EP131: Đorđe Vuksanović

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Realizaciju ove epizode podržala je i kompanija A1 Srbija. Biznis platforma za poslovno umrežavanje Naša mreža na osmom je mestu Google play liste besplatnih poslovnih aplikacija. Ideja ove aplikacije je da malim i srednjim preduzećima omogući stvaranje novih biznis prilika, umrežavanje i neophodnu podršku u svakodnevnom poslovanju na putu digitalizacije. Naša mreža okuplja više od 45.000 korisnika, od kojih trećina svakodnevno razvija svoj biznis uz pomoć ove platforme. Za dve godine postojanja objavljeno je više od 500 relevantnih tekstova za mala i srednja preduzeća, a više od 50 malih i srednjih preduzeća iskoristilo je priliku da kroz video format predstave svoj biznis i sa korisnicima podele svoje uspehe i izazove.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Dorđe, dobar dan. U ovoj epizodi bavićemo se jednom jako zanimljivom temom o kojoj smo pričali u prethodnom gostovanju iz kompanije A1, kada je Dejan Turk bio. On je pomenuo je neke stvari, ali sada ćemo se malo dubinski baviti nekih od njih. Ali, naravno, ti si jedan, u najmanju ruku, neobičan čovek, kao i većina mojih gostiju, i cela tvoja priča je interesantna i ja uvek volim da prođemo celu tu genezu kako smo došli do ovoga gde smo danas. Jer jedini način da razumem kako stvari dešavaju je da razumem predistoriju. Tako da moram da ti postavim ono isto pitanje koje postavljam svim gostima, a to je šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću..

Đorđe Vuksanović: Hvala tebi na pozivu, pre svega. Kad sam bio klinac, malo dete, tad sam hteo da postanem sportski komentator. To mi je bilo, da kažem, prva želja. Jako volim sport. Bavio sam se svim sportovima, svestan nedostatka fizičkih mogućnosti da budem neki uspešni sportista, a onda sam poželeo da budem sportski komentator. Tako da sam od malena pratio sve, zapisivao sve, računao statistike, tada to nije bilo kao sada. Tako da to mi je bila prva želja. Onda kasnije nešto, kada sam već – bio sam vrlo, da kažem, društveno aktivan kao klinac. To je bilo vreme 90-ih, nesrećnih 90-ih, i onda neka potreba da menjamo svet. Znači, ta neka moja generacija je krenula negde krajem 90-ih da proba da menja svet i da negde se bori protiv tih vremena koja su bila veoma loša. Pa mi je onda u nekom trenutku bilo zanimljivo da možda bih ja mogao da se bavim nekom diplomatijom ili nekim međunarodnim odnosima. To mi je bilo super zanimljivo, jer sam nekako u tom trenutku idealizovao politiku, da je to stvarno neka vrlo jedna humana…

Ivan Minić: Uzvišena.

Đorđe Vuksanović: Uzvišeno zanimanje. A onda dolazi još jedna moja crta ličnosti, a to je pragmatizam. Onda kada je bilo vreme da se upiše fakultet, onda sam bio: da li ekonomija, koja me je isto zanimala i tamo sam nalazio statistiku, informatiku, opet te brojeve koje volim; ili kao političke nauke. Onda sam rekao: OK, ako želim da se bavim time, ja mogu da završim i ekonomije. Ako završim političke nauke, mogu da se bavim samo time. I onda me je život odveo na Ekonomski i završio sam ekonomiju, statistiku, informatiku. To mi je bilo super interesantno, opet i ti brojevi. Tako da me ti brojevi nekako prate od malena.

Ivan Minić: Uvek kada pričamo o tom nekom periodu odrastanja i tih prvih interesovanja koja se javljaju, često se ona jave i pre ulaska u formalno obrazovanje, pre škole, pre upoznavanja čime sve možeš da se baviš u životu. Ali, isto tako se često kroz taj neki period menjaju, i kod tebe je taj slučaj. Ali, ono što volim uvek da pitam je: u tom nekom periodu pre fakulteta, jer fakultet je ozbiljna stvar – svi kad dođemo u tu fazu da studiramo, već si zreo, već znaš dosta toga i to je samo negde brušenje nečega na čemu si već dugo radio – ali, šta su bile stvari koje su te zainteresovale i ko su bili ljudi zbog kojih su te zainteresovale te stvari. Znaš, uvek imamo nekog: ili nastavnika ili rođaka ili u krugu porodice najbliže nekog ko nas povuče da se zainteresujemo za neku temu, i, prosto, ko je u tvom slučaju bio taj?

Ko je Đorđu u mladosti bio inspiracija?

Đorđe Vuksanović: Pa, mislim da nemam nikog u tom smislu. Mene su inspirisali kvalitetni, dobri ljudi, i nemam jednu osobu za koju bih rekao: E, ta i ta osoba! Mislim da su me dosta oblikovali roditelji, porodica, koja je negde u tim nesrećnim 90-im našla način da mi obezbedi neko sigurno i dobro detinjstvo, zdravo detinjstvo, u tom slučaju. Prijatelji, profesori… Ali, kažem, nemam nikog specifično. Bukvalno, nekako sam tražio sam uvek svoj neki put. Više sad mogu da kažem da postoje neki ljudi kojima se zaista divim nego što je to bilo kad sam bio klinac. Tad su sportisti, kao Majkl Džordan je bio 90-ih i ta cela priča, ali nemam sad neku posebnu ličnost.

Ivan Minić: A koji sportisti i zašto?

Đorđe Vuksanović: Košarkaši dominantno. Nekako mi je uvek, to je još i pre 90-ih, nekako uvek su košarkaši bili neki intelektualci. Je li tako?

Ivan Minić: Fini ljudi.

Đorđe Vuksanović: Fini ljudi, da. 🙂 Visoki, krupni, nije im se zameriti. Tako da su nekako košarkašili bili. Ja prvi put gde sam postao potpuno svestan, to je 95. i Evropsko prvenstvo u Atini, i cela ta generacija. Mislim da sam finale protiv Litvanije pogledao jedno sto puta, da znam svaku trojku koju je Đorđević dao iz svakog ugla, da sam Danilovićevo zakucavanje bukvalno sanjao, da ga sad sanjam. Svaki put kad mi neko pomene Litvaniju, ja se setim tog zakucavanja. Tako da prvenstveno nekako košarkaši, jer su oni u tim nesrećnim 90-im bili prvi negde, da kažem, iskra neke radosti za taj napaćeni narod. Jer to je praktično bilo prvo takmičenje naše reprezentacije posle sankcija neko veliko. I rekoh bih oni. Znači, oni su nekako bili, da kažem, za uvek inspiracija. Ako pričamo o nekom timu, to su bili košarkaši.

Ivan Minić: Znaš šta mislim da je isto jako važno kad pričamo o tome zašto je toliko značajna uloga košarke, jer mi smo imali tada i dobru ekipu i u odbojci, imali smo i vaterpoliste, imali smo u nekim momentima i rukomentaše.

Đorđe Vuksanović: Tako je.

Ivan Minić: Ali, košarka je, u pravom smislu te reči, mejnstrim sport. OK, nije fudbal, nije najveći sport na svetu, ali je drugi najveći i zaista je veliki i jako je važan. Odbojka je predivna…

Đorđe Vuksanović: … je počela.

Ivan Minić: Ali, nikad to nije bilo nešto što je igralo više od deset zemalja ozbiljno. Vaterpolo se igra u krugu od 500 km oko naše prestonice i to je otprilike to. Jednostavno, nema tu težinu. Rukomet – isto tako. Mi smo ga voleli zato što smo imali neku dobru istoriju, ali imaš Skandinavce i pored toga…

Đorđe Vuksanović: Špance, malo Argentina.

Ivan Minić: Budu Španci, bude još neko i to je to. Ali, generalno, nemaš tu popularnost. I ono što isto mislim da je negde značajno obično kada razmišljamo o svemu tome – ako taj sport nije big deal u Americi, Rusiji ili Kini, to nije mejnstrim sport. 

Đorđe Vuksanović: Pazi, ja u tom trenutku nisam bio svestan da je mejnstrim u Americi ili bilo gde. Mi smo znali nešto o NBA-u u tom trenutku, ali tada nije bilo NBA prenosa, nije bilo, kako se zove, NBA passa, pa da si mogao da gledaš sve utakmice, nije bilo ničeg. Ti si čitao u novinama sedam dana kasnije šta se dešavalo u Americi. Tako da za mene je mejnstrim bilo to što sam mogao da vidim.

Ivan Minić: A to je bilo spektakularno.

Đorđe Vuksanović: Spektakularno. Pa, da, mislim da sam prvu stvar koju sam slomio u životu bio je krevet kada je Zvezda igrala protiv Masha iz Verona, revanš u Beogradu, izgubila u finalu kupa Koraća. Mislim da je to bilo najveće razočarenje mog detinjstva. Tako da me je košarka definitivno oblikovala u tom trenutku.

Ivan Minić: Da, bio na toj utakmici i mislim da i dalje imam posledice, ali dobro. Fakultet – upisao si ozbiljan fakultet, jer si imao tu neke stvari koje su te zainteresovale. Kakav ti je bio utisak kada je Ekonomski fakultet u pitanju i konkretno smer koji si studirao? Koliko je to bilo korisno, upotrebljivo? Koliko si imao stvari koje su ti bile samo teret, a nisu ti davale vrednost? Koliko si ti bio zadovoljan time što dobio na fakultetu i šta si dobio na fakultetu? Šta ti je najveća vrednost koju si dobio na fakultetu?

Šta su najveće vrednosti Ekonomskog fakulteta?

Đorđe Vuksanović: Koliko sam naučio na fakultetu, ako pričamo o formalnim znanjima, primenjivim nekom biznisu, rekao bih blisko nuli ili teži ka nuli. 🙂 Ali sam naučio mnogo drugih stvari. Mislim da je to negde poenta fakulteta. Ako pričamo o Ekonomskom konkretno, prvo naučite da radiš. Naučite da nema lakih pobeda. Da moraš da investiraš neko vreme da bi neko prepreku savladao. To je meni nekako prvo stvar koju tamo zaista moraš da naučiš i da je to nekako onda lako primenjivo i u biznisu. Jer posle si svestan i kad počneš da radiš, ako imaš baš sreće, možeš nešto da uradiš nekako lako i da nešto napraviš, ali suštinski moraš dosta da investiraš da bi nešto dobio. I to te naučio, na primer, fakultet. Mene je to naučio fakultet. Imao sam šansu da upoznam neke super ljude. Moj smer je bio jako mali. Znači, nas je bilo 40-ak i meni je to bilo kao, da kažem, druga gimnazija. Jer imao sam tu ekipu sa kojom sam bio stalno, stalno smo se družili i vukli smo jedni druge. Daću primer: nas je, na primer, jedno desetak upisalo drugu godinu fakulteta, i onda smo mi zatekli tu nekih 30-ak ljudi koji su već bili iz ranijih generacija. Od nas desetoro, praktično kao nova energija i snaga, napravili super hemiju i mi smo se praktično onda druge godine povukle ove što su kaskali i završili smo zajedno s njima. Tako da negde su nas naučili tom timskom radu, mene je, na primer, to naučilo, jer smo onda uspeli da povučemo i te ostale, da kažem, đake koji nisu bili tako uspešni ili su dugo tavorili na prvoj ili drugoj godini. To me je naučilo. Ako treba dve ključne stvari da izaberem, to je to. Ako pričamo o formalnim znanjima, dalo mi je neke osnove. Ono što je glavni problem Ekonomskog fakulteta je to što nije postojala nikakva praktična nastava i ni na koji način ti nisi imao šansu da probaš bilo šta od toga, od tih teorijskih znanja. I zato sam ja odmah počeo da radim. Znači, ja čim sam postao apsolvent prvog dana počeo da radim šta god.  Moja je bila želja samo da počnem da radim, da vidim kako to u praksi funkcioniše. I krenuo sam bukvalno da radim – prvi posao koji mi je došao pod ruku sam krenuo da radim. Tako je to izgledalo. 

Ivan Minić: Ista jedna stvar koja uvek važan trenutak u životu je trenutak kada – ti nisi iz Beograda, ti si došao u Beograd da studiraš, mnogo je drugačije. Možda je preterano reći da smo mi ovde razmaženi, ali jesmo. I naravno da je jednostavnije kada sve ti neko drugi uradi i nemaš nikakvu vrstu obaveze, i suštinski ako si se iole potrudio da budeš dobar student, da budeš na budžetu, ti čak nisi ni nikakvo opterećenje – OK, jesi, ima još jedan tanjir.

Đorđe Vuksanović: Ali, bio je i ranije. 🙂

Ivan Minić: Nije to strašno. Nemaš tu neku vrstu pritiska. Dok kada dođeš od negde, nije isto. To je velika žrtva za celu porodicu i to negde podrazumeva potpuno drugačiju postavku stvari, mnogo veću odgovornost, i ti si tu da uradiš posao. Ukoliko ne uradiš posao, imaš problem. Imaš i ti problem, imaju i tvoj problem, mnogo je drugačiji i imaš taj momenat iako – OK, 19 godina nije malo, i sa 19 godina si ti potpuno formiran, i što kažu, možeš da poneseš i sve što treba…

Đorđe Vuksanović: Možeš da se ženiš. 🙂

Ivan Minić: Možeš da se ženiš. 🙂 Imaš taj momenat da ako nikad nisi živeo sam, po prvi put realno snosiš odgovornost za sebe, svoje postupke i sve ostalo. Kako je bilo to?

Kako je odvojiti se od porodice i starati se o sebi?

Đorđe Vuksanović: Da kažem, otprilike sledeće godine sam pola života u Beogradu, pola u Arilju. Tako da još uvek sam više Ariljac nego Beograđanin. 🙂 Na to sam jako ponosan – odakle dolazim. To je definitivno ubrzano sazrevanja, koje neko dobija sa 19 godina. Dolaziš u jedan ogroman grad, koji je divan i prihvatate. I to je jedna od super stvari koje tebi Beograd daje. S druge strane, tu imaš nekako, za razliku od dece odavde, ti nosiš iza sebe taj neki teret i odgovornost pre svega prema tvojim roditeljima, koje, da kažem, opet negde početak 2000-ih, od svoje radničke plate tebe negde pomažu i finansiraju te dok si ti u Beogradu i studiraš. I osećaš obavezu, makar ako si normalan, osećaš obavezu prema njima zato što oni, da kažem, se žrtvuju za tebe. I to je nekako, ako bi trebalo da preslikam u neku biznis perspektivu, to je kao da imaš nekog investitora, taj koji investira u tebe. Sad ja znam mnogo nekih startupa koji od prvih para kupe stolove za bilijar, za stoni fudbal, najbolje projektore, Playstatione i sve to, je li tako. Imaš i one koji zaista te pare ulažu u razvijanje nekog produkta. Tako isto i ovo. Znači, tvoji roditelji su uložili neke pare, je li tako, i negde te oni finansiraju. Da ne pričamo o emocijama, hajde da samo pričamo o tom delu. I ti imaš odgovornost prema njima, da neke stvari uradiš. I ja sam osećao veliku odgovornost i zacrtao sam cilj: OK, završi u roku. Završi sa prosekom preko 8,5, što znači dobio si stipendiju, odnosno kredit studentski ne vraćaš, jer to je kao super. I to sam sebi zacrtao kao cilj. I bio sam presrećan kada sam došao do nekog svog dinara, gde sam znao da sam njima oslobodio neki teret koji imaju na leđima. Tako da to je velika razlika. Jer ono što si malopre ti pomenuo za decu odavde, pitanje za moju decu kako će to da bude, jesto to je prelazak iz srednje škole na fakultet gotovo da ne postoji. Zato što ti si opet u istoj kući, ta tanjir je postojao dok si bio u srednjoj školi. Manje-više se tu neke stvari ne menjaju. I ja mislim da to zaista nama daje šansu, koji dolazimo sa strane, daje nam dodatnu motivaciju, glad. Znači, daje nam tu neku glad da uspemo, koja možda, rekoh bih, veća nego kod ljudi koji su odavde. I zato sigurno, ako gledamo one zapadne zemlje i sistem odrastanja koji postoji, zato se tamo mladi ljudi brže odvajaju od porodice i kreću svoj samostalni život. Sigurno postoji dobar razlog zašto je to. Ja iz moje lične perspektive pričam koliko je to meni značilo, iako je možda nekad i bilo teško, ali koliko mi je značilo kasnije.

Ivan Minić: Mislim, teško je sigurno, ali kada pobediš – ti si pobedio. A u drugim okolnostima je to nešto što je posledica rada cele porodice i nemaš pravo na te zasluge. Možeš ti da ih prepisuješ sebi, ali nisu samo tvoje. Isto nešto što pitam sve goste i moram da pitam i tebe, šta je bio prvi posao koji si radio? Ne mora čak da bude ni prvo radno mesto u tom smislu, nego sezonski posao, bilo šta.

Šta su bili prvi poslovi?

Đorđe Vuksanović: Hajde, sezonski posao. Kao svaki dobar Ariljac, je li tako…

Ivan Minić: Maline?

Đorđe Vuksanović: Imali smo maline.

Ivan Minić: Maline i softver. Ti si pomirio, brate, dve…

Đorđe Vuksanović: Maline, softver, još donji veš i to je kombinacija.

Ivan Minić: To je to.

Đorđe Vuksanović: To je ta kombinacija. 🙂 Tako da prvi moj posao, da kažem, je bio porodični posao. Pomagao sam roditeljima oko našeg malinjaka. Mogu da kažem da nas taj malinjak iškolovao na neki način, ali to je otprilike dodatni izvor prihod za sve Ajce. To je, kaže, najbolja kombinacija je kombinacija hobotnice i Ariljca, koja sve može da pohvata. Onda sam isto dok sam bio još srednjoškolac radio sam kod ujaka, kod ujaka i brata od ujuka sam radio kod njih, u njihovom magacinu, u firmi sam pomogao preko leta. Jer ja sam 99, kad je bilo bombardovanje, tad smo imali onaj raspust koji je trajao 6 meseci ili 7 meseci, tad sam praktično sve vreme radio.

Ivan Minić: Ti si ona generacija koja u srednjoj školi nije polagala prijemni.

Đorđe Vuksanović: Tako je. Ali, postoji još jedna bolja generacija, to je 80. godište. Oni nisu polagali ni za srednju školu, jer provaljen ispit i provaljeni su bili testovi, a kad su upisali fakultet nisu, tako da ta smo generacija. Tako je bilo to, onda je došao fakultet. Krenuo sam prvi dan da radim, krenuo sam u jednom dobrovoljnom penzijskom fondu da radim. Bukvalno u back offceu, sa željom da vidim kako funkcionišu kompanije, kako rade, da naučim poslovnu korespodenciju. I uvek kažem da sam i tu dosta naučio. To je bilo super neka inicijalna priča i tu sam upoznao neke ljude sa kojima sam i danas prijatelj i sa kojima se čujem. I onda je došao neki job fair na koji sam se prijavio. Prijavio sam se na dva posla, to sam ti malopre pomenuo. I bio je jedan koji mi je zvučao totalno fantastično, jer je bila baš primenjena statistika i sve to. I drugi…

Ivan Minić: I bilo je sporta.

Đorđe Vuksanović: I bilo je sporta, tako je. Znači, idealna kombinacija. I drugi je bio softverska jedna firma, za koju nisam čuo, bankarski softver. I ja, naravno, ići ću na ovaj prvi. Isti dan u istom trenutku mi zakažu sastanak, kako se zove…

Ivan Minić: Na oba mesta.

Đorđe Vuksanović: Na oba mesta. I ja, naravno, tamo gde mi se više sviđa. I završim taj intervju, zvoni mi telefon i kažu iz ove druge firme: Izvinite, molim vas, mi smo pogrešili. Nije održan danas taj veliki intervju i selekcija, kako su već to opisali, Biće sutra. I ja odem sutra totalno rasterećen, otprilike raspoložen, rasterećen, bez neke nervoze i svega toga, i dobijem taj posao. Ne dobijem onaj gde sam hteo, dobijem na tom mestu. I, kakve slučajnosti, posle se negde uvek nešto zacrta, tu upoznam i svoju suprugu. I tu sam izvukao najbolje moguće iz te firme. I posle sam došao u Vip, odnosno A1.

Ivan Minić: I tvoja priča u A1 traje već 12 godina.

Đorđe Vuksanović: Tako je.

Ivan Minić: I ono što je karakteristično – ja zaista svakom preporučujem da posluša intervju koji sam radio sa Dejanom Turkom, koji je na neki način, možemo da ga posmatramo kao uvod u mnoge stvari koje ćemo ovde pričati, gde je on to pričao sa jednog sea level nivoa, a gde ćemo sad malo više da uđemo u meso. Jer mislim da je meso jako interesantno u ovakvim stvarima, kad korporativci prave stvari koje su mnogo karakterističnije za manje organizacije, za startupe, za agilne firme, a ne za nešto što je veliki sistem, posebno multinacionalni sistem. Uglavnom, Dejan je ispričao tu celu priču. Lepa stvar sa Vipom od trenutka kada se pojavio na tržištu je što je bio greenfield investicija, što je suštinski od starta postavljen kao startup, i razvijao se kao startup i borio se za mesto na tržištu koje je suštinski bilo zasićeno i gde nije bilo potrebe za trećim igračem. Trebalo je kreirati potrebu, trebalo je pronaći mesto, naći svoj prostor i privući pažnju, što je čini mi se jako dobro urađeno, i sa strane brendinga, i sa strane komunikacije, i sa strane svega. Ali, mnogo je lepo kad radiš u startup. Sve što se dešava se dešava brzo, svi rezultati koji dolazi su najčešće dobri. Mislim, ako pričam posle o uspešnom startupu, obično ti rezultati budu dobri. Međutim, taj jedan trenutak koji se desio, o kome je Dejan dosta pričao, vičući u mikrofon, je bio trenutak kada je napravljen projekat Braveheart, koji je suštinski bio, kako ja to gledam, pokušaj da se Vip potpuno transformiše iz tržišne pozicije u kojoj u tom trenutku bio. Dakle, imali smo taj rast, to je bila lepa pozicija, sve. Onda je došao do neke stagnacije, nekog vrlo drugačijeg stanja stvari. Nije bilo rasta broja korisnika, nezadovoljstvo je počelo da se javlja kod korisnika, jer prosto prošao je honeymoon i počela su neka realna očekivanja. I nastala je potreba da se naprave neki ozbiljni rezovi. Mnogo je lako praviti rezove kada ne postoji sistem ispod svega toga. Kada postoji sistem, to ni malo nije jednostavno. Vi ste uspeli da napravite veliku promenu. Šta je bio – evo, on je rekao vrlo kratko šta su bile poente, ali ti si direktno, da kažem, u prvim borbenim redovima bio, šta je priča sa projektom Braveheart? Šta su bili ciljevi i na koji način je on sproveden?

Kako je sproveden projekat Braveheart i šta su bili ciljevi?

Đorđe Vuksanović: To je jedna od najinteresantnijih priča koju sam lično doživeo i ponosan sam što sam učestvovao u celoj priči. Dao si lep uvod. Krenulo je od toga što negde Vip je izgubio svoju poziciju koju je imao na tržištu prvih nekih par godina poslovanja. Znači, mi smo bili prepoznatih kao najinovativniji operater, koji je najbrže rastao, jako pozitivno ocenjem sa strane korisnika. I to je sve išlo nekim dobrim tempom: rastao nam broj korisnika, svi, da kažem, brand KPI-jevi su imali neki pozitivan trend.

Ivan Minić: Samo ću jednu stvar dodati. Neko moje razmišljanje, pošto to se dešava u trenutku kada ja punim 20-21-22, itd. Vi ste jako dobro privukli mlade korisnike, a onda su ti korisnici malo porasli. I onda su promenili možda negde i navike i očekivanja. Ne tražiš iste stvari sa 21. i sa 27.

Đorđe Vuksanović: To je istina. Ali, hajde da samo završimo, pa ću ti odgovoriti na pitanje. Neću zaboraviti.

Ivan Minić: Naravno.

Đorđe Vuksanović: Vip kad je došao, Vip je pokrenuo neku lokalnu zajednicu ovde. Ja ne znam da li se ti sećaš, ali bili su prvi innovation challengei koje smo mi organizovali. Pa, Android zajednica, koju smo mi praktično ovde negde i pokrenuli. Pa, iOS zajednica. Pa, Windows zajednica u tom trenutku, jer su postojali takvi telefoni. Bili smo vrlo aktivni da pokrenemo zajednicu. I mi smo došli, menjali tržište. Znači, mi smo došli, pokrenuli tržište. Ono što si ti rekao malopre, dva operatera su bila dovoljna. U neku ruku, da, ali treći operator je onaj koji je gladan. I treći operater je onaj koji grize. I treća operater menja tržište na bolje, jer tera druga dva operatera da se promene. I to je Vip koja dobro radio. Ja dobro radio nekih možda bih 6-7 godina poslovanja. I onda u nekom trenutku, da kažem, došlo je do neke promene, čak i na samoj Grupi, kada pričamo o nekoj našoj strategiji. Grupa je negde rekla: OK, mi smo uglavnom na tržištu prvi ili drugi operater, pre svega da krenemo od Austrije. I hajde malo da se fokusiramo na value, da budemo value-driven organizacija, da se fokusiramo na postojećoj bazi, na koji način možemo da tretiramo korisnika, kako možemo tu stvari da optimizujemo, i sve to. Što je apsolutno pogrešna strategija za nekog ko je mali operater, koji raste, što smo bili u tom trenutku. I rekao bih onda da se ni lokalni menadžment nije dobro snašao. Na neki način počeli smo da primenjujemo tu grupnu strategiju: hajde da izmislimo neke feejeve, hajde da ubacimo neke skrivene troškove. Tako je to izgledalo u tom trenutku.

Ivan Minić: Ti pokušavaš da se izboriš za profitabilnost na svakom mestu.

Đorđe Vuksanović: Tako je. I to je market standard. Nismo mi iskakali zbog toga. Ali, korisnici su to mnogo teže percipirali, kada radi treći operater koji menja tržište na bolje, kada postaje da bude isti kao ostali ili čak lošiji od njih. I to se ne oprašta. I to se nama desilo. To se nama desilo. I otprilike došao the end. Pre toga je došla takva situacija, tako se već desilo, već su krenuli ti loši rezultati, došao je Dejan i otprilike prvih godinu dana trebalo mu je da uđe u tu celu priču i da do kraja razume šta se tu sve dešava. Jer tržište Slovenije i tržište Srbije se jako razlikuju, iako smo jako blizu. I ja se sećam tog sastanka koji smo imali sa Dejanom. On je pozvao nas troje: Jelenu, Voju i mene; i rekao nam: E, ljudi, ovo više ne ide ovako. Hajde dođite sa planom kako mi ovu firmu promenimo na bolje. Bukvalno, to je bio brief. I rekao: OK, znamo za T-mobile un-carrier priču u Americi, kao neku inspiraciju šta su oni radili tamo. Dođite sa planom. I on je to nama rekao. Nas troje je selo u kafić, u tom trenutku pored firme, i bili smo u fazonu: Da li je moguće da čovek ovo nama rekao u ovom trenutku? Jer je to otprilike nešto što smo mi uvek želeli, na neki način unutar organizacije mi smo bili neka ekipa i pojedinci koji su uvek, da kažem, postojeću situaciju hteli da menjaju i dolazili su sa idejama. Bili smo hrabri, nismo hteli kompromise da pravimo. Međutim, nismo imali, da kažem, tu moć na nekoj skali da menjamo stvari. U našem nekom mikrosvetu smo menjali, ali nismo mogli u celoj firmi to da radimo. I prva stvar koju smo uradili je da oformimo tim ljudi koji rade. Nas troje ne možemo ništa da uradimo. Znači, nama trebaju najbolji i najpametniji ljudi u organiziciji. I tad smo negde pribegli prvoj, hajde da kažemo, pragmatičnoj stvari. Obično kad se neki projekat unutar organizacije pokreće, kako to u praksi izgleda? Znači, CEO pošalje svim direktorima mejl i kaže: OK, nominujte mi po jednu osobu da učestvuje u projektu. Je li tako? I šta ti dobiješ kao rezultat toga? Ti dobiješ uglavnom neke miljenike tih direktora, koji nisu nužno ljudi koji nama trebaju u ovom trenutku.

Ivan Minić: Vrlo često ljudi od poverenja, a to nije ono što želiš.

Đorđe Vuksanović: Koji su vrlo verovatno i razlog zašto smo mi u tom trenutku tu. I onda smo mi uradili – mi smo napravili listu ljudi, poslali Dejanu i rekli: Dejane, molim vas, vi sad to pošaljite i tražite ove ljude. I mi smo dobili sve te ljude do jednog. I onda smo rekli: Ljudi, moramo da menjamo.

Ivan Minić: Šta sad? 🙂

Đorđe Vuksanović: Koju smo mi viziju neku ljudima dali? Znači, mi smo rekli, hajde da pokušavam da banalizujem do kraja, to je vraćanje Vipa na fabrička podešavanja. Hajde da se zapitamo šta mi želimo da uradimo ovde, šta je naša ambicija. I mi smo rekli: U tom trenutku biti ponosan što si deo Vipa. Da je to neko osećanje koje mi želimo da imamo i kod korisnika, da oni budu ambasadori brend; kod naših zaposlenih, koji kaže: Ej, bre, ja radim u Vipu. Ja se super osećam zbog toga. Ali, i kod svih onih što rade s nama: Hej, ja radim sa Vipom! Ja sam neki partner koji radi sa Vipom! I to je bila neka, da kažem, neka naša vizija koju smo mi imali. Mi to želimo! Mi to želimo! I onda smo to pretvorili – kako ćemo to izmeriti, na koji način ćemo da kažemo, na osnovu koji KPI-jeva ćemo znati da smo na pravom putu. Pa smo tu definisali niz nekih različitih KPI-jeva: od brend atributa, nekih mera kvaliteta korisničkog iskustva, do nekih finansijskih i nefinansijskih KPI-jeva. Ali, to nam je bilo, da kažem, u pozadini. Fokus i velika stvar oko smo mi okupili ljude ???. I ne znajući ništa o agilnoj metodologiji, o scrumu, o sprintevima, o cerenomijama. Ništa to nismo znali. A, suštinski, mi smo radili bukvalno, rekao bih, po knjizi, kako se te stvare – tako smo radili. Mi smo krenuli od korisnički pinpointa. Znači, šta su to stvari koje nerviraju korisnike? Zbog čega se korisnici najviše žale? Šta je problem u Vipu, a šta je problem na celom tržištu? Pokušali smo da uradimo tu market perspektivu i našu internetu perspektivu šta treba da radimo. I to nam je negde dalo otprilike impuls koje stvari mi treba da radimo u budućnosti. Mi smo posle, tipa, manje od mesec dana došli sa spremnim planom. Otprilike šta mi treba da radimo u naredne godine i to na različtim nivoima. Šta da radimo kad pričamo o našoj komercijalnom strategiji i proizvodima? Šta treba da radimo kad pričamo o postojećim korisnicima i tretmanu postojećih korisnika? Šta treba da radimo unutar organizacije kad pričamo o reorganizaciji, promeni načina razmišljanja? To je bio sveobuhvatni plan, koji, kažem, je isporučen za manje od mesec dana. I onda smo, naravno, te planove – bilo je potrebno odbraniti te planove. Ono što je bilo nekako najzanimljivije, imali smo sastanak sa grupnim direktora marketinga u tom trenutku i onda smo mi trebali da branimo taj plan. I sad naša cela logika priče je da bismo mi napravili nešto veliko, iako je sad loše, mi moramo još više da investiramo u narednom periodu da bi nam se vratilo. Znaš ono kako…

Ivan Minić: Na grafikonu ne izgleda dobro uopšte.

Đorđe Vuksanović: Na grafikonu onaj znak otprilike: Malo ćemo da se spustimo, ali to će onda se vine u nebo. I to je slajd koji sam ja prezentovao u tom trenutku, otprilike baš tako, ali sa toliko nekom ludom energijom i verom da radimo pravu stvar zaista. Ja sam bio ubeđen da mi radimo pravu stvar i ta ekipa je bila ubeđena da je to prava stvar. Mi smo timski došli do toga. Mi te ideje kada pogledamo sad, sa ove pespektive, nisu bile epohalne, ali toliko smo mi živeli te ideje, verovali u njih, da je to uspelo da animira celu masu unutar organizacije. Elem, imali smo sastanak sa tim grupnim direktorom marketinga. Trajao je osam sati. Nas troje-četvoro je to prezentovalo. Uglavnom, ja znam da sam četiri dana posle ima temperaturu 40. Ja sam se toliko fizički i emocionalno iscrpeo da sam se razboleo. Ali, toliko smo verovali u tu priču i jednostavno onda je to krenulo.

Ivan Minić: A, šta su bile te stvari? Dejan je pomenuo neke od njih, ali voleo bih da i ti pocrtaš negde, jer prosto to je osnova fair odnosa prema korisniku i dobro korisničkog iskustva?

Kojim potezima je Vip povratio poverenje korisnika?

Đorđe Vuksanović: Tako je. Mi smo, kažem, osnov produkta bilo je šta je to što voli korisnik, šta je to što najviše voli. I oni su rekli: Postali ste kao banka.

Ivan Minić: Ne daj Bože nikom. 

Đorđe Vuksanović: I smo onda uzeli sve feejevi koji su postojali u tom trenutku, a postojali su fee za aktivaciju rata, fee za aktivaciju ugovora, razgovori ka korisničkom servisu koji su se naplaćivali, itd. To je bila po prilično lepa svota novca, mi smo rekli: Sve ukidamo. Nema ništa. Sve je besplatno. Bili smo prvi operater – ne znam kakva je sad situacija, možda još uvek – koji je ukinuo uspostavu poziva. To je bila, da kažem…

Ivan Minić: Naslađa para. 🙂

Đorđe Vuksanović: Jako lepa para. Znači, poziv, uspostava poziva, plus cena po minutu. Mi smo prvi ukinuli uspostavu poziva, i na pripejdu i na postpejdu, svuda. Znači, to su stvari koje ti radiš i odmah imaju negativan efekat na tvoje finansije, a pitanje kakav efekat ima na neke druge stvari: da li će to zaista dođi do sveti, da li će percipirati tako…

Ivan Minić: Da li će korisnici da razumeju šta desilo.

Đorđe Vuksanović: Tako je, tako je. A mi smo odmah uradili i to je jako bolelo kratkoročno, ali smo bili spremni na taj rizik. Onda smo, na primer, rekli: OK, šta je veliki bol korisnika? Veliki bol korisnika – baterije kratko traju. U tom trenutku, to je bilo tako. Baterije kratko traju i ekrani se lome često. I mi smo negde već rekli: OK, imamo hardver osiguranje. To hoćemo, ali ne možemo da stignemo. Prva naša aktivnost u decembru te godine je bila poklon, gde smo svakom korisniku dali eksternu bateriju i dali smo mu staklo za ekran, što je bio paketa koji smo nudili. Znači, po defaultu svi su dobili to. Onda smo rekli: OK, šta je sledeći korak? Sledeći korak je ljudi često imaju problema da prekorače račun. OK, onda smo rekli: Imamo proizvod koji se zove Life Belt, gde mi dajemo još jedan iznos tarife u smislu sadržaja, koji korisnik može da iskoristi kada mu zatreba. Pa, ovaj mesec umesto da ti naplatimo 10 minuta van paketa, ti koristiš od tog virtuelnog paketa koji smo ti dodelili. I trajalo ti 24 meseca. Znači, pokrivate kad god se to desi. Onda je došao sledeći, najbitniji korak verovatno za nas, to je lansiranje NEO tarife, što je bilo otprilike u Srbiji pitanje korisnika – OK, svuda je to dostupno, nema kod nas u zemlji, ko će to prvi? I mi smo rizikovali i napravili pravi potez. Ono što bih rekao razlikuje tu našu strategiju od nekih drugih aktivnosti jeste što najlakši potez je bio da smo mi odmah lansirali neograničane tarife. Ono što smo mi hteli jeste da ipak u nekom periodu od godinu dana pokažemo tržištu da se menjamo i da radimo zaista dobre stvari u dužem vremenskom periodu, da smo konzistenti na tom nekom pravcu unapređivanja korisničkog iskustva. I onda smo rekli: Kada budemo dovoljno došli na tom putu, kada merama nekog kvaliteta korisničkog iskustva i percepcije mi se zaista poboljšamo do te neke tačke, mi idemo sa ovom pričom. I onda smo to uradili. I, rekao bih, od tog trenutka pa nadalje, nekako mi vodimo tržište. To je najbitnija stvar za ekipu koja kod. Jer nekako jako je lepo kad si ti negde u cipelama i ti diktiraš tempo kako će se ovo tržište menjati i kako će svi korisnicima na tržištu biti bolje. Jer uvek kažem, OK, Vip je izašao prvi sa NEO tarifama, a onda su druga dva operatera ispratila to, što znači: dragi, korisniče drugog operatera, tebi je sad bolje zato što je Vip uradio nešto. Je li tako?

Ivan Minić: Ono što je jako dobro zato što specifička je jako industrija, ozbiljan novac se vrti, ali profit je zapravo je vrlo skroman u celoj toj matematici. Ali, komunikaciono je to jako dobro ispraćeno sve. I možeš ti da ne budeš korisnik, ali ako se desi nešto značajno na tržištu, ne možeš da ne primetiš nove reklame. Ko god da ih je uradio, svi ih rade fantastično. Svako na svoj način i svako ima neki svoj senzibilitet koji mu se više ili manje dopada. Ali, jednostavno, sve reklame za operatere su neki od najbolje osmišljenih i najbolje produciranih reklama na ovom trzištu.

Đorđe Vuksanović: Slažem se.

Ivan Minić: I, prosto, ti znaš da se to desilo. Znaš po bilbordima, znaš po reklamama, znaš po Youtubeu, znaš svuda. I ne možeš da ne primetiš trend koje lider, a ko prati. Tebi kao korisniku nije nužno bitno da li – tebi je bitno da dobiješ ono što želiš, ali ne možeš da ne primeš, odnosno teško je da ne primetiš da postoji neki disrupt, da se teško talasa. Jer kao što se desilo na tržištu banaka – neko je došao i onda su se svi aktivirali. Zašto? Pa, zato što su morali, ne zato što su hteli. Jer niko ne želi da menja nešto u čemu se oseća komotno, jer svaka izmena podrazumeva investiciju koja je ogromna, i u infrastrukturu i u sve ostalo. Pričali smo pre nego što  smo počeli da snimamo, mislim da je jako bitno da se dotaknemo toga. Tržište mobilnih komunikacija, telekomunikacija je suštinski OK. Sada deluje da je najbolje ikad, ali zapravo iz ugla biznisa nikad nije bilo gore, nikad nije bilo teže, nikad nije bilo zahtevnije i nikad nije bilo manje profitabilno. Kako je to izgledalo kroz vreme? Ti znaš otprilike presek stanja. Čisto da ljudima oslikamo business case.

Kako je izgledalo tržište telekomunikacija kroz vreme?

Đorđe Vuksanović: Rekao bih da je kraj 90-ih, početak 2000-ih, to su bile zlatne godine mobilnih operatera u tom smislu. Tad je tek počelo, da kažem, to veliko skaliranje usluga mobilnih operatera.

Ivan Minić: A set usluga je bio neuporedivo skromniji.

Đorđe Vuksanović: Tako je, neuporedivo skromniji. Operateri su vodili celu priču i onda su jednostavno… To je bio kao rudnik zlata u tom trenutku. I onda se desila nove tehnologije. Desile su se nove tehnologije, desila se regulacija tržišta. Pojavile su se nove regulative. Na primer, u Evropskoj uniji vezano za regulaciju mobilnih operatera, roming regulaciju, neke druge stvari. Desio se razvoj novih tehnologija, u koje je trebalo mnogo ulagati. A, ono što su, rekao bih, u većini slučajeva mobilni operateri radili, oni su svo znanje outsourceovali manje-više u tom trenutku. I desilo se da dolaze nove tehnologije, a da mobilni operateri, kao neko ko donosi tu tehnologiju i omogućava da se razvijaju neki novi biznis modeli, ostaju van toga. I ništa od toga nemaju osim najjednostavnijeg connectivityja. To jedino gde operateri suštinski zarađuju. I sad došao je 3G, je li tako. Prvi put neki video-pozivi, prvi put neki internet, sve to. Mobilni operateri su to propustili. Vendori mobilnih telefona su dramatično unapredili i ubrzali neke svoje biznis modele. Mobilni operateri su ostali na nekom slično nivou kao ranije, jer su bili uljuljkani u toj dobroj poziciji koja postoji. Sa 3G-om, već su se pojavili prvi neki OTT igrači, prvi chat servisi i sve to. Mobilni operateri su ih ignorisali. Onda je došao 4G. Još dramatičniji porast potrebe za nekim povezivanjem. Opet mobilni operateri manje-više su ostali connectivity. Nisu razvijali rešenja, nisu pokušavali da uđu u neki development. Iako mi pričamo o operaterima kao tehnološkim firmama, ja bih rekao da tek sad operateri ulaze u tu sferu u kojoj su bili pre možda 20 godina. Jer su tokom ovih 20 godina izgubili tu svoju poziciju, i sada pokušavaju sa 5G-om, pre svega, sa nekom novom tehnologijom koja dolazi, da ipak ponude rešenja, a ne samo najjednostavnije connectivity. Jer je to siguran put ka propadaju operatera.

Ivan Minić: Imaš sa jedne strane, ti si taj koji daje infrastrukturu, što je najveća investicija – OK, investiranje u tehnologiju i aplikaciju te tehnologije jeste skupo, ali nije skupao kao napraviti infrastrukturu na teritoriji neke zemlje ili ako je velika zemlja, još gore. Očekivanja korisnika su sve veća i veća. Potrebe korisnika su sve veće i veće. Samim tim, investicija je sve veća i veća. A ti suštinski imaš taj neki minimalni prihod od svega toga, i sve ono na čemu drugi zarađuju ogroman novac – svi znaju koliko ja volim kompaniju Apple, iako me užasno nervira, kao Apple ne živi od hardvera, zarađuje mnogo na hardveru, ali zarađuje sto puta više na svemu ostalom: na servisima i na tome što u svakoj transakciji oni imaju svoj komad koji uopšte nije mali. Došli smo do toga je, koliko god to možda preterano zvučalo, tehnologija iz ugla korisnika je postala commodity.

Đorđe Vuksanović: Tako je.

Ivan Minić: A ne nešto što je… Kao pre 15 godina, ja sam imao Symbian smartphone, i imao sma na njemu sve aplikacije koje postoje. HTML sam mogao da pišem, imao sam FTP. Nemam ništa od toga na iPhoneu. Zašto? Zato što, brate, imam full browser, imam sve što mi treba, nema nikakve potrebe da ja bilo šta budžim. Ne razmišljam uopšte o tome na taj način. Ali, količina traffica koji ja potrošim mesečno sa telefona, prilično sam siguran da sada prevazilazi ono što konzumiram sa laptopa, a ceo dan sam za laptopom. Screen time je nekada veći na telefonu nego laptopu. Ja nisam od tih koji stalno gledaju u telefon, ali čak je i meni screen time sve veći i veći. A, jednostavno, neko mora da podrži to sve. Ima onaj klip kad Luj Si Kej priča o tome koliko smo postali razmaženi da kad otvoriš telefon i probaš nešto da otvoriš, to se ne desi trenutno, ti se iznerviraš, a on kao: Da, ali to ide u svemir i nazad. Daj mu malo šanse. Jer pre 5 godina je to bilo nezamislivo. Pre 10 je bilo potpuno nezamislivo. Pre 5 je bilo teško shvatljivo da možeš da gledaš streamining, 4K na telefonu i da to radi bez da je povezan na neki Wi-Fi. A je to postalo podrazumevano. Sad tebi ako kasni signal 5 sekundi u odnosu na nešto, pa neko čuje da je gol pao pre tebe, ti se nerviraš. I to ne napredni korisnik, nego korisnici koji su naši roditelji. Oni su naučili da koriste to, jer im je convenient. Čitaju novine na tabletu, gledaju Youtube na tabletu, gledaju i televiziju. Oni će gledati televiziju i nadalje, ali su ušli u sve to, a kao svaki uređaj je još jedan problem koji treba rešiti. Ja se sećam davno, ima tome skoro 10 godina, još nije bilo tako da smo svi imali pametne satove, da smo svi imali tablete, svi smo imali telefone, itd, ali u principu svi su imali smartphonee. Pravili smo konferenciju na Kopaoniku, i sad u velikoj sali Kongresnog centra tamo može da stane 600 ljudi. Mi smo znali da će na otvaranju da bude verovatno i više od 600. Došli su ljudi koji su radili infrastrukturu, jer je jedan od operatera bio sponzor i bilo je jako važno da radi mobilni internet i sve. Jer ako ne možeš da objaviš sa konferencije, onda kao da se nije desilo. I ja sam im rekao: Normirajte na 1.500 uređaja. -Ne, ne. Neće biti više od 500. Nema šanse, nikad nije bilo. Znaš ti kakve smo mi kongrese radili? -Koje kongrese? -Zubara, ovih-onih. -Zubara? Ovi ljudi su geekovi. 2012. godina, nas 650 u sali, 1.400 uređaja nakačeno na Wi-Fi. I kao, ne radi ništa. I oni me gledaju, ja kažem: Jer sam vam lepo rekao? Jer sam rekao 1.500 će da bude? A, šta se desilo za ovih 10 godina? Kako je to izgledalo iz vaše ugla? Ispratiti to sve? Priča sa Vipom iz ugla koji je Dejan pričao, znači priča o Vipu pre nego što smo došli do A1, je priča o underdogu koji se bori za pažnju, koji se trudi da bude dopadljiv, koji se trudi da napravi odnos sa korisnicima. Ali, prođe taj honeymoon, i ti dođeš do toga da više ne može da te tretira neko kao mladog operatera kome se tolerišu greške, jer daje dobre ponude i sve. Ti sad moraš da ponudiš i kvalitet i usluge i svega, a hoćeš da radiš paralelno sa tim ovu celu priču u kojoj hoćeš da budeš i fer prema korisnicima u industriji u kojoj obično nisu baš fer prema korisnicima. Kako to izgleda?

Kako usaglasiti želje kompanije i potrebe korisnika?

Đorđe Vuksanović: Ne postoji čarobni neki recept koji možeš da prepišeš i kažeš da će raditi. Ono što ja mogu da kažem apropo cele te priče, mi smo uspeli da budemo operater koji ima najviši MPS na tržištu, uspeli smo da nam rastu prihodi najbrže na tržištu i da nam raste market share. Znači, moguće je. Moguće je, ali ključna stvar za to je konzistentnost u nekom pristupu. Mi smo stavili sebi kao cilj da želimo da budemo fer-plej. I mi smo trudili da to pružimo na svim nivoima poslovanja: od komunikacije koju si malopre pomenuo, do samog mehanizma proizvoda, do korisničke podrške. Znači, mi smo sve te principe implementirali u sve faze našeg poslovanja. I to je, rekao bih, jedna od najbolji stvari koju i A1 i Vip pravi, to je radimo konzistentnu stvar i trudimo se da imamo integrisan pristup. Ne da svako vodi neku svoju politiku i da ima neke svoje lične KPI-jeve. Znači, ovde je to rađeno vrlo integrisano. I nije uvek bilo sjajno. Zato smo mi negde kad smo napravili ceo taj plan rekli vrlo jasno: Prvih godinu dana ne očekujte ništa osim nekih soft KPI-jeva koji će da se menja: mere korisničkog iskustva, touchpoint , MPS, brand MPS, neki atributi unutar brend monitora kako će se kretati. Mi smo rekli: To je naš cilj. Jer to nam daje signal da će se samo preferencija brenda poboljšati. Onda tek kada to uradimo, moći da raste nešto drugo. I, veruj mi, nije bilo lako. Znači, 9 meseci mi na svakoj prezentaciji sa kolegama iz Grupe, oni kaže: Show me the money, kako beše u Džeri Megvajeru, je li tako?

Ivan Minić: Da, da.

Đorđe Vuksanović: Gde su tu pare?! I to je jako bitno, da nekako čovek i ekipa koja vodi budu dovoljno hrabra da se odupre tim pritiscima i da nekako bude spremna da rizikuje. Jer samo ako rizikuješ, možeš da napraviš neki veliki uspeh. I mislim da smo mi tu na više mesta rizikovali. Na više mesta smo rizikovali i dobili smo nešto zauzvrat i dobili smo neke dobre stvari. Ali, samo zahvaljujući tom riziku koji smo uložili. Znači, rizik je bio uložiti X miliona evra da ukinemo sve te troškove instant. Kakav je rezultat? Ne znam, ali znam da je dobro za korisnika. Znači, mi smo jednu stvar znali – znali smo da je to dobro za korisnike. Ali, nismo mogli da izmerimo koliko će to biti dobro u budućnosti finansijski za nas.

Ivan Minić: Da, vrlo je teško napraviti tu predikciju.

Đorđe Vuksanović: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Možeš da izmeriš kroz vreme, ali ne možeš da oceniš.

Đorđe Vuksanović: Možeš da izmeriš kroz vreme, ali ne postoji business case koji će to opravdati.. Znači, ja verujem u tu priču, ja živim tu priču, želim da zaista pokaže da je korisnik nama na prvom mestu. I nemam garanciju da ću uspeti, ali ne vidim drugu opcije. Otprilike, to je bila naša neka priča sa kojom smo ušli. I onda smo u tom trenutku, povrh onih investicija u ceo taj projekat, mi smo rekli: Želimo da budemo najbržii i najbolji 4G operater. I želeli smo tu da napravimo veliki iskorak, jer percepcija mreže nije bila sjajna. I onda smo uložili ubedljivo najviše i prvi smo pogurali razvoj 4G mreže u Srbiji. Znači, Vip je u tom trenutku vodio celo tržište, najbrže smo radili bazne stanice, najviše smo zemlje pokrili. I onda su drugi operateri to pratili. Ja mislim da je Srbija bila jedna od najrazvijenijih zemalja, kada pričamo o 4G pokrivenosti, kvalitetu servisa, svega, od svih zemalja u Evropi. Znači, u top, na primer, 5 ili top 10 zemljama u Evropi zato što su operateri jako mnogo investirali. Mi smo to pogurali. I svim korisnicima je bilo bolje. Tako da nekad su stvari vrlo jednostavne, a to je zaista pokušajte da se fokusirate na korisnika. Ako kažete da je najbitnije korisničko iskustvo, pokažite i živite to. Nekad to ima kratkoročne, loše efekte, ali dugoročno daje rezultate. Ja se sećam neke priče, 2014. mislim, u stvari znam tačno kad je bilo, oktobar, tad mi se ćerka starija rodila, bio sam u Amsterdamu u nekoj poseti. Nas par ljudi iz firme otišlo je u Amsterdam u Toyotu. Toyota je prepoznata kao firma koja negde globalno pruža najbolje korisničko iskustvo, imaju super procese koje sve to prati, i onda smo mi s njima pričali oko te neke cele priče upravljanja korisničkim iskustvima. Oni su nama pokazali kako i najlošije stvari u nekom customer journeyju, kako ga zovemo, kako najlošije stvari kako od njih možeš da napraviš neke vau momente. I mi se uvek trudimo da nađemo koji su to problematični i kako da od njih napravimo vau momente. Ja ću dati primer, na primer, iz te industrije. Najveći problem za Toyotu u tom trenutku je bio, odnosno Toyota Lexus bio je dostava automobila, isporuka. Znači, prodavac potpiše ugovor sa korisnikom, je li tako, i u tom trenutku ga korisnik više ne interesuje, jer će isporuka da bude za dva-tri meseca, kad to stigne već. I šta su oni uradili? Redizajnirali su proces tako da potpiše se ugovor, onda korisnik dobija informaciju u svakom trenutku gde se njegov auto nalazi, sa sve slikom tog automobila, koji je sa nekom mašnom i sve to. Onda te pitaju: OK, a koji ti miris u kolima voliš? Koje su tvoje omiljene radio-stanice? Koja je temperatura u kolima koju ti redovno podešavaš? I taj auto stigne, oni te sačekaju. Dobijaš svake sedmice gde se nalazi, kako izgleda, kako stiže. Non-stop si up-to-date. Stigne automobil, ti uđeš unutra, a to je onaj automobil, je li tako, koji ti želiš, sa tim mirisom koji bi ti voleo da osetiš, sa tim radio-stanicama koje si navikao, sa temperaturom koja je prilagođena tebi. I od nečega što je bilo katastrofalno korisničko iskustvo, bez nekog velikog ulaganja napravili su nešto što je strava. E, to smo se mi isto trudili. OK, koji su problemi neki customer journeya? Kako možemo da ih promenimo? Kako od tog, ne znam, poziva korisničkom servisu besnog korisnika, kako možemo to da promenimo i kako tom korisniku da pomognemo da nas percipira drugačije? Znači, jednostavno, to je bila tajna uspeha. Posvetiti se korisniku i njegovim potrebama. I da kažem, mi tu možemo da budemo iskreni i da kažemo bez kompromisa. Kompromisi se moraju praviti. Znači, ti praviš neke kompromise, ali se trudiš da imaš neku crvenu liniju ispod koje ne ideš. Kažeš: OK, ove kompromise mogu da napravim, jer mi ne utiču dramatično. Ali, neke kompromise, neka crvena linija mora da postoji. Ako ne postoji crvena linija, opet ćeš se vratiti, rekao bih, u neki tradicionalni pristup koji svi imaju, a to je pričamo o tome da su nam korisnici bitni, a prvom prilikom kad nastane problem mi ih…

Ivan Minić: Prebacimo problem.

Đorđe Vuksanović: Prebacimo, tako je. I, hajde, sad ćemo mi kroz neki revenue, gap meru da rešimo to što nam fali – neki novac. I rekao bih da je ta konzistentnost, posvećenost daje rezultate dugoročno. Kratkoročno morate biti spremni da neki gubitak prihvatite i to je to.

Ivan Minić: Znaš šta ja mislim da je isto jako važno kada pričamo uopšte o tome šta čini korisničko iskustvo dobrim. Ti možda ne možeš korisniku da rešiš problem, nekad možda i možeš, ali često ne možeš da ga rešiš, ali prosto način na koji komuniciraš sa njim je vrlo često mnogo veći izvor frustracije nego sam problem.

Đorđe Vuksanović: Slažem se.

Ivan Minić: Najveći problem sa korisničkim iskustvom kod nas, bavio sam se dosta time za razne klijente ovde, koji su vrlo aktivni na ovom tržištu, je, recimo, to da ti ne znaš gde se nalazi paket koji treba da ti isporuče, ne znaš kad će ti biti isporučen, ne znaš da li će ti biti isporučen do vrata ili ćete zvati kurir da siđeš da ga pokupiš, što meni u principu verovatno neće da bude problem, ali potpuno razumem ljude koji ne žele da siđu i da pokupe, i naročito ne žele da siđu da pokupe nešto što je teško, lomljivo, kako god, osetljivo. A, to su sve stvari koje ti kada pozoveš prosečno retailera kod nas kod koga si kupio nešto online i treba da ti bude isporučeno, ti tu informaciju nećeš dobiti. Nikad. I to što ćeš dobiti je ekstremno frustrirajuće, tu povratnu informaciju. Koliko je teško da ti to znaš? Mora da postoji infrastrukturno rešeno da ti stvarno znaš kad će to da se desi. Ali, mnogo je veći problem što ti nemaš najčešće obuku ili standard komunikacije koji podrazumeva da taj korisnik kada sa tom priča, nakon toga izađe presrećan. Ja svaki put kad pričam ili se kucam sa robotom, tehničkom podrškom Amazona, ja izađem kao najsrećnija osoba na svetu iz toga. Iako se desio problem, mene je to iznerviralo. I kad se to završi, ja sam najsrećnija osoba na svetu. Čoveče, ako može to da radi jedan Amazon, pa možemo da probamo da iskopiramo ono što rade najbolji makar u određenom segmentu.

Kako unaprediti korisničko iskustvo?

Đorđe Vuksanović: Ja ću probati da ti dam baš primer iz neke naše industrije. Šta mi pokušavamo? Znači, mi pokušavamo da merimo interakcije, kvalitet interakcija koji imamo s korisnicima. I mi praktično svakom korisniku, kad ima neku interakciju sa agentom u korisničkom servisu ili našem shopu, da vidimo kako je to iskustvo bilo. I mi za sve one korisnike koji daju neku nisku ocenu mi pokušamo da pozovemo tog korisnika i da razumemo razloge zašto je dao tu ocenu i kako možemo da pomognemo da se problem reši, ukoliko problem postoji. To je, da kažem, taktički način rada. Ako primetimo da postoji, da kažem, određeni veći broj sličnog nekog verbatima na određenu temu, to znači da postoji neki sistemski problem. Onda se taj problem sistemski rešavamo. To je neki taktika loop i strateški loop. Otprilike, to su neka dva loopa koja radimo. Ono što je tu izazov, da budem potpuno iskren, jeste, između ostalog, i pravna regulativa. Zašto ti ili neki drugi korisnik dobija ponekad sulude odgovore od retailera, telekoperatera ili bilo čega? Jer nekako zakonska regulativa tebi kaže: Ne priznaj da si kriv! Ne priznaj da si kriv ni pod tačkom razno! To kaže regulativa.

Ivan Minić: Ako priznaš, nemoj da pošalješ u pisanoj formi. 🙂

Đorđe Vuksanović: Tako je, tako je! Ne priznaj da si kriv! I to pravi ogromne probleme. Daću jedan primer: koliko puta si ti ili bilo ko dobio poruku posle 7 dana da je neki uređaj, stavio si reklamaciju na taj uređaj, da reklamacija nije prihvaćena? To se dešava svuda svakom. Zašto? Zakon kaže, između ostalog, da u roku od 7 dana moraš dati odgovor korisniku da li je reklamacija prihvaćena ili ne. Zakon ništa ne kaže ako ti kažeš da reklamacija nije prihvaćena, pa posle prihvatiš. Nema problem s tim.

Ivan Minić: Hakovao si problem.

Đorđe Vuksanović: Ali, imaš problem da kažeš posle 7 dana: Izvini, još nismo to uradili, jer to je kompleksan ekosistem. Zamisli sad bilo kog retailera koji ima nekog vendora, koji ima svoj servisni centar, dok sve to dođe, dok se proveri. Kompleksno je. Hoću da kažem, onda su korporacije na neki način robovi toga. Ja se trudim, na primer, i ekipa da ličnim primerom damo neki drugačiji pristup i da pokušavamo da zaista negde te stvari koliko god je moguće ublažimo i kreiramo komunikaciju koja je drugačija. Ali, nažalost, često pravna regulativa tera kompanije da budu prema svojim korisnicima, da kažem, loši zato što postoji šansa da će 1% tih korisnika to zloupotrebiti. Jer postoje jednostavno ljudi koji na neki način love greške kompanija, je li tako. Vidu šta je greška i onda će to da iskoriste na neki način. I ti sad zbog 0,1% takvih, ti si prema onih ostalih 99,9% nisi OK. Evo daću ti jedan primer. Skoro imali smo jednu žalbu. Momak je pisao mejl i otprilike rekao da neke stvari mu nisu najjasnije kako po našem procesu funkcionišu na veb-sajtu, i da sumnja da tu postoji neki problem, i da bi on voleo da se čuje sa nekim iz senior menadžmenta kompanije. I ja sam rekao: OK, evo ja ću da se čujem s njim. Čuo sam se s momkom. Prvo, stvari koje je on pomenuo, mi smo sve proverili. Onda smo videli da su neke stvari nejasne zaista kod nas u procesu, da nema zloupotrebe bilo koje, ali su nejasne stvari kao takve. I onda smo uradili promenu da to bude jasno krajnjem korisniku šta se tačno tu dešava. Ja sam ga okrenuo, on je prvo bio izrazito zadovoljan što ga je neko okrenuo, da kažem, iz upravnog odbora, izvršnog, kako god, znači što je okrenuo, što je popričao sa njim, što je implementirao te promene koje je on negde prepoznao kao bitne i rekao je: To je to. Meni je to dovoljno. Hvala puno. Ja sam završio poziv i onda sam dobio pitanje: Ali, da mi njemu pošaljemo mejl. Sada je sve to dogovoreno. Ja kažem: Ali, kakav mejl? Ja sam sa čovekom pričao sada. -Znam, ali mi nismo njemu odgovorili zvanično na mejl. Moramo. -OK, moj rizik. Prihvatam rizik na sebe. Nećemo ništa čoveku raditi. Jer sam pričao s njim? Ljudski sam popričao s njim. I to je to. Jednostavno, možemo mi ličnim primerom da se borimo, ali, kažem, ima izazova i u samoj regulativi zašto se mi ponekad prema korisnicima – mi kada kažem, sve kompanije – ponašaju na takav način.

Ivan Minić: Jedna stvar koja mislim da je vrlo značajna, a to je da proces transformacije kreće od nekoliko ljudi koji ga vode. OK, imali ste Dejana koji vam je dao priliku i verovatno vas troje kada vam rekao ste prvo pomislili nemoguće da je toliko blesav, a onda ste shvatili da očigledno jeste. Dobili ste prostor da to uradite, dobili ste podršku, dobili ste potreban tim i staff da to izvedete. E sad, svako od nas je konačan resurs kada su u pitanju nove ideje, inovacije i sve ostalo. I način da jedan sistem koji je veliki ostane inovativan i da pravi stalno dobre rezultate je negde i potreba da se konstantno obnavlja i podmlađuje. Vrlo je teško u krutom sistemu napraviti prostor za ideju, napraviti prostor da ljudi slobodno iskomuniciraju ono što hoće i ono što misle da je dobro, i posebno da budu nagrađeni adekvatno za to što su uradili.

Đorđe Vuksanović: Da, da.

Ivan Minić: Jer svi mi funkcionišemo po principu kazni i nagrada. Koliko god to bilo primalno. 🙂

Đorđe Vuksanović: Manje ili više. 🙂

Ivan Minić: Niko neće odbiti to da bude pohvaljen ili nagrađen za nešto što je dobro uradio. 🙂 Prosto, takvi smo i to je potpuno u redu. Kako to funkcioniše u sistemu kao što je A1 danas?

Kakva je kompanijska kultura u A1?

Đorđe Vuksanović: Mislim da tu zadržavamo onu stvar koju, čini mi se, Dejan pomenuo kod tebe. On je rekao da je tad prepoznao neke mlade ljude u organizaciji koji imaju želju da menjaju stvari, koji možda nemaju taj seniority nivo u organizaciji da mogu da rade nekoj velikoj skali, ali imaju potencijal i tu iskru u očima. Iskra je jedna od mojih omiljenih reči, tako mi se zove i starija ćerka. Tako da ja obožavam iskre u očima, i ja se uvek trudim da tražim ljude koji to pokazuju.

Ivan Minić: Ti ljudi su obično malo blesavi.

Đorđe Vuksanović: To je OK, to je OK. Mi smo imali jednu našu vrednost, koja je upravo to rekla. Otprilike: Crazy is a new normal. OK, mi tražimo to. Mi tražimo ljude koji su spremni da izađu iz zone komfora, i da neke probaju stvari, i da budu nekonvencionalni. I to je super što mi kao, da kažem, kompanija to podržavamo, ranije kao Vip i sada kao A1. Hajde opet da se vratim na tvoje pitanje. Ja se trudim da stalno gledam ko su ti novi ljudi koji imaju upravo to: koji imaju tu iskru u očima, koji žele da menjaju stvari, kojima želim da dajem šansu da nekako probaju na većoj skali da to rade. I to je nekako konstantna potraga. Rekao bih da je deo naše kulture da konstantno tražimo takve ljudi: koji su proaktivni, koji imaju ideje, koji su spremni da rizikuju, koji su spremni da greše. To su ljudi koji nama trebaju. I nekako čini mi se da postoji kontinuirani sistem, ne postoje procedure ili pravila, to je, rekao bih, deo našeg DNK da tražimo takve ljude. Ja ih tražim u svom timu, u drugim timovima, gledam na tržištu gde postoje takvi ljudi. Mene inspirišu, na primer, dobre ideje. Ja se jako ložim na dobre ideje. I nekako trudim se da nađem takve ljude koji to imaju. I to je kontinuirani proces. I, rekao bih, meni je najbitnije što smo mi kreirali takvu kulturu organizacije. Što znači ne zavisi više od Dejana, ne zavisi više od Đorđa, ne zavisi više od bilo koga. To je deo kulture, da mi takvim ljudima dajemo šansu. E sad, kultura se dugo gradi, a vrlo lako može da se – krhka je, je li tako. Tako da mora da se gaji. Mi to gajimo i zato je bitno da to bude, kažem, ne one-time aktivnost, jednom smo to uradili kao što je bilo, nego da to radimo stalno. I da stalno nekim novim ljudima dajemo šanse. 

Ivan Minić: Ti si u Vipu 12 godina. Sada u A1, OK. Ali, znam dosta ljudi koji su dugo ili bili organizaciji ili su i dalje organizaciji, čak i oni koji su od samog početka, a prošlo je 15 godina. Dakle, to nije baš uobičajeno. Naročito u ovo vreme i naročito u toj industriji koja te potroši prilično i samelje te vremenom. Isto tvog ugla, zašto ljudi žele da ostanu u Vipu? Uglavnom su to mladi ljudi, uglavnom je to nešto što… Hajde da to banalizujem na ovaj način, mislim da je dobra ilustracija, zašto ljudi žele da daju svoje najbolje godine toj kompaniji?

Šta A1 čini primamljiv poslodavcem?

Đorđe Vuksanović: Hajde, mogu iz ličnog primera da ti kažem, pa da transliram možda na ostale. 🙂 Jako je lepa šansa kada ti u multinacionali radiš i imaš mogućnost da definišeš lokalnu strategiju, lokalne aktivnosti, i da ti budeš kreator svega toga. I to je velika razlika ako uporedimo, na primer, A1 sa nekim drugim multinacionalom. Uglavnom, multinacionali funkcionišu po tom principu, da postoji neki headquarter, je li tako, gde se rade glavne, najbitnije stvari, i da se onda lokalno spuštaju iz te headquarter inicijative. I onda lokalna ekipa u najvećoj meri jeste operativni egzekutor tih stvari. Ono što je lepota A1 jeste mi smo nosioci i strategije i aktivnosti i egzekucije, što je super priča. Druga stvar je sloboda.  Sloboda da donosiš, sloboda da realizuješ ideje, podrška da te ideje realizuješ. Ne možeš dobiti tako lako u nekim drugim kompanijama. Mislim da je to jedinstvena stvar. Treće, kultura. Apsolutno otvorena komunikacija. Kada kažem otvorena komunikacija, u najbazičnijem smislu reči. To znači da ti možeš da uhvatiš CEO-a ili transformation direktora u svakom trenutku u kancelariji da ga pitaš nešto, da ga zamoliš, da se konsultuješ, bez nekih formalnih pravila koje funkcionišu korporacije. Ja se sećam, dođem do CEO-a, na primer, pre 10 godine bilo je gotovo nemoguće. Nemoguće je bilo pristupiti tadašnjem menadžmentu, na primer. Sada svaki moj ekspert iz mog tima može da ode i da zamoli Dejanovu asistentkinju da pita ima li pet minuta nešto da mu ispriča ili nekako da se posavetuje ili da dođe kod mene da me pita. To je kultura koja postoji. Na koju smo svi mi ekstremno ponosni. Jer to nije kao, znaš, firme to predstavljaju napravili smo open space, svi sedimo zajedno i sad smo mi… Ne, nije. Ovo je prava ta kultura koja postoji unutar kompanije. Četvrto, većina tih ljudi koje si malopre pomenuo imali su šansu da se razvijaju tokom vremena, da dobiju nove odgovornosti, bilo horizontalno, bilo vertikalno, da svoja znanja unapređuju, da nikad ne kaskaju za tržište. To je jako bitno. Znači, da imaju mogućnost da se konstantno unapređuju. Meni je uvek bio izazov u A1 da stalno ima nešto novo, ti nikad ne ponavljaš neke stvari. Nikad nećeš imati isti proizvod o kome pričaš, nikad nećeš imati istu komunikaciju. Uvek je novo.

Ivan Minić: I stvari nikad neće biti sporije nego što su danas.

Đorđe Vuksanović: Da, tako je!

Ivan Minić: To je strašno. 🙂

Đorđe Vuksanović: Tako je! I uvek se rade neke nove stvari. I, prosto, to ne može da dosadi. Jer ti ne prodaješ but, pa imaš akciju, but 500 dinara, pa za mesec dana ponovo, pa za mesec dana ponovo. Ne, ti radiš uvek nešto novo. I to je fenomenalno. To je nekako dobra priča. Pritom, šta mi radimo? I to sam malopre pomenuo, tu integrisanost. Mi se zaista trudimo, kada pravimo neke stvari, da to ima neki širi društveni kontekst. Sećaš se kad smo radili, na primer, kampanju posvećenu mamama. Znači, mi smo tu suštinski hteli da damo podršku mamama, na neki način – sećaš se tad zakona koji bio negde uveden, mi smo hteli nekako da poguramo tu neku društvenu raspravu o tome koliko je bitno podržiti mame u prvim koracima, je li tako. Pa, onda prošle godine su svi pričali o seniorima tokom vanrednog stanja. Tokom tog prvog talasa korone, je li tako. Da su penzioneri zaključani, da ne mogu da izlaze napolje posle šest. Kako beše, mogli su da kupuju petkom od četiri do pola osam, je li tako. Šta smo mi uradili? Mi smo sačekali da to prođe, kad su svi pričali o tome. Došao je septembar ili oktobar i posvetili smo kampanju seniorima, je li tako, gde smo pričali o tome koliko je bitno posvetiti naše vreme njima i to upakovali u platformu Stari znalci, gde smo mi rekli: OK, koliko može da se nauči od naših starijih? Koliko su oni puni znanja, a mi to ne koristimo. Pa smo sad upravo sa Prvom tarifom, je li tako, koju smo negde vezali za to poverenje koje se gradi sa polaskom u školu između roditelja i deteta i kako na neki način odgovorno koristiti telefon, jer očigledno to je neka neminovnost u ovom trenutku: kako odgovorno koristiti, kako deca to odgovorno da rade. Pokrenuli smo celu društvenu raspravu kroz našu platformu Bezbedni klinci. Znači, pokušavamo da stvari koje radimo stavimo u neki širi društveni kontekst, da to ne bude samo priča o nekim promocijama. I to je isto ljudi na šta su ponosni. Ja ne mogu da opišem ponos mama koje rade A1, jer mi smo rekli: OK, mi našim mamama isplaćujemo punu platu, bez obzira na zakon koji nas ne obavezuje na to. Mi smo rekli: Mi ćemo plaćati punu platu, na primer. Ili neke druge stvari ili kad se posvetimo starima. Cela ova platforma, Svet kakav želiš, koju smo pokrenuli, svaki zaposleni je ponosan na to. Mi ulažemo u to da pravimo bolji svet i to je isto nešto što drži. Ja vraćam se na ono moje detinjstvo, je li tako, kad sam hteo da menjam svet. To jeste nešto što nas vodi unutar kompanije.

Ivan Minić: Ono što je uvek negde bitno, uvek postoji taj momenat – rad u korporaciji daje razne neke benefite. Obično manje dinamično okruženje nego možda u nekom manjem sistemu ili u startupu, itd, ali daje neku vrstu sigurnosti, stabilnosti, daje neku vrstu podrške kroz dodatni prostor za možda usavršavanja, budžete za usavršavanje. Jedna od važnih stvari koju si ti pomenuo je da su ljudi imali mogućnost da rastu zajedno sa kompanijom. Oni koji su imali ambicije, oni koji su imali želja, dobili su nekakav prostor da ili prate svoje interesovanja ili da se usavršavaju u onome što rade. Pričali smo o tvom fakultetu, to je samo ulaznica.

Đorđe Vuksanović: Tako je.

Ivan Minić: Kako si ti razmišljao i šta si radio po tom pitanju sopstvenog usavršavanja kroz vreme?

Kako se Đorđe usavršavao u A1?

Đorđe Vuksanović: Imao sam priliku, sreću da učestvujem u dve-tri velike priče. Tipa, kao tek početnik u Vipu tada. Bio sam polaznik marketing akademije naše, koju je organizovala London Business School. Znači, eksluzivno za A1. To je bio kao mini MBA, gde smo imali priliku da slušamo izuzetne predavače. To je bilo cele godine, gde smo imali redovna predavanja u Beču, gde dobiješ priliku da čuješ neke ljude koje nikad ne bi mogao da čuješ. Tad smo, na primer, tad je bio čovek koji radio pricing model za London Olimpijske igre. Kako se definiše cena karata, na primer, na koji način, kako… To su jednostavno stvari koje zapamtiš za ceo život. Tako da je to bila jedna super priča. Znači, mi smo tad kao kompanija jako mnogo ulagali u to neko formalno obrazovanje, ekspertsko obrazovanje. Onda mi se desila jedna super priča sa Američkom privrednom komorom ovde. Postojalo jedno takmičenje, koje još uvek postoji, AmChamps se zove. Vrlo zanimljivo. To mi je mnogo značilo, jer tad sam prvi put na neki način bio mentor. To su mentorski parovi, gde se uzmu mladi menadžeri iz kompanija članica Američke privredne komore i studenti završnih godina na fakulteta koji su se prijavili na neki konkurs, koji su isto selektovani u to negde sistemu. I onda imamo kao neki speed dating i praktično sistem odluči ko će biti par. I sad imam tu jednu anegdotu iz priče. Ja sam dao najviše poena devojci koja je završila Šumarski fakultet, jer mi je to bilo potpuno fascinantno. Ti očekuješ da će tu doći ljudi sa FON-a, sa Ekonomskog, je li tako, sa ETF-a, na primer. Pojavi se devojka sa Šumarskog, koja je fenomenalna. I praktično najviše glasam za nju, ona nije meni dala najviše poena, to sam joj uvek zamerao, ali nekako sistem je rekao da smo nas dvoje par. I tu nekako ja se uvek trudim da radim s ljudima koji su drugačiji od mene, i koji imaju neku drugačiju viziju, i koji imaju drugačije ideje. Jedina stvar koja je bitna je da vrednosno budemo slično. Ali, kada pričamo o svemu drugom, meni je potpuno fenomenalno da radim s nekim ko je drugačiji od mene. I nas dvoje smo bili u tom programu Američke privredne komore, nas dvoje smo otprilike želeli da svaki put kad završimo neki zadatak, mi budemo srećni, mi kažemo: Ej, mi smo uradili super posao! Sa takvim pristupom, mi smo pobedili na tom takmičenju. I ja sam dobio stipendiju za MBA. Pa sam onda zahvaljujući tome otišao na MBA, koji sam isto završio pre dve-tri godine, koji mi je isto doneo ne toliko u formalnom, ali u neformalnom smislu imao sam priliku da upoznam fenomenalne ljude, sa kojima se sad isto tako družim, i posećujem, i razmenjujem ideje. I to je nekako najbitnija stvar iz te neke cele priče, da kažem, uvek mogućnost da upoznam neke nove ljude, koji imaju neke lude ideje i neke lude priče. I mene to inspiriše. Na primer, AmChampu imali smo isto fenomenalne predavače. Možda čak i bolje od MBA. Ja se i dalje otprilike predavanje Miše Lukića – znam svaki detalj te prezentacije koju je predavao, jer je bio previše inspirativan otprilike. Tako da te stvari meni mnogo znače. I nekako sam se trudio da uvek, da kažem, više fokusa stavim na ljude koji su tu sa mnom u tom nekom sistemu, nego li na samo to formalno obrazovanje i edukaciju. Mislim da sam kroz taj neki zajednički rad sa njima, razmenu ideja, mnogo više učio nego, da kažem, kroz same neke formalne priče.

Ivan Minić: Ono što je negde isto važno kad pričamo o ovoj celoj postavci je da, kao što rekoh malopre, stvari nikad neće biti sporije nego što su sad, a već sad su užasno brze, barem ja sebe doživljavam kao starog čoveka i onda meni je i ovo previše, ali izvesno je da će sve biti kompleksnije, zahtevnije, infrastrukturno i u svakom drugom smislu. Jedna od tema o kojima se dosta priča, pre svega, zbog mogućnosti koja donosi sa sobom, je 5G. Mislim da ljudi, ako zanemarimo ljudi koji misle svašta vezano za tehnologiju, da ne lajem sad previše, ali ljude koje zapravo zanima kako to funkcioniše, šta to donosi, koja razlika. Svaki iskorak je nosio sa sobom jedan određeni novi set stvari i mogućnosti.

Đorđe Vuksanović: Tako je.

Ivan Minić: 5G pravi možda najveću razliku do sad. I biće izazovno dobiti dobru pokrivenost, napraviti da to funkcioniše kako treba. Mi smo mnogo razmaženi. Ono kako stvari rade ovde, kojima mi nismo zadovoljno, je fantastično. Ja sam obišao pola sveta i pola Amerike. Jedino mesto gde je sve radilo savršeno je bio Japan. Sve drugo: Amerika, tuga tužna. Pritom, Teksas koji je ravan kao tepsija i signal je užasan svuda. OK, nebitno. 5G, – šta donosi 5G, i zašto je 5G važan, i šta su teme o kojima mi kao korisnici treba da razmišljamo, a šta su teme o kojima vi kao biznis razmišljate?

Šta to 5G donosi sa sobom?

Đorđe Vuksanović: 5G, u najkraće možemo da objasnimo kroz tri neka elementa šta to 5G donosi. To su brzine koje su negde slične optičkom internetu, znači to su gigabitne brzine prenosa. Drugo je mogućnost komunikacije velikog broja uređaja na nekoj maloj lokaciji. Znači, milioni uređaja na kilometru po ravnom mogu da komuniciraju. To je pogotovo bitno sada kada pričamo o IoT, senzorima, svi tim stvarima – 5G to omogućava. 4G se koristi sada za dobar deo neki stvari, ali on nije tehnologija koja to omogućava. I, treće, to kašnjenje, taj latency. Praktično imate real-time prenos podataka. Što znači da mogu da se rade operacije na daljinu gotovo u real-time vremenu. Što znači da neko operiše, pomera nekog robota, je li tako, iz Čikaga, operiše nekog ko je u Beogradu. Mogućnost da autonomna vozila dožive skaliranje, a da ne budu samo priča i neka teorija. Nego da ti vidiš to na putevima i da to funkcioniše. Evo, primer, Rimac je najavio za 2023. čini mi se auto-park, taksi auto-park u Zagrebu, sa 700 autonomnih taksi vozila. To ne može da funkcioniše bez 5G-a, na primer. To su samo primeri. To su samo primeri stvari šta donosi 5G. Ti si malopre pomenuo Japan, ja sam bio u Koreji 2019, baš pred koronu. Tamo je već tada, pre dve godine, 15% populacije bilo pokriveno s 5G-om. Znači, tada, pre dve godine. I mislim, strah me da mnogo kaskamo za 5G-om. I mislim da tu nam treba brža neka odluka što se tiče ulaska u 5G, jer 5G kao takav jeste neka vrsta playgrounda, igrališta, koja ljudima daje mogućnost da kreiraju neke biznis modele. I mi sad možemo da nagađemo koji su to biznis modeli, mi tu uvek pričamo o gejmingu, o zdravstvu, o obrazovanju, o pametnim stadionima, o svim tim nekim stvarima, je li tako. Mislim da nismo ni začeprkali u taj deo. Jer tek kad to bude dostupno ljudima i kad oni budu krenuli da se igraju sa tim, tek tad će doći neke nove velike ideje. I zbog toga je bilo bitno da nekako se što pre uđe u tu priču. Dajem primer Koreje, jer sam tamo bio. Tamo je to bio sistemski program države, operatera, vendora telefona. Odluke su se davale vrlo brzo, nije postojala birokratija. Vendori telefona su rekli: OK, jeftinije ti je da kupiš 5G, odnosno 4G telefon. Znači, isti model kupuješ nov, jeftiniji ti je 5G nego 4G i operateri to subvencioniraju. Znači, svi guramo u 5G, je li tako, svi radimo na istom nekom cilju. I zato je bitno… Jer zamisli sad, na primer, da zemlje u okruženju krenu sa 5G-om, a naš auto-put ostane bez 5G-a, što znači autonomna vozila zaobilaze Srbiju, je li tako. Neće tu da radi, idu na neke druge zemlje. Znači, to je pitanje ekonomije, nije pitanje operatera. Ja mislim da je za ekonomiju ove zemlje jako bitno da što uđemo u tu priču, jer su benefiti potencijalno ogromni, pogotovo što u Srbiji ima, rekao bih, zdrava i velika zajednica developera, startupa, je li tako. Znači, malih firmi koje su već uspele da prave neke super priče. Znači, kreativnost ovde postoji. Tehnologija nedostaje da bi se napravila neka velika priča od 5G-a. I zato je to pitanje ekonomije, nije pitanje operatera ja mislim.

Ivan Minić: Za kraj bih voleo da se fokusiramo na tvoju trenutnu poziciji u kompaniji, koja je vrlo visoka. Ti si jedan od ljudi koji donosi neke od ključnih odluka u narednom periodu pravac i smer kojim će se kompanija kretati. Pored ovih tema koje smo već pokrili, šta je još nešto o čemu A1 razmišlja u narednom periodu? Dejan je pomenuo iz svoje vizure neke stvari. Dejan je pričao malo više na meta nivou. Ja od tebe očekujem da pričaš malo više na konkretnom nivou. 

Kakvi su planovi A1 u narednom periodu?

Đorđe Vuksanović: Pa, definitivno ta neka transformacija firme od klasično teleko-operatera, je li tako, neki core servisa, ka provajderu rešenja. I to sad opet zvuča, kao što si rekao, na tom nekom meta nivou, ali postoje konkretni koraci koji se preduzimaju u tom smislu. I zato je taj rebrending u A1 nama bio jako bitan. Mi na nivou Grupe smo formirali jednu firmu koja se zove A1 Digital, koja je upravo namenjena tome – kako mi da naše assete koristimo bolje, kako da kreiramo rešenja koja će korisnicima dati neku dodatnu vrednost, a ne samo jednostavno connectivity. Mi želimo to sad mnogo brže da skaliramo, a mnogo je lakše kad smo mi deo jedne Grupe i kad smo jedan brend, je li tako. Nego kad smo ranije Vip, pa dok prevedeš, pa dok uradiš neki novi dizajn, to prođe vreme. Ovako sad to vrlo brzo se skalira. Tako da rekao bih da jedan ceo stream vezane za A1 Digital i ta rešenja koja mi praktično pravimo za globalno tržište. I tu mi isto pokazujemo neku aspiraciju, između ostalog, što je jako bitno, da budemo i mi OTT igrač. Jer ako pogledaš sad, na primer, banke. Tebi potpuno OK da imaš ???, i da imaš neku banku ovde, i da imaš još neku banku ovde. Koristiš različite usluge kod različitih banaka, je li tako. To je potpuno OK. Ovde kod nas postoji, znaš, mi pravimo neki servis ljudima, ne samo svojim korisnicima. Zašto? Jer postoji razlog zašto ne samo našim korisnicima. Možemo našim korisnicima da damo po povoljnijim uslovima, jer su naši korisnici. To je OK. Ali, zašto ne bismo ponudili i drugim korisnicima? Malo promena mindseta. Znači, mi treba razmišljamo kao OTT igrač, je li tako, da pristupimo i drugom delu tržišta, koje u ovom trenutku držimo zatvorenim. Treća stvar, rekao bih, inovacije van core biznisa, i negde podrška i startup nekom ekosistemu, i promena, rekao bih, korišćenja toga, da mi imamo 1.300-1.400 zaposlenih, i korišćenja njihove kreativnosti za razvijanje neke biznis modele van našeg core biznisa. Mi sad pokrećemo jedan ceo stream unutar organizacije, gde ćemo praktično finansirati dobre ideje koje dolaze od naših ljudi. Jednostavno, pomoći će im da izađu iz svoje zone komfora, da bukvalno radimo neku vrstu, da kažem, investor pitcha, je li tako, da ljudi dolaze sa idejama, da im damo podršku u smislu nekih resursa koji su im potrebni, da mogu brzo svoju ideju da verifikuju, validiraju ili kako već. Znači, hoćemo da radimo na više nekih različitih streamova. I opet to nije nešto što druge ne pokušavaju. Svi operateri manje-više slične stvari pokušavaju. Ovde je pitanje, rekao bih, egzekucije i posvećenosti toj temi na adekvatan način. Jer, kažem opet, to je isto priča kao malopre, kada pričamo korisnici su najbitniji, je li tako. Tako isto i ovo. Svi operateri sada kada ih pitaš, reći će: Pa, mi želimo da iskorak da napravimo u tom smeru. Od egzekucije i posvećenosti toj temi zavisi da li će uspeti ili ne.

Ivan Minić: Jedna stvar je kada ti kažeš da su ti korisnici važni na deklarativnom nivou, a potpuno drugo kada ti je zaista stalo.

Đorđe Vuksanović: Isto i ovo. Mi možemo da kažemo: Naša transformacija ka provajderu je deklarativna. Ili ćeš ti konkretnim akcijama, kroz dedikovanje resursa, kroz fokus, kroz, da kažem, prihvatanje nekih kratkoročnih, loših stvari, koje to nosi iza sebe, je li tako, koliko ćeš to podržati. To je glavna razlika između onih koji će da naprave neku promenu tu, iskoristiti 5G da svoj biznis model obogate ili će ostati cev.

Ivan Minić: Kod 5G-a postoji jedna stvar koje smo se samo malo dotakli, za koju ja mislim suštinski da je jako važna, a to je da prosto sve je više uređaja, svako od nas sada ima više od jednog uređaja kod sebe, svako od nas ima neki početak pametne kuće, čak i ako tradicionalna gradnja i tradicionalna zgrada. Imamo barem pametni prekidač, imamo nešto gde pravimo neku vrstu razlike.

Đorđe Vuksanović: Tako je.

Ivan Minić: Sve to zahteva neku mrežnu infrastrukturu. Može da radi i na ovaj način kako sada radi, ali to nije idealno. Ovako će raditi mnogo bolje, stabilnije, i to je suštinski podloga, kao što si ti i možda najbolje rekao, playground na kome mogu da se rade sjajne stvari. Neke koje su jako važne, neke koje možda uopšte nisi važno, ali su jako zabavne, neke koje su iz perspektive daleko u budućnosti, ali, kako da ti kažem, pre 5 godina je delovalo nemoguće da ćemo gledati zapravo HDTV streaming u realnom vremenu. Tako da sve stvari se dešavaju čak i ovde mnogo brže nego što bismo očekivali. Hvala ti što si podelio svoju priču.

Đorđe Vuksanović: Hvala tebi na pozivu.

Ivan Minić: Nadam se će se tvoje želje vezano za rezultate zajedničkog omiljenog sportskog kluba ostvariti, a i da ćeš dobiti u nekom trenutku priliku da probaš kako je to biti sportski komentator, pošto ja jesam i jako je čudno i pričaš kao ludak u crnu kutiju, a čini mi se da ti i kolege sa kojima sam imao da pričam iz kompanije vole te neke čudne ljude, koji nemaju problem da izađu iz zone komfora.

Đorđe Vuksanović: Tako je, tako je. 🙂

Ivan Minić: Hvala kompaniji A1 što je podržala realizaciju ove epizode i nekoliko narednih. Hvala kompaniji Epson koja nas podržava već duže vreme. Hvala vama što ste nas slušali. Nadam se da je bilo interesantno. Sva pitanja, predloge, sugestije napišite u komentarima. To bi bilo to. Vidimo se naredne nedelje.