EP127: Mladen Jukić Yuka

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Gost u današnjoj epizodi podkasta je Mladen Jukić Yuka, a verovatno ste ga videli u prethodnih mesec dana kroz Facebook oglašavanje, gde promoviše svoj kurs. Mladen je nesuđeni košarkaš, radio je neke jako zanimljive stvari do trenutka dok nije pronašao svoju profesiju kojom se danas bavi, a to je primarno Facebook oglašavanje za ljude koji se bave e-commerce biznisima ili dropshippingom. I čućete jedan vrlo zanimljiv razvojni put, mnoga iskustva koja je sticao na različitim poslovima koja su mu kasnije značila u svemu što je dalje radio, a čućete i to kako je izgradio svoju karijeru i kako je napravio agenciju koja se bavi performance marketingom na Facebooku u upravo toj ciljnoj grupi, a to su ljudi koji nešto zapravo prodaju preko interneta. Takođe, svi oni koji su zainteresovani za kurs, dobiće mali popust i promo kod koji mogu da iskoriste da kurs dobiju po nešto povoljnijim uslovima. Uživajte!

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Mladene, dobro došao!

Mladen Jukić Yuka: Hvala! Hvala, Ivane!

Ivan Minić: Razlog zašto si ti danas gost je tvoja neobična razvojna priča, a to što si u prethodnih negde mesec dana bio vrlo vidljiv na nivou lokalne zajednice sa svojim novim kursom koji si izbacio, a koji mislim da može da bude potencijalno vrlo, vrlo interesantan i našoj publici, jer gađa vrlo specifično ljude koji se bave elektronskom trgovinom. Naravno, i one koji se bave dropshippingom kao načinom zarade. Ali, ja sam nekako uvek u tim diskusijama mnogo više fokusiram na elektronsku trgovinu, jer to je mnogo šira publika i to su vrlo često potencijalno i jako ozbiljni biznisi koji ne koriste ne pun potencijal oglašavanja, nego ne koriste ni 20% toga svega. Ali, pošto je ovo Pojačalo i pošto sve epizode imaju svoj tok kako idu, uvek počinjemo jednim te istim pitanjem, a to je šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću…

Mladen Jukić Yuka: Standardno pitanje. Hvala, Ivane, prvo na dobrodošlici. Ja kad sam hteo da porastem sam hteo da budem košarkaš, tj. da budem Džordan. Jer meni je Džordan u to vreme bio najbolji igrač koji je ikada igrao košarku. Ja sam 87. godište, ali on je tad već došao u ligu, igrao dobro. I mi smo imali prve neke prenose, gledali na BK – sećam se da su bile neke utakmice. I uvek sam hteo da budem košarkaš. I stvarno sam trenirao dugo košarku i pokušavao nešto da uradim. Ali, u nekom trenutku sam shvatio da ne mogu ipak da budem pravi profesionalni košarkaš. Video sam kako oni izgledaju, u stvari, koliki su to ljudi, dva i nešto metara, široki, veliki, a ja mali i mršav, i nisam uspevao u tom trenutku. I onda pošto moj tata je bio direktor jedne fabrike obuće i često sam dolazio kod njega u kancelariju kada su bili neki raspusti i kad su bili nekad posle škole nastave i ostalo, i hteo sam da budem kao direktor neki u stvari. To sam hteo. 🙂 Video sam da sediš ti u kancelariji, ne radiš ništa posebno, svi te slušaju. Super! I uvek posle toga, znaš, malo košarka, malo nešto direktor, malo nešto oko toga. Ali, to je u principu preduzetništvo i da budeš sam svoj gazda, što bi rekli. 

Ivan Minić: Taj jedan momenat koji mislim da nisam dosad pričao nikada, ali i ja sam u par nekih situacija išao sa ćaletom na posao i sa kevom. I sad keva je radila u računovodstvu i to mi nije bilo nešto preterano interesantno, ali su svi gledali u one zeleno-crne monitori koji nisu imali na sebi ništa osim nekih slova i brojki, što meni tad nije bilo interesantno. Ali, ćale je radio u marketingu i ćale me je u par navrata proveo i kroz proizvodnju da vidim kako to sve izgleda. Oni su radili u BIP-u. I ta proizvodnja piva, i flaširanje, i sve te mašine koje su tad funkcionisale, to je meni bilo vau i sve mi je to bilo beskrajno interesantno. Ali, najjači momenat je, naravno, bio kada smo imali na ručak. Jer oni su imali, kao i sve fabrike u tom periodu, imali su ozbiljnu kuhinju i ozbiljnu menzu i fenomenalnu klopu koja je bila simbolična za zaposlene. I kad povedu tako nekog sa sobom, prilepak neki, ja to pamtim kao doživljaj, kao neverovatno iskustvo. I danas mi je to potpuno nešto što verujem da jako mali broj ljudi može da doživi. Ti danas nemaš te firme koje su imale hiljadu-dve-tri-pet-deset hiljada zaposlenih. Tako nešto u suštini gotovo da i ne postoji. I takvoj firmi ti imaš bukvalno odeljenja koja se bave svim mogućim stvarima. Oni su imali jedan deo koji je bio bukvalno mali projektantski biro, gde kao i ako te to zanima, ti imaš pet-šest ljudi koji rade neke ozbiljne stvari, sa kojima možeš da pričaš na tu temu. Mnogo toga se promenilo. Danas više toga nema toliko, ali dobro, ima drugih stvari.

Mladen Jukić Yuka: Da, jeste, izvini. Ja sećam isto, kad odem u restoran, vodio me je isto tata nekad u restoran sa klijentima ili potencijalnim klijentima, ja vidim on traži račun i olovku. Rekoh: Šta će ti sad olovka? I on potpisuje račun! Kao: Šta je ovo? Nisam video nikad da može i olovkom da se plati! 🙂 Onda mi je i to bilo kao: Možeš da odeš i da potpiše račun. To je super! Ali, nisam znao da se posle to sve plati. 🙂

Ivan Minić: Da, da, ima ta kultna priča za koju par ljudi zna, ali evo sad će znati svi koji su slušaju ovo – ja koji sam 8. rođendan proslavio u pivnici. Zašto sam 8. rođendan proslavio u pivnici? Zašto smo vodili drugare iz razreda u pivnicu? Zato što je to bila 93. godina. Nismo imali za elementarno preživljavanje i onda su se moji dogovorili sa – pošto je BIP imao nekoliko svojih restorana i pivnica da oni to otplate od narednih 15 plata po malo, i ja sam zvao drugare u pivnicu, išli smo u pivnicu. Niko nije, naravno, pio pivo, ali smo jeli sve ono što se obično tu jede: razne piletine, krilca, ovo-ono. Naravno, klinci najčešće neke pileće ražnjiće, ali to je bio momenat. To su te godine. Pamtiš ih po tako nekim stvarima. Ja sad kad se toga sećam, sećam se toga sa nekom jako lepom, pozitivnom emocijom. I to sve u suštini, to je bio horor. 

Mladen Jukić Yuka: Jeste, da.

Ivan Minić: Ali su oni uspeli da učine da za nas to tad ne bude tako.

Mladen Jukić Yuka: Da, nismo imali pojma da je tako.

Ivan Minić: Kako je izgledala škola, obrazovanje? Šta te je interesovalo? Šta te nije interesovalo?

Čime se zanimao tokom školovanja?

Mladen Jukić Yuka: Da, pa u osnovnoj školi košarka me najviše interesovala, igrao sam basket. Ali, mislim da sam u prvom ili drugom razredu osnovne već imali prvi kompjuter. I onda sam ja istraživao, uvek nešto gledao na kompjuteru. Naravno, neke igrice tražio. Pojavio se onaj EUnet internet, gde si imao 10 sati mesečno. To kad nekom kažem sad da si imao 10 sati mesečno interneta, klinci nemaju pojma… Klinci ne znaju da smo mi u stvari nekad morali da zovemo 95 da čujemo tačno vreme. U stvari, da je bio broj telefona koji moglo to. I bili su neki sajtovi, čitao si novine, možda Blic ili nešto tako. I gledaš, tražiš, istražuješ, ali nisam se nešto preterano bavio tehnologijom. Uvek me je interesovala, voleo sam tehnologiju, ali nije nešto da sam previše ulazio u te detalje, istraživao puno, jer sam se više fokusirao na košarku, da igram i to. Posle toga sam gimnaziju upisao, VII gimnaziju, jer, naravno, roditelji to hoće. Hajde, gimnazija je nešto najbolje. Verovatno, svi bi hteli. 🙂

Ivan Minić: Da, možeš svuda.

Mladen Jukić Yuka:Možeš sve. Da, posle toga možeš sve. Ali, poenta, u stvari, fora je bila što smo mi, kad sam upisivao VII gimnaziju, mi smo otvorili tu školu. To je u Mirijevu bilo. Znači, 8. razred sam ja završio, bio najstariji u školi, i onda u prvi razred srednje mi smo opet bili najstariji. U stvari smo bili jedini u školi tada. I onda nam je bilo super, nismo imali nešto preterano starije, bili smo glavni i bilo je dobro društvo. Stvarno nam je bilo super društvo u srednjoj. Uvek smo voleli zajedno i da igrao isto basket, fudbal na ovim terenima što smo imali. Družili se lepo. Ali, ja sam stvarno – nisam preterano nešto sad učio koliko puno. Bio sam OK, vrlo dobar, dobar, kako kada, ali nije nešto da sam ja stvarno znao šta ću da radim posle srednje škole niti sam imao neki plan niti sam sad imao neko jedno jedino interesovanjem da sam znao da baš hoću to i to posle i da to budem na kraju. Ja sam uvek hteo da budem direktor kad sam video da nema od košarke ništa. 🙂 Ali, kako direktor, to već nisam znao, i kako da to završim, gde. Tako da sam to je bilo nešto u srednjoj školi.

Ivan Minić: A kad si prvi put krenuo nešto da radiš?

Prvi poslići

Mladen Jukić Yuka: Pa, prvi put sam u srednjoj radio, jer moja mama je radila u opštini Savski venac i onda su tu delili – bile su opštinske novine i izlazile valjda jednom u tri meseca. I mi smo delili novine. Onda ja i moj kum smo išli tu po Savskom vencu, ubacivali u sandučiće. Onda smo našli još neke ljude da delimo letke za piceriju neku. Ali, to se sećam, to mi je ostalo. Mi smo imali 15-16 godina tada, ostalo mi je u sećanju kako se nama smrzavaju prsti, jer ubacujemo u sandučiće one koji su imali resice metalne. Tako da uvek nam je bilo to što manje tih resica, Daj odmah da ubacimo. Da, to sam radio. I vrlo često sam ja i u osnovnoj i srednji u kancelariji kad sam dolazio kod tate nešto mi je davao da radim: upisanje nešto u kompjuter, neki data entry ili nešto tako. Ali, ništa, naravno, nešto ozbiljno. Ali, to ti onda dosta pomogne da stekneš radne navike. U principu, meni je to, kad sam bio u tim godinama, nerviralo, jer ja ne mogu da izađem napolje da se družim s drugarima. Poenta je bila da naučim kako da radim, ali to tek kasnije ti shvatiš da to stvarno dosta pomaže i da treba. 

Ivan Minić: Jako interesantno uvek kada pričam sa ljudima koji su radili svašta nešto tokom odrastanja, razne sezonske poslove i druge stvari, koliko zapravo te stvari koje su radili, koje suštinski deluju kao banalan posao, besmisleno banalan im kasnije u nekim mnogo zahtevnijim životnim situacijama puno znači. Na primer, kad je bio moj dragi prijatelj Strahinja Ćalović, onda je pričao kako je to iskustvo kada je on nekoliko godina radio kao osoba isporučuje i naplaćuje kablovsku televiziju, koliko mu je to značilo da prvo prevaziđe neke strah od direktnog kontakta, drugo da nauči da komunicira sa različitim tipovima ljudi, da prosto… Ti radiš nešto što je po defaultu neprijatno. Niko ne voli da mu se donese račun koji treba da plati. Još ako je pritom nervozan i loše volje, tim gore. A ti imaš i zadatak da to isporučiš i šta možeš od toga odmah da naplatiš idealno, i prosto imaš neke ciljeve koji su suprotni od ciljeva osobe sa kojom si u kontaktu. I nije uopšte jednostavno to raditi i imati neki dobar rezultat. Posebno ako si u suštini prilično povučena osoba i ne želiš baš previše da radiš te stvari. Ali, kad te challengeuje tako nešto, ili iskoračiš izvan zone komfora ili se povučeš. Ako se povučeš, verovatno nikad nećeš steći to neko iskustvo koje će ti kasnije mnogo značiti da neku stvar uradiš sa lakoćom, koja mi možda bila dosta, dosta teža. Kako se dalje razvijala tvoja priča sa šljakama?

Kako se dalje razvijala karijera?

Mladen Jukić Yuka: Šljaka je bila posle. Dobro, kad malo pričamo o tome, dosta to je meni izgradilo neko samopouzdanje, u stvari, da ti stvarno možeš da evo deljenje novina i letaka, jer ti opet i tu kada zvoniš ljudima na interfone neće da ti otvori. Naravno, niko neće da ti ubacuješ neke reklame. I onda moraš malo to da zaobilaziš, da kažeš nisi to ti, da je neko drugi, poštar, nešto će da donese drugo – penziju ili tako nešto. I onda kum i ja smo stalno, prolazilo je tu još dosta drugara, jer moja mama je mogla tu da dovodi mene i još nekoliko njih. I onda su prošli svi, i dosta, kažem, značilo nam je to. A, posle toga, u srednjoj, da, najviše takve stvari radili. A, kad sam završio već srednju, već sam upisao fakultet, ja sam upisao turizam i hotelijerstvo, tu nam Singidunumu. I prvo polugodište, kako kažu, prvi semestar, u stvari, na fakultetu sam ja išao na predavanja, video kako je. Ali sam video da ja u stvari ne moram da idem na predavanje, što sam mislio da u stvari moraš, posle srednje da moraš da ideš na predavanja isto. Onda vidiš da ne moraš i da mogu da raidm nešto. I ja – pošto tad nije bilo ni Infostuda, nije bilo ni ono Na dlanu i ovi ostali oglasi za posao, bili su Halo oglasi. Ja sam pod A video agent za nekretnine. Rekoh: Pa, to je super. Kao u filmovima, nosiš tašnicu, kravaticu, odelo. 🙂

Ivan Minić: Kao u Kenguru. 🙂

Mladen Jukić Yuka: U Kenguru, da. I ja rekoh: To ću ja da budem! I ja dolazim na razgovor za posao tamo i oni mi kažu: Super, odlično. Primljen si ti. -Kolika je plata? -Pa, koliko zaradiš! Nema plate, nula je plata, nego na procenat ideš. Nema tu sad da se radi sa nekom platom, pa ti da zoveš tu i da sediš u kancelariji. Nego koliko prodaš, toliko dobiješ. Valjda je bilo – pa, mislim da je agencija dobijala 3%, onda je agent 0.25 ili tako nešto. Tako nešto je bilo. 🙂

Ivan Minić: Uf, pretrgli su se! 🙂

Mladen Jukić Yuka: Da, baš dosta. Ali, ja sam imao tad 19-20 godina i meni je bilo super – dođem tamo. Ali, što je bio pogodak, u tom trenutku su krenuli krediti za mlade bračne parove i dolazili su ljudi koji su imali novca da kupe stanove, ali u Beogradu nije bilo puno stanova koji se prodaju.

Ivan Minić: Da, to je bio onaj specifičan trenutak kada je to bio državni projekat da mladi bračni parovi, obično visokoobrazovani, obično neki ljudi koji su ili radili na fakultetu ili na nekim institutima, u svakom slučaju, nešto što bi trebalo da bude budućnost ove zemlje i nova intelektualna elita, je dobila tu vrstu podrške, tih nekih subvencionisanih kredita po nekim boljim uslovima. I onda je bila kao ideja da na par mesta u gradu postoje blokovi u kojima će takvi ljudi živeti. Između ostalog, jedan od njih je u blizinu ovoga gde ja živim, kod novog Merkatora, onaj jedan kompleks zgrada, gde je suštinski – evo, koliko ima, 15 godina kasnije, to su one zgrade gde žive mladi bračni parovi. Nisu oni više ni toliko mladi, pitanje i da li su bračni parovi, ali to je tad bila takva postavka. Kako je to izgledalo iz tvog ugla?

Mladen Jukić Yuka: Pa, da. Ti kad imaš Halo oglase, ti možeš da zoveš i ljude koji kupuju stan i one koji prodaju. I onda agencija koja zove nekoga ko prodaje stan i koji kaže: Hajde, važi, sa vama ću da radim, odmah ga prodaju nekome. I onda smo mi to radili. Tako odemo u devet ujutru i zoveš ljude, jedne, druge, treće, i ko god dođe – ti si imao određeni rejon koji si radio, ja sam radio Vračar, Voždovac i tako taj neki – onda čim dođeš, čim dobiješ nekoga ko kaže hajde, važi, dođeš u stan i kažeš: Evo, to je sad agencijski stan. Sve OK. I mi prodajemo. I ja sam – pošto tad nismo imali neke obuke prodaje, da sam ja nešto sad učio novo, da sam ja znao šta o stanu da pričam. Ja kad dođem u stan, obično gazda stana priča, ja samo dovedem: Evo, ovo su vam ljudi. Izvolite, pričajte. I što je najluđe, tad sam i prodavao stanove najviše. Prodao sam za nekih možda četiri-pet meseci tri stana i uzeo neke tu parice za more i onda smo prekinuli. Bilo more i onda hajmo dalje.  Onda je bila druga godina faksa, pa treća, četvrta, i onda stalno nešto novo. Posle toga, da, u drugoj, kad sam bio na drugoj godini fakulteta, bili su – da, mnogi se sećaju da su bili pozivi da dođete na besplatnu večeru, besplatan ručak i prezentacija da vam promovišu neki proizvod. To su obično bili proizvodi: neki dušeci, pa magnetne podloge, sa magnetima, nešto što leči, što diže iz mrtvih i sve. I to sam radio. E, isto u toj firmi što sam radio nisam imao platu. Isto smo radili za džabe, nego samo za procenat, ali smo imali dobre treninge prodaje tu. Bili su ljudi koji su stvarno učili iz raznih – pa, koliko god je bilo dostupno u tom trenutku…

Ivan Minić: Dobro, to su uglavnom sistemi koji su dolazili iz inostranstva, koji su dolazili sa know-how.

Mladen Jukić Yuka: Jeste, znali su.

Ivan Minić: To funkcioniše već 40 godina u Austriji, Nemačkoj, Americi. I onda samo to treba, naravno, prilagoditi, lokalizovati, itd.

Kako se postaje dobar prodavac?

Mladen Jukić Yuka: Mislim da je Hrvatska prva krenula s tim stvarima, i onda smo mi učili od Hrvata, Bosanaca – u stvari, Bosna je posle došla nas, ali smo mi učili dosta od njih. I imali smo jednom nedeljno i treninge prodaje, odnosno nas deset dođe, pa to je bio bukvalno role play, da ti pričaš, pa onaj drugi da ti odgovara na razna pitanja. Ja se sećam stvarno slabo sam zaradio nešto para, ali sam dosta iskustva pokupio za dalje, za kasnije, za prodaju. Jer sam ja onda znao kako se ljudi ponašaju. Jer u jednom trenutku je to bilo da oni dođu na prezentaciju ti gosti, a onda posle je bilo da mi idemo po kućamo, isto da ljudima prodajemo tako. Oni se jave, kao: Važi, hajde, hoćemo, dođite, i mi dođemo i vidiš da ljudi ti dođu i kažu: Šta vi valjate ovde? Šta treba? I onda ti trebaš da se boriš malo sa tim izgovorima što oni pričaju, da ti budeš OK sa tim što prodaješ. To su bili skupi proizvodi za ljude koji to kupuju. Bilo je 10-ak-15 rata, ali nepotrebno je koštalo toliko. Ja u stvari kad sam saznao da to može da se proizvode za, ne znam, 50-100 eura, da se prodaje za 1000 ili za 700, tad je već meni pao moral i nisam želeo da radim to. Jer vidim da u stvari nije to poenta prodavati takve stvari nekome kome možda to stvarno i ne treba. Posle toga nisam hteo da radim te stvari, ali baš sam dosta pokupio iskustva i prodajnog nekog znanja, što sam kasnije, naravno, nadograđivao, ali mi je pomogao u tom smislu.

Ivan Minić: Ja se sećam, ja sam bio na mislim dve, recimo, prezentacije, odnosno dve večere. I fascinantno mi je, naravno, bilo – u tom trenutku ja imam 19-20 godina, 21, tako nešto, radim, imam već neke OK prihode i to sve, i u principu meni u tom trenutku nećeš prodati ništa, jer neću da kupim. Iz principa neću da kupim. Prvi put u životu imam neke pare i u fazonu sam volio bih da ih i dalje imam ako mogu. Ali, naravno, gledaš ponašanje svih ostalih ljudi, gledaš strukturu ljudi u prostoriji, gledaš šta neko priča. I, da, svi su imali jako dobar trening. Sećam se da je to bilo u nekom hotelu. Pošto hoteli imaju velike sale, onda posle možeš da pređeš u salu za ručavanje na večeru, itd. I da je zapravo bio cilj gađati penzionere, i to pričom o zdravlju, benefitima za njih ili za njihovu porodicu – da li to kupuju za sebe da im bude bolje ili je to nešto kupuju za unuke, kupuju za decu. Kao što su ljudi kupovali Zepter posuđe kao u miraz za svoju decu, tako isto i ovo na sličan način bilo postavljeno. I sećam se da je glavna stvar bila da ljudi koji apsolutno sebi ne mogu da priušte nikakvu vrstu luksuza pristaju na to zato što shvate na neki način da im je to stvarno neophodno za njihovo zdravlje, neko ih ubedi u to, a onda im daš modalitet koji oni mogu da isprate – tako što ćeš da im daš 50 rata, 60 rata. I da to nešto što košta 100.000 dinara, a objektivno vredi 30.000, ti ćeš njemu da daš na 50 rata po 2.000 dinara ili na 100 rata po 1.000 dinara, i on će da pristane.

Mladen Jukić Yuka: Jeste, da. Ali, to sam gledao. Ja stvarno vidim te ljude koji su radili tu prodaju, i bilo je nekih koji su stvarno u tom trenutku nenormalne pare zarađivali. Jer sam ja viđao kad oni dobijaju te čekove da je to bilo po 5-6-7.000 eura mesečno. Da su oni prodavali stvarno ljudima koji su – da, mi smo imali tada tekst koji treba da se priča na toj prezentaciji. Taj tekst su pravili psiholozi, ljudi koji znaju vrlo dobro šta je u prvoj rečenici, šta u sredini, šta na kraju treba da bude. I bilo je ljudi koji su menjali malo tekst, po sebi neko i zaboravi, i oni nisu dovoljno dobro prodavali. Oni koji su se stvarno držali tog teksta, i koji su znali to, naučili napamet, i, naravno, naučili kako da priđu, i kako da komuniciraju s tim ljudima, i verbalno i neverbalno, oni su prodavali stvarno dobro. I taj tekst stvarno ljude ubedi da tebi to treba. Odnosno, što kažeš, penzionere, većinom ljudi koji u tom trenutku misle na zdravlje. E sad, ja sam tad isto imao možda 22-23 godine, i mi smo bili mladi, niko tad ne razmišlja preterano puno o zdravlju, ali sam ja shvatio da ne želim da budem tako neko koji će da sa 60-70 da počne možda da razmišlja o zdravlju i daje poslednje pare za nešto što možda ti neće pomoći, možda i hoće, ali zašto bi doveo sebe u takvu situaciju. Jer video sam da stvarno to su bili penzioneri koji su oko 20-25.000 dinara imali platu i kupovali takve dušeke.

Ivan Minić: Penziju.

Mladen Jukić Yuka: Da, da. 🙂 Jer to je bilo ono što ja nisam voleo u tom poslu i što nisam ni želeo da daljem radim, tako da dalje nisam ni nastavio.

Ivan Minić: Naravno, uvek tu postoje različite stvari. Jedan od momenat kojih se isto sećam je da je za dosta ljudi to bio doživljaj.

Mladen Jukić Yuka: Da, jeste.

Ivan Minić: Jer oni izađu među ljude, imaju obavezu da se srede. Znaš, posle nekog – kad uđeš u to treće doba i sve manje je tvojih vršnjaka, prijatelja i svega ostalog, znače te takve situacije i značiti situacije u kojima imaš neku socijalnu interakciju. Plus, ako ti vidiš da to tebi možda nešto može da pomogne.

Mladen Jukić Yuka: Da, to im je bio izlazak.

Ivan Minić: Obično ti proizvodi nisu bili loši.

Mladen Jukić Yuka: Da, da.

Ivan Minić: Niti jedan od njih nije bio loš. Samo prosto nije bio toliko dobar koliko se priča.

Mladen Jukić Yuka: Kolika cena.

Ivan Minić: I nije bila adekvatna cena.

Mladen Jukić Yuka: Zavisi od firme. Stvarno su i firme imale neke loše proizvode, koji ničemu nisu služili, ali stvarno je cena bila – nije to bilo ni tri-četiri puta više cena. To 300-400-500% je OK – mislim, OK, to može da se izdrži. Ovo su bili po 10-15-20 puta veće cene nego što bi trebalo.

Ivan Minić: Pa, dobro, i sistem je takav da svi koji su u lanci ishrane moraju da budu namireni, a ne kao kada to stoji samo negde na polici, pa ljudi dolaze, po defaultu kupuju. Mislim, taj sistem prodaje je – OK, on lagano nestaje, ali i dalje postoji u nekim različitim segmentima, i dalje manje-više daje dobre rezultate i funkcioniše po sličnim pravilima po kojima je funkcionisao. I ko se u tome snađe dobro, a ima ljudi koji imaju velike karijere što se toga tiče, on se kasnije kroz različite druge sisteme prodaje prilično dobro plasira, jer prosto počne da – OK, jedno je naučiš šta ti neko kaže, ali onog trenutka kad ti razviješ svoju sposobnost da primećuješ neke triggere, da vidiš, da promeniš scenario, i da imaš bolji rezultat nego što si imao po scenariju – e, to je ono trenutak kad se dešava magija i kad ti zapravo kapiraš da si ti prodavac.

Mladen Jukić Yuka: Da, to je trening. To je sve trening prodaje. I to je ono što ljudi – zato smo mi i imali te treninge nedeljno. Jer to nije naučio sam, pročitao sam pet knjiga, ja znam da prodajem. Nego bukvalno je trening.

Ivan Minić: Mora da se proba, mora da se proba uživo sa ljudima. I, naravno, mnogi od nas imaju to – neke unutrašnje blokade, i osećaju neku vrstu sramote ili prosto ne žele da rade takve stvari. I dokle god ti ne uspeš sebe da pojačaš dovoljno to se vidi. 

Mladen Jukić Yuka: Da, da.

Ivan Minić: Na neverbalno nivou se jako vidi da je tebi neprijatno. Čak i ako si ti siguran da nisi nikako to pokazao, od pet osoba sa druge strane četiri će znati da ti je neprijatno.

Mladen Jukić Yuka: Jeste, jeste.

Ivan Minić: I to je ono što je problem. Zato treba mnogo prakse, zato treba da se navikneš, zato treba da uđeš u neku vrstu automatizma, a naravno da je mnogo lakše kad prodaješ proizvod u koji veruješ i za koga si spreman da staneš.

Mladen Jukić Yuka: To je u stvari glavna priča prodaje. Jer ti moraš da veruješ u proizvod koji prodaješ, jer ako ti ne veruješ, to će stvarno svako videti. Jer ako ti kažeš neku cenu, uvek je to bilo – ako ti kažeš cenu, onaj koji prvi progovori taj je izgubio. I onda ti treba da kažeš, ne znam, 1.000 evra i da ćutiš. Ćuti neko preko puta tebe, ćutiš ti, ćute oni, 10 minuta može da ćuti. I ko prvi progovori, on je izgubio, i onda ovaj drugi kreće u napad i kreće da ti prodaje ili obrnuto – ovaj se brani. Tako da… 🙂

Ivan Minić: Pominjao sam to u nekoj od epizoda, ali imam jednog prijatelja koji je jako uspešan prodavac, koji mi je pre 20 godina rekao rečenicu: Prodaje počinje onog trenutka kada ti kažeš ne. Što jeste tačno, i po knjigama to apsolutno sve stoji, samo nismo svi isti. Ja kad kažem ne, to je ne. I možeš da nastaviš, ali sigurno neće dobro da se završi, jer ako sam jednom rekao ne, nećeš me ubediti, bez obzira na to koliko si uporan. Ali, dobro, ima slučajeva u kojima to, naravno, funkcioniše i radi. 

Mladen Jukić Yuka: Da.

Ivan Minić: Šta si radio nakon toga?

Koliko znači odnos poverenja za rast biznisa?

Mladen Jukić Yuka: Nakon toga kafić sam radio. Radio sam u kafiću. Završio bio kurs za barmena, Bar Centrala ranije. I ja sam to završio i mislio normalno da ću odmah kao u Americi, koktel majstora je krenulo da se pravi, ali ti i kad postaneš barmen, ti u stvari budem backup barmen, drugima sečeš limun, onda sečeš narandže i ostalo, i tek posle godinu dana ti možeš da staneš tu. I onda sam našao u kafiću da radim, Coffee Day mi je bio kafić, i onda sam tu malo radio. Posle toga već sam ja i završio fakultet. I kad sam završio fakultet, imao sam tad 23-24 i moji su se preselili bili u Banjaluku još par godina pre, i moj teča je imao firmu gde je proizvodio folije za kućnu upotrebu i rekao hajde ja da budem… On je mene tad pozvao tako što je rekao: Hoćeš da budeš direktor? 😀

Ivan Minić: On je znao! 😀

Mladen Jukić Yuka: Znao je šta će! On je radio u Telekomu u Banjaluci i još je dodatno radio ovo. I onda nije mogao da bude direktor svoje firme nego je stavio mene da budem direktor. U stvari sam ja bio komercijalista, obilazio radnje, obilazio…

Ivan Minić: Dobro, bio si komercijalni direktor. 🙂

Mladen Jukić Yuka: Komercijalni direktor, da. 🙂 Ja rekoh: Hajde, doći ću. I tamo sam živeo i bio godinu dana. Obilazio razne radnje tamo. I onda je on na kraju prodavao firmu i ja sam rešio da se vratim u Beograd i da otvorim svoju firmu.

Ivan Minić: Hajde samo da se vratimo na to iskustvo zato što mislim da je ono vrlo vredno i interesantno. Opet je to iskustvo gde ti imaš vrlo hands-on.

Mladen Jukić Yuka: Da, da.

Ivan Minić: Sa proizvodom, sa kupcima, sa partnerima, a priča je o firmi koja je suštinski jako malo, koja vrlo lepo, stabilno rasla, i koju su na kraju kupili najveći kupci.

Mladen Jukić Yuka: Jeste, jeste, da. To je bila – znači, baš je mala. Stvarno je bila firmica, bilo je troje ljudi zaposlenih i jedan komercijalista, koji je ja.

Ivan Minić: Direktor. 🙂

Mladen Jukić Yuka: Da, direktor. 🙂 Bili su veliki sistemi tu. Maxi je bio tu. U Bosni ima jedan veliki hipermarketi – veliki hipermarketi zovu se Bingo. Mislim da je to iz Sarajeva u stvari brend. I oni su stvarno bili po celoj Bosni. Oni su imali sistem da kad su počinjali, oni su se čuli sa mojim tečom i sa, naravno, ekipom ljudi koji su hteli još da uđu kod njih u hipermarket i dali su im pola polica za njihov brend. Znači, moj teča je imao pola polica u tom Bingu, a ostali svi brendovi koji su imali folije su imali ostalih pola. Znači, bilo ih je sedam-osam sigurno, još kasnije su dolazili ovi jači. I to je bilo u početku OK, normalno, ali taj Bingo je stvarno porastao da ja mislim da je trenutno možda čak i najveći u Bosni lanac hipermarketa. I oni su iako je poraslo sve, iako su toliki bili, i dalje držali taj sistem, i dalje su nam dali polovinu polica. I na osnovu tih policu, odnosno na osnovu tog…

Ivan Minić: Te pozicije.

Mladen Jukić Yuka: Te pozicije što imaju, u stvari, moj teča je uspe da proda firmu, jer svi ostali, Maxi i ovi ostali manji nisu bili toliko dobri, nije bilo toliko prometa. I kad su videli ovi veći lanci, odnosno veća firma za folije koje su nas kupile, kad su videli da ne može da se promeni, oni su rekli bolje da kupimo njih. Jer oni nisu bili samo za folije. To je bio sistem koji su imali one jogurte Zott i ostale, tako da su oni mogli da kupe njegovu firmu, a da ne izgube puno, odnosno dobiju mnogo više nego što bi platili. I na kraju je teča odlučio da to proda i da izađe sa stvarno dobrim parama, i onda dalje da pronađe…

Ivan Minić: Ali, taj momenat – bio si sa nekim ko je značajno porastao i razvijao se kroz godine, ali ti si bio tu otpočetka, i taj odnos koji je postavljen na početku, odnos poverenja koji trebalo je imati poverenja i hrabrosti, ući od starta sa njima, uložiti nešto u to sve njihove, makar iz kroz rupu, pa ni to nije malo kad si mala firma – da su oni ostali verni to dogovoru i da je to u suštini i jedne i druge poguralo, verovatno ne samo sa njima, nego i sa drugima sa kojima su tako sarađivali otpočetka, da je to sve njih poguralo da značajno porastu. A šta ti je u tom direktorskom poslu tu bilo interesantno? Jesi li imao neke zanimljive momente u iskustvima sa komercijalistima, sa category managerima?

Mladen Jukić Yuka: U tom poslu ja sam došao na već sređen sistem, odnosno pre mene je radio isto dečko koji je imao dovoljno prodaje. Moj teča je isto pre toga radio bukvalno taj isti posao, i onda je dogovarao sa category managerima, sa menadžerima radnje, sa svima koliko treba. To nije neka roba koja se troši previše, nije nešto što moraš svaki dan da naručuješ, ali za veće hipermarkete ti imaš određeno koliko kutija robe doneseš, koje dimenzije robe, za koju upotrebu, da li je folija za kućnu, da li je za pečenje i tako. Nije to bilo previše, bilo možda pet-šest artikala koje smo mi proizvodili. I ja nisam imao nešto sam morao da koristim znanje iz prodaje. I malo je drugačije bilo, jer ja sam dolazio u Bosnu sa beogradskim naglaskom, prvi put se pojavljujem, i onda svima sam bio zanimljiv u stvari. Odakle si ti, mali? Otkud ti? Otkud ti da si direktor? I ostalo. I onda sam ja tako pričao s njima. Obično malo ostaneš duže nego što treba. I onda su me i zavoleli. I onda su oni sami u stvari naručivali robu većinom. Većinom su oni sami, jer pošalju ti kad koliko treba da stigne robe. Jer sam ja i dok sam obilazio sve te radnje po Bosni i nosio robu. Ja sam bio i direktor, i komercijalista i dostavljač. Ali, donosio isto kad zatreba, pričao…

Ivan Minić: Bio si direktor logistike. 🙂

Mladen Jukić Yuka: Sve! Da, i to sam bio! 🙂 Tako da nije sad nešto puno da sam ja imao iskustva tu u prodaji, preterano da sam neka znanja tu koristio, ali dobro upoznavanje nekih novih ljudi. Sistemi kako oni rade je vrlo slično kao i ovde. Maxi je tamo isto kao i ovde, nema tu puno razlike. Jedina razlika je taj Bingo bio, koji je radio na reč, što bi se reklo, otpočetka. Tako da je to ono što meni bilo najupečatljivije i što mislim da nisam puno viđao takvih firmi da rade, pogotovo po našim balkanskim državama.

Ivan Minić: Obično lanci tog tipa u nekom trenutku bivaju akvizirani od strane neke multinacionalke koja prosto funkcioniše po drugačijim principima. Ima slučajeva i kada to nije tako. I kod nas ima nekoliko lanaca, ali oni nisu tržišno dominantni. Posebno nisu dominantni u glavno gradu gde je 80% kapitala. Ali, dobro, ima zanimljivih priča tog tipa i ovde. I onda ti postaješ preduzetnik.

Kako je protekao prvi preduzetnički poduhvat?

Mladen Jukić Yuka: Da, onda kreće – onda stvarno krećem da budem direktor. 🙂 Da, posle fakulteta – znači, ja sam završio taj fakultet, ali inače kad se uči na fakultetima, ne uči te puno da budeš stvarno preduzetnik i da budeš neko ko će da vodi svoj biznis. Na ovom fakultetu što smo mi imali, ja nisam preterano puno ni učio, jer nije bilo potrebe, jer sam radio. 🙂 Ali, ja sam hteo odmah da otvorim svoju turističku agenciju, jer što ne bi, što ne bi otvorio, a mislio sam da znam to. Odnosno, naravno, to je ono otpočetka što sam hteo da budem – direktor i da nešto vodim svoje. Ali, stvarno pre toga nisam ni malo pripremio. Niti sam ja nekad radio u nekoj turistočkoj agenciji da znam kako to funkcioniše, niti sam imao nešto dodira sa drugim ljudima koji su to radili. Nisam preterano ni istraživao, odnosno nisam ništa istraživao. Ali sam ja rekao da ću da otvorim turističku agenciju koja je subagent. To je agencija koja se u stvari bavi prodajom aranžmana tuđih agencija, tj. većih, a ti uzimaš samo procenat, kao u stvari si posrednik između većih agencija. Sad poenta je što subagentura dobro radi možda u manjim gradovima nekim.

Ivan Minić: Gde možda nemaš predstavništvo svih tih agencija.

Mladen Jukić Yuka: Da, nemaš predstavništvo velike agencije. Ali, ja sam otvorio agenciju nasred Obilićevog venca u Beogradu. Uzeo neki lokalčić tu, u City Passageu. U stvari, taj City Passage je i propao tržni centar, tako da su bili jeftini lokali.

Ivan Minić: Svi! Svi stari tržni centri iz 90-ih koje mi pamtimo kao kultne stvari su propali i sad su tamo lokali džab-džabe. Ja znam, kad smo nešto gledali za isto neki lokal gde je bila bitna lokacija zbog preuzimanja, zbog tih stvari, a ne mora da bude atrkativna, samo da bude na dobrom mestu, i kao: Brate, ima lokal u Staklencu za tipa 150 evra.

Mladen Jukić Yuka: Da, bukvalno je tako bilo! Otkud to?!

Ivan Minić: Znaš, kao: Koliko je kupatilo? -Pa, živimo u Staklencu. Ima parking mesto! 🙂

Mladen Jukić Yuka: Možeš šta hoćeš! 🙂 Tako je i meni nešto, negde 100-150 evra možda koštao lokal. I ja rekoh: Pa, super! Samo što su oko mene stalno – mislim, oko mene, u gradu, normalno. Inače, kad bi neko i došao da kupi kod mene neki aranžman, u stvari, zašto bi došao kod mene kad ima na kilometar-pola kilometra i veću agenciju, da li Big Blue ili ne znam koji je tad bio, te Kontiki ili ovi. I onda vide mene kao možda nekog prevaranta u stvari. Što ti radiš to? Ko si ti da prodaješ? Jesu li to kao iste cene? A, u stvari, jesu iste cene. Sve su iste cene, ali onda oni gledaju zašto bi: Bez veze, što da kupujem kod tebe? Odem kod drugih, oni su mi sigurniji. Ne znam ko si ti. Tako da na kraju sam ja u stvari nula aranžmana završio prodatih i na kraju sam video da u stvari nema od toga ništa. Jer ja kad sam ulazio u takve stvari, ništa nisam znao o tome. Dobro što nisam znao, nego što nisam istražio šta treba to da predstavlja. U tom trenutku, ništa iz marketinga nisam znao. Ja sam mislio da ako otvoriš Instagram profil, da staviš neke sličice, Pariz, Njujork, Milano, odmah će ljudi da lajkuju, da kreće da pitaju koliko to košta, kad ćemo mi da idemo i ostalo, ali baš i nije tako. 🙂 Tako da sam na teži način malo video. Sajt sam neki napravio smešno, baš početnički, da se ni ne vidi šta treba, ništa se nije tu ni videlo. I tu sam shvatio da sam izgubio sve para odjednom. Znači, ja sam uložio u to neke svoje pare, neki novac koji sam štedeo prošlih poslova što sam radio, od svega. I ja sam mislio, normalno, ti sad kad uložiš nešto, vratiće se nešto, zaradićeš neke pare, pa možda će ti trebati godinu-pola godine da ti vratiš. Ali, u stvari, ja sam za pet-šest meseci sve pare potrošio na lokal, na firmu, na tekuće troškove, ali ništa nije bilo zarade. I onda sam tad shvatio da treba nešto drugo da se radi. Sad već – šta ćemo sad?

Ivan Minić: Od nečeg treba i da se živi.

Mladen Jukić Yuka: Pa, da. 🙂 Ne živim ja sa svojima. Sam već živim desetak godina. Ja od 19. već sam živeo sa sestrom, pa malo ona, pa onda skroz sam. I onda je stvarno trebalo nešto da se radi. I tad sam već video da nema tu više zezanja, stari život je prošao. Jer u tom trenutku sam se ja stvarno družio sa ekipom, izlazili smo na splavove, žurke, išli na party putovanja razna. I u stvari smo mi svi želeli da zaradimo pare samo zbog toga, da bismo išli na neka putovanja, na taj zezanja. Ali, onda shvatiš da tad već 26-27 godina treba malo ozbiljnije čovek posveti nečemu. U stvari, ne što shvatiš nego što te život natera da shvatiš. Možda ja ne bih shvatio da mi se to nije desilo. Možda bi i dalje bio takav način razmišljanja. I na kraju posle svih tih godina meni je stvarno drago – drago, jedan od najvećih pozitivnih stvari iz svega toga što mi se promenio način razmišljanja i što sam posle toga uspevao neke stvari da završim, iako je bilo, naravno, padova i posle toga, ali to mi je možda omiljeni neuspeh, što bi se reklo.

Ivan Minić: Ne, dobro, svaka životna škola je bolna i skupa, ali mislim da tvoja što se toga tiče nije bila previše bolna i previše skupa. Jeste, naravno, neprijatno svaki put kada ti uđeš u nešto sa nekim očekivanjima, a to se ne desi. Ali, jako mi je drago što si to ispričao tako kako si ispričao zato što, da, svi smo mi u nekom trenutku uradili nešto epski glupo i svi smo u nekim situacijama ušli grlom u jagode, jer nam je delovalo previše dobro da propustimo, a samo nam je delovalo tako. I?

Kako izgleda prodavanje farmaceutskih proizvoda?

Mladen Jukić Yuka: I dalje… Da, onda sam dalje gledao šta ćemo dalje, jer već u tom trenutku shvatiš šta je preduzetništvo i šta treba da radiš. I strah te je. Onda već ne bi da ulaziš u to, već ne bih da budem direktor, sad bih da radim nešto drugo. Onda sam tražio po oglasima poslove. I tad se pojavilo, ja sam slučajno video taj oglas, neka američka firma je tražila ja mislim da je oglas bio za menadžera prodaje ili tako nešto. Mi smo otišli, u stvari, ja sam otišao na razgovor za posao. Tamo je bilo jedno desetak ljudi koji su čekali, i mi smo pričali sa – monitor je neki bio ispred nas i ja vidim ljude pričaju sa monitor nešto na engleskom. Niko te nije pripremio, niti sam se ja pripremio, niti sam pre toga ja radio nešto na engleskom. Znao sam OK jezik, ali smo došli na razgovor za posao sa direktorom, vlasnikom firme i nismo znali o čemu se radi uopšte: šta treba da prodajemo, da li treba da prodajemo mi uopšte, šta se dešava. I onda smo došli i pričali. Ja sam došao sa tim gazdom i on me je ispitao nekih par stvari. Jesi li nekad radio u prodaji? Kako ti sve to izgleda? Sećam se da mi je postavio pitanje are you a salesman. Jesi li ti prodavac? Ja rekoh: Pa, nisam više. Nisam. -Are you a salesman? -Another sales? -Are you a salesman? Ja rekoh: Nisam, što? -Once a salesman, always a salesman! -Dobro, dobro, važi. 🙂 Tad sam shvatio da u stvari on traži prodavca nekog. I, ništa, na kraju od nas deset ostalo je troje koji su bili OK. Ja sam bio među njima. I on je mene zaposlio i još dvoje ljudi. I mi smo u stvari tek tad saznali šta treba da radimo, jer nismo znali o čemu se stvarno radi i kakva je vrsta prodaje. Poenta je bila da je to firma – čovek koji došao u Ameriku, naš čovek iz Užica otišao je 99. u Ameriku, radio razne stvari u Americi: od ono valet vozača na parkingu i onda dalje sve i svašta. Malo u IT-ju, nešto je bio u tehnologiji, na kraju je otvorio tu svoju firmu gde se prodaju lekovi apotekama američkim. Američke apoteke, to su većinom državne apoteke, kao što kod nas ima, na primer, u Domu zdravljaju, pa onda u prizemlju stoji apoteka.

Ivan Minić: Apotekarska ustanova Beograd, takva neka postavka.

Mladen Jukić Yuka: Da, tako nešto. I oni su kupuju, normalno, na veliku. Kupuju ozbiljne količine lekova, a većinom i od Pfizer i od svih većih firmi američki, ali postoji neki deo, procenat tih lekova, koje veće te firme kao Pfizer ne žele da proizvode. Neće da ih proizvode ili ih malo proizvodu, jer nema nešto zarade preterano, nema potražnje velike, i onda ta firma moja što sam radio stupa na scenu i onda oni prodaju te lekove koji su – to smo mi nazivali u shortageu, bili su nedostatku ti lekovi i onda smo zvali telefonom i prodavali Amerikancima. To je bilo – znači, mi dobijemo CRM, gde imaš po 3.000, 3.000 i nešto apoteka po Americi, i svaki dan zovi. Svaki dan zovi od dva popodne pa do jedanaest uveče.

Ivan Minić: Prodaješ legalnu stvar, sve je potpuno legit.

Mladen Jukić Yuka: Da, naravno.

Ivan Minić: Samo je stvar u tome: našao si nišu u kojoj je to dovoljno malo para da neko veliki neće da se bavi time, a sasvim dovoljno da se jedan takav manji sistem bavi time.

Mladen Jukić Yuka: Jeste, jeste. To malo para u Americi su bile ozbiljne zarade. Ta mala ta ništa što je bivši gazda našao je zarađivala njemu od pola miliona mesečno do tri-četiri miliona. Znači, to su bile tolike cifre u dolarima. I ja kad sam video da stvarno – jer mi smo prvo došli, nas troje u Beogradu smo bili, a Americi je bilo još petoro ljudi koji su radili isto to. I mi pošto smo, naravno, sa naglaskom ovim balkanskim, mi smo njima više služili kao neko ko će da ih zove te ljude koji kupuju apotekama, i onda mi njima prebacimo da oni zatvaraju prodaju i da oni sve završavaju kako treba papirološki. To smo radili, pa u principu prve dve godine smo samo to i radili, a onda smo tek krenuli da mi direktno prodajemo. Da, kad sam video da oni ljudi prodaju po 100-200-300.000 dolara, baš nisam znao da postoji takav biznis inače negde. I nije bilo jasno zašto bi neko kupovao kada može da kupi stvarno od Pfizera jeftinije ili od drugih. Ali je bila stvar što oni su državne pare to koristili i imali su te budžete koji – nisu to njihove pare od ovih što rade u apotekama…

Ivan Minić: Dobro, i vrlo često ne možeš da dobiješ to u roku u kom treba od velikih dobavljača.

Mladen Jukić Yuka: Tako je, jeste.

Ivan Minić: Jer prosto nema.

Mladen Jukić Yuka: Neće, da. Malo su proizveli i neće sad ponovo da proizvedu, jer im se ne isplati. Nemaju sada poentu. I onda njima to OK uzmu i to je bilo to. Dosta stvari sam ja naučio na tom poslu isto. Mi smo počeli sa troje, ali posle je došlo još ljudi. Ja sam bio neko ko je vodio tim njih, odnosno bilo je možda već desetak – team leader sam bio tu. E, tu kad sam došao na taj posao, to je bilo posle kraha sa agencijom turističkom, i tad sam rekao: Ja stvarno moram da budem najbolji na ovom poslu. Nekako sam u svojoj glavi rekao: Moram da ostanem. Jer mi smo bili u stvari na probnom radu prvo tri meseca. To ti oni kažu: Prvo probni rad, pa da vidimo šta ćeš dalje. Ja sam rekao: Ja moram da ostanem. Nema dalje. I borim se kako znam. I ja sam video da oni cene u stvari rad. Jer gazda je nama govorio u početku: Ne morate vi odmah da prodajete. Nije sad to poenta da vi mnogo prodajete kao oni Amerikanci, po 100-200.000, jer nećete to moći. Nego najbolje je da zovete što više. I ja sam u početku zvao 300-350 puta dnevno, 350 poziva dnevno sam ja imao sa tim Amerikancima, koji su ti, naravno, lupali slušalicu često, spuštali, pa onda pitali: Šta hoćeš više? Ko si ti? Pa, onda se nađe neko ko priča sa tobom o Srbiji, o Evropi, da znaju malo. Ne znaju gde si u stvari, oni misle da je to Sibir. I na kraju video sam da gazda ceni to i da voli da se što više radi. Zato sam verovatno i postao tu team leader. I, naravno, onda su posle i došle prodaje. Video kako on – taj način na koji je on vodio firmu mi je baš bio zanimljiv. Jer on je jedan od velikih đaka Tonija Robinsa, odnosno on je bio u nekoj njegovoj – pa, to je grupa gde su oni sastali se da li dva-tri puta godišnje i stvarno je sve od njega učio. Imao je načine kako se ophodi sa radnicima, sa svojima u menadžmentu, i, naravno, znao je… Posle par godina, posle dve-tri godine tog rada sam ja već znao ako nas jednom pohvali da sledeći put znamo da će da nam kaže što smo pogrešili nešto bez veze. Ali, on je tu nalazio neke razloge da stvarno nas drži na nekoj ivici, da ne budete opušteni previše, ali da bude lepa, dobra atmosfera. Jer u prodaji mora da bude stvarno u dobroj atmosferi, da su ljudi srećni, ali da se ne opuste, da ne uđu u neku zonu komfora, da oni sad misle da je to OK i super je poslu, svi smo srećni, zadovoljni. Tako da tu sam dosta od njega tih stvari naučio što se vođenja firme.

Ivan Minić: Je li ima nešto čega se sećaš da ti je ostalo baš upečatljivo?

Mladen Jukić Yuka: Pa, sećam se – team buildinga se sećam najviše. Jer on je voleo, pošto imala je firma dosta, naravno, novca, ali on je voleo da potroši i da stvarno ljudima učini da bude OK svima. I mi smo došli, on je rekao: Dođite na aerodrom Lisičji Jarak. Idete negde. Ponesite pasoše. I nismo znali gde idemo. I on je rekao: Idemo na Zlatibor. Idemo do Užica. Išli smo avionom od Beograda do Užica, 20 minuta traje let. 🙂 Dođemo tamo, i onda na aerodromu nas je dočekao neki reli vozač isto iz Užica. On nas je provezao kroz aerodrom. Toga se sećam da mi je bilo na tih 30 sekundi koliko nas je vozio…

Ivan Minić: Ili je Mikica Vesić ili Žarko Terezić.

Mladen Jukić Yuka: Mikica Vesić. 🙂

Ivan Minić: Naravno da je Mikica, nema ko drugi. 🙂

Mladen Jukić Yuka: On je, nema ko drugi, da! 🙂 I onda nas je snimao, naravno, jurnjava, kakve su to face bile. I onda par dana smo tu bili, tamo hotel Mona. Išli smo na zip-lineove isto. Tako, svuda nas je vodio. Upečatljivo mi je to bilo, što on stvarno zna kad treba kome šta da kaže, i to da daje ljudima motiv da nastave da rade. Iako mi je to bilo nekako čudno, jer mnogi ljudi su se žalili tu na posao. Odnosno, to je stvarno bio težak posao u smislu da ti od dva popodne radiš do jedanaest. Nema društvenog života. Ljudi su mlađi od 30 počinjali tad da rade, 25-26. Ja sam tu bio među najstarijima s 30 u tom trenutku. I hteli su da izlaze i da se malo druže, ali on ih je držao da budu zadovoljni iako se to njima nije sviđalo. Nisu to bile sad ne znam kakve pare. Mi smo počeli sa 40.000 dinara, mislim da je bila prva plata. Znači, 400 dolara, pa se posle nastavljalo, dizalo. Ja sam na kraju izlazio na nekih 1.500 dolara, sa nekim raznim bonusima, što je bilo OK. Ali, mnogi su imali manje plate od toga, pa im je bilo super. Bilo im je OK, iako su se često žalili. Najčešće su se žalili meni kako nije dobra atmosfera, odnosno ne žele da rade tu. Težak je posao to stvarno. Jer ti u tom trenutku – uđe to sve u automatizam. Ti pričaš neke iste stvari stalno, ali posle par godina te to baš smori.

Ivan Minić: Čuj, par godina. 🙂

Mladen Jukić Yuka: Da, par godina. 🙂 Jer hoćeš nešto novo, naravno. Ja sam uhvatio sebe mnogo puta da sam ispričao – pet minuta pričam sa ljudima, nemam pojma šta sam rekao, ali znam da sam pričao super, da sam prodao možda čak ili tako nešto. Jer ja sam navikao da pričam neke iste stvari i da stvarno posle toga nemam uopšte osećaj da sam nešto rekao ili da se nešto desilo.

Ivan Minić: Došao si u fazu da ti to bude refleksna stvar. Dobra stvar kod toga je što kad je refleksna stvar, onda se ti ne trošiš toliko. Ali, isto tako, ako se desi nešto nepredviđeno, ti ne znaš šta je dovelo do toga. Jer si bukvalno: Ups, šta sad?! Ovo nismo imali! Ovaj scenario nisam imao u glavi kad se ovo dešavalo! Šta je još tu bilo specifično u njegovom odnosu prema zaposlenima, u tome kako su izgledali sastanci koje ste imali? Kako je prosto funkcionisalo to, a da ti je iskustvo dalo neku vrednost? Ima neku temu za razmišljanje za kasnije?

Kako držati zaposlene motivisanim?

Mladen Jukić Yuka: Pa, ti sastanci su bili – znači, on bio u Americi čovek stalno. U 95% vremena je on u Americi. On dođe u Srbiju, u Beograd, bude par dana, onda ode malo u Užice. I većinom je bio u Americi. I mi smo imali preko Zooma. Prvi put sam tad i čuo za Zoom kao aplikaciju, jer su oni to koristili odavno, a tad nije još bila korona, pa da znamo svi za Zoom. On je bio na velikom TV-u, video-bimu, i nas – koliko nas bude u tom trenutku, deset-petnaest – u okrugli sto i on nas gleda. Imamo, naravno, kameru. Gleda nas i priča. To je bilo 9.30 po američkom vremenu, negde pola tri kod nas. Počinje tako sastanak da on prvo motivacione priče neke ispriča. Ali, ne neke lažne, nego nešto što se možda i njemu desilo ili nešto što je od nekog prijatelja čuo. Znači, on ti da motivaciju prvih tih 20-ak minuta, pola sata, i onda ti na kraju tek kaže ono što je trebalo danas da se prodaje, to, to, to. Nego je bilo bukvalno da održava taj nivo motivacije kod ljudi u toku dana. Jer to ide – pada nekad. Jer ljudi čekaju, najčešće je bilo sat vremena pauza za ručak. I onda prvo čekaš kad će to, pa onda sledeće. I onda je on držao na taj način, isto kroz priču neku u toku dana. Zvao te na telefon nekad kad zatreba da ti ispriča isto neke dodatne priče. Tako da mi je bilo zanimljivo kako on održava taj sistem da su ljudi srećni, zadovoljni, iako ne vole nešto svoj posao, a opet su u strahu da ne izgube taj posao. To mi je neka bila tema za razmišljanje kako on to sve radi. I da li je to jedna stvar, dve, tri. Verovatno ne. Nego to je neki skup stvari njegove ličnosti kako je on to uspevao. Ali, i dalje on to tako radi, i dalje drži. 

Ivan Minić: Znaš šta je tu meni fascinantno? To je ono takmičenje sa vremenom gde ti znaš da ćeš da izgubiš. Znači, ti znaš da će čovek da ti ode i uopšte nije stvar u tome da ti nekoga zadržiš večno da bude tu, nego samo da napraviš da ode posle tri meseca nego posle tri godine.

Mladen Jukić Yuka: Jeste, jeste.

Ivan Minić: Znaš da to ne može da se radi duže, znaš da samelje čoveka, da ga potroši. Možda može da se radi tako što ćeš ga prebaciti na neki drugi posao, promeniti mu poziciju, promeniti dinamiku. Uraditi nešto tog tipa, ali takav posao vrlo teško neko može da radi jako dugo, osim ako nije baš ekstremno motivisan da se time bavi, u kom slučaju će verovatno dobiti ponudu negde drugo za možda bolje uslove da tako nešto radi.

Mladen Jukić Yuka: Sad kad to pričaš, vidim da je on radio i sa mnom tako. Ja sam njemu stvarno značio, bio sam mu odličan tamo. Nisam ja nešto preterano prodavao puno. Bilo je ljudi koji su više od mene prodavali, ali sam mu ja verovatno bio neko na koga su se drugi ljudi ugledali u smislu nekog vođenja tih ljudi i koji su hteli možda da budu na tom mom mestu. To mesto nije značilo ništa, nego ja sam sve radio isto što moji ispod mene, ali, hajde, nema veze. On je video dok sam ja radio, ja sam bio kod njega četiri godine, ja sam odmah otpočetka krenuo da učim druge stvari, jer sam hteo da pobegnem od tog posla. Nisam odmah hteo, naravno, ali već posle nekog vremena sam ja video da to ne želim da radim toliko dugo. U stvari, da ne mogu, da me iscrpi, i onda sam krenuo da učim i digitalni marketing i Facebook oglašavanje i dropshipping i razne ostale stvari. I on je video, odnosno nekako načuo, ja sam mu nekad čak i rekao za jednu stvar što sam radio, i onda je on mene znao da neće moći da zadrži toliko dugo. Ali, to je meni dalo neku prednost, jer ja sam hteo da ostanem da radim i dalje. Jer, naravno, i dalje sve te stvari sa strane što sam naučio, radio, nisu mi donosile dovoljno prihoda da ja mogu sada da odustanem od svega. Nisam smeo, nisam imao hrabrosti u tom trenutku. Tako da sam ja uspevao da dogovorim s njim da on meni smanji platu, pa da ja radim do pola devet uveče umesto do jedanaest prvo. Onda sledeće je bilo da radim do šest, na pola radno vremena, od dva do šest popodne, da bih mogao ja da se posvetim ovim drugim stvarima. Nikom drugom on to, naravno, nije dao nikada, ali on je hteo da ja ostanem što duže, što više mogu da mu u nekim stvarima bar pomognem. I sad kroz tu priču vidim da je on takve stvari i sa mnom radio i hvala mu. Super, odlično, meni je dobro došlo! 🙂

Ivan Minić: A sam proces učenja tih drugih stvari, kako je to teklo? Sad već pričamo o nekom vremenu kada je znanje postalo dostupno, imao si gde da naučiš. I tu se sad najčešće ne postavlja pitanje da li nešto imaš gde da naučiš, nego na šta da se fokusiraš, jer ima previše svega. Sve apsolutno imaš u Facebookovoj dokumentaciji, u Googleovoj dokumentaciji, možeš da naučiš sve. Samo ti treba tri života za to. 

Mladen Jukić Yuka: Jeste. 🙂

Ivan Minić: Kako to sad? Odakle krenuti? Šta? Kako testirati? Kako je u tvom slučaju to bilo?

Odakle je krenuo sa Facebook oglašavanjem?

Mladen Jukić Yuka: Pa, u mom slučaju, ja nisam znao isto. Nisam znao šta bih hteo tačno. Nego sam ja hteo – ja sam znao kakav život u stvari želim. Jer ja sam znao da ne želim da budem vezan za kancelariju, sa slušalicama, da ja zovem deset sati dnevno, osam sati. Nego dad imam posao koji mogu da ponesem sa sobom. Ponesem laptop, da odem na more, da odem na Maldive, i da tamo radim. Ali, nisam znao šta to podrazumeva, odnosno koji su ti svi poslovi koji mogu da ti donose to sve. I, normalno, uvek kako to sve ide, kreneš na Google, how to make money online i onda se pojavi milion stvari nekih koji nemaš pojma ni o čemu se radi i obično neke gluposti prvo dođu. Ali, tako sam krenuo. Izleteo mi je Istokov blog, od Istoka Pavlovića, normalno, jer odmah je na prvoj stranici. I o dropshippingu blog. Najčešće mi je to izletalo. I onda sam prvo pročitao većinu njegovih tekstova, posle nekog vremena i sve tekstove, i malo ušao u to dublje. Taj mi se biznis model svideo, kao i mnogima u tom periodu pre, koliko je bilo, četiri-pet godina već. I mislio sam da je to nešto što želim da se bavim time. Ja dok sam i radio u ovoj firmi, ja sam već krenuo da učim malo oko toga. Moja sestra, koja živi u Banjaluci, je radila u marketing ageniciji, i ona već se bavila malo Facebook oglašavanjem, odnosno znala je postavi kampanje. Ja mislio da je i to dovoljno, šta će ti više od toga, da se napravi neki sajt i da se postave kampanje i da krenu milioni. Naravno, da bude lambordžini i ostalo. 🙂 Ali, i to sam saznao da ne može baš tako. Dobra je stvar bila što sam ja u tom trenutku radio u ovoj firmi i imao sam nekad i bonuse neke, pa sam imao neki novac koji mogu da uložim u to. Ja sam dosta razmišljao da li da prekinem, na primer, taj posao, jer mi je stvarno bilo… To budu trenuci gde ti stvarno ne možeš da izdržiš mnoge stvari psihički, iako to ljudima sa strane izgleda: ti sediš i pričaš i ništa ne radiš. Ali, psihički je to bilo mnogo drugačije.

Ivan Minić: Potrošnja je ogromna.

Mladen Jukić Yuka: Da, stvarno dosta. I ja sam tu razmišljao – da li prvo da prekinem s tim poslom, pa onda da se posvetim dropshippingu i ostalom. I sva sreća, pa nisam u tom trenutku. Jer tek sam kasnije shvatio da nemam dovoljno znanja baš za dropshipping. Tad, u tom trenutku, nisam imao dovoljno znanja.

Ivan Minić: Pa, u nekom trenutku, baš na samom početku tog hypea, na vrhu tog talasa, je toliko mnogo ljudi krenulo da priča o tome, i da se bavi time, i da ulaže u to. A, onda sam došli do toga da suštinski svi ljudi koji su, da kažemo, bili najvidljiviji na početku, i Ogi Vuković, i Istok, i Alek Gligorić, i ostali, da u principu danas uglavnom ljudima govore nemojte to da radite. Zato što je statistika – procenat uspešnih je jako, jako, jako mali iz raznih nekih razloga. Postoje situacije u kojima je to apsolutno legitiman biznis model kojim možeš da kreneš. Jedna od njih je ono što i Istok i Alek su pričali kod mene: Je li imaš community neki? Jesi li napravio profil ljudi koje zanima nešto i to neko vreme gradiš i skupilo se par hiljada ljudi? OK, to je odlična osnova da kreneš. Ali, ako nemaš tako nešto, mnogo je teže. Nije nemoguće, ali je mnogo teže.

Mladen Jukić Yuka: Naravno, da. Zavisi. Može, i dalje može, ali sa mnogo novca. Nije sada da može sa ne znam koliko. Pa, i tad, u tom trenutku je to bilo vrlo slično. Samo što je sad još teže zbog konkurencije kod nas. Ali, ja sam krenuo sa prvim dropshipping biznisom bez stvarno ikakvog znanja i o Facebook Adsu i o ne znam čemu, nego stvarno pročitao tih par blogova i ulazak u Dropshipping Balkan grupu kad se pokrenula, gde sam krenuo da prodajem stvari koje nisu ni dozvoljeno prvo da se prodaju. Bile su Game of Thrones neke stvari u vezi te serije, gde smo našli na AliExpress, tad je bila popularna. Ja sam mislio, naravno, to će da se prodaje: samo ubaciš 10 dolara u reklamu i zaradiš 300. Ali, nije baš bilo tako. 🙂 Jer, prvo, naravno da ti odmah Facebook blokira nalog, vide da to su copyrighted proizvodi, da ti ne možeš to da prodaješ i da treba malo drugačije da se postaviš. Onda sam krenuo malo više da istražujem oko tih stvari, učio, i shvatio da… Posle sam imao još jednu dobru prodavnicu. Ne, pre toga sam naleteo na kurs čoveka sa kojim i dalje radim. To je Piter Pru. Amerikanac koji je prodavao kurs dropshippinga za 1.000 dolara u tom trenutku. I ja sam tada isto imao neke bonuse iz ove firme i rekao sam da ako nešto košta 1.000 dolara da možda stvarno je dobro. Kupio sam taj kurs, krenuo isto da radim. Imao sam neki novac iz tog drugog shopa što sam pravio, ali nije to sad bilo nešto preterano i nije nešto što sam ja mogao da kažem: E, sad ovo donosi tolike para da ja mogu opet da prestanem da radim sa ovim poslom kod Amerikanaca.

Ivan Minić: Bilo je dobro, OK kao dopunskih prihod, ali ništa više od toga.

Mladen Jukić Yuka: Da, dodatno OK, super. Ali, jedna od boljih stvari što sam dobio iz tog kursa je što sam bio u toj grupi, communityju Piter Prua, gde smo isto često imali neke video-sastanke, Zoomove sa svim drugim ljudima koji su radili to. I on je stalno bio tu i pokazivao ti nove stvari, učio te novim nekim metodama: istraživanje proizvoda, na primer, i reklama oglašavanja. I to mi je donelo mnogo toga kasnije, o čemu ćemo posle možda pričati.

Ivan Minić: Ono što vrlo često kada pričamo uopšte o dropshippingu kao modelu oko čega se ljudi vrte je kao da nađeš taj jedan proizvod, winner product, koji će ti napraviti sve ostalo. I ako postoje šanse da ti nađeš nešto što niko drugi nije našao i da ga izmarketiraš bolje nego bilo ko drugi, sada, par godina kasnije, šanse da se to desi su jako male. I zato veliki broj ljudi koji pokušavaju da naprave nešto – mislim, to bukvalno kad gledaš sa strane, a ja sam jako srećan što sve to gledam sa strane, a ne iznutra, kad gledaš sa strane, bukvalno od 100 ljudi koji se jave, kod 95 vidiš iste tri greške. I fascinantno je, ali, dobro, i ti pokrenuo turističku agenciju, fascinantno je da se ljudi ne iscimaju za svoje pare, da istražu i da prevaziđu top 5 najglupljih grešaka koje možeš da napraviš. Pa, brate, ako napraviš šestu… Hajde sad, ne možeš baš sve da eliminišeš. Ima i situacija u kojima je to pitanje sreće na kraju dana.

Mladen Jukić Yuka: Pa, jeste.

Ivan Minić: Ali, neke bazične stvari – nemoj na njima failovati. Kako se tvoja priča razvijala? Došla je do vrlo visokog nivoa, i to što sad radiš je jako ozbiljno, a krenulo je od nečega što je paralelni posao, dok radiš nešto što ne želiš da radiš, u vreme koje ne želiš da radiš, i imaš jedan poluuspešan shop.

Kako se priča dalje usložnjavala?

Mladen Jukić Yuka: Da, to. Što tiče ovoga što kažeš za ljude koji naprave iste greške, ja mislim da je to i do toga što je dropshipping tako predstavljen. Da je to neka vrsta lake zarade, brze love sa strane, i da ti napraviš… Pa, i dalje se to tako prodaje. Da ti napraviš neki shopić, da napraviš kampanju na Facebooku, i da ti možeš da zarađuješ od toga. Dropshipping je samo jedan biznis model. Znači, klasičan biznis model koji može da bude isto i otvarenje pekare i otvaranje burger housea ili bilo čega, isto je posao. Znači, moraš da se baviš time stalno. Nije sad ti možeš da uđeš i da sat vremena dnevno posvetiš tome. Jer mnogi ljudi ulaze i zbog toga. Mislim da je to razlog zašto padaju na početku, jer tako im je predstavljeno da to tako i treba. I ja sam tako krenuo te 2016. ja mislim da je bilo, da sam tu krenuo i pao taj jedan shop, i onda je malo pokrenuo taj drugi, koji je dobro radio. Ja kad sam video taj shop koji je OK radio, koji nije nešto, naravno, bilo dovoljno novca da mogu da pokrijem sve to, ali sam video tu moć Facebook oglašavanja tada, odnosno Facebooka. Jer probao sam i Google bio, probao Facebook, malo sam nešto i Reddit Ads smo nešto gledali, ali to je bilo slabije, pošto mislim da i dalje Srbije ne može da se radi to.

Ivan Minić: Ne može, ne može.

Mladen Jukić Yuka: I vidio sam da je mnogo jak targeting ima Facebook, odnosno mnogo jako pronalazi ljudi koji su spremni da kupe. Kad ti postaviš reklamu kako treba da se postavi, imaju takav algoritam da znaju sve o tebi stvarno. Znaju Facebook Pixel i ovaj deo gde oni skupljaju podatke o ljudima. Znaju kad ti odeš na neki drugi sajt i koliko vremena tu provedeš, koliko klikćeš na druge neke reklame, koliko si zainteresovan za ovaj proizvod. za onaj. I kad postaviš stvarno sve kako treba, možeš iz malo novca da zaradiš dosta ako imaš, naravno, dobar proizvod, ako imaš dobar sajt, i ako je sve postavljeno kako treba. I tu sam krenuo više da istražujem oko Facebooka. Krenuo sam da učim isto od raznih ljudi u industriji. Pre je bio jedan čovek koji radio Facebook Kanadi, Kalid Hamid mislim da se tako preziva. I on je isto imao neki kurs. Piterov kurs je isto dobar bio za Facebook Ads i tu sam učio nove stvari oko njega. Ali, najviše u stvari ti naučiš kad se investira novac u reklame.

Ivan Minić: Svoj.

Mladen Jukić Yuka: Svoj najbolje naučiš, da. 🙂 Jer prvo kad sam padao taj novac, odnosno gubio, investirao i gubio na prvom shopu, pa onda si morao da naučiš šta treba drugo da uradiš. Pa, onda na ovom shopu što je dobro radio da naučiš kako to može još više da se skalira, odnosno da se poboljšaju još veći rezultati. E, onda sam video da može i kod drugih da se to radi, da ne moram samo kod sebe. Ja mislim da je 2018. taj Lopez napravio kurs koji se zove SMMA, kao Social Media Marketing Agency, da svako može da napravi agenciju. Taj kurs je da li je bio čak jedno vreme besplatan, pa posle bio možda 30-40-50 dolara. U tom trenutku ja vidim na Facebooku se pojavljuju ljudi koji imaju svoje profile i gde kažu: I’m agency owner. Dođite kod mene, napraviću vam ROAS 3, 4, 5, ako radite sa mnom. I vidim da se pojavljuje dosta ljudi tu. I posle odem na Upwork i na Fiverr, odnosno najčešće sam bio na Upworku, i tražio sam malo da nekom drugom radim reklame. Pojavljivali su se takvi ljudi koji eto završe taj kurs i oni budu agency owneri, a u stvari nemaju nijednog klijenta. I ja sam to provali tek kasnije, jer ja sam dolazio na te razgovore za posao s njima, gde su oni meni ista pitanja – znači, imaš razgovor sa petoro ljudi i svi ista pitanja postavljaju. To nigde nisam video. 🙂 Rekoh: Nešto tu nije bilo dobro. I tek sam posle video, i onda sam posle navikao, kad kažem odgovor odmah, ne mora ni da me pita pitanje. 🙂

Ivan Minić: Da kažeš odmah svih pet odgovora. 🙂

Mladen Jukić Yuka: Odmah kažeš šta je. 🙂 I onda sam video da u stvari postoji dosta konkurencije, ljudi, ali da ne znaju dovoljno dobro da rade te stvari. I onda sam ja hteo da malo pokrenem bolju priču oko agencije i nalazio sam neke klijente prvo na Upworku. Znači, tu sam krenuo sa nekim klijentima koji su davali možda 200-300-500 dolara za manageovanje reklama, ali mi je to stvarno dosta donelo u iskustvu, jer u tom trenutku nisam imao par stotina hiljada da uložim u reklame, nego sam mogao tuđe pare da trošim, odnosno investiram. I tu se dosta nauči.

Ivan Minić: Generalno, ljudi kod nas nemaju baš osećaj o svemu tome, ali kod nas, iako je to sad mnogo skuplje nego što je bilo pre 7-8 godina, i dalje je oglašavanje jako jeftino. Ti u Sjedinjenim Državama, Kanadi, Australiji, UK, u Nemačkoj, jednostavno sve košta u proseku 30-50-100 puta više. I kada to košta 100 puta više, zapravo, jako moraš da vodiš računa o tome kako ćeš potrošiti taj novac. Ja se sećam, mislim da je Srđan kad je bio ovde pričao, ali to je scena kada on i Rečko prvi put idu u Kaliforniju i prvi put idu na veliki sastanak u Google kao najbolja agencija ovih regiona. I pričaju tamo sa ljudima koji su najbolje male agencije. To je kao podela: najbolje male agencije. Znači, u Americi mala agencija i kod nas mala agencija ne mogu da se porede, ali nije bitno. I sad i njima i nama su klijenti – dobro, ovde imaš klijente i veće, ali u principu klijenti su ti od vodoinstalatera pa do auto-servisa i slično. I oni meni tad pričaju – znači, tome ima, pa ima jedno 6-7 godina sigurno – gde meni Srđan kaže: I onda su oni meni rekli da prosečan vodoinstalater troši 35.000 dolara mesečno na oglašavanje na Googleu. Mi nemamo u Srbiji u tom trenutku nijednog klijenta koji troši tu količinu novca. Posle, recimo, dve godine je bio jedan klijent za celu Srbiju koji je trošio tu količinu novca. Kao, toliko troši vodoinstalater. E, onda kad sam prošle godine bio zatočen u Americi sam shvatio zašto vodoinstalateri toliko troše, jer sam video koliko naplaćuju. I onda mi je bilo jasno da prosto mora da se isplati. Ali, to – kad te košta akvizicija korisnika, kupca 50 dinara za nešto što ti naplaćuješ 5.000, nije bitno koliko će to dobro da bude. Možeš da potrošiš i 500 i neće da bude problem. Ali, ako te košta 50 dolara, nije ti baš svejedno. Moraš mnogo više da vodiš računa, a generalno nisu ljudi tamo naviknuti da toliko predano rade svoj posao, jer taj agencijski fee koji ti imaš ili taj procenat koji imaš da manageuješ oglase nije dovoljno veliki da neko u Kaliforniji bude stimulisan da to radi.

Kako je dolazio do prvih klijenata?

Mladen Jukić Yuka: Da, da, jeste. Ima i taj momenat gde oni neće da se bave time. Ne žele da se bave, na primer, neka agencija da li je vodoinstalater, da li je solar panel ili stvarno neko ko ima e-commerce shop ili bilo šta drugo. Ne mora on da zna sve i ne treba ni da se bavi time. Njemu je lakše, naravno, da plati nekoga ko je profesionalac o tome, koji se bavi time godinama, a da se on posveti razvoju proizvoda svih, customer servicea, čemu god sve treba. I njima je lakše stvarno da angažuju nekoga, a ja sam imao tu prednost što sam bio malo čak i jeftiniji i od Amerikanaca, naravno, jer smo mogli to da priuštimo. I u početku klijenti koje sam ja nalazio su, naravno, prvo bili na Upworku. To su bili manji klijenti, koji su bili OK, ali te onda posle oni preporuče nekome drugom. Moć Facebook grupa je velika baš ako znaš kako da ih koristiš. Ja sam se vrlo često gurao po Facebook grupama, i tu uvek ima ljudi koji postave tražim agenciju za ovo, tražim za nešto drugo, za treće. Ja sam mislim član sad trenutno preko 150-200 grupa Facebookovih. I uvek Facebook algoritam izbacuje te sve oglase. To su postovi u grupama najnormalniji. I oni ti izbacuju što više ti komentarišeš toga, naravno, i što više se prijavljuješ na to ili šalješ u Messenger.

Ivan Minić: Kao što je uvek bilo i sa forumima. OK, jedna stvar je da se ti non-stop nudiš, ali druga stvar kako ti uopšte dolaziš uopšte do toga da te neko preporučuje je tako što, brate, neko postavi pitanje, ti im odgovoriš. Potrošiš neko vreme da pomogneš nekome i onda za mesec dana taj neko kad vidi negde, kaže: Evo, Mladen zna! Hajde, vidite, možda možete nešto da uradite! I to je najbolja vrsta preporuke. OK, i da ti ideš i da guraš sebe, ali je mnogo lepše kad se to dešava pasivno, da ti ne moraš da se baviš time. Ali, zahteva vreme. Zahteva vreme i posvećenost da nekome pomogneš u tom procesu.

Mladen Jukić Yuka: I da, naravno, znaš to, da odgovoriš na to pitanje. Ali, većina ljudi, da, i kad zna odgovor, mrzi ih da napišu.

Ivan Minić: Ili ih mrzi ili ne žele da otkriju tajnu. A, nije tajna.

Mladen Jukić Yuka: Ni blizu nije tajna. Baš tako ti, što kažeš, ti pokazuješ da si neki autoritet u toj oblasti, odnosno da imaš neko znanje. Jer ako ti to ne pokažeš, samo kažeš ja znam, oni će reći: Lažeš! Nemaš pojma ti! Što bih ja tebi verovao? Često sam ja to koristio. I dalje to ponekad, kad uhvatim vremena, koristim po američkim tim grupama gde god se nađe. Jer ima dosta grupa koje su i plaćene neke grupe, gde su ljudi koji već imaju određenu veličinu njihove agencije. Ja sam član jedne te grupe koja se 100 dolara mesečno plaća. I to je 2.000 ljudi u toj grupi i onda između sebe tražimo ljude kad nešto zatreba. I dosta sam tu poslova dobijao, ali prvo da bi došao do te grupe mora da se odgovori na razna neka pitanja, intervjue sa nekim ljudima, posle te zovu i svašta, ali može, naravno, svako ko se malo ozbiljnije bavi Facebook oglašavanjem može to da dođe. Samo je pitanje da li hoće da plaća te pare. Da, prvi taj veći klijent koji mi je u stvari došao bio je Piter Pru. Znači, on je meni i dalje jedan od najvećih klijenata, i dalje sarađujemo najviše.

Ivan Minić: Čovek od koga si i učio.

Mladen Jukić Yuka: Da, čovek od koga sam učio. On, inače, stvarno sad ima veći community. Mislim oko 200-250.000 ljudi. TikTok je sad krenuo jako pošto, naravno, najbolji algoritam. Sad ima na TikToku samo 250.000. Ali, Americi je TikTok stvarno dobar sada, i za biznis i za pružanje nekih usluga. Tako da malo drugačije nego kod nas. Što znači da će to doći kod nas u narednim godinama. I preporučujem uvek svima da malo ozbiljnije prođu kroz TikTok i da pokušavaju nešto ako žele da se bave time. Jer, što si rekao, ne znam koliko ljudi shvataju koliko su nama jeftine reklame, koliko je oglašavanje jeftino. Jer ovo je stvarno smešno u odnosu na – Amerika, Kanada, Engleska, Australija, sve te veće države bar 20 puta su skuplje. A to se vidi na Facebooku najbolje, imaš cene…

Ivan Minić: A, naravno, u najkonkurentnijim nišama su skuplje 200.

Mladen Jukić Yuka: Tek to, tek to. Kod nas malo ljudi shvata da za 100 eura ti možeš da pokriješ pola nekog Vračara ili ne znam šta kad god hoćeš. Ako znaš pravilno to da koristiš, ako znaš pravilno da postaviš reklamu, to može da donese ozbiljan profit i dalje. To je bilo pre 5 godina odlično, i dalje vrhunski kod nas, ali neće trajati još 5 godina sigurno. Mislim da će to vrlo brzo Facebook da smanji taj reach, odnosno poveća cenu, i neće baš to biti tako dobro kao što je sad i kao što je bilo ranije.

Ivan Minić: Šta je model saradnje koje imaš sa Piterom?

Šta je model saradnje sa Piterom Pruom?

Mladen Jukić Yuka: Sa Piterom, da. Kako sam počeo u stvari kod njega je tako što je on mene znao iz te njegove grupe, communityja što ima. Ali, nije znao koliko se ja ozbiljno time bavim i kakav projekat svega, odnosno koliko imam tad i zaposlenih i da li uopšte može da se ima neka saradnja. On je tada tražio, odnosno ja sam se tada prvo gurao po svim tim grupama i ja sam pisao o njemu, pitao ga prvo da li treba – da li mu nešto treba za Facebook. Znači, iako on se nije nudio, on je imao kurs Facebook oglašavanja – pardon, dropshippinga, imao kurs dropshippinga i bavio se odgovaranjem na pitanja u grupama. Ja sam pitao sve ljude da li nekom nešto treba. Ono što ne treba ni da se plašite da pitate. Koliko god veliki bili, odgovoriće vam. Ako vam odgovore posle dve nedelje, super. Nema veze, odgovoriće.

Ivan Minić: A i ako ne odgovore…

Mladen Jukić Yuka: Šta ima veze.

Ivan Minić: Šta je najgore što može da se desi?

Mladen Jukić Yuka: Meni je, naravno, Piter odmah odgovorio. U tom trenutku se pogodilo da je njemu trebalo nešto. Jer je on pripremao novi projekat, a to je bilo da je on klijentima pravio nove shopove, dropshipping shopove, gde je napravio model da se istraže proizvodi i da se napravi shop. Imao je jedan drugi čovek kod njega koji radi copy. Napravi se copy, napravi se sve kako treba, i onda mu je neko trebao koji će da vodi reklame za te ljude. Odnosno, treba samo da se pokrenu reklame da dođe do nekih 5-6-7 prodaja da oni vide da to radi, pa da posle mogu sami klijenti da preuzmu oglašavanje.

Ivan Minić: Ali, suština je ti dođeš i kupiš od njega gotov biznis.

Mladen Jukić Yuka: Da. Njegov se tako zove proizvod Business-in-a-Box. Da, gotov biznis. I to je on prodavao ljudima, i dalje, naravno, prodaje kao gotov proizvod. Sad zavisno od toga koliki support hoćeš, bile su određene cene. Jer posle postoji support od njega, od mene, od drugih ljudi u ekipi za dalja pitanja. U Basecampu, naravno, tamo posle pišu sve i svašta. I po tome su bile cene proizvoda. I u tom trenutku, da, on je to počinjao, njemu je trebao neko za to. Mi smo krenuli sa jednim-dva klijenta, on je video da je to što njemu treba, da mi radimo dobar posao. I dalje smo nastavili da sarađujemo, i dalje sarađujemo što se toga tiče. E sad, poenta je – pošto on da Business-in-a-Box, ali to su većinom ljudi koji nemaju dodira sa poolom ni sa digitalnim marketingom, niti znaju o svemu, treba im posle neko da im vodi to oglašavanje. I onda smo dogovorili Piter i ja da to budem ja i moja agencija, da mi to radimo za druge kada hoće, i, naravno, delimo tu profit. Tako da je to drugi deo modela saradnje sa njim.

Ivan Minić: Dakle, jedno je setup, drugo je neki maintenance.

Mladen Jukić Yuka: Da, da.

Ivan Minić: Dobro. A otkud ideja za kurs? I kad je ona došla?

Otkud ideja za kurs?

Mladen Jukić Yuka: Došla je – pa, ideja je došla sigurno ima jedno godinu dana da sam ja razmišljao o tome da sam gledao da li postoji neki takvi kursevi. Jer sam video – ideja za kurs je u stvari najviše došla iz toga da vidim potencijal na Balkanu koji nije iskorišćen. Potencijal kod drugih ljudi. Znači, kod malih biznisa, ljudi koji možda ne mogu da plate agenciju ili ne moraju da plate agenciju, mogu sami da rade. Facebook oglašavanje je stvarno toliko jeftino, i ako se pravilno postave stvari, može da im donese mnogo više profita nego što ulože, naravno, novca. Ja sam istraživao, gledao da li postoji neki kursevi, inače, u toj niši, o Facebooku. Bilo je nekih pokušaja, bilo je nekih i kurseva manjih, ali je problem što većina ljudi ovde ide, naravno, kupovina kroz inbox. I onda nisu ni navikli da rade reklame iz Facebook Business Managera, gde se mnogo bolje radi, i isto tako mogu da postave…

Ivan Minić: Dobro, većina kurseva koji postoje, koji su pravljeni – su pravljeni suštinski da ti reše taj problem da imaš social kao zaokružen. Da znaš da vodiš profile, pa onda usput i da znaš da boostuješ objavu. Ali, ne da sad praviš neko ozbiljnije oglašavanje. Ima i toga, ali vrlo retko je to bilo okrenuto ka e-commerce biznisima, jer realno pre korone e-commerce jeste bio prilično rezervisan samo za one velike koji su videli u tome ozbiljan potencijal. Jer ti ako si veliki, pa neka ti i 10% prometa dolazi kroz online, i 10% je mnogo.

Mladen Jukić Yuka: Naravno, naravno.

Ivan Minić: A većini njih je dolazilo i više. Onda je došla korona, svašta se izdešavalo, i sad je to postala tema za razmišljanje mnogima. A potpuno drugačije se postavlja stvar kada ideš na brand visibility i awareness i kada ideš na performance, što je osnova svakog e-commercea.

Mladen Jukić Yuka: Jeste, da. Jeste, u koroni je to sve buknulo, odnosno svi su i videli, u stvari, morali su, tad su u tom trenutku morali da idu na online i nije bilo druge opcije. Ali su videli – stizala je i prodaja verovatno u tom trenutku, a i da može to mnogo bolje da ide. Ja sam video da jeste mnogo – jer imao sam ja upitao, naravno. Ja sam malo i aktivniji u našim grupama, Facebook grupama, i znaju da sam neko ko se time bavi. I, naravno, često su me ljudi pitali šta treba ovde, da li ovo, kakvu kampanju tamo, kakvu kampanju za dropshipping, kakvu kad se radi na Balkanu. Jer to su kampanje koje moraju različite da budu, naravno. Ne može ista reklama da bude na tržištu Srbije i na tržištu Amerike. Video sam da postoje ljudi koji i ovde dosta prodaju i to vrlo sličan biznis model kao dropshipping, ali – slični proizvodi, nije model, ali su slični proizvodi ti, samo što oni imaju kod sebe na lageru robu. I tu je neka ideja prva došla za kurs. Jer video sam da postoji dosta ljudi koji imaju ili problema sa Facebook Business Managerom, da im blokira nalog, da prodaju neke stvari koje ne smeju, možda ne pročitaju policy ili sad kad je došao onaj update sa iOS-om su mnogi imali problema da se prilagode tome. I tad sam ja rekao da je vreme da se napravi kurs. Nisam imao neki sad rok do kad ja to moram. Naravno, imam i dalje agenciju koju vodim i klijente, tako da nije to nešto što sam morao u tom trenutku odmah da završavam. Tako da mi je trajalo možda par meseci pravljenje kursa. I, eto, pre mesec-mesec i po dana je krenulo.

Ivan Minić: I šta je – ako ćemo sad da probamo da to posložimo, šta je ono što kurs daje? Odnosno, šta je tvoj cilj s tim kursem?

Šta je cilj kursa?

Mladen Jukić Yuka: Kurs je prvenstveno namenjen dropshipperima ili ljudima koji imaju e-commerce biznis u Srbiji – pardon, na Balkanu – ili u inostranstvu. Znači, nije bitno da li se radi samo sa Amerikom ili Kanadom, nego i za ove ljude kod nas koji imaju svoje e-commerce biznise ili možda planiraju da imaju neki e-commerce biznis. Mislim da u kursu je detaljno stvarno objašnjeno od početka prvo kako treba da otvorite Business Manager, odnosno da napravite stvari od verifikacije Business Managera, domena, do ostalog, da vas Facebook ne bi blokirao.

Ivan Minić: Jer sad blokira stalno i bez ikakvih razloga. 🙂

Mladen Jukić Yuka: Sad bez pitanja, samo kad otvoriš. 🙂 I vrlo se često dešavalo da niko nije imao postavljenu ni jednu reklamu, a da već ima blokiran Business Manager, jer nisu postavljene biznis verifikacije ili još neke stvari. I objašnjava početak toga, postavku kampanje, i ono što kod nas malo ljudi je posvetilo pažnju tome je u stvari čitanje rezultata kampanje. Jer to je ono što treba da bude najbitnija stvar u Facebook oglašavanju, da ti znaš šta znači ako je, ne znam, sad ljudi koji ne znaju o čemu se radi, CPM – ako je 20, šta treba da se uradi, šta da se radi ako cost per click košta 2 dolara, šta da se radi ako je average cart value toliki i ostalo. Tako da mora da se zna na osnovu čitanja rezultata šta da se promeni u reklami da bi se to poboljšalo. Naravno, nije za svakog to isto, nije za svaki biznis isto, ali ja sam u kursu objasnio osnove šta treba da znaju, koje metrike da prate, koje nisu nekad toliko bitne, jer u Facebook Business Manageru ima stvarno mnogo stvari koje možete da vidite, da izračunate. Sad ne mogu da mi padnu na pamet svi, ali stvarno razne stvari, ali ima određene koje su najbitnije. I kada se one dobro poslože, kada znate svoje brojeve, tada možete i da skalirate reklame, odnosno da poboljšate prodaju, da povećate profit. I, naravno, dalje imamo i neke dodatne Facebook Ads treninge, gde imate u Facebooku isto gde može da se napravi, da tražite Facebooku po određenoj ceni da vam nađe kupca. To je bidovanje klasično. Tražiš na Facebooku da ti daješ možda 10 dolara za kupca, i on će tražiti samo kupce u okviru te cifre koju ti postaviš. Tako da i tu je objašnjeno u treningu. Instagram, isto oglašavanje. I dosta stvari je posvećeno za oglašavanje na Balkanu. Jer Balkan, naravno, nije isti kao Amerika i dosta su drugačiji brojevi. Pošto nas najčešće ljudi rade boost preko – sad u poslednje vreme preko Instagrama ide boost, što je OK, ali dešavaće se dosta da će blokirati i te sada profile, Instagram profile, jer isto većina nema verifikaciju i to će biti veliki problem. Tako da, to je ono što je najviše objašnjeno u kursu.

Ivan Minić: Znam da je to uvek bila priča da nije samo stvar u tome da napraviš kampanju koja ima dobar performance na nekom test budžetu koji praviš, nego da upravo to može da se skalira na neki veći broj korisnika. Odnosno, ako to na 50 dolara dnevno radi sa 10 prodaja, da kada digneš na 500, to verovatno neće da bude 100, ali da ne bude ni 30, nego da bude 80, da ima neki prihvatljiv pad da ti možeš da povećaš obim toga do nekog nivoa koji tebi zadovoljava potrebe.

Mladen Jukić Yuka: Jasno. Naravno, da ne misle ljudi, nije to – Facebook algoritam je tako napravljen da ti ne možeš ako imaš kampanju koja radi sa 50 dolara dnevno, ne znači da ti sad možeš da podigneš na 500. Jer kad podigneš na 500, vrlo često se desi da padne sve, da se izgubi sav taj prihod i novac i da uopšte ne radi dobro reklama. Jer Facebook algoritam je napravljen tako da ti traži te ljude u okviru tog budžeta. I ti kad odjednom to sve povećaš, izgubi se, promeni se, i ne odgovara ni Facebooku to pretpostavljam, jer onda bi svako testirao sa 5 dolara, video šta radi i dizao na 1.000. Tako da verovatno i oni su došli do toga da algoritam namerno tako nešto ne radi, da mora da se postepeno povećava i skalira da bi ostalo u profitu i da se gledaju brojevi. Znači, da se zna da li ste vi profitabilni ako vam je, na primer, cost, odnosno, cost per purchase bude 20 dolara, a vama je average cart value 50, znači da ste profitabilni. Ali, ako smanjujete average cart value, povećava se ovo…

Ivan Minić: Da, zavisi od profitne margine na samom proizvodu. Na proizvodu na kojima je margina nekoliko procenata, i ti u tom slučaju imaš jako mali prozor koji pokušavaš da pogodiš oglasom. Šta sam još hteo? Kada pričamo o Facebook oglašavanju, postoje različiti ciljevi. Ono za šta je kurs primarno opredeljen su ljudi koji žele da naprave direktnu prodaju i da urade performance, da za određenu količinu novca dobiju određenu količinu kupaca. I to je jedan deo ukupne publike koju interesuje Facebook oglašavanje. Za one koje interesuje da na kraju dana svi saznaju da otvoren novi kafić, da se isprati šta se dešava oko toga, malo je verovatno drugačiji pristup. Ali, šta je to kada dobiješ priliku da analiziraš šta ljudi rade, šta su najčešće greške koje prave? Odnosno, hajde da im damo tih tri ili pet stvari koje 90% ljudi pogreši ili o kojima ne razmišlja na isprava način? A ostalo, neka istražuju sami ili na kraju dana neka kupe kurs. 

Koje su najčešće greške kod Facebook oglašavanja?

Mladen Jukić Yuka: Da. Najčešće u poslednjih par meseci koliko vidim je nepripremljenost na iOS update, i da ljudi imaju problem s tom verifikacijom Business Managera. A kada to i reše, imaju problem sa verifikacijom domena. Znači, ljudi ne shvataju da domen mora da bude verifikovan u Facebook Business Manageru, da oni znaju da je to vaš proizvod, vaš brend, da ne možete ne čije druge proizvode da prodajete. I to su neke greške što ja viđam da ljudi počnu da oglašavaju bez toga i onda dolaze sa problemom disableovanog Business Managera, odnosno nemogućnosti više oglašavanja na tome. Postoje uvek načini da se zaobiđu te stvari. Onda ljudi traže i od mene da se otvore neki drugi Business Manageri na druge ljude, da se kupe. Postoje ljudi koji prodaju već verifikovane Business Managere, ali to nije nešto što može na duže staze, što može da se istrpi previše u biznisu. Znači, mora stvarno da počnete od početka, i to su te stvari gde ja gledam najčešće u poslednje vreme da oni greše. Sledeće stvar je da ne znaju ciljeve svoje kampanje.

Ivan Minić: Da, to je prvo pitanje kad ti namestiš sve i treba da kreneš – dobiješ mnogo opcija.

Mladen Jukić Yuka: Da, da, osam-devet opcija postoji odmah tu. I ti sad gledaš šta je, ali obično ljudi vide često sredinu tu, i u sredini ima traffic, odnosno kampanja gde ljudi samo dovode ljude, potencijalne kupce na sajt. Facebook algoritam radi tako da stvarno šta god im kažete da urade, oni će to uraditi. Postoji engagement kampanja, to je kampanja gde oni traže ljude koji najčešće likeuju, shareuju, komentarišu.

Ivan Minić: Onda prikazuju vaš oglas onima što sve shareuju. Jer jedino što je bitno da imaš – da ispuniš kvotu.

Mladen Jukić Yuka: Ali, postoje ljudi koji hoće prodaju na sajtu, koji hoće da ljudi nešto kupe i onda postave engagement kampanju. Oni će dobiti samo likeove, shareove, komentare, i onda dolaze sa pitanje zašto nema prodaja. Pa, prodaja nema zato što niste Facebooku rekli da tražite prodaju. Znači, bukvalno morate da kažete Facebooku hoću to i to. Jer isto tako je vrlo često sa traffic tom kampanja koja stoji u sredini, jer Facebook traži ljude koji klikću na sajt, na link. I oni kliknu na link, ali stvarno pročitaju nešto, pogledaju par sekundi, minut-dva i odu na drugu stranu. Ali, ako stvarno kažete Facebooku da hoćete conversion kampanju za konverzije i da podesite da su to konverzije purchase – kupovina, Facebook će tražiti tačno te ljude koji stalno kupuju, koji su u poslednjih možda sedam dana kliknuli tu, koji su išli na add to cart, koji su išli na shop, i tražiće one koji su zainteresovani, naravno, za vaš proizvod, ako ste podesili pravi targeting i ako je podešeno sve kako treba. Tako da tu vidim jednu od češćih grešaka i ovo oko verifikacije Business Managera. I mnogi su se, kad je krenulo već, pre šest meseci, taj iOS update, plašili su se mnogi ljudi, nisu znala šta se sve dešava.

Ivan Minić: A šta se sve dešava?

Zašto je iOS update preplašio korisnike?

Mladen Jukić Yuka: Dešava to da više nema trackovanja ljudi koji imaju iOS update. Odnosno, sad na Appleu uređuju koji ima iOS 14 ili 14.5, odmah kada dođete na Facebook će vam se pojaviti opcija da li dozvoljavate da vas Facebook prati ili ne. Po nekim istraživanjima, 95% ljudi je reklo ne. Znači, neće uopšte da ih prate. I tu više nema mogućnosti da Facebook njih prati izvan aplikacije Facebooka. Sad da li to stvarno tako radi ili ne, to mi još uvek ne znamo, ali ja vidim da u Business Manageru se ne pojavljuju često rezultati ljudi koji su opt outovali sa iOS-a. I pojavili su se problemi ljudi koji su mislili da nikad više neće moći njih da targetuju i da neće moći da se nađu, ali postoji drugi načini, tako da može još uvek. Ali, problem je bio oko toga da je Facebook govorio da će da se blokiraju nalozi. I zato su ljudi bili uplašeni, nisu znala o čemu se radi. Ali, sad stvarno tačno se zna. Mora da se verifikuje Business Manager, mora da se verifikuje domen i mora u tom domenu da se podese eventovi, odnosno da imate osam – samo osam možete da imate eventova koji možete da koristite za Facebook oglašavanje. Znači, ako hoćete kupovina da vam bude prvi purchase, da bude add to cart, da bude view content i ostale šta god treba. I to je ono što treba. Bukvalno te tri stvari je Facebook Biblija sada i to svako mora da uradi. 

Ivan Minić: Da, ali suština je da prosto tražiš ono što ti stvarno treba, a ne da gledaš… Uvek tu postoje različite opcije. Ti na kraju dana sve to staviš u nekakav Excel ili prosto gledaš u tabelarnom prikazu, i vidiš šta ti se više isplati. Može da se desi da ti se više isplati da pustiš reach kampanju i da iz nekog razloga to radi bolje. Ali, ako hoćeš da budeš siguran da će ti napraviti konverziju, kao što je i još davno moj dragi prijatelj, g. Varga, rekao ovde: Ja radim sve što mogu, sve što mi padne na pamet, uložim svojih 15 godina iskustva i sve, i mašina me pobedi svaki put. Jednostavno, mnoge stvari znaju pre nego što ih mi znamo, mnoge stvari znaju bolje nego što ih mi znamo. I onda je to negde u principu glavni problem. Ono što ja isto vidim, kao konzument i neko ko prosto ne blokira oglase da bi znao šta se dešava i šta gde ide, je da vrlo često targetiranje oglasa pogrešno i da vrlo često da dobijem oglase koji apsolutno nisu za mene. OK, sada imamo i tu situaciju da za uređaje koje ja koristim, a svi su došli iz Kupertina, on više ni ne zna kome servira te oglase. Tako da sve ide svima. Tako da će meni servirati oglase za uloške i kozmetiku, jer jednostavno ne zna ko sam. Ali, i dok to nije bio slučaj, vrlo često su ljudi gađali mnogo šire, računajući valjda da ako gađaš šire – veće su šanse. Pa, nisu. Ako postoji neki core i ti nemaš dovoljno para da baš ispolivaš sve ljude na Facebooku, onda se bolje fokusiraj na ono gde imaš veću šansu da nešto napraviš.

Mladen Jukić Yuka: To je bilo, izvini šte te prekidam, to je bilo – neko je to rekao u jednom trenutku, ne znam više ni ko, da je za Balkan najbolje radi kad nema targetinga. Kad imate neku video-reklamu i da pustite reklamu, i Facebook će sam naći. Nije baš stvarno tako. Zavisi za koje proizvode. Facebook algoritam jeste uči sve više i više, odličan je, oni to poboljšavaju, ali ako imate neki proizvod koji je stvarno za e-commerce, za ove ljude koji se bave digitalnim marketingom, slobodno targetirajte njih. Ne mora da vidi neka baba koja je na pijaci, ne mora da vidi tu reklamu, jer ako imate toliki budžet, najbolje je da iskoristite za prave ljude koji treba da vide tu reklamu.

Ivan Minić: O čemu, recimo, ljudi mogu da razmišljaju kad je targetiranje u pitanju kao nečemu što, eto, nije na prvu loptu logično, ali može da bude interesantno?

Kako pravilno targetirati?

Mladen Jukić Yuka: Pa, tu najčešće dolazi do izražaja istraživanje. Odnosno, vi morate da znate za koga je taj proizvod koji vi prodajete ili više proizvoda. Znači, vaš brend, šta pomaže tom drugom? Treba da razmišljate najčešće o nekome tom koji vidi tu reklamu. Znači, neko ko gleda tu reklamu nije došao sigurno probudio se ujutru i rekao: E, sad ću ja da kupim na Facebooku. Jedva čekam da vidim šta ima od reklama! Nego su došli, naravno, da vide šta drugi ljudi postavljaju statuse, gde su im prijatelji, o čemu se radi u toku dana, i izleti im neka reklama. Ta reklama mora da bude za njih reklama. Znači, cilj Facebooka je u stvari da oni poboljšalju korisničko iskustvo i da oni zarade pare. Ali, oni ako će samo da zarađuju pare, a neće biti dobro korisničko iskustvo, neće…

Ivan Minić: Neće trajati.

Mladen Jukić Yuka: Neće trajati, da. I to je nešto što Facebooku isto ne odgovara. Tako da oni gledaju obe strane, i taj targeting je bitan najčešće zbog tih stvari: istraživanja vašeg potencijalnog kupca. Znači, bilo je ranije, skoro je to ukinuto, pre možda mesec dana, u Facebook Audience Insights se zvala opcija, gde si ti mogao da nađeš na raznim targetingu si mogao da vidiš, na primer, kolika je ta publika i koliko su neki slični ljudi od te publike. Više to ne postoji, ali imaju neki softveri koji to rade, koje mi koristimo, ali su to većinom plaćeni softveri. Zasad nisam našao nijedan besplatan. Najbolje, u stvari, da vi znate kome se obraćate i da li je to neki proizvod ili vaš brend da li rešava neki problem potencijalno vašem kupcu. I ono što vrlo često mi istražimo je da postoje neke niše, neke grupe ljudi koji imaju sopstveni jezik, u principu. Imaju neke stvari koje pričaju drugačije, neke uzrečice, bilo šta. Istražite to. Te stvari možete, ako ćete da targetirate Ameriku na Amazonu videti u komentarima. U komentarima ljudi vidite mnoge stvari koje mogu biti dobre za vaš copy, a i za vaš brend, odnosno za taj proizvod koji hoćete da prodajete.

Ivan Minić: Dobro, ne znam koliko je to kod nas izraženo, mada ima.

Mladen Jukić Yuka: Ima, da.

Ivan Minić: Ali, za Ameriku mi je jako izraženo. I ti ako pokušavaš da komuniciraš sa publikom čiji realno nisi deo, ako ne radiš to na njihovom jeziku, ti si uljez. Nema povezivanja, nema poverenja koje bi tu trebalo da ima. Taj zapravo komentar da otkako su Feničani i Džef Bezos izmislili Amazon i komentare na Amazonu, svašta može pametno da se tu nađe i pročita. Naravno, ima sad i gomila fake komentara i svega, ali prosto kad radiš research, sedneš i čitaš, čitaš, čitaš – i kad čitaš, sve vremena na vreme ti se upali lampica na neke stvari. I ti kad skapiraš te neke stvari, u mnogo boljoj si poziciji od 90% onih koji pokušavaju isključivo na osećaj da urade nešto. Super je osećaj. Mnogo je dobro da imaš dobar osećaj, ali je još bolje kad imaš podatke koji potvrđuju da ti je osećaj kako treba.

Mladen Jukić Yuka: Mnogo bolje, da.

Ivan Minić: Gde ljudi mogu da nađu kurs? I rekli smo da ćemo da im damo neki promo kod sa popustom, pa izvoli – predstavi.

Gde se može pronaći kurs?

Mladen Jukić Yuka: Hvala. Kurs se može naći na fbmarketingakademija.com. I za sve slušaoce Pojačalo podkasta daćemo 20 evra popusta na kurs. Znači, samo treba da ukucaju kod: 20off i pojaviće vam se cena od 20 evra niža. Ima opcija plaćanja preko PayPala i preko uplatnice na firmu. Tako da ako ćete preko uplatnice, 20 evra nižu cenu platite i javite se. Ima uputstvo gde pošalju mejl meni i znamo da su to ljudi koji slušaju Pojačalo. 🙂

Ivan Minić: Pored samog kursa, tu postoji i prateći sadržaj.

Mladen Jukić Yuka: Da, postoji Facebook grupa gde sam ja član, naravno, i ceo moj tim. To je jedna od dobrih, većih stvari što kurs daje, jer, naravno, ljudi pogledaju kurs, sve je OK, ali nekad ima nekih nejasnoća, odnosno kada krene to oglašavanje, pojave se neka pitanja i tu smo uvek za njih. Budu i nedeljni Q&A, odnosno pitanja i odgovori kad ljudima imaju neke nedoumice. Tako da tu smo uvek za njih. Dobijaju se i besplatni bonusi uz kurs. Ko se bavi dropshippingom mogu da nađu neke proizvode koje mogu da targetiraju. Dobiće jedan click finals template koji mogu da koriste, takođe. I taj pristup besplatnoj, odnosno plaćenoj Facebook grupi. To je ono što nudimo. Na sajtu će, naravno, videti još sve šta treba.

Ivan Minić: Da, ima sve informacije. Svakako link je u opisu podkasta. Ali, ono što je jako važno je da osim samog kursa koji nosi sa sobom neku vrednost i pratećeg materijala, kada dođeš u neku realnu životnu situaciju, kada imaš neko konkretno pitanje, imaš kome da postaviš i dobićeš odgovor. Dobićeš podršku dok se uhodaš. A nekad i kad se uhodaš, nije loše imati još jedan pogled sa strane ili nekoliko ljudi koji – naravno, tu su i kolege koje slušali kurs i ljudi koji rade kod tebe. Tako da prosto mogućnost da se uvek neka situacija i neki specifičan problem sagleda iz više različitih uglova, pa možda će jedan od njih dati neko rešenje koje ne pada svakome na pamet.

Mladen Jukić Yuka: Tako je.

Ivan Minić: Hvala ti što si bio, što si podelio svoju priču. Nadam se da je ljudima to bilo interesantno. Sve što vam je kao zanimljivo i imate kao neko dodatno pitanje, ostavite u komentarima, Mladen će ispratiti i odgovoriti. Imaćete u opisu sve informacije o tome kako da iskoristite promociju i dobijete popust na kurs. A dobili se i mnogo nekih konkretnih saveta kako da i učite, ali i kako da upravljate nekom svojom karijerom. A i videli ste da i ljudi koji danas rade neke super stvari su nekom periodu radili ne baš tako super stvari. Tako da mislim da smo lepo zaokružili ovaj razgovor. Ja bih se samo još za kraj zahvalio našim partnerima iz Epsona koji nas podržavaju, svima vama što ste nas slušali i to je to. Vidimo se sledeće nedelje.

Mladen Jukić Yuka: Hvala, Ivane. I hvala tebi na Pojačalo podkastu i svemu što radiš, jer otpočetka slušam i nadam se da drugi ljudi slušaju i svima je sigurno, sigurno korisno. 🙂

Ivan Minić: Hvala puno.