EP130: Tatjana Vojtehovski

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: U današnjoj epizodi Pojačala moja gošća je Tatjana Vojtehovski i to će biti najduža epizoda koju ste do sada slušali, ako ne računamo Srđanovih sto epizoda koje su u toku. Tanja i ja smo pričali o mnogo tema. Pričali smo o njenoj novinarskoj karijeri, o odrastanju, o školi, o svim tim nekim trenucima koji nas formiraju kao ljude u životu. Pričali smo o nekim neverovatno važnim životnim pričama koje je ispričala tokom svoje karijere, jer njena novinarska karijera je suštinski cela bila prožeta pričanjem tuđih životnih priča, a ispričali i njenu životnu priču, koju ona nigde do sada nije ispričala. Takođe, bavili smo se temom kojom se ona danas bavi, a to je tema ličnog razvoja, i tu ispričali kako je uopšte došla do toga i zašto danas se posle toliko godina u novinarstvu opredelila da se bavi temom coachinga, ličnog razvoja i NLP-a. Siguran sam da će ovo biti podkast koji ne želite da propustite i zaista verujem da svako treba da ga posluša. Tako da moja najtoplija preporuka.

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Tanja, dobro došla.

Tatjana Vojtehovski: Bolje te našla.

Ivan Minić: Veliko mi je zadovoljstvo da si danas ovde zato što je tvoja lična i profesionalna priča jedna od zanimljivih koje smo imali do sada u Pojačalu. Upravo zato što ima toliko sadržaja koji su se tu desili za ovih 30-ak godina, a na kraju si se opet pronašla u onome što je negde naša core tema, a to je preduzetništvo, a i sve ono ostalo što je potrebno da bi neko mogao da se bavim preduzetništvom, a to obično podrazumeva da sazri i ostvari se profesionalno. Ali, kako sam ti i rekao u najavi, ja sve svoje goste uvek prvo pitam šta su hteli da budu kad porastu, pa pitam i tebe.

Kad porastem biću…

Tatjana Vojtehovski: E pa, ja sam htela da kad porastem da budem obućar. I ta ideja se rodila negde oko pete-šeste godine. Živela sam u Novom Sadu u to vreme, i moja pokojna baka me je vodila kod nekog lokalnog obućara kad je trebalo da se poprave neke cipele, ja sam onda eto išla sa njom. I taj obućar je imao kraću nogu i imao je onu protetičku cipelu sa onom većom petom. I ja sam bila najtužnija na svetu zato što sam ja mislila da on može svima da napravi cipele osim sebi i da je to neka užasna nepravda. I onda sam stalno govorila da ću biti obućar. I to me je držalo pa do nekog prvog-drugog razreda osnovne škole. Onda sam izabrala dosta rano, negde oko šestog osnovne sam izabrala da ću biti novinarka. Sedela sam u klupi sa, ona mi je rođaka, Ivana Bjelica. Ona je danas poznata slikarka. Ona je govorila da će biti slikarka, ja sam govorila da ću biti novinarka. I onda je ona stalno govorila: Ti ćeš kao novinarka pisati knjige, a ja ću ti ilustrovati. 🙂 A, u stvari sam od šestog osnovne govorila da ću biti novinarka zato što sam verovatno sam bila zaljubljena u Željka Malnara. Jer u Željka Malnara može biti zaljubljen kad imaš 12 godina, je li. I onda mi je to bilo potpuno fenomenalno zato što on je stalno negde, on stalno nešto putuje, i stalno se budi na nekim drugim mestima, i nema tu nekog radno vremena, i to je meni bilo potpuno, potpuno fenomenalno. Jer sam ja pratila fanatično Željka Malnara i govorila da ću ja biti novinarka. Dakle, od šestog osnovne sam to govorila. Ovo sa obućarom mi se nije ostvarilo. 

Ivan Minić: A kako je išla ta cela priča sa obrazovanjem? Svako od nas kad ide kroz osnovnu-srednju školu ima neke stvari koje ga povuku, ima neke stvari za koje vrlo brzo shvati da ili nisu prosto za nas ili možda bi i bile kad bi imali osobu koja nam to objasni na pravi način. Ja sam imao taj problem sa matematikom. Ja sam se takmičio iz matematike do srednje škole. U srednjoj školi sam naleteo na profesora sa kojim se apsolutno nisam razumeo. I ta ljubav prema matematici, gde sam stvarno ostvarivao super rezultate, je iščezla. Ja sam na kraju jedva polagao te matematike. Polagao sam ih, jer jednostavno bio sam jako dobar. Mogao sam da se pripremim, ali je zapravo neko morao da mi predaje nakon što bi mi čovek ispredavao. I to je bio veliki, veliki, veliki problem. Kako je kod tebe to išlo? Lepa stvar sa tim osnovnim i srednjim školovanjem je što dođeš u kontakt sa toliko toga, i onda te obično nešto povuče.

Kako je teklo obrazovanje?

Tatjana Vojtehovski: Jeste. Mene su više povukle reči nego brojevi. Bila sam veštija sa rečima nego sa brojevima. Umela sam da napišem, umela sam da kažem. To sada znam da sam umela da kažem iz razloga što su me uvek vukli da ja nešto kažem ispred razreda: ili da se borim da nema kontrolnog ili da se izborim za nešto ili da budem predsednica razreda ili da nešto. Znači, da ja nešto oratorski kažem: da održim govor na nekoj priredbi, da održim oproštajni govor učiteljici, razrednoj… Mislim, to sad iz ove vizure znam. Tako da sam bila veštija sa rečima i umela sam da ih napišem. Sa matematikom nisam bila toliko vešta. Ali sam bila odličan đak, bila sam Vukovac. Ne zato što sam se ložila da ja to štrebam nego sam se ložila da pobedim i da pobedim sebe. I to me je ložilo. Ložilo me je da pobedim, i onda, OK, moraš nekako naći načina da to naučiš. Ali, matematiku pamtim, najviše to moje odustvo dela mozga za matematiku pamtim najviše po tome što na času kažu ovako: Zamislite dve ravni koje se seku. Ja bukvalno: Šta?! Ja ne znam šta da radim sa tim sad uopšte. Kako da zamislim? Kakve dve ravni koje se seku? Slično je bilo sa fizikom. Ja sam to morala da prevedem u sistem asocijacija. Mozak je inače napravljen da uči na sistem asocijacija. Ja sam morala da prevedem na sistem asocijacija nekih poznatih stvari da bih ja uspela da to zapamtim, reprodukujem onog momenta kad me pitaju i to je to. Ja to više neću znati. Tako da, da, reči su mi bile te koje su me više triggerovale, više me triggerovalo da čitam, da napišem, da iskombinujem neke reči. I to javno govorništvo, od malena neko javno govorištvo, koje se dešavalo tako kad sam bila na priredbi, da se ja obratim, da nešto, kad smo maturirali, na maloj maturi i sve to. Mada, moje javno govorništvo ima jednu, kako to da, pa traumu. Jer zamalo da ne uspem. Jer mi svi imamo neke traume, neke triggere iz prošlosti, suštinski smo slika prošlosti, je li. Tako da to nisam ja, to je moja trauma. 😀 Šta se tu, naime, desilo? Znači, ja sam od prvog razreda osnovne škole počela da dobijam slabije ocene iz matematike. Odnosno, dobila sam slabije ocene zato što zadatak koji – znaš kako se kontrolni pisao na tabli, pa mi moramo da prepišemo, pa računamo. I ja ne prepišem dobro. Ono što ja izračunam je dobro, ali ispravno onog što sam ja prepisala. I dobijala sam slabije ocene. I onda su se moji, moja majka bunila, pa kao: Ona to nije prepisala dobro. U stvari se ustanovilo da ja ne vidim dobro. I onda sam se jedan dan pojavila u školi sa naočarima. Imala sam 7 godina i bila sam užasno tužna zbog toga. Međutim, ta tuga se produbila time što sam ja posle nekih par meseci otkad sam dobila te naočare dobila da nosim onaj flaser na oku. Znači, to ko ne zna šta je… Em si mali, em su deca – onako mogu da budu iskrena i zla. I sad te neke naočare, na okvir tih naočara, pa to je mešavina Elton Džona i Leo Martina. To je presmešno. Ovolike neke naočare. I ta flasterčina koja ovako ovde stoji. Ja sam bila užasno, užasno tužna i ovako sam kosu nabijala da… I kad sam ušla u razred, učiteljica je videla, shvatila u momemtu u stvari šta je uradila, i onda me je izvela na tablu da ja popravim to iz matematike što sam imala. I ja sam stajala ovako, nisam htela da okrenem to lice da me vidi taj razred. Međutim, ona me je uzela ovako sa dva prsta i rekla: Podigni glavu, ovako i onda su oni videli taj moj flaster. Ja sam se tu bukvalno odsekla. To je taj prvi susret sa nekim auditorijumom. Imala sam strašan, užasan osećaj tuge, odbačenosti. Baš je strašno. Mislim, nije ona to uradila sa namerom. Niko sa namerom neku ne pravi traumu. Ali, zamalo. Međutim, kako su se reči, a ne brojevi, više lepile za mene vremenom, onda je tako to neko okruženje prepoznalo te moje, hajde da kažem, oratorske sposobnosti od malena. Tako da sam, eto, čak to negde i upgradeovala. Jesi li imao tako nešto?

Ivan Minić: Ja sam imao taj momenat sa pogrešnim prepisivanjem zadataka. I onda sam, naravno, lagao da ne vidim. 

Tatjana Vojtehovski: Aha, da.

Ivan Minić: Jer, šta je najjednostavnije rešenje? Najjednostavnije rešenje je da lažem da ne vidim. I onda sam dobio naočare i nikad neću da zaboravim to – ja sam, naravno, mrzeo da nosim naočare, kao što su svi mrzeli da nose naočare, do jednog trenutka kad mi je naša nastavnica koja nas je čuvala u boravku u kome smo radili domaći, koju smo svi obožavali, Brankica, koja je rekla mojoj majci: Pogledaj ga, pravi mali intelektualac! 😀

Tatjana Vojtehovski: Sine bane! 🙂

Ivan Minić: To je trenutak bio otkad: OK, sad mogu da nosim naočare. Imao sam, ne znam, kao +0,25 ili tako nešto. U suštini, niti su mi trebale, niti sam ih nosio. Nosio sam ih mesec dana i posle toga sam prestao. Ali, da, to su neke…

Tatjana Vojtehovski: Ali, sećaš se tog osećaja, kad dobiješ nešto, stoji ti nasred lica, pa se sećaš sad tog osećaja?

Ivan Minić: Da, da. Svako odeljenje, možda ne svako odeljenje, ali u svakoj školi je bilo nekoliko dece koja su imali onu fiksu protezu tad ili tako nešto.

Tatjana Vojtehovski: Jeste, jeste!

Ivan Minić: I svako od njih je bilo stigmatizovan.

Tatjana Vojtehovski: Apsolutno. Ti imaš te naočare, i onda na fizičkom kao: Skini naočare pre nego što preskačeš kozlić. -Pa, ja ne vidim kozlić! Šta da radim? Pa, promašiću ceo kozlić! -Ne možeš sa naočarima! I stalno imaš taj osećaj da si nesposoban. Ti ne možeš bez naočara, ne možeš ni sa naočarama. Ja sam to imala na fizičkom, stalno taj osećaj da sam nesposobna. OK, Vojtehovski, ti sedi na klupi, što je meni izazivalo taj osećaj izopštenosti, kao: Neću, hoću da pobedim!

Ivan Minić: Ali, kada sam istraživao i par nekih intervjua koje sam čitao i gledao koje si davala, kaže se tu, između ostalog, i da te ta želja verovatno da pobediš i povukla da se prilično aktiviraš kroz neke sportske aktivnosti.

Tatjana Vojtehovski: Jeste.

Ivan Minić: A to mi je uvek neobično. Jer kao hajde sada je drugačije. I sada ti imaš – otkako se pojavila odbojka kao opcija, mnogo više roditelja je spremno da šalje svoju žensku decu na sport kad izraze želju za tim. Na tenis i na odbojku, jer to su beskontaktni sportovi, lepi i sve to. OK, tenis je možda malo skup, ali odbojka je neka narodna opcija. I sad imaš tu neku decu koja se bave sportom žensku, dok u vreme kada sam ja odrastao, pretpostavljam da je tako bilo i unazad, nije baš bilo to preterano često. Bilo je mnogo češće kod dečaka nego devojčica. Otkud ti u sportu i čime si se bavila?

Otkud Tatjana u sportu i čime se bavila?

Tatjana Vojtehovski: Ja sam se bavila jedno vreme atletikom, 100 i 800 m. Gurali su me na skok u dalj, ali to me nije nešto ložilo. A, kako je uopšte došlo do te atletike? To su opet neki razredi osnovne škole, tipa peti-šest razred. Da, peti-šesti. Da, posle učiteljice. Znači, došlo je do tog fizičkog, i kad sam ja onda na fizičkom kao: OK, trčite! Ja trčim kao i svi što trče. I onda je taj nastavnik fizičkog rekao: OK, pa hajde još jednom, pa hajde još jednom. I kako je to školsko funkcionisalo ranije? Onda je nama rečeno da će doći neko iz atletskog kluba Vojvodina u to vreme da prisustvuje času fizičkog, pa izvede nas nekoliko da trčimo na 100 m, trčimo na 800 m. Oni su to merili, neke performanse. Ja sam bila klinka, ništa ti to ne razumeš. I onda je stigao dopis koji mi treba da odnesemo roditeljima da atletski klub prepoznao neke atletske perfomanse, da savetuje da se mi upišemo na atletiku i tako. I to je stiglo do moje majke koja je to potpisala. Ja sam, inače, stanovala tik preko puta tadašnjeg Nova Vojvodina, sad se zove Karađorđe. I tu na toj atletskoj stazi bukvalno mi je trebalo dva minuta da odem. Međutim, individualni sport me nije ložio tada, nego onda svi moji igrali košarku. Znači, svi su igrali košarku, i onda sam: Ne, ne, i ja ću isto košarku. Ako već brzo trčim, onda mogu da idem i na košarku. Tako da sam igrala košarku u Vojvodini. Jedno vreme je trenirala Marija Veger. Kasnije sam imala neke druge trenere. I ta moja osnovna škola se bazirala na tome da ti u školu moraš da nosiš tu opremu za košarku i duboke Converse patike kožne i onda nosiš i ranac i sve to. I onda posle sa svim tim stvarima trčiš na taj trening i posle sve to vučeš kući. A, na sve to paralelno sam išla u muzičku školu. Dakle, ustanem, nešto uradim za školu, odem u muzičku školu, vratim se, imam instrument ili solfeđo. Vratim se, još nešto uradim za školu – ništa, okrenem se oko sebe i ‘vatam svoj rep. I idem popodne u školu, trčim na trening, posle treninga se ja oko 10 uveče sa 12 godina vraćam kući. I tako je to funkcionisalo jedno vreme. Ja sam završila nižu muzičko školu, šest godina paralelno sa košarkom i osnovnom školom. Ja ne znam kako sam ja uopšte i postizala. Onda ne možeš da postigneš, onda shvatiš da neko ima bicikl. Pa, onda je taj neko vozi na onom zadnjem sedištu bicikla. Pa, onda ja nosim i njegovu opremu. Kao ludaci iz ludnice! Ali, to je sve nekako bilo – taj sport je meni super bio zato što mali si ti. Imaš 12 godina, ali nekako te vuku na neko takmičenje. Pa, tu nešto moraš da se snađeš u nekoj sali, pa moraš da nađeš svoje stvari posle. Ne znaš ni gde ti je svlačionica. Pa se naučiš kad pobediš, kad gubiš, kad pobediš, kad gubiš. I mislim da mi je ta vrsta sporta dala neki trigger opet za tim da ja sam htela to da probam da pobedim. Međutim, kad je krenula srednja škola, pa znaš 7-8 časova u srednjoj školi. Imate 7 časova. -Super! I onda ne možeš da to postigneš i onda je to tako otišlo. Ali, da, to je taj bio sport. Znači, jedno atletika i jedno vreme košarka, da. Igrala sam desni bek. S tim što moram da ti kažem jednu stvar, to je bila sumanuto, ja sam tri puta lomila desnu ruku. Da, tri puta sam lomila. Naravno, na krajnje idiotske načine. Prvi momenat kad sam slomila ruku jeste imali smo ne rolere, nego rolšue, i moja starija sestra – ja sam imala šest godina, ona je ima deset – i rešila da me nauči da vozim te rolšue, ali me je obula u stanu. Pa smo silazili peške niz stepenice! Ne tamo ispred zgrade da mi obuva, nego obuće mi u stanu. Ja sam se bukvalno ubila na te stepenice i polomila ruku. Onda sam polomila ruku kad sam nešto trčala. Na bankinu sam se okliznula i na bankinu na isto mesto. I onda je bilo 4. osnovne, znaš kako u školu teraju one male đake, kao mi, u redu posle odmora, a ovi 7-8. se već malo guraju i malo razmiču nas boraniju. I neko je proleteo i ja sam se tu smandrljala niz stepenice i opet slomila desnu ruku. Dakle, zašto ti to govorim? Govorim ti zbog košarke. Zbog toga što ja imam neki deformitet ne mogu da ispravim šaku. Vidiš. Znači, ja mogu i sad ova šaka je ovako ostala. Što je dovodilo do toga, da ako je koš ovamo, moja ruka stoji ovako umesto ovako. Ali, ako mi stoji ovako, otići će lopta tamo. Znači, ovako. I svaki put kad sam ja na košarci uzimala da sa moje pozicije uradim, svi su radili ovako. Pošto je nemoguće, kao vidi kako mi stoji lakat. Ja nisam mogla to da ispravim. Ali, nekako sam se ja tu eto borila sa tim dok nisam rekla to: OK, ne mogu, ne mogu da postignem. 🙂

Ivan Minić: Jedan od momenata koji je uvek onako prelomni u životima ljudi koji posle naprave nešto je trenutak kad skapiraš iz kog god razloga i koje god potrebe da bi možda trebalo nešto da kreneš da radiš.

Tatjana Vojtehovski: Aha.

Ivan Minić: I to obično bude pre nego što dođeš u fazu da stvarno nešto ozbiljno negde radić, nego to su ti neki prvi letnji poslovi za džeparac, za odlazak na more, za šta god. Šta tvoj prvi posao bio i kad se desio?

Koji su joj bili prvi poslići?

Tatjana Vojtehovski: Desio se u 7. osnovne, sa 13 godina, što je bilo problematično, jer nisam imala ličnu kartu, a trebalo je preko studentske organizacije da to počnem da radim. Mogli su maloletnici da vade lične karte, pa sam ja tamo nešto mamu gnjavila da ide sa mnom. Ne znam gde je SUP, ne znam gde ništa, da mi izvadi tu. I ja sam, dakle, od 7. osnove preko leta pa čak do 16-17, možda i 18. godine, to je nekoliko sezona, ja sam brisala šoferšajbne na benzinskim pumpama po Novom Sadu i po Petrovaradinu. I jednom se desilo da sam radila – to čekaš koju ćeš pumpu da dobiješ, onda moliš boga da dobiješ Malu pečurku, tako se zvala pumpa…

Ivan Minić: Kod SPENS-a.

Tatjana Vojtehovski: Kod SPENS-a, bravo! Jer na Maloj pečurci neka lova, nešto super. Ako dobiješ pumpu sa jednom stanicom negde, šta ja znam, na Klisi, onda si ono… Ali, ne možeš da biraš, nego čekaš. Pa, tražiš vezu za pumpu, pa tako. Da, da, bukvalno tražiš vezu pumpu. To je onda počelo. I ja jednog leta, to sam već ima pa jedno 17 godina – znači, već se išlo na Đavu. Ja dobijem na Petrovaradinu da brišem stakla. I biraš ti smenu, hoćeš popodne, pre podne, kako. Ja radim noć. I dolaze mi ljudi koje ja srećem na Đavi kada ja idem i onda i njima to brišem. Ali, super je to iskustvo sa pumpe, jer to su prvi koraci da učiš neku ljudsku psihologiju. Prvo, ja sam htela da zaradim svoj novac, jer sam imala tu ideju da ja treba da imam svoj novac da kupim sebi nešto šta hoću. I sa 13 godina kad zaradiš novac, onda shvatiš da ti te patike baš nisu tako lepo ni neophodne. Kad treba da daš svoj novac za njih. Drugo, ja sam dete samohranih roditelja. Moja majka je večito radila dva posla i baš se trudila da nam obezbedi sve što može da nam obezbedi. Međutim, ja sam rasla sa tim da nasleđujem garderobu. To sam pre neki dan pričala sa mojom sestrom. Ja sam uvek nosila njenu garderobu.

Ivan Minić: Mislim da smo svi u tom periodu nasleđivali neke dobre stvari koje su bile.

Tatjana Vojtehovski: Ma, ja sam nasleđivala sve. Zato što, kako da ti kažem, od starije sestre ja dobijem i cipele i jaknu i torbu i džemper i košulju. I kad sam ja htela da zaradim i to je jednostavno tako. To je počelo znači sa 13 godina. Ali, naučiš prve osnove ljudskog ponašanja, psihologije i onda znaš, kao kafanski muzičari kad znaju za koji sto da priđu. Oni znaju, oni će svirati svima, malo ovima, ali oni čekaju pola dva i čekaju one tamo. Oni znaju da će im oni ostati do pet. Tako i ti na pumpi naučiš da ti dobar auto neće dati mnogo love, da nije nužno, jer prvo se tu kao zaletiš, ali uopšte nije nužno da dobiti. Od nekog krša koji jedva stoji na točkovima ćeš dobiti neku. I imala sam 17 godina, brisala sam stakla, u nekom momentu naiđe u nekom razvaljenom autom moj profesor filozofije i logike iz srednje škole, koji nas je propisno zlostavljao u razredu. Znaš, on je imao ono Bog zna za 5.

Ivan Minić: Da.

Tatjana Vojtehovski: I baš nas je onako zlostavljao. I on je meni govorio, na primer, ponižavajući me pred celim razredom, govorio mi je: Nikada, Vojtehovska, od tebe ništa neće biti. Pred celim razredom je to govorio. Nikada, Vojtehovska, od tebe ništa neće biti. Završićeš kao kasirka. I ja sam govorila: OK, videćemo. Na tim časovima bilo je i suza onih ljudi koji su bili slabi. Naravno, bilo je opravdanih suza zato što, eto, on je to izgovarao. Ja sam govorila videćemo. I sedim na pumpi, nikog nema, ja sedim kao kotrljajući žbun u američkoj pustinji. I nailazi taj neki auto, rekoh: Jao, da li da ustajem? I vidim! Ja na raspustu i on treba da mi predaje i sledeće godine. Rekoh: Ma, ustaću. Mada, mogu time da pokažem nikad ništa od mene neće biti, ali nema veze. Ja priđem i kažem: Dobar dan, profesore. Mogu li da vam obrišem stakla? On kaže: Vojtehovski, rekao sam ti. -Ma, ništa, samo da vam obrišem stakla. On kaže: Nemam para da ti platim. Ja kažem: Nikakav problem, ja ću vam obrisati ovako sa zadovoljstvom. Obrišem ja njemu i prednja i zadnja stakla i vratim se. Četiri sata kasnije, moj profesor se vraća odnekle, staje na parking i vadi punu kesu trešanja, i kaže: Izvoli, ovo je za tebe. Ja kažem: Hvala vam. I samo da vam kažem, nije tačno ono što govorite pred celim razredom, da od mene ništa neće biti. I dokazaću vam to. Tako da mi je to ostalo. Ali, zamisli, potpuno sumanuta rečenica, neko pred 30 đaka ti kaže: Nikad ništa neće biti od tebe. Bukvalno da te uništi. Ali, eto, to je to.

Ivan Minić: Ali, znaš šta? Kad god sam se sretao sa tim modelom ponašanja kod profesora, mislim da su to bili ljudi koji su sebe projektovali, jer su bili nesrećni što rade to.

Tatjana Vojtehovski: Naravno, uvek je to.

Ivan Minić: Ja sam u srednjoj školi bio, u tehničkoj školi. Meni su svi ljudi koji su predavali, skoro svi, bili nekakvi inženjeri. I mi smo vrlo često pričali o tome, i ja se sećam, ja sam to jednom rekao nakon završetka škole, kad sam sreo isto tako jednu vrlu problematičnu profesorku koja nas je zlostavljala, i ja sam joj rekao: Dobro, vi da ste nešto znali, ne biste predavali nama. I mislim da ju je to prilično pogodilo, jer u tom trenutku ja sam bezobrazni klinac koji već krenuo da ima neke rezultate, prepoznatljiv je, vidljiv je, a ona u 45-46 godina, a imala je neke velike ambicije i bila je odličan student, nije uradila ništa, i dalje joj egzistenciju obezbeđuje to što predaje u školi i što suštinski muči tu decu da uče stvari koje im verovatno nikad neće trebati.

Tatjana Vojtehovski: Nije što im neće trebati, nego taj način. Sećam se, imala sam u razredu jednu devojku, ona je bila niža rastom, niža ispod proseka. I to je bio momenat kad sam ustala onda, jer sam imala uvek to nešto – nešto sam imala. Ta vrsta osećaja prema drugima. On ju je prozvao da odgovara na filozofiju, ona je ustala, on je rekao: Ti znaš da moraš da stojiš na prstima da bi te iko video. I ona spusti glavi i počne da plače. Meni se sad plače kad to pomislim. Ona počne da plače, i ja sam ustala iz te tišine, i rekla sam: Vi zaista ne možete ovo da radite. Sram vas bilo! I on kao: Pa, ništa te nisam pitao. -Pa, ne, ne. Nema ništa te nisam pitao. Nemojte to da radite. Nemate prava ovo da radite. Ne možete ovo da radite. Sećam se da je on uzeo dnevnik i napustio čas. Nadurio se i otišao. Ali, to su bukvalno neke stvari koje stvarno mogu da oblikuju nekog u životu ili jako lako možeš tu da sklizneš.

Ivan Minić: Da te skrene s nekog puta na kome apsolutno ima smisla da budeš.

Tatjana Vojtehovski: Apsolutno, da ne ostvariš sebe, da poveruješ to. Jer, inače, najveća ta ljudska slabost je što poveruju.

Ivan Minić: Znaš šta, evo ja sam sad – znaju slušaoci i gledaoci – ja sam sad imao tu kao godinu dana neke lične transformacije, gubitka kilograma, itd. I sad, OK, ja sam težak kao crna zemlja, i u principu meni možeš da kažeš šta god hoćeš, kako sam ja to zamislio sebi u glavi to će tako da bude i to je to. Neće me pokolebati niko u 36. godina, jer nije mogao ni u 18. da me pokoleba. Ali, kad sam krenuo da pišem prvi put o tome i kako je to u mom slučaju funkcionisalo, naravno, javila se gomila ljudi koja je bila vrla podržavajuća i sve je to lepo. Koliko god da meni nije to neophodno, voliš ti to da čuješ, prija ti.

Tatjana Vojtehovski: Jeste, lepo je.

Ivan Minić: Posebno kada ti se jave ljudi sa kojima se nisi dugo čuo, koje voliš, a prosto ne stižete, i onda kao imali su razlog da se jave da ti kažu da te vole, što je velika stvar.

Tatjana Vojtehovski: Da, lepo je.

Ivan Minić: Ali, naravno, uvek imaš i one ljudi koji se jave, i ja zaista verujem u većini slučajeva da je to iz najbolje namere, koji kreću sa pričom nemoj to da radiš, ne smeš to tako, mora drugačije, nemoj jedan obrok dnevno, moraš 84 mala obroka, itd. Ja sam svima napisao i svima sam se zahvalio i svima sam rekao: Ovo je moj način i put. I u tim tekstovima u kojima sam opisao tu celu transformaciju sam napisao: Ljudi, ovo je moj način. Ne znači da vama radi. Možda vam i ne prija. Možda i nije zdrav za vas. Svakako se konsultujte sa lekarom. Ali, evo, ovo je autentično moj način kako je to sve izgledalo. Ali sam podelio, kad su me zvali drugari iz Žiške u njihov podkast, tad sam rekao javno šta mislim o tim situacijama i to je: Nemoj to da radite. Jednostavno, nemojte to da radite. Mene neće pokolebati, ali 90% ljudi kada im to kažeš, a oni se lome i nisu sigurni i teško im je i užasno im je teško da uopšte izdrže na tom putu, kada im kažeš tako nešto, uvući će se crv, stvari će krenuti da se komplikuju i odustaće od nečega što nisu morali da odustanu.

Tatjana Vojtehovski: Jeste! Pa, inače, preko 90% ljudi na planeti pati od nedostatka samopouzdanja. Znači, dovoljno neki – čak i promaja ili neki lahor da ih odune i da ih poljulja, a pogotovo te takve stvari, kao: Nemoj to, nije ti dobro, ili, Nećeš ništa postići u životu. Čekaj, imaš 16 godina i shvataš da hej, ne možeš to da govoriš ljudima. Shvataš ti to, možda ne znaš šta da radiš sa tom vrstom autoriteta, ali kao: Čekaj, ne možeš to da govoriš ljudima. E sad, drugačiji smo. Kod mene je to izazvalo da me narajca, ali kod nekog drugog izazove suze iz taka.

Ivan Minić: I, naravno, uvek to zavisi i kako podršku imaš u kući.

Tatjana Vojtehovski: Tako je!

Ivan Minić: Pošto mnogi su to slušali i u kući.

Tatjana Vojtehovski: Tako je, tako je! Onda ide taj model copy/paste, koji se prenosi, i svako radi najbolje što ume i onda te upropasti na kraju tim nekim metodama. Nažalost, svi mi kad pričamo o školi, nema nas da nemamo takvu nekvu vrstu traume iz škole, da se neko našao toliko nenormalan, da toliko uništava samopouzdanje, da te gazi po prstima bukvalno kad si krenuo da koraš negde u životu, oni uzmu pa te gaze. Nažalost, tako. Pa, sad kako je ko nastao iz toga.

Ivan Minić: Zavisi koliko je bio značajan predmet od toga koliko je to efekat imalo kasnije kroz stvari koje su se dešavale.

Tatjana Vojtehovski: Da, da.

Ivan Minić: Znala si da želiš da budeš novinar. Kako si uopšte ušla u priču novinarstva?

Kako je ušla svet novinarstva?

Tatjana Vojtehovski: Ušla sam tako što – malopre sam spomenula moju sestru, verovatno ću da je pomenem još koji put pošto se mnogo volimo, mnogo smo vezani, imamo divan odnos – znači, ušla sam tako što je moja sestra ima neki oglas za neku audiciju na televiziji Novi Sad za najavljivačice programa. I ja sam rekla: Ma daj, bre! I ona je rekla: Ma daj, hajde, prijavi se. Imaš super glas. Jer nije bio taj samo, ali se nadzirao, ta dikcija. Ja kažem: Neću, bre, Tamara. Kakve, bre, najavljivačica program! Šta ti je?! I bila je subota pre podne i ona je mene slagala da idemo ne znam gde, kod naše treće drugarice, da idemo ne znam gde, i kao: Hajde, obuci ovaj komplet. Mi smo menjale garderobu i sad menjamo garderobu, dan-danas, u godinama. Bukvalno, bukvalno. Čak selimo iz Novog Sada u Beograd, iz Beograda u Novi Sad. I ona kao: Hajde, obuci. Ja kažem: Šta, bre, da obučem? Ovaj neki komplet, idemo pre podne na kafu. -Ne, ne, obuci to. Sve je slagala. I ja tako nekako uparađena u stvari završim u kolima sa njom i ona zapuca preko mosta Kameničkog, prema Kamenici, ka televiziji Novi Sad. Ja kažem: Da li si ti normalna?! Ona kaže: Molim te, idi tamo i pročitaj to šta imaš. Hajde, boga ti! I tako sam ušla u televiziju, kao najavljačica programa. Dakla, ja sam najavljivala program. I ne samo to. I odjavljivala sam. Znači, ja se pojavim oko pet popodnem i kažem: Večeras na televiziji Novi Sad gledaćete: u to toliko, u ovo toliko, u ovo toliko, u 21 film. I onda ide program do ponoći-pola jedan i onda se ja pojavim kad svi spavaju. Ni moja mama više nije gledala. Onda se ja pojavim da kažem: Gledali ste trr-trr, trr-trr, a sutra ćete ujutru gledati trr-trr, trr-trr. Znaš, imaš ogromno vreme. Imaš od pet do ponoći, gde sam ja onda hodala po televiziji. I hodala tako, išli, šunjala se. Naravno, oni tebe koriste da im donosiš kafe, da im ideš po burek. Za sve te što nisi tamo došao te koriste. I onda sam ja tako ulazila u montaži, pitala: Izvinite, je li smetam da samo sedim ovde? -Hajde, OK. I tako sam sedela i gledala, i sedela i gledala. I mislim da počeo tu to intravenozno konzumiranja medija i te neke vrste života. Neki su mi dozvolili da nešto pitam, neki mi nisu dozvoli ništa da pitam. Onda je došla audicija za Treći program. Treći program je bio u okviru 3K. Samo dva sata iz Novog Sada se proizvodilo. Prošla sam tu audiciju. Onda je došla audicija za televiziju Novi Sad. Meni je urednik bio Pero Zubac. I ja sam onda radila na televiziji Novi Sad, radila sam, bože dragi, radila sam Nedeljno popodne. Je li se sećaš Nedeljno popodne?

Ivan Minić: Da, da.

Tatjana Vojtehovski: Znači, ovako: Nedeljno popodne počinje u pola deset ujutru i završava se u sedam uveče! Da li ti razumeš da je postojala emisija koja je počinjala u pola deset ujutru i završavala se u sedam uveče? I to smo radili Aleksandar Bojović i ja. Posle se pridružila i Teodora, kao nas troje pošto ne možemo sve. Jedina pauza za ručak je bila pošto je išla porodična serija od jedan do pola tri i onda krenu da se ređaju: gosti dolazi, pa reportaža, pa se uključuje studio Beograd, pa se onda uključi studio Priština. I to je tako bilo – Nedeljno popodne. To sam radila. I onda sam ja… Došao je NS Plus. E, na NS Plusu su bili moji autorski koraci. Oni su dozvolili da se predlože neke ideje. Ja sam predložila dokumentarnu emisiju. Svi su predložili nešto da rade sa poznatima. Znaš, malo kad radiš sa poznatima i ti postaneš poznat. Ja sam predložila tu moju prvu dokumentarnu emisiju, koja se zvala I to je život, i koja se bazirala samo na tome da ja putujem po Srbiji, Crnoj Gori, Kosovo, naravno, računam u Srbiju. Ja sam putovala i snimala sam neobične priče potpuno običnih ljudi koji nikada nisu stali pred kamere, koji često ni televizor nisu imali. Samo hoću da ti kažem, dakle, u to vreme nije bilo interneta, nije bilo mobilnih telefona, nije bilo ni pejdžera, nisi mogao na Facebooku da proveriš sagovornika, većina mojih sagovornika nija ima fiksni telefon i ja sam dolazila do njihovih priča. Pitali su me kako si ti uopšte nalazila te ljude. Hoćeš da ti ispričam to?

Ivan Minić: Hoću.

Kako je pronalazila priče?

Tatjana Vojtehovski: Ja sam ih nalazila tako što sednemo nas troje u kola bez kamere i napravimo kao neku rutu na mapi, papirnoj mapi. Ako neko mlađi ovo sluša sada, verovatno misli da imam 90 godina. Dakle, papirnoj mapi i ovako napravimo kao rutu: idemo tu, pa ćemo svratiti… Vidi, nema plana. Tada sam shvatila u stvari da su kafane preteče interneta. 

Ivan Minić: Definitivno.

Tatjana Vojtehovski: Sve se u kafanama dešava. Potpuna razmena informacija. U kafanama se i venčavalo i razvodilo i plakalo i smejalo i parastosi i sahrane i slave i ispraćaji. I tu je neka baza nekih informacija i sve se znalo u kafani. I onda sam ja birala pored puta kafane koje imaju limene pepeljare i karirane stolnjake i lesonit ploče na podu. I onda uđem unutra i kažem: Dobar dan. I oni, ljudi pristojni, kažu: Dobar dan. Ja kažem: Ja sam ta i ta. Mi tražimo neke neobične priče o vašem kraju. I uvek sam dobijala informaciju. Kad pokupim tako neobične priče skroz, ne znam, do Kosova, onda se vratim nazad i onda napravimo neki plan. Mi onda usput obiđemo te ljude, pa bi mi došli. Ako ne možemo da obiđemo te ljude, onda ćemo doći na prepac kamerom pa ćemo videti šta će da bude. Uglavnom se vratim nazad, napravim neki plan, onda sednemo u kola po 7-8 dana. Usput još nađem neke priče u tih 7-8 dana. Jao, to je predivan period zaista bio. I to smo onda snimali. Znači, sve je bio teren. I to je taj početak rada… Ja sam celu karijeru radila sa ljudima i njihovim životima. Tad sam počela jako mnogo da učim od tuđih života.

Ivan Minić: Mislim da mnogo ljudi se verovatno toga i seća. Čak i ljudi koji su, da kažem, u nekim mojim godinama, koje nisu baš tako male, ali ovi mlađi koji nas slušaju sigurno više ni ne znaju za to, ali zapravo Treći kanal i NS Plus su bili nešto najdivnije, najkreativnije. Potpuno je neverovatno da je u okviru sistema kakav je bio RTS – ne kažem ništa loše, nego prosto rigidan, oldschool sistem…

Tatjana Vojtehovski: Jeste, jeste! Jedan mastodont, jedan tvrd.

Ivan Minić: Ja sam bio vrlo aktivan na Trećem kanalu u Beogradu i bežao iz škole da bih išao tamo. Posle više nisam morao da bežim, posle otpišu me u negde nekoj emisiji da sam nešto i onda nisam morao da bežim nego su me puštali. Ali, to je bilo fantastično. I količina talenta mladih, genijalnih ljudi koja se skupila i u jednom i u drugom mestu i tog nekog autorskog, često zabavnog, ali ne samo zabavnog sadržaja, je bila neverovatna. I suštinski ti kada analiziraš narednih 20 godina u medijima, gro najtalentovanijih ljudi i onih koji traju su došli iz tog sistema: da li je to Treće kanal, da li je to NS Plus ili u nekom trenutku na potpuno drugačiji način, ali opet mislim da je vredno da se pomene – BK. 

Tatjana Vojtehovski: Jeste.

Ivan Minić: Koji je bio od nule napravljen, sa potpuno novim licima, ali po jednom potpuno novom, modernom sistemu, gde ti ljudi koji su tada odabrani, odškolovani, ti ljudi i danas nose i informativni program i svašta ostalo na drugim televizijama.

Tatjana Vojtehovski: Apsolutno. BK je bila prva televizija koja je imala tu svetsku produkciju. Ta slika je bila skupa, dobro je izgledala ta boja, ta grafika. To produkciono je ta prva televizija. Ali, to, da, Treći kanal, sad Treći program u novosadskim tim delom, i NS Plus, to su definitivno bili kao neki bootcamp za dalje. Tu smo mi mogli da realizujemo neke svoje autorske ideje, neke svoje korake. Ali, sad zaista mi živeli u tim redakcijama.

Ivan Minić: Evo ti jedan primer. Mislim jeste digresija na digresija, ali ovih dana se dosta provlače razni citati, izjave Laneta Gutovića zbog tog što je nedavno preminuo. I jedna od njih koja se najčešće citira je sa Studija B iz one neke emisije, gde on kaže: Eto sada nijedan televizija nema obrazovni program. Sve ono na čemu smo mi odrasli – mislim, ja sam živeo kad idem popodne u školu da bih ujutru gledao taj obrazovni program.

Tatjana Vojtehovski: Apsolutno!

Ivan Minić: Ja sam bežao iz škole da gledam neke stvari, jer sam bio dobar đak pa su me puštali. Je li mogu ja da idem da gledam Opstanak? -Može, idi gledaj Opstanak. Jer sam isto živeo preko puta škole. Ali, taj momenat gde BK je bio privatna televizija, koja je imala obrazovni program. Imala je taj deo. Otkupili su nekakve dokumentarne serijale o životinjama koje su oni sinhronizovali. Nije to bilo repriza sto puta nečega što si već gledao na RTS-u.

Tatjana Vojtehovski: Tako je, tako je!

Ivan Minić: Nego je to bilo nešto novo, ali je postojala svest o tome da to nešto treba da traje, da treba da ima dugoročnu vrednost, da nije samo poenta u instant pažnji koju ćeš da pokupiš od ljudi i rejtingu svakog trenutku po svaku cenu, nego si imao to nešto. E, sad taj tvoj autorski rad koji je tada počeo i te priče koje si sakupljala, mnogi od njih su te i kasnije kroz karijeru pratile možda kao neke najsjajnijih intervjua koje si uradila. Voleo bih da podeliš neke od tih priča sa nama i voleo bih da ispričaš kako zapravo izgleda to kada ti – ti si novinar koji ima uz sebe snimatelja i to je uglavnom manje-više sastav u kome se ide da se realizuje to sve što treba da se realizuje. Vas dvoje morate da funkcionišete savršeno. U principu, imate motivaciju zato što se oboje ložite na istu stvar, ali osim toga nemate nikakvu drugu opipljivu motivaciju.

Tatjana Vojtehovski: Pogotovo ne materijalnu. 🙂

Ivan Minić: Naročito materijalnu. Radite u sistemu u kome to prosto ne postoji kao kategorija, ali osećate da pravite neku razliku. Koje su neke od priča koje si uradila u tom periodu, koje ti najviše znače danas?

Koje priče sa početka karijere su ostavile traga?

Tatjana Vojtehovski: Čujem na recepciji hotela Podgorica kada sam pitala: Izvinite, ja sam ta. Je li ima nešto? -Ima. -Čujem da su bila dva brata, Petar i Savo Vukašinović, koji su živela na planini, koja mislim da se zove Kamenik ili tako nešto, iznad Podgorice i da krajem rata pala sumnja na njih da su ubili jednog partizana. A, nisu ga ubili. Petar Vukašinović je pobegao u planine. Njega je jurila i UDBA i OZNA. Pobegao je u planine i tamo se krio 20 godina, misleći da Drugi svetski rat još uvek traje. On je 20 godina živeo na kamenu. Ja sam otišla do njega, do podnožja te planine, posle smo se penjali peške. Videla sam ga ovako i on je ovako… Ovako je uradio, kao da je ostao neki tik, poluživotinjski ovako. I dočekao nas je. Bez problema smo mi uključili kameru odmah. On je počeo da priča. Sećam se pošto ja znam moje emisije napamet. Crnogorci su vrlo blagoglagoljivi. Ja ga pitam: Gde ste spavali? Pošto je bio na planini. A, on kaže: Jesi li videla negde pticu gde sačinja gnjezdo? E, takvo je moje pokućstvo bilo. Čista lirika kako je on govorio. Dakle, on je imao rođenu sestru koja je znala da se on krije tu negde. On je stalno menjao lokacije. Ona kaže da mu je ostavljala malo krtole ispod nekog kamena. Jednom prilikom mu je ostavila poruku da ukoliko se u toku noći upali petrolejska lampa u kući, pošto je on mogao da vidi sa visine, da će to biti znak da im se otac upokojio. I tako je i bilo. Njenu sestru su dosta mučili fizički Oslobodilačka vojska. Priča kaže da su je hvatali za pletenice i držali ovako iznad jame, preteći da će je baciti. I on se kune da on nije ubio tog čoveka. I 65. godine mu je dosadilo da 20 godina živi u planini i rešio je da se preda. Gde ste otišli, rekoh, gospodine? A, on kaže: Otišao sam u Titograd, u policiju. Ja kažem: Pa, kako su reagovali? On kaže ovako: Iskakali su iz onije kancelarija, kao da sada tebi rečem evo srna ili vuk. U kafani čujem u Crnoj Gori da postoji jedna žena koja živi u selu Stabna i da je to jedina živa žena u Crnoj Gori koja je ušla u crnogorsku guslarsku pesmu. Zainteresuje me žena koja je ušla u crnogorsku guslarsku pesmu. Ona je pre 50 i nešto godina se u tom selu zabavljala sa nekim svojim momkom. Malo su za to vreme zgrešili pre braka. Ona je ostala u drugom stanju. On je obećao da će da je ženi i prevario ju je. Ona mu je rekla: Ne oženiš li mene, neću nijednu drugu. Pre 50 i nešto godina rodila je vanbračnog sina u selu Stabna. Možeš misliti. Dete je imalo tri godine, ona je čula da on pravi momačko veče. Ona je rekla šta je rekla. Kad sam sedela kod nje u kući, ona priča ovako. Ja gotovo doslovce citiram njene reči. I ona kaže: Uzela sam nož, i u toku snimanja kaže, Evo ovaj ovde. I ovako pokaže. Mi svi ovako! Sišla sam dole, momci su igrali kolo. Ona kaže: Gađala sam ga pravo u srce. Ona je ubola njega u grudi, za dva centimetara promašila srce, onda je mlatila tim nožem. Jer skočili na nju da se brane, ona mlatila tim nožem okolo i ranila jedanaest momaka. Nekima je prste odsekla. Kad je to završila, ona je krvava došla svojoj kući. Kaže: Braća su me isprcala iz kuće. Da presvuče krvavu košulju i obuče čistu, jer ne može ići tako prljava u stanicu policije da se prijavi. Otišla je, prijavila se i rekla šta je uradila. Oni su svi odneti na hirurgiju kod čuvena dr Dekleve, koji je bio hirurg tada čuveni, i onda je nastala pesma Zora buca, ona se zova Zorka Tijanić, Zora buca, a Dekleva šije, oj Pivljani bolje da vas nije. Oni su pokrpljeni, svi su preživeli. Ona je oslobođena zbog pokušaja ubistva u teškom afektivnom stanju. Ona to ne definiše na taj način, ona kaže sledeće, citiram: Mene su lekari u Nikšić rekli da ja nijesam bila normalna, al’ Bogu mi jesam, sve sam znala. Ja sam je pitala, sedeći kod nje u kući, pitala je: Je li ga mrzite? Ona mi je odgovorila na sledeći način. Rekla je: Čitavu mladost stavila sam u tog djeteta. I tebi je jasno da ona više nikada nije imala muškarca u životu, da je to potpuno odredilo taj njen neki život i ona nikada više nije konzumirala ljubav ni u kakvom smislu. Postavila sam joj pitanje… Ja sam osećala intrigu da joj postavim, to pitanje bi možda naišlo na osudu danas, ali ja bih joj i danas postavila. Postavila sam joj pitanje: Je li vam je žao što ga niste ubili? Ona mi je odgovorila: Žao mi je bilo onda, žao mi je sada, žao će mi biti za vazda. I to je to. I ti imaš nečiji život ovako i to je to. To me je naučilo da ne sudim dok ne staviš sebe u nečije cipele. Ali, ja u njene cipele ne mogu da se stavim, hvala Bogu. Niti ću ikad, opet hvala Bogu. To me je naučilo da olako ne donosim zaključke o nekim ljudskim postupcima, o nekim ljudskim sudbinama. U jednoj kafani sam čula priču da u Crnoj Gori živi prava i poslednja virdžina. Virdžin je bio običaj da kada otac porodice, na primer, ne stigne zbog smrti da napravi muško dete, da se najmlađe žensko dete pretvara da je muškarac. To je podrazumevalo stezanje grudi, da one ne bi rasle i tako. I ja čujem da iznad Šavnika – Šavnik je bio najzaostalija opština SFRJ zato što je jako mnogo snega tokom godine, posle meseci bude smetovi ne može niko da prođe. Ja čujem da u selu Moan iznad Šavnika živi Stana Cerović. Naravno, nisam se najavila Stani. Kako da se najavim Stani? Stana nema telefon. Nema šanse. I odem sa jednim kolegom sa Radio Podgorice koji će da mi pokaže da nabodem tu kuću. Ja sam mlada novinarka u to vreme. Bilo nas je onda više: bilo je snimatelj, bio je tonac, rasvetljivač, jer ipak radimo nešto što je u to vreme bio dokumentarni film. Odlazimo, taj kolega sa Radio Podgorice kaže: Ući ću ja prvi, pa onda ti. I zateknemo mi Stanu, koja u štali premešta neko seno sa tačke A na tačku B, između nekih ovaca. Zima je napolju. I on meni kaže: Hajde, uđi. Ja uđem u štalu i tog momenta shvatim da ne znam kako da je oslovim. Shvatim da ne mogu da kažem: Dobar dan, gospođo. Ne mogu da kažem: Dobar dan, bako. Mislim, nije ni baka u tom momentu bila po godištu, a biološki se nije ostvarila u smislu da ima naslednika. I ja kažem: Dobar dan, domaćine, presrećna što sam se setila da mogu da je oslovljavam sa domaćine. Presrećna! Ona nit me pogleda nit mi se javi. Nula bodova. Ništa. I mi sad stojimo tako u toj štali, ovce, sve izmet od tih ovaca okolo, ja ne znam šta da nastavim dalje, ona ne priča sa mnom. A, taj novinar Radio Podgorice mi kreće ovako. On njoj kaže ovako: Sviđa li ti se ova mala? Ona premešta ono seno i ne gleda me. I kaže: Što je, Đuroviću? Jesi li je doveo da pođe za me, pa da budeš crnogorski kum? Dakle, u nekadašnjoj toj okoreloj tradiciji bilo je da crnogorski kum ima pravo prve bračne noći. I sad ja stojim, mislim se: OK! I ne znam šta da radim. Međutim, oni su se nasmejali u tom momentu i ja kao: Ahaha! Kao: OK, dobro! I on njoj objasni ko sam ja, šta sam ja. Ona kao: Nemojte mene! Šta ćete mene snimati?! Nemam ja ništa! Međutim, taj Đurović, koji poznaje mentalitet mnogo bolje od mene, pokaže snimatelju samo ti kameru stavi na rame i gde god ona ide ti nju prati, imaćeš prljave kadrove. I mi krenemo u to neko snimanje, ali ona neće da priča sa mnom. Kako da ti kažem, neće da priča sa mnom. I ja vidim da se ona zakačila za našeg rasvetljivača koji je bio jedan dinarski tip, krupni, sa tako jakom vilicom, ima je tu jednu oštru kosu u zaliscima. Dinarski neki tip i ona se s njim zakačila. Taj rasvetljivač, Janko Tordij mu je bilo ime, iz nepoznatih razloga je nosio pištolj. Ja ne znam što je nosio pištolj. Sad sam se setila da je nosio pištolj. Zašto je on nosio pištolj uopšte? I tu je bio njegov sin, koga je on učio da bude rasvetljivač. I sad virdžina sa njim priča o oružju, a tu je i taj mali sin. Ja probam da nađem neku za šta da se uhvatim, da me neko ubaci u razgovor, moram da napravim intervju s njom. I ja kažem ovako: Ovo mu je sin, sad kao muška priča, sin, da nešto ubacim, a ona ovako pogleda i kaže: Ne liči. Pih, sigurno se na majku turio, i ode. Ja kao: OK, propao mi je ovaj plan. Nekako mi nju – i sad taj Đurović njoj kaže: Moraš stati ispred kamere nešto da te pita ova žena. I ona ovako uradi: Hajde, pitaj! I ja kažem: Iz kog sve vi plemena? Ona kaže: Iz plemena tog i tog, kao što je nekada bilo. Ja kažem: Kako vam je život? Ona kaže: Od zvijezde do zvijezde se radi. Kaže: Pozna se seljak, pogrbili svi vratove ovako. A, kaže: Danas nas seljake nazivaju privatnicima. A znaš šta ti je privatnik? Privatnik ti je ovaj ko ovako malo krade. Mi uđemo u taj razgovor. Ona je, inače, potomak Novice Cerovića. Novica Cerović je ubio Smail-agu i turski sultan ga je odlikovao za hrabrost, jer mu je ubio najboljeg junaka. Dolazimo malo u taj deo – napolju je zima, mi smo u kapama i sve to, i taman smo počeli da snimamo, a snimatelj je imao minđušu, to su 90-e godine, nosile se minđuše, i ona ovako pogleda i kaže: Šta je to? Sad čuješ integralni ton snimatelja, koji kaže, govorio je kao Cane iz Partibrejkersa, kaže: Minđuša. A ona kaže: Je li to srpska moda? Njegoš je rekao tuđe mode nemojte uzimati. Okrene, ode i zatvori se u kuću. Ja kažem: Da li si realan? Kako možeš s tobom – uradi nešto sa tom minđušom! Mi moramo nju da snimimo! Jao, idi po nju unutra, moli je da izađe napolje. Izađe ona napolje, uradim ja taj intervju, pitam je neke stvari, pitam je… Ja s njom ne razgovaram o temi. Dakle, ja treba da napravim razgovor o tome da je ona virdžina, a da ne kažem da je ona virdžina. Ja pitam: Kakve su žene ovde? A ona kaže: Dobre, dobre. One koje slušaju su dobre. Ja pitam: A ljudi? Jer su žene i ljudi. A ona kaže: Dobri su. Svaki čovek je dobar svojoj ženi, bez onaj koji je van sebe. Ja pitam: Jesu li ravnopravni žene i muškarci? A ona kaže: Evo je sad došlo. Ja pitam: Pa, je li valja to ili ne valja? A ona kaže: Tanko, bogami. Ja kažem: Pa, kako su žene ravnopravne? Ona kaže: Od prije su samo ljudi išli na glasanje, sad i žena glasa. Pa, ja kažem: Koja žena to ne valja? Ona kaže: Nekad se znao red. Čovek kada ide sa konjem, žena skoči da konja privede i pozdravi čovek. A sada, kaže, namaže, jado, one raonike. Namaže, jado, one raonike i dole i gore. Kidiše čoveku oba oka da iskopa. Ne valja ti to! Ona je nešto radila napolju, i ja odem unutra, unutra živi njena sestra. Jedna starica već u to vreme. Ja ostanem nasamo sa njenom sestrom i sa uključenom kamerom. Znači, mi smo sada same i mogli bi da prozborimo koju o tome. Ja je pitam: Kako vam je ime? Ona kaže: Milena Borika. Ja kažem – je li, Milena se nije udala da bi kuća imala domaćicu. Znači, obe su žrtvovale svoj život za tu tvrdu tradiciju. Ja pitam: Jeste li ponosni na to što je Stana uradila? A ona odgovara: Kako neću biti ponosna na brata svoga. Jer je kuća sačuvala kumstvo i slavu. Za taj jedan period koliko će njih dve da… A, da, kad sam pitala jeste li ponosni, a ona me onako pogleda i kaže: Jesam, a što? Kasnije se ona malo raskravila. Još jednom se naljutila na mene pošto kad smo ušli u kuću videla je da imam lakirane nokte i onda me je izbacila napolje. Ja sam bila mlada, imala neke crvene nokte. Ona je to videla i da. I onda me je pustila ponovo unutra. Inače, motala je duvan jednom rukom. Strašno vešto je motala duvan. I ja sad konačno uđem u kuću, već promrzla, mislim se: Daj u vražju mater! Hoću da radim ovaj intervju-neću da radim intervju! Daj, pusti me, bre, ženo ili nemoj da me pustiš! Ja sad kao konačno uđem u tu kuću, i sednem ovako, prekrstim noge, a ona me ne gleda i kaže: Žena sedi noga do noge. Jao, brate, ja otkrstim noge! 😀 Izvadi ona duvan da mota i kaže: Ko puši od muškijeh? Jao, ja pušač, nisam uopše zapalila cigaru. Otkravila se ona. Mi smo napravili fantastičnu jednu priču. Ona je donela i pušku sa Mojkovca, iz Mojkovačke bitke, koja je ostala i ovako stavila puška. Ja kažem: Je li vam teška ta puška u ramenu? Ona kaže: Nije dobru čoveku puška teška bez onoj tankovini. Dakle, kad je samo tako muškarac metiljav, onda mu je puška teška. Sad dune pušku, dune petir i kaže: Hoću li pucat? Pa, gleda na mene, kaže: Je li ta strah? Ja gledam, sedim, ona kamena kuća, mi se zakopali, ovaj rikošet, mi nikada odavde nećemo… Pa, ja kažem: Pa, nećete pucati u kući! Mi sve to snimamo. Nego me ona začikava, jer sam ja žena, pa sam plašljiva. I tako. Kad smo odlazili, spakovala nam je litru rakije i nekog sira izuzetno jakog mirisa da imamo za poneti. I malo se otkravila prema meni. I sad tu se mi tovarimo u kombi i ona meni kaže: Imaš li đece? Ja kažem: Imam, i molim Boga da me za pol ne pita. A ona kaže: Šta imaš? Ja kažem: Ćerku. Ona me ovako bum, kaže: Biće bolje. 🙂 Tako da je to jedna od priča koju smo radili, koja, da je bilo pameti u to vreme na televiziji Novi Sad, RTS, da je bilo pameti, to se moglo prodati preko. Jer te priče su – imaš priču o čoveku koji je 65. shvatio da je – to je jedan sindrom. Ali, eto, to su bile samo neke od priča koja sam radila.

Ivan Minić: To se sve dešava u onom nekom periodu hiperinflacije, odmah nakon hiperinflacije, Dajtona i svega toga. I to je podrazumevalo za sve vas koji ste malo stariji da ste najčešće, pored posla koji ste radili, znam i po svojim roditeljima i po starijoj braći iz familije, da su svi ti ljudi radili nešto pored posla da bi mogli da… Da li je to bilo da se zaposle još negde, pa rade negde gde postoji veći neki cash flow. Ili da pomognu na selu, da pomognu mimo posla tu, da bi prosto bazičnu egzistenciju obezbedili. Jer, prosto, takva je situacija bila da ti dobiješ tu neku platu, i onda trčiš da razmeniš, i kad razmeniš, možeš samo da se rasplačeš otprilike za to što si dobio. Kako je to izgledalo iz tvog ugla?

Kako je izgledala era hiperinflacije iz njenog ugla?

Tatjana Vojtehovski: 7,5 maraka sam zarađivala u to vreme. Strašno sam volela taj posao. U to vreme sam već dobila neke prve nagrade, ali sam zarađivala 7,5 maraka. Bila sam samohrani roditelj. Ja sam trčala da radim u neki kafić. Nekad sam konobarisala sa tacnom, a nekad sam radila za šankom. Po danu sam radila za šankom, jer nije bilo potrebe za više osoblja. Uveče sam konobarisala i nosila to piće. S televizije trčala u kafić, s kafića u kuću, iz kuće na kafić-televizija. Ujutru ustajala, vodila Tijanu u školicu, trčala na televiziju. Nemaš kola, televizija se nalazi u Kamenici, stopiraš. Ja sam imala nekog fiću, ali ja nemam para za gorivo.

Ivan Minić: A i nema ga.

Tatjana Vojtehovski: A i nema goriva. I onda je Tijana trebalo da se krsti i onda mi je trebalo neko gorivo da napravim neku nabavku. Ja sam stavila auto u taj red. To je taj red, i on ide polako, pa Bulevarom, ovako se savija, skroz ide taj red za gorivo. I tri dana i tri noći ti dolaziš i pomeraš to gorivo. I ja dođem tamo pred pumpu i neki veći muškarci su mi taj auto izgurali napolje. I ti onda plačeš i vratiš se na kraj reda. I onda sam – sad ću ti ovo ispričati za tih 7,5 maraka – onda sam sela u kola, i otišla sam u Mađarsku, i prelazila sam granicu i imala sam pun gepek goriva, što nije smelo, što je bio neki šverc. I onda me je zaustavio neki policajac i rekao: Šta imate u gepeku? Ja sam rekla: Gorivo. On je rekao: Molim? Ja sam rekla: Gorivo. Imam pun gepek goriva. On je rekao: To ne sme… -Ja znam da ne sme. Ja kažem: Vidite ovako, sad ću ovo ili popiti ili ću se zapaliti. Ja moram da krstim dete, ja ne mogu više da živim ovaj život. On je video da sam luda verovatno i pustio me je. To je ta potpuna šizofrenija od tog života. Dakle, kad sam se zaposlila u tom kafiću, u to vreme je bila moda ovih poker aparata. Poker aparati su privlačili određenu klijentelu. To su bile 90-e godine. Baš 90-e godine. To su bili tipovi sa kajlama, svaki drugi je imao pištolj. Ja sam se sećam moj prvi radni dan, ja ulazim u šank, u šanku stoji bejzbol palica. Ja pitam: Šta će ovde bezboj palica? -Pa, treba ti. -Pa, šta će mi bejzbol palica? U tim atmosfera si radio. Ja sam za 7,5 maraka, koliko sam zarađivala na televiziji Novi Sad dok sam radila emisiju koju sam ti upravo malopre pričala, ja sam mogla da kupim: pola kilograma hleba, dva jaja i margarin Dobro jutro. Eto, bukvalno, za ceo mesec. Ja ne znam šta smo mi jeli, ja ne znam kako je to, ali to bukvalno nije – mislim, nešto smo jeli, ali mi smo jeli meso jednom nedeljno. Ja ne mogu da zaboravim te momente da ja nisam imala para, i bez obzira što radiš u kafiću, ali ta inflacija ti to ždere. Ti trčiš kod tih dilera kao lud. Ja nisam imala para da mom detetu kupim jednu bananu. Jednu. Znači, to je voće. Jednu bananu. I neću nikada zaboraviti momenat: bila je jako velika zima i ona je volela da je vučem sankama po ulicama. Ja to trčim. I onda smo svratili u prodavnicu da ja kupim čokoladno mleko, da za večeru da joj kupim čokolandno mleko. I sećaš se Žele zeka, i sećaš se da je Žele zeka stajao na kasi, i da se delio umesto kusura? Zato što je Žele zeka koštao, ne znam koliko je košta. I Tijana je bila pored kase i rekla: Je li možeš da mi kupiš Žele zeku? Ja nisam imala para za Žele zeku. Ali, nemam ja ni kod kuće, ja nemam uopše. Ja nisam imala da kupim Žele zeku. I znam da nisam imala. Ostao mi je taj momenat, znam taj momenat. Ja sam vukla te sanke sa njom do kuće, ovako su mi kapale suze na taj sneg, bukvalno. To je takav osećaj bespomoćnosti. Gledaš šta radiš. Znaš, radiš, imaš neki posao koji voliš, krenulo je nešto. Kažem ti, imala sam neke nagrade već. Ali, to je potpuno jedno suludo vreme. Ja verujem da mlađim generacijama izgleda ovo kao kad neko priča: Mi smo pešačili do škole. Ja verujem da to izgleda – čak možda razvija i podsmeh. Ali, sorry, tako je bilo. Zaista je bilo sumanuto.

Ivan Minić: I to uopšte nije bilo toliko davno.

Tatjana Vojtehovski: Ne, to uopšte nije bilo toliko davno.

Ivan Minić: Jeste prošlo dosta vremena.

Tatjana Vojtehovski: Da, da.

Ivan Minić: Mada mi često nismo ni svesni, jer to je onaj…

Tatjana Vojtehovski: Mehanizam.

Ivan Minić: Sinhronizam kod nas muškarac – mi mislimo da je Mijatov penal bio pre 10 godina, a bio je pre 22. 🙂 Ali, to je taj momenat, te kao: 95. godina, to je bilo pre 15 godina. Ne, ne, to je bilo pre 26.

Tatjana Vojtehovski: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Uh, dobro. Nekako sve ostalo, živeći dan za dan ti prosto nemaš neki zdrav odnos.

Tatjana Vojtehovski: Da, da. Mi smo izgubili taj kontinuitet. Mi nemamo te kontinuitete. Kao što ti fali kovid godina. Ja moram da zamislim koja je sad godina pošto fali mi ta godina, 90, meni sve to fali nešto. Ja često mislim da je bilo pre 15. Ne, bilo je pre 25.

Ivan Minić: I onaj momenat koji vrlo često svakome od nas koji smo u tom trenutku bili dovoljno mladi da se sećamo svega vrlo jasno i vividno. Ja sam imao 14 godina, znači sasvim dovoljno da sve dobro znam. Momenat bombardovanja, gde ti ljudi kažu: Ali, takve stvari se ne dešavaju. Kad god pričaš sa strancima, a pričaš, prosto sad je već sve to otvoreno i možeš da pričaš, kao: Takve stvari se ne dešavaju. Ne bombarduje se grad u centralnoj Evropi. Bombarduje se. Ja se sećam toga. I nisam uopšte bio toliko mali i nije to bilo toliko davno.

Tatjana Vojtehovski: Tako je.

Ivan Minić: I to je onaj neki period koji nas je sve opet, kao još jedna trauma koja nas je sve oblikovala u tom nekom periodu, ali vama koji ste radili na televiziji taj period je bio posebno težak. Ja sam imao u porodici, i dalje imam, ali ne radi na televiziji, moj stric je radio i on je imao stalno neke obaveze vezane za program. On je radio onu emisiju Srbija danas, ali je radio i neke druge stvari. I onda, naravno, kad je bilo bombardovanje, imao je druge obaveze vezane za sve, kao i svi ostali. Ali, to je bilo – prosto, poznaješ i njega i njegove kolege i sve to, i onda se dešava i bombardovanje Aberdareve.

Tatjana Vojtehovski: Tako je.

Ivan Minić: I predajnici i stalno… To ti je osnovni izvor informacija koje imaš. A, u principu, svi pokušavaju da ti saseku sve informacije koje možeš eventualno da dobiješ.

Tatjana Vojtehovski: Tako je, tačno.

Ivan Minić: Ali, s jedne strane, to je, iz našeg ugla, dakle, neizvesnost, ne znaš šta se dešava. Imaš medije koje možda ti baš i ne kažu sve tačno onako kako je bilo. Imaš malo veličanje tog našeg otpora, koji jeste bio herojski svakako. Ali, vama koji ste tu nešto radili i stvarali, vama je život stao.

Tatjana Vojtehovski: Tako je.

Ivan Minić: I vi ste imali nekoliko meseci – ja uvek to govorim tri meseca, iako je 78 dana ili koliko već – kada više niste mogli da budete ono što ste bili. A, u tom slučaju je to bio momenat, a ne samo u tvom, nažalost, u mnogim slučajevima, momenata kada je skoro sve ono što si ti napravila nestalo.

Tatjana Vojtehovski: Jeste.

Ivan Minić: Izgorelo, uništeno.

Tatjana Vojtehovski: Jeste.

Ivan Minić: Izgubljeno.

Na šta su ličili televizijski dani tokom bombardovanja?

Tatjana Vojtehovski: Kada je počelo bombardovanje, kada su raspalili televiziju, ja sam sutradan pozvala neke moje kolege, čak imam i neke fotografija, i pitala da li neko hoće da pređemo – mostovi više nisu bili, nisu bili svi mostovi, bio je most Slobode još uvek – da li hoćemo da pređemo preko da iščupamo te kasete. I mi smo nekim čamcem prešli preko, i ja sam ušla kroz prozor, preko neke armature. Sve su bili pokrivljeni podovi, popadali ormani… Kako da ti kažem, bombardovano je. I onda ne mogu da otvorim taj moj orman, gde se nalaze beta-kasete tada sa tim emisijama koja sam radila, o kojima sam malopre pričala. Onda smo mi to razvaljali, onda je krenula vazdušna uzbuna. I onda je meni urednik govorio: Izlazi napolje, izlazi napolje! Ponovo je vazdušna uzbuna! Možda je gađati ponovo televiziju! Mi smo unutra – to su ti momenti nelogičnog rasuđivanja nekog sistema vrednosti. Jer to je bio moj život negde unutra. Ja nisam izašla napolje nego sam čupala i dalje te. Tako da kod kuće imam ovolike, koliko sam mogla da ponesem. Kao onaj miš kad nosi kukuruz u crtanom, koliko sam moglo da ponesem tih kaseta i to sam nešto kao spasila. Potpuno sumanute stvari, ali ja sam… Ti sad kažeš imali smo pauzu neku. Ja ne da nisam imala pauzu nego sam dobila prekomandu. Ja nikad nisam radila na RTS-u informativni program. Ja sam uvek radila u kulturno-umetičkom programu ili u dokumentarnom, ali sam za vreme bombardovanja dobila prekomandu da idem na rezervni položaj. Ne znam da li sam ikada pričala o tome. I ja sam otišla na rezervni položaj. Taj rezervni položaj je u šumi. Šta da radim u šumi? U šumi je bila rezervna televizija, na Fruškoj Gori, u nekom kampu koji se zove Letiga, koji ima neke barake od neke bukvalno šperploče, gde su neki mučeni ljudi koji su tu izbeglice 91-92. godine, koja je zaboravila i država i Bog, gde su neka deca rođena u toj šumi. I sad mi dolazimo tu da živimo u nekim barakama. Zašto? I tu je bilo 32. ljudi, ako se ne varam. Dve žene. Buba, reditorka programa i ja. I 30 mojih kolega. Šta mi tu radimo? Kažu: Objasnićemo ti kad tamo stigneš. -Na koliko idem? Idem na dva dana, vratila sam se posle petnaest. Ja sam sve vreme čučala u toj šumi i onda su stigle ujutru neke novine. Donese vozač novine i piše na novinama: Šumtel. Ja pitam: OK, šta je Šumtel? Oni kažu: Pa, šumska televizija – šumtel. Ja kažem: Pa, kakva televizija? Tu je stigla kompletna montaža, reportažna kola koja su zamaskirana nekim granjem. I došli su majstori, počeli su na nekom proplanku da dižu neku veliku toretu, kao skele, i gore će staviti satelitsku antenu. Ja kažem: Pa, ovo se vidi – ovo ptica vidi! Kako? I mi smo tu svako veče proizvodili program koji se kao emitovao u pola osam, dnevnik, u slučaju da raspale po Aberdarevoj ili po televiziji Novi Sad, i onda će se premosti tu i mi ćemo se pojaviti. Spavali smo uglavnom u cipelama i patikama. Sve je letelo preko Fruške Gore! Mi smo bili u barakama od šperploče koje se tresu kad kine neko. Nismo mogli da spavamo od straha, od ne znam… I ja sam bila u toj šumi kad je pogođen Crveni Čot, predajnik na Crvenom Čotu. Dakle, to je bukvalno 200 m vazdušne linije. Mi smo svaku noć izlazili napolje i onda smo brojali, kad se pojavi svetlo, pa smo brojali do zvuka i onda smo gledali: Aha, Batajnica. Aha… I tako smo se igrali, nešto smo radili. I bilo je tad najjače, kad smo izašli, bilo je užasno mnogo aviona gore. To se videlo. Jako, jako mnogo. I, Bože dragi, ja sam sedela na klupi pored sina Mire Banjac, Brane, koji se snimatelj i koji je dospeo u tu šumu kao i ja. I sedela sam pored njega na klupi. I odjednom se sve razdanilo, ali to je bio momenat kada je pogođen Čot. Znači, sve se razdanilo. Sve, sve, sve je bio dan i nije bilo nikakvog zvuka. Znači, bukvalnog nikakvog zvuka. Nema da se broji, nema ničeg, sve je zvuk. Sad imaš sliku, ali nema zvuka. I to je prvi momenat, to jedini momenat kad sam ja osetila taj vazdušni udar, da ti ne možeš da dišeš. Međutim, Brana, koji je sedeo do mene na klupi, on je odleteo nazad i pao je tu pored klupe ili gde je već pao, u šumu. Mrak je. To kad se spustilo to eksplozije, ti ne vidiš više ništa, nego čuješ kako se lomi drveće i kako bukti požar i kako te grane lete. Ja sam ostala ovako da sedim skamenjena, ovako na toj klupi, i čula sam glas mog kolege koji iz šume urla… Jao, Bože, sad mi je ovo… 😀 Kao iz nekih partizanskih filmova prepričavam, ali tako je bilo! I čujem Blažu koji urla: Vojtehovska, zaleži! 😀 Bukvalno kao u partizanskim filmovima, a ja koja – jer je pre toga pala kiša, pa znaš zemlja, lišće, pa se natopilo – a ja koja odgovaram: Jesi li ti normalan?! Ne mogu da perem farkerme na ruke! Kao, ja ću biti od blata, pa biću prljava. Van pameti! Dakle, mi smo u šumskoj televiziji. Ja koliko znam da je druga šumska televizija bila negde oko Zlatibora.

Ivan Minić: Jeste.

Tatjana Vojtehovski: Bila je i treća, ali tu treću nikad nisam saznala gde je. Ne znam da li ti znaš. Bilo je tri.

Ivan Minić: Ne znam, ali moj stric je bio na Zlatiboru.

Tatjana Vojtehovski: Da, i onda je došao jedan vojnik u neki zao čas i podelili su nam one vojničke pločice, one kao metalne, koje smo mi kao nosili iz fazona kad smo bili pankeri. Ja kao: OK, šta će nam ovde mentalne pločice? Ja sam više bojala tog vojnika nego NATO bombardovanja. Pošto je bio neki albino, imao te neke oči, užasno se drao na sve nas i nešto je pokušava da nas postrojava. Potpuno luda neka priča skroz. I podelio nam te pločica i ja sad pogledam i kažem: Pa, ne piše ništa na ovoj pločici. Šta će mi pločica kad ne piše Vojtehovski? Ne može Vojtehovski da stane na pločicu, veliko je. Međutim, pogledam malo bolje, piše samo muško-žensko. Nema ime. Samo da znaš ko je koji pol. I šta se tu dogodi? Znači, kakav ti je taj smrdljivi RTS bio u to vreme, odnosno ta vrsta odvratnog tog rukovodstva! Ja sam se tu borila za tu emisiju sa pozicije muzičke saradnik, pošto je to bilo najniže mesto u sistematizaciji da nisi vozač, da ti štede na lovi, da ti daju malo. Ja sam pred bombardovanje, međutim, kao muzički saradnik. Ja 7 godina – koliko je to bilo, znači 99. – znači, ja 9 godina ne mogu da se izborim da dobijem samo status novinara saradnika, a uveliko radim autorsku emisiju. U šumu stiže rešenje sa nešto većim koeficijentom, u šumu, da sam ja konačno novinar saradnik. Zašto? Bilo bi glupo i teško objasniti kako je poginuo muzički saradnik. Jer šta će muzički saradnik u šumi. I ja konačno sam postala novinar, kad je prestalo bombardovanje. I ja sam se za vreme bombardovanja bukvalno vratila u grad. Vrlo traumatično, jer to je momenat kad sam ja videla da nema mostova. Ja sam sišla dole, neki vozač me je odvezao, onda sam ja pešačila sa tom torbom kilometrima, kilometrima uz kameničku obalu i onda sam shvatila da nema. Mislim, znala sam, ali sam prvi put videla. To je jako traumatično bilo za sve Novosađane. Kad je prestalo bombardovanje, oni su me vratili na muzičkog saradnika. 🙂 Bukvalno, kako možete?! Ali, bombardovanje kao takvo, plus to iskustvo da sam ja bila u toj šumskoj televiziji sa sve tom metalnom pločicom. Bio je tu neki urednik informativnog programa, on je dobio – kako se to kaže? Nije funkcija, nego… On je bio komandant – u ratno vreme je preuzeo… On je bio urednik informative, ali u ratno vreme je preuzeo neku – kako se to kaže? Preuzeo je dužnost, pa je bio neki komandant, na primer, i zvao se Nikolić. Ja to čoveka nikada nisam videla u informativi, ja sam viđala na hodniku, Dobar dan, dobar dan. Odnos nemam, stariji od mene i sve. I ja sam spavala sa tom Bubom reditorkom u sobi i sa g. Nikolićem. I pošto su non-stop bile sirene i pošto su non-stop bili ti avioni, mi trči unutra-trči napolje, trči unutra-trčni napolje. Po čitavu ubogu noću trči unutra-trči napolje. I sad u jednom momentu počelo to nešto jako da se trese, jer su oni malo istovarali to nešto po Fruškoj Gori. I počelo malo da se trese, i ja se mislim: Ma, hajde, bre! I ovako ležim na kravetu u patikama, ali ležim na krevetu. I ovaj – je li se sme opsovati kod tebe?

Ivan Minić: Slobodno.

Tatjana Vojtehovski: Moram da kažem, ovako je bilo. I Buba viče: Vojtehovska, ustaj! Vojtehovska, ustaj! Napolje, ustaj! Hajde napolje! Ja više ne mogu to – napolje-unutra, napolje-unutra. A, pritom, šta – izađem ispred barake od šperploče? I ona viče: Ustaj, ustaj! Sve se trese! Zaista sve se trese. Ustaj, sve se trese! Napolje, napolje! Ja kažem: Dobro, bre, Bubo! Boli me kurac! Jebote, ne mogu da ustanem! Izvinjavam se, g. Nikoliću! 😀 Jer, ipak, to vaspitanje koje mi nalaže. Sumanuta, bukvalno idiotska scena napolje-unutra. I onda ustanem pošto sam ostala sama. Bilo mi dosadno, kao sad sama. Svi kao puše, upada sve okolo. Potpuno, potpuno… Ja verujem da pola mlađih, ako gledaju ovo, ne mogu da poimaju, ali to je sumanuto.

Ivan Minić: Mi smo, recimo, imali – pošto sam živeo u kraju koji je bio vrlo strateški interesantan za bombardovanje: imao si savezni SUP, imao centralu JUL-a, imao si nekoliko fabrika, imao si luku, imao si sve – ne savezni SUP, nego gradski. Sve je to u krugu od 500 m vazdušnom linijom. Onda smo mi išli redovno u sklonište. Ali, jedno vreme si išao u sklonište, ali odeš u sklonište i onda se popneš na izlaz.

Tatjana Vojtehovski: Apsolutno!

Ivan Minić: I sad ti gledaš šta se dešava.

Tatjana Vojtehovski: Naravno, kako da čučim tamo dole.

Ivan Minić: Jer kako možeš da ne znaš šta se dešava. I nikad to neću da zaboravim – opet, stalno referenciram sportske reference i to je nekim jako zanimljivo i interesantno, kapiram da sam mnoge smorio, ali taj trenutak gde ja navijam za Mančester Junajted. Mančester igra finale Lige šampiona, i ja koji gledam kroz staklo u izlogu kako čuvar gleda Junajted. I sad Junajted gubi do 90. minuta. I u 89. izjednačava, u 94. pobeđuje Bajern. I ja koji slavim, oko mene je bombardovanje, i potpuno je ludilo. I ovaj me gleda, kao: Šta radiš to? -Pa, brate, čekam titulu ne znam koliko godina.

Tatjana Vojtehovski: To je ljudska potreba. Ti moraš da sačuvaš svoj svet. Ti ne možeš da pustiš da te nešto tako uzme. Ja, kad su me pustili, posle dana u toj šumu su me pustili, ja sa torbom i kilometar sam pešačila. I stopirala, niko neće da mi stane. Navatalu neku skelu. I peške na Liman četiri do kuće. I vratim se i napunim kadu. Da napunim kadu, otvorim toplu-hladnu vodu i to, napunim kadu i kao da legnem u kadu, jer to je kao neki deo mojih nekih navika. I kad se ta kada napunila, ja pipnem, voda je potpuno hladna. Jer, šta? Vruće nema. I sad Mančester: E, nećeš! Ja se skinem i legnem u potpuno hladnu kadu. To možda deluje sumanuto, kao: Nećeš, bre!

Ivan Minić: Već si mi uzeo sve.

Tatjana Vojtehovski: To je taj momenat. I neću zaboraviti taj trenutak pošto postoje te neke metaforične scene. Znaš, da ih neko vidi u filmu, rekao bi da je patetika. Ali, dan pre nego što ću ja otići, oni su televiziju gađali nekoliko puta, ja sam u dnevnoj sobi gledala TV i iznad toga bilo parče biblioteke, a stanovala sam preko puta kasarne. I onda je tu kao Duvan i jako se prenosio taj vazdušni udar kad se gađa televizija. I, bogami, ja sam bila 5. sprat, to se dosta treslo. I zatrese mi se ta biblioteka na zidu i pogodi me u glavu knjiga. Ali me bukvalno pogodi u glavu onim ćoškovima, malo me raskrvavi glavu, jer to je onaj tvrdi povez. Ja kao: Realno, bila bi užasno glupa smrt, da umrem od pogođene knjige u bombardovanju. Baš je bez veze. I uzmem, pogledam tu knjigu – Miroslav Antić, knjiga se zove Tako zamišljam nebo. To su neke potpuno sumanute… Ne, ne, ne! Ne zamišljam tako! Ne, ne, idite kući! Ne može ovo da radite sa ljudima u 20. veku! Ludilo.

Ivan Minić: Ali, očigledno je moglo, nažalost.

Tatjana Vojtehovski: Da, da, jeste. I baš se moglo. Još jednu stvar da kažem, meni je samo žao što ja – mislim da je bilo lakše onim ljudima koji su imali samo negativne emocije prema NATO-u, a voleli su Slobodana Miloševića. Jer, ja nisam volela ni jedno ni drugo. Moju su se negativne emocije delile ovako i onako. Ne možete ovo nama da radite! Pa, da li ste normalni?! Ne možete nas tako da disciplinujete na taj način ili šta god! Bukvalno, ne. Jebe im se, da izvineš na izrazu. 🙂

Ivan Minić: Tvoja karijera je počela i ti si postala prepoznatljivo lice sa tim životnim pričama na novosadskoj televiziji. Ali, mnogi, da kažemo, naši gledaoci, slušaoci, generalno i mlađa publika, i ne nužno samo mlađa, te znaju iz ovog rada koji je nakon toga, kada si prešla u neke privatne sisteme. Kako je to izgledalo? Imao sam nekoliko, nisu bili sagovornici ovde, nego u privatnim nekim aranžmanima, prijatelji, poznanici, sa kojima sam pričao, koji su, takođe, potekli iz sistema nacionalnog televizije u raznim oblicima, da bi na kraju se ostvarili u punom obimu kroz privatne sisteme, jer su tu zapravo dobili prostor, a onda su zapravo dobili i sve ono ostalo što treba da prati jedan ostvareni, profesionalni put, a to je i adekvatna finansijaska satisfakcija i sve što uz to ide. Kako je došlo do toga da ti pređeš na privatnu televiziju i šta je bio razvojni put tamo?

Kako je došlo na prelaska na privatnu televiziju?

Tatjana Vojtehovski: 10 godina sam radila na RTS-u. I RTS sam napustila posle 5. oktobra. Malo sam posle 5. oktobra shvatila da je rat jedino gore oslobođenje. 🙂 Međutim, ja sam otišla na YU-info. YU-info je bila kao savezna televizija. Tamo sam provela godinu dana. Pre, za vreme mog boravka na RTS-u, ja sam dobila poziv od Pinka 96. godine. I nisam prihvatila taj poziv. U to vreme postojala je emisija To je život. Mitrović je rekao: Sve imam, samo to nemam i nema ko to da radi. Ja nisam prihvatila taj poziv. To je bilo to ludilo vreme: 96, Marko Milošević, Madona, Požarevac, ovako-onako. Ja sam pomislila: Ovo je privatna televizija. Sutra ideš u Madonu da najavljuješ? Ne. Drugi put sam dobila od njega poziv 99. godine. I, takođe, se nismo dogovorili. I kad je došao 5. oktobar, onda je bio treći poziv i onda sam ja računala: OK, neko je novo doba. Petooktobarske promene će nešto doneti. Neko je novo doba. U celoj tom konglomeratu, u svim tim koordinatama, negde mogu da zakoračim. Znači, do 5. oktobra 2000. sam radila na RTS-u. Vrlo brzo sam se razišla sa tadašnjim rukovodstvom. Zašto? Bila je potpuno sumanuta jedna situacija. Ja sam učestvovala na kolegijumu televizije Novi Sad. U to vreme sam imala, dakle, 30 godina, je li tako, da. Da, 30 godina. I ja sam na tom kolegijumu rekla da sam ja najmlađa na ovom kolegijumu, ali da svaki sledeći može da mi bude roditelj i da nešto nije u redu sa takvim kolegijumom. Da tu mora da dođu mladi ljudi, da nešto nije u redu. To je dočekano vrlo loše. I razgovaralo se o nekoj raspodeli programa, zastupljenosti nacionalnih manjina, ovako-onako. I ja sam rekla da dolazi komercijalno vreme, da mi moramo tu televiziju na neki način napraviti da bude pitka i gledljiva i sve to, i da jako to teško možemo da napravimo ako postoji od četiri do sedam informativna emisija na jezicima manjina, ali da televizija Novi Sad ima drugi kanal, i da on, naravno, treba da pripadne ceo kanal jezicima manjina. Pa, ne, ali to je multikul… -Pa, jeste, ali morate titlovati predstave na mađarskom. Mora da postoji titl da bi postojala multikulturalnost. Inače je samo puko zadovoljenje forme, a to je bezveze. Ja sam na tom kolegijumu proglašena za srpskog nacionalistu. I rekli su mi da sam se zajebala, jer sam poslušala Vojislava Koštunicu i da sam ja srpski nacionalista i taj trend Vojislava Koštunice posle 5. oktobra mi neće doneti dobro. Ja sam bukvalno zaklopila rokovnik i otišla. I tako sam napustila RTS. Znači, o čemu vi pričate? Onda sam dobila poziv od Zorana Predića da idem na YU-info. Postala sam urednik YU-infa za Vojvodinu. Mi smo tu proizvodili neki informativni program, pa neke društvene teme, nešto-nešto. I dobila sam svoju autorsku emisiju na YU-infu. Ona se zvala Petak, 5ak. Bilo čudno, petkom se emitovala u ponoć i bio je taj noćni intervju. Nekako živo sam radila. Znači, gosti su dolazili u studio u ponoć. Jer nekako emocije jače noću malo, hoće da govore, pa su bili dobri ti intervjui. I to je bila forma nekih 40 minuta. Ta sezona je bila uspešna. Kada je došao septembar, Zoran Predić me je zvao za septembar i rekao: Ono je bilo prošli put uspešno. Sada imaš termin od sat i po. Ja kažem: Zorane, kako, bre, sat i po? Šta da radim? Kako sat i po? On kaže: Ne, ne, sat i po. Ja kažem: Zorane, pobogu, sat i po traje dobar američki akcioni film. Prođe 20 godina nečijeg života, ima super tri puta neki seks, 20 kola se polupa i Mel Gibson ostane živ na kraju. I to traje sat i po. Ja ne znam šta da radim sat i po. On kaže: Toliki ti je termin, radi sat i po. Ja kažem: Hej, treba mi još dva gosta. Tako je nastao Jedan pa tri. Da uđe jedan gost na 15 minuta, izađe, uđe drugi, izađe, uđe treći. Imam 15-minutni razgovor sa svakim gostom, onda svi troje dolaze zajedno. Svako svakog ima pravo da pita nešto, da postavi jedno pitanje, i dalje tu ide, takođe, razgovor. I na kraju sam dala svakom svom gostu pošto je, takođe, bilo uživo da ima 30 sekundi da kaže na televiziji šta god hoće. To je bila ta emisija Jedan pa tri. U to vreme, dok sam ja radila na YU info, počeo je veliki fight prof. Čupića i Željka Mitrovića, i ja sam pozvala obojicu da gostuju na YU infu. Prof. Čupić nije hteo, rekao je da neće da se prepucava. Rekoh: Profesore, već je prepucavanje u toku. Gornja polovina Politike vi, donja Politika on. Neće, neće, neće. Mitrović je pristao. Ja sam Mitroviću rekla: Nemam drugog sagovornika. -Pa, ja ću doći sam. -Ne. Nećete doći sami. Profesor neće i nema o te emisije ništa. I sutradan me zvao i rekao: Zašto ti ne bi došla da radiš ovde? Ovo je treći put. Ja odem kod pokojnog Zorana Predića i kažem: Zorane, ovo je treći put, neko novo vreme. Ne znam šta da radim. Cenila sam Zorana Predića. I on mi kaže: Prvo da ti kažem, platu više ne mogu da ti dam od ovog što imaš. Ovo je savezna, javna ustanova. Što se mene tiče, idi. U pravu si – novo je vreme, novo je doba. Idi. Je li ova emisija, Jedan pa tri? Ja kažem: Da. E, tako sam otišla na televiziju Pink. Što se tiče YU-infa dela, tog ćutanja 30 sekundi, to je ostalo. Neko se možda seća, gosti su bili Rambo Amadeus, Sergej Trifunović i Predrag Saša Danilović. Svi su mi govorili: Nemoj zvati Sašu Danilovića, on je teški drkadžija. Prvo, odbićete. Drugo, neće da govori. Treće, hoće da govori samo o sportu, nećeš moći ništa da pitaš. Ja sam imala neka pitanja koja nisu samo o sportu. Dobro, mogu da probam. Pa, ako se ulupam, trebalo je da se ulupam. Nije problem. Super je bio taj intervju sa Danilovićem. Srela sam pre jedno dve godine prvi put posle intervju, imala sam tamne naočare, prošlo, bre, 20 godina. On prilazi i kaže: Zdravo, Tanja! Ja kažem: Joj, ti se mene sećaš! On kaže: Bre, kako se neću sećati?! I sad dođe taj momenat hajde da svako na televiziji kaže šta hoće, i Rambo prvi povede kolo, i kaže: Ja mislim da smo mi sve ispričali što smo imali. Ja ću evo da ćutim 30 sekundi. I krene da ćuti 30 sekundi, što je na televiziji vidi. Sergej kaže: Ja nemam pametnije šta da dodam od toga, ćutaću i ja. I on ćuti 30 sekundi. Znaš ti koliko 30 sekundi ćutanja? I kaže Saša: Pa, ja sam ovde sportista. Ja sam ovde najgluplji, ja nemam šta da kažem. Ćutaću i ja. Bilo je tih fora. Neki gosti su prodavali kola, neki su molili žene da im se vrate. Razne stvari su bile. Neki su govorili političke poruke. Govorili su šta su hteli. To je caka jedna zanatska pošto oni inače govore šta hoće.

Ivan Minić: Da, ti ih pitaš jedno, on kaže što je hteo.

Tatjana Vojtehovski: To je staro pravilo. Kad te neko nešto pita, ti kažeš šta hoćeš. To je bilo uživo. Ali, ovo je bilo čisto da se čeka tih 30 sekundi. I onda sam prešla sa tom emisijom na televiziju Pink. I onda se desila treća emisija kad je bio Dušan Prelević sa tadašnjim ministrom unutrašnjih poslova, Zoranom Živkovićem, i sa Jelenom Tinskom. I desio taj, sve naslovne strane su pukle, desilo se potpuno to ludilo. Ja sam Preleta zvala, volela sam ga, cenila sam ga, sve to. On je došao, upicanio se, imao je belu košulju, teget odelo je imao. I Živković je bio ministar policije i Prele je došao pijan, ali to je Prele i to je OK. I ja sam napravila jednu grešku, jer sam prvo Preleta uvela u studio, on da izađe napolje, pa onda treba Zoran, pa treba Tinska. Znači, on je ima pola sata za šankom. Što sam shvatila kad sam treći put vratio u studio, da mi se vratio pijaniji nego što jeste. Doneo je viski, koji je tu stavio, oni reflektori su upalili sve to. U prvom delu intervjua, kada je on bio sam, ja sam krenula da – pošto je on jedan beogradski dinosaurus, bio jedan hroničar beogradskog vremena – ja sam pitala: Kako vam izgleda Beograd danas? On je rekao: Beograd je grad peder. Ja sam rekla: OK, kako to mislite? On je rekao: Svi ga jebu. Jebe ga ko stigne. Jebu ga Crnogorci, jebu ga Bosanci. Ja sam rekla: Nemojte, nema smisla. On kaže: Ne, ne, pitala si me. Ne znam kako se mi dotaknemo nevladnih organizacija. Ja kažem… Ne znam šta je on rekao oko nevladnih organizacija, građanskih sektora. Zoran kaže: Pun mi je kurac Žena u crnom, žena s pičkom, žena bez pičke. Ja kažem: Nemoj, Prele, nemojte, molim vas, psovati. On je živ program. Četiri je popodne. On kaže: Boli me kurac, neka prebace na drugi kanal. I ja kažem: Reklame! Ja kažem: OK. Pogledam u režiju, na staklu, ljudi ovako. Otišlo u etar, šta da radim. Vratio se tu pijaniji nego što je bio. Dolazi taj deo da oni svako svakog nešto pita. I Tinska vidi kakav je, kaže: Kakva sam ti riba? Ovaj kaže: Uvek si bila dobra pička. Opet znači. 🙂 Zoran Živković nešto govori u neki zao čas, kaže Prele: E, pun mi je kurac vas pandura! 😀 Studio mi se na glavu ruši! Pritom, obezbeđenje Zorana Živkovića je sve bliže i bliže. Ja mislim da oni stoje u kadru. Ja ne mogu njega da ućutim, ne mogu ništa s njim. Ja rešim da ga ignorišem, valjda će… Bre, desi neko čudo. Ne vredi da ga opominjem. Kad ga opomenem, on namerno nešto radi još više. I u neki zao čas, on kaže: Jebem ti ovu emisiju, skine onu bubicu i ode na vrata i mi završimo emisiju sa njih dvoje. Ne kažem: Gledali ste Tri pa jedan, Gledali ste Dva pa jedan. I doviđenja i prijatno, i sve to. Odem u šminkernicu. Znači, kad izađeš, svi ovako! Ja kažem: Šta je – tu je. Ja napravim jedno pismo izvinjenja civilnom sektoru, Ženama u crnom, koje sam poslala izvinjenje u ime sagovornika koji je to rekao. I napravim jednom pismo izvinjenja Ministarstvu unutrašnjih poslova da ne znam ni ja šta i sve to. Posle sam rekla: Ministre, izvinite. On kao: Ma daj, bre, OK! Šta hoću da ti kažem, je li zamišljaš to danas? Pazi, je li može to danas da se zamisli? Da uopšte ministar inostranih poslova sedi sa nekim kao što je Prele – unutrašnjih poslova? Da neko to tako kaže, da to tako prođe, da to tako bude? Pa, čekaj, ja sam na tom Pinku radila skrivenu kameru sa ministrom pravde, Vladanom Batićem.

Ivan Minić: Sećam se.

Tatjana Vojtehovski: Koga sam nabeđivala u programu da je uzeo pare od Amerikanaca i da je proneverio neku lovu, jer više nisam znala šta da radim s njim. Ni na šta nije naseo, nego je tu popizdeo i rekao: Dabogda to potrošio na lečenje svoje dece ako sam uzeo. Jedva sam čekala da prestane, onda je rekao: Jebem vas emisiju i sve to, i skinuo bubicu, i otišao. Znači, mi smo…

Ivan Minić: Sećam se nekih momenata iz te emisije i Čanka sa prozivkom sa cipelama.

Tatjana Vojtehovski: Jeste, jeste. On je rekao: Nikad ne veruj čoveku koji nosi braon cipele Batiću, koji gleda ovako u svoje braon cipele. Ali, to je bio ministar pravde. To je bio ministar pravde, gde sam ja skrivenom kamerom stavila na tas njegovo poštenje. Pazi, skrivena kamera sa ministrom pravde, gde je on opsovao, rekao: Nabijem vas, ovu emisiju i sve, izašao napolje, mi ga vraćali unutra. I legendarni Milan St. Protić, legendarni, koji je isto tu bio. Kad se Batić vratio, umiremo od smeha, i prepričavamo dalje, i to snima, i legendarni Protić koji ovako sedi i kaže: Uvek sam se pitao koji moroni nasednu na skrivenu kameru! 😀 Ali, kako da ti kažem, prvo, to nije ista televizija kao sada. Ne možeš da porediš to sada, prošlo je neko vreme. Kao kad bi poredio sad B92 sada i B92 pre 15 godina. Nije Pink bio B92, nego vremenska razlika. Ne možeš da porediš neke stvari. Ali, da li ti možeš da zamisliš da sada bilo ko uradi skrivenu kameru sa ministrom pravde, gde ćeš da ga načepiš, da ga stisneš, da proveriš kako osoba reaguje u trenutku kada misli da je niko ne gleda, jer skrivena kamera se bazira na tome da se snima za vreme reklama, a oni mi misle da su reklame, je li. Znači, ministar pravde, ministar policije. Znaš šta je bilo potpuno, potpuno neko…

Ivan Minić: Ali, potpuno je drugačije vreme bilo.

Tatjana Vojtehovski: Pa, naravno.

Ivan Minić: Seti se da si tada imala svaki dan Nikad izvini. 

Tatjana Vojtehovski: I to na tom istom Pinku.

Ivan Minić: Na tom istom Pinku, gde su ljudi – lutke su osobe koje su u tom trenutku na vrhu vlasti.

Tatjana Vojtehovski: Koje su tu u Vladi. Znači, to je šta je Srđan Miletić radio Dinkiću u to vreme.

Ivan Minić: Strašno.

Tatjana Vojtehovski: Koji iz epizode u epizodu ništa ne izgovara nego stiska neku pastu za zube non-stop. Šta su Labusu radili, šta su Koštunici radili. I sad mi neko kaže: Situacija u medijama je ista kao za vreme bivše vlasti. Pa, braćo, nije ni blizu! Šta smo mi radili sa ministrima, koje su se emisije emitovale eto na tom Pinku. Ja neću nikad zaboraviti, u jednom momentu urlanje u hodniku, urlanje. Urla Tanja Jordović, urednica informativnog programa. Ja sad: Šta urla, bre, kao luda?! Dobro, inače je ona malo glasna žena, ali šta urla. Tanja Jordović urla iz petnih živa na guess what? Na Gocu Uzelac. Zato što je Goca Uzelac pravila prilog nešto Đilas gradonačelnik, pa je ona nešto pratila njega, skupštinu Grada i napravila neki prilog, i napravila je toliko uvlakački prilog da je ova urlala na nju i kaže: Napravi normalnu vest! Nemoj da se uvlačiš toliko, to se neće emitovati! Dakle, sada je isto. Pa, ne, ne, ne. Ne, nikako nije isto! Nikako nije isto! Ja da ne budem da ja nešto prećutkujem. Imala sam ja taj momenat sa tim Trenutkom istine, koji je opskuran format, koji je sporan format, koji sam radila. Da se ja tu kajem, možda bi mi život negde bio lakši bez toga. Ali, ja sam uvek bila ljubomorna na ljude koji nemaju greške u karijeri. Ja ih imam. Imaću ih još. Imala sam. Nisam bila ni svetica ni kad sam nešto drugo radila. Jednostavno, da li je greška, nije greška, tako je – kako je. Jer to jeste podložno svakoj kritici – jeste. Ali, s druge strane, ne mogu da dozvolim da to bude pokušaj diskreditacije nekih stvari koje sam uradila pre toga i gde neke stvari koje sam uradila pre toga. Da, jeste, OK, to možemo da kritikujemo. OK, tako je – kako je. Ali, ne može da bude poluga za anuliranje nekih emisija koje sam napravila pre toga i neke koje sam napravila potom koje su imale ozbiljnu, ozbiljnu snagu čak i da reše nečije životne probleme. Tako da ta priča, to skrivena kamera, Nikad izvini, to je super što si se setio…

Ivan Minić: Pazi, ti se seti – ti si u tom trenutku, u tom periodu na RTS-u si imala onaj animirani parobrod Srbija, koji je izašao kao deo novogodišnjeg programa. Imala si Indexovce koji su radili novogodišnji program.

Tatjana Vojtehovski: Tako je, tako je! Sa onim kapama Mira, Sloba.

Ivan Minić: Što je potpuno bilo neverovatno. OK, imaš sada Pljiž, imaš Kesića, ali…

Tatjana Vojtehovski: Ali, u getu! 

Ivan Minić: Ali su skrajnuti.

Tatjana Vojtehovski: Ali, u getu!

Ivan Minić: I ne mogu ja da uporedim te stvari.

Tatjana Vojtehovski: Ne, ne, ne može. Ne može. Pa, to Nikad izvini, to se radilo o likovima koji sede u Vladi, koji su pre dva sata bili u informativnom programu.

Ivan Minić: Ja i dan-danas pustim na Youtube neke od tih epizoda.

Tatjana Vojtehovski: Apsolutno, da, da!

Ivan Minić: I mi i dan-danas, 15 godina kasnije, u našim internim komunikacijama referenciramo rečenice koje su tu bile, jer su jednostavno genijalne.

Tatjana Vojtehovski: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Mislim, Miletić… Ja sam jednom prilikom pričao sa njim. Znam tu celu priču za njega, zašto je on uvek u serijama, filmovima imao dobre uloge, a nema pozorišnu karijeru, jer ima stage fright i ne može to da izvede. Ali, taj njegov voice acting, koji je radio, je jednostavno bio neverovatan. To i sa Mićkom kad sam pričao, isto je taj momenat gde ti nađeš to ono nešto karakteristično. Taj glas uopšte ne zvuči tako, ali to je on.

Tatjana Vojtehovski: Jeste. Srđan je predarovit, preduhovit. Ja se sećam, u to vreme sam nešto vadila žuč, morala sam da vadim žuči i sve to, onda je on to čuo, zove. Kaže: Šta, nije ti dosta što si smršala? Počela si i organe da vadiš? 😀 Ali, pazi ti tu foru, da li neko može da zamisli sada na nekoj nacionalnoj frekvenciji da ti imaš svako veče minijaturu koja pravi karikaturu od Ane Brnabić, Nebojše Stefanovića, Vulina, Vučića. OK, od njih se karikatura više ne može ni napraviti, ali, eto, nešto tog tipa. Je li može? Ne možemo. Dakle, kad mi bilo kaže da je to bilo isto, pa nije bilo ni blizu. Ni blizu nije bilo.

Ivan Minić: Kaži mi za taj deo koji se odnosi na Trenutak istine. To je licencni format. Kako izgleda raditi licencni format? Bio mi je Zeka ovde, pričali smo o Milioneru.

Kako je raditi na licenciranom formatu?

Tatjana Vojtehovski: Meni je to prvi i poslednji put u karijeri da sam radila licencni format. Sve su bile autorske emisije. I ja sam u to vreme se sklonila sa ekrana. Ja sam umorila jedno vreme i onda je došao taj licencni format. Taj tip koji drži tu licencu ja mislim da je on vezan za lanac ovih kafiterija, kafe ove…

Ivan Minić: Coffeedream?

Tatjana Vojtehovski: Ne. Setiću se. I to je krenula pomama u svetu za tim formatom i sve to. OK, televizija to kupi. Ja se, inače, ne slikam, ništa. Ja sam radila druge poslove, nisam bila ispred kamere. Gotovo sve to. I hajde da vodiš, hajde da vodiš! Ja stvarno ne želim da zvuči kao neko pravdanje. Nemam šta da se pravdam, tako je bilo. I hajde da vodiš! Znači, kako izgleda? Izgleda tako da nemaš nikakav uticaj na to. Ti dobiješ to pitanje i to je to. Znači, tu se izađe, tu se stane, tako se… Moraš da se rukuješ sa takmičarom. Znači, svaki sekund je određen i ti radiš bukvalno da ništa se ne pitaš o svemu tome. Bilo je tu meni i neprijatno, bilo je to i kako je bilo, i sad nemaš nazad, imaš nazad, ne znam šta. Bilo je, bre, sećam se, hajde da izvučem neki benefit. Bila je jedna mlada žena koja je došla… Zato što si ti momenti koji su – zašto su ljudi dolazili? Prvo, to je bilo užasno gledano, jer su ljudi mogli da projektuju sebe. Znači, dok se moja okolina zgražava na to što neko govori, ja isto mogu da se zgrašavam, a ja u stvari isto…

Ivan Minić: Da, da, svi imamo neke tajne.

Tatjana Vojtehovski: Znači, sada mene i tebe da stave na neki poligraf, mogli da naprave skandal uz emisiju. Nikakav problem nije. Bila jedna žena, mlada žena koja je došla. Ona nema nikog, roditelji su se je nešto odrekli, baka i deda umrli. Ona je živela sa naslednikom – ta priča o nasleđu je toliko jeziva i toliko strašna da ja mislim da bi se reditelj u filmu odlučio da neke scene ne prikaže da ne bi publika odustala. Ona dolazi na Trenutak istine zato što je u tom momentu 30 dana određen pritvor tom ocu njene dece, a nema nikog. I ona dolazi, ja kažem na kraju: Što se došli? Ona kaže: Nisam ja došla ni zbog para, ništa. Ja nemam nikog. Njemu je 30 dana određen pritvor. I ja sam došla da mi ljudi vide lice i da me zapamte. I možda će me neko prepoznati na ulici i znaće da sam to ja. Jer on kada izađe, on će mene ubiti i niko neće znati ko sam ja. Ja sam se posle emisije okrenula, ali kao građanka ove zemlje, sam okrenula Toma Zorića i rekla sam mu: Ja sam zagovarala sa mrtvom ženom. Ako on izađe napolje, mi ćemo u Blicu pročitati već njegovu sliku. Onda sam odmah zvala Vesnu Stanojević. Toma je preduzeo šta je trebalo da se preduzme. Onda sam zvala Vesnu Stanojević, onda sam se dogovorila sa Vesnom. Onda sam ponovo zvala tu ženu, onda smo mi tu ženu stavili u Sigurnu kuću. Onda me je zvao jedan sveštenik iz Beograda koji je gledao tu epizodu i rekao da u okviru crkve postoji besplatna psihijatrijska pomoć. Malo dete je imalo velike probleme, pa smo obezbedili tu besplatnu psihijatrijsku pomoć za to njeno dete. Eto, to smo tako nešto uradili. Posle tri-četiri meseca me je nazvala Vesna Stanojević i rekla: Ova je kod nas još uvek. Bezbedna je. Tako da format jeste podložan svakoj kritici i svakoj vrsti rasprave. Intima je došla na tržište u rijatiji formatima i sve to stoji. Ali, to su i dalje stvarni ljudi, sa stvarnim problemima, smehovima, suzama, usponima, padovima, raznim stvarima. To je bio poslednji Trenutak istine koji sam uradila i više ja to nisam radila. Znam da me to prati u karijeri kao tačka spoticanja, kao pokušaj degradacije svega pre, svega posle. Ja živim sa svim svojim fotkama u životu, ni prvi ni poslednji put da sam pogrešila. Samo ne dozvoljavam da se degradira nešto pre i nešto posle, jer to – ne znam, ako pričamo sad o Život priča, ovo poslednje što sam radila, to nije manje vredno zbog toga što je bilo. Nije, nije. Negde, u krajnjem slučaju, ja sam ta koja sam grešila. Svaka čast svim svecima u karijeri koji nisu napravili nikakvu grešku. Ali, kao što nema sveca bez prošlosti, tako nema ni grešnika bez prava na budućnost. Mislim da je to Oskar Vajld, ako se ne varam.

Ivan Minić: Taj poslednji format koji si radila dosta podseća na ono što si radila na samom početku. I nekako kao da se svi vratimo u nekom trenutku na ono što smo najviše voleli, ono u šta smo negde najviše verovali kad smo ulazili u posao koji radimo. Šta bi tu izdvojila da je tebi najviše značilo od tih stvari? Prosto, kako si odnosila prema tome kada si ponovo došla u poziciju da radiš ono što želiš?

Život priča – kako je bilo ponovo raditi ono što voliš?

Tatjana Vojtehovski: To je lepo pitanje što si mi postavio. Ja kad sam napustila televiziju Pink, ja sam napustila Pink nemajući drugo rešenje u životu i nikakvo rešenje u životu nisam imala.  Bila sam samohrani roditelj, plus što sam imala kredit u švajcarcima. 🙂 Ništa, nisam imala drugo rešenje. Ja sam dobila poziv od Jocića da idem na Fox, ali to je neko zaustavio posle. On me je zvao, on je rekao: Mi moramo da idemo na večeru, da se ispričamo zašto mi ništa ne radimo zajedno. Ja sam rekla: Hajmo na večeru. Neko je to zaustavio. Ja sam 10 godina živela u Novom Sadu i putovala sam u Beograd. Ja sam se probudila u ponedeljak u Novom Sadu ne znajući šta da radim sa celim danom. Onda sam otvorila svoju PR agenciju od koje sam vrlo lepo živela. Nije bio to taj vibe. Mislim, što se tiče love, ja sam bolje živela, ali nije bio to taj vibe. Tako da, hoću da ti kažem za Život priča, meni Život priča nije iznenađenje, jer je taj serijal bio u mojoj glavi daleko pre nego što se on materijalizovao. To su načini na koje ja postavljam ciljeve u životu, koji uključuju i vizualizaciju. Tako da ja nisam bila iznenađenja čak ni velikim, belim foteljama koje su se pojavile. Ali, da, dobila sam šansu da radim ono što volim, ono što mislim da znam uradim. Ti rejtinzi su zaista bili ogromni, zaista su bili veliki rejtinzi. U proseku je to gledalo oko 1,3 miliona ljudi, neke epizode 1,7 miliona ljudi je gledalo. Zaista je to bilo veliko. Nije bilo mnogo ljudi koji su verovali u početku u taj projekat, tako da sam ja i krenula čak bez regulisanog odnosa sa emiterom i tako. Ivan Ivanović mi je tu dosta pomogao savetima iznutra kako su te stvari tamo funkcionisale. Prve dve epizode su bile Aleksina priča, gde se rodila inicijativa da Srbija dobije Aleksin zakon. Ja se nadam da će Srbija jednom dobiti Aleksin zakon. Prvo, to je minimalno što ova država duguje Aleksi i njegovim roditeljima, Bojanu i Gagi. A, drugo, što Srbija plače za Aleksinim zakonom. I to se mora zaustaviti. I sad šta je tu nešto što je ostavilo trag? To su ljudi koji nisu nikada sanjali da će doći na televiziju da ispričaju svoju priču, nego ih je muka naterala. Ni ne promovišu tu svoj CD niti svoj proizvod niti im je možda udobno da to pričaju, ali to je poslednja oaza, to je poslednja stanica. Ti vidiš tu negde presek države kako funkcioniše kad dobiješ ovoliki mejl od roditelji koji kažu: Naše dete je užasna žrtva vršnjačkog nasilja. -Koliko ima godina? -Sedam godina. I onda kad ti otvoriš attach, imaš 57 dokumenata. I nema kome se nisu obratili. Znači, oni su se obratili direktoru, i nastavniku, i prosvetnoj inspekciji, republički nivo i gradski nivo. Sve, sve, sve i ne znaju šta da rade. I oni kažu: Vi ste poslednje utočište! Znači, roditelji deteta od 7 godina ima poslednje utočište televizijske emisije, to nije normalno. Ti ljudi otvore grudnu kost svoju i daju ti kucajuće srce na dlanu. I ta treba da upakujem to u 60-70 minuta i ostavim prazan prostor za reklamu za uloške i za pivo. I mi smo se sa velikim poštovanjem odnosili prema tim ljudima, i u pripremi, i u samom snimanju zato što nije lako. Nije lako. Meni se dešavalo da ja zaplačem u studiju. Ne mogu, kako da ti kažem, ne mogu. Ja trepnem i to je to. Pa su me pitali producenti da li da režu to. Ja sam živo biće, nemoj to da režete. Šta da izdvojim kao neki… Aleksin zakon, priča o Aleksinom zakonu je podigla svest u ovoj zemlji o vršnjačkom nasilju i to mi je užasno drago. Ja sam i dan-danas ostala u kontaku sa Bojanom i Gagom, Aleksinim roditeljima, u privatnom kontaktu. To su divni neki ljudi, divni nadljudi. Dobila sam tu, pa to je viruelna nagrada za neki rad. Nije materijalizovana u smislu plakete ili da ima neki lukrativni momenat, ali Slavici Burmazović su vraćena deca. Ja sam četiri epizode radila sa Slavicom Burmazović, kojoj je nevenčani suprug oteo troje dece i odveo u Tursku. Zatim ih je vodio ko zna gde. Mediji su odbacili kad je ta epizoda izazvala veliko uznemirenje javnosti. Onda su mediji počeli da se interesuju za to. To je bio momenat kada za drugu epizodu – ne za prvu epizodu, pošto je taj slučaj zvanično proglašen otmicom i nama je govorio neki tip iz Ministarstva inostranih poslova koji je rekao da je to otmica dece po haškoj konvenciji. Onda se desilo to da emisija treba da se emituje u deset uveče, meni u osam i dvadeset dok ja kružim po Vračaru i tražim parking zvoni fiksni telefon, ja se javim. Tatjana, vi ste? -Ja sam. Ko je to? Reče ime, zaboravila sam. Kažem: Izvolite. -Zovem iz Ministarstva inostranih poslova. -Molim? -Zovem iz MIP-a. -Pa, šta hoćete? Pola devet je. -Pa, da se vidite sa ministrom Dačićem. -Što? -Pa, privatan razgovor. -Kakav privatan razgovor, novinarka i ministar? -Pa, znate, emisija Slavice Burmazović. -Pa, šta? -Pa, znate, to… -Ništa vas ne razumem. -Pa, znate, to možda ne bi valjalo zato što odnosi sa Turskom, odnosi sa Rusijom, Sirija. -Gospođo, šta vi pričate? -Pa, ne, ali, znate, ambasada nije srećna… -Je li znate da je nama u kameru dao izjavu čovek iz MIP-a, iz vašeg ministarstva? Nismo ga tajno snimali. Za taj slučaj je rekao da je otmica. Je li ja vas dobro razumem da vi pokušavete da zaustavite ovo emitovanje? -Pa, ne. Mislim, i ta majka neka proceni. -Je li vi znate da se to emituje za sat vremena. -Ju! Tri epizode sam napravila s njom. Dakle, za vreme tih i u pauzama tih epizoda, ja sam uradila sve što sam mogla da uradim kao građanka ove zemlje. Sećam se da ja sam u pola noći zvala Rasima Ljajića kad smo dobili informaciju da otac hoće da uda jednu od ćerku koja je u tom momentu imala 13 godina. Zvala sam njega. Ivicu Dačića sam zvala nekoliko puta. Ja sam sve zvala. Mi znamo da smo na dve strane. Ja sam sve zvala. Slavica je kod nas ponekad dolazila u redakciju da donese čokoladu i ona je uvek govorila: Ja imam samo Srbiju i vas ovde u redakciji. Ja nemam nikog da mi pomogne. Znači, sve živo: organizovali smo proteste ispred Vlade. Znači, šta nismo nismo uradili. Ta deca su se vratila zahvaljujući – ona tvrdi da se deca nikada ne bi vratila da nije bilo toliko medijske pompe. Ja tvrdim da se deca nikad ne bi vratila da ona nije takva kakva jeste. Ja ne znam od čega je ta žena sazdana. Ja ne znam od čega je ona sazdana. Deca su se vratila. Ja sam išla onda konačno da ih upoznam. Bili smo u Knez Mihailovoj, jedna devojčica me je znala, jer je gledala na Youtubeu, ovi ostali, Tarik i druga ćerka me nisu znali. Nas su zaustavljali ljudi u Knez Mihailovoj ulici, nju zaustavili, molili da li može da se slikaju s njom. Slavice, pa jesu li se vratila deca?! Pa, jesu li se vratila deca?! Ja pre toga, pošto letujem na Adi Bojani, odem u Štoj da kupim voće. Prodavac voća u Štoju me pita: Samo mi recite šta je sa decom Slavice Burmazović. Na Kosovu su me to pitali kad sam išla nešto da snimam i tako. I, eto, ta deca su se vratila. I danas nekad odem kod Slavice da to uradim. Znači, deca su se vratila sa stvarima koje imaju na sebi i onom hranom što su imali u sebi, je li. Ništa, on im ništa nije poslao. Slavica je u tom momentu stanodavka. Poskupela je kiriju zato što je rekla: Ako se ti slikaš sa ministrom na aerodromu, sigurno imaš više para. Poskupeće stan. I tako neki… I onda ona mora da izdržava tu decu. To ništa država nije uradila. Ništa, ništa! Sve je uradila sama, i uz taj medijski pritisak koji smo imali, ona je sama uradila. Oni su se slikali s njom na aerodromu. Bilo je tu nekih poziva, nešto, ali sve je to trajalo četiri godine. Ono što moram, sad ne znam da li smem to da kažem, ali, hajde, nema veze. Ono što moram da kažem da je, na primer, taj dan kada je Slavica trebalo da sleti, mene je pozvao Dragan Đilas i rekao: Je li ovo istina? -Da, da, da. Ona treba da sleti. Ja sam već dobila raskid sa Prvom i nisam ja bila na aerodromu. A, ovi koji su izveštavali sa Prve su izgovarali: Slavica je u jednoj emisiji pričala. U jednoj emisiji, koja se do juče emitovala na Prvoj, bukvalno – jer realno ne možete da pomenete ime? On mi je: OK, je li toj ženi treba materijalna pomoć? -Treba. -Ako možemo da se nađemo, ja ću dati započetak jednokratnu pomoć. Odnosi joj to. Naravno, ne treba nikad da vrati. Sutradan je nazvao i rekao: Da li ona ima neki posao? Ja sam rekla da je sve to traljavao. On je rekao: OK, ako nema posao, ja ću joj ponuditi da je zaposlim. Ne mora da dolazi na posao, ona mora da bude 24 sata sa svojom decom. Neko toj ženi mora pomoći. Ona danas radi kod Đilasa u firmi, baš radi poslove za koje je plaćena. Pošto je Slavica završila i fakultet, i govori jezik, i vešta je sa papirnim poslovima, vrlo sa tim klijentskim poslovima. Tako da, to je neka… Mislim, bilo je još slučajeva da smo mi nešto pokrenuli. Znaš taj momenat kada znaš da postoji snaga da to… Meni su neki advokati govorili: Kada se pojavi neki slučaj u sudovima se govorilo: A, ovo će da ide u Život priča. Znači, znali su već model koji će… Ima jedna anegdota. Mi smo radili jedan slučaj koji se oslanja na tužilaštvo u Kraljevu i Marijana Radaković Ćirić – ja sam imala dve koleginice novinarke, nas tri je to radilo i montažer Šone – i Marijana Radaković Ćirić koje sa fiksnog telefona redakcijskog zove tužilaštvo u Kraljevu. Je li u Kraljevu? Mislim da je u Kraljevu. I ovako ide, osoba kaže: Da, a Marijana kaže ovako: Dobar dan. Marijana Radaković Ćirić, saradnik Tatjane Vojtehovski, emisija Život priča, pored telefona. S druge strane čuješ: A, jao! 😀 Jako je bilo gledano. Mi smo imali srećnih priča, ne samo nekih tuga. Bilo je i srećnih priča: ljudi koji su izlazili, koji su napravili potpuno neke čudesne preokrete u svojim životima, neke predivne promene. Dva stvari su, kad govorimo možda malo o društvenim mrežama, Facebooku i Twitteru, dve stvari su obeležile većinske komentare. Jedan komentar jeste kada krene emisija i onda Twitter i Facebook piše sledeće: Jebem ti državu! Gde mi to živimo! Zato emisija i ćao. Drugu komentar, kada su bile ove srećne priče, su bili, tipa: OK, išamaraću sebe ako još jednom kažem da mi je teško ili da nešto ne mogu. Znači, bile su te podsticajne, zaista neke motivacione ili to gde smo pokušali da jednostavno jednom legalnom i legitivnom dozom pritiska to uradimo. Ono po čemu može da ostane upamćen taj serijal jeste da sam patentirala intervju bez sagovornika. Jer kad sam otkrila kako se ekspresno, u kratkom roku oduzimaju deca majkama za račun bogatih, moćnih muževa, u sastavu uvek ista sudija, uvek isti veštaci, i uvek isti advokat suprotne strane, očeve strane. To sam otkrila slučajno. Jedna mlada majka se javila, pa su onda ostale majke koje su gledale shvatile da je to u stvari njihova priča, a među ostalim majkama je bila Marija Mali. I ja sam snimila još jednu epizodu sa tim majkama, gde je došla i Marija Mali. E, onda je krenulo dosta po zlu. Onda je ta epizoda trebalo da bude skinuta s programa. Ja sam rekla da neće biti skinuti s programa, meni je rečeno da hoće. Ja sam rekla da ću sazvati konferenciju za štampu i da ću reći da je skinuta s programa. To je još gore. Onda mi je rečeno da je sad kampanja. Ja sam rekla da ja nemam ništa sa kampanjom. Onda je rečeno da urušava rejting Aleksandra Vučića. Ja sam rekla da mi pokažu gde sam ja potpisala da ja podižem bilo čiji rejting, a pogotovo njegov. Onda su mene rekli: Ali, ti si opozicija. Ja sam rekla: Ali, vi ste vlast. Tako da ako možete vi da se izjasnite, pa valjda imam i ja pravo na svoje mišljenje. Rezultirao je time što je Siniša Mali ekspresno vratio svojoj ženi, majci svoje dece tu decu. Povučene su sve tužbe protiv nje. Deca su joj vraćena. I ona je potpisala saglasnost da se – ona je povukla saglanost za emitovanje, što je bilo bez veze, ali OK. Ja sam rekla: Dobro, OK. Nema saglasnosti, nema emitovanja. Ali sam verovatno na opšti užas tamo sam izbacila delove koja je ona govorila i ostavila sam samo moja pitanja. Snimala sam novu uvodnu reč, gde sam rekla šta je trebalo da bude, šta se neće desiti zbog toga što je bilo. Ja sam ostavila moja pitanja iz kojih se dovoljno čita. Tako da je emitovana emisija koja se zvala Ostaci jedne epizode: intervju bez ikakvog sagovornika. I svima je bilo sve jasno. To me je dosta koštalo neke nemilosti. Jer to je neki backstage priče koje ljudi ne znaju. Nemaš ti probleme kad radiš na Novoj S ili na N1, ali to treba da radiš tu gde si, da se tučeš da to bude… Jer ima dosta ljudi koji su prešli kao Nova S, N1, koji kad su radili, nisu radili tako kao što rade tamo. Nego su, kako se zove onaj mali pas što svira violinu, nego su to. A sad kad smo tamo, ne. Mislim, zna i Ivan Ivanović, zna on to, voleo ga neko-ne voleo, zna koja je tamo tuča bila. Drugi problem je bio strašan koja sam napravila sa četiri epizode u Lučanima i pogibijom radnika i sa njegovom porodicom. To je isto bio problem. I treće što sam napravila su četiri epizode o Jutki. I to gostovanje koje je usledilo posle toga. Ja sam gostovala sa onim što je tada Alo uređivalo, onaj Vukaj…

Ivan Minić: Duško Vukanović.

Tatjana Vojtehovski: Vukanović. S njim sam gostovala. I Jutka još uvek onda bio, još uvek je bio i predsednik opštine Brus i sve je to bio. Meni je Marija Lukić rekla da se suđenje preokrenulo nakon, kada je on dao ostavku, a ostavku je dao nakon mog gostovanja u jutarnjem programu. Ja sam tu izgovorila sve što sam imala. Ja sam izgovorila da je on i dalje SNS, da je on i dalje tamo u odboru, da je on i dalje predsednik opštine, da Aleksandar Vučić štiti silovatelja, seksualnog zlostavljača i seksualnog predatora, jer, hej, on je i dalje tamo. Znači, ako ne reaguješ, tebi je to OK. Vukanović je imao drugu tezu, ja sam imala drugu tezu. I kako sam izašla iz studija, tako je krenuo telefon. Razgovor je bio: Sad si preterala. -Jesam li ja bila materijalno netačna? Ja sam rekla sve što je tačno. -Ne, ti si preterala. Ti imaš kampanju protiv Vučića. -Ne, to je tačno. To je jednostavno tačno. I, uglavno je on tada dao ostavku. Znam da je Aleksandar Vučić javio novinarki u Blicu: OK, objavi da će ovaj dati ostavku, posle tog mog gostovanja. Marija mi je rekla da njegova ostavka preokrenula suđenje, da suđenje posle njegove ostavke nije bilo kao što je bilo pre, pre njegove ostavke. Mislim, znala sam negde da će to sve nakon… Šta je trebalo da kažem, da me košta? Šta znam, tako sam radila. Kako sad drugačije da radiš? Ne znam, tako sam radila. I to je to, život priča. 😀

Ivan Minić: Ceo taj momenat gde ti u suštini 30 godina samo radiš svoj posao i radiš ga dobro. OK, u različitim formatima, sa različitim ulogama, na različitim mestima, ali u suštini radiš posao novinara. Ne ono što vrlo često ljudi kažu posao voditelja. Ne, ne, ne, posao novinara.

Tatjana Vojtehovski: Da, da. U ovom-onom formatu je bilo voditelj, ovo je sve bukvalno novinarski posao.

Ivan Minić: I više nemaš prilike to da radiš.

Tatjana Vojtehovski: Aha.

Ivan Minić: Jednostavno, zatvara se mogućnost da bilo šta radiš po tom pitanju. A, ja se sećam pre par godina, ima sad tome i možda 7-8 godina, bio je TEDx Zemun i nekoliko mojih prijatelja je bilo tamo. Ja nisam mogao da dođem iz ne znam kog razloga, verovatno zdravstvenog, ali izašli su snimci. I ja sam, naravno, pogledao sve to, i, naravno, imate tamo između ostalog snimak Srđana Ercega koji priča sve ono isto što priča kod mene već četvrtu epizodu i pričaće verovatno još bar pet, jer to je Srđan, on ne može da se suzdrži. Ali, tu ima jako zanimljivo predavanje, gde možda vidimo jednu novu stranu tebe, s kojom u principu niko od nas nije imao nikakvog kontakta. OK, ko god je gledao ono što si radila autorski, znao da je ti ne može biti najjednostavnija osoba na svetu, i da si ovako prilično čvrstih nekih stavova, i da je svašta nešto tu utkano u to tvoj znanje i način na koji radiš svoj posao i kako se ponašaš i kako se boriš sa svim tim da preguraš kroz sve to. Ali, tad prvi put adresiraš na nekom ličnom nivou te teme. Uvek si ti bila sredstvo da ljudi ispričaju priču, a tu prvi put mi čujemo makar deo neke tvoje priče. I taj govor, to predavanje mi je bilo jako značajno. Ja sam ga pogledao sigurno 7-8 puta.

Tatjana Vojtehovski: Hvala.

Ivan Minić: Jednom godišnje ja to pustim. Imam tako neke stvari koje s vremena na vreme pustim da se podsetim. I tu prvi put pričaš malo više o tome nekom radom na sebi i izlasku iz onoga što je okvir formalnog obrazovanja i uobičajenog školovanje kroz koje svi manje-više prolazimo. Kako si ti došla u kontakt uopšte sa svim tim i kad si krenula da radiš na sebi i zašto si krenula da radiš na sebi?

NLP – kada i zašto je Tatjana počela da radi na sebi?

Tatjana Vojtehovski: Najteža su pitanja koja počinju sa zašto. Ljudi na to nemaju odgovore, negde moraju da idu duboko u sebe po taj odgovor. Nemam odgovor na to pitanje. Mogu da ti kažem kada, pa da probamo da nađemo zašto. 96. godine sam počela da radim na sebi. Moja majka je magistar psihologije i ona se u to vreme već – još 80-ih okrenula nekim drugim vrstama psihologije, nekim alternativnim psihologijama. Ja sam od nje naučila, na primer, sam naučena autogenom treningu. I od 96. godine sam ja praktikovala autogeni trening ili neke Silva metode, nešto. Čitala sam tu literaturu. To nije bilo da se kupi, dolazilo je fotokopirano, povezano u fascikle, sa mentalnim onim, znaš. I ja sam se vremenom razvijala, i rasla sam, i menjala sam poslove, i dalje sam radila na sebi. Znači, ja ne podnosim tu floskulu rad na sebi. Bukvalno, ne podnosim je. Ali, nije to bilo to. Ja sam osećala da to nije to. U momentu u životu kad sam ja imala super lovu, super kola, super stan, svoje kartice, šta me briga, putujem ovako-onako, ja sam se budila kao da mi je rupa ovde i osećaj praznine. Sve je OK, ali sam imala taj osećaj praznine. Međutim, ako ti govoriš da imaš osećaj da si nezadovoljan, vrlo često od okoline možeš da dobiješ: Pa, pogledaj šta sve imaš! Nemoj biti nezahvalna! Onda ti bude još gore, jer kao loš sam čovek ako sam nezadovoljan i to je sistem spojenih sudova. Ali sam znala da nešto nije u redu. Moja porodica je uvek bila podržavajuća jako. Uvek, uvek, uvek. Svi smo radili najbolje što možemo, a mi smo porodica na svetu kad smo počeli da nazivamo stvari pravim imenima. Jer mi se svi u porodici igramo te igra. Godinama. Ja sam tragala šta ja s tim da radim, kako ja to da otklonim to nezadovoljstvo koje tinja. Razne sam ja tu edukacije prošla, razne. I sve svodilo na šta? Šta bi trebalo uraditi! Ali, niko ti ne kaže kako. To je kao kad ti neko kaže: Ti si jak, prebrodićeš to! A ti se misliš: Ne znam kako ću prebroditi, ja ću se raspasti. A oni kažu: Pa, sto puta si već prebrodio! Ali, ne kažu ti uopšte kako ćeš to da uradiš, nego očekuju od tebe da je to… I onda: Ma daj, jak si! A ti se misliš: Hvala na dodatnom pritisku i marš u materinu! I onda nisam mogla da nađem kako, i da nađem kako, i da nađem. Mene je to intuitivno vodilo. Ja sam to kopala, i po internetu, i tražila, čitala literaturu i sve to. I naiđem na NLP. Naiđem na razna tumačenja NLP-a, kao što i razna tumačenja svega ima, je li. Naiđem NLP i nađem kako u NLP-u. Pre 11 godina. I taj govor koji sam održala na TEDx, koji je pobedio kao najbolji govor po oceni publike, on ima oko 600.000 pregleda ili nešto, to nisam nikad boostovala ili ne znam šta radila. Svaki otprilike mesec-mesec i po dana, posle koliko je to bilo, pre 5-6 godina, ja dobijem ili mejl i direct message na Twitteru, poruku od nečog: Ja sam slučajno našao ovaj vaš govor. Meni je ovo promenilo život. Hvala vam što ste ovo uradili. Kontaktirao me je jedan mlad umetnik srpskog porekla koji živi El Eju, kontaktirao i pitao da li može da iskoristi delove mog govora za njegovu konceptualnu izložbu koju pravi. Ja sam rekla samo ako od TEDx konferencije dobije dozvolu – može. I on je iskoristio neke delove koje se tiče moje najmanje teme, a to je podrška kao najbolji način da se upropaste oni koji te vole. Bukvalno da te upropaste podrškom! 🙂 Za početak, ti si jak, izdržaćeš. To je upropašćavanje ljudi. I onda se desila ta izložba u Novom Pazaru, taj mladić je to napravio, i onda mi je poslao mejl i fotografiju, i rekao je da došla jedna mlada muslimanka koja je išla u versku školu, koja jako želi da upiše Likovnu akademiju u Beogradu, ali roditelji joj ne dozvoljavaju. To je konceptualna skulptura, gde se može staviti slušalice i slušati moj glas. I ona je zamolila svoje roditelje da dođu da poslušaju taj govor. I taj umetnik mi je rekao da će ona upisati Likovnu akademiju i da su oni rekli OK. Nešto najotrežnujuće što je moglo da se dogodi. 11 godina sam u NLP-u. Ja ga živim. Ja ga živim u svom krvnog zrcu. Ja ga živim u svojoj grudnoj kosti. I, eto, pre dva meseca sam osnovala i svoj Institut, pošto su mi sva vrata televizije zatvorena, uključujući i Novu S. Često me pitaju taksisti: Kako je moguće da niste na Nova S? -Ne znam, prijatelju. Ako znate odgovor, kaže mi. Mene sad zanima iz nivoa radoznalosti. 🙂 I, prvo ti hvala što si pomenuo taj govor. Zato što imam nameru da napravim jednu – ljudi to kažu premium,  meni je taj premium reč kao limited edition reč, kao nešto special offer, a nije mi to – da napravim jedan poseban trening, ne edukaciju, trening, koji će trajati dva dana i koji će se zvati Podrška kao najbolji način da vas upropaste oni koji vas vole. Jer mi moramo da naučimo ljude da se o tome odupru. Mislim, ja to kad sam govorila, moja majka je sedela u publici. I to je potpuno predivno. Inače, rekla sam, moja majka je magistar psihologije. Deca obućara su uvek bila bosa. Ali, da, zaista mene je NLP naučio da sticaj okolnosti nije stvar o kojoj treba nešto mnogo razmišljati. Nema tu nešto sticaj okolnosti, i nema tu nekog čekanja, i da je lista naših opravdanja zašto nismo pokušali, zašto nismo uspeli ogromna. Ali, ništa to ne treba stavljati ljudima na teret. Na treninzima koje ja držim nećete nikada čuti vaši problemi nisu problemi, nego su izazovi. Zato što je problem problem, a ne izazov. I ne možete to govoriti ljudima da su problemi izazovi. Jer ako se slupao u saobraćajnoj nesreći, polomi se, pa to nije izazov. To je problem. Možda je izazov da izađe iz toga i da nađe ponovo snage da prohoda. Ne može da bude imam jedan izazov. Pa, šta je bolesno mi je srce? Pa, ne može to da se radi sa ljudima. To se neće čuti. Neće se čuti osmehom ćete prebroditi sve, pošto nećete. To je netačno. Niti će se čuti, moje najneomiljenije, dovoljno je da mislite pozitivno. Ne da nije dovoljno, nego to bude još gore, pošto ljudi to probaju, i to, naravno, ne radi, i onda ljudi misle: Aha, ovo radi, ali ne radi za mene/meni nema pomoći. 

Ivan Minić: Ima tu jedan momenat na koji se ja često osvrćem kad komentarišem gomilu ljudi iz mog nekog profesionalnog okruženja. Dakle, ljudi koji su, hajde da kažemo, primarno u marketingu, koji su kroz neko vreme pravili razne vrste edukacija, koje su postavljene po principu ukoliko si nezadovoljan – novac ti vraćamo. Ali je ceo model, ne, naravno kod svih, ali kod nekih, ceo model je napravljen tako da ako si nezadovoljan – ti si kriv i ti treba sebi da priznaš da je to tvoja krivica. I to niko neće uraditi i niko neće tražiti novac nazad. Jer je sve postavljeno tako mi smo dali sve, ti to samo treba da uradiš; i ako ti to ne možeš da uradiš, problem je u tebi.

Tatjana Vojtehovski: Znači, bukvalno sam malo naježila.

Ivan Minić: I ja isto. 🙂

Tatjana Vojtehovski: To je toliko… Ne možete to da radite sa ljudima. Mislim, ja znam da u svakoj profesiji nešto može da se zloupotrebi ili neko krivo da protumači, ali ne možete ovo da radite sa ljudima. Znači, govoriti ljudima da su sami izabrali da budu nesrećni, što rade coachevi ili treneri, pa kako možete to da radite? Pa, to je kao da sami ste izabrali da budete bolesni. Govoriti ljudima vi možete izabrati uspeh, a možete izabrati neuspeh, pa ko će da izabere da bude neuspešan? Znači, stvari koje se nalaze kao neke prepreke između nas i nekih naših napredovanja, nekih naših uspeha, nekih naših boljitaka, nekih života po meri. Zavisi šta je za koga uspeh – za nekoga je uspeh da drži plažni bar na nekoj super plaži, da sluša dobru muziku, ima da pojede i popije. Znači, nije to stvar samo lukrativnog momenta, ali stvari koje se nalaze između toga su stvari kojih mi nismo svesni i to jedan mehanizam. Dakle, NLP jeste utemeljen u neuronauci, da mora da osvesti neke stvari. Znači, ako ja nisam svesna šta čini moju grešku u razmišljanju, kako neko može da kaže da sam odgovorna za to? Ne može da kaže da sam odgovorna za to nečega čega nisam svesna. Dakle, ta vrsta coacheva i trenera: dovoljno je da mislite pozitivno, ako naučite ovo – imaćete super momka i svi ćete obogatiti, nikada se nećete svađati, na primer. Ne, svađate se. Uopšte nije problem. Pa, svađa je normalna stvar. Znači, nije NLP da pravi robote od ljudi, koji će da se pretvaraju kako im je super i sve je odlično. Jer kad ljudi krenu na takve edukacije, to se ne desi, i onda od početne euforije se ovako pada dole i bude još gore nego sa nulte tačke. Ono što ja radim jeste: Je li može da se napravi problem? Može. Je li može preko noći? Ne može. Je li može? Može. Ne može preko noći.

Ivan Minić: Može preko noći da se krene.

Tatjana Vojtehovski: Ali, bukvalno preko noći može da se krene. Dakle, prvi trening koji sam imala, bilo je pedeset i nešto ljudi. Većinski komentari su: Ja zaista nisam verovao da mogu. Sad jedna žena se javila u zatvorenu Facebook grupu i rekla: Ja sam ušla u devet i petnaest ujutru u subotu kao jedna osoba, a izašla sam u nedelju šest kao druga osoba. Dakle, ja sam prošla tu promenu na sebi. Samo kad to može da se pokrene. Sada je meni velika čast i veliko mi je zadovoljstvo što su bili ljudi kod mene koji su i masteri NLP-a. Kad sam ih videla, rekoh: Šta radite? Ovo je najosnovniji nivo. Međutim, oni nastavljaju dalje. Dvoje njih mi je reklo da oni tek sada razumeju kako to funkcioniše, da tek sada kapiraju koji je to proces i kako to funkcioniše. Tako da divan je taj NLP zato što on zaista sadrži kako, on sadrži onaj ključ koji ti nedostaje da otvoriš ta vrata. Ne dajem ti ja vrata ni vratu – imaš, ali ključ ti nedostaje. Bar pravi ključ da tu staviš. I može to da se napravi. Zaista može. I divno je videti kako ljudi napreduju. Vidi, da ti kažem jednu stvar, da budem potpuno otvorena, svašta sam ti ispričala ovde danas i dokle traje ovo, dođavola?

Ivan Minić: Još malo.

Tatjana Vojtehovski: Aha. Da ti potpuno kažem sad, ja sam pre eto koliko ima sad, koliko je prošlo, sled događaja je sledeći: izgubila sam najboljeg prijatelja. Znači, Boris Trivan je otišao, kako da ti kažem, nije trebalo da ode. 

Ivan Minić: Nije. Ja sam bio Americi, nešto sam kratko bio tamo poslom, i stiže mi poruka od kolege da se to desilo. Kao: Je li me zajebavaš? -Ne, ne. Bio na konferenciji. Odnosno na nekom putu.

Tatjana Vojtehovski: U Berlinu.

Ivan Minić: U Berlinu i kao… -Šta, kako?

Tatjana Vojtehovski: Mi smo sedeli u subotu u Kalenić kafani. On me je nagovarao da u subotu idem ujutru na trening, ja sam imala mnogo bolji predlog, a to je da idemo na kolenicu u kupusu. I mi smo otišli u kolenice u kupusu, i on je bio jako zabrinut za mene, jer sam radila emisiju o Lučanima, i tu sam počela da dobijem neke pretnje. On je bio jako zabrinut i pošto je mislio da će humor spasiti svet, onda je to okretao na šalu i rekao da se nada da neće sad neko da nas tuče pošto on ne može dovoljno brzo da trči, da pobegne. I tako. Mi smo jedno drugo stalno – mi smo imali privatne prepiske naše na Twitter bez da pitaš za dozvolu. I svaki put kad ovaj drugi, ko god, pomisli da neće, ti kasno se setiš da će ovaj drugi to screenshotovati i objaviti. Na Twitteru ima gomila naših privatnih prepisaka koje sam objavila ili ja ili on, i kao fuck, gotovo je, neko je objavio. To smo jedno drugom radili stalno. I pošto je on bio zabrinut za mene, da li će se meni nešto dogoditi, onda je počeo idiot da priča o nekim sahranama i tako. I onda smo se dopisivali kad smo se rastali, i to je poslednji njegov tweet i poslednja njegova prepiska koju je objavio sa mnom i poslednji tweet ujedno, gde on meni kaže: A, što se toga tiče, molim te, kada ja umrem, nemoj samo – molim te da me kremiraju, ne mogu da podnesem zvuk udarca zemlje od sanduk. Ja mu kažem: Ni ja. To je grozno. A, on kaže, kako mi je rekao: Nemoj samo da mi dolaze svi bivši, jer će kamenjem da gađaju sanduk. Ja kažem: Dobro, moraš da napraviš spisak. On kaže: Spisak je podugačak. I moja sledeća poruka: Je li odemo u pozorište? I užasno mu se nije išlo u Berlin. Jako mu se nije išlo u Berlin. I on je izašao u Berlinu na konferenciji Noizza, isplatio je neki fazon i rekao: Dobar dan, i pao je kao da je metkom pogođen. U kontekstu NPL-a, koliko su emocija, fiziologija tela i um koliko su povezani. Znači, ja sam se tih dana bavila organizacijom sahrane i organizacijom kremacije, jer to me je zamolio. I kad je to prošlo, ja sam se u jednom momentu probudila u toku noći sa nekim osećajem koji ja nisam znala šta je. Imala sam osećaj da mi je srce poskočilo na drugu stranu grudi ovako. Tako neki osećaj da je mene trglo. Ja kao: Pa, šta? I neki čudan osećaj u telu. I ništa, to prođe. Sutra se to ponovilo, onda ništa, onda se ponovo ponovilo u toku noću. Ja sam rekla: Ja moram ići kod lekara. Ja ne znam šta je. Ja sam otišla kod lekara, on je pitao šta je. Ja sam rekla: Imam aritmiju. -Aritmiju? -Sad kad me tako pitate, ja ne znam da li je to aritmija, ali dešava se to. On je rekao: To nije aritmija. -Šta je, dođavola? Zašto pričam detalje svog zdravstvenog kartona? On je uradio taj snimak ultrazvuka i to se desilo u toku samog snimanja. I rekao je: Je li to ovo? -Jeste! Onda je rekao: OK, završili smo. Pitao je: Šta se dogodilo u poslednje vreme? Ja sam rekla: Izgubila sam prijatelja. I ne mogu dan-danas ja da se oporavim. Ja i dan-danas hoću da mu pišem poruku. On mi je rekao – ta dijagnoza je ustanovljena, ako se ne varam, u Japanu prvi put i teže je došla, našla put do Evrope, ali danas postoji kao dijagnoza. To je dijagnoza: sindrom slomljenog srca. Dakle, srce je slomljeno od iznenadnog naleta tuge. On je rekao: Pratićemo, videćemo da li će to da prođe. Imali ste mnogo sreće pošto može mehanički da se ošteti. Toliko su snažne emocije. Ja sam konačno našla sagovornika da mogu da pričam o toj vrsti povezanosti. Izgubila sam Borisa, a onda sam izgubila posao isto kada se nisam nadala  da će to da se dogodi. Onda sam izgubila pravo na rad, jer je sve zatvoreno. Onda sam napunila 50 godina, što je za ženu neki momenat OK, o kome se ovde tačno radi. U stvari, sad imam više od 50. Zašto ti to sve pričam? Meni da nije bilo NLP-a, ne bih ja pregurala. Mislim, nekako bih pregurala, ali ne bih sada bila ovde kod tebe i pričala i pokrenula svoj posao i uživala potpuno u tome i radovala se i putovala i znala da ću da rešim neke stvari – iako ne vidim konkretan, ja znam da ću ih rešiti. Zato što sve to što učim druge ljude ja to stalno radim na sebi. Stalno. Ali, to – da se o tim situacijama osmehujemo, da pravimo da je ovo izazov – ne.

Ivan Minić: Znaš kako, nedavno mi je psihijatar kod koga idem rekao: Vi ste jako pametan čovek. Mnogo razmišljate. Ne valja vam to, i još par nekih stvari. Onda mi je u jednom trenutku rekao: Problemi sa kojima se ti boriš i sa kojima ćeš se verovatno izvesno izboriti u nekom narednom periodu, to su problemi koje imaju jaki ljudi. Ljudi koji nisu jaki ne dođu u tu fazu da je toliko teško, ne dođe u tu fazu da se ti osećaš toliko loše zbog toga svega. To je problem sa tim što si ti jak i što ti možeš da natovariš na leđa ceo svet i da ga nosiš, ali u nekom trenutku više mnogi to ne mogu da nose. Srce možda može, ali neki deo tela ne može.

Tatjana Vojtehovski: Ili srce neće moći ili noge neće moći. Nešto neće moći.

Ivan Minić: Nešto neće moći.

Tatjana Vojtehovski: Samo ja mislim da je jačina u tome da priznamo da smo slabi ponekad. Apropo, podrška kao najbolji način da vas upropaste oni koji vas vole. Ti si jak! Ti si jak, a ti ćeš progovoriti, Ne! Ali, jačina u tome je da kažemo da nismo, da nazovemo stvari pravim imenom. To je jedini način da izađem iz nečega. Ono što je mene NLP naučio i što naučio druge ljude jeste ja ne mogu da promenim situaciju oko sebe. Ja ne mogu da promenim ni kakav si ti čovek. Niti imam pravo. Niti kakav je on. Ne mogu ništa. Ali, ja mogu da promenim svoje stanje i sebe naspram nečega. Mislim, ako sad ovde opali cunami, pa ne može nas troje ovde ništa da uradimo. Je li tako? Ali će se spasiti onaj koji uspe da sačuva sebe u nekim okolnostima, uspe da rukovodi svojim stanjem u nekim okolnostima. To nije odustajanje od sebe, to nije gušenje emocijalnih reakcija, to nije pravljenja ljudi koji se nikada ne ljude, nego su poput Bri iz Očajnih domaćica. Ne, to nije to. To nije poništavanje nečije ličnosti. To je stravičan, odličan, dobar alat, koji ti pomogne da ostvariš ono što možeš da ostvariš.

Ivan Minić: Znaš kako ja to često kažem kada pričam sa ljudima, a u tim su nekim situacijama u kojima prosto nešto nije fer što se dešava. Jednostavno, ima mnogo takvih situacija i svi moramo da nađemo neki naš mehanizam…

Tatjana Vojtehovski: Pošto svet nije fer, inače.

Ivan Minić: Kako ćemo da se izborimo sa tim. Šta si uradio po tom pitanju? -Pa, uradio sam to. -Jesi li uradio sve što si mogao da radiš, sve što je bilo do tebe? Ako jeste, to je jedna priča. Ako nije, onda možda ima nešto što sebi može da prebaci, jer nije uradio sve što treba. Ali, ako jeste, šta još možeš? Ne možeš ništa. Ovo drugo, nije u tvojoj nadležnosti.

Tatjana Vojtehovski: Pa, tako je! To je kao da se nerviraš što pada kiša. Što se nerviram što pada kiša? Ja mogu da uzmem kišobran ili da ne uzmem. Ali, to si uči kako da sabiješ u sebi da se nerviraš što pada kiša. Who cares, pada kiša. OK.

Ivan Minić: Možeš da se nerviraš, ali prihvati da prosto neke stvari nisu do tebe.

Tatjana Vojtehovski: Pa, naravno.

Ivan Minić: I prihvati ono što jeste do tebe.

Tatjana Vojtehovski: Pa, naravno. Jer fokusiranost na nešto što ne možeš da rešiš ti apsolutno anulira sve ostale informacije koje su tu negde oko tebe, jer si ti fokusiran na nešto što ne može. Znači, NLP se inače bazira na tome da ti to za malo ovako pomeri percepciju, pomeri fokus, pomeri način gledišta. Pomeri to. Jer obično rečenica: Šta si, jesi li pokušao sve? -Pokušao sam sve. -Šta si pokušao? -Poslao sam mejlove. -Koliko? -Sedam. Dakle, NLP nas uči da naša tzv. mentalna mapa, što je kolokvijalni izraz, da se može promeniti. A, to: Ja sam – takav mi je bio stric. Ja sam – takav mi je bio otac. Povukla sam… To se može promeniti. Znači, minimalnim, ovako, samo malo da se pomeri ovako rakurs, da se fokusiraš na ovo, nego da naučiš kako da se fokusiraš na ono što hoće. Jer, inače, većina ljudi na svetu je fokusirana na ono što neće. Mnogo ljudi jako.

Ivan Minić: Pre nekog vremena su bile Olimpijske igre. I sad ja sam svako veče, kao što neki od slušalaca znaju, pravio live podcast od po tri sata na Twitter svako veče. Znači, 15 dana – 15 podcasta. Sa gomilom nekih gostiju i pričali smo o tome šta se dešavalo na Olimpijskim igrama, šta će se dešavati naredni dani. Jedna od stvari kojima smo se bavili bila je medalja koju je osvojio Milenko Sebić u pucanju puškom. To je trostav, vrlo kompleksna disciplina. Naši strelci su uvek donosili medalje. U Riju nisu, ali, generalno, imaju kontinuitet uspeha više od tri decenije. I sad ljudi znaju da mi možemo da očekujemo neke medalje od strelaca, ali ne znaju šta mogu, od koga, ne prati to niko. Ima nas par stotina ili hiljadu-dve koji prate to nešto u Srbiji. Ja pratim vrlo posvećeno gomilu tih nekih malih sportova, jer poznajem te ljude i za mene to nije taj sport. Za mene je to ono što Zorana i Jasna pucaju, za mene je to ono što Milica vesla. Prosto, to su neke stvari koje su mi prilično lične. I sad dešava se to da Milenko ulazi u finale, da u finalu kreće sa nekim relativno OK rezultatom, ali finale je osam mesta, tri mesta su za medalje. I možeš ti da uradiš sve OK – moraš da uradiš malo više od toga da bi došao u priliku da osvojiš medalju. Na kraju on uspe da osvoji medalju tako što se desi da je on sve pucao kako treba, nigde nije napravio veliki kiks, što jeste negde poenta kod njih. Svi oni mogu da pogode centar, ali fora je u tome da što manje variraš od tog najboljeg hica. I on uspe da osvoji medalju, ali uspe da osvoji medalju tako što su dvojica takmičara, koja su bila bolja od njega veći deo, napravila dve greške. Jedan je opalio loš hitac, a drugi je opalio hitac u susednu metu greškom. To se desi svakih 20 godina nekome. I, u suštini, taj, takav hitac znači da ti ako si prvi, završavaš osmi ili završavaš sedmi ili tako nešto. To se desilo poslednji put u Atini na Olimpijskim igrama jednom Amerikancu. I, generalno, jako su male šanse da se to desi, ali mogu da se dese. Sad pokušavaš da oslikaš ljudima koliko su šanse da se to desi, kako je moguće, to je ogromna meta. To je 50 m daleko. Te mete su jedna od druge na 2 m. Na 50 m to da promašiš – ti si bukvalno pomerio pušku milimetar. Ne piše na meti tvoje ime, piše neko slovo. To nije slovo koje si pucao u kvalifikacijama. Pitanje da li možeš svaki put da se setiš koje je tvoje slovo. Možeš možda da prebrojiš, ali ti se fokusiraš na nešto drugo. I čovek je opalio hitac u susednu metu i izgubio šansu. I, naravno, zahvaljujući i tome što je fantastično pucao i tom spletu srećnih okolnosti, Milenko je uzeo medalju. I to je predivno. Ali, znaš, ti ljudima objašnjavaš, pokušavaš: Kako je moguće da je ovaj promašio? -Nije promašio, on je pogodio. Samo pogrešno.

Tatjana Vojtehovski: On je pogodio, da.

Ivan Minić: Hrvatski takmičar, u čiju metu je pogođen hitac, on je prijavio da je pogođen hitac u metu, da nije on puca. Da je hitac bio dobar, da je hitac bio desetka, ali na pogrešnom mestu. I to je ono potpuno neverovatno, ali niko ne razume koliko je to zapravo malo.

Tatjana Vojtehovski: Jeste.

Ivan Minić: Da u tim disciplinama – OK, hajde, to je 50 m. I u ovim kada je 10… Imate mogućnost, u svakom gradu ima strelište i streljana i imaju takmičari kod nas, barem što se strelaca tiče, manje-više svuda ima – idite, probajte. Vidite koliko je to neverovatno mala razlika. Ja kažem, razlika između prvog i desetog mesta u pištolju je ukupno 10 mm na 60 hitaca.

Tatjana Vojtehovski: Da, da, to je neverovatno.

Ivan Minić: Razlika je na nivou jedne dlake po hicu. Iako najčešće od tih osam koji uđu u finale, imaš četiri-pet koja su skoro svaki put tu, ma nisu slučajno tu. Ima razlog zašto su tu. Ima razlog zašto su bolji ili bolji. Ali, znaš, vrlo je teško ljudima da razumeju kontekst nečega što ne poznaju. Probaš da im oslikaš, neko razume, neko ne razume. Ali, to su ti neki momenti gde kao šta je Milenko mogao da uradi. Pa, on je otpucao najbolje što je mogao i uradio je sve kako treba i imao je sreću da nije napravio grešku, da je neko drugi napravio grešku. Da je on napravio grešku i da su drugi napravili, isto se ništa ne bi desilo. Ali, nekad mora malo sreće da bude. Nekad je to potrebno da se desi ono nešto magično što hoćemo. Ali, u svim ostalim situacijama, ako želiš da budeš OK sa sobom, reši ono što je u tvojoj nadležnosti. Ono što je do tebe, probaj da adresiraš.

Tatjana Vojtehovski: Mene je NLP naučio to da je zadovoljstvo unutar triggerovano. Jer, kao što smo rekli, imaš, stekao si ovo, ovo i ovo, ali opet je to. Znači, nije spolja, nego je unutar nešto triggerovano. Isto ako želiš nešto da rešiš, to rešiš unutra. Uzaludno je očekivati da ti možeš da promeniš nekog i da promeniš situaciju. Ti možeš da promeniš sebe spram nekog, pa će sve to biti drugačije, ako sebe promeniš. Ali je ljudima potrebno pomoć da promene sebe, da nešto urade u sebi, da nauče kako njihovo sopstveno stanje ne zavisi isključivo od spoljnih triggera. Mi smo svi svedoci toga da kao sve ti bude super, onda dođe jedna budala, pa ti upropasti dan. E, to nas NLP, na primer, uči. Da ne postoji taj spoljni trigger koji će toliko da narušava tvoje stanje i da ti stalno reaguješ na nešto u spoljnom svetu, nego da to jednostavno može drugačije da izgleda, da moje lično stanje ne mora toliko da zavisi od spoljnog. Zato ti kažem, zato sam pričala i o Borisu, i o gubitku poslova, i o tom slomljenom srcu, i tim prekretnicama, godine za žene i sve to. Taj konglomerat stvar bi mogao da neko pomisli: OK, ovo je dovoljno za jednu finu tugu, ili, ne daj Bože, depresivna stanja. Ali, ništa od toga. Mene je NLP to naučio, da u određenim okolnostima mogu da rukovodim sobom. Je li tu meni bilo dobro u tim stanjima? Pa, ne. Je li ja nisam bila tužna? Jesam, jesam. Je li teško bilo? Jeste. Ali, da znam kako ću sa tim. Znaš, kako ću s tim.

Ivan Minić: Ima taj momenat, to mi je jedna osoba isto koja je prošla sličan transformativni lični put kroz to rekla, kao zaključak šta si dobio u svemu tome: Umem sa sobom.

Tatjana Vojtehovski: Pa, da, da. Jer stalno neko drugi radi sa tobom nešto. Dođe neko, pa ti upropasti dan. Ovaj te nervira… Stalno neko drugi. Ne, ne, ne! Ja sa sobom. Ne vi, ja sa sobom. To ne znači da ja neću da imam interakciju sa ljudima i ne znači da ne volim interakciju sa ljudima. Daleko od toga, ali me je zaista NLP naučio da rukovodim svojim stanjem. Da kada krenem dole, OK, krenem dole, da znam kako da aktiviram te neke snage koje imam u sebi i neke resurse, koji su stisnuti. Teško je, ali da znam kako da ih aktiviram. Da ne čekam spletove okolnosti, sticaje okolnosti, da se nešto desi samo od sebe. Ne! Da ne radim to! To me je naučio! To je jednostavno tako. Da ne budeš kao neka zgužvana papirna maramica, pa kako nešto dune, tako te negde odnese. Ovaj ti upropasti dan, ovaj ti ovo, i onda je spisak veliki. Ne može u Srbiji, ne može pod ovim režimom, ne može pod ovim. Ja ne kažem da to ne postoji. To je teško, ali, majku mu, jedan je život, pa ja ne mogu sad više jedan dan da poklonim nečemu da kažem: OK, treba da čekam da se nešto dogodi. Ne mogu da čekam, imam 51. godinu, pa ne mogu da čekam. 🙂 To me je NLP naučio: da rukovodim svojim stanjem, da mogu da postavim cilj, da mogu da uradim po koracima kako se to radi, da i kad izgleda nemoguće da znam šta treba uradim. Naučio me je to da sve te granice koje ljudi postavljaju da nešto ne može, sve su sami postavili, kako da probiješ te granice. Naučio me je to kada ti ljudi kažu da je nešto nemoguće, oni to govore zato što oni to ne mogu da urade. Ne govore oni to zato što postoji nešto. Ne, ne, oni to ne mogu da urade, pa govore nemoguće. Tako da me je naučio kako da sobom upravljam i automatski se ti drugi ljudi promene. Neki odu. Neki odu, dođu neki novi.

Ivan Minić: Voleo bih da samo za sam kraj, evo neću više… 🙂

Tatjana Vojtehovski: Ja ne mogu da verujem! Već kraj?! 😀

Ivan Minić: Voleo bih samo za sam kraj pošto ovo će ići negde oko polovine septembra i realno ne znamo kakva će biti epidemiološka situacija – već sad nije dobra, a kako će se to razvijati, verovatno neće dobro – tako da ne znamo koliko će biti mogući fizički susreti, okupljanja i sve ostalo što uz to ide. Ali, prosto, koga je ovo zainteresovalo, ko tu vidi neki razlog da te kontaktira, da se možda priključi nekoj od narednih grupa koje prolaze, šta je plan od oktobra pa nadalje i kako izgleda sam sistem? Kako ide prijavljivanje? Gde to mogu da urade?

Šta je plan i program PCI-a?

Tatjana Vojtehovski: Hvala ti što me ovo pitaš, ovo mi i znači. Dakle, Institut se zove Power of Communication Institute i sve se dešava na sajtu pci.rs. Tamo se i prijavljuje. Sam put NLP-a izgleda, od početnog nivou koji se kod nas na Institutu NLP Basic i traje dva dana.

Ivan Minić: To je vikend jedan.

Tatjana Vojtehovski: Vikend, da. Počinje u pola deset, do šest. Imamo dve pauze za kafu, ali od dvadeset minuta i pauzu za ručak od sat i po. I to je dva dana, to je vikend. Basic omogućava da neko ode dalje na edukaciju koja se zove NLP Professional i koja traje osam meseci, jedan vikend mesečno. Posle svakog drugog vikenda imamo nešto što je supervizija od dva sata Zoom, da bih ja videla gde smo, šta smo, šta je implentirano, šta škripi, koja su pitanja. Znači, to je osam meseci, jedan vikend mesečno. Nakon toga je Master Professional, osam meseci, jedan vikend mesečno. Nakon toga je trenerski, isključivo za one ljude koji žele da budu NLP treneri. E, to nije mesečno. To je jedno 9 dana do 11 dana vezano, ceo dan. Treći dan se proklinje što smo ovo uopšte upisali. Četvrti dan se stvaraju otpori. Peti dan me verovatno neko ne podnosi. Ali, to je jedan ozbiljan, ozbiljan drill, sa prezentacijama sopstvenih treninga. Tako to izgleda? Moj cilj, što ću ja sigurno ostvariti, jeste da najbolje trenere da ponudim da rade kod mene na Institutu. Bez obzira da li su Bosna, Crna Gora. Bez obzira, otvaraćemo tamo. Znači, to je moj cilj, da najbolje trenere, ukoliko žele, da im ponudim da rade kod mene na Institutu. To je neki put NLP-a. Pošto ovo ide polovinom septembra, mi imamo 9. i 10. oktobra taj Basic. Znači, 9. i 10. oktobar, taj vikend. I taj 9. i 10. oktobar je poslednja šansa za one koji hoće da idu na Professional, na sledeći nivo, jer on počinje 23. oktobra. Znači, poslednja šansa za tu godinu. Sertifikacija je u maju 2022. godine. Znači, ako se neko zainteresuje, ko hoće da se prijavi na ovaj 9. i 10, to je to, jer onda će morati da čeka sledeću godinu.

Ivan Minić: A svakako će kroz Basic videti da li je to prosto nešto što…

Tatjana Vojtehovski: Apsolutno! Basic ne obavezuje da se ide dalje. Neko može samo da ide na Basic i da ne ide dalje, neko ide dalje. Već smo oformili grupu za Professional. Biće iz ove prethodne grupe i sad ove, te koje sam najavila, 9. i 10, koliko će da ide dalje. Jer onda počinje.

Ivan Minić: Ono što mislim da je isto važno da tu naglasimo, a to je da prosto sada kako sve prešlo u online – videćemo, u zavisnosti od toga kakva bude situacija, možda će biti fizički okupljanje, možda će biti online. Online će biti sigurno u jednom elementu.

Tatjana Vojtehovski: Da, sigurno, sigurno. Pošto ima ljudi iz Norveške, iz Dubaija, iz Prijepolja, iz Budve, Tivta.

Ivan Minić: E, upravo sam to hteo da kažem – da nije geografski ograničeno na one koji su u Beogradu ili da suštinski ne moraju da dolaze u Beograd po svaku cenu.

Tatjana Vojtehovski: Ne moraju.

Ivan Minić: Vrlo verovatno će, ko se opredeli za neki napredniji nivo, čak i ako bude online, biti s vremena na vreme prilike da se ljudi vide uživo.

Tatjana Vojtehovski: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Jer, naravno da to apsolutno mnogo znači. Ali, to je, da kažemo, neka kasnija faza. U ovom sad trenutka na pci.rs mogu da vide sve informacije, mogu da se prijave, za sve što treba pošalju pitanja, eventualno neke svoje dileme.

Tatjana Vojtehovski: Tako je, apsolutno. Ima kontakt forma. Pošalju pitanja, ljudi nas pitaju, mi to zaista odgovorimo. Ja imam mali tim. Za početak, mi postojimo skoro dva meseca. Ne postojimo mnogo, mada sam ja u NLP-u 11 godina. I na Instagramu smo i na Facebooku. Na sve odgovaramo. Inače, na sajtu mogu sve da nađu. Tako da, hvala ti što si me ovo pitao. Ono što hoću sad da kažem jeste da ti hvala što si me podržao u ovoj priči. To moram da kažem ovim tvojim gledaocima i tvojim slušaocima. Minić me podržao u ovoj priči. Sada me nagurava da radim još neke nove stvari, ali otom-potom. To kada se desi, onda ću reći da je on kriv. Tako da, hvala ti što me podržavaš u ovome i što mi tim nekim iskrenim savetovanjem, nemam tu reč, ali predlozima koji su tvoj fah, a ne moj, mi olakšavaš i otvaraš mi taj novi fokus, pomeraš mi za ono malo.

Ivan Minić: Znaš kako to kažu to moji prijatelji koji imaju vrlo specifičan smisao za humor kao i ja, kažu: Što ti voliš nama da komplikuješ život. E, ja volim da komplikujem život, ali iz toga što komplikujem život nekada izađe i nešto dobro.

Tatjana Vojtehovski: Jeste. Pa, dobro, ali naišao si na osobu koja… Tako da OK. 😀

Ivan Minić: Hvala ti puno.

Tatjana Vojtehovski: Hvala tebi.

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali i gledali. Sve komentare, pitanja, sugestije, a imam neki osećaj da će ih ovog puta biti baš dosta, ostavite u komentarima na Youtubeu. Ja ću sve ispratiti. Šta je najzanimljive, poslaću i Tanji da pogleda. Nemoj da čitaš sve komentare na Youtubeu. Užasno stvari se dešavaju na komentarima na Youtubeu.

Tatjana Vojtehovski: Živim s tim. 🙂

Ivan Minić: Mislim, kod mene ne, ali inače. Znači, najgore mesto na svetu su komentari na Youtubeu i druga strana Googlea. To bi bilo to. Hvala našim prijateljima iz Epsona koji nas podržavaju u realizaciji ovog podkasta. Hvala vama što ste nas slušali i gledali. Vidimo se ponovo sledeće nedelje.