EP129: Bojan Kostandinović

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Moj današnji gost je Bojan Kostandinović, čovek koji iza sebe ima tri karijere. U prvoj, koja je trajala 15 godina, bio je profesionalni sportista koji je igrao odbojku u Crvenoj zvezdi, Partizanu. Jedini je sportista koji je dva puta prelazio iz Partizana u Zvezdu. Nakon toga igrao je u Grčkoj, zatim Poljskoj, Libanu, Francuskoj, i ta njegova karijera je obilovala raznim nekim zanimljivim momentima i vrlo često i u tome što je radio bio pionir. Bio je jedan od prvih stranaca koji su otišli u Grčku, zatim jedan od prvih stranaca koji su išli da igraju poljsku ligu, koja je u tom trenutku doživljavala veliku ekspanziju, a danas je Poljska velesila u odbojci. Paralelno sa svojom profesionalnom odbojkaškom karijerom, Bojan je završio Mašinski fakultet, nakon čega je i magistrirao, a pre 10-ak godina i doktorirao. Tako da je i svoju akademsku karijeru ostvario na pravi način. I nakon završene sportske karijere pronašao je sebe u svetu automobilske industrije, u prodaji, zatim u menadžmentu, i tamo je bio nekih 10-ak godina. A poslednjih 7-8 se bavi pre svega edukacijom. Bio je jedan od ključnih ljudi Mokrogorske škole menadžmenta, danas i dalje tamo edukator. I pored toga ima svoju konsultantsku kuću koja se bavi razvojem u oblasti menadžmenta i strategije. Verujem da će vam biti veoma interesantna njegova priča, da ćete na toj vremenskoj i životnoj liniji pronaći neke momente u kojima ćete prepoznati vrednost za sebe. Svakako mislim da je sve što smo pričali jako interesantno i moja topla preporuka da ovu epizodu poslušate.

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Bojane, dobro došao. Razlog zašto si danas ovde je tvoj razvojni put, i lični i profesionalni, koji je u najmanju ruku neobičan. Voleo bih da ih je više takvih. Nažalost, nemamo mnogo takvih primera, ali mislim da možeš da budeš svetao primer nekim mladim, talentovanim ljudima koji su se pronašli u sportu, ali možda ne znaju šta će dalje da rade sa svojim životom. Ti, čini se, da si oduvek imao neku jasnu ideju šta želiš i kako planiraš da se to razvija. Videćemo i kroz ceo tvoj razvojni put kako je to sve teklo, i šta si ti sve tokom života radio, često i više stvari u paraleli da bi sve to moglo da se stigne. Ali, kako to obično biva sa svim mojim gostima, prvo pitanje koje moram da ti postavim je šta si hteo da budeš kad porasteš?

Koje karijere Bojan ima iza sebe?

Bojan Kostandinović: Zdravo, Ivane, da ti prvo zahvalim što si me pozvao. Jako mi je drago da budem ovde kod tebe gost, u ovom studiju. Pratim i tvoj rad i goste koje dolaze ovde kod tebe. I stvarno je to sjajna grupa ljudi, ljudi koji su uspeli u životu, mnogi koji će tek pokazati svoj kvalitet, tako da vrlo sam sretan što sam u jednom takvom društvu. Dogovarali smo ovaj razgovor sa idejom da popričamo malo o tom razvojnom putu. Evo, ja stvarno imam, u najmanju ruku, čudnu karijeru. U najmanju ruku, imam tri karijere koje su potpuno drugačije jedna od druge. Prva je bila vezana za sport. Igrom slučaja sam postao profesionalac u sportu. Apsolutno zaslužno je to jedino što sam bio užasno uporan i užasno vredan. I, evo mogu da kažem i da se taj sport meni profesionalni potpuno slučajno desio. Znači, ja nisam bio neki ekstra talenat u detinjstvu koji je već viđen bio za sport. Više sam divergirao nekoj školi, fakultetu i tom putu sam u stvari težio. Međutim, profesionalni sport mi se desio, tako da je to bila prva karijera. Druga je bila vezana za auto-industriju u koju sam ušao po završetku sportske karijere. A, evo već nekih sedam godina se bavim edukacijom, razvojem ljudi, razvojem talenata, korporativnim programima. Tako da je to moja treća karijera. Znači, sve tri karijere potpuno drugačije, ali ovu koju danas radim apsolutno ne bih mogao da radim bez ove prethodne, a i ona prva, sportska, mi je umnogome pomaže da motivišem ljude, da im pokažem kako je u stvari u životu sve moguće. I trudim da to prenesem drugima, trudim da se prenesem svojoj deci, da jednostavno ako nešto želiš i ako težiš tome i ako si uporan i vredan, jednostavno možeš uspeti.

Ivan Minić: Obično taj deo, uvodni razgovor, u kome pričamo o tome kako je teklo formiranje, kako je teklo školovanje i sve to, i šta si hteo da budeš kad porasteš, kad si mi bio mali – znači, nisi mi dao odgovor na to pitanje – to u principu služi da pokaže da najčešće neke težnje i neke želje koje smo imali kao mali na neki način u nekom obliku realizujemo kasnije. Verovatno ne onako kako smo ih zamišljali kao klinci. Vrlo često se to projektuje u nešto malo drugačije. Ali, kad pogledaš i sagledaš, obično se pojavi neka veza između svega toga. Kako je u tvom slučaju bilo, kad si bio dečak, kad si krenuo sa školovanjem, šta te je interesovalo? Šta te je vuklo? Šta ti je bilo najinteresantnije?

Kad porastem biću…

Bojan Kostandinović: Da, nisam odgovorio na tvoje pitanje. Ja sam u školsku klupi proveo, evo mogu da kažem slobodno, skoro 50 godina. Meni su roditelji bili prosvetni radnici, sada su u penziji. Ja sam otkad znam za sebe, od svoje druge-treće godine, sedeo sa mamom tamo negde pozadi u klupi dok je ona držala časove u školi, i otada sam sve vreme u školi. Što kroz svoju edukaciju, što sada kroz posao koji radim. Tako da dok sam bio klinac ja sam sebe video u tom nekom svetu – znači, posle inženjerskom. Čak i moje studije su vezane bile za taj inženjering. Cela moja edukativna karijera u stvari vezana za auto-industriju. Kao dečak sam voleo automobile, i onda sam nekako težio tome. Išla mi je matematika i sve te matematike koje sam imao u srednjoj školi. U jednom trenutku sam ih imao sedam, u 3. razredu srednje škole, jer takav je sistem obrazovanja bio. Tako da sam u stvari ja od malena želeo da budem neki inženjer, neko ko će se baviti možda automobilima, i tome sam težio i ka tome sam gurao. Međutim, kao što sam rekao, sport mi se slučajno desio. To je bila jedna faza u mom životu. A, upravo to što si rekao, kad mi dođemo u neke pozne, poznije godine, kao što sam došao i ja, ti u stvari počinješ da ostvaruješ neku svoju životnu misiju. Ja smatram da je edukacija moja životna misija. Meni su svi u porodici na neki način vezani za edukaciju. Nikad o tome nisam razmišljao da ću ja postati, da kažem, na neki način deo svega toga. Naročito ne kao inženjer mašinstva i magistar tehničkih nauka. Znači, apsolutno nisam imao ideju da ću postati neko ko će se baviti razvojem ljudi, tim nekim delom koji je vezan za edukaciju, za motivaciju, stimulaciju drugih. Ali, eto, kao što si rekao, na kraju se ispostavilo da sam ja ušao u te vode isto. Tako da moji dečački snovi da budem inženjer su ostvareni, nikad se nisam bavio time. S obzirom na tom da sam ja završio fakultet dok sam još ovde igrao profesionalno odbojku, onog trenutka kad sam otišao u inostranstvo, 99. godine, ja sam znao da se ja inženjerstvom neću nikada baviti. Jednostavno, izašao sam iz cele te priče. U stvari, na kraju krajeva, nikad nisam ni ušao bio poslovno. Ali, sam taj fakultet i uopšte boravak nekih 10-ak godina na Mašinskom fakultetu je nešto što stvarno čoveku da ozbiljnu, ozbiljnu, da kažem, prednost, da ti ozbiljne radne navike, da ti ozbiljan stimulans, motivaciju, naučite mnogo stvari koje ja i dan-danas koristim u svom radu.

Ivan Minić: A kako se odbojka pojavila u tvom životu? Zašto to pitam? Zato što imali smo ovde i Vanju Grbića i moja neka lična priča sadrži jedan ozbiljan deo odbojke. Jer ja sam generacija 85. koja se suštinski zaljubila u odbojku 95. godine, kada je ta generacija po prvi put na velikoj sceni napravila neki rezultat. Onda istražujući to sve i prateći šta je u tom trenutku RTS radio i prenosio, svi smo mi negde skapirali da postoji Vojvodina, da Vojvodina igra nešto prilično ozbiljno u tom periodu, da ima gomila mladih, talentovanih igrača, da je ta naša liga u tom periodu bila dobra, zanimljiva. Išli na utakmice, gledali, roditelji nas podržavali, jer je to jedan lep sport, gde nam agresije, gde su i svi ti navijači momenti su vrlo blagi. Onda su posle došli i, da kažemo, ženska odbojka, kao još jedan dodatno lep element svega toga. Jer kad imaš tu vrstu dobrih uspeha i u muškom i u ženskom delu nekog timskog sporta, onda to znači i da i brat i sestra i svi mogu da imaju nekog svog ko će im biti ne idol, ali nekakav uzor u životu. I mnogi ljudi su zapravo prvi put za odbojku čuli te 95. A ne bi napravljen bio rezultat da priča sa odbojkom ne traje mnogo duže od toga i da ne postoji nekakva predistorija koja je tu – ti si tada bio aktivan igrač, jedan od boljih igrača u ligi. Bio si i reprezentativac u raznim nekim prilikama. Kako se tebi odbojka desila, i kad se desila, i kako je tekao tvoj odbojkaški put?

Kako se odbojka pojavila u Bojanovom životu?

Bojan Kostandinović: Pa, ja sam rođen u Zaječaru. Ja sam tamo igrao odbojku u jednom malom, gradskom klubu, koji se zove Timok. I stvarno je zanimljivo kako sam ja došao uopšte u Partizan. Ja sam došao u Partizan kao već gotov igrač, sa 18 godina, po završetku srednje škole, upisao fakultet, preko jednog mog prijatelja koji je imao poznanika, prijatelja opet, koji je igrao u Partizanu. Ja sam došao tu na probu i zadovoljio sam te njihove standarde i tu sam i ostao. Otišao sam u vojsku. Posle vojske sam se priključio prvom timu Partizana. E sad, to je zanimljiva priča što je to prosto iz ovog mog sadašnjeg iskustva koje imam i ugla gledanja prosto neverovatno. Znači, to se jednostavno, ono što kažu, život ti namesti. Evidentno da sam ja imao neke kvalitete, da sam bio neko ko je možda viđen da nešto može da uradi, ali sam daleko bio od tog Vanje Grbića kojeg si spomenuo, koga ja kad vidim i dan-danas, dobri smo i drugari, ja samo mogu da mu se poklonim. Jer to što je Vanja bio, Nikola, Miljković, Kvisko Vujić, cela ta ekipa – na kraju krajeva, počeću od ovih starijih, Žareta Petrovića, Dejana Brđovića, Željka Tanaskovića, Bobe Kovača, pa svih ovih posle, do ovih mlađih, da kažemo, koje mi znamo, Gerića, Boškana, u toj generaciji, a posle i Bate Atanasijevića, Petrić, cele ove ekipe koja danas igra – stvarno to su momci u to vreme, to je 2000, ta vrhunac na Olimpijadi u Sidneju, je bilo nešto fascinantno. Znači, oni su krenuli malo ranije. 95. su napravili taj prvi uspeh u Grčkoj, kada smo prvi put posle sankcija izašli iz zemlje, i mi i košarkaši. I sa tim 3. mestom u Grčkoj tada na Evropskom prvenstvu kreće ekspanzije odbojke. I ne samo da kreću rezultati, ne kreće ekspanzija medijska. Ja sam 96-97-98, tih godina igrao u Zvezdi, pa u Partizanu. Zanimljivo da sam dva puta prelazio iz Partizana u Zvezdu, što mislim da nijedan igrač ni u jednom sportu to nije uradio. Čak sam googleovao to da probam da nađem. Znam mnoge koji su prelazili iz jednog kluba u drugi, ali mislim da niko dva puta to nije uradio. Možemo se posle doći toga zašto sam to radio. Ali, generalno, kreće ozbiljna ekspazija odbojke na svim nivoima. Dolazi posle toga i ženska odbojka, kao što si rekao. Super taj deo gde imamo oba ta tima koji guraju jako uspešno. I mi od te 95. smo u vrhu non-stopu. Znači, tu je napravljen jedan sjajan sistem. Pričamo o Odbojkaškom savezu Srbije, Jugoslavije tada, sada Srbije. Sistem koji jednostavno gura mlađe igrače, forsira ih, daje im prednosti da igraju u odnosu na strance vrlo često, što se nama kao igračima nekada nije svidelo, jer mi nismo mogli da napravimo neki vrhunski rezultat u Evropi samo sa domaćim igračima. Ali, jednostavno, to je sistem koji je takav. Ti čekaš svoju priliku da odeš preko i da tamo u stvari posle napraviš neke rezultate. I svi mi tako funkcionišemo generalno. Tako da sam ja, počeo sam to da pričao, došao sam u Partizan posle završetka srednje škole. Ja sad imam klince koji se bave sportom i vidim koliko je teško da oni dođu do Partizana. Iako su oni ovde u Beogradu, na licu mesta, znam puno ljudi, apsolutno mogu da im pomognem u svakom smislu. Jednostavno, tu nema prevare. Znači, ako imaš kvalitet, možeš da prođeš. Ako nemaš, možeš da uđeš, ali ne možeš da prođeš. Tako da evidentno je da sam ja jako vredan bio, neviđeno sam bio uporan. Znači, neviđeno vredan, i to je dalo neki rezultat. Nisam mogao da budem Vanja Grbić, toga sam svestan. Vanja je jedan i Miljković je jedan. I to su igrači koji su bili najbolji na svetu u svoje vreme. Mi smo u jednom trenutku u toj reprezentaciji imali pet od šest najboljih igrača na svetu. I to je to. Ja sam 2000, kad je osvojena Olimpijada u Sidneju, igrao u Poljskoj i to je bio neki dnevni termin. Mislim da se igralo nešto popodne, u dva-tri popodne, s obzirom da je Sidnej bio u pitanju. I mi osvojimo Olimpijadu, dolazim na trening, meni se svi Poljaci klanjaju, u smislu tom Vidi, Jugosloven, odbojka, svaka vam čast.

Ivan Minić: Mi osvajamo Olimpijadu, mene izbacuju sa časa zato što slušam prenos na radiju. Ali, dobro.

Bojan Kostandinović: Eto, vidiš. 🙂 Tek posle je ta poljska odbojka ekspodirala, itd. I super je što taj kontinuitet postoji i dan-danas. Mi smo 2019. bili u muškoj odbojci prvaci Evrope. Nemamo više superstarove u ekipi. To je zanimljiva tema, od čega sam napravio jedan super case study, jedna studija slučaja kako se sad to dešava da mi nemamo više superstarove od 2011. Kad je Miljko kao poslednji taj superstar otišao u reprezentacije, mi više nismo izbacili nijednog superstara. Imamo sjajne igrače: Batu, jednog, drugog, trećeg, ali nemamo te najbolje na svetu, a mi smo i dalje u vrhu. Znači, da postoji jedan sistem koji to gura i to je fascinantno stvarno.

Ivan Minić: Baš pre neki dan je bio komentar tokom utakmice devojaka kad kaže: Poslednji poraz u evropskoj konkurenciji su doživele 2015. godine.

Bojan Kostandinović: Da, tako je nešto rekao juče. 17-18 nekih od 19 pobeda zaredom.

Ivan Minić: Ne znam, to je bilo neko polufinale. Na kraju mislim uzele broznu tu. Ali, naredna da evropska su uzele zlato. I sad su zaređale, da kažem, u ovoj grupnoj fazi su sve pobedile  3:0, iako imamo taj suludi momenat da se Evropsko prvenstvo dešava 10 dana nakon Olimpijski igara. I u ženskoj košarci je bilo slično, samo je bilo 20 dana pre Olimpijski igara.

Bojan Kostandinović: Tako je.

Ivan Minić: Vrlo je teško da ti imaš…

Bojan Kostandinović: Da tempiraš formu.

Ivan Minić: U takvom jednom ciklusu da dva puta dostigneš neki maksimum forme, ali dobro. Kako je izgledala u tom periodu profesionalna odbojka ovde? Dakle, mi smo imali te neke rezultate, postojala je pažnja javnosti. Mi smo redovno, iako je bilo tri kanal RTS-a u tom trenutku, redovno je, svako nedelje je bio jedan prenos neke utakmice lige. Obično je to bila ili Vojvodina ili Partizan ili Zvezda ili ako igraju jedni protiv drugih onda se zna šta će biti, neki od tih derbija. Ali, kako je to izgedalo sa organizacione strane, sa stručne strane? Šta je tebi doneo ulazak u prvi tim? Je li ti doneo neko novo znanje, neko novo iskustvo? Jesi li uspeo da napreduješ kao igrač?

Kako je odbojkaška liga izgledala sa organizacione strane?

Bojan Kostandinović: Znaš šta, te 90-e godine su jako zanimljive sad iz ovog ugla, tipa, 20-30 godine posle toga, za uopšte za razmatranje i za analizu. Mi smo do 95. imale sankcije. One su počele neke 92-93, kad god. I onda je strategija Partizana i Zvezde bila u stvari Hajde da igramo sa mladim igračima, ne možemo da izađemo preko, ne može da se napravi neki rezultat. Tako da te sankcije koliko god da su bile katastrofalne za sve, da pričam sad o tome, i za privredu i za sport, jelte, kod nas, one su nama, mlađim igračima dale šansu da, naravno, nastupimo. Ja sam došao u Partizan 90, pa sam otišao u vojsku, pa sam 91. počeo da igram za Partizan. To je bila jedna ekipa gde ti nisi mogao kao klinac da uđeš da igraš. Znači, to su bili ozbiljni, iskusni igrači, po 26-27-28-30 godina i jednostavno su bili daleko bolji od svih nas klinaca tada. Međutim, sankcije koje su donešene nama su dale to da su ti stariji igrači otišli u inostranstvo, oslobođena su mesta, i mi smo dobili priliku da igramo. Ja se sećam kad sam bio u Zaječaru te 90, odbojke na TV-u nije bilo.  Znači, ja sam uveče, sećam se, lovio u 22-22.30 neki sportski pregled da vidim samo izveštaj ko je pobedio, ko je izgubio. Ta stara država je imala dobre timove, Mladost Monter i uopšte masa tih drugih timovima, Bosnu, koji su bili jako jaki, ali ti nisi imao gde da vidiš, nisi imao gde da gledaš to. Tek od 95. kreće ekspanzija ozbiljna medijska. I, to što si rekao, recimo, mi smo tih godina, 96-97-98, kad sam ja igrao u Zvezdi, recimo, igrali smo finala plej-ofa sa Vojvodinom pred 10.000 ljudi u velikom SPENS-u.

Ivan Minić: Da, i sve utakmice su bile prenošene. Finale plej-ofa, sve utakmice su bile prenošene.

Bojan Kostandinović: I ne samo finale plej-ofa, mi smo išli triput nedeljno na TV-u. Znači, tad Jovan Ristić, je li se tako zvao urednik sportske redakcije?

Ivan Minić: Ja mislim jeste.

Bojan Kostandinović: On je bio u upravi Crvene zvezde i on je gurao odbojku i gurao je. I mi smo išli – vikendom su išle naše ligaške utakmice, sredom ili kad smo već igrali su išli evropski kupovi. I mi smo bukvalno bili – ako ne ideš u direktnom prenosu, ideš u nekoj reprizi. Znači, mi smo bukvalno išli tri puta nedeljno na TV-u. I, vidi, počinju ljudi po gradu da te prepoznaju, jer non-stop si ti negde vrtiš, non-stop si negde u nekim medijama, u Žurnalu, u Sportu, gde god, i na televiziji, i onda tako počinje da se stvara jednostavno interesovanje za odbojkom. Svi ti rezultati koji su nastupili dalje, oni su doneli odbojci jako puno, deca su počela da se interesuju. Recimo, sada je neviđena ekspanzija za ženskom – potražnja za ženskom odbojkom kod dece. Prvo, odbojka je mnogo lep sport čak i da ne uđeš u taj profesionalizam, da se dete izvuče, da poraste, da se ispravi gore. Znači, mnogo je lep i za držanje, i za građu, za dete je tada jednostavno zdravlje sport.

Ivan Minić: A beskontaktni, što je dosta bitno.

Bojan Kostandinović: Beskontaktni, da. Nema tih nekih grubih momenata, šta ja znam, tog tipa. Tako da jednostavno ti kao mlad igrač, da se vratim na temu, ulaziš u prvi tim u 20-21-22. godini, ti jednostavno kapiraš koliko ne znaš, ali kapiraš koliko imaš prostora da napreduješ. Ja sam imao prilike da igram u svom početku sa svim tim reprezentantivcima. To je stvarno neki drugi nivo i ti jednostavno krećeš da učiš od njih da što su bolji igrači oko tebe bolji ti postaješ, je li. Tako da posle toga, kažem, je krenula ta velika ekspanzija. Ja sam otišao 99. u inostranstvo. Onda ti već tu dolaziš u neku drugu fazu. Ja kad pričam o tom postavljenju ciljeva, uvek dajem dobar primer: kad se baviš bilo kojim sportom u zemlji, da kažem, Srbiji ili ovde u regionu, ti imaš samo jedan jedini sportski cilj – Partizan-Zvezda. Znači, Vojvodina nije bila u to vreme sjajna i danas se polako vraća. Vojvodina je imala taj projekat šampioni, od 90. su imali projekat šampioni do 2000. I oni su imali stvarno najveće budžete i dovodili su što, da kažem, najbolje u zemlji oni su dovodili kod sebe. Oni su generalno na lokalu razmišljali ovako: Možemo da budemo šampioni u fudbalu, u košarci. Možemo jednom da budemo. Uvek će postojati Partizan i Zvezda. Hajde da razvijemo Vojvodinu odbojkaški klub. I onda su oni stvarno napravili spektakl tamo od tog – Miško Kijac i Vislavski i cela ta ekipa koja je u to vreme bila, i Rajko Kijac na čelu tog celog sistema. To je bilo neviđeno igrati. Njih je u to vreme nijedna evropska ekipa nije mogla da dobije u Novom Sadu. Sisli ih je dobio, ako se sećaš, 95-96, koja je godina bila.

Ivan Minić: 3:1 je bilo.

Bojan Kostandinović: 3:2 je bilo. U taj-brejk su nešto 17:15 dobili. Sisli, koji je u tom trenutku bio možda najbolja ekipa na svetu, da ne kažem, ikada, ali igrali su italijanski reprezentativci i stranci, itd. Ali, to je bilo neviđeno igrati u Novom Sadu. Ja se sećam, ja sam igrao sto puta. Ti povedeš 1:0, 7:3, po starim pravilima, 3:1 izgubiš. Znači, ne možeš da dobiješ. Tako da je stvarno sjajno bilo igrati u to vreme. Partizan i Zvezda nisu imali toliku pratnju navijača, ali je isto bilo – Banjica je bila puna, Šumice su bile pune. Tako da nosim jako, jako lepe uspomene. I nekako mi je sad žao kad odem i gledam te ligaške utakmice pred 200-300. Jednostavno je to sve malo palo, ali nadam se da će se dići u novo vreme. 

Ivan Minić: Vanja kada je bio, pričali smo o tome, pričali smo i u jednoj prethodnoj prilici o tome koliko je njemu i celoj generaciji koliko su značila sva ta neka iskustva koja su doneli odlaskom u Italiju doneli ovde mlađim igračima kada bi dolazili, kada bi bile pripreme reprezentacije, kada bi bila okupljanja i slično. Da prosto italijanska odbojka je i tada i danas bila najbolja na svetu. Više reprezentativna ne toliko. Tada je italijanska reprezentacija bila nepobediva apsolutno. Ali, italijanska liga je i tada i danas bila ubedljivo najbolja na svetu, sa možda nekim izuzetkom kada neki klub dobije velike budžete. Ali, suštinski, italijanska liga je liga koja je razvila taj sport do nivoa do kog je on došao. I iskustva iz te lige, i način i treninga i sve ostalo, profesionalizam koji je došao sa odlaskom cele te generacije u Italiju je kasnije, po Vanjinim rečima, odškolovao našu novu generaciju igrača, koja je onda postala bolja od Italijana, osvojila sve što je moglo, itd. Kakav je tvoj bio utisak gledajući to negde, imajući neki direktan kontakt sa tim i gledajući to iz prvih redova borbenih?

Koliko je italijanska odbojka uticala na našu?

Bojan Kostandinović: Pa, da, Italija je uvek diktirala u stvari pravac razvoja. To što ti kažeš, ona je bila i klubskoj odbojci najbolja, i danas je među najboljima. Reprezentativna odbojka im je malo pala, ali tu su, u vrhu su negde. Iskočila je Rusija u jednom trenutku. U stvari, iskočili su ogromni budžeti. Znači, jednostavno, Rusija je u jednom trenutku rešila da napravi promociju države kroz sport i onda je vratila sve svoje ruske igrače u Rusiju. Onda tu digla je kvalitet, dovodila dobre strance, ali ozbiljni su tu budžeti u igri. Znači, generalno, Italija diktira sistem, diktira… Ja se sećam, recimo, naj nekih banalnijih stvari. U odbojci se dugo radio, u teretani, čučanj, recimo. Onda su Italijani zaključili: Ne, ne treba raditi nijedan pokret koji nemaš u samom sportu. Ne radi se više čučanj, ide se do pola čučnja. Znači, najbanalnija neka stvar, ali oni su to vrlo stručno analizirali i jednostavno mi smo sve to pratili. Kako naši igrači, tako i naši treneri, koji su išli tamo i na edukacije, na treninge italijanskih klubova, radili tamo. I stvarno ti kad igraš sa tim najboljim na svetu – ja sam stvarno imao prilike da igram s tim najboljim igračima, da kažem, na svetu, i posle kad sam bio preko, i sa ovim našim momcima. Recimo, taj mali Ivan Miljković, mali – ja sam bio u Partizanu kad je on 96. godine došao kao mali klinac iz Niša, i ti vidiš kako to dete raste, kako se razvija, kako postaje – sada je čitava ova priča oko GOAT-a u tenisu, ko će biti najbolji svih vremena – on je u odbojci to. Najbolji svih vremena. Majk Džordžan odbojke. Znači, stvarno nešto neverovatno. Došao u Partizan, ja sam tad već imao 25-26 godina, on je došao klinac. Jednostavno, ti kad gledaš te vrhunske, ti prosto ne možeš da veruješ, i kad igraš s njima, dokle su oni razvili svoje pokrete, svoju igru. To je savršenstvo. Postoje – u svakom sportu, naravno, postoje pravila igre, kako se šta radi, kako se blokira, kako se igra u polju. Vidi, to je savršenstvo. I ti gledaš i kažeš: Da li je moguće da on hiljadu puta uradi pokret kako valja?! Sve nas povuče lopta u bloku, pomeriš ruke levo-desno, šta god. Vidi, ko njih nema toga. I zato su najbolji na svetu. Svaki svoj pokret, svaku svoju veštinu su doveli do savršenstva, a to ih je naučila Italija, naučilo ih je to ponavljanje. Naravno, posle su došli i kod nas, i mi smo počeli da radimo po tim nekim sistemima. Mi smo dugo išli u Italiju, igrali smo evropske kupove, ali smo išli svake godine, naročito s Partizanom igrali neke turnire predsezonske. I sad ti igraš sa najboljim italijanskim klubovima. Vidi, oni imaju najboljih pet igrača-šest italijanskih, svaki od tih najboljih klubova, i još dva tada stranca najbolja na svetu. I ti kao nešto igraš sa njima, ali ti kapiraš da ne možeš da pobediš. Ti se boriš, boriš, ti izgubiš, sada po ovom novom sistemu, 25:21, 25:22. Sve misliš tu si, a, vidi, to je ogromna razlika. Tako da jednostavno svaki taj italijanski klub, pričamo o tim vrhunskim klubovima, je bio reprezentacija neka u malom. 

Ivan Minić: Cela ta priča, i naša reprezentacija je krenula tako što gubiš – dobiješ sve, ali gubiš od Italije.

Bojan Kostandinović: I od Holandije, tako je.

Ivan Minić: 3:0, pa onda 3:1, pa 3:2, pa 2:3, i onda krene da se…

Bojan Kostandinović: Tako je! Ali, obično se to dešavalo tako što se njima vrši smena generacije polako, a nama – njima u minus, a nama u plus. Naši stasavaju, a njihovi polako odlaze. Tako je i sa Holanđanima isto bilo.

Ivan Minić: Dobro, ali Holanđani su imali tu jednu generaciju, koja te godine bila vrhunska.

Bojan Kostandinović: Tako je, tako je. Bila u peaku, i onda kad su oni otišli, oni na kraju krajeva više nikad nisu napravili.

Ivan Minić: Da, ja pratim i dalje te ljude. Bas Van De Gor ima svoju neku fondaciju oko koje se bavi sportskim radom sa decom, itd. Cela ta generacija Holanđana je bila jako interesantna. Ali, taj trenutak kad se Miljković pojavio kao klinac, već su svi ostali, reprezentativci su već bili u zrelim godima. Imao si i ove koji su već u nekim ozbiljnim godinama, a ovi ostali su bili, da kažemo, zreli, formirani igrači. Pojavljuje se klinac čiji atleticizam je iznad svega ostalog što imaš u reprezentaciji. Svi igrači su vrhunski sportisti, ali jednostavno on je izvajan ceo, nema grama masti preko nekog minimuma, visok i igra poziciju korektora, koja je najzahtevnija pozicija, da kažemo, sa te atletske strane. I jednostavno vidiš, OK, ovaj mali ako nastavi da igra ovako, za par godina postoje najbolji na svetu. I uspeo je da se uklopi.

Kako je Ivan Miljković postao najbolji na svetu?

Bojan Kostandinović: Vidi, tu sad ima dosta stvari. Rekao si jednu stvar, što je potpuno tačno, da je on kao da je nacrtan za odbojku. Znači, 2,06, dugačke ruče, telo ima fantastično. Kad bi rekao, ovako izgleda prototip jednog korektora u odbojci, te pozicije, rekao bih: Evo, on je prototip! Ali, postoji druga stvar. On je neverovatno pametan momak. Neverovatno inteligentan, neverovatno bistar. Znači, on dok nije došao u Partizan, dok nije ušao u taj profesionalizam, to je bilo 5.0, nekoliko stranih jezika u školi. Znači, užasno, užasno pametno dete je bilo, još tad kad je došao. Naravno, on je stasavao, učio je i sad je… Dečko je genijalan. Stvarno ja njega super znam i jako ga i volim. On je bio jedan klinac kao što su moji. On je bukvalno došao kao moj stariji sin sada. Znači, jedno dete je bio, jedno gotivno dete skroz. To sam hteo da kažem, pored toga što ima telo, on neverovatnu glavu ima. A da bi napravio takav rezultat, da bi bio u tim vodama toliko dugo, ti moraš da budeš u glavi vrlo… Imam mnoge drugare koji su imali sjajna tela, fizički su bili – fizika im je bila neverovatna. I onda mi kažu sad: Jao, mogao sam da budem dobar igrač! Ja kažem: Pa, što nisi? -Pa, baš nisam mogao da treniram. Ja kažem: Pa, vidi, ti prvi nisi mogao da budeš dobar igrač. Prva osnova, moraš da treniraš! Ako ne voliš da treniraš… Znači, ti moraš da budeš u glavi spreman za to: za te napore, za taj vrh. S druge strane, kad pričamo o Miljkoviću, to je neverovatno kako se namesti. Mi smo do pojave Miljkovića imali sklopljenu ekipu, sjajnih igrača. Pričao sam onim starijama, da ne spominjem. I imali smo u prvoj postavi pet igrača koji su bili, da kažemo, među najboljima na svetu. Imao si Kviska Vujovića, imao si Bobu Kovača, imao Boškana koji je dolazio, imao si braću Grbić, imao si Đulu, Geru, igrače koji su stvarno već stasali i već… Ali nam treba to mesto na poziciji korektora koju je igrao Batez, koji je sjajan igrač, fascinantan igrač, limitiran svojom fizikom. Jedan dečko koji skače jako puno, skakač jedan, ali jednostavno dečko koji je iz svoje karijere izvukao super maksimum. Igrao italijansku ligu, igrao u reprezentaciji, fascinantni rezultati. Isto jedan super momak, međutim fizički je – on je 1.91 ja mislim da je Batez – i fizički jednostavno na toj poziciji on dečko nije imao taj kvalitet. I onda ti dobiješ jednog Miljkovića, koji je došao u Partizan da igra dizača. Te 96. kad je došao, on je igrao dizača. Međutim, vrlo brzo, sad da ne pričam o tome, da ne zauzimam vreme, on u reprezentaciji juniorskoj počinje da igra korektora i oni vidi da on može. Hajde da ga guramo na toj poziciji. I, jednostavno, on dolazi, kao u puzzlema, samo ti dolazi još jedna ta, kako se već zove…

Ivan Minić: Delić koji nedostaje.

Bojan Kostandinović: Delić koji nedostaje toj reprezentaciji da on bude upravo to – da sa 3:2, 2:3, preskoči Italijane i Holanđane, ode na 3:2. I, generalno, to se tako poklopilo, namestilo. Naravno, s njim se radilo, ulagalo. Nije on baš odigrao otpočetka, naravno, sve utakmice sjajno. On se gura, forsirao, što je super pametno bilo. Onda na sa Gajom na čelu i celim sistemom koji je tada postojao je jednostavno on upada u taj ceo sistem i to nas gura napred. Jednostavno, namesti se tako da ti izađe takav igrač. Ti takvog igrača ne možeš da napraviš. Takav igrač se rađa. I on, i Kvisko Vujić.

Ivan Minić: A mora i da se pravi.

Bojan Kostandinović: I onda od takvog materijala, da. Vidiš, jako je teško izbaciti ponovo tako jednog igrača. Verovatno nećemo skoro imati, ali to je to.

Ivan Minić: Paralelno sa tvojim igranjem odbojke profesionalne ovde, ti si upisao, i studirao i završio Mašinski fakultet. Mašinski fakultet je ozbiljan fakultet. Kako se uklapa profesionalni sport i studije na ozbiljnom, inženjerskom fakultetu?

Kako je Bojan uklopio profesionalni sport i inženjerske studije?

Bojan Kostandinović: Pa, ja sam došao u Beograd u stvari da studiram. Ja sam upisao fakultet, i u tim nekim danima kada sam došao na upis, ja sam otišao na probu u Partizan. I jednostavno tu sam prošao, da tako kažem. Ja trebao da odem u vojsku, cela moja generacija tadašnja je otišla u vojsku posle srednje škole. I kada sam se vratio, onda sam upao u prvi tim Partizana. Studirati jedan takav fakultet – ja ne kažem, stalno ide ta priča koji je fakultet teži, stalno među drugarima mi imamo te neke rasprave – svi su fakulteti teški. Znači, to uopšte nije tema. Tada nije bilo privatnih fakulteta ili ih je bilo jako malo. Generalno, niko na to nije maltene išao. Imao si opciju da studiraš državni fakultet ili da ne studiraš ništa, da se baviš samo sportom. Ja sam u glavi bio setovan kao neko ko mora da završi fakultet. Ne da mora, nego ja sam imao tu želju i gurao sam u tom smeru i čitav život sam razmišljao o tome da ću jednog dana da završim fakultet. Onda mi se taj profesionalizam desio. E, sad je to mnogo nezgodno. Nije problem u tome što je Mašinski fakultet težak. On jeste težak. Mislim, teška i ekonomija i prava, sve je teško. Ali, problem je u tome što ti na tehničkom fakultetu moraš da budeš svaki dan tamo. Znači, ti imaš mnogo vežbi, mnogo obaveznih predavanja, mnogo laboratorijskih vežbi. Jednostavno, ti moraš da budeš tu. A ti u 10 sati imaš trening i u 10 sati imaš vežbe. I sad kako to namiriti? Prosto je nemoguće. I zato mnogi ljudi ne studiraju. Jednostavno, fizički je to nemoguće. S druge strane, kad se ti baviš profesionalnim sportom, ti imaš dva treninga dnevno. Ti imaš nekih desetak treninga nedeljno. Skoro svake nedelje imaš po dva treninga dnevno. Kad ti treniraš dva puta… Ja slušam priče ovih starijih, kao što sada ja mogu da pričam: Vidi, ja sam igrao i studirao! Znači, slušao sam te priče starijih od mene, kažu: I mi smo studirali i svi smo završili fakultete. Pa, jeste, ali ste trenirali jednom dnevno. Kad ti treniraš u osam uveče, vidi, tebi je dan mnogo dugačak. Kad ti imaš od 10 ujutru trening, ti si od 10 do 12 na treningu. Znači, krenuo si od kuće u 9, dođeš u 13, dok ručaš. Znači, tebi dan ceo iseckan i to ti je jednostavno radno vreme. Ja tada kada sam igrao, nisam razmišljao da je to bavljenje sportom u stvari moj posao. Nisam u stvari razmišljao o tome. Ja se igram, meni je lepo, igram neki sport i to je to. I problem znači to što ti kad ti treniraš dvaput dnevno, moraš da spavaš popodne. Jer ti ako ne odmaraš kako treba, ne spavaš dovoljno, ti već treći-četvrti dan – ti si neupotrebljiv. Tako da je to jedna mašina ozbiljna i najveći je problem kako uskladiti da na dva mesta budeš u isto vreme. Ja sam imao tu, da kažem, sreću u nesreći, u tim sankcijama i sve tome što je počelo tim ratovima odvratim, koji su počeli 90. godine, mnogo je ljudi došlo iz Hrvatske, iz Slovenije, iz Bosne se prebace ovde na fakultete. I bilo je jako puno grupa na Mašinskom fakultetu. Znači, mi smo tada, ja mislim da prva godina bila nekih 1.100 đaka, studenata. I onda mi se otvorio prostor da ja ulazim u druge grupe. Znači, ja imam od 10, ne odem u svoju, nego odem u onu grupu od 13. I stalno sam menjao neke grupe. Naravno, te 91. kad sam ja počeo da studiram, odbojka je bila potpuno nepopularna. Nije niko ni znao da… Kao što sam malopre rekao, tek od 95. kreće ta ekspanzija. Tako da niko nije hteo da tebi na neki način da ustupak da ne dođeš. Vidi, sve vežbe, sve kolokvijume, sve sam morao da uradim. Imao sam slučaj sa jednim mladim asistentom tada, to je zanimljiva priča, koji je postao posle vrlo poznat i u gradskim klubovima i na fakultetima i na Mašinskom fakultetu. Mi smo imali neke auditorne vežbe, nešto u šest popodne sećam se da je bilo, i to je bilo obavezno. I ja sam u to vreme imao trening. I došao sam kod njega i samo sam ga pitao da li ja mogu da dođem u neku drugu grupu. I on mi je rekao: Da li možete da mi pomognete, da mi izađete u susret da dođem sa nekom drugom grupom, da ne budem od šest, da budem četiri popodne ili kako god? A on mi je rekao: Kolega, mogu da vas posavetujem. Imam za vas samo jedan savet: ili da ostavite školu ili da ostavite sport. Znači, to mi je dao savet. Ja sam rekao: U redu, hvala lepo. Onda sam ja tu dobijao, nemam pojma šta sam već radio. E, par godina posle toga, pošto sam ja voleo da idem na Mašinijadu, išao sam tri-četiri puta na te Mašinijade. Jednom je bila neka Univerzijada, svi fakulteti u Budvi dole, i to je bilo sjajno meni iskustvo. I on je bio na toj nekoj Univerzijadi i mi smo u toj odbojci dominirali. Imali smo lepu ekipu, igrali smo lepo. On se nije odvajao od nas. Znači, on je išao s nama na piće, na utakmice, bio je glavni navijač. Onda na kraju svega ja mu kažem: Sećate se kad ste pre tri-četiri godine rekli da ili-ili. -Pa, znam. Ja sam bio mlad, tek sam došao s fakulteta. Nije bilo nikakve zle krvi. Ali, generalno, nisi imao ustupke i to je užasno teško zadovoljiti. Neverovatno. Ja sam non-stop išao, kopirao neke vežbe. Naročito je nezgodno kad je posle krenula Evropa. Pa, ti, recimo, utorak odeš preko na utakmicu, dođeš u četvrtak. Znači, u sredu se igra utakmica, utorak odeš na avion ili bus, gde god se ide, šta god, i ti tri dana nisi u Beogradu. Znači, to je pakao posle. Dok te vežbe ponovo odradim, nađem grupe gde mogu da odradim. Baš je bilo užasno zahtevno. Sećam se da, recimo, u trenucima, ja sam opet tu imao tu sreću u nesreći da nisam bio toliko u reprezentaciji. Jer, kako ide taj proces? Ti igraš ligu do maja, od maja kreće reprezentacija koja te melje, da li to je to u početku Svetska liga, pa onda ide Evropski, Svetski, Olimpijada, kako god, svake godine po jedno, jelte, i u septembru ponovo ulaziš u taj klupski, trenažni proces. Ja sam to leto uglavnom imao slobodno. Igrao sam, imao sam 20 i nešto nastupa u univerzitetskim selekcijama, ligi, itd, ali jednostavno realno nisam imao mesto u A selekciji. Potpuno sam svestan toga i apsolutno ne mogu sebi ni da zamerim što je tako bilo. Na tim pozicijama su bili momci koji su bili daleko, daleko bolji od mene. Tako da sam imao to leto. I onda sam ja čitav akcenat svoje pažnje i svog rada leti posvećivao fakultetu. I onda sam tu gurao. Znači, kada krene ozbiljno da se uči, ne može da se trenira. Znači, ja sebe uhvatim na treningu da zadremam, da sam totalno odsutan, jer sam sve vreme, celu noć u knjigama. A, kad krene plej-of, kad krenu ozbiljne utakmice, te za titule, onda nema učenja. Mogu da čitam, mogu da radim nešto, ali ne ovo po pet sati, da kažem, bubanja ili sedenja nad knjigom, jer jednostavno mozak funkcioniše potpuno drugačije.

Ivan Minić: Bavićemo se tvojim odlaskom u inostranstvo nakon što objasniš zašto si dva puta išao iz Zvezde u Partizan i Partizana u Zvezdu.

Otkud dva prelaska iz Partizana u Zvezdu?

Bojan Kostandinović: Da, dva puta sam prelazio iz Partizana u Zvezdu. Jednom iz Partizana u Zvezdu, pa se vratio, pa opet iz Partizana u Zvezdu. Pa, prelazio sam – vrlo je prosto. Bilo je to možda malo čudnovato, ali jedini razlog je bio taj što sam ja želeo da ostvarim rezultat. Prvi put sam iz Partizana u Zvezdu prešao 94. godine. U stvari, tad su i krenule sankcije pre toga. Bio sam tri godine u Partizanu. I onda je nama tadašnji predsednik kluba rekao, pošto su sankcije, on nas je pozvao, ja sam navodno u tom trenutku bio stari igrač, sa nekih 23 godine u to vreme. I on je nama starim igračima, koji smo tu već bili par godina, otvoreno rekao: Slušajte, ja hoću da guram ove klince od 16-17 godina. Sankcije će trajati par godina, mene ne zanima da napravim rezultat. Jednostavno hoću da izbacim druge igrače koji će nastaviti kad sankcije prođu. Ako ostanete, znajte da nećete igrati. Bićete na klupi. Jednostavno, guraćemo ove mlađe. I to je meni bila lampica da kažem: Vidi, moja karijera ne traje sto godina. Ona je vrlo kratka. Dok sam na vrhu, to jako kratko traje. To traje nekih 5-6-7-10 godina, kako kome, i jednostavno ja sam želeo da napravim rezultat i da jurim titule. I to je bio prvi razlog. Odmah sam dobio ponudu Zvezde. Dobio sam ponudu u tom trenutku, pošto smo mi lepo igrali u Partizanu, dobio sam ponudu svih ekipa iz lige, osim Vojvodine. Tu nisam imao prilike nikad da odem. Oni su imali te mlađe, sjajne igrače. U tom trenutku i Boškana i masa tih nekih drugih igrača je bilo u tom. U početku je i Vanja Grbić je bio tamo, od 91-92. Ja sam odlučio da ne odem iz Beograda. Otišao sam u Zvezdu. Jedan od razloga je bilo to što je Zvezda dobar klub, sjajan klub. Drugi razlog je bio taj što sam hteo da ostanem u Beogradu da studiram i dalje, jer sam kapirao ako odem iz Beograda sa fakulteta, da će to biti to – da ću tu i završiti sa time. Tako da sam prešao u Zvezdu. Međutim, u Zvezdi sam odigrao sjajnu jednu sezonu. Mi smo igrali finale plej-ofa pred 10.000 ljudi, igrali sjajno evropsko to neko takmičenje koje je tada kretalo. I, jednostavno, Partizan me je vratio, jer ja sam u stvari bio tu godinu na pozajmici tamo. Jer ti kad odeš na pozajmicu, tebi ugovor ne teče. Meni je to bila 4. godina u Partizanu, ali kad si dat kao pozajmljen igrač, tebi je ugovor u matičnom klubu u mirovanju. Tako da sam na neki način morao da se vratim. Vratio sam se još jednu godinu, a onda su me ponovo iz Zvezde zvali da se vratim. Tada su pravili, da kažem, taj neki dream team u Zvezdi i vratili su Dejana Brđovića iz Grčke i Željka Tanaskovića. Došao sam ja iz Partizana i to je bila jedna sjajna ekipa. Osvojili smo kup odmah posle toga. Tako da je bio motiv isto sportski. Znači, čisto sportski motivi i motivacija da napravim neki rezultat. Eto, to je bio jedini razlog.

Ivan Minić: U kom trenutku prvi put odlaziš u inostranstvo kao igrač i gde?

Gde i kad prvi put pronalazi inostrani angažman?

Bojan Kostandinović: Meni se dešava to da 99, posle onog bombardovanja koje je trajalo koliko već, 78 dana, završavam fakultet. Znači, diplomiran na Mašinskom fakultetu, na smeru za motorna vozila, ističe mi ugovor u Zvezdi i ja odlazim preko. Odlazim u Grčku. I to je neverovatno iskustvo da posle svih tih, ja sam 8 godina igrao ovde, tih godina Dejtona, sankcija, na kraju bombardovanja kao šlag na torti koji su nam poslali, jelte, ja odlazim u jednu ekipu mladih, perspektivnih grčkih igrača u Patru, na sever Peloponeza, jedan studenski grad koji živi 24 sata dnevno, na more. Prosto, ti odlaziš tamo i ne možeš da veruješ kako ljudi žive. Ja sam bukvalno iz onog bombardovanja otišao u takav jedan život. Ti gledaš sve to što se dešava i kažeš: Čime sam ovo zaslužio? Sunce, more, mnogo para za to naše vreme tada. Pričam za mene. Mi smo ovde igrali za neke, da kažem, novce koji su bili generalno mali. Odeš tamo, puta deset ugovor. I ti shvataš: Vidi kako je ovo lepo. Znači, radiš što voliš, radiš nešto u čemu uživaš i još te za to neko plaća. Pa, ne može bolje. 🙂 Tako da je to bilo neverovatno iskustvo. Prva godina u Grčkoj, pa druga godina u Poljskoj, treća u Libanu, dve posle u Francuskoj, šesta, ta poslednja, u Libanu opet. Tako da sam imao tu priliku da iz jednog Beograda kao centra odem prvo 1.000 km na jug, u jednu pravoslavnu zemlju koja nas, jelte, jako puno voli i narod nas obožava. Pa, onda odem 1.000 km na sever, u Poljsku, u jednu katoličku zemlju koja je potpuno drugačija od Grčke, od nas. Ja sam imao sjajnu iskustvo i super drugare i sve. To je sjajni klub bio, ali, generalno, drugačiji je život. Pa, onda 2.000 na zapad, u Liban. Bejrut, jedan neverovatan grad, Pariz Bliskog istoka u koji sam ja zaljubljen. Prosto, ne mogu da verujem šta se sve tamo dešava. U jednu zemlju koja ima i hrišćane i pravoslavce i katolike i maronite i šiite i sunite. Znači, apsolutno sve živo izmešano na jednom mestu. A, onda 4. sezonu, 2.000 km na istok, u Francusku, u jednu sređenu zemlju, socijalno vrlo poželjnu za život, gde sam isto imao super iskustva. Igrao sam Ligu šampiona sa nekim od najvećih francuskih zvezda u to vreme Mašom Bertenom i tom ekipom, koja je bila stvarno sjajna. Tako da sam obišao sve žive religije koje postoje u regionu, spavao u sobama i sa jednima i sa drugima i sa trećima, potpuno oslobođen tih religijskih problema, dogmi, tih nekih – jednostavno, apsolutno otvoren ka svetu. Mislim da je to jedna sjajna prednost koju sam dobio i sjajna jedna vrlina. S druge strane, u svim tim zemljama, osim Libana, sam naučio lokalne jezike. Ili sam bar učio. U Grčkoj sam učio, nisam mogao da naučim za tih 8 meseci da baš pričam kao Grk, ali sam imao učitelja, imao sam knjige iz kojih sam učio po ceo grčki jezik. Tako da sam u tim nekim godinama kada sam se vraćao u zemlju, tamo 2003-04-05 godine, mogao da govorim nekih pet stranih jezika, što je stvarno super bilo. Dosta od toga sam i zaboravio, ali to ti isto daje neku vrednost, neku težinu. Ali sam želeo jednostavno. Imam ja drugare koji su po 10 godina u jednoj zemlji, ne žele da nauče strani jezik. Jednostavno, ne zanima ih. Ja sam želeo da naučim i poljski, i grčki, i francuski, rumunski i engleski govorim od ranije. Tako da svašta nešto. 🙂

Ivan Minić: Odlazak u Grčku – dakle, ideš na lepo mesto, radiš stvar koju voliš, dobro si plaćen. Deluje kao da život ima smisla. 🙂

Bojan Kostandinović: Upravo tako.

Ivan Minić: Odlazak tamo je odlazak opet u jedan sistem koji je drugačiji od svega onoga što se radilo ovde i kako se radilo ovde. Kakva je bila njihova liga u tom trenutku?

Kakva je tada bila grčka liga?

Bojan Kostandinović: Vidi, Grčka liga je bila jedna od jačih liga. Možda ne kao liga, ali oni su imali klubove koji su dominirali evropskim takmičenjima. I Olimpijakos i Panatinaikos, AEK se tu negde borio, PAOK, i Iraklis je bio tada – čak mislim da je bio i šampion Evrope, igrao finale. Znači, oni su jako puno ulagali, dovodili dobre igrače. I u tim godinama ruska liga nije bila toliko jaka, Turci su imali onako manje-više dobru ligu, ali oni su se sa Italijanima takmičili u stvari ko će da osvoje te evropske kupove. Tako da grčka liga je bila jako dobra liga u to vreme. Posle je pala sa svim ovim što se tamo dešava, problemima koje imaju i dan-danas, jelte, ali grčka liga je jako dobra. Drugo je to što su oni kao narod drugačiji, što su to – oni nas mnogo vole, ali su na neki način i ne baš super profesionalni na nekim nivoima. Mi smo imali situaciju, ja sam došao u taj klub u Patru, gde su dva trenera bila dva Grka, koji su studirali u Beogradu, završili DIF u Beogradu i žene su im Srpkinje. I oni su tamo bili treneri – oni su s tom decom, lokalnom decom radili od poslednje grčke lige, dizali se, dizali se i u tom trenutku, te 99, ušli u prvu saveznu ligu. U ekipu sa Olimpijakosom, Panatinaikosom, Iraklisom, svim tim klubovima. I ta dva momka su kao da su sa Dorćola. Znači, sve fore, fazone, sve znaju! Pričaju srpski i obožavaju Srbe! Mislim, i morali su, jer su im žene Srpkinje, jelte. Ali, stvarno nas vole. 🙂 I oni su rekli: Ako ikada u životu uđemo u prvu ligu, stranci će biti samo Srbi. Znači, mi ne dovodimo Amerikance, to nas ne zanima. I onda sam ja u stvari bio prvi igrač u istoriji tog kluba koji je došao tamo. Ja sam voleo da eksperimentišem. Bio sam isto prvi igrač u istoriji koji je otišao u Poljsku, prvi naš igrač. Ja mislim da niko nikad pre mene nije otišao u poljsku ligu da igra. Posle je krenula ekspanzija tih naših igrača. I onda ti dolaziš u Grčku koja… Mi smo imali tada – bilo je 14 klubova u ligi. Imali smo zadatak samo da budem 12, da ne ispadne iz lige. To je bio zadatak trenera. Znači, samo da se ostane u ligi prve godine, to ti je cilj, jelte, kao i u svakom drugom klubu, da ne ispadneš odmah nazad da ne možeš da se vratiš posle. I mi smo u jednom trenutku bili 7. Znači, ušli smo u plej-of, 8 ekipa ide u plej-of. I otvara se nova hala, koju su oni za tih par meseci u Partiji – to je bio neki teren između zgrada, oni su tu digli halu, dvoranu, njihovu samo i otvara se nova dvorana, dolazi Olimpijakos. Vidi, kad dođe Olimpijakos u Patru, to je kao kad ode Zvezda u Zaječar, Ivanjicu, neki mali gradić. To je spektakl. I sad ceo grad priča o tome Olimpijakosu, i sad mi, naravno, kao igrači, mi stranci, ovi lokalni klinci, našpanovani, hoćemo da pobedimo Olimpijakos, što je prosto neverovatno, jer su oni mnogo jači od nas. Ali, imamo tu želju, guramo, grizemo. I dolazimo ujutru na trening pred utakmicu, dolazimo na trening da otreniramo i uveče da odigramo protiv Olimpijakosa. I dođemo na trening, kaže trener: Kafa! Svi na kafu! Kažemo: Čekaj, Ari! Aris se zvao. Kakva kafa, čoveče?! Igramo večeras! Kaže: Samo još treba da dobijemo Olimpijakos i da budem 5-6. Sledeće godine ako ne osvojim ligu, dobiću otkaz! 🙂 I onda hajde malo opuštenije. I to je taj grčki karakter, znaš. Oni svi ujutru dođu… U Patri, u tom gradu gde sam ja živeo, mnogi ne znaju – to je treći grad po veličini po Atine i Soluna. On se nalazi na severu Peloponeza, sjajan grad. I to je u proleće, svako proleće se održava Patrino karnevali. To je karneval koji je drugi po veličini na svetu posle Rija, po broju učesnika. Znači, oni su svi drugačiji. Venecija je drugačija, pod maskama, ovaj ovakav, onaj onakav. U tom trenutku, kad sam ja bio te 2000. faktički, 40.000 ljudi je učestvovalo u karnevalu. I od tog grada koji ima 200.000 ljudi, za vreme karnevala milion Grka je u Patri. Znači, svi mladi, cela Grčka se sjati u Patru. I on se otvara na nekom januaru tamo i to su neke manifestacije po pozorištima, salama nekim. Ali, ta zadnja nedelja u martu, to je totalni raspad u gradu. Sve žurke na sve strane i zadnja dva dana, taj vikend, to je taj karneval, ta šetnja po gradu, u nekim uniformama, kostimima. I, recimo, kad krene taj karneval, to ti  je ta zadnja nedelja, Grci ne dolaze na treninge uopšte. Samo je bio neki dizač kog smo imali, on je došao iz Aleksandropolisa, bio je isto kao, jelte, nije lokalni, nego stranac. I nas dva stranca ujutru samo mi na treningu, kao ovi bili na žurci klinci. To je taj grčki mentalitet. Jednostavno, oni su takvi. Oni vole da žive, da uživaju u životu. Daleko su drugačiji od nas. Znači, kod ti se to ne bi moglo desiti. Koliko god da su klinci mladi, vidi, zna se taj nivo, da ne kažem kod nekih Italijana. Ali, Grci su takvi kakvi jesu. 🙂

Ivan Minić: A tvoj odlazak u Poljsku se u principu poklapa sa tim nekim samim početkom ekspanzije odbojke u Poljskoj. Danas su oni sila, u muškoj odbojci pre svega, ali ne samo što su sila nego je odbojka i sport koji prvi put smo imali pre nekoliko godina kada je Evropsko prvenstvo organizovano tamo na stadionu, 40.000 ljudi ili koliko već.

Bojan Kostandinović: 60.000 ja mislim.

Ivan Minić: 60.000 ljudi na utakmici. Bilo je neverovatno apsolutno. I, naravno, dug rad posvećen je doneo i koncentraciju kvaliteta u vidu reprezentacije. Ali, sam početak toga je trenutak kada si ti došao tamo. Kako je izgledalo tvoje iskustvo sa Poljskom?

Kakvo je bilo iskustvo igranja u Poljskoj?

Bojan Kostandinović: Pa, vidi, desilo se da sam ja negde tih godina došao. U stvari, oni su ušli u Evropsku uniju. Donela im je Evropska unija tu ekspanziju, mnogo je firmi tada… Generalno, ja sad kad razmislim, sve što sam u Poljskoj video 2000, kod nas je došlo, ne znam, 2010. Znači, sve je to copy-paste. Znači, ko je bio pametan da gleda i da samo copy-pasteuje to što je kod njih bilo. Jednostavno, oni su otvorili, verovatno je ušlo mnogo para sa svih strana. Oni su postali članica posle 2000, tako nešto.

Ivan Minić: Svakako velika zemlja.

Bojan Kostandinović: Da, ogromna zemlja. Recimo, ozbiljno profesionalna. Kod njih to što rade Grci ne bi moglo da prođe nikad. Znači, vrlo, vrlo profesionalni. Fizički dobri. Znači, fiziku imaju dobru, visoki, tanki, skočni i jednostavno kreće ta ekspanzija. Ja sam, pričao sam i tebi ranije, ali generalno taj ugovor koji sam ja imao, koji je bio jako dobar, 2000, pet-šest godina posle toga su ekipe imale deset igrača koji su imali deset puta veći ugovor ili šest-sedam puta. Znači, neverovatno puno para je ušlo i jednostavno oni jako puno ulažu. Recimo, u moje vreme, kad sam ja igrao pre 20 godina tamo, oni su imali Plus mobilnu telefoniju. I dan-danas ga imaju. Znači, njih prate ozbiljni sistemi, ozbiljni sponzori, i, jednostavno to – da se igra odbojka pred 60.000 ljudi, to je prosto nama… Ja sam igrao pred 10.000 i to izgleda neverovatno. Igrao sam najviše protiv tog Olimpijakosa s Partizanom Ligu šampiona u Grčkoj, dole u dvorani Mira i prijateljstva, u Pireju, nekih skoro 20.000 ljudi je bilo. Mi tada nismo imali Arenu. To je taj nivo dvorane. Znači, mi smo imali Pionir kao nešto najviše i Novi Sad, kažem ti, 10-ak hiljada. Mi smo igrali protiv tog Olimpijakosa. Ja, doduše, nisam ni igrao, bio sam klinac, igrali su ovi stariji momci Ligu šampiona pred skoro 20.000. Vidi, ti se izgubiš u tom prostoru, ti se nisi navikao na to. E sad, mogu da mislim pred 60.000. To je kao fudbalska utakmica. Tako da ta njihova ekspanzija kreće. Oni su jako vredni. I oni imaju tradiciju, oni su osvajali ranije. Oni imaju tu tradiciju tih istočnjaka, kao što su imali Rusi i nekad ovi Azijati, koji ne mogu više s nama fizički – s nama, s Evropljanima, da se bore fizički. I sve ove promene što se rade u odbojci se rade da bi se dala šansa svima. Jedan libero, dva libera, sve to da se pojača odbrana, da se da šansa svima da se bore, jelte. Tako da Poljaci mnogo ulažu, mnogo rade. Ja kad sam bio, bio je taj problem što su oni i dalje radili pod nekim starim ruskim sistemima. Nisu pratili, ovo što smo pričali, italijanske te savremene metodologije, nego su i dalje radili tu rusku školu, koja im je nekad donela rezultate, a koja danas, recimo, mi smo tamo svi živi bili ispovređivani, jer rade po tom sistemu da se skače ujutru i uveče na treningu. Ne može u sadašnjem, u ovom ritmu, ovog nivoa broja utakmica, ti jednostavno ne možeš da izdržiš to, fizički telo ne može da izdrži. I, recimo, ti u današnjoj odbojci, hajde da ne kažem danas, više ne pratim taj trenažni proces, ali kad sam ja igrao, ujutru se nije skakalo. Prepodnevni trening je služio za neke druge stvari. Nema skakanje, jer se skače uveče. Oni su i pre podne skakali. Znači, non-stop se ide, po šest sati dnevno skakanja. I onda svima odu meniskusi, ligamenti. Znači, svi živi ispovređivani, upale neke. Tako da su imali taj problem, ali evidentno da su oni vrlo brzo adaptirali. Mnogo igrača njihovih igra kod kuće. Znači, isto kao i Rusi, vratili su mnoge igrače u Poljsku. Dvorane su prepune. Svaka je dvorana puna ,bez obzira s kim ti igraš tebi je dvorana puna. Tako da je lepo igrati u Poljskoj. Skroz je zanimljivo i lepo i meni je to jedno sjajno iskustvo. Kažem, mislim da je Evropska unija njima donela. Otprilike to se poklopilo s tim vremenom. Krenuli su stranci da dolaze. Kažem, pre mene u tom klubu nikad nije bilo stranaca. Krenuli su stranci, jedni, drugi, treći, tako da… Dokle je to došlo? Došlo je da u poslednjih par godina italijanski treneri budu treneri u poljskoj ligi. Bernardi, jedan od najboljih igrača na svetu, Nikola Grbić je bio tamo prošle godine. Znači, najbolji treneri italijanski idu u poljsku ligu da vode klubove tamo. Tako da je to vrlo dobar znak dokle su oni dogurali.

Ivan Minić: Liban? Otkud Liban?

Kako je došlo do odlaska u Liban?

Bojan Kostandinović: Pa, Liban je bila jedna avantura da u stvari spasem sezonu. Nisam te jedne godine imao ugovor, pošto sam ja bio takav, takva je moja strategija bila, da neću da potpisujem male ugovore. To je bila moja strategija u tom trenutku za mene. Ja podcenjivao – nisam hteo da idem… Obično se na zapadu potpisuju ugovori rano: Belgija, Francuska, Nemačka. Oni vole to da zatvore do prvog maja, do leta, i da odu na odmor i da imaju ekipu spremnu. I to su na mom nivou tada bili relativno mali ugovori. Ja sam čekao uvek onaj drugi deo, avgust-septembar, gde sam zakačio jako dobre ugovore, po dva-tri puta veće nego te što sam mogao da dobijem na zapadu u ranoj fazi potpisivanja. Ali je rizik ozbiljan. Znači, ozbiljan je rizik. Tako sam otišao u Poljsku, tako sam otišao u Francusku, pa sam igrao Ligu šampiona. Znači, dosta kasnije. Jedne godine nisam imao klub i u januaru sam otišao u Liban čisto da spasem sezonu. Odbojka je tamo na niskom nivou. Oni su poluprofesionalci. Danju rade, uveče treniraju. Mi smo trenirali dvaput dnevno, jer smo hteli jednostavno da ostanemo u formi. Ali je to jedna neverovatna zemlja, zemlja velikog kontrasta, zemlja velikih problema, svih ovih rata koje su imali od 85. do 92. Ali, jedna prelepa zemlja. Ne znam koliko znaš, recimo, Kipar kao bankovni centar nije postojao dok nije počeo rat u Libanu. Liban je bio centar svega. U čemu je ključ toga? Liban ima jako puno hrišćana. Ima 40% hrišćana, 50% su muslimani, a ovo ostalo su neke druge nacionalnosti. I, jednostavno, ima život. Znači, tamo se živi kao u Beogradu. Uveče se izlazi. Taj Bejrut – potpuno normalan život, kao u Atini, u Rimu, u Beogradu. Svi ovi drugi, da kažem, sve te druge zemlje, počevši od zaliva, tamo Kuvajta, Katara, Emirata, da ne pričam o Iranu, Iraku, Saudijskoj Arabiji, celoj toj priči, da kažem, koja je religijski drugačija, tamo je život dosta limitiran u tom nekom smislu. I onda oni svi dolaze u Liban, ostavljaju novac tu. Banke libanske su vrlo bile popularne i poznate, jelte, tipa, kao bankovni centar. I onda tu postoji jedan strašan život. Znači, noćni klubovi – pričamo u najpozitivnijem smislu reči. Znači, živi se normalno.

Ivan Minić: I dobra kuhinja.

Bojan Kostandinović: I dobra kuhinja, i prelepa zemlja, cela uz more. Bejrut je pre rata bio nazvan kao Pariz Bliskog istoka. Znači, stvarno fascinantan grad, koji je bio ceo ruiniran u svim tim ratovima. Tamo su ratovi trajali skoro 20 godina. Slična priča kao kod nas u Sarajevu. Znači, linija razdvajanja, levo jedni, desno drugi, i 20 godina se pucalo. Rat je u stvari počeo tako što je Jaser Arafat došao u Liban i navodno počeo da vodi rat protiv Izraela iz Libana. To je neka priča bila. Nastala je tu neka frka oko neka dva vojnika. Ušao Izrael da brani hrišćanski deo, ušla je Sirija da brani muslimanski. I kreće makljaža ozbiljna, koja je traje 20 godina. I ta, recimo, linija razdvajanja, to je neka ulica koja se zove Monnot Street, koja je u centru Libana, koja ide malo uzbrdo i sada su oni u znak protesta – ne sada, nego kad je rat završen, pa posle toga taj njihov tadašnji premijer Hariri, kome je sin sada premijer, on je celu zemlju digao ponovo. Napravio auto-put kroz nju, sve renovirao, i ta Monnot Street kao linija razdvajanja faktički jednog i drugog dela je sada u znak protesta tu su napravili diskoteke i kafići. Tu je jedan buran noćni život. Imaš jednu sjajnu – sjajnu, jednu čudnu situaciju, ali lepu za videti. U centru Libana su oni napravili, kad sam ja bio tamo već je bila napravljena, kao spomenik, jako lepa džamija sa četiri minareta, ogromna, velika. A plac pored nje je hrišćanska crkva, jedna mala. Ti onako gledaš, dva spomenika različitih kultura, jedan pored drugog. I to su oni u stvari. Tako da sada se tamo – sada, kad sam ja bio, nisam bio od 2006, živelo potpuno normalno, išli su svi iz jednog u drugi deo grada. Apsolutno normalan život je bio, ali vrlo trusno područje – tamo Izrael, Palestina, Gaza, čitava ta frka. Na kraju se desio rat i u Siriji. 2005. sam bio u Damasku, igrali smo baš iz Bejruta Kup Arabiju u Siriji. I taj Damask isto bio jedan grad od 6 miliona. Fascinantna ta stara Persija. Sve je to sada ruinirano, sve je to uništeno, na žalost, te stare kulture, ali dobro.

Ivan Minić: Dobro, znači, to je bio, sa profesionalnog aspekta, to ti je bila prilika, da kažem, sezonu realizuješ u nekom obliku, ali da u suštini ti je to možda bio karijeri korak nazad. 

Bojan Kostandinović: Bio korak nazad, s tim što posle tog koraka nazad je nastao jedan sjajan korak napred. Prosto, vrlo neočekivan, da sam ja potpisao u Poatjeu, u Francuskoj, u klubu koji je igrao Ligu šampiona i klubu koji je u tom trenutku slobodno mogu reći bio sigurno kao klub jedan od najboljih, da ne kažemo na svetu, ali u Evropi. Znači, ti uslovi koje je klub imao, dvorana sa Taraflexom u to vreme sve vreme postavljenim, finansijski, uslovi za treniranje, za putovanje – znači, fascinantni. I, prosto, igrom slučaja sam ja došao. Njima je baš trebao takav igrač kakav sam ja bio. Igrom slučaja sam došao tamo i igrali smo Ligu šampiona. Tada smo jedini u ligi pobedili taj čuveni Belgorod, ako se sećaš, tu rusku ekipu koja je bila šampion Evrope te godine i samo tu jednu utakmicu izgubila u Poatjeu. Imali smo sjajan tim. Ja sam imao tu peh da sam se u decembru povredio, iscepao sam mišić na nozi i do kraja godine praktički nisam ni igrao. I tu je krenuo sunovrat faktički karijere.

Ivan Minić: Dobro, ti si već bio u zrelim godinama.

Bojan Kostandinović: Pa, bio sam. Da, imao sam 31 godinu, mogao sam da igram još dosta, naročito sam tamo jako dobro igrao. Međutim, problem je bio taj što sam povredio – iscepao mišić na peti, fizioterapeut je rekao: Nije to ništa. To je hematom. Igraj dalje. Odigrao sam još jednu celu tu utakmicu u Belgorodu, igrao sam bez problema. Došao sam u Poatjei, igrali smo sledeću utakmicu protiv Paris Volleyja i na prvom skok-servisu, ja skočim, samo sam čuo kao je struna pukla i rascepa se mišić tri i po santima levo na odskočnoj nozi. I sledeće godine nisam mogao da nađem dobar klub. Otišao sam u slabiji klub. Tamo su isto bili neki problemi. To je krenulo već padanje. Tako da tu sam, recimo, bio najbliže, igrali smo utakmicu za ulazak na Final Four Lige šampiona. Igrali smo protiv Paris Volleyja, ja sam nešto malo ulazio tu, nisam ni igrao tu utakmicu. Tako da smo izgubili, mislim da je 3:1 bilo. I to je bila utakmica koja nas je vodila na Final Four Lige šampiona, što je neverovatan uspeh i neviđen uspeh, naročito za francuski klub koji nema budžete kao što imaju italijanski klubovi. Kod njih su mnogo veliki porezi, tako da svi ovi vrhunski igrači jako teško se odluče da dođu u Francusku, jer mnogo para odlazi državi. Jednostavno, ne mogu se pratiti ugovori koji su u Italiji, u Rusiji ili gde god.

Ivan Minić: Kako si doneo odluku da završavaš igračku karijeru? Kako je to izgledalo?

Kako je doneo odluku da završava igračku karijeru?

Bojan Kostandinović: Pa, znaš šta, ja sam… Mnogo je teško doneti tu odluku svesno, racionalno, da kažeš: E, ja prestajem da igram! Znači, svi mi u tim poznim godinama taj život je mnogo lep. Znaš, ti putuješ, igraš, dolaziš do tog novca relativno, da kažem, lako – OK, nije lako, treniraš ti po ceo dan, ali radiš nešto što voliš, u čemu uživaš. Jednostavno, tebi to nije teško. Ja sad kad razmislim, mnogo mi je bolje bilo, recimo, da sam te godine, 2001, kad sam se povredio, da sam tad počeo da radim nešto drugo. Naravno, nije mi padalo napamet. Prestao sam da igram 2006. godine. Jednostavno, ti više ne možeš da nađeš klub koji tebi odgovara, po uslovima koji tebi odgovaraju. S druge strane, fizički ti počinješ da ulaziš u probleme. Ja se sećam, treniram tu sa Zvezdom, tražim klub i samo: Jao, zabole me mišić! Šta je bilo? Odem, snimim, pukao mišić. Nije pukao ceo mišič, pukne vlakno u mišiću. Puko mišić! Hajde sedam dana pauze, terapije! Opet počnem da treniram, treniram 15-20 dana, druga noga. Šta je bilo? Pukao mišić! I sve kreće da puca polako i ti skapiraš: Vidi, to je to! Ja sam već ranije pre toga u glavi stalno imao tu ideju aktiviraj diplomu. Ja sam 99. završio Mašinac. Onda kad sam završio Mašinski fakultet, završetkom Mašinskog fakulteta, koje je bilo meni užasno teško, jako teško, ja kad sam završio, kad sam dobio tu diplomu, rekao: Nikad više u životu neću da učim ono što moram. Znači, mogu da čitam, da se bavim stvarima. Onda sam, sećam se, nakupovao brdo ovakvih beletristike, knjiga, to poneo sa sobom u Grčku, Poljsku, čitam. Sećam se, u Poljsku sam poneo sve što sam mogao da nađem od Dostojevskog, sve sam kupio, od Idiota preko nekih drugih knjiga. I, jednostavno, krenuo sam da radim nešto u čemu ću uživati. I to me je držalo godinu-dve dana. Svako godine leto dođemo u aprilu kući, i onda imamo taj neki gap od četiri-pet meseci, gde realno treniram, ali nemam obaveze neke velike. I posle godinu već počelo da me čačka po glavi: Što ne bih još nešto završio? Onda sam hteo da upišem neki master preko, međutim mi tada svi imali vize. Vize su bile vezane za ugovore, odnosno otkad ti istekne ugovor. Svi su bili jednogodišnji, tebi ističe viza, ti moraš da izađeš iz zemlje. Hteo sam u Francuskoj da upišem master, pa nisam mogao zbog toga, i onda sam rešio da upišem na matičnom fakultetu. Upisao sam magistraturu, jer sam razmišljao oko FON-a, ekonomije. Hteo sam već da izađem iz tih voda inženjerskih i onda sam na Mašinskom fakultetu upisao smer za industriju i inženjerstvo, koji je 90% sličan i isti su predmeti kao menadžment na FON-u.  I onda sam ja upisao i završio 2003. godine magistraturu na Mašinskom – 2003. sam upisao, 2007. sam završio magistraturu. Pa sam onda opet kad sam to završio rekao: Više neću! To mi je dosta! E, onda opet posle godinu dana-dve počelo da zanima da odem nešto dalje. Onda sam upisao doktorat i 2011. sam doktorirao iz oblasti strategijskog menadžmenta. Ideja mi je bila da spojim inženjerstvo s menadžmentom na postdiplomskim i sa strategijom i sa strategijskim menadžmentom na doktorskim studijama. Tako da generalno imam diplomu doktora ekonomski nauka, jer je strategija i strategijski menadžment su deo ekonomije. Realno, nema veze sa ekonomijom, nisam se nikad bavio ekonomijom, ali mi je to na diplomi, jednostavno piše. Ali, generalno, ideja je bila da spojim te tri stvari. A, u stvari, osnovna ideja je bila jeste izvuci maksimum iz sebe. Znači, dokle možeš da dobaciš i to je savet za sve mlađe ljude: Može svako da iz raznoraznih razloga da dođe nekih – čak možda ni do fakultetske diplome. Mada je to danas dosta olakšano svim ovim dešavanjima, ali izvucite maksimum iz sebe. Ima taj Miljko, koga smo spominjali, Miljković, on je završio karijeru, ozbiljne lige igrao, sve živo osvojio, posle toga upisao fakultet. Dejan Tomašević, naš košarkaš, koji isto imao jednu fascinantnu karijeru, bio šampion sveta u Indijanapolisu, dečko koji je bio stvarno top u tome čime se bavio, on je po završetku karijere upisao fakultet. I on meni kaže: Vidi, Bojane, ja sam otkrio potpuno novi svet. Znači, neko ko je živeo u Španiji, Grčkoj, Americi, gde god je sve bio, kaže: Ja sam otkrio potpuno jedan novi svet tih studenata, profesora, tih odnosa. I to jeste savet: Gurajte dokle god možete, uopšte ne treba da se poredite sa drugima, ovaj ima ovo, ovaj ima ovo. Ja često postavljem pitanje zašto maraton trči 50.000 ljudi? Koliko ljudi može da pobedi u maratonu? Pa, njih trojica-četvorica tih Kenijaca koji imaju to vreme koje je potrebno za pobedu u maratonu. Pa, zašto svi ostali trče? S kim se oni bore, protiv koga? Samo protiv sebe. Znači, da budeš za sekundu bolji od sebe, za minutu, za koliko god. I ta bitka čitavog života traje. Svakog dana budeš bolji od sebe juče.

Ivan Minić: Zapravo sam pričao sa nekoliko ljudi koji nisu to, nisu nikad bili ozbiljni sportisti, nemaju taj ceo sportski background, ali ih je trčanje povuklo da se posvete sportu. I pričao sam sa ljudima koji su to trčali i polumaratone, a neki su trčali i maraton. I postavka je za prvi maraton – jedino je važno da ga završiš. Uopšte nije bitno ni koje je vreme, samo da ga završiš. Makar othodao poslednjih 5 km, samo ga završi. E, nakon toga, kad si prvi završio, onda možeš. I onda nakon toga juriš nekakvo vreme. Mnogo češće ljudi, da kažemo, ako trče, idu na polumaratone, jer to je nešto što je dostižno.

Bojan Kostandinović: Mnogo dostižnije.

Ivan Minić: Gde je mnogo manji šansi da napraviš neki veći zdravstveni problem, povredu ili bilo šta, i mnogo se lakše trenira. Ali, i to je ozbiljan poduhvat. I onda i tu postoji taj neki momenat: važno je da prvi završiš, onda je važno da završiš prvi ispod dva sata, pa onda ide dalje i praviš nekakav progres koji je baziran na tvojim ličnim rezultatima. Nekad to bude i da se ekipa prijatelja skupi sa nekim sličnim karakteristikama, pa jedni druge guraju, ali najčešće se ti takmičiš zapravo sa sobom.

Bojan Kostandinović: Izvini samo, malopre sam počeo to, pa mi je misao otišla dalje. To je ta postavka ciljeva. Znači, stalno ti postavljaš neki cilj. Slažem se, ideja je da istrčiš prvi, a onda se takmičiš, ideš dalje, postavljaš sebi neke zahteve. I rekao sam malopre, kad se baviš sportom, u bilo kojoj sferi, u bilo kom sportu, u bilo kom klubu u zemlji, tebi je ideja Partizan–Zvezda. Znači, to ti je cilj, da dođeš do Partizana–Zvezde. Kad dođeš tu, ti si tu i ti kapiraš: OK, sad sam tu, tebi se cilj menja. Hajmo reprezentacija! Odatle se uglavnom ide u reprezentaciju. Pričam o odbojci. Kažem, i Vojvodina je apsolutno u toj ekipi, ali to je to. Ne postoji šansa da ti iz Timoka iz Zaječara da dođeš u reprezentaciju. Znači, to ne ide tako. Ti dođeš u dobar klub, igraš dobru ligu, boriš se za kup, prvenstvo, igraš evropske kupove. Odatle se ide u reprezentaciju. Kad dođeš do tog reprezentativnog nivoa, kad si došao na taj nivo, onda inostranstvo. I stalno tebe vuku neki novi ciljevi. Stalno ideš gore, sve dalje i dalje, i to je, po meni, jako dobro. Ja nisam uopšte za to: Neću da postavim visok cilj. Ako ga ne ostvarim, razočaraću se. Vidi, mislim da je Mikelanđelo rekao, barem njega navode: Jedino gore od toga postaviti visok cilj i ne ostvariti ga jeste postaviti nizak i ostvariti ga. Ti kažeš: Jao, vidi što sam super! U stvari, tvoj cilj je dole jako nisko. Znači, pucaj visoku, što kažu, gađaj mesec, pa ako promašiš, pogodićeš neku zvezdu. Što više pucaj i guraj napred.

Ivan Minić: Cela tvoja profesionalna karijera nakon odbojke je upravo u tom domenu strategijskog menadžmenta i menadžmenta i edukacije u tim smerovima. E sad, ti završavaš svoju igračku karijeru, kako dolaziš do prilike za prvi posao, za prvi profesionalni angažman izvan sporta?

Kako je pronašao prvi profesionalni angažman izvan sporta?

Bojan Kostandinović: Znaš šta, ta transformacija od jednog profesionalnog sportiste u bilo šta drugo posle toga je neviđeno teška. Naročito ako to nije sport. To je prosto neverovatno. Ja imam masu drugara danas koji su i dalje, da kažem, 10 godina po završetku karijere potpuno pogubljeni, ne mogu da se pronađu. E sad, malo je lakše kad ti imaš, kad si ti zaradio neki novac i nemaš taj pritisak finansija. Ako imaš i taj pritisak, a mnogi, najveći broj ga ima, to je užasno, užasno teško. Da ti sebe transformišeš iz jednog sistema gde ti je sve setovano – ti kad se baviš profesionalnim sportom na tom nivou, apsolutno ti je sve isplanirano. U osam je doručak – ti dođeš u osam. U deset dođite ispred, čeka vas bus – ti dođeš u deset pred bus. U dvanaest kreće trening, do dva treniraš. U tri je ručak. Znači, tebi je ceo život setovan. Ti jednostavno kad završiš tu karijeru, ti se nađeš na jednoj livadi, da ti nemaš pojma, u stvari, ne možeš da se adaptiraš na to novo što te je snašlo. Ja viđam danas vrhunske, olimpijske šampione koji su i dalje pogubljeni. Znači, imaju oni novca, nije to problem. Kažem, lakše je mnogo kad imaš to rešeno. Ali, jednostavno, pokušavaš u različitim sferama da opet dođeš na neki vrh, da budeš bitan, da budeš važan, a to je jako teško ide. Moje iskustvo je takvo da ja kad sam završio karijeru, ja sam govorio tih nekih četiri-pet stranih jezika, imao sam završen Mašinski fakultet, imao sam magistraturu na Mašinskom fakultetu. I ja sam mislio, vraćam se iz inostranstva, ja sam mislio: Ja ću sad razvaliti tržište. Oko mene će se otimati ljudi, jer sam ja, jelte, mnogo kvalitetan, imam sve to što imam. Igrao sam, bavio sam se profesionalno sportom, TV, mediji, kamere, Lige šampiona. Međutim, vrlo brzo sam ja skapirao da ja u stvari nemam ništa što mi je potrebno za taj novi život faktički. I ja te 2006. kažem sebi: OK, nećemo više da idemo preko. Supruga i ja se dogovorimo, krećemo da tražimo posao. I ja poslao nekih stotinak CV-jeva. Vidi, pisanje CV-jeva mi je postao posao. Ti da bi poslao jedan CV na neku adresu, ti moraš da ga adaptiraš, da vidiš šta oni traže, da se baviš malo njime par sati dnevno. Ja sam poslao stotinak, imam čitav folder CV-jeva, na jedan razgovor sam bio pozvan. Znači, šta se tu dešava? Ja sam overqualified. Znači, ja sam prekvalifikovan.

Ivan Minić: Nemaš relevantno iskustvo.

Bojan Kostandinović: Ja ne znam ništa da radim. Potpuno jedna tabula što se tiče biznisa. Moji drugari, koji su sa mnom studirali, svi direktori. Oni su počeli da rade 97-98. do 2006-07, deset godina, jako lep period. I to deset godina jedne lepe ekspanzije. Naročito onih zadnje godina, 05-06-07-08. Znači, oni postali svi neki menadžeri, direktori. Ja došao u 35. godini, kuc-kuc: Dobar dan, gde ste bili? -Igrao sam odbojku. OK.

Ivan Minić: Super. 🙂

Bojan Kostandinović: I to je neverovatan stres. Ti ne možeš da nađeš posao, čoveče. Ja krenuo u leto 2006, ja sam se zaposlio u aprilu 2007. Ja ne mogu 7-8 meseci da pronađem posao. Na kraju ulazim – imao sam opet sreću da Mercedes kreće da zapošljava. Dugo nisu zapošljavali pre toga. I kreće da zapošljava, menja timove, ja pre nekog kontakta uđem u ekipu. Nisam imao vezu da me neko primi, nego uđem sa CV-jem, njima se to svidelo. Jedan razgovor, drugi, treći, ja budem tu primljen. Znači, 1. aprila 2007. godine. I sad vidi kako izgleda moj prvi radni dan! Pre toga sam radio neke projekte, ali, generalno, ništa ozbiljno. Prvi radni dan u životu. Zapošljavam se u prodajnom timu Chrysler-Jeep-Dodgea, dela kompanije Mercedes-Benz Srbija i Crna Gora. Chrysler i Mercedes su bili zajedno u mergeu i Chrysler je bio deo tog sistema, Jeep i Dodge su pod njim. I ja se zapošljavam u tom prodajnom timu. Prvi radni dan na Sajmu automobila ovde u Beogradu, onaj veliki sajam – znaš da ih ima sad jedan mali, jedan veliki. I sad ja dolazim pun sebe. Kao, auto-industrija, magistratura, diploma, Liga šampiona, odbojka, profesionalni sport, reprezentacija, govor stranih jezika. Znaš, sve imam! U stvari, nemam ništa. Ja dolazim i kaže mi direktor, taj šef koji mi je bio, kaže: Uzmi krpu, idi obriši onaj auto tamo. Ja uzimam krpu, odlazim do automobila i brišem ovako auto. Kažem u sebi: Ovde nešto nije u redu. Gde je ta moja sila koju sam ja imao, jelte, u mojim mislima?! 🙂 I onda kapiram: Vidi, ti si pao na dno. Nisi pao, nego si otišao ponovo na dno i moraš da se dižeš s dna. Imam ja svoj sajt na kojem pišem neke blogove, imam tamo jedan članak gde pišem o Bekeru. I zanimljivi su ti blogovi. Eto, spajam i Ničea i Bekera i Đokovića i Šopenhauera i svake neke nespojive likove. Bekera su pitali, naravno, šta mu je sve bilo potrebno za uspeh, i, naravno, rad, upornost, svašta nešto, jelte, kao i svima. I jednu stvar on navodi kao posebnu – poniznost. Da shvatiš gde ti je mesto, da ima boljih, da trener zna bolje od tebe, da kad treba spustiš repić i glavicu, da budeš ponizan. Ja u tom trenutku kapiram: Vidi, moram da budem ponizan i da spustim glavicu, da zaboravim sve što imam, sve te reflektori koji su pucali u moje dresove godinama, decenijama. Zaboraviš sve i krećeš od nule. I tako sam u stvari i krenuo. Vrlo brzo sam ja došao na taj nivo tih mojih drugara, da kažem, ili bar blizu njima. Vrlo sam bio posvećen i u tome, kao i u svemu što radim, ambiciozan, vredan. Onda tu dolazi novi udarac – kriza, svetska ekonomska kriza 2008. godine. Ja sam postao već šef prodaje tu, gde treba, bogami, 5-6 godina da se postane to i da postane jedan od nas deset. Ja sam posle 15 meseci postao, što je super. Međutim, kreće kriza i svi smo se u auto-industriji zabetonirali tu gde smo bili. Oni koji su bili visoko, oni su ostali visoko. Ja sam bio nisko, ja sam ostao tu. I, sećam se, mi smo tada govorili: Ma, proći će ta jedna godina krize! Kriza u automobilskoj industriji u Srbiji i dalje traje posle 10-12 godina, koliko već. I onda sam ja shvatio, kao iz Partizana kad sam bežao u Zvezdu sa idejom da hoću da uspem, onda sam u auto-industriji već 2009-10. shvatio: Vidi, odavde moram da pobegnem, jer ja ovde ne mogu da uspem. Ne mogu da uspem zato što nema više tih velikih pomeranja. Znači, jako teško ja mogu da dođem do gore, jer jednostavno nema strategije, nema razvoja, strategija je samo preživi. I onda je to bio, recimo, razlog, a nisi me pitao, ako me već pitaš, što bi rekli, što sam pobegao iz te industrije. 🙂 Ta industrija je mnogo lepa. Meni jako sjajna ta industrija. Ja volim automobile. Meni je cela edukacija vezana za automobile, i ostale studije, i postdiplomske, doktora mi je iz sfera auto-industrije. Ali, jednostavno, nisam video više prostor za sebe, onda sam hteo da izađem. Igrom slučaja sam 2015. ušao u edukaciju. I, eto, otad sam…

Ivan Minić: Cela ta priča sa auto-industrijom je verovatno posebno zahtevna i teška kada se baviš brendovima koji su premijum. I, prosto, tržište novih automobila ima svoje cikluse na ovim prostorima. Ali, neki entry-level brendovi, koji su se tu pozicionirali u prethodnih 15-ak godina, oni imaju verovatno pristojne prodajne rezultate svake godine. Verovatno manje kada su krizne godine, ali verovatno ne drastično manje. Međutim, kada imaš brendove koji su vrlo eksluzivni, izuzetno skupi, onda je mnogo teže ostvariti poslovni rezultat. Posebno ako pričamo o automobilima koji često se posmatraju kao luksuz, a ne kao potreba. Kada dođe do toga da razmišljaš da možda, ne znam, firma treba da uzme novi službeni auto, uvek možeš da se spustiš dva-tri koraka niže i dalje uzmeš neki dobar službeni automobil, ali izađeš iz one neke kategorije luksuznih automobila, preskupih automobila. I to je ono gde najčešće velike firme prave te neke uštede. Ne može više BMW, Audi, može Škoda. Ne fali ništa ni Škodi, ja je obožavam, ali nije isto. Jednostavno, ni statusno nije isto, a nije isto ni po bilo kom drugom kriterijumu. Kako je to izgledalo? Kako je bila postavljena uopšte prodaja? Pošto, recimo, kad je Darko Mirković bio ovde kad smo pričali, jedan velikih problema koji je i on uvideo, ja sam uvideo negde iz korisničkog ugla, a on iz ugla prodavca i trenera prodaje, je da najčešće nije fer postavljena priča prema prodavcima. Ti imaš nekakve targete, koje po svaku cenu moraš da ostvariš. Ako ih ne ostvariš, jednostavno finansijski rezultat koji ćeš imati će biti jako nezadovoljavajući za tebe. A ako ih ostvariš, dobićeš možda ono što si u nekom smislu i zaslužio. I, onda stalno postoji taj pritisak, stalno postoji to juranje i to je ono što najčešće ljude samelje i natera ih da pobegnu iz prodaje posle nekog broja godina. Možeš ti lepo da zaradiš, ali potrošite mnogo brzo.

Bojan Kostandinović: Sigurno, da.

Ivan Minić: Kako je to izgledalo iz tvog ugla, posebno u toj industriji koja je tu na jakom udaru, a i dalje moraš da ostvariš nekakav rezultat?

Koliko je bilo zahtevno da se ostvari rezultat u auto-industriji?

Bojan Kostandinović: Da, da. Znaš kako, jako je zanimljiva ta industrija, stvarno obožavam automobile. Ja sam u Mercedesu radio Chrysler, Jeep, Dodgea brendove. Mercedes kao Mercedes, on koristi strategiju diferencijacije. Znači, oni imaju, na primer, proizvod, i on kao i iPhone, kao i BMW, ko god, Rolex – ako čovek hoće da kupi Mercedes, on hoće Mercedes. Mnogo je teže prodavati ove brendove koje smo mi prodavali, Chrysler, Jeep, Dodgea, koji ovde nemaju nikakvu tradiciju. Jeep manje-više, ali Chrysler i Dodge apsolutno ovde – jednostavno nisu dugo ni postojali, došli su, pa sad ih opet nema, da ne ulazim sad u tu priču. Chrysler prodaje 90% vozila na tlu Severne Amerike. Znači, smešna ideja Daimlera i Chryslera je u stvari bila da oni jedni drugima uđu na tržište, da iskoriste know-how. Međutim, taj brak je bio užasno loš i on je vrlo brzo počeo da se raspada. Najveći problem, baš sam pisao članak na tu temu, najveći problem su bile kulture naroda, odnosno korporativne kulture odakle su dolazili problemi ta dva naroda, odnosno te dve kompanije. Amerikanci i Nemci nisu mogli da rade zajedno. I tu je bilo mase problema. Oni su se spojili, 10 godina bili zajedno, već 7-8 krenulo to razdvajanje. Tri godine su pregovarali spajanje, 98. su se spojili, 2007. Chrysler je već bio prodat. Prodati su bili Cerberus Capitalu, on je probao da ih oživi, nije uspeo. Prodati su 2009. godine Fiatu i sada je Fiat vlasnik Chryslera. Chrysler je tako teško prodavati. Mi smo se naprodavali Chryslera i Dodgea samo iz jednog razlika, jer smo prodavali – mnogo je bilo automobila koji su imali Volkswagenove dizel motore. I to je taj trend u auto-industriji da jedan Mercedes koristi Volkswagenove motore u svom portofiliju Chrysler-Jeep-Dodgea. I sad čovek kad dođe i pita koji motor ima, mi kažemo: Dizel TDI 2.0 Volkswagenov. -Hvala lepo, to je to. To je bila neka prodajna naša prednost, ali užasno je teško bilo prodavati. Kupac uđe, i ti kažeš – mi smo bili u istom salonu, bilo je vozila u isto salonu salonu par godina – i sad on kaže: Ja bih hteo da vidim Mercedes. -Pogledajte što imamo lepog Dodgea! On samo te skloni onako. 

Ivan Minić: Super. 🙂

Bojan Kostandinović: Čovek došao za Mercedes. Jednostavno, to je to. Čovek koji hoće da kupi… Čak nam se dešavalo da kupe velikog Mercedesa, recimo, GL, ako je košta sto i nešto hiljada, I dajte mi ovog Dodgea. Kao, ovo što mi je ostalo, Dajte mi ovog Dodgea do 20.000! 😀 Tako da ja sam u auto-industriji radio i prodaju. Radio posle i postprodaju. Vodio sam dva servisna centra cela. Radio sam i razvoj novih proizvoda. Radio sam i business development. Radio sam i… Svašta sam tu radio. Znači, maltene pokrio sam sve ono što mogu da pokrijem kao inženjer. Nisam radio finansije, marketing, neke stvari koje, jelte, ne mogu ni da radim. I to je jedan vrlo zanimljiv i lep biznis kada je dobro vreme. Kada je teško vreme, užasno je težak biznis. Mercedes je bio takva firma koja je užasno, užasno čuvala radnike. Pričam o tom Mercedesu – u tom trenutku kad sam ja došao, to je bila nemačka kompanija, sa 100% kapitala Daimlera iz Štutgarta. 2014. kompanija je prodata, taj Mercedes Srbija i Crna Gora koji se zvao, on je prodat Švajcarcima i otad je švajcarska firma. Imaju našeg direktora. Emil Frey je sad vlasnik te firme. Mercedes dok je bio, oni su neverovatno vodili računa o svima nama. Mi smo imali sjajne plate, bonuse. Stvarno je to bilo neverovatno za to vreme. I ono što je bilo zanimljivo, bila je dobra korporativna kultura, dobra ekipa. Lepo je bilo raditi tamo. I on je imao, Mercedes, pričamo o kompaniji, je imala sve te uslove da je ona mogla da zadrži – mi smo u prodaji bili svi inženjeri. Imali smo jednog ETF-ovca, dvojicu saobraćajaca, mašinaca troje-četvoro, jednog FON-ovca. Znači, jednostavno, nas kao inženjere je Mercedes držao u prodajnom timu, što, generalno, može da radi bilo ko. Ne treba ti diploma da bi radio prodaju. Ali su oni toliko dobro vodili računa o ljudima, pazili, dobre uslove smo imali, da smo mi svi tu bili inženjeri. Taj tim je bio jako dobar i kvalitetan. Masa nas je otišla posle toga svako svojim putem. Ali, to što kažeš za prodaju, da te guta i da te melje, svaka prodaje je takva. Znači, ti stalno imaš neke targete i pitanje koliko su ti targeti i realno postavljeni. Dok je dobro vreme, mi smo gurali te targete. U stvari, dobijali varijabile, bonuse i sve ostalo. Međutim, kad krene zlo vreme, naravno, firma te gura da ostvariš target da bi živela, a ti te targete ne možeš da ostvariš, i to postaje pakao. Postaje noćna mora ako firma nije, da kažem, ne prati dešavanja na tržištu. Meni se dešavalo, radio sam posle toga u nekim drugim firmama gde dođe direktor i kaže – mi smo, recimo, imali target 100 jedinica, mi smo ostvarili 60, tržište je palo 40% – i on dođe i kaže: Sledeću godinu moramo da rastemo 20%. I ti sad postaviš logično pitanje: Čekaj, kako da rastemo kada tržište pada 40%? Odnosno, od čega mi da rastemo 20%? Daj mi objašnjenje. -Mora! Vlasnik je rekao! Odozgo se diktira! Mora se, mora se, mora se! I ti kažeš: Dobro, hajde. Sad razmišljaš: 60 x 1,2 = 72. Nešto će se desiti. Prodaćemo neku flotu, nešto! On kaže: Ne, ne, ne! 20% od 100! 120! Znači, bilo je 100, ti stvoriš 60, i traži 120 veću… Postavljaju se potpuno nerealni targeti i onda ti skapiraš: Vidi, ovde nema više mesta za mene. Neko ko nema izbora ili ne želi da rizikuje – ostaje. Ja nisam želeo da ostajem, nisam želeo da živim u takvom sistemu gde ne mogu sebe da vidim u budućnosti. Jednostavno sam promenio.

Ivan Minić: A, kaži mi samo jednu stvar. Kada si deo jednog takvog sistema kao što je Mercedes, kažeš korporativna kultura je bila jako dobra, ekipa ljudi je bila fantastična, šta ti dobiješ još od sistema? Je li imaš neku edukaciju, nekakav dodatni momenat tu koji, da kažem, te unapredi kao profesionalca? Je li bilo toga uopšte u tom periodu?

Ima li u velikim sistemima prostora za usavršavanje?

Bojan Kostandinović: Da, u tom periodu je bilo svega, ali je sve to posle isečeno, što je normalno kad je krenula kriza. Evo, daću ti par primera. Recimo, mi smo, kad god dođe novi proizvod, mi smo išli na treninge. Jednom smo bili u Berlinu, jednom smo bili u Benidormu, ispod Valensije, u tih par godina, koliko sam ja, 07-08, eto te dve godine, dok nije krenula kriza. Znači, to se išlo u inostranstvo. Mercedes kada to organizuje, to je Sheraton, to su pet zvezdica uvek. Znači, ti se stvarno osećaš važnim, bitnim, voziš dobre automobile. Ja sam imao kao šef prodaje Chryslera uvek registrovanih nekih sedam-osam-deset automobila, i mi smo živeli tako da zima – mi svi u Jeepove. Skijanja, gore planina, pošto smo imali Jeep kao brend. Jeep je bio naš brend, svi u Jeepove. Dođe proleće, svi ostavljemo Jeepove. Kreće leto, krstarice, televizori, Voyageri. Idemo na mora tim automobilima. Znači, jedan stvarno onako lagodan život, lep život. U prodaji Mercedesa prodavci su vozili ML-ove, GL-ove, E klase, C klase. Ipak je to neki standard jako visok. I to se gajila takva kultura. To ti je bio neki benefit, da ne pričam o drugim. Imao si besplatno gorivo koliko god možeš da potrošiš. Ideš sipaš, niko nikad ne pita gde si potrošio. Tebi to u jednom trenutku prija, a onda shvatiš: Vidi, možeš da potrošiš i rezervoar, ne možeš više koliko god da se voziš. 🙂 Ali, to je benefit koji ti firma daje. Edukacije. Došao je Brajn Trejsi 2007. u Beograd, i ja koji sam tek bio nov u prodaji, ja odem kod mog direktora i pitam ga da me pošalje na taj trening. I on kaže: Napiši mi samo jedan dokument da bi voleo, ko je Brajan Trejsi i to na jednoj strani. Ja to napišem, on odnese generalnom direktoru taj dokument. Generalni kaže – inače, bio je jedan Grk koji je mašinac po struci, jako je podržavao tu edukaciju – generalni kaže: Aha, Brajan Trejsi, prodaja, super! Ceo menadžment tim na Trejsija! Ta karta nije jeftina, košta 200-300 evra ta karta. On pošalje 50 ljudi. I to je to što ti Merdeces daje. Znači, kad je dobro vreme, to je stvarno firma koja vodi računa o ljudima. Recimo, ja imam tu jedan, da kažem, ne mogu da preživim ni dan-danas, imao sam – kako je počela kriza, ja non-stop bio po netu, po sajtu, i na Daimlerovom sajtu, na sajtu Daimlera, nađem link jedan, opciju, jednu stranicu, da možeš da radiš doktorat pod okriljem Daimlera. Pa, ti oni daju temu, mentora, a ja sam baš bio u toj fazi traženja teme za sebe, 2008. godina je bila, i ja kad to vidim, ostanem u čudu. Samo razmišljam: Zamisli da uradiš doktorat pod okriljem Dailmera. Tebi karijera ovako! Ti si jedan jedini verovatno u regionu koji se bavi time. Da ne kažem, u Beogradu sigurno. I ja odem kod tog generalnog direktora, koji je jako podržavao tu edukaciju, razvoj ljudi, i on kaže: Nisam ni ja znao da to postoji. Odmah idi kod HR-a, neka ti nađe kontakt da te spoji s njima. Ja odem kod HR-a, danas-sutra, danas-sutra. Evo, imamo neku konferenciju. Videću svog šefa koji je HR u Štutgartu. Pa je videlo tamo, pa nije stigla da priča, pa ja opet. Bio neki broj, ja zvao, niko se nije javljao. Bio neki mejl, ja puštao, niko se nije javljao. Taj generalni direktor ode iz firme, dođe drugi koga to nije zanimalo. Ja sam to jedno godinu dana pokušavao da izguram. Nisam jednostavno šta da radim više, nisam mogao i odustao sam od toga. Recimo, to je bio jedan faul, koji sam ne znam kako, ali sam morao da izguram, jer bi to donelo verovatno neverovatnu prednost u kompaniji. Ali, eto, tako se desilo. To je sudbinski verovatno.

Ivan Minić: Uvek imaš taj momenat da ne isprate svi ljudi entuzijazam koji postoji.

Bojan Kostandinović: Slažem se, slažem se.

Ivan Minić: Jednostavno, nemaju svi isto razumevanje. I to je uvek problem sa velikim sistemima. Kad je mali sistem, u kome ti sve kontrolišeš, negde je i normalno i uobičajeno da delite vrednosti. Ali, kad je veliki sistem u pitanju, mnogo prilagođavanja je potrebno.

Bojan Kostandinović: Slažem se. I pitanje je ko je na vrhu. Znači, čovek iz vrha diktira sve, on podržava… Znaš, change managementu prva stavka jeste da promenu možeš da uvedeš ako te podržava čovek iz vrha. Ako te on ne podržava, vidi, možeš ti dole da radiš šta god. Tako da ovaj je podržavao sve to, ovaj prvi generalni, i on me je gurao: Idi kod nje! Javi joj! Daj da vidimo! Onda je došao drugi koga jednostavno to nije zanimalo uopšte. I nisam uspeo to da izguram, ali dobro.

Ivan Minić: Na koji način ulaziš u svet poslovnih edukacija? Kako si prvi put imao kontakt sa tim kao predavač? Jedna stvar je akademska karijera, to je priča za sebe. Ali, poslovne edukacije moraju da imaju mnogo više – mnogo više su prožete praksom, a, naravno, moraju da imaju ozbiljnu i teorijsku i akademsku osnovu. Kako ti dolaziš u kontakt sa tim i kako kreće tvoja karijera kao predavača i konsultanta?

Kako otpočinje Bojanova karijera predavača i konsultanta?

Bojan Kostandinović: Da. Ispričaću samo ovo, da ne zaboravim ovo što si ti rekao, mnogo su prožete praksom. Čitav naš rad se u stvari bazira na praksi. Znači, ljudi koji kod nas dolaze, a to je edukacija menadžera iz prakse, oni ne trebaju ex cathedru. Jednostavno, ti njima pričaš neke studentske stvari, definicije. OK, može da te povuče, i koristiš i ti, naravno, jer se bazira na literaturi, ali, generalno, oni hoće da čuju praksu. I, naravno da ja to koristim kao svi drugi u ovom biznisu kojim se ja bavim. Ja sam 2013. godine bio u auto-kući Kompresor. Tu sam bio direktor postprodaje za Chrysler, Jeep, Dodge i Fiat, i ta kuća, koja je deo sistema sa Lillyjem, Hlebom i kiflom i Ishranom Smederevo, oni prate Mokrogorsku školu menadžmenta od samog početka. Znači, vrlo su zadovoljni tim radom, dugo su tu. I 2013. godine sam ja otišao da slušam jedan program koji se zove Liderstvo i strategija. Znači, kao jedan od polaznika sam otišao na Mokru Goru da slušam taj program. I meni se to jako svidelo. Ceo taj koncept. Bili smo eto zajedno gore i sada na Forumu. Opšte koncept ideje Mokre Gore, taj način rada, upravo to – praktičan rad, mnogo vežbi, sudije slučaja. Meni je to bilo jako, jako zanimljivo. Na stranu taj edukativni deo, koji ja imam – OK, super da ti imaš akademski neki deo iza sebe, ali ovo je nešto potpuno drugačije. I onda 2015. igrom slučaja se nađem sa Srđanom, koji je vlasnik škole – sama škola je 2009. napravljena na Mokroj Gori, ko ne zna, ima kampus u centru Beograda, u Vukovoj zadužbini, stvarno je fascinantna škola, poslovna škola za edukaciju odraslih – i on mene poziva da krenemo da radimo zajedno. Meni se dešava da odlazim auto-industrije, treći put odlazim, da kažem, možda je grubo reći, dobijam otkaz. Ali, jednostavno, u auto-industriji se dešava tad trend da seku ljudi na vrhu zbog troškova. Nema razvoja, nema strategije, samo preživi. I, jednostavno, treći put, prvi put u Mercedesu su mi ugašen tim. Jednostavno, Chrysler je izašao iz Mercedesa 2011, ja sam otišao s njim. Još dva puta posle toga mi se to dešavalo, da se seku ljudi iz vrha. Ja skapirao: Vidi, ovde nema za mene lično više tu nema mesta. I dešava se taj razgovor sa Srđanom, on me zove da radimo zajedno. I mi krećemo polako da radimo i vrlo brzo ja tu postajem profesionalac i postajem posle par meseci zaposlen u školi. Škola krene da radi dobro, da poboljšava, povećava volumen rada i postojem profesionalac. Pet godina sam bio direktor za razvoj u školi, predavač, tu sam postao, da kažem, i jedan od akcionara škole. Tako da sam pet godina tu bio profesionalac, a pre dve godine sam operativno izašao iz škole. I dalje sam jako vezan za nju. Tu sam vodeći predavač iz oblasti strategije. I dalje sam, da kažem, vlasnika manjih, jelte, držim jedan deo manjih akcija. A i imam svoj Centar za edukaciju, koji se naziva Implementacija znanja. Potpuno jedna nova priča, preduzetnička, koje nikada nisam bio. Ja sam korporativac i uvek sam bio u nekim sistemima, a evo već dve godine guram tu svoju priču koja je potpuno drugačija i nešto što ja nisam živeo, a mnogo mi je zanimljivo i interesantno da razvijam nešto što moje. Tako da počeo sam – hteo sam da kažemo kako te život u stvari baca levo-desno. Ja sam 2013. godine bio polaznik u školi, na tom programu Liderstvo i strategija. Samo dve godine nakon toga, 2015. ja sam počeo da predajem u školi, a 2016. sam već predavao na tom istom programu koji sam slušao 2013. godine. Znači, tako da, jednostavno, ali opet… Sad je to moja treća neka karijera. Znači, sport 15 godina, auto-industrija 10-ak godina, 9-7-8, koliko već godina, u edukaciji. Znači, potpuno drugačija karijera i opet se tu javlja ono što sam malopre rekao, 2015, opet ulazim u tu poniznost, u taj mod, gde ja kapiram: Vidi, ja krećem od nule. Ja nisam imao velika iskustva predavačka. Godinama sam pre toga držao predavanja u Privrednoj komori Srbije uglavnom i Privrednoj komori Beograda na tu temu na koju sam doktorirao Balansirana mera performansi, strategija, strategijski menadžment, ali sam imao to jednom-dvaput godišnje. Znači, nisam imao neka velika iskustva. I onda sam krenuo da učim. Opet ista priča, krećeš opet od nule. Znači, nova, treća, potpuno nova karijera i ti krećeš da učiš. Učim od sjajnih ljudi koji su tu u tom trenutku bili. Počev od Srđana koji je vlasnik škole i sa jednim bogatim iskustvom, i od drugih kolega. Znači, ti krećeš da učiš, krećeš da se razvijaš, da napreduješ. I to je to u stvari što mene stalno vuče napred – stalno neko učenje. Ja jako puno čitam i uživam u tome. I kapiram da ta priča koja sada svima nama ide, doživotna edukacija, doživotno obrazovanje, dualno obrazovanje – vidi, mnogi od nas verovatno kapiraju, to je neka fraza, nešto popularno, ali uopšte nije tako. Stvarno mi smo moramo – evo i ti isto, pričao sam i s tobom – svakoga dana moramo da učimo. Onoga dana kada stanemo sa učenjem, sa razvojem, sa čitanjem, mi smo mrtvi. Već si sutra mrtav, dolaze brži, bolji, jači i to je to.

Ivan Minić: Tako je. I sve je više industrija u kojima prosto nema tolerancije na to da nisi u toku sa tim šta se dešava. E sad, ono što meni interesantno iz nekog i lično iskustva, postoji taj trenutak kad radiš sa nekim biznisom, i radiš neko duže vreme, zadovoljan si, sve to super funkcioniše, i prosto prilike na tržištu – imali smo dve krize velike poslednjih 10-ak godina: imali smo onu 2008. koja je bila čisto ekonomska kriza, sada imamo krizu koja počela i kao ekonomska, a onda se na to nadovezala ova zdravstvena situacija koja je vrlo, vrlo neizvesna i već godinu i po dana traje. Znaš, to je uvek onaj momenat: nije strašno što je strašno, strašno je što ne znaš koliko će da traje. Je li će da bude užasno dva meseca? OK, preživećemo dva meseca nekako. Ali, godino i po dana kasnije mi i dalje ne znamo do kad će ovo da traje. I, sećam se tog jednog trenutka, radili smo sa tim jednim klijentom koji je jako veliki, i ta saradnja je bila fantastična, jer smo se divno razumeli. I nakon toga, kad su ti ljudi promenili firmu, otišli u druge timove, mi smo nastavili da radimo na različitim projektima. Ali, sećam se tog trenutka kada meni kažu: Eh, pa ništa, nećemo više da se družimo ovde toliko. -Pa, što? Šta se desilo? Jesam li nešto pogrešio? -Ne, ne, ne. Znaš, mi smo poslednjih 10 godina imali razvojni budžet, a sad imamo budžet za preživljavanje. -Dobro. Kakva je razlika? -Pa, razvojni budžet je budžet koji smo dobijali, koji je bio, ja sam klinac u tom trenutku i dalje, Imali smo budžet gde je naš zadatak bio da zauzmemo ovo tržište, dobro se pozicioniramo. Pumpano je iz centrale da se što bolja pozicija zauzme. E, sad smo je zauzeli i oni su sad shvatili šta je neki maksimum koji mi ovde možemo da napravimo. I mi sad ovde dobijamo budžet koji je dovoljan taman da mi preživimo i to je to. I to znači da sve te lepe stvari koje smo radili, na kojima smo negde izgradili tu reputaciju, više nećemo raditi. Ili ćemo ih raditi minimalno, tu i tamo ponešto, ali suštini nema toga više. I tako je bukvalno i bilo, nažalost. I to je nešto što se često dešava, ti neki ciklusi se često dešavaju kako se dešavaju krize. Kad radiš sa multinacionalkama, nekad možeš da predvidiš krizu, jer te sve stvari obično dođu par meseci ranije kroz neke najave. E, sad moramo malo da se skupimo. Sad moramo malo da pazimo. I onda par meseci nakon toga stvarno dođe taj talas koji je najavljivan, koji sa sobom povuče određene posledice. Ali, ono što mi je kod tebe fascinantno kroz celu tvoju karijeru je taj momenat da ti krećeš svaki put u nešto novo, ali to sasvim logično, kad ti to gledaš sa strane, ja kad gledam sa strane, tebi možda ne, sve se to lepo naslanja jedno na drugo. Sve je to jedan logičan nastavak, ali podrazumeva da ti sad izađeš iz svoje zone komfora, izgradiš jedan novi deo koji nisi imao, koji se super naslanja na ovo što je bilo, ali postoji taj jedan mali deo – ako ga preskočiš, ne možeš da napraviš nikakav rezultat. Ali, ako dođeš u mindset da si svestan toga, ti kad izgradiš taj deo i kad se on uključi, priključiš svemu ovome – tvoje iskustvo kao edukator: prvo, ložiš se da budeš edukator otkad si bio klinac; drugo, prošao si ozbiljno obrazovanje; treći, prošao si ozbiljnu sportsku karijeru. Svako ko je prošao ozbiljnu sportsku karijeru zna mnogo o timskom radu, zna mnogo o motivaciji i zna mnogo o svim tim nekim stvarima, jer ti za početak moraš sebe da nateraš 15 godina da budeš bolji od sebe svaki dan. Ne moraš, ali onda ne moraš 15 godina karijere.

Bojan Kostandinović: Tako je, tako je.

Ivan Minić: I samo se prosto sve to jedno na drugo nasloni i ti možeš sa toliko različitih uglova da doprineseš nekom. Super. Obično kad dođu ljudi koji su profesori sa nekih fakulteta, obično imaš taj problem kontakta sa realnošću. Super je to što ti meni pričaš. Neki imaju jako dobar nastup, jako dobar storytelling, sve je to jako dobro, ali ja ne mogu da se poveže s tim. Ja ne mogu to da…

Bojan Kostandinović: Da.

Ivan Minić: A ti si prošao to kroz život, kroz praksu si sve te stvari prošao. I taj momenat… Kako je izgledalo – ti si pet godina bio Mokrogorskoj školi, da kažemo, aktivno kao učesnik, i sada si kao predavač, ali ovde si se bavio i operativom i business developmentom. Šta je tebi to donelo kroz ta iskustva sa tim ljudima? Jer ta energija koja tamo postoji i to što ti dobiješ… OK, svi znamo priča tih ljudi. Evo, bio je sad Forum, nedavno smo se videli tamo. Svi mi znamo razvojne priče tih ljudi, svi znamo šta su oni radili, koji su njihovi rezultati. Ali, na svakom od tih govora koji su bili i panela fireside chatova i svih formata koji su bili, ti dobiješ neke uvide koji su neverovatni, o kojima razmišljaš narednih sedam dana. Kako je to tebi bilo kada radiš? Jer taj deo poslovne edukacije kroz poslovnu školu, ti radiš sa ljudima koji ostvaraju rezultate, ti pomažeš nekome ko je odličan da bude još bolji, ti pomažeš neko ko je odličan, ali nešto ne vidi, da vidi to nešto što mu fali. To je ona priča, to mi je davno Milan Strongman rekao, kaže: Vidi, ja sam ceo život radio sa sportistima i to je pakao. Zato što je neko na 97% i ti treba da ga izguraš na 98%. Ne sme da greši nikad. Svaka greška može da znači povredu. Svaki moj propust i svaka moja nebriga znači da će to biti problem. Znači, ti radiš nešto što je baš, baš izuzetno prefinjeno. Onda, uzmeš i radiš sa rekreativcima, i on može da uradi 20% onoga što mu ja kažem i on će da napravi super rezultat, jer on kreće iz potpune nule. E sad, to je upravo, da kažem, taj ugao poslovne edukacije, gde ti brusiš dijamant, a imaš prilike da pričaš sa neverovatnim ljudima. Ta energija meni je fantastična svaki put bila. Kako je to tebi izgledalo kad dođeš u jedan takav svet? Bio si tu kao polaznik i onda si došao kao neko ko predaje tim ljudima, ali tu ima mnogo više priče nego što je to sad ja vam predajem samo.

Kako izgleda raditi sa neverovatno uspešnim ljudima? 

Bojan Kostandinović: Tako je, to je odnos. Pa, znaš šta, hiljadu nekih stvari si mi sad otvorio kroz ovo tvoje pitanje. Vezano za krizu uopšte, hajde da počnemo od toga. Znaš kako je Čerčil rekao? Nemojte propustiti dobru krizu! Generalno, svaka kriza, kad krene kriza, neki zidaju bedeme, neke zidaju vetrenjače. Znači, pitanje je ko kako gleda na krizu. Mnogi su popucali u ovoj krizi, ako pričamo konkretno sad o koroni. Da ne ulazim sad koje su industrije tu u velikom problemu, pa industrija edukacije u kojoj smo mi, a mnogi su profitirali. To je jasno. Tako da, recimo, kad je kriza u auto-industriji počela 2008 godine, neki septembar je bio, krenula su masovna otpuštanja u svetu, na svetskom nivou pričam. Jednostavno, ušli su u tu strategiju rezanja troškova. A, Toyota je rekla ovako: Ne, mi nećemo da otpuštamo. Mi ćemo da radimo u krizi sa svojim ljudima, da ih obrazujemo, edukujemo, da budu bolji kad se kriza završi od konkurencije. I to se upravo desilo. Toyota je ubrzo postala broj 1 svetski po broju prodatih automobila tokom 2010. godine. Tako da pitanje je kako gledaš na to. Svi ti ljudi, to što si rekao na Forumu, to dolaze jako uspešni ljudi. Stvarno ti Forumi su fascinantni, naročito je bio ovaj posećen na kome smo bili, CEO bio je neverovatan, sve od nekih, koliko već bilo, 300 ljudi. Svi ti uspešni ljudi su negde napravili razliku. Znači, to jeste ključ kako da ti napraviš razliku, da budeš drugačiji od drugog. To je ono što ja propagiram. Recimo, u nekoj sređenoj zemlji kad se baviš sportom, u Francuskoj, kad neki klub traži igrača, kažem: Ivan je za vas super igrač. Oni mi postave samo jedno jedino pitanje. Pitaju me da li Ivan pravi razliku. Da li praviš razliku? Znači, razliku možeš da praviš igrački, odbrambeno, napadački, motivaciono, energetski, kako god, zavisi šta meni treba. Ali, bitno mi je da mi napraviš razliku kao stranac. Ako ne praviš razliku, pa uzeću nekog klinca Francuza od 19 godina i njega ću tu da brusim. Znači, isto je kod nas u ovome čime svi mi bavimo – moraš da praviš razliku. Kopija ima koliko god hoćeš. Ja se trudim u mom svetu, u mom poslu kojim se bavim da napravim razliku. I to mi se često dešava. Skoro sam dobio mejl od neke žena koja HR u nekoj velikoj firmi, kaže: Vidi, mislila sam da znam sve na tržištu da postoji. Kad sam videla tvoj sajt, ja sam zaključila: ti si drugačiji od drugih. I mene to zanima – da napravim razliku. Škola, kao škola, ona pravi ozbiljnu razliku. Znači, ti kad uđeš u to pravljenje razlike, tebe ne zanima šta radi konkurencija. To je ta strategija plavog okeana, blue ocean. To je radio Džobs, to rade mnogi. I svi se trude da to urade u stvari. Da izađeš iz tog okeana punog krvi, gde je konkurencija velika, da uđeš u plavi okean, gde je mirna voda i gde ti nemaš konkurenciju i da te baš briga šta radi konkurencija. Recimo, radim to na svojim predmetima, radim studiju Džobsa. On sve što je radio, radio je u strategiji plavog okeana. E, to mi treba da uradimo sa sobom. Sa sobom, sa svojim biznisom, da budeš drugačiji od drugih. Ako si isti, zašto bih ja tebe angažovao ako si isti kao i sto drugih?

Ivan Minić: Ako si isti kao i sto drugih, onda se biješ sa cenom. To nikad nije dobro.

Bojan Kostandinović: Tako je! Onda se ulazi u cenu, spuštanje cena, dumpingovanje, i onda tu dolazi do rata. Znači, ja sam došao kod tebe danas ovde zato što si drugačiji od drugih. I mene to zanima, da budem drugačiji od drugih. Tako da škola pravi tu razliku. Škola, sa tom lokacijom, sa pristupom, sa odnosom, sa Mokrom Gorom, sa različitim aktivnostima koje nisu na času, nego posle časa, pre časa, sesije koje su uveče – znači, ona pravi tu razliku. I to je nešto što treba da nas zanima. Svi ljudi koji dolaze tamo – predavači su svi iz prakse. Rekao sam, ima predavača nekad sa fakulteta, ali oni imaju svoje neke privatne biznise, konsultantske kuće. Znači, bave se praksom. Ljudi na tom nivou – mnogo je teško raditi sa ljudima, tim top menadžmentom visoko. To je upravo to što si rekao, oni su 97%, ali treba da ih tih 1-2% podigneš, njihov šta god: kvalitet, znanje, motivacioni deo, stimulacioni deo, šta god je tema i to je mnogo teško. Znaš, kad ti radiš dole sa klincima, to je druga priča potpuno. Oni su na 20%, ti ih digneš na 50%, oni su oduševljeni. I opet tu zavisi tvoj senioritet. Recimo, Srđan radi sa seniorima koji su – on mnogo bolje radi sa top menadžmentom od mene, što je logično, jer ima taj senioritet koji ja nemam. Bio je u inostranstvu 10 godina, radio na visokom nivou. Možda mene neki niži menadžment bolje razume nego njega u to nekom smislu, jer sam ja bliži godinama i bliži iskustvima, znanjima. Ali, ti moraš da znaš gde ti je mesto. Tako da mnogo je teško raditi sa inženjerima. Mi smo mnogo teški za rad, inženjeri. Sa IT-jevcima je mnogo teško raditi danas zato što su zahtevni. Znači, ne trpe koješta.

Ivan Minić: Da, i imaju velika očekivanja.

Bojan Kostandinović: Imaju velika očekivanja, tako je.

Ivan Minić: I imaju jako velike potrebe.

Bojan Kostandinović: Potrebe. I, jednostavno, mi sad svi treba da se borimo, da se razvijamo. Kako ja to radim? Stalno pokušavam da imam nešto novo. Naravno, svi mi naša predavanja stalno updateujemo, tražimo nove studije slučaja, nove primere iz prakse. Sebe razvijamo, radimo na svom ličnom brendingu. To je jedna od tema koju mi često radimo – Ja kao brend. Koliko ja radim na svom brendiranju, koliko firma u kojoj se nalazim radi na mom brendiranju. Sad da ne bih ulazio u tu priču. Recimo, ja sam skoro počeo da radim, pre par meseci dobio sam poziv od jedne švajcarske škole, koja se zove Swiss School of Business and Management, da se bavim studentima koji su na doktorskim studijama i da budem njihov mentor. Na tom DBA-ju – znači, razlika između PhD i DBA, neko ko ide na DBA je neko ko ima MBA pa hoće da nadogradi sebe s tim doktorskim radom, da dobije faktički diplomu doktora, Doctor of Business Administration. I sad sam dobio, ima dosta tih online studenata – eto, to je ono što sam rekao malopre, pa se na to nadovezujem: neko gradi bedeme, neko gradi vetrenjače. Škola je zaključila da online ide, jelte, kao i svi. Mi smo zaključili da ima veliku ekspanziju i oni imaju jako puno istočnjaka, Indijaca, tih istočnih studenata, koji su upisali školu u Švajcarskoj i hoće da rade doktorat u Švajcarskoj. I oni su mene pozvali da budem jedan od mentora. I koliko god je meni to teško, ja imam nekih 20-ak studenata sa kojima radim, sa kojima sam počeo, tek sam počeo – vidi, svaki dan samo mejlovi stižu. I koliko god je meni to teško, ja kapiram da ću ja prvo da dobijem referencu sjajnu. Da radim kao mentor na doktorskim studijama na švajcarskoj školi, dobijam strašnu referencu. Dobijam know-how koji nemam. Dobijam neka nova iskustva, rad sa tim novim kulturama. Znači, svašta nešto dobijam. A, vidi, mnogo mi je teško da to iznesem sve. Znači, oni su zahtevni, ali to je to. Ako hoćeš da ideš gore, moraš da ulaziš u nove vode. I to je nešto što nas drži.

Ivan Minić: Ali, taj momenat gde ti radiš sa ljudima koji ostvaruju rezultate. Znači, ti nisi došao kod nekog ko nema rezultat nikakav, već ti ljudi svi imaju dobre rezultate. Oni su vrlo uspešni u svemu tome što rade, bilo kroz Mokrogorsku školu, što kroz tvoj lični, individualni, da kažem, rad, i konsultantski i mentorski. Ti radiš sa ljudima koji imaju dobre rezultate, ti radiš sa ljudima koji su ostvareni, koji prave ozbiljne rezultate na ovom tržištu ili na regionalnom tržištu ili neki su i globalni igrači. Znači, ti već imaš nekog ko trči i trči jako dobro, i treba da nađeš te neke finese, a opet treba to da uradiš na način da ne poremetiš sve ono što već postoji, da ga ne sapleteš, da mu ne napraviš nekakav problem. Umeti tako nešto je veliko umeće iz mog ugla

Bojan Kostandinović: Jeste, veština!

Ivan Minić: U nekoliko navrata sam imao prilike da slušam. Imaju i neki snimci tvojih predavanja, imao sam prilike da slušam i ovako, i da čitam stvari koje si pisao. I jako mi se dopada način na koji uvezuješ praktične i teorijske stvari. To je nešto što… Recimo, dosta tih ljudi koji su napravili nekakav poslovni rezultat, njima fali neki deo teorije. Što kaže jedan moj prijatelj koji je završio prava, kao Srđan otprilike, ceo život se bavi menadžmentom, a on završio prava, nema veze s tim, on mi stalno kaže: Fali mi jedno godinu dana ekonomije. Samo mi to fali u životu. Fali mi jedno godinu dana ekonomije. E, ti kroz ovakve edukacije u suštini, naravno, možeš ti to i kroz individualni rad svoj, i edukaciju, čitanje, istraživanje, ali ovo služi da ti ubrza taj proces, da ti sažvaće to što bi radio šest meseci sam na dva-tri dana ili nekoliko puta po nekoliko sati, gde ti dobiješ sažvakano, primenjeno u praksi, aplicirano, probaš, kreneš, vidiš kako radi i onda odatle se širiš ili sam ili uz neku pomoć širi svoje znanje u nekoj oblasti. Kako ti radiš kada radiš konsultantski sa nekim? Koji je tvoj pristup?

Koji je Bojanov konsultantski pristup?

Bojan Kostandinović: Pa, vidi, potpuno si u pravu. Uglavnom su to ljudi koji imaju dobar rezultat. Znači, koji imaju neke rezultate, ali svakome od njih nešto fali, kao što i meni fali i tebi, svima. Znači, svakome fali neki deo, da li je to motivacija, da li su to neka nova znanja, da li su to neka iskustva. Ti na tom programu možeš da izvučeš par stvari, na bilo kom našem programu, možeš da izvučeš par stvari koje će ti podići rezultat. Ne mora da bude to sto stvari. Izvučeš jednu-dve stvari, koje će ti podići rezultat. S druge strane, ljudi koji dolaze na program, ako su smišljeno poslati, a najveći broj jeste, njih HR služba ili direktor ili ko god, zavisi ko se bavi time, u velikim sistemima to su ozbiljni HR timovi, oni smisleno šalje ljude da sa idejom da im to nešto fali. Znači, neće poslati na Strategiju neko ko se ne bavi time ili neće poslati na Finansije nekog. Recimo, ja slušam, verujem mi, ja kad god mogu, kad odem na program pa držim jedan jedan, a tamo sam dva-tri dana iz nekih drugih razloga, ja po ceo dan sedim u učionici i slušam te moje kolege, koje su na mom, da kažem, nivou, isto su predavači kao i ja. Ja ih slušam i kapiram: Vidi, pa ja bih trebalo da prođem ovaj program. Svi mi imamo – znaš, u svojim oblastima smo dobri, znamo gde smo tanki. Ja finansije ne znam. Ja finansije nikad nisam učio. Znam onoliko koliko mi treba.

Ivan Minić: Fali ti ta jedna godina ekonomije. 🙂

Bojan Kostandinović: Fali mi ta, tako je, jedna godina ekonomije. Fali mi jedna godina marketinga. Evo ja sam sad zaključio da ja moram da uđem u digitalni marketing. Mene generalno to, ne da me umara, nego volim baš da visim na tim telefonima i na uređajima puno, i vodim bitku sa svojom decom pošto su po ceo dan na tome, ali kapiram da ja moram da krenem da se bavim Instagramom i Facebookom i LinkedInom i digitalnim mrežama. Ne zato što ja to volim – imaš ljude koji vole, pa jednostavno su na tome – nego što moram. Jer sve je prešlo tu. Znači, ja kapiram: Vidi, ja moram da sednem, da prođem kurs kako da ja… Da li će meni to raditi neko drugi eksterno ili ću raditi ja sam, čak i taj drugi da radi, ja moram da razumem to što on radi. Jednostavno, moram…

Ivan Minić: A i on mora da razume to što ti radiš.

Bojan Kostandinović: A, što je najgore, on mora da razume to što ja radim. Recimo, kad sam bio u školi, radio sam prodaju i sad radim prodaju. To jeste prodaja, ali to je potpuno novi vid prodaje. To nema veze sa prodajom automobila. To su nebo i zemlja, dve potpuno različite stvari. I ti moraš da se adaptiraš na tu novu situaciju. Tako da svi ti ljudi koji dolaze njima nešto fali.

Ivan Minić: Ili im ne fali za ovo gde su sada, ali fali za ono gde bi trebalo da budu i gde ih neko vidi u sistemu.

Bojan Kostandinović: Tako je, tako je! I mnogo je važno da onaj ko šalje te ljude, šalje smisleno. Znači, da zna zašto je tebe poslao na ovaj program. Zato što učiš finansije… U školi postoji, na programu koji se zove General Management program, koji je sjajan program, traje 16 dana, ja sam dugo vodio taj program, gde ti svaki dan dobiješ po jednu temu. Jer na taj program se šalju ljudi koji divergiraju vrhu. Gde ti kao generalni menadžer ili neko ko vodi veći neki sistem, firmu, deo firme, deo sistema, ti ne možeš da budeš stručan iz svega. Ne možeš ti da budeš stručan iz finansija, iz marketinga, iz strategije, iz ekonomije, iz ovog, iz onog, ali moraš da razumeš sve to. E, to ti taj program daje. Znači, da ti skapiraš kad tebe donesu bilans stanja-bilans uspeha, da ti znaš da ga pročitaš. Ne moraš ti da se baviš stručno njima. Kad ti donese marketing bar, neko da kaže: Vidi, ovo radimo ovako-onako. Kad ti donese strategiju, strateški plan, da znaš da ga pročitaš. I to je poenta rada, da ti njih ili – kažem, fali im, ne mislim da im fali, nego jednostavno nedostaje im neka karika u lancu ili hoćeš da napraviš od njih još boljeg igrača od onoga što jesu.

Ivan Minić: U idealnom scenariju, u nekom ozbiljnom sistemu, baš je i Srđan pričao o tome, ozbiljni sistemi, kakav je bio Philip Morris kad je on došao kao mlad čovek, imaju ceo tvoj karijerni put isplaniran.

Bojan Kostandinović: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Na osnovu tvojih interesovanja, na osnovu tvojih nekih karakteristika. I, dobro, lepo je kad to postoji na tom nivou. Najčešće ne postoji na tom nivou, ali bi bilo super da postoji makar naredni korak.

Bojan Kostandinović: Slažem se.

Ivan Minić: Koji je predvidljiv, gde ti znaš šta je to što ti treba da ispuniš sa svoje strane da bi došao na narednu stepenicu na koju želiš da bude. Pa, kad dođeš na nju, onda šta je potrebno za neku dalju. I, OK, možda u nekom trenutku nema naredna stepenica, možda si u nekom trenutku došao do platoa toga što radiš…

Bojan Kostandinović: Opet donosiš odluku.

Ivan Minić: Da li hoćeš i dalje to da radiš ili hoćeš da se preorijentišeš na nešto drugo, ali da imaš neku jasnu ideju kuda ideš. I to je… To svako od nas može za sebe da odredi, a može da odredi i sistem čiji si deo gde oni tebe vide u nekom narednom periodu.

Bojan Kostandinović: To je isto ono – ti sada imaš svoju firmu, to je isto kao kad bih ja sad tebe pitao, to je ta vizija, floskula: Gde si za 10 godina? Gde hoćeš sebe da vidiš? Kad imaš svoju firmu, ti jednostavno projektuješ sebe i onda ideš tim putem. U firmi, naravno, treba da postoji taj kadrovni razvoj. Mnoge ozbiljnije firme ga imaju, mnoge ga i nemaju. Ono što sam hteo da kažem jeste, kad nama dođe na program, dođem 30 različitih ljudi, iz različitih kompanija, na otvoreni program. Vidi, dovoljno iskusnom predavaču sat i po, jedna sesija od sat i po, da posle programa kažeš: Preduzetnik, državna firma, privatna firma, vlasnik kapitala. Tačno prepoznaš ljude po stavu, po energiji, po komentarima. Vidi, mašiš 10%. Hoću da kažem, državni sistemi – mi mnogo radimo sa državnim sistemima, koji imaju neverovatne ljude, fascinantne ljude, edukovane, obrazovane, pametne, inteligentne, vredne, ali malo uspavane, jer ga sistem takvim pravi. Znači, uspavan, polako ćemo. Dođe onaj preduzetnik što danas jeste, sutra nije – vidi, taj kida, grize, otima. Dođe tatin sin, vidiš po njegovom – dođe tata, koji je napravio firmu, druga… I svakom od njih neka možda karikica ili to što smo već rekli, hoće da ide gore, mora još da radi na sebi – dobar si, ali. Vidi, da dođe na neki nivo i da tu ne radiš, pa niko ne bi trenirao u sportu. Ti si olimpijski šampion, tek tad počinješ da se boriš, da treniraš, da ostaneš na vrhu. 

Ivan Minić: Ja to često pominjem, mislim da sam se smučio malo ovim mojim ljudima koji me slušaju, ali da taj momenat gde je u sportu faktor talenta je vrlo često prokletstvo. Zato što ti spusti ulaznu barijeru i ti si prvih šest meseci bolji od svih ostalih za tri klase i ne moraš da radiš ništa. Onda oni koji su radili postanu bolji od tebe, a ti više ne možeš da ih stigneš.

Bojan Kostandinović: Tako je.

Ivan Minić: Zato što nemaš nikakve navike, jer ti si bio jako dobar. Ti si pretalentovan za to, ali nemaš nikakve radne navike. Onda dugoročno radne navike gotovo uvek pobede taj talenat koji postoji.

Koji je mentalni sklop pobednika?

Bojan Kostandinović: Jeste, slažem se. Ta priča je već poznata, ali ti kad pogledaš… Ja se sećam jedne izjave Srđana Đokovića, oca Novakovog, dok on još nije postao broj 1, pre 2011. godine – on je dobio Vimbldon, osvojio, i postao broj 1 2011. – gde je rekao: Može Novak da bude i br. 1 na svetu, uvek će se u ovoj kući znati ko je glavni. I meni se sviđalo to ne sa te roditeljske strane, nego hoću da kažem da i tog najboljeg na svetu neko mora da kontroliše, mora da ga gura. Talenat je super. Taj Vanja i Nikola, koji su bili stvarno momci najbolji na svetu, oni su imali oca koji je čvrsta ruka od samog starta, u najpozitivnijem smislu reči. Znaš ti koliko ja imam drugara, kolega, prijatelja koji su bili neviđeni talenti – nikad nisu ništa napravi. Nikad nisu ništa napravili. Znači, taj rad je stvarno ključna stvar. Još ako imaš talenat, to te onda vodi gore.

Ivan Minić: To te samo ubrzava.

Bojan Kostandinović: Da, baca te kao strela. Ali, ako ne radiš, ma džabe, ne možeš. I ideš više, sve više radiš. Pa, stalno slušamo priču, Ronaldo najviše trenira. Svi ovi najbolji na svetu – opet se pozivam na taj moj blog. Tamo ima jedan članak koji sam pisao o Kobiju Brajantu, Majklu Džordanu. Vidi, Kobi Brajant u pola pet ujutru trenira u sali, budi fizioterapeuta…

Ivan Minić: Sa slomljenom rukom.

Bojan Kostandinović: Da mu dodaje lopte. Ja dođem, on mokar, već uradio sat vremena treninga. I to je to. Znaš kako Majkl Džordan, ne znam da li si gledao ovaj Last Dance, stvarno fascinantan na Netflixu, gde kaže: Da, bio sam nezgodan, ali nisam ih terao da rade ništa pored onoga što nisam ni sam radio.

Ivan Minić: Tako je.

Bojan Kostandinović: Kaže: Ako hoćeš da budeš prvi, budi uz mene. Ako nećeš da budeš prvi, skloni se. To je to, to je taj leadership na delu, lead by example. Znači, ja sam prvi i svi za mnom idemo na vrh.

Ivan Minić: Tako je. I zaista, nekoliko puta smo pominjali Last Dance, ja sam i pričao o njemu prošle godine dok sam bio zarobljen u Americi, jer me je to držalo dok sam bio tamo da ne poludim, gledanje raznih dokumentaraca i svega, koliko je to zapravo jedna divna priča i koliko kada gledaš – mislim, divna priča, vrlo poučna priča. Da li je baš lepa? Nije uvek lepa i apsolutno je obojena iz jednog ugla. Znači, to je njegova priča.

Bojan Kostandinović: Tako je, tako je, da.

Ivan Minić: Svi ostali imaju svoje viđenje svega toga, ali on je frontman i to moramo da mu priznamo svi bez ikakve dileme. Ali, taj momenat, kad pogledaš to i kad sednemo da pričamo o tome svemu što se desilo – hajde, svi smo mi negde voleli košarku, ima ljudi koji nisu toliko voleli košarku, ali, naravno, Majkl Džordan je fenomen pop kulture, ne samo sporta…

Bojan Kostandinović: Jeste.

Ivan Minić: I svi koji to pogledaju, kad sednemo da pričamo, šta je prva misao koju imaš? Ako je tvoja misao da je on psihopata, ti vrlo verovatno nisi pobednik. I nikad u životu nisi bio pobednik, nisi bio lider. Nije uopšte sporno da je on psihopata. On je u stanju da se takmiči u bilo čemu sa bilo kim uvek. To već izlazi preko neke granice ekstrema koja je meni prijatna. Ali, ono što je moj najdominantniji utisak, a nisam ga voleo kao igrača, samo sam ga poštovao, nisam očima mogao da ga vidim, nema nikakve dileme da je on najvećih svih vremena. Kad pogledaš ono, nema nikakve dileme više.

Bojan Kostandinović: Vidi, na tom nivou – kažem psihopata, možda malo jaka reč, ali, generalno, svi ti vrhunski imaju taj drive, da kažem, eto upotrebi sam psihopata, odnosno neko ko: Vidi, bre, moram da pobedim. Hoću da pobedim i sve ću učiniti… Znaš kako on kaže u Last Danceu, kaže: Uvek sam bio na ivici incidenta, incident nikada ne bih napravio. Znači, stalno na ivici, ali se kontroliše i igra do zadnjih atoma snage. On je on. Ali, pogledaj Đokovića, evo ti primer naš. Ista priča, potpuno ista priča. Do fanatizma. Ne znam da li si čitao onu njegovu knjigu o ishrani, gde kaže, kad je osvojio taj Vimbldon, postao prvi na svetu, i kaže: Prijela mi se čokolada. I poslao nekog člana tima da kupi čokoladu. Doneo mu čokoladu, on je uzeo jedan kvadradić, kaže: Stavio sam ga ispod jezika i sve ono ostalo sam ostavio. E, tako ja živim. I ti ako hoćeš da budeš taj, broj 1, ti moraš tako da živiš. Znači, to mora da bude tvoj mindset. Ali, znaš, ja verujem da kada ti uđeš u taj mindset, tebi to postane normalno. Taj trening, recimo, ja sam živeo u tom sistemu. Ja bih sad da me pustiš u salu, ja bih ceo dan u sali trenirao. I našao bih sam šta da radim pet sati, bez problema. Ti uđeš u taj mod gde bi ti po ceo dan trenirao.

Ivan Minić: I poznaješ svoje telo.

Bojan Kostandinović: Sve. I kontrolišeš ga i sve.

Ivan Minić: Istražuješ sve vreme. I stalno znaš šta je nešto što možeš da unaprediš. Ne možeš uvek sve da unaprediš, ali znaš na čemu treba da radiš. I to je nešto što svi treba da probamo da nađemo i u svom telu, ali u svom umu i u svom znanju i u svom nekom, da kažemo, sebi kao profesionalcu treba da prepoznamo te neke dobre, jake strane, te neke slabe strane, da prepoznamo koji deo nas hoćemo da razvijamo i onda da radimo na tome zato što na kraju dana jedino je to znanje koje imamo nešto što niko ne može da nam oduzme. 

Bojan Kostandinović: Tako je, tako je!

Ivan Minić: Sve te titule, sve te stvari koje imamo u nekom trenutku, poziciju u CV-ju, jako komplikovan naziv titule u nekoj jako velikoj firmi, sve to možemo u jednom trenutku da izgubimo.

Bojan Kostandinović: Ili da te ne koristi, da.

Ivan Minić: Ali, to znanje je ono koje nas izdvaja u odnosu na sve ostale. Ja to kažem, na tržištu rada. Ne mora da bude na tržištu rada, nije bitno, ali to je ono što pravi razliku između nas i svi ostalih.

Bojan Kostandinović: Tako je.

Ivan Minić: Taj DNK je prilično sličan…

Bojan Kostandinović: Vidi, vodio sam se, da ne navodim sada imena, nije važno, sa jednim kompozitorom i pijanistom našim koji svira klavir i sa jednim ekonomistom. I vozimo se mi i sad pričamo kao ti i ja, malo sport, malo ekonomija, svašta nešto, a ekonomista je jako stručan u svojoj oblasti, a ovaj dečko kompozitor… I sad mi pričamo to, slično priču kao i ovde, i sad on mene pita, ekonomista me pita: Koliko si trenirao kad si igrao? Ja kažem: Pa, pet do šest sati dnevno. Znači, jedan trening ujutru koji traje dva sata, dođeš pola sata ranije da se istegneš, ostaneš pola sata posle da uradiš neke vežbe, da se istegneš, šta god. I on mene pita: A, šta ti radiš pet-šest sati dnevno na treningu? Šta ima toliko da se radi? On ne može da veruje da to toliko treba da se trenira. Ja kažem: Vidi, da može telo da izdrži, ostao bih deset sati. Uvek ima šta da radiš. Ne moraš ti radiš fizički naporne vežbe. Uvek ideš u te neke detalje, tehniku. I sad on ne može, kao: Ma, to je nemoguće. Sad pita ovog pijanistu: Koliko ti sati dnevno sviraš? A ovaj mu kaže: Pa, dvanaest sati. I ovaj kaže: Kako sada? Pa, zar ti nije dovoljno dva-tri? A, on kaže: Pa, vidi, ja u trećem satu tek počinjem da se zagrevam. Tek tad počinjem da ulazim u taj mod sviranja. I to je to. Ne može bez toga. Imam jednu knjigu koju je pisao Malkolm Gladvel, koja se zove Natprosečni. Ne znam da li si čitao, jako je zanimljiva. I sad on objašnjava po nekim poglavljima i ima neku priču o 10.000 sati. Gde kaže da moraš da prođeš tih nekih 10.000 sati, oni su to tako naveli, kao 10.000 sati, odnosno neko vreme da bi ti došao do nekog uspeha. I kaže, recimo, za Bitlse da su oni godima u Hamburgu svirali u klubovima pre nego što su postali to što jesu. Da je Bil Gejts prvi došao do nekih prvih računara, gde je on radio na njima. Kad je došla ekspanzija računara, on je već bio u materiji. I tu stalno spominju tih 10.000 sati. To je to. Da ti moraš da neko vreme provedeš na nečemu da bi ti video rezultat. Jednostavno, tako je i u treningu, tako je i u svemu.

Ivan Minić: Odlična preporuka za Malkoma Gladvela. Da li imaš još neku preporuku što se tiče nekog zanimljivog štiva, literature, koje si u poslednje vreme čitao da ti je bilo posebno interesantno?

Književna preporuka

Bojan Kostandinović: Uh, ja jako puno čitam. Ne znam šta bi te zanimalo. Recimo, čitao sam ovu knjigu koju je pisao o Ivi Andriću, U požaru svetova. Martens je napisao, Nemac, i jako je zanimljiva, koja piše o njegovom boravku u Nemačkoj za vreme potpisivanja tog jednog pakta, o potpisivanju samog pakta, gde je on bio ekskomuniciran, uopšte nije bio tu, nije mu dato da potpiše u stvari. Navodno je bio srpska strana, pa je potpisao, u stvari, izdogovarao ceo taj Trojni pakt. Danilo Gregorić, koji je vrlo brzo izbacio tu knjigu koja se zove Samoubistvo Jugoslavije. Već 41. je izbacio tu knjigu. Čitao sam skoro Van Goga, njegovu biografiju, koja je isto sjajna. Čitao sam sad letos Fridu Kalo, koja jako zanimljiva. Čitao sam Trockog, to je zanimljivo. Ne znam koliko si se bavio, knjiga se zove Čovek koji je voleo pse, koji piše o Trockom i njegovom ubistvu u Meksiku. On je živeo kod Fride Kalo, čak je bio njen ljubavnik. Njega je Dijego Rivera, Fridin muž, doveo kao veliki komunistu u to vreme, a on je bio prognan iz Rusije 24. kad je Staljin preuzeo vlast. On je postao njegov najveći neprijatelj. Prvo ga je prognao u Sibir, pa u Tursku, pa u Francusku, pa u Norvešku, na kraju je otišao u Meksiko. Niko u stvari nije hteo da ga primi. I Trocki – ima na Netflixu o njemu. Super serijal. Kao što ima i serijal koji se zove mislim The Czar, koji priča o Nikolaju, o ubistvu Romanovih. U stvari, o carskoj porodici koja je ubijena 18. godine, bez suda, bez suđenja, bez ičega. A, recimo, u toj knjizi koju sam spomenuo o Malkom Gladvelu, postoji jedna tabela najbogatijih ljudi na svetu u istoriji. Prvi je Rokfeler nafta, drugi Karnegi kralj čelika, treći najbogatiji u istoriji poslednji ruski car Romanov. Znači, cela ta stara Rusija, carska Rusija je bila njegova. Sve je bilo njihovo. Recimo, to je super knjiga o Trockom. Mislim, jako ima zanimljivih knjiga koje… Ima super, recimo, čitao sam skoro biografiju Dostojevskog. Jako dobra, Guski je pisao. Jako zanimljiva. Pa, sad čitam Bedne ljude od Dostojevskog, kao nešto se tamo često spominje, rekoh: Hajde da pročitam ponovo. Tako da…

Ivan Minić: E pa, hvala ti puno. Hvala ti što si podelio priču. Verujem da je ljudima bilo interesantno i da su pronašli nešto za šta mogu da se uhvate. A, ono što ja negde uvek se nadam, makar u nekim tragovima, da će neki mladi sportista ovo da posluša i da vidi kako je zapravo može da izgleda život nekog ko je u profesionalnom sportu i da ne dođe u tu situaciju da kada više nema opciju da radi ono što voli i što ume, da bude izgubljen u nekom narednom periodu. Jer svi smo mi izgubljeni u nekim trenucima. Ali, ako je to trenutak, to je u redu. Ako je to ostatak života u kome ti ne znaš šta ćeš sa sobom, onda imaš problem. A, život traje mnogo duže nego što traje prosečna sportska karijera. 

Savet za mlade

Bojan Kostandinović: Tako je, da. Sad bih ja mogao milion nekih poruka da dam. Slažem sa tvojom. Nešto što bih ja mogao ovako da kažem, a već što nisam rekao, da jednostavno, mladi naročito razumeju, da ništa nije nemoguće. Ima Ričard Brenson, koji je sjajan jedan lik, vlasnik Virgina, jednu knjigu koja se baš tako i zove, Ništa nije nemoguće, gde on piše o svojim uspesima, svojim počecima sa časopisom Student, pa krenuo dalje sa Virginom, itd, da ne ulazim sad, ispituje najveće dubine, svemirski turizam, dokle već dogurao. Ali, stvarno mladi ljudi treba da shvate da ništa nije nemoguće. Ja sam došao iz jednog malo klubića, gde sam do svoje 4. godine srednje škole, što je mnogo kasno, imam sad klince koji su 6-7. razred ovaj mlađi, ovaj stariji 2. godina, i već ovaj 6-7. razred već se tu ulazi u profesionalizam. Znači, ja sam već bio mnogo matoriji od njega i uspeo sam, ostvario sam svoje snove. Potpuno neverovatno. Znači, shvatio sam da u stvari ništa nije nemoguće. Ja sam, recimo, skoro počeo, to nisam čak ni tebi pričao, počeo sam da slikam. To mi je bilo fascinantno. Imamo neki stan koji je relativno prazan što se slika tiče i onda sam krenuo da slikam. Shvatio sam da je to slikanje jedna super zanimljiva stvar. Čak imam mnogo ponuda da prodam svoje slike. E sad, ja ne želim. Svaka moja slika ima moju poruku. Nekako mi je nezamislivo da ta moja slika stoji kod tebe na zidu. Ali, šta je poenta? Poenta je što ja uživam u tome, to je jedna stvar. A, druga stvar je upravo to – rekao sam, prodaću jednu svoju sliku da pokažem deci da ništa nije nemoguće. Da ako treba, ćale može i da slika i da živi od toga. 🙂 Tako da stvarno je to neka poruka: Vidi, ništa nije nemoguće. Samo treba da se sanjaju stvarno veliki snovi. Sanjaj visoke snove, velike snove. Naravno, na tom putu moraš da se boriš. Znači, bitka je non-stop, 24 sata na dan. Tako da moraš da daš celog sebe, moraš da budeš posvećen jako, vredan, radan i bez toga apsolutno nemoj ni da pokušaš nešto. Ako nemaš tu želju da tu žrtvu napraviš i tu mogućnost, onda je sve nemoguće. Ali, ako imaš taj drive, sanjaj velike snove, pucaj visoko i jednostavno sigurno ćeš dobaciti do negde i ostvariti nešto što poželiš. Hvala ti još jednom.

Ivan Minić: Hvala ti puno. Kažem, mislim da imamo neke jako vredne poente ovde i da imamo jako zanimljiv put u kome mnogi ljudi mogu da se pronađu u nekim periodima na toj vremenskoj i životnoj liniji. Hvala vama što ste nas slušali i gledali. Sve što imate kao pitanja, komentare, sugestije, ostavite u komentarima na Youtube, pa će Bojan pogledati i ja ću pogledati, odgovoriti na sve što treba. Više informacija o tome šta radi možete da nađete na njegovom sajtu i za to će biti link u opisu epizode, kao i za profile na društvenim mrežama. Tako da tu imate neke sve osnovne informacije. Hvala vam još jednom. Hvala našim prijateljima iz Epsona što nas podržavaju. To bi bilo to za ovu epizodu. Vidimo se ponovo sledeće nedelje.