vidiš kad on na kraju onda sumira utiske, pa kaže: Ovo je dobro zbog toga. Ti si bio u pravu što si mu rekao to. Ti si bila ovo, nisi baš ovo. I tu kreću i druge stvari koje su vezane za sociologiju, za inteligenciju socijalnu, za tako kako se društveno ponašaš. Da li ćeš nekom, zašto ćeš da mu kažeš, a to je direktno vežbanje posle sa klijentima šta ćeš i kako ćeš?

Ivan Minić: A kako je izgledalo kada dolaziš iz jednog ovakog društva u ono tamo? Jer, OK, fakultet je obaveza koja je prilično ozbiljna i oduzima ti dosta vremena, ali ipak neko vreme i neko vreme treba da provedeš u jednom potpuno drugačijem društvenom kontekstu i mentalitetu od onoga na koji si navikao.

Kako je prošao proces prilagođavanja na drugu zemlju?

Slavimir Stojanović: Da, to je poseban izazov. Ja sam, naravno, uvek imao veoma razvijen, baš zbog te želje za dokazivanjem i time da me se prihvati, onda sam uvek prilazio odozdo. Nikad nisam dolazio kao: E, stigao je Zdravko Čolić! Gde sad svi?! Jednostavno, prirodno nisam bio dokazan još. Nisam stigao ni sebe ubedim da to što radim je dobro. Tako da sam prilazio vrlo skromno i povučeno, ali sam morao od nečega da živim. Pa, taj društveni život van Akademije je izgledao tako što sam po ceo dan, ako nisam na Akademiji, sam na glavnoj ulici kod njih i crtam karikature, jer sam od toga živeo. Tu je, recimo, bila situacija da sam mogao da radim, da đuskam po barovima, sa nekim pratećim… Bukvalno sam đuskao! Ali, tu je bila situacija da me neko zvao da možda igram uz neke repere, pa sam pozadi, neke devojke i ja i još jedan tip. I to sam jednom uradio, ali nisam za lovu, nego da vidim da mogu to. Recimo, to sam mogao da radim. Imao sam ponudu da budem maneken, u izlogu da stojim, bukvalno. To je radio jedan crnac, drugar moj odande, koji je zaradio love neviđeno. Radio je baš, ali on je imao sposobnost nestvarnu. On stoji ovako, 15 minuta ne mrda i gleda u daljinu. Onda se odjednom pomeri, ovi svi ko prolazi ispred izloga padaju. 🙂 Stvarno je… Možemo da gledamo na Youtubeu, ima ga koliko hoćeš sada. To se zove live model. I on je to radio, pa me pitao hoću li. Eto, ja sam te dve stvari preskočio i nastavio da crtam karikature koje mi uopšte nisu išle. Dakle, to je, recimo, ovako možda za slušaoce zanimljivo da čuju da ta vrsta totalne nesigurnosti, a izlazak na scenu, jer se držiš svojih prirodnih talenata u koje veruješ, ali ih nemaš dovoljno razvijene da bi one postale unosne. Nego, ja, recimo, sednem, tačno se zna gde sede ovi što crtaju portrete i karikature, i ja sednem tu, zamolim da me malo puste – dobio sam dozvolu za to. I crtaju sad tri neka ruska neka – umetnici, vidiš, stariji su od mene, gospoda neka, ali pijanci totalno. Ali, on uzme i za tri minuta. Njemu i piše, kao: Selling propositions – 3 minutes 20… O, ne, čekaj, tamo njihovih, ovih kruna švedski. U vrednosti od 20, recimo, maraka. A kod mene piše – ne piše koje vreme, ali piše 10. Ali, sedneš kod mene, i, brate, sat i po ostaneš tamo, jer ne znam da crtam dovoljno dobro. I krenem da te studiram, pa malo pričam, da se upoznamo, razumeš. 🙂 I to je pakao. I onda kreneš da crtaš. Nema većeg blama, pogotovo petak uveče, tad se najviše i crta, jer ljudi krenu napolje u provod, i dođu pijani Šveđani, i sad grupe njih se okupe i prave sprdačinu od toga. I sad, recimo, ja krenem da crtam neku devojku, na primer, i vidim objektivno veoma klempava devojka. A lepa, ali klempava. Vire joj baš ozbiljno uši iz kose, koju pokušava da sakrije. I ovi nju, pošto su svi cvrcnuti malo, oni je nateraju baš zbog tih ušiju da je zezaju sad da nacrtam karikarutu. I ja sad uopšte ne krećem, neću uši da crtam, nego krećem, kao napravim nos veliki, pa ovo, pa ono. A ovi do mene: Alo, bre, pa uši joj nacrtaj! Vidi kolike su! Rekoh: Nemoj, nemoj, sramota me. Recimo, to. Ili najgore možda od svega je kad kreneš da crtaš i gledaš sad nekoga, i pronašio si načisto. Znači, nije dobro. Imaš opciju ili da skloniš taj papir i da uzmeš novi, što je užas, ili ćeš da se zezneš i da uzmeš gumicu pred svima. Pazi, to je publika, tu gleda te 20 ljudi. I ti uzimaš gumicu i kreneš da brišeš, a ono samo se prolomi jao. Nema većeg blama. To kad preživiš – vidi, možeš da radiš za NASA-u vizuelni identitet. Majke mi rođene. Ovo sve je drugo mačji kašalj. Ali, ja sam sebe stavio bukvalno u tu ulogu da se namučim, ne namerno, nego sam nisam hteo ništa drugo da radim. Ne umem ništa drugo da radim. I onda slabo se jelo, prepolovio sam se. Došao sam kući kao iz Aušvica, iz Švedska. Ništa nisam jeo, nisam imao para ni za šta, ali sam preživeo nekako.

Ivan Minić: Kada si se vratio, vratio si se u Saatchi & Saatchi. Imali smo nekoliko gostiju koji su imali u svom CV-ju tu stavku, i to je taj period početka i sredine 90-ih, kada je Saatchi & Saatchi ovde napravio revoluciju u advertajzingu u svakom smislu pod vodstvom Dragana Sakana. Svako je ispričao neki svoj uvid o tome kako je to izgledalo. Ali, meni je fascinantno koliko je ta Hilandarska bila presečna tačka u životima neverovatnog broja genijalnih ljudi, koje je jedan čarobnjak spojio na jedno mesto i pružio im priliku da rade, zarade, da se pokažu, da se prikažu na tržištu, da izgrade neko ime. I većina ljudi koji su tu bili su ljudi nisu dolazili konvencionalno iz advertajzinga, jer konvencionalni advertajzing nije baš ni postojao u tom trenutku ovde kao obrazovanje. OK, mogao si ti da se obrazuješ u oblasti marketinga, propagande i toga svega, ali, kad kažeš propaganda, to malo zvuči kao 50-e godine, a kao 90-e godine. Kako je biti klinac koji je okružen tom količinom magije u vazduhu?

Kako je bilo raditi u Saatchiju kao klinac?

Slavimir Stojanović: Pa, vidi, ja sam za vreme studija još u Beogradu, pre nego što sam otišao u Švedsku, znalo se da ima samo ta jedna. I Spectra isto bilo važno, ali to samo ako si nekog poznavao, pa si možda mogao u Spectru da odeš da stažiraš, da tu praksu neku imaš. A, mi ovamo studenti smo znali samo za Saatchi kao najbolji – tu hoćeš da radiš. Znači, to je bio životni plan. Ako ostaješ u Srbiji, nema gde drugde da se ide. I ja sam odneo svoj porfolio studentski, kad sam još bio 4. godina, pre Švedske, jednom – ništa. Drugi put – ništa. Treći – ništa. I tek četvrti put je nekako preko Nine Milošević, danas Lalić, moje drugarice, koja živi u San Francinsku, ona je rekla: Daj meni portfolio. Odneću Sakanu lično da ga pogleda. Jer ga nije on video, nijednom od tri puta pre toga. Ali, dakle, nisam odustao posle prvog. Naprotiv, nego ja dok me ne zaposle, neću da prestanem da šaljem nove verzije portfolija. Jer znači da nešto nije bilo dobro. U stvari, niko nije ni pogledao. Ali, ja sam shvatao time što me niko ne zove mesec dana-dva meseca, mora da se sredi, mora bolje, mora bolje. I tako sam ga doterao da me je on odmah zvao. I ja sam u maju počeo da radim 92, a u junu sam već bio u Švedskoj. Tako da sam mesec dana radio. I u tih mesec dana sam dobio da radim 127 ambalaža da redizajniram usred raspada Jugoslavije za 29. novembar Suboticu. Sećam se da smo onda išli na studijsko putovanje u Suboticu, da nam pokažu kako kad je živa stoka, kad nije više, i kako joj se oduzima to života. Grozomorno je sve zajedno, ali na kraju vidiš da ipak nisu u paštetama i viršlama neki građevinski materijal. 🙂 Nego da je to sve deo tog mučenog bića živog. Tako da taj sam ceo proces prošao i krenuo to da radim, i onda se stvarno zakomplikovalo i izgledalo je kao da je neizbežan sukob. I u Srbiji je izgledalo kao da će tu biti nešto. I onda sam otišao u Švedsku. Ali, kad sam bio u Švedskoj, zašto sam se vratio? Jer su uveli sankcije protiv Jugoslavije i meni je oduzeto pravo na studiranje. Nisam mogao da produžim boravak u Švedskoj i onda sam ostao na insistiranje Hans Kristijana Eriksona do kraja školske godine. Slušao sam sve, ali nisam imao papire. Rekao mi je: Samo nemoj da te uhvati kontrola u tramvaju, inače će da te deportuje. I nisu me uhvatili i ja sam ostao. Dakle, odslušao sve, naučio sve što sam mogao, ali nisam dobio nikad zvaničan papir da sam završio faks. I u tom trenutku me Dragan Sakan nađe u nekoj agenciji gde sam stažirao u Švedskoj, sam radio par meseci na nekom Ide och information se zove firma, Ideje i informacije i tamo sam radio. On je našao nekako telefon i zove me tetka, njegova sekretarica doživotna, i zove i kaže: Srećo, jesi to ti? -Tetka, otkud… U Švedskoj me našli ljudi. A oni kao: Pa, čuli smo da tu radiš, da ne može ništa od tih studija, da papiri… Ja se požalio kevi, keva otišla i ispričala im to. Ili ju je sreo neko na ulici, razumeš, i ona mu deklamovala, dala telefon i našli me ljudi. I Sakan uzme telefon i kaže: Hajde, dođi ovde. Bićeš odmah dizajn direktor za Balkan ceo. A ovamo nemam boravak sređen u Švedskoj. I ja dođem. On je, recimo, velemajstor, osim tog vizionarskog, čarobnjačkog, koje definitivno iz godinu u godinu shvatamo koliko je bilo značajno i veliko, pogotovo mi koji smo bili iznutra, on je bio veliki majstor manipulacije sa ljudskim motivima, svojim, a i tuđim. Znači, njegov motiv je bio, po meni, da on stvarno nešto doprinese, da uđe u istoriju lično on. Ali, znao da je ne može da uđe tek tako, na foru. Naprotiv, znao je da mora da izgine na tom putu načisto i onda je zapošljavao ljude kao što sam ja. I kao što su ljudi koji su posle napravili celu ovu našu scenu. Kakva god da je sada, oni su lideri te scene, svi koji su prošli kroz manje-više Saatchija. Iznutra, za klinca kao mene, izgledalo je tako što sam ja prvi put video uživeo neke veličine tu. Dakle, ja sam preko ljudi i kontakata koje sam tamo stekao počeo da radim omote za ploče za bendove koji su mi bili apsolutno nedodirljivi u smislu generacijskog. Ne znam, Električni orgazam, EKV, Rambo Amadeus, Partibrejkersi. Za sve njih sam radio omote sa 23-24 godine već. Znaš, i to me je ozbiljno utemeljilo. U Beogradu se znalo, ima jedan tamo radi, i onda sam ja imao neku auru koja nije bila samo u Saatchiju, ali je stigao kontakt preko Duška Ercegovca, koji je sarađivao sa Saatchijem. I onda se lepo reflektovalo i na posao u samom Saatchiju, jer tamo si morao da budeš faca da bi te iko uzeo ozbiljno. A faca postaješ van Saatchija. Jer, znaš, ti tamo vidiš Botu, Tucka, Šapera. Neviđene likove iz kulturnog nekog miljea i s njima pričaš. Bogdan Tirnanić – to, recimo, nikad neću zaboraviti. Idemo Bota, Bogdan Tirnanić i ja u Kan na festival. To je sve bilo plaćeno, Saatchi je to sve plaćao da mi odemo tamo da se takmičemo, itd. Ali, mislim da ovom prilikom je bio, 95-96. mislim da je bila, ono kad je Kusturica pobedio. Tad smo bili na filmskom festivalu, jer sam ja dizajnirao nešto za štand taj tamo, pa smo dobili od Ministarstva kulture mogućnost. Stvarno smo otišli kao ljudi tamo. I to osećanje posle tih par godina, da se ti sad opet negde u svetu, još je ovaj osvojio čovek, cela ta ekipa. I onda ti kao klinac, ja sam tad imao 25-26 godina, ovi su svi već prekaljeni i ljudi iz noćnog života, ja sam jedva došao sebi kad sam se vratio. 🙂 Tad sam počeo da cirkam, recimo, vrlo ozbiljno, pod uticajem tih doajena, jer su drugačije – oni nisu ni znali za drugu varijantu. Ali, to su neverovatno… Tu ima toliko anegdota da bolje da ne počinjem. Ali, taj utisak da sam ja sad treća generacija i da me se tako ozbiljno shvata kao deo toga, to je za mene bilo nestvarno totalno. Do juče sam bio ćale-benzinska pumpa, ne da mi da crtam, u roku od deset godina sam ja već bio tu etablirani neki… Plus sam počeo da dobijam nagrade i te nagrade u svetu su opet posebnu ulogu odradile za neku moju, da kažem, auru, ali i za poziciju unutar Saatchija i van Saatchija, naravno. Ali su se poigrale ozbiljno sa mojim mentalnim sklopom, tako da se to nije baš završilo bogzna kako fenomenalno, jer sam stvarno ozbiljno se odao onda tom osećanju da sam bogodam, više neka… Ne znam šta sam zamislio u tom periodu. I tako sam se i ponašao. Nisam baš bio na 100%, što bi rekli ovi danas. I onda se to moralo da se završi. Sa 30 godina sam otišao u Sloveniju.

Ivan Minić: Ali, jednu stvar bih voleo da te pitam. Rad u Saatchiju – s jedne strane, okružen si neverovatnim ljudima i to sve, a sa druge strane ti imaš pristup najboljim klijentima. Tad je Saatchi imao bukvalno hub koji je bio kreativni hub sa – OK, ceo region, jer je agencija bila regionalno, ali je bilo dosta i projekata koji su dolazili iz inostranstva da se ovde rade kroz neke vrste lokalizacija. Ali, i taj deo, to je Milena pričala kad je bila, da je za, recimo, neke non-profit kampanje ova ovde kancelarija bila vrlo često kreativna agencija koja radi realizaciju kampanja za londonski Saatchi ili tako nešto. U suštini, dobijaš velike klijente, velike brendove. Veliki brendovi – OK, naravno, mnogo lepo izgledaju kad ih staviš u svoj portfolio da si ih radio, kad napraviš onaj, što mi volimo da kažemo, onaj wall za Ligu šampiona, gde su oni mali logoi, to stvarno izgleda kao Liga šampiona i sve je to stvarno sjajno. Bilo da si ga radio na lokalu ili u nekom drugom kontekstu. Ali, kako izgleda sresti se tako nečim? Sa multinacionalkama, koje imaju svoju priču koja je potpuno drugačija od svega na šta si navikao?

Kako je bilo raditi sa najvećim brendovima?

Slavimir Stojanović: Vidi, ja sam morao i to da radim. To jeste jedan pakao, bezličan pakao, sa stalnim nekim vraćanjem, po knjizi standarda. Dakle, nema tu izazova kreativnih objektivno, osim da si imao veće i manje majstore u adaptaciji već postojećih rešenja. Ono što je bila moja uloga u tom Saatchiju, to se vrlo brzo iskristalisalo, da držali su me na nekim tim projektima gde je moralo to tako fizički da se odradi. Ja sam bio dovoljno mlad, klinac sam bio, pa nek radi to, nema veze. Vremenom su tu počeli da me odmenjuju još mlađi i noviji, a ja sam nekako avanzovao u ovu kategoriju da radim idejna rešenja za stvari koje ne postoje ili koje ćemo probati tek da prodamo. Odnosno, većinu nismo nikad prodali, ali su ti projekti rađeni namenski, sa vrhuskom idejom, vrhunske kreativnosti, da bi na festivalima ostavljali trag.

Ivan Minić: I privukli pažnju.

Slavimir Stojanović: Naravno, da. I to je bio deo promocije Saatchija, New Momenta, kao časopisa koji je nastao tada, koji sam ja dizajnirao zajedno sa Milošem pomenutim Ilićem i Goranom Patlihom. Na kraju je tu bilo dosta nas koji smo… Ja sam nekako prednjačio, jer ja sam se najviše navukao na taj takmičarsko-nagradaški, pa sam imao i najviše uspeha, jer sam stvarno živeo za to. Ali, bilo je tu puno ljudi. Vera Stanković, Ana Vehauc. Baš jedan – Voja Žanetić, naravno, i ta ekipa: Mićko, Dado… Genijalci sve! Ali, kažem, mene je nekako strefilo da sam ja – moj fokus je bio samo koji je sledeći festival i šta mogu od nagrada da dobijem. Polako, vremenom sa potpuno prestao da radim ove stvari u industriji i radio sam bukvalno samo skice proizvodio, koje odnesem ovako papir Sakanu i kažem: Šta hoćemo od ovoga? I on ovako: To, to i to. I ja onda zovem ili fotografa da to realizuje ili ja sam nacrtam ili nešto već, kako god. 

Ivan Minić: Sećam se, to je ono vreme kad su tek počeli mejlovi da se šalju. I to je bio onaj period kada nije bilo to sajtovi sa zanimljivim slikama i to sve, nego su to bili neki mejlovi koji su se forwardovali. I tada je bilo nekoliko tih nekih jako zanimljivih rešenja, koja suštinski, koliko ja znam, nikada nisu bile zvanične kampanje za neke brendove, ali su se jako dobro naslanjale na vrednosti tih brendova i pratile su celu tu estetiku.

Slavimir Stojanović: Jeste.

Ivan Minić: I u suštini su izgledali kao da su prava stvar, iako nisu bili. Bili su samo neki od onih genijalnih ideja. Sada toga ima mnogo. I sada šta god da ti padne na pamet, koja god oblast da ti padne na pamet, ti ako izguglaš, naći ćeš 20 zanimljivih rešenja koja neki dizajner napravio da se pokažu, da se prikažu, itd. Tad je to bilo retko. Dolazilo je, shareovalo se među ljudima malo sporije nego što to sad ide. Ali, ja se sećam da su zapravo neka od tih rešenja izlazila upravo iz Saatchija, da to nije bilo kao negde iz sveta, nego to je bilo naše, a završilo je u svetu.

Čemu je služio časopis New Moment?

Slavimir Stojanović: Jeste. Znaš šta se desilo? Fora je biti prvi u nečemu. I to je Sakan jako dobro znao, osećao, itd. Napravio taj New Moment kao platformu u časopisu u kome je mogao da objavi radove koje smo mi napravili u agenciji i da se time stekne pravo na takmičenje. Po propozicijama, kad je objavljeno, bez obzira što nije deo neke velike kompanje. Naravno, nisi mogli onda da se takmičimo u domenu svetskih kampanja, ali bilo je – tačno se zna gde možeš da se uglaviš, pogotovo ovo što je pričala Milena vezano za non-profit i za te humanitarne kampanje. Mi smo carevi za to, jer znamo da pogodimo i emociju, znamo da osetimo temu, itd. Ovo je jedna srčena sredina, u kojoj sve je krv, nož i ljubav. Što kažu, dizajn za svadbe i sahrane, i muzika. 🙂 Tako da tu znamo te amplitude da kontrolišemo. I dan-danas ovo New Moment što osvaja, to je iz tog domena, koji je emotivan, koji nije baziran na trendovskom nekom fancy dizajnu kojim smo mi kao breakthrough napravili  i tehničkom u svetskim razmerama. Ne možemo to. To je toliko daleko otišlo da moraš tamo da živiš. Ali, kad živiš tamo, njih ima 20 na spisku koji su učestovali u tom procesu. Ovde kod nas i dalje možeš ti da budeš glavni autor i da eventualno imaš dvoje-troje tu ljudi koji su asistirali ili je neko bio kontakt sa klijentom. Hoću da kažem, ovde i dalje autorstvo možeš da proguraš na nekim… Nije nužno da od toga može da se živi baš, ali imaš prostora, možeš da izboriš. To može ovde još uvek. A u to vreme je stvarno neponovljivo iz prosto razloga što je momenat u svetu bio takav da su 90-e za nas izgledale kao potpuni pakao, čim uđeš u Hilandarsku unutra izgleda kao da si ušao u NASA-u, u svemirski brod. Sve sređeno, svi normalni, lepi, pripiti. Znači, idealno. Tenzija ako ima, to se izduva brzo i pretvori se u smejanje i humor neki. Dakle, hoću da kažem, jedna atmosfera u kojoj je svako hteo da hrli. Ja sam spavao tamo vrlo često. Nisam uopšte išao kući. Znaš, prespavaš, nastaviš da radiš, i cirkaš, i zezaš se. To je tako napravljeno. Neverovatno, kao kod Vorhola u fabrici svojevremeno. Dakle, ta atmosfera. I plus je to privlačilo i ljude sa ove druge strane, da kažem, odnosno sa prve strane umetnosti, kritike, književnosti, itd. Tako da tu si mogao da sediš sa Jovanom Čekićem i Brankom Vučićevićem, i ne da se družiš, nego slušaš šta imaju da ti kažu, da naučiš nešto još, da nije sve u, kako bih rekao, u površnim nekim stvarima koje su, da kažem, sinonim za dizajn i advertajzing. Tako da tu je Sakan uspeo da nađe, da produbi to, a onda kako je to prestalo tako je sve nekako postalo trivijalno i banalno i providno i svedeno na trgovačke elemente u kojima danas živimo u tome. Zato što je preveliki uzlet toga bio i prirodno je da se to spusti čak ispod nivoa. Pa, sad se sve nadam da će bar u neku normalu uskoro da se vratimo. Ali, deluje mi bolje nego što je bilo, recimo.

Ivan Minić: Sa 30 godina odlaziš u Sloveniju.

Slavimir Stojanović: Da.

Ivan Minić: Zašto baš Sloveniju? Zašto baš tada?

Zašto se Slavimir preselio u Sloveniju?

Slavimir Stojanović: Pa, Sakan je otišao u Sloveniju i povukao me tamo. Zvao me da uradim još jedan broj New Moment magazina i ponudio mi tamo posao. I onda kako je prestalo, 24. juna valjda je ukinuto ratno stanje, ja sam 25. bio već u Ljubljani. Ovde nije imalo bukvalno bilo šta da se radi uopšte. Kakav crni dizajn, raspadnuta zemlja, sve se ljulja, trese. Kakav budžet za dizajn. Tako da se i on sklonio tamo i počeo da radi iz Ljubljane. Oformio, pokupio delove ekipe i počeo tamo ponovo da funkcioniše. Ja sam bio deo tog paketa, ali smo se par meseci samo zadržali u kompoziji. Jer ja kako sam došao tamo, kad su čuli ove neke slovenačke jače agencije i biroi su me odmah za duplo više novca jednostavno kupili kao Mbape da sam otprilike. Dobio sam bukvalno dve ponude, od kojih sam uzeo veću. Pitao Sakana: Je li možemo mi ovo? On je rekao: Gde si, normalan? Tako da nismo više sarađivali, ali smo ostali u super odnosima. Posle sam u životu radio i sa Ivanom Stankovićem, njegovim partnerom. U Communisu su čak ovde u Srbiji. Hoću da kažem, taj deo nije zaboravljen niti je zabašuren. On je formativan, takođe, za mene. Znaš, taj minimalizam koji sam u Švedskoj počeo da osvajam imao sam širom otvorena vrata baš za njega u Saatchiju. To je Sakan samo rekao: To, to, to! Dovoljno je to da kaže, nije morao ništa više ni da smišlja, ništa. Samo je rekao: To radi. Video je to u skicama, to je bio momenat u svetu, takođe. Nije bilo puno toga u advertajzingu. Lazar Džamić je na kraju napravio knjigu, ja sam je dizajnirao, za Rotovision londonski. Knjiga se zove No-Copy Advertising. I ja sam u tome baš izdominirao, što bi rekli. Znači, ideja je cela u slici. Mora eventualno proizvodi, neki imidž slika iz koje ukapiraš šta advertajzing želi da ti poruči. Tako da tu sam i dan-danas. Ako treba klijentu tako nešto, ja to radim.

Ivan Minić: Rad sa jednom novom industrijom, jednom novo garniturom klijenata u Sloveniji, u jednom drugačijem sistemu, koji jeste opet – svaka faza ima nešto svoje što ti donese. Šta ti je donela Slovenija?

Šta mu je Slovenija donela?

Slavimir Stojanović: Slovenija mi je donela sve ono što mi je falilo u Srbiji. Dakle, mene je u Srbiji odneo taj jet-set pod navodnicima, gde sam više počeo da radim i živim za slavu i za tu vrstu uspeha, za noćni život. Jednostavno, pražnjenje toga svega, tog ego tripa. I onda se odjednom samo to prekinulo preko noći i došao u Sloveniju i shvatio da nisam u životu radio na realnom tržištu. Jer Srbija nije bila realno tržište. Jesu bili realni klijenti ti neki veliki, ali tržište gde je borba, gde ako ne uradiš dobro, doći će drugi, uzeći. Znaš, Saatchi je bio baš mnogo veliki, retko je gubio projekte. To se skoro nije dešavalo. Tako da ta drama tržišna, ta utakmica nije postojala. A, ovamo, dođe klijent, zna šta hoće. Jednostavno, potpuno je druga etika i ponašanja i uopšte estetska ta kategorija je na drugom nivou. Jednostavno, ima – nešto stalno pričamo o tome, koja je razlika između ovih država bivše Jugoslavija, republika, koje su bile pod Austrougarskom svojevremeno i ovih koje nisu. Dakle, suštinski razlika je da u tom uređenju, može neko da kaže, znao se red, što bi rekao Bata Stojković. Ali, nešto drugo je tu za mene kao dizajnera važnije, a to je da estetika ima taj element integralni deo je društva i svakodnevnice. Jednostavno, nije važna, nego je neodvojiva. Znaš, kod nas je: A da opereš zube? Znaš, to neko mora da te podseti otprilike. Ili da se istuširaš ili nešto. Te osnovne neke stvari nisu integralni deo kulturno, kulturološki gledao. Ne mogu nikog da okrivim za to, ali ta razlika se vidi kako dođeš tamo. Sve je picnuto. Da li je to sad zato što katolicizam ima u svojoj osnovi želji da ulepša realnost, a mi imamo ovo tako je – kako je i ćuti, ne dremusaj kavez, razumeš, vekovima. Ili šta god da je, ali ta razlika se jednostavno oseća. Ono tamo može da bude kitnjasto, primamljivo, da te lakše natera da uđeš i da isto tako veruješ u neke gluposti. U principu, može svašta da se ti proda kad je lepo upakovano. Ali je integralni deo svakodnevnice. To je ta suštinska razlika. I, drugo najvažnije što shvatiš je da oni tamo žive da bi radili, a mi radimo da bi živeli. Znaš, to je suštinska razlika između Slovenije, recimo, i Srbije. I meni je to strašno prijalo, jer sam ja oduvek bio više ovaj koji radi po ceo dan. Ne bi se zezao. Mogu malo, mada mi treba litre i litre nečega da bi se zezao stalno. I onda to nije baš dugoročni neki plan.

Ivan Minić: Taj momenat gde ti ovde – to je, recimo, kad je Aleksej bio, pa pričao o stock fotografiji, kad su razni ljudi pričali neka svoja iskustva – taj sudar sveta koji imaš ovde i činjenicu da u krugu od 500 m možeš da vidiš deset različitih arhitektura – preterujem, naravno, ali da možeš toliko kulturološki potpuno različitih stvari da vidiš u nekakvoj celini, koja nije baš uvek možda najbolje sklopljena, ali možeš da se sretneš sa svim tim. Ja stalno citiram, mislim da se ljudima smučilo, ali moram, to mi je najlakši način da opišem. Mnogo je lepo kad dođeš u cirkus, nije lepo živeti u cirkusu. Ali, to iskustvo, to prepoznavanje i poznavanje jeste jedna vrednost i širina koju imaš. Kad imaš veliku širinu, možeš da biraš šta ćeš iz te širine da izvučeš i da iskoristiš. Nemaš samo jednu stvar. Međutim, taj momenat kada odeš negde i vidiš da je sve nekako skladno, sve je nekako uređeno, i vizuelno, i u svakom drugom smislu, postoje mnogo različitih načina kako može da bude uređeno. Meni je najlepši način kako može da bude uređeno je najlepši grad u kom sam bio – Barselona. Ona nije konvencionalno uređena, ona je ne podseća na Austrougarsku, Beč i sve ostalo. Ali, nju kad pogledaš iz vazduha, jasno ti je da postojao neki red kad je pravljena. Za razliku od, recimo, naših ovih gradova, koji nemaju tu vrstu opterećenja, da se tako izrazim. Taj momenat kada ti zapravo, čini mi se, kad dolaziš tamo, kada si zreo, kada si ispraksan jako mnogo radom, ali zapravo te tada suštinski shvataš da dizajn kao primenjana umetnost ima smisla samo stvarno može da se primeni i da neki rezultat. Da ti ako napraviš zanimljivu kampanju, o kojoj će svi da pričaju, ali ona  ne proda proizvod, možda ćeš da dobiješ neku nagradu zato što je ideja dobra, zanimljiva, lepo izvedena, ali nisi uradio svoj posao. Kako izgleda taj switch u razmišljanju koji se desi?

Kako prebaciti prekidač u tržišnom razmišljanju?

Slavimir Stojanović: Pa, to je suštinski switch. Jer ja sam morao – ja sam radio na razvoju sopstvene kreativnosti, pa onda u kontekstu New Momenta, odnosno Saatchija i Sakana. Znači, radio sam kao autor. Bukvalno sam tako pristupao, a ne kao primenjeni umentik. Kao autor, iscediš iz sebe gomilu ideja i Sakan izabere koja od tih ima potencijal da pobedi na festivalu. Znači, ja sam sebe ozbiljno naprezao. Sedam godina sam radio u Saatchiju. I onda sam odjednom se zadesio ovde, što ti kažeš, jednostavno moraš da ispečeš zanat sad. Hajde sad, dečko, super ti je, odličan ti je portolio, zastrašujući čak. Znaš, ja sam za 7 godina 150 nagrada doneo Saatchiju svetskih, sve što postoji. Znaš, s tim dođeš, a tamo neki lokalni klinac, mali u Sloveniji, ali plaća kao najveći ovde, i nema zezanja. Hoćeš da radiš kvalitetno. I onda tu se izlomilo svašta u meni, ali sam našao način, jer sam prinuđen. Ja nisam imao nikakav plan da se vratim ovamo. Uopšte. Mislio sam gotovo, dosta, još i ono bombardovanje 99, pa vidim pola srušeno. Pa, idi, bre, čoveče! Kud sam se i vraćao iz Švedske! Otprilike tu sam imao stalno emociju. I tad sam otišao u Sloveniju sa idejom da se ne vratim nikad, ali i sa idejom opet i da odem dalje, verovatno u Njujork, kao neki ultimativni cilj u mom razvoju. Međutim, morao sam da savladam to tržište. I savladao sam ga tako što sam u stvari koristio sva ta iskustva Saatchija, te neke lucidnosti, da tako nazovem, gde sam mogao da ubacim nešto u neke od projekata. I tamo sam nastavio da dobijam nagrada. Suština je bila da sam sebi dokazao da mogu da nastavim, samo u tržišnim okolnostima. I stvarno sam uspeo u tome. Radio sam Kompas dizajnu prvo ageniji jednoj njihovoj i posle kod Ariha, Igora Ariha, u Arih advertajzingu, koji je bio partner ranije sa ljudima iz Future, pa se odvojio i napravio svoju agenciju. Dakle, to je vrh taj neki kreativni slovenački. Odmah sam se na neko lepo mesto namestio i odatle sam otišao i napravio svoj dizajn studio, Futro Design, 2003. još u Sloveniji. I shvatio da mogu sad sam. Ne moram da radim više kod nikoga. Međutim, šta je to bilo uzorčno-posledično? Pošto pitanje tvoje je izuzetno kompleksno, a i kvalitetno zato što je to suština oko koje se lome sva koplja ne samo kada radiš sa klijentima, nego i sa kolegama kad pričaš. Pa, gde su ti sad radovi, dečko? Gde je sad ovo super tvoje? I suština je da sam ja onda video, kad sam imao svoju i kad sam imao u nekom trenutku sedam zaposlenih, da sam njih podmirio, plate, ovo-ono, ali da ja sad odjednom godinu dana, bogami, dve, nemam ništa da pokažem. Potpuno sam se podredio klijentu. A, to što je podređeno je dobro za njihov biznis, ali nije dobro za moju reputaciju, jer ne vidi gde je, dečko, ono što si briljirao.

Ivan Minić: Ono tvoje.

Slavimir Stojanović: Ono tvoje po levom krivu. I odjednom shvatim da moram da nađem dodatnu energiju i da počnem da pravim svoju – prvo sam počeo kao Futro Fanzine se to zvalo, da izdajem neki mesečnik koji sam delio, slao na 700 adresa po celom svetu, koji je opet dobio neke nagrade. I tako sam: Evo ga! Imam ga sada! Ali je on bio vrlo, što bi rekli, artistički profilisan. I tu sam video da mogu da se igram na linija između čiste umetnosti – da se igram sa komunikacijama, sa dekontekstualizacijom nekih opšte prihvaćenih komunikacijskih normi u advertajzingu i davanjem novog značenje kroz da li promenu simbola, metafora ili teksta ili slova. To sam video: Aha, evo ga moj teren, gde mogu ja sad lično da počnem da rastem. Tako je to krenulo pre 15-ak godina i to mi je paralelno još jedan kanal koji se pretvara u karijeru polako.

Ivan Minić: Kako si odlučio da se vratiš i kad si se vratio?

Kada i zašto se odlučio da se vrati?

Slavimir Stojanović: Pa, vidi, ja sam taj život tamo onako klasično, kao gastarbajter doživeo i krenuo da gradim svoj život iz korena, iz nule tamo. Kupio sam jako brzo stan, auto neki nenormalan, potpuno ne u skladu sa realnim potrebama, ali klasičan gasterbajterski. Kad dođem ovde, mogu da trubim po ulici i da pustaš glasnu muziku iz njega. Sve što nisam mogao ovde sam tamo vrlo brzo ostvario, te materijalne gluposti, koje su važne u tom periodu kad imaš 30 godina, sad hoćeš da se skućiš. Dobio sam državljanstvo slovenačko na osnovu tih nagrada nekih koje sam dobio za Sloveniju.

Ivan Minić: Kao ono talent neka.

Slavimir Stojanović: Da, ima 13. član zakona, gde možeš da zadržiš svoje primarno i da imaš i njihovo. Tako da imam dvojno državljanstvo. I progovorio sam brzo slovenački, relativno lako savladao. Tako da ja dan-danas, ja i dalje radim tamo, kao i u Srbiji. Dakle, imam klijente i tamo i ovde. Međutim, moj privatni život nije bio, kako bih rekao, najbogatijeg kvaliteta. Posvetio sam se poslu strašno puno i ta neka veza u kojoj sam bio se raspala posle 7 godina. Videlo se da to ne ide nikud. I onda sam imao dilemu 2006, je li idem dalje u Njujork ili se vraćam u Srbiju. U tom trenutku sam u Srbiji par meseci ranije otvorio, registrovao firmu, i zaposlio – sedmoro sam već imao zaposlenih. Sada imam sedam tamo, sedam vamo, a hoću u Njujork, hoće duša tamo da proba da živi. I odem kod Mirka Ilića, odem na mesec dana. Iznajmim stan tamo, ponesem puno para, koje sam jako brzo sve potrošio, jer sam rekao: E, sada idemo do kraja u Njujork! Ili ćemo da živimo ovde ili nećemo! I obiđem par biroa nekih dizajnerskih, Mirko me upozna sa par ljudi i šta je najvažnije? Dobio sam ponudu da budem partner u jednoj od tih super dizajn studiju. Dakle, imao sam objektivno kako da odem i da živim, ne poziv nego partnerstvo. I otišao sam po ovim časopisima dizajnerskim, Graphis, Print, Communication, itd. To sam se raspitao, oni su rekli: Pa, već smo pisali o tebi. Ja kažem: Da, ali ako biste mogli možda. Sad sam ja došao, pa baš bi bilo zgodno za moju karijeru da nešto se napiše o tom transferu između Evrope ovamo. Kaže: Pa, nama ovde svaki dan dolazi 10.000 takvih kao ti. O tebi smo već pisali. Zanimljiviji si nam bio tamo. Jer je kontekst drugačiji. Iz ratom razrušenog Balkana dobiješ tolike nagrade. I onda ja shvatim da – imao sam 37 godina i rekoh: Treba mi jedno pet godina najmanje da legnem na rudu i da radim u partnerstvu s nekim, a ovamo sam gazda, imam 14 zaposlenih u dve države. I plus sam se uplašio u stvari da će me izazov Njujorka, u tom momentu kad sam raskinuo sa devojkom, a da budem solo u Njujorku – vidi, to u tom trenutku nije bilo ni malo izgledno da je za mene mesto tamo. Ali je suština je da sam u stvari se vratio u Ljubljanu, pa onda i u Srbiju, otvorio firmu, ozbiljnije ovde počeo da radim za NPC Holding najviše. Ušće Shopping Centar se baš tad i otvarao u tom periodu, spremao za otvaranje, i tu sam, na tom projektu, koji je velik bio, imao sam kancelariju svoju CK bivšem na 18. spratu, 150 kvadrata, gledaš rođeni grad. Inače, posle sedam godina ja nisam dolazio – najviše jednom godišnje sam dolazio iz Slovenije. Dakle, ja sam stvarno otišao. Dobio sam naglasak čak, malo se promenio, počeo sam slovenačko-srpski da pričam. Tako da nije to bilo planski, ali počeo sam češće da se vraćam i onda upoznao svoju Olju i tu više nije bilo govora o daljem odlascima negde drugde. Čisto je, potpuno je nekako ljudski. Kako bih rekao, najiskrenije, to su razlozi zašto nisam negde drugde. Ovde nije meni mesto objektivno po dostignućima i kvalitetu. Jako malo ima klijenata za koje mogu ovde da radim, ali imam sreće da imam klijenata i napolju. Sad u Americi se isto nešto otvorilo, pa smo zadnjih dve godine baš dosta. Čak imamo i kancelariju u Njujorku. Tako da nije loše uopšte. To sam sanjao, imam kontakt tamo. Ne mogu da se požalim. Ali mi je žao što sa ove strane, kako bih rekao, dizajn je i dalje ovde eksces, nije integralni deo ekonomije ni društva, pa je to borba non-stop neka. Stalno dođe neki novi klijent koji te zove zbog toga što je čuo o tebi najbolje i oduševio se s tvojim nekim možda autorskim radovima i ne shvata da to ne može da se integriše u njegov brend uopšte nikako, da ti možeš samo pismeno da mu očistiš situaciju, ali ne i da mu zasadiš seme umetnosti u nešto što je roba široke potrošnje. Tako da borim se sa tim, često imam te situacije.

Ivan Minić: Taj trenutak otvaranja sopstvenog studija u suštini znači tvoj ulazak u preduzetništvo. Potpuno je drugačije kada radiš za nekog ili kada radiš za sebe je jedna stvar, a druga stvar je da ti snosiš svu odgovornost i za sebe i za te neke druge ljude koje si ti birao i zapošljavao.

Slavimir Stojanović: Jeste.

Ivan Minić: Koliko je tebi taj prelazak, ta promena, transformacija, šta je ona najviše izazvala u tebi i kod tebe?

Šta je preduzetništvo prouzrokovalo kod njega?

Slavimir Stojanović: Pa, najviše je izazvala taj produbljeni osećaj odgovornosti, koji je kod mene bio neprirodan zato što nikad nisam bio u toj situaciji. Bio sam do tada samo za sebe odgovoran. I toliki je bio fokus na mom razvoju – kao kad pređeš iz individualno sporta, iz tenisa, sad treba da igraš fudbal, 11, odjednom vas ima 11. Kao Novak Đoković sad kad bi došao da igra u Zvezdi. I nema Đokovića više. Malo ga vidiš kad dobije loptu ili eventualno kad da izjavu posle utakmice. Ali, na samom terenu, ako nije baš devetka i dao na svakoj utakmici tri gola, nema više. Tako se skine taj fokus sa sebe, što je zdravo, normalno u mom slučaju bilo, ali je ujedno bilo jako naporno. Tako da sam jako teško doživeo kad sam morao da rasformiram studio i u Ljubljani i u Beogradu. U jednom trenutku 2009. se zbog ekonomskih promena…

Ivan Minić: Krize.

Slavimir Stojanović: Da. Desilo da sam morao da zatvorim oba studija. Svi klijenti su se povukli. Nisam imao plate. Ja sam uzeo kredit koje sam prošle godine tek vratio. Kredit za nekoliko meseci za plate za sve zaposlene. Hoću reći, mogao sam da ne uzmem taj kredit, da zatvorim firmu. Eto, to je taj intezitet odgovornosti, jer su loša vremena, pa kako će sad svi. I ti uđeš u ulogu koju možda i ne moraš toliko baš da budeš revnostan, ali šta da radiš, to je sve škola neka životna. Tako da su stvari sada potpuno drugačije postavio. Otkad predajem na Akademiji imam, kako bih rekao, ulaz najmlađe talente i najbolje. I onda te koje su spremni da rade od 9 do 17, a nekad i više, dovodim u studio i rade najtalentovaniji studenti moji, koji su spremni da šljakaju. Jer ima puno talentovanih kojima nije jasno da mora svaki dan da se radi. Radije bi se zezali u tim godinama. Još ako žive kod roditelja sa 23-24, što bi ginuo. Tako da kod mene su uglavnom deca, odnosno mladi koji su došli u Beograd odnegde ili su nekih, da kažemo, oboda beogradskih, gde nema zezanja, bre, ima da radiš. I znaju, imaju etiku tu od kuće. Nisu razmaženi ovi kod mene. 

Ivan Minić: Kaži mi, ako bi sad pravio nekakav presek tvoje karijere, koje projekti na kojima si radio tebi najviše znače? Ne možda da su oni imali najvećeg efekta na tvoju reputaciju, karijeru, imidž i sve ostalo, ali oni koje pamtiš da su tebi bili najvažniji što si ih radio.

Koji projekti Slavimiru najviše znače?

Slavimir Stojanović: Znaš šta, ja najviše radim vizuelne identitete i logotipe i ambalaže. Znači, to je ono za šta sam se školovao još od srednje škole. I svaki novi projekat u meni izazove neviđenu – kao klinac, jedva čekam sad da počnem da ga radim. Taj deo procesa, taj početak rada je nezamenjiv sa bilo kojom drugom emocijom. Ja zato ustajem ujutru, da opet što kažem, da oduševim nekog drugog sa tim što znam da napravim. Tako da je taj deo procesa za mene najintezivniji i najvažniji. Za ovo dalje, vođenje i šta ostaje za tobom u tom projektu, je, naravno, kako bih rekao, važno je. Naravno da je važno. Još ako je uspešno i ako to traje dugogodišnje, da se održava neki identitet kako treba, ništa slađe od toga nema. Međutim, ja sam 2008. sa Oljom mojom dobili smo Nađu, ćerku. I onda je Nađa otvorila novo jedno područje u kreativnosti, koje je postojalo, bilo je tu stalno. Ja sam znao da crtam, počeo sam kao ilustrator. Mislio sam da ću biti strip crtač i tako, ali se vremenom u Švedskoj to zamenilo sa nekako grafičkim dizajnom koji mi je išao lakše. I onda kako se ona rodila dodatno se skinuo fokus sa mene lično i više i više sam počeo da radim stvari koje ljudima nešto znače. I njoj sam nacrtao za rođendan – napisao i nacrtao knjigu dečju njoj lično, koja se pretvorila u izdanje Lagunino posle, Singi Lumba i Drvo čarobnih olovaka. I, recimo, to i sad sledeća knjiga koja je izašla prošle godine, Singi Lumba i Kockasta planeta, sad će Singi Lumba i Kamena kraljica ove godine. Dakle, godišnje gledam da izbacim po jednu. Šta je poenta? To menja detinjstvo. Jednostavno, menja. To je neuporedivo sa bilo kojom ambalažom ili vizuelnim identitetom koji radim, koji radim, naravno, sa potpunom ložnjom i predanošću kao od prvog dana. Ali, ovo je nešto što je baš emotivno zašrafljeno tolilko u mene da… I onda smo odlučili Olja i ja da sav prihod moj autorski od tih knjige ide nezbrinutoj deci, koja nemaju roditelje. Znaš, to je otvorilo jedan potpuno drugi ne mogu da kažem sad filantropski baš neki momenat kod mene, ali jednostavno to je zdrava platforma na kojoj treba da postoji taj vid kreativnosti. Jer ovamo gde radi materijalno, komercijalno, za industriju, za tržište, to je taj paket i super. Neka ga, od tog živimo. Ali, ovo gde menjaš svest, gde utičeš svesno na navike i ponašanja novih generacija, to je… Znaš koji su to komentari? Vidi, šta pišu roditelji, šta doživljavaju? Pa, šalju nam kako čita naglas ili kako prepričava Singi Lumbu. Pa, idi! To je drugi svemir totalno.

Ivan Minić: Vidi, olakšao si i nama koji nemamo decu, a volimo da poklanjamo deci naših prijatelja. Tako da sam ja nekoliko puta već poklonio prvu knjigu i uvek su bili fantastični komentari. Ali, sećam se u jednom trenutku te priče sa jednim drugarom, koji isto ima ćerku, koji me je pitao – pošto on nije baš najkreativniji čovek na svetu, on je više inženjer – i kao: A što Singi Lumba? -Pa, znaš da deca pričaju tako svašta nešto. I oni imaju svoj jezik, koji se kasnije pretvori u naš jezik. Ali, u početku to nije, moraš da tumačiš šta su ti rekli, što meni obično ide jako loše. Ali, vremenom, što više imam iskustva, bolje hvatam taj pattern. I Singi Lumba je skini balon.

Slavimir Stojanović: Da, da, da. Nađa je vikala, kada joj se zalepi helijumski balon za plafon, ona je imala dve godine, nije znala da bekne još, i kaže: Tata, singi lumba, misleći skini balon. Jer ne može, kratka ona vrpca. Ali, to je bilo svaki put kad je Liga šampiona. Znači, ona gleda tačno kad ću da sednem nazad, nastavim da gledam Mančester ili Real, i ona kaže: Tata, singi lumba! I to ponovi milijardu puta. Naravno, ja kažem Olji: Srećo, imam hit. Ovo zvuči na svim svetskim jezicima kao ime i prezime devojčice neke. I onda sam počeo da pričam, pošto je to izniklo iz priča za laku noć. Ja sam joj pričao sa idejom da je Singi Lumba u stvari Nađa moja mala, da je ona u stvari Singi Lumba, i da ona prolazi kroz razne avanture. Fora je s tim što je Nađa sama insistirala da Singi Lumba u stvari pomaže stalno nekom drugom. Ne znam odakle je to, ali to ju je jedino radovala da ako Singi Lumba nekom pomogne i reši neki problem, onda najsrećnija bude na kraju te priče. Ako Singi Lumba samo ispadne, ne znam, pametna, to je… Mislim, ne zna dete to da raščlani, ali ja znam po pričama, po strukturama. Jer, šta je bilo? Ja morao, jer sam tada radio puno za Gorenje u Sloveniji, pa sam putovao non-stop, ponekad i dvaput nedeljno. U istom danu odem u Velenje, to je jedno šest sati od Beograda, i vratim se isti dan. Samo ostanem malo na sastanku i vratim se. Znači, imam 12 sati u kolima da mislim o nečemu. I onda smislim svaki put novih deset epizoda šta ću da joj pričam pred spavanje. Jer ona uopšte – kad kaže to si mi već pričao, kad nešto probam da je isfoliram, da dodam na Snežanu osmog patuljka, neku ekstenziju. 🙂 Ne, ne, ne! To smo već pričali, ne može tako! 🙂

Ivan Minić: Ono što vidimo u prethodnom periodu, prethodnih, po mojoj proceni, nekih dve godine, možda malo i duže kroz druge oblike, je da si ti reaktivirao i Futro kao brend i da postoji Futro merchandise. Kad si došao, video si da sam ja dobio na poklon i nećemo sad da ponavljamo šta sam rekao vezano za to, ali hvala mojoj dragi Ani koja mi je to kupila. Ali, ulazak u merchandise, kao i prva knjiga, pa verovatno i svaka naredna, to je taj trenutak – OK, imao si ti tu sreću da neke svoje proizvode koje dizajniraš držiš u rukama. Ja mislim da je to ultimativna satisfakcija prvi put kada se to desi.

Slavimir Stojanović: Jeste.

Ivan Minić: Mislim, verovatno je veća satisfakcija kada držiš dete, ali ovo je priprema za to, je li. Prvi put neku flašu si dizajnirao, etiketu držiš i to je to. Ali, to je nečije, i ti si ga opisao, oplemenio. Ali, to je i dalje nečije, a ovo je tvoje. Šta je bio cilj i kako si krenuo u tu priču?

Šta je bio cilj Futroa kao brenda?

Slavimir Stojanović: Pa, znaš šta, ideja u stvari stiže od – ja za svaki projekat koji radim, radim veliku količinu skice. Dakle, počelo se od srednje škole i to se nije zaustavimo. Dakle, uvek imam previše skica. I činjenica da vrlo često prolazim kroz te skice gledajući da iskoristim za neki drugi projekat, itd, shvatio sam da je to jedna neverovatna količina materijala koji nema nužno da ima klijenta, koji može da bude apsolutno moj neki stav o stvarima, o životu, o ljudskoj dobroti ili lošoći. Dakle, o nečemu što me tangira inače i što vidim da možda mogu da pravim neke promene. Ja sam s obe noge u masovnim komunikacijama, maltene stalno. Čak i kroz ovaj autorski neki svoj rad i kroz taj brend, ovde piše, dakle, Absolutely Normal, i ovo se bavi činjenicom da danas ne možeš da budeš 100% normalan da bi ti bilo dobro. Moraš malo da se pod japanski ugao neki baciš i dobiješ svoju verziju događaja, da bih razbistrio uopšte šta je u redu, šta je ispravno, itd. Dakle, bavim se uključivanjem mozga, jer većina ovoga što rade u našoj industriji se bavi se isključivanjem mozga i instinktivnim reakcijama za potrošnjom, za ovim, za onim. Dakle, tu pokušavam da stvorim neki bar balans između tih krajnosti, jer, kažem, učestvujem vrlo često baš u projektima gde, kako bih rekao – mada, sad što sam stariji sve češće i odbijam projekte u kojima je čista zarada osnovni motiv, ne moj samo, nego i klijenata za koje radim. Čovek vremenom – ja sad ovo radim 36 godina već, nemaš sad baš mnogo još miliona godina kojima ću ovim da se bavim da bi mogao da kažem ima vremena, počeću kasnije da biram klijente. Tako da koliko klijenti mene biraju, toliko i ja njih, i tu nalazim neku ipak satisfakciju. Ali, kako god da ih izaberem, uvek ima potreba da se udari balans u odnosu na industriju, na taj neki, da kažem, suroviji… Ta vožnja kroz novac je mnogo nezgodna stvar, pogotovo za ljude koji su krhki kreativci, koji ne znaju to da iznesu. To slama ljude posle Akademije, recimo. Kao ovo što sam ti spomenuo malopre, tako divnih, talentovanih klinaca ima, od kojih pola odustanu zato što ne mogu da se nose sa tim driveom da je novac neki faktor.

Ivan Minić: Ja sam shvatio jedan momenat i on je došao sa digitalizacijom svega i tim nekim fokusom na internet koji je vrlo često primarni kanal kroz koji nešto ide, pa onda to sve ima svoje adaptacije, i kroz print i kroz sve ostalo. Problem sa digitalom je što mnogo lako mogu stvari da se zamene, mnogo često, mnogo brzo mogu da se menjaju. Ti kad imaš bilbord, možda ćeš da imaš nekad neku teaser kampanju, pa svaku noć stavljate novi print, jer se odbrojava, ne znam, 10 dana. Ali, generalno, to se ovde desi jednom u pet godina za nešto. Na digitalu hiperprodukcija svega konstantna. Ti kad radiš tri-četiri FMCG brenda, ti svaki dan dizajniraš nekakve postove, storyje, nešto da bi to bilo kako treba. I to samelje čoveka. Svi mi koji jesmo neki kreativci – ti možeš da budeš nakon mnogo prakse, treninga, kondicije, možeš da budeš kreativan on-demand, ali ako ti neko traži da budeš deset puta dnevno kreativan on-demand, svaki dan, 365 dana, to je kao da ti stavi onaj štapni mikser u glavu. I potroši se čovek.

Slavimir Stojanović: Jeste.

Ivan Minić: Mnogo brzo se potroši. I čini mi se ranije da to nije bilo toliko i da ne spališ toliko brzo mladu osobu, kao što je to danas slučaj. Jer danas ti imaš jednu kompaniju koja izabere za svoj krovni brend agenciju – krovni brend ima 15 proizvoda. Svaki proizvod je brend za sebe. Hajde, kod nekih je to, ne znam, dva posta mesečno, pa nije strašno. Ali, kod nekih je 30. I neko to sve mora da uradi i to je užasno velika potrošnja.

Slavimir Stojanović: Jeste.

Ivan Minić: A životni vek toga je manje od 24 sata.

Slavimir Stojanović: Pa, da. Najviše nedelju dana. Mislim, ako pričamo o tom prisustvo digitalnih medija. Nedelju dana je maks, a u stvari je to story, Instagram i ćao. Ali, mi to radimo isto jako puno. I rade najviše moji mladi pod mojim instrukcijama. Važno je da ima neko ko nije opterećen ni realizacijom, pa da on daje ideju. Ja sam u tom slučaju to kod nas tako. Ili ja smislim unapred, pa oni bar urade realizaciju, pa se ne sprže. Nezgodno je kad ti radiš i smišljanje i realizaciju, i tako iz dana u dan za nešto što je tako kratkog veka. To se potpuno slažem sa tobom. Međutim, ono što je način, što govorim i svojim studentima stalno, mora jedna noga da se uvek ostavi u nekim projektima koje radiš za sebe, negde u šta ćeš posle ili na svakih sat vremena da udahneš, da pomisliš na to: A kad ovo završim, onda ću ovo, ali to stvarno za sebe stvarno i da uradiš, pa makar 15 minuta dnevno. Šta god to bilo: da li si smislio novu majicu… Pošto kod mene sad u studiju svi – pošto ja radim majice, sad svi oni hoće ćale da budu. Tipično. 🙂 I onda rade majice. Ima jedna mala Tea kod mene, ona ima svoj brend koji se zove Peach Vibes, i super je, slatko, ima svoju publiku, razvija ga, itd, a preko dana roka ove – kao Betmen i ovaj, kako se zove, kad nije Betmen. Zaboravio sam.

Ivan Minić: Znam da je Supermen Klark Kent, a za Betmena ne mogu da se setim. 🙂 Rad na tom sopstvenom merchandiseu i ceo taj storytelling koji imaš oko brendova u okviru Futro merchandisea je meni jako interesantan. Ti si nekoliko puta pričao o tome i stvarno verujem da koga zainteresuje ovaj razgovora, ima još dosta toga što može da posluša i pogleda sa tobom u glavnoj ulozi. Ali, ono što bih ja voleo da mi kažeš je šta je sve pod brendom Futro sada? Jer ja to nekako doživljam kao jedan mali deo tebe i tvoje kreativnosti koju mogu i ja da imam, ili na zidu ili na sebi ili koji mogu da poklonim. Šta trenutno sve radite i gde ljudi to mogu da sretnu, kupe i sve ostalo?

Šta se sada sve nalazi pod brendom Futro?

Slavimir Stojanović: Vidi, ovako, Futro od starta samoga, kada sam napravio studio u Sloveniji, dakle, 2003, to samo ime u sebi već sadržavalo tu želju da se filozofski malo odnosim prema realnosti u kojoj živim, dakle, u industrijskoj realnosti. I onda, što dolazi, naravno, sa zrelošću, sa promišljanjem smisla svega, itd, pogotovo kad si u stalnom tom akceleratornom stanju, gde ne znaš gde si više od količine projekata, i onda čovek mora da stane, da se zamisli, da vidi koja je njegova životna pozicija i da tu poziciju iz godine u godinu učvršćava, zašrafljuje u temelje u koje je potpuno svestan, gde to postaje deo moje ličnosti. Taj Futro sam postao ja i obrnuto. Zato što to traje jako dugo. A šta je potka u stvari filozofska? Da je Futro skraćenica između future i retro, da je poenta života između prošlosti i budućnosti, da treba živeti sad, u sadašnjem trenutku, što, naravno, to sad govore svi coachevi razni, itd. Ja sam to stvarno osvestio sam, jer imao problem u Sloveniji, imao sam neverovatno uspešnu prošlost, koju sam morao iz nule da stvorim novu – znači, morao sam da verujem u novu budućnost, a vremenom sam video da ja u stvari sad u ovom momentu radim kao konj i da taj trenutak je ono što mene stvarno obeležava. Sad ovo što pričamo, ja dajem svoj maksimum da ovaj razgovor ima, kako bih, rekao zanimljivost za bilo koga drugog. I sva sreća, pa imam šta da ispričam. Ali, kažem ti, veoma sam svestan toga. I to je počelo pre 15-ak godina i sve više idem u ovom nekom ne mogu da kažem spiritualnom smeru, ali sve više gledam stvari sa širokog nekog aspekta. I zato je Futro jedna jako široka platforma. Mislim, to dolazi sa zrelošču. Odnosno, zrelost, po meni, je sposobnost sagledavanja šire slike. Eto, u tih par reči. To je bukvalno nešto što pokušavam svojim studentima isto. Jer oni imaju onaj sniper vision trenutno, gledaju tu jednu jedinu stvar, taj font koji su izabrali, isto tako da li je taj dečko zvao ili nije zvao sinoć, razumeš. Samo taj problem najveći na svetu i nema ništa drugo ne postoji, da li je privatno ili je poslovno. I samo ta sposobnost da pogledaš malo šire, pa malo šire, pa malo šire, uštedi po 10 godina nekim ljudima. Dakle, to je nešto na čemu najviše radim paralelno s tim što im dajem, kako bih rekao, neke stručne savete i znanja neka koja su neminovno na mojoj strani, pa moram da ih prenesem, normalno. Ali, tu vidim prostor. I samim tim, tako isto želim da tu sliku širu nudim i svima drugima, ne samo svojim studentima, nego svima koji mogu u tome nekako da vide, da se identifikuju s tim. I zato Futro ima popriličan uspeh. Mi jako dobro ovo prodajemo. Ima ljudi koji misle svojom glavom. Nije ovo zemlja poslušnih istomišljenika. Nego, naprotiv. Samo nemaju, kako bih rekao, jako malo stvari se nudi koje su – jer se smatra smaranjem sve što je u kritici. Ja stvarno ne verujem u to. Mislim da se suštinska sreća nalazi baš u interakciji između što bistirijih i bržih ljudi. I to je to negde ja tražim. Futro je u suštini lifestyle brend. Ali, u stvari, tu će jednog dana da bude sigurno i neka vrsta možda čak i podkasta, samo što to ne mogu sve ja da radim. Ali, hoću da kažem, baš platforma neka. Trenutno mi imamo majice, dukseve, torbe sad  baš radimo, donje delove trenerke, takođe. Biće šolje, kao što su i bile ranije, nego sad i novu seriju radimo i sveske, itd. Imamo mali showroom gde može da se dođe da se to pogleda, u Hadži Milentijevoj 5, a uskoro će to biti i prodajno mesto – fiskalnu kasu samo sređujemo sad u septembru. A, realno, ono od čega smo zadnjih nekoliko meseci živeli i to vrlo solidno je sajt naš, webshop, koji je futroworld.com. E sad, u to sve zajedno ulaze verovatno i Futro Books, i Futro ovo, Futro ono. Baš svašta. Ima sportski deo te linije, koja se zove Yebossi, odnosno jeb’o si mu kevu. To zvuči ovako vulgarno kad nemam ilustraciju da pokažem, ali eto mogu ljudi da pogledaju. 🙂

Ivan Minić: U pitanju je bokser, tako da nije ništa sporno.

Slavimir Stojanović: Bokser iz Južne Afrike koji se tako zove sticajem neverovatnih okolnosti, šampion jedan, koji ima svoj boksing klub za koji mi specijalno dizajniramo opremu. I to ljudi mogu da nađu kod nas na sajtu.

Ivan Minić: Evo ja mogu da kažem da zahvaljujući tebi i mojoj prijatelji, ja svaki dan lečim svoj OSD kad prođem pored tvog postera Perfection is boring. I teško mi je, ali svaki dan mi je malo lakše. I u jednom trenutku ću možda prestati, kad uđem u prostoriju da nameštam stolice, što mi je najjače. Kad dođem kod klijenta na sastanak, prva stvar kao: Je li mogu ja samo da složim sve stolice pošto nisu sve u liniju i onda da sednemo da pričamo? E, mislim da ću možda za par godina ovim tempom da dođem do toga da ne moram to sve da radim. 🙂 Ispričali smo skoro sve. Ono što je ostalo da ispričamo je šta dalje. Ti si čovek u zrelim godinama, čovek koji ima toliko iskustva da se nekad sa tim iskustvom išlo u penziju. Nekad se posle 36 godine rada išlo u penziju. Nećeš ti skoro u penziju, vidim ja to. Ali, šta… Pre nego što smo krenuli da snimamo razgovor, pričali smo o jednoj vrlo važnoj temi i mislim da on negde može da bude jedan deo zaključka, a to je kad si mlad i kad ti trebaju pare, onda radiš sve što ti je u sklopu posla da bi došao do tih para, jer jednostavno trebaju ti i to je u redu. I učiš se, prolaziš kroz to, upoznaješ klijente. Ali, vremenom dolaziš u tu fazu da, ako si sve radio kako treba, možeš da biraš sa kim ćeš da radiš. Odnosno, makar možeš da biraš sa kim ne želiš da radiš, odnosno sa kakvim tipom klijenata ne želiš da radiš. To je jedna od stvari koje nam dolaze negde sa iskustvom, zrelošću, kilometražom, i tim nekim CV-jem. Da u nekom trenutku kad ti neko kaže: Nema veze, uradi to za CV. -Ne treba mi! Imam CV koji je takav da nemam gde da stavim to. Radiću ako želim, radiću ako mi je izazov, ali ne moram da radim sve i po svaku cenu. Ti si sada u toj životnoj fazi. Ne sada, već neko vreme, ali hajde da kažemo da je to jedan bitan deo svega. Šta ti želiš da radiš u narednom periodu?

Kakve Slavimirove želje u narednom periodu?

Slavimir Stojanović: Pa, ovo što smo pričali, to je neko prirodno nadovezivanje da će Futro se razvijati, i to je najveći akcenat, i želim svoju familiju da u to uključim maksimalno. Zato što stvarno duboko verujem da to ima elemente autentičnosti koju nema neko drugi. I sa uključivanjem još ljudi koji dele istu suštinsku emociju životnu, kao što je moja žena, moje dete i ostali oko mene, to je za mene san. To želim da realizujem i da ostvarim. I da u tom procesu, naravno, bude što više još ljudi, ovih mladih, koji mogu da prođu kroz sve to i da nešto pokupe, da nauče i da dobiju nesvakidašnje iskustvo u odnosu na druge, možda agencije i studije. Naravno, ne da se zadržavaju ceo životu, nego da se očešu, malo da osete, da vide. Jer sada zanima me samo sve što je atipično. To je ta faza. I, drugo, tu knjigu koju sam napisao, autobiografsku, roman Devet, to sad izlazi 9. izdanje. Dakle, imam baš neviđeno sreće da je čitano, da je super prošlo. Ja sam, naravno, sad u procesu pisanja druge knjige, sledeće, koja je daleko obimnija i kompleksnija. Nije autobiografska, nego je fikcija, ali je, kako bih rekao, taj domen pisanja je ne samo novootkriveni domen, nego sam proces kreacije i pisanje, iščišćavanja, ponovo i ponovo nalaženja pravih reči, kao što je u dizajnu nalaženje pravih simbola i metafora. To je nešto čime sam opsednut trenutno toliko da pronalazim da je to tačno ono što je falilo u mom životu kreativnom. Jer ja sam bio sprinter ceo život, znam jako brzo da odreagujem vizuelno, trenirao sam atletiku, takođe, 100 i 200 m sam trčao. Dakle, znam sve aspekte tih brziš reakcija, itd. Međutim, ono što sam sad kroz pisanje otkrio da sam ja u suštini, u duši, maratonac, da volim da se mučim, što bi rekli. Volim da to traje dugo i da nalazim prave načine, ali sam u glavi definitivno šprinter. Dakle, ta kombinacija tih žešćih krajnosti je ono što me opčinjava trenutno, i što sam otkrio kod sebe, i što hoću to da dalje vidim šta sve može iz toga da izađe. 

Ivan Minić: Moram za kraj da te pitam još jednu stvar i neću više. Ali, ta jedna stvar je meni bila mnogo važna. Pre nekoliko godina ti si objavio onaj status na Facebooku, kad si završio fakultet. Tebi fakultet ne treba, apsolutno nije važan u profesionalnom smislu. Ali, nekako verujem da kada ljudi u zrelim godinama odluče da se završe nešto što su davno počeli, da je njima to mnogo važno. I sećam se celog tog statusa i svega što je uz to išlo. Zašto si to uradio?

Slavimir Stojanović: Pa, znaš šta… Prvo, zašto sam završio ili zašto sam objavio status? 🙂

Ivan Minić: Zašto si završio? Zašto si se vratio?

Zašto se vratio na fakultet i završio ga?

Slavimir Stojanović: Zato što sam video da nisam dovršio svoj životni san, nisam odsanjao do kraja, a dete je počelo da raste i da uviđa da tata nešto nije završio, pogotovo ako je san. Moj životni san je bio da upišem Akademiju i da je završim. Ne samo zato što nisam neki primer za nju, nego suštinski sam osećao da mi je nedovršena neka priča ostala, ne mojom toliko krivicom. Naravno, ja sam odlučio da odem u Švedsku i ko mi je kriv da nisam hteo da idem ratište, na primer. To će da kaže neko. Ali, s druge strane, ja sam sebe ceo život video u još nekom, kako bih rekao, pogotovo u tom periodu koji je sada zbog tehnologije mi možemo da imamo osećaj da živimo i radimo bilo gde drugde, preko interneta. To tad jednostavno nisi mogao. I reakcija prirodna je bila da se skloniš odatle i da nastaviš da gradiš svoj talenat negde drugde. Tako da razlozi zašto posle – ja sam upisao Akademiju ponovo u Ljubljani. Slovenačku Akademiju sam upisao, krenuo na par predavanja i vidio da ne mogu, imam previše posla. Velika mi je firma već bila, nisam mogao, kakvo sad studiranje. Znači, tu sam odustao. Jedno četiri-pet puta sam ponovo upisivao i odustajao. I to me je isto izludelo. Onda keva mi je umrla, rodila mi se ćerka, nisam mogao istovremeno da handleujem i te emocije i da završim faks, a baš sam tad upisao. Jer sam hteo, pošto sam video da se razbolela keva, rekoh hajde dok je živa da završim bar zbog nje. To mi je motiv bio. Međutim, nije moglo. I onda na kraju je dete bilo presudno. I šta je u stvari benefit svega? Kad sam završio sam stekao pravo i da predajem. Tako da se to poklopilo fenomenalno i sad samo prenosim sve. Ovako isto kao što ti i ja pričamo, ja isto tako pričam sa studentima. Vrlo atipično za profesore kod nas. Vrlo otvoreno, lično. Ko hoće da sluša, ima šta da čuje. Nekima je to malo previše, ali šta da radim. 🙂 Ja ovako uživam zato što znam da imaju šta da nauče.

Ivan Minić: Hvala ti puno za priču svoju koji si podelio i što je ovaj razgovor drugačiji od svih onih koje si do sad vodio, a svaki je bio zanimljiv na svoj način. Sve sam ih odslušao u trenucima kad su izlazili, jer, prosto, to je industrija koju i ja, pre svega, jako volim, a onda sam na neki način i deo nje. Tako da hvala ti još jednom što si podelio priču. Hvala ti što radiš i one stvari koje ne moraš da radiš, ali želiš da nešto menjaš u ovom svetu, a ima mnogo toga što treba popraviti i srediti. Hvala vama što ste nas slušali i gledali. Hvala našim prijateljima iz kompanije Epson koji podržavaju realizaciju Pojačala. To bi bilo to. Čujemo se i vidimo se ponovo sledeće nedelje.