EP126: Srđan Erceg

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: U današnjoj epizodi moj gost je moj dragi prijatelj Srđan Erceg, i to je, kao što ste dosad imali prilike da vidite, treći put da Srđan dolazi. Iz svega što smo danas pričali, shvatili smo definitivno da će on dolaziti još mnogo puta, jer treba nam baš dosta vremena da pokrijem tih 20-ak godina njegove karijere i 30-ak godina odrastanja. Za razliku od prethodnih epizoda kada smo mnogo pričali i o njegovoj karijeri u marketingu i o MotoGP-ju, ovog puta smo se fokusirali na marketing, na celu priču razvoja Huge Medije i svega toga šta se dešavalo od 2007-8-9. do danas. Tako da ćete tu moći da vidite jednu malu istoriju kreativne industrije, digitalnog oglašavanja i digitalnog marketinga kod nas za ovih prethodnih 10-ak godina. Ima tu mnogo nekih interesantnih momenata, mnogo nekih ličnih, zanimljivih priča, tako da verujem da ćete u tome uživati. A, i oni koji Srđana vole pre svega zbog MotoGP-ja, verujem da je jako dobro da upoznaju i ovaj deo njegove ličnosti. Toliko od mene. Ja vas sad prepuštam tom razgovoru i suštinski prepuštam Srđanu, jer, kao i uvek, on je pričao 99% vremena.

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Znaš kako to obično kažu, ima ona emisija Narod pita, a imaju i ovo kod nas podkastera, Narod traži. Narod je tražio ponovo malo pozitivne energije i suludih priča Srđana Ercega.

Srđan Erceg: Tu sam, hvala! 🙂

Ivan Minić: A i ja ne volim da ostavim bilo kakav razgovor nedovršenim. Tako da možemo očekivati da će se ovo ponavljati u nekim pravilnim vremenskim razmacima narednih 100 godina. I ja se nadam, jer ako ništa drugo, to nam je prilika da se vidimo, pošto se u suprotnom verovatno nećemo videti u nekom normalnom aranžmanu.

Srđan Erceg: Misliš samo u podkastima? 🙂

Ivan Minić: Pa, da. U poslednje vreme se samo viđamo u podkastima. I često nas zovu u podkaste. I to je divno.

Srđan Erceg: Lepo je.

Ivan Minić: Jer ja mnogo volim tebe da vidim. Mada su ljudi dosta komentarisali kako sam te ja previše možda mazio kad kreneš da pričaš.

Srđan Erceg: I zato sedimo sad ovako. 😀

Ivan Minić: Dovoljno smo daleko da ja ne bih to nastavio. Jer, u principu, i ja bih jednog dana voleo da imam devojku, ženu, porodicu i da ne ugrozim taj deo time što ću da te mazim. Ali, ja tebe moram da mazim zato što si ti divan.

Srđan Erceg: Pa, mislim da je to… 🙂

Ivan Minić: I zato što vrlo često zađeš tako i pričaš neke stvari koje možda i ne bi trebao da pričaš, ali nema veze. Kad je tebe sprečavala…

Srđan Erceg: Retko.

Ivan Minić: Kad je tebe bilo šta moglo da spreči da nešto kažeš što želiš. E sad, mi dosad nismo baš imali ovde slučajeva da ljudi dođu u dve epizode, a tebi je ovo treća. Tako da ja baš ne znam kako da se postavim tačno.

Srđan Erceg: Hvala.

Ivan Minić: Potrudili smo da svi zainteresovani to mogu da preslušaju unazad, odvoje jedan vikend ceo, upoznaju detaljno sa tvojim životnim putem od kolevke do 2009. godine.

Srđan Erceg: Sviđa mi se drugi deo rečenice. 🙂

Ivan Minić: Tako da, u principu, ideja je da nastavimo 2009. pa dokle stignemo.

Srđan Erceg: OK.

Ivan Minić: Nešto poslednje o čemu smo pričali – dakle, vi ste pokrenuli Huge, lagano je to krenulo da se razvija.

Srđan Erceg: Jeste.

Ivan Minić: Sa druge strane, priča sa MotoGP-jem i Formulom je krenula da se uozbiljuje vremenom. Napravili smo intro kako si ti uopšte došao do toga da ispuniš svoj san da prenosiš MotoGP, kako se uopšte ta priča razvijala i onda kako stvari prosto evoluiraju dalje. Ali, ono što bih hteo da te pitam za početak, pošto mi imamo dva tracka paralelna, a pored toga još mnogo drugih, ta cela priča sa Hugeom, mi se nje jesmo dotakli, ideja jeste bila – dakle, u startu je to pokrenuto kao digitalna agencija u kojoj si ti bio jedan od partnera, ali si suštinski radio već drugom mestu full-time, pa si dodatno radio tu. Onda ste se vi kao stari prijatelji školski i partneri dogovorili da ipak moraš da pređeš tu full-time. Tad ti je Bogdan rekao: Ma, ne brini! Zaradićeš! I tako dalje. I sad šta se dešava sa tim? Jer postavka Hugea – u tom trenutku, suštinski digitalne agencije nisu postojale. Postojale su klasične agencije, koje su morale da formiraju nekakvo digitalno odeljenje, koje je brojalo jednog-dva-tri čoveka, jer je prosto mnogo klijenata, posebno multinacionalke, dolazilo sa pričom Mi moramo da potrošimo 3% budžeta na internet, jer u našim planovima stoji da vi to morate da potrošite i hajde sad nešto. I onda to hajde da potrošimo nešto prešlo u hajde da potrošimo nešto i napravimo neki rezultat. Ali, to nije bilo suštinski dovoljno da ti imaš dedicated nekakvu agenciju koja se bavi time. Imali smo pomenutog našeg prijatelja Radeta Tričkovića, koji je napravio agenciju koja je specijalizovana za media buying, a media buying je drugačija industrija. Tu je imalo posla za tu jednu agenciju koja se ozbiljno bavi time.

Srđan Erceg: Jeste.

Ivan Minić: I to je to. Vi ste probali da radite nešto drugo. Šta ste vi probali da radite?

Kako je Huge Media postala digitalna agencija?

Srđan Erceg: Pa, mi smo probali – znaš kako, to je u suštini Bogdanova ideja pre svega. Bogdan i Agena su poslovali na tržištu Švedske. Agena koja je postojala od 1999. godine je krenula, hajde da nazovemo, to je danas, jelte, web development. Ali, to je klasičan HTML bio u to vreme, kucanje koda, programiranje, zovi ga kako god želiš. Bogdan je krenuo time da se bavi. Moj prve dodirne tačke s tim poslom su konkretno isto bile 1999. Konkretno, radio sam u sportskoj redakciji Politike i na 6. spratu vrata do nas, koja se nikad nisu otvarala, osim baš u posebnim trenucima, su bili za veb-redakciju. Jedan čovek, Vladimir Dimitrijević. 🙂 Jedan čovek bukvalno. 🙂 Vlada Brka popularni. Pozdrav za Vladu Brku, nadam se je s nama, da sluša, da je tu negde. Nisam ga dugo čuo, video. Dobra prilika da se javim, da potražim čoveka. Elem, Vlada je sebi dao za misiju, praktično u okviru kompanije, da stvori politika.co.yu kao klasičan novinski portal. Tad još uvek niko nije znao baš šta to podrazumeva: da li sad stavljaš tekstove iz novina ili ne. Zanimljivo je da je on sve tekstove ključne zapravo stavljao na politika.co.yu, pa su ljudi mogli to da čitaju. To je formiranje onoga što danas gledamo kao globalni mediji. I Vlada je tu bio. Mi smo sticajem okolnosti delili vrata sa njime. Kada je krenulo bombardovanje u martu 1999. godine, Politika je bila jedna od zgrade koja je imenovana kao potencijalna meta. I Vlada je bio jedan od ljudi koji nisu hteli da napuštaju zgradu čak ni kada su bile uzbune, s obzirom na činjenicu da je čovek želeo da prenosi vesti u svet i da obaveštava dijasporu što više može o tome šta se zapravo događaja. To je na sopstvenu odgovornost činio. E sad, Vladi je bila potrebna pomoć u tom trenutku. Dušan Stojković, moj kolega, koji je u to vreme radio kao novinar, i ja kao novinar, smo bili malo vičniji sa računarima. I Vlada je to negde znao zahvaljući tim vratima i on nas je pozvao da mu se pridružimo. Ali, pod jednim uslovom: da kada krene uzbuna, mi moramo da napustimo zgradu Politike, a da on ostane da završava svoj deo posla koji sebi dao prosto kao ne samo kao poslovno misiju, već i nešto više od toga. I mi smo tu krenuli: Dušan, Vlada i ja da pravimo nešto što su osnove. To kasnije, naravno, nestalo, taj ceo kod. Ali, odjednom te neke zove i kaže: Znaš HTML? -Ne znam, ali ću ga naučiti. Šta treba? Pa, ono čuveno table – <tr>, <td>. Jelte, ko se igrao u to vreme tabela zna o čemu pričamo. I kako si radio? Pa, nisi imao Github, nego uzmeš, ukucaš, FTP-uješ i proveriš da li to radi ili ne radi. Dosta jedan jednostavan princip. Naravno, to potpuno bez procedura, bez procesa. Posle smo naučili: Aha, možda bi trebalo prvo nešto na lokalu, pa to sa lokala… I niko se time nije bavio. I tu opet imaš odrešene ruke. To je prilika. I mi smo – Google analitika? Čekaj Google da se uopšte pojavi za početak. 🙂 AltaVista nam je bio glavni, jelte, u to vreme pretraživač, I tako je krenuo taj kontakt. Sticajem okolnosti, Bogdan je krenuo da radi za Blic. I sad Bogdan, sa kojim sam ja išao u srednju školu, i Ivan Rečević – Ivan je otišao u Schneider Electric, tako je on bio u nekoj drugoj priči. Ali, opet u na neki način, hajde, ne mogu da kažem baš IT industriji, ali svi smo mi sada tehnološke kompanije manje-više, ali tehnologijom smo se bavili. I sad Bogdan je u Blicu, mi smo da su se tu Milena Đuričić i on upoznali ili su se i ranije znali, pa se tu još dodatno spojila cela priča. Kako god, Milena i Bogdan sa Kikom, dizajnerom Vladanom Stanojlovićem…

Ivan Minić: Stanojlović.

Srđan Erceg: Stanojlović – inače, potražite čoveka.

Ivan Minić: Da, bio je gost.

Srđan Erceg: Pravi, kao što ste mogli da čujete, i čovek koji je napravio svojevremeno Icon. Ne znam da li je to spominjao, moram da priznati – kako sam propustio Vladana?

Ivan Minić: I dalje Icon postoji, ali mi smo primarno u toj epizodi pričali o vinu.

Srđan Erceg: To sam propustio, ali vino, da, njenog čovek. Izvinjavam se, to moram da nadoknadim. Jer Vladan Stanojlović Kika, Bogdan i Milena su preteče ono što je kasnije bilo zapravo, da kažemo, veb-svet na ovim prostorima. To dajem sebi za pravo da kažem. Ja nisam bio u tom svetu. Oni su od 1999. krenuli sa Agenom, ti to znaš bolje nego ja. I ono što su uradili jeste Web Fest, između ostalog, 2007. godine, koji je i za mene dan-danas nešto posebno, i mislim da je žalosno što nije uspeo da preživi, i ceo koncept Web Festa kao Oscara, priznanja za ono što si uradio na vebu je nešto što je trebalo regionalno zaista doživi dugo. Ali, OK, idemo dalje, da se vratimo na Agenu. Osnivaju Agenu i počinju da rade poslove za web development. Nije baš tržište bilo preterano razvijeno. Ja sam tu završio neki kontakt, malo smo Bogdan i ja bili u priči. Ja sam otišao u Sloveniju u septrembru 1999. godine kod sestre. Bio dva meseca kod sestre, nije to ispalo kako smo Gordana i ja hteli. I vratih se ja kući. U međuvremenu je Bogdan krenuo nekim svojim putem, Ivan je krenuo nekim svojim putem. Mi smo imali firmu koju smo – kratko je postojala, 1998. do 99. Zapravo smo krenuli u septembru 98. Studio i do marta 99. je postojala. Bavili smo se prodajom računarske opreme.

Ivan Minić: Neuspešno, sećam se.

Srđan Erceg: Da, neuspešno, ali dobro. Kao što smo spomenuli već, bio je to pokušaj prvi preduzetnički, ali duh je bio tu. I u svakom slučaju, svako je otišao na svoju stranu. Ja nisam znao šta se zbiva s Agenom, ali kasnije kada sam čuo priču, oni su dobili da rade za klijenta iz Švedska, Universal Telecom, ako se ja ne varam, se zvala kompanija i verovatno se još uvek zove. I tamo su počeli zapravo da rade na globalnom nivou stvari koje su ovde bile još uvek nedovoljno primenjive. Pogotovo e-commerce i koncept kupovine onlajn. Dan-danas, 2021, mi o tome pričamo na mističan način. Švedska je to gurala. I ono što je zanimljivo, oni su radili projekat za telekomunikacionu kompaniju koja je prodavala minute dijaspori koja živi u Švedskoj. Ali, nije imala retail prodavnice – dakle, fizičke prodavnice, samo onlajn si mogao da kupuješ. To je pre vremena Responsivea, pre iPhonea, pre Androida, pre bilo čega što danas poznajem. Desktop, internet kafe ili šta već, odeš – kupiš. I sad da bi oni to stvorili, tim iz Beograda je morao da nauči sve: e-commerce, payment gatewaye, kako to da implementiraš, kako to da bude obezbeđenjeno, kako to sad da praviš, pa se pojavljuje ta neka čuvena Google analitika, tj. analitički alati polako počinju da žive. I odjednom priča o AdWords. Tako da je Bogdan sve to već video budućnost praktično, zajedno sa Milenom i sa Kikom. Milena međutim dobija posao u Google, postoje lice za Google za u to vreme SR Jugoslaviju. Kasnije, pošto nije posao bio dovoljno uspešan za sam Google, a Milena bila toliko dobra da je Google rekao: Ne! Mi tebe povlačimo sa sobom, ukoliko želiš da nam se pridružiš. To je njena priča, to mora ona da kaže. Samo znam sa strane šta sam čuo i video. I ona odlazi. S tim što je ona naš prvi web superstar, iz moje perspektive. Zašto?

Ivan Minić: Jeste.

Srđan Erceg: Milena Đuričić – em lepa, em pametna, em radi za Google 2007. godine, 06. Vau! To je vau! I sad to je vreme početka geekova. Imaš geeketu praktično, koja sve što zamišljaš kod geekete ima, ona odlazi devojka u Dablin, ja mislim da je otišla. Kasnije je bila i u Kaliforniji, sad je ja mislim u Istanbulu, pa je bila u Yandexu, itd. Inače, pozdrav za Milenu, zaista fascinantna karijera, fascinantna osoba. U svakom slučaju, sad odlazi ti jedan od ključnih članova ekipe. I Bogdan koji u tom trenutku se mi srećemo, Huge Media, šta ćemo, gde ćemo, kako ćemo, kaže: Ljudi, to je budućnost. To nije budućnost, to je sadašnjost, samo nije došla do danas. Ja sam 2006. u Directu pisao prvi, ne znam da li je to rad, prvu analizu i to sam baš slao top-level managementu za uopšte razmišljanje o internetu kao mediju. Ali, ne samo kao mediju – medijumu koji prenosi informacije, već iz biznis perspektive. Kako ti da uđeš u taj svet, koji su modeli kupovine, tj. zakupa, koji su modeli prodaje, šta se meri, kako se meri, i, između ostalog, cost per acquisition, tj. cost per action je jedna od stvari koja se tu bila pojavila. Imam to sačuvano, taj dokument iz 2006. Gledao sam prošle godine, i smejem se zato što je sve isto. U suštini, ništa se nije promenilo. I iste su rečenice, i isti su koncepti, iste su skraćenice: cost per click, cost per mille, tj. hiljadu, CPT je bilo na televiziji. Sve to stoji. I sad dolazi Bogdan sa svojom pričom, pojavljuje se Ivan sa pričom konsaltingu. Pazi, konsalting je dan-danas mistična reč. On je konsultant, šta god to značilo. Ima svoje značanje. Sad već to mnogo bolje razumem. Ima i svoju ulogu. Ali, u tom momentu, dolazi Ivan kaže: Konsultacije. -OK. Dolazi Bogdan sa digitalom i dolazim ja sa iskustvima sa ovih prostora o kupovini/prodaji medija i planiranja, što televizijskog, što radio, što out-of-home, što print, ali pre svega print i pre svega TV zahvaljući softverima koje sam razvijao. I nas trojica, trijumvirat je seo i rekao: Hajde da mi da ovo napravimo! -Hajmo! Na Cvetnom trgu, kao što smo pričali, i to je bila ideja. Zašto full digital? Zato što smo razmišljali na sledeći način: sve postoje agencije koje kupuju TV minute ili GRP ili imaju ugovore sa radio-stanicama. Pa, ja sam znao kroz Direct koje je to tržište, koje ti novac je potreban, i koje poslovne konekcije moraš da imaš da bi uopšte ušao u tu celu priču. Konkurencija, takođe: McCann, Media House, ne znam koje sve agencije. To su sve velike agencije, nas trojice imamo 500 evra investicioni fond. Dakle, to je naš fond, ali znaš kako, 500 evra i dobra priča i spremnost da nastupimo Mi smo stigli. I nismo baš odmah znali da ćemo tako da se ponašamo, ali smo znali da negde moraš da kompenzuješ manjak investicionog fonda, nešto moraš da uradiš. 🙂 I napravili smo onda agenciju. Gledali smo i Httpool. Httpool, spominjao sam to – Rade koji nas je dočekao na nivou Momci, ovo je moj grad, ali ništa ja to ne doživljam loše. Meni je to i danas jedan od najlepših sastanaka: Nikola, Rade i ja i kao, Je li on nama preti? Da ne ponavljam priču, ali to je tako zvučalo. Otprilike Gabriela koja je tu – pozdrav i za Gabrielu – koja spušta… Rade veliki čovek, i kao: Momci, šta je ovo? Ali, Rade onda shvati da nismo ničiji i da imamo našu idealističku ideju. I da gledamo, takođe, pošto je Httpool već formiran, što na tržištu kupovine, što prodaje, da nađemo svoje mesto pod suncem, da ne ulazimo u sukob za koji nismo ni spremni. Zašto bih to radio? Zašto bismo u to ulazili? Drugo, što nije bilo toliko interesantno. Ivanu nije toliko interesantno. Nikoli nije interesantno, koji se pridružio u tom trenutku. Nikola se manje-više odmah pridružio. Nikola je radio u prodaji Sporta, prodavao je oglasni prostor za Sport. Ima iskustva iz prodaje. Nama treba neko sa iskustvom iz prodaje. Zašto? Niti je Bogdan klasičan prodavac, niti je Ivan. Pazi, ja pričam marsovski, Bogdan priča venersko-marsvosko-jupiterski kada je reč o prodaji, i to je zahtevno. Tako da… Ivan ne priča.

Ivan Minić: Ivan ne voli priča.

Srđan Erceg: Ivan ne priča. 🙂 Tako da jedino kod tebe i to je predivno. Pogledajte to i poslušajte. Ivan Rečević je car. I treća stavka, ja koji volim da pričam, ali ja u tom trenutku nemam pojma o prodaji. Pazi, ja ću da ispričam nešto, ali to je velika opasnost: da li ću previše, premalo teško. Ali, to što prodam, možemo li mi da isporučimo? Ja ću obećati, 100%, nema problema. I onda ću da idem da učim to što obećali i onda ćemo to da uradimo. Ali je stvar u tome što ti ipak treba neko ko se razume u prodaju i Nikola je stvarno fenomenalan u tome. I on se pridružio. I sad nas četvorica smišljamo, točkići se vrte, nemamo prostor. Agena postoji, Kika još nije osnovao Icon, Kika je u Ageni. I Bogdan i Kika kao: OK, momci, evo vam jedna prostorija. Kanc, Baba Višnjina 46. I u Baba Višnjinu idemo i sedamo tamo. I to je to. Imaš telefon u rukama, plata ne postoji, kao što smo već rekli. Naredne godine meni Bogdan rekao: Biće plata! Bila je kad smo je zaradili, ali sve je to deo nekog procesa. 

Koja je bila vizija kompanije?

I u tom momentu, koja je vizija kompanije? Uzeli smo ovo što je Bogdan znao, rekli: OK, Agena je development. Nema potrebe da se mi time bavimo. Hajmo da se fokusiramo na šta? Google. Zašto Google? Pa, veze su očigledne. Milena je to radila. Mi ništa nismo od Milene mogli ni tražimo. Ona devojka ne može nama mnogo da pomogne, ali može da nam pomogne mnogo time što ima znanje. I što može da kaže: Pročitajte ovo, uradite ovo. Pri čemu, Milena nije neko ko će da dozvoli da ti sad dođeš potrošiš vreme, kao: Hej, možeš ti sad da radiš moj posao? -Ne! Ovo ti linkovi, ovde čitaj i to je to. Ako ti treba pomoć kada si pročitao, onda se čujemo. Ali, da ti ja radim tvoj posao – ne! Što je isto bilo super, moraš da naučiš da učiš. I krećemo sa Googleom, Google oglasi. Nismo znali kako da zovemo. Google Ads, Google oglasi, Google AdWords, šta? Google oglasi su bili nekako i nama logičan sled u celoj priči. Zašto Google? Nekako gledaš budućnost, pokušavaš da shvatiš kroz primer koji si video u Švedskoj. Tamo se generiše saobraćaj. Facebook? Još se nije pojavio. Mi sad ne pričamo – Facebook se tek kasnije pojavio, tj. jeste se pojavio, ali u suštini Facebook ne igra nikakvu ulogu. Saobraćaj uglavnom, to još nije shvatio, drži Google. Ti kada pogledaš tržište, manje-više, sa izuzetkom Češke, Google drži praktično sve. Ali, mi sad pričamo o Srbiji i Crnoj Gori. Jugoslavija je postala Srbija i Crna Gora, pa se odvojili Srbija i Crna Gora, pa sad imaš Srbiju, Crnu Goru, ali u sistemu su Srbija i Crna Gora još uvek zajedno. I sad googleamo. I ti kažeš: OK, koji najveći pretraživač? Google. Ni tad nismo mi znali koliko je to veliko zapravo. Seznam je jedini koji ugrošava otprilike Google, pa imaju reklame po Pragu da reklamiraju Google. Ali, Google je ovde imao konkurenciju, Pogodak je postojao, ali nije uspeo da se tako postavi kao što se Google postavio.

Ivan Minić: A niti mislim da je to njima bio dugoročni plan. Oni su došli da prošire na još jedno tržište da bi digli valuaciju kompanije pred prodaju. I to je radilo, OK je bilo, ali nije to… Kao i Facebook u tom trenutku, što zahvata neku publiku, ima neki rezultate, sve je to OK, ali zašto Facebook nije bio relevantan? Pa, zato što nisi mogao da kupiš oglasni prostor. Nisi mogao da iskoristiš to što si imao.

Srđan Erceg: Ne, ti samo dođeš… Tako je.

Ivan Minić: Mogao si organski. OK, organski je neko morao da se bavi time. I na kraju smo videli šta je bilo sa tim organskim. Organska ne postoji više.

Srđan Erceg: Sad više ne. Sad više ne. 🙂 Sad je zatvoreno. Ali, lepo si rekao, u tom momentu Facebook nije oglašavaški alat. To je društvena mreža. Zaista. U suštini društvena mreža, gde ti je odjednom – inače, samo digresija kratka – spajam se sa nekim ljudima koje nisam video od osnovne škole, koji ni ne žive u zemlji, kao: Hajde da potražim, i ja ukucam, Vidi, stvarno je dostupna! Danas je previše dostupnih ljudi. Dođeš do te situacije da – šalim se, nije previše dostupna, samo mi treba da znamo kako da iskoristimo tu mega konektovanost. Ali, u tom momentu, ona ne postoji. Čak je zanimljivo, Agena, da ne otkriva s kim je razvija društvenu mrežu, sa jednom velikom kompanijom lokalnom, društvena mreža je bila spremna, ali niko u kompaniji nije rekao launch. I to periodu dok su čekali, bukvalno ljudi su isprogramirali društvenu mrežu, video, foto, deli, pozdravi, pošalji, frienduj, sve. Sve su uradili! Ozbiljna infrastruktura, serveri koji te koštaju 40.000 evra u ono vreme, i kompanija koja je rekla: Hoćemo da stanemo iza toga. Ali, niko nije kliknuo launch na vreme i Facebook došao. I to je bilo to. Ti si već zakasnio. Bilo je primera gde su lokalne neke mreže uspevale. Ne bi to sada to možda uspelo na taj način, ali su se jedno vreme držali. Myspace je tada bio veći od Facebooka. Myspace – sinoć sam pomislio na Myspace i razmišljam kako dobro ime. Myspace – Moj prostor.

Ivan Minić: Bilo je nekoliko primera regionalno koji su bili uspešni. Mađarska je imala svoju mrežu, koja je bila jako uspešna, koja se, takođe, prodala u tom nekom istom perioda, i koja nakon toga izgubila tržišnu utakmicu. Oni su imali jako dobro publiku tada, 2006-7. si ti imao zvanični profil gradonačelnika Budimpešte, koji je objavljao na toj mreži svoja saopštenja, imao svoje live sesije, pitanja i sve ostalo. Sve ono što se kasnije desilo. Ali, recimo, trenutak – meni je to bilo jako interesantno da istražujem, jer je bilo takvih primera, bilo je to i po Češkoj, itd. – trenutak kad su oni izgubili svoju tržišnu utakmicu je bio trenutak kad je Facebook napravio sistem integracije sa igricama i svim ostalim stvarima.

Srđan Erceg: Aplikacije, igrice, Zynga!

Ivan Minić: I ti jednostavno imao si osnovno, ali nisi imao taj sadržaj koji su ljudi želeli i zbog tog sadržaja se ljudi na kraju otišli od svega toga. I jedini što i dalje opstaje je, da kažemo, Rusija i njihov VKontakte i Yandex, koji su potpuno priča za sebe, i gde verovatno postoji neki nacionalni animozitet prema bilo čemu što je američko, pa zbog toga jednim delom opstaje priča. A i specifično – specifičan je jezik, pismo.

Srđan Erceg: Drugačije tržište, da.

Ivan Minić: Drugačije je dosta. Kinezi opet svoja priča, ali to je baš science fiction.

Srđan Erceg: Kina ima svoj zid ceo kineski, internet zid, tako da je to potpuno drugačije tržište.

Ivan Minić: Ali, svi ovi manji igrači jednostavno dugoročno nisu mogli da opstanu u takvoj jednoj utakmici.

Srđan Erceg: Meni je zanimljivo što gledam tehnologiju iz prve ruke koja bi tek trebalo da dođe. I gledam nešto što se ponavlja kroz – to je ono što ti lepo pokrivaš u Pojačalu, koliko primera je navedeno u kojoj tako jedan trenutak koji deluje kao mala odluka, mala nesigurnost, i malo kašnjenje, i pogrešan tajming, dovedu do propasti u suštini. Jer projekat na kraju nije ugledao svetlost dana. A, između ostalog, stvari koje su se dešavale su bile na banalnom nivou. Pravi se baner, u to vreme su bili Flash baneri, i zahtev je bio – donekle ću da otkrijem sada, ali OK – da iz napitka se vidi zapravo dim, da bude animirani dim. I to sad nedeljama traje agonija oko toga da bude animirani dim na baneru i pušta se projekat. To je besmisleno potpuno, ali uvek tako neka sitnica. I onda jedna osoba zapravo pravi usko grlo, bottleneck popularni, i ne prolazi informacija i zakasni se. Ali, poenta je da smo mi videli neku novu tehnologiju. Ivan je uvek imao brilijante ideje, da ne nazovem lude. Ali, o tome ću da pričam, zato što mislim da je jedna od važnijih stvari koje smo bili uradili – Frikomanija konkretno i augmented reality pre augmented realityja. I ti sad dolaziš u kompaniju koja se bavi tehnologijom na jedan način, to je Agena. Imaš Ivana koji ima svoje ideje, niko ne zna šta Ivan misli, čak ni kad progovori ne možeš odmah da dešifruješ, ali to je njegova genijalnost. I imaš nas dvojicu koji smo bukvalno prodaja, marketing, oglasi – to razumemo to tržište. I kako se sve to spojilo, Google kao što sam rekao smo gledali, zašto? Pa, nekoliko razmišljanja. Jedno razmišljanje je niko ne ulazimo u tržište. Dakle, ovde je sloboda. Niko ne vidi potencijal u tom tržištu, čak ni Rade. Rade je isto rekao: Pa, ne vidim nešto u tome. Httpool je imao svoju mrežu, Cost Per Click, koju smo mi dosta lepo koristili. Etarget se pojavio u to vreme, Vlasta čuveni, Vlasta, koji je prevezao sa 700.000 istih km. Ja mislim da između Bratislave i Beograd je ne znam koliko puta je prošao pre nego što je auto-put uopšte završen do Novog Sada, kamoli gore do granice sa Mađarskom. Tako da su to ljudi koji ti – i neka nova energija, neki novi ljudi se pojavljuju. Konačno, i mi smo se tako upoznali, kroz taj svet. I sad sve deluje uzbudljivo, takođe. To je isto važno. Uzbudljivo je, novo je, drugačije je. I sad, naravno, gledaš iz perspektive biznisa, Čekaj, ako mi sada uspemo da budemo prvi, jedini, najveći na Googleu, doći će i pare. Doći će i pare, to je bilo naše razmišljanje. Ono što je tu malo bio problem što je naš poslovni model u direktnoj koliziji, u suprotnosti sa kompletnim tržištem. Jer je zasnovan bio na ideji transparentnosti pre nego što je uopšte Google zahtevao transparentnost. Zašto? Pa, naše razmišljanje je bilo sledeće: to je nešto što je – tehnologija je prosto takva, čemu klijent ima pristup ili ni naše mišljenje da klijent treba da ima pristup. Čuveni Google AdWords. I dan-danas imaš klijente, pogotovo korporacije, koje nemaju pristup svojim nalozima. To je em protiv ugovara koje su agencije potpisale sa Googleom, em je nešto što je za mene problematično, ali poštujem biznis modele. Ja sad ne govorim o tome da to ne treba da postoji ili treba da postoji. Svako ima svoj poslovni model, klijent i agencije, i ko god treba da se dogovori između sebe. Ali je naš model bio malo drugačije. Nismo računali na razliku u ceni. Šta znači razliku u ceni? Kupim klik za cent, prodam ga za tri centa. E sad, ništa tu loše nije i ilegalno u samom modelu dok ne dođe do Googleovog ugovora koji zahteva da daš pristup klijentu i da on jeste vlasnik. Do tog momenta, dok ne potpišeš taj ugovor, a potpisuješ ga čim klikneš accept, jer to je jedini način da dobiješ AdWords. Da citiram Bogdana kad nam je stigao update ugovora 2010: Hej, stigao nam je update ugovor s Googleom. Šta da radimo? -Pa, šta ti nudi? -Pa, piše accept i zatvori nalog. -Accept. Nemaš ti tu mnogo. Šta ćeš, da pregovaraš sa Googleom? Budimo realni! I sad ti dolaziš u situaciju da kažeš sebi: Transparentno, a mi naplaćujemo proviziju na potrošnju. I to je malo problematično. Ako je manja potrošnja, ti nikad nećeš dovoljno zaraditi. Ali, nismo mi znali baš šta radimo. Poslovni plan nije baš bio napisan. A da ne govorim, to je Rečko vrištao otpočetka: Ljudi, likvidnost! Likvidnost! Likvidnost! Zašto? Zato što smo došli u situaciju – mi plaćamo Google, pa onda naplaćujemo, a navike su u Srbiji da se plaća do 60 dana, a Google u tom momentu nama ne daje čak ni invoice mesečni, nego plaćaš odmah svojom karticom. Pa, onda mi guramo karticu klijenta. Tražiš mi kreditnu karticu? O čemu vi pričate, momci? Ko ste vi uopšte? -Izvini. Pri čemu, mi dolazimo u situaciju da je to potpuno nov proizvod na tržištu. Mi radimo Googleov posao u suštini, ali Google je uradio svoj posao. On je ponudio nešto, pa vi, momci, ako možete da zaradite – zaradite. Tu malo nismo imali sreće, zakasnili smo sa tržištem, jer je Google 2009. ili 2010. ukinuo agencijske provizije. Čak sam upoznao čoveka čija je to ideja – nisam baš bio srećan. Ali, da, davali su – imao si rabat, ja mislim da je 10 ili 15% bio na potrošnju. I onda ti nisi morao mnogo da pregovaraš sa klijentom oko svoje provizije. Ti znaš da ćeš dobiti, jer ti si Google doveo klijenta. I dasa je rekao, iz Nemačke, ne mogu da se setim kako se zove, Hajmo mi da ukinemo ovo. Kao probni period. Zašto? Hajde da vidimo da li će se smanjiti posao. I u momentu oni su već naslutili da zapravo mi, tj. klijenti, ne mogu bez Googlea. A onda polako ukidaš sve koji uzimaju tvoj profit. Ako ćeš ti potrošiti 5-10-15-100.000 evra na Google, a u tih 100.000 je uračunata i agencijska provizija od 5-10-3-2-8%, ko zna ko koliko naplaćuje, čekaj malo, zašto svih 100.000 ne bi otišlo u sistem koji se zove Google? I oni su to probno ukinuli i nisu osetili pad. Naprotiv, došli su u situaciju da zapravo je sve na istom nivou i rekli su: Hvala lepo. Mi vas ne bismo više uznemiravali. Agencijski rabat je ukinut na globalnom nivou. Priča se da postoje agencije velike američke koje skupile dovoljno velike budžete da dobiju rabate. To je sad – nisam video te ugovore, nisam prisustvovao tome. Nažalost, nisam došao do milijardu evra prometa još da to vidimo, ali možda jednog dana. Ali, činjenica je da je tad to ukinuto, pa smo morali opet nekako da se snalazimo u celoj priči. No, nije to ništa loše, to su prosto stvari sa kojima se suočavaš na tržištu. Možeš da kukaš, možeš da rešavaš. Elem, mi smo inače pokušali da nađemo neko svoje rešenje u celoj toj priči. Da li smo uspelI? I da i ne. Evo postojimo još uvek. Ali, s druge strane, znam toliko je tu bilo nekih problematičnih situacija u komunikaciji, pa nije nužno da izgubiš klijenta, ali naruši se poverenje. Jer ti deluješ čudno praktično samom tržištu.

Kako su dolazili do klijenata? Part I

Pazi, naš poziv – mi smo imali aktivnu prodaju. Cold calling tzv. Mi smo gledali – to je Nikolina ideja bila i to je genijalna ideja bila – kupiš Novosti, kupiš Politiku, kupiš Blic, kupiš Danas, kupiš šta god, i onda gledaš ko se oglašava, i onda gledaš ko ima eventualno veb-sajt, i onda gledaš ko je imao inserter novinama. Ovi što imaju insertere u novinama su nam bili posebno zanimljivi, jer su to uglavnom katalozi za prodaju vrlo konkretnih stvari. Coolshop.rs – izvini, dajem im reklamu, ali da spomenem ljude – je naš jedan od prvih klijenata. I došli smo klijenta tako što je čovek imao inserter u novinama. Mi zovemo, zove ga Nikola konkretno, predstavi se: Google oglasi. -Šta oglasi? Kakav Google? Zašto? Gde? Ko? Kako? Ali, Dejan, vlasnik, čovek je već tada slutio da nešto tu ima. On je investirao u novu prodavnicu sa Nenadom Jakovljevićem, Web Factory, koji nam je i dan-danas prijatelj i saradnik, partner, i napraviše oni prodavnicu. Nisi mogao da implementiraš kartice, ali si mogao pouzećem da platiš i mogao si još jednu stvar da uradiš: kad su veće cifre, on ti generiše PDF, žiro račun, ti uplatiš uplatnicom, i mi ti isporučimo, tj. oni isporuče – imaju ljudi svoju logistiku, svoje kamione i to je to. Pet prodavnica ja mislim ili tri u tom momentu, pa posle pet u Beogradu. I nešto on tu vidi. Mi uradimo kampanju na Googleu. I dao nam je budžet ja mislim 950 evra za ceo mesec. Ne, 300 evra za ceo mesec. To je tipa 10 evra na dnevnom nivou. I sad mi pustimo 10 evra, ali tržište već postoji, samo što niko nije svestan. Ljudi su na Googleu, samo to klijenti – kompanije ne razumeju. Iz naše perspektive, to su klijenti. Mi gledamo rezultate i vidimo da Google kaže premali je budžet. Premali je budžet. Mogu mnogo više klikova da vam donesem. Piše ti u AdWordsu da ti je budžet ograničen. I ti ga trošiš relativno brzo. Ljudi klikću na oglas, ali su ovako nestali sa sajta. I negde do podneva, ma kakav, još ranije, ti nemaš više para. Ja sad razmišljam: Ovaj čovek neće videti rezultate na mesečnom nivou. Znaš, neće ih videti zato što mi smo toliko ograničeni. Videće neke rezultate. I uzmem i potrošim ceo budžet za tri dana. Bukvalno. Ja kažem Nikoli: Nikola, veruj mi! This is on me! To je sad moje agencijsko iskustvo. Trošimo pare. Nije tri miliona, ali opet ti na neki način kršiš dogovor. Nije baš stvar na koju sam, uslovno rečeno, ponosan, ali znaš kako…

Ivan Minić: Malo si i ponosan. 🙂

Srđan Erceg: Mnogo, zapravo. 😀 Ali, znaš zašto? Kao u filmu, kad ti uspe, pa si onda šta sam uradio, a kad ti ne uspe, poviješ uši i samo nestaneš iz sobice. Ali sam imao osećaj da to moramo da uradimo, da je to dobra stvar. I, evo, izvinjavam se javno Dejanu, ali nema razloga da se izvinjavam pošto smo mi zvali čoveka i rekli: E, Dejane, mi smo potrošili budžet. Moramo da zaustavimo kampanju. Pošto smo mu tražili da uplati, to je Rečko izdejstvovao da uplati pare. 🙂 To je Rečko uspeo da nas natera. Prvo je tražio menicu, rekoh: Ivane, kakva crna menica! Za glavu se hvata sad čovek! 😀

Ivan Minić: Kakva crna menica za 300 evra! 🙂

Srđan Erceg: Bukvalno! A, Ivan, koji je školski primer, zato je sad u Švajcarskoj. Ne, nema veze koliko je novca – menica. Kako mi znamo da će on nama da plati? Ili da plati unapred. I mi se izguramo da plati unapred. Mi javljamo Dejanu: E, Dejane, zaustavljamo kampanju. Nema više para. -Ništa ne zaustavljaj! Dolazim kod vas! I čovek se bukvalno spakovao i došao na vrata nekih klinaca, koji u tom momentu ni ne znaju šta su uradili. Ali, bio je otvoren i on je super za saradnju. Znači, čovek je poslovan. I rekao je: Momci, ja sada prodajem po celoj Srbiji. Kako stoje stvari, ja ću da se povučem u jedan magacin i to će biti to. Pazi, to nije dropshipping, ali nije daleko. To je 2009. 🙂 I mi gledamo Dejana i sad mi kao: Super, a šta to znači za nas? Mi treba da preživimo. Imamo neke račune. Ti si nam prvi klijent otprilike. I on kaže čovek: Dajte predlog budžeta. Ne znam, ne sećam se više koliko smo tražili, on je rekao: Šta god. I on je čovek prodavao. Pri čemu, cost per click je bio 0,01$. Ne može sistem da ti naplati manje. Bolje bi bilo da smo u evrima, imali bismo jednu konverziju manje, ali nismo tad još znali. Mi smo kucali jedan cent ti nudimo. Zašto jedan cent? Pa, prazno je tržište. Jedini ko se oglavaša na bela tehnika je Dejan. Jedini. E sad, Deki, iskusan u svom poslu, kaže: Dobro, sve je ovo super, ali sledećeg meseca – šta je sledeće? Mi u panici! Jao, izgubićemo klijenta! A mi ne znamo da on čovek ne srećan, nego presrećan. Kaže on: Ne pojavljujem se – kad ukucam, izađe mi samo oglas. Nema me nigde. Sad search engine optimizacija. Jao! Marko, ko je radio u Ageni, je to radio. I kaže Maki: Ljudi, ja nemam vremena za to, ali pogledajte moje sajtove koje sam dosad radio. Videćete već trendove: šta, gde, ko, kako. I mi – dan-danas na bela tehnika se pojavljuje. Čovek na prvoj strani, između ostalog. 🙂 Ali, vidi, to smo uradili ne školski SEO, nego je bio baš školsko školski. Sednemo da čitamo, sve što smo mogli da shvatimo. Google Search Console se još nije zvala Google Search Console – Google Webmaster Tools još uvek ti je davao sve podatke. Nije bilo https, pa zbog https su ukinuti podaci. Keyword Media Planner i generalno Media Planner Googleov je bio otvoren alat. Ko pamti to vreme, ljudi, to je…

Ivan Minić: Bilo predivno vreme. 🙂

Srđan Erceg: To je pravi internet 1 na 1, dok još nije sve se zatvorilo suštinski. Je li se sećaš?

Ivan Minić: Sećam se.

Srđan Erceg: Uzmeš i pogledaš koji sajt ima koliku posetu. Zato što su oni, za one koji ne znaju, kako instalirate Google analitiku, svi ti podaci iz Google analitike su bili javno dostupni. Čak i Zoran je pokušavao, Torbica. Čekaj, kako se…

Ivan Minić: Snajper.

Srđan Erceg: Snajper! I svi smo mu dali pristup preko Snajpera. I to je isto bilo zabavno. Da, sad sam se setio. Snajper, da! Uf, kakvo vreme! 🙂 I ti sad gledaš kako funkcioniše ta neka Amerika, Švedska. Bogdan, koji kao: Ne, ne, idemo! Imamo neku priču. Sad tu već se stvari neke dešavaju, ali tu nije kraj. Mi sada zovemo PC Practic. Mi sad zovemo PC Practic. Zašto PC Practic? Imao inserter. Inače, insertere – izvinjavam se kolegama iz štampanih medija – Dejan je ukinuo insertere. I rekao: Meni se ne isplati da ja štampam inserter. Zato što šta se događa kad štampa inserter? Ljudi kupuju samo u Beogradu, a on mora da pokrije celu Srbiju. Većina ljudi koji su van Beograda kada vide inserter Coolshopa adrese u Beogradu, neće ti doći, a nemamo još uvek kulturu da odem na internet da kupim. Ali, šta je dobro kod Googlea? To je pozitivna strana. Ti si na internetu, ti aktivno nešto tražiš – evo ti odgovor na tvoju pretragu. Pri čemu, Google je tako napravio, kad vidiš da je oglas, ni ne smeta ti. Često mi kažu: Ja nikad ne bih kliknuo na oglas. Osim što si kliknuo, a nisi ni svestan da si kliknuo. I rekoh: Dobro, kad si kupovao avio-karte, jesi li kliknuo? -Pa, zapravo, jeste. To je iluzija samo. Ne bih ja to nikad uradio. -Dok ti ne treba nešto.

Ivan Minić: Došli smo u situaciju – nekad je to bilo mnogo lepo, čisto, jasno sve.

Srđan Erceg: Jeste.

Ivan Minić: Mnogo lepe, slatke, svedene stranice, onako minimalističke. A, sad ti suštinski, da kažemo, ključne reči koje su zasićene imaš bukvalno 1001 stvar koja svaka troši nečije pare i onda negde ispod svega toga, negde u ćošku imaš rezultate pretrage, ali dok dođeš do toga, do organskih rezultata, ti si već zaboravio šta si tražio.

Google: nekad i sad

Srđan Erceg: To ne postoji. To gotovo – postoji, svakako, ali Google je toliko razvio ceo sistem, i ekstenzijama, i Knowledge Bar Graph zapravo, to je sada… Oni su čak i promenili, njihova politika se zovu taj Rich Search Engine Resultats – to je došlo do tog nivoa da ti sada zapravo Google meni liči na Yahoo, moram ti priznati. Kao da sam ušao u stari Yahoo i otprilike tu je sad šuma nekih informacija. Ali, OK, to je evolucija, u slučaju Googlea, proizvoda koji je došao do toga da ima neku, pa malo drugačiju svrhu.

Ivan Minić: Recimo, jedna jako banalna stvar koju sam pre možda jedno godinu dana primetio, a koja mi daje nekakav uvid kuda sve to ide. U nekom trenutku si ti kroz gomilu onih meta informacija koje možeš da postaviš na stranici suštinski njima feedovao ono što je relevantno i bitno. To su adrese, telefoni i sve ostalo. Onda su oni to krenuli da prikazuju u pretrazi.

Srđan Erceg: Pa, da.

Ivan Minić: Šta znači da to prikazuju u pretrazi? Znači da taj čovek neće doći na tvoj sajt.

Srđan Erceg: Tako je, nema saobraćaj.

Ivan Minić: Završiće sve tu. To ne mora da bude loše. Može da bude i dobro. Ali, u nekim slučajevima to je jako loše.

Srđan Erceg: Pa, problem je kada sad pričamo o Googleu danas, 2021, ako pogledaš pitanja koja se postavljaju i ako pogledaš accordion efekat – za one koji ne znaju, harmonika je u pitanju, kada kliknete strelica, pa nadole se otvori – nema saobraćaja. Google je iščupao sa nečijeg sajta srž i taj odgovor ponudio samo na svojoj stranici. Ti nikada ne znaš zapravo average time – prosečno vreme ko je neko proveo čitajući toj sadržaj. Nisi dobio klik, nisi dobio sesiju, nisi dobio priliku da ti prikažeš svoje linkove, svoje dodatne informacije, svoje reklame. Ti si samo dao sadržaj Google. Ja očekujem i pravnu bitku, iskreno. Već ih i ima po tom pitanju, s obzirom na činjenicu da Google polako vrši aproprijaciju tvog sadržaja. OK je da prikažeš, ali svi dobijemo. Google je privatna svojina. Jeste, ali to je sada problematično jedno pitanje. Google je ukinuo meni saobraćaj. Bukvalno. E sad, uvek može da se postavi pitanje: Pa, dobro, što ljudi ne dođu direktno kod tebe? Google se toliko infiltirao svugde da je to vrlo teško. To znači da je ovo kritika Googlea. Google radi svoj posao. Kritika, pa, da, postoji, svakako s moje strane, ali nije samo upućena Googleu. Tu postoji i naša lenjost. Možemo i DuckDuckGo da koristimo, možemo Bing da koristimo, možemo da koristimo Yahoo konačno, ali Google je postao deo… Pazi, oni su uradili savršen marketing. Google je postao deo kulturološke komunikacije. Oni su čak tužili, ako se ja dobro sećam, enciklopediju Merriam-Webster. Zašto? Zato što su stavili termin Google. Ne, to je trademark. Ne smeš da kažeš googleovanje kao glagol, a to je već odomaćilo se. A Googleu odgovara da to budu glagol, ali mu i ne odgovara. Tj. ako on postane glagol, onda svi mogu da pišu Google i da naplate za korišćenje. Tako da Google globalni – nije čak ni fenomen, on je deo naše kulture. To je deo globalne kulture i oni su to postigli. Mi sad pričamo o rezultatima. Kako? Čuvene bitke Apple protiv Googlea. Donekle. Zašto? Pa, Google plaća za svaki klik kada – koji je glavni pretraživač na iPhoneu? Google. Kako to funkcioniše za one koji eventualno ne znaju? Apple zarađuje od svakog klika koji se desi zato što ste u Safariju na iPhoneu ukucali neku reč, Googleov pretraživač izbaci rezultate, vi kliknete i Apple dobija svoj deo od prihoda koji prihodovan na tim oglasima Googlea. Tako da je i Apple deo oglasne mašinerije Googlea.

Ivan Minić: Ja se sećam davno – ljudi koji su pratili moj razvojni put znaju to, ja sam u jednom periodu pre mnogo godina radio sa Opera softver. Znaš i ti. Poveli smo čoveka.

Srđan Erceg: Kako ne! Ti si ga doveo! Ja sam ga samo…

Ivan Minić: Ti si ga ugostio…

Srđan Erceg: Vodio na ćevape! Da, ti si… 😀

Ivan Minić: Ali, recimo, sećam se da je tada njima, kao trećem najvećm igraču na tržištu browsera na desktopu i vrlo ozbiljnom igraču na mobileu i sve ostalo, da je njima taj prihod koji su imali, a imali su tu opciju da pored standardnog pretraživanja kroz address bar, gde ukucavaš šta hoćeš, imaš sa strane search box.

Srđan Erceg: Tako je!

Ivan Minić: U kome imaš Google, Bing, biraš šta hoćeš, Amazon, itd. Oni su za sve te mreže kroz koje si mogao da radiš search imali affiliate.

Srđan Erceg: Tako je!

Ivan Minić: I ugovori koji je njima donosio Google sa svojih 1-2% globalnog tržišta browsera, ugovor od Googlea je njima finansirao kompletnu firmu…

Srđan Erceg: Dovoljan ti je bio. Dovoljan ti je da opstaneš, Ivane. To su ogromne količine novca.

Ivan Minić: Veliki volume, prosto ogroman volume i jednostavno ako to na nekom lepom tržištu, a deo svakako jeste, ti od toga imaš sasvim, sasvim dovoljno novca.

Srđan Erceg: Samo zamisli ovo: Imaš Coolshop u Republici Srbiji koji daje XY novca. To je jedan od milijarde klijenata. Igra velikih brojki. Pri čemu, Google – hajde malo pričamo o konkretno Googleu, bitno je zato što to u velikoj meri definisalo i ono što je bilo sudbina Huge Medije. Google odjednom ima jedan cent po kliku. Znaš, ti za 1.000 evra, ti ćeš dobiti 100.000 klikova. To je ludnica! 🙂 Ti kupuješ 3.000 klikova ovako dnevno. 3.000 klikova ako možeš da ih konvertuješ – neka ti konverzija bude 1%. Znači, 1% – ti si 30 prodaja imao tog dana preko veba. Šta si potrošio? Potrošio 30 evra? 30 evra na 30 kupovina. Ako ti je prosečna korpa, a on čovek prodaje belu tehniku, klima uređaje, neka prosečna korpa, hajde da ograničimo, 70 evra. Ti si prodao puta tri – ja ne znam, ne sećam se, ne otkrivam čovekove podatke, ja sad ovo napamet pričam – ti dođeš do toga: Čekaj, 2.100 evra ti je promet dnevni. To je prihod. OK, ne znam koji je profit, a uložio si 30 evra da generišeš taj saobraćaj.

Ivan Minić: Kao bankomat.

Srđan Erceg: Bukvalno.

Ivan Minić: Sa tuđom karticom.

Srđan Erceg: Taka-taka-taka-taka. E, sada gde nastaju problemi? To je mnogo lepo dok jeftino tržište, ali kada cena klika poraste na 0,03, pa kao to je i dalje jeftino. Jeste, ali to je tri puta skuplje nego što je bilo.

Ivan Minić: I to je tek početak.

Srđan Erceg: To je tek početak. A, to je igra velikih broj. I kao: Pa, vidi, skočilo je samo za 0,02 iliti za dva centa. -Ne, skočilo je 300%! Zato što i mi imamo sada puta tri ljudi! I sad ti odjednom za 1.000 evra ne dobijaš više 30 nego 10 kupovina. To se oseti. To smo i mi imali sa klijentima. E, momci, čekaj malo! I gde je bio problem? Problem je što mi naplaćujemo, na primer, njima, klijentima, a mi plaćamo Googleu. I onda stičeš utisak da je Huge Media ta koja zarađuje sav taj novac. Mi smo samo protočni bojler. Naša EBITDA je mnogo mala u odnosu na promet koji smo mi imali. Bili smo još mladi. Ivan je govorio Rečević: Ne, ne, neka oni sami plaćaju! Ja sam gurao na drugu priču: Neka mi naplaćujemo više. Zašto? Hteo sam da naguram promet. Da prvo pogledaju ljudi naš promet i kažu: Čekaj, prometovali ste XY para. A i jurio sam da ostanem u PDV-u, da imamo 40.000 evra. Kompromisi, znaš. Gde, šta, ko, kada, kako. Još jedan bitan momenat u toj celoj priči jeste što sam hteo da klijenti vide samo nas za početak. Ne da vide Google. Ali, negde moraš da platiš neku cenu. Elem, kada je reč o Googleu konkretno, ta cela igranka, to je… Mnogo se promenio sistem. Ti učiš sitna slova kako funkcionišu. 30 dana se meri budžet, ali budžet nije mesečni, nego kada mi zaostatak dana koje ja danas, 20 i kog, 23, unesem da imam budžet koji je XY evra – nije to budžet samo za taj mesec. Nije to tako jednostavno. On uzme, preseče po danima, i onda proceni i doda 30%, jer on smatra da ima pravo da ti doda 30% na tvoj dnevni budžet da bi doneo bolje rezultate. Ti nemaš punu kontrolu. Osim kada znaš kako sistem funkcioniše, pa ga nameštaš da imaš punu kontrolu. Ali, poenta je da ti si zapravo došao do toga da – sećam se te jedne zime, da li 2011, 12, 10, nemoj me držati za reč, da odjednom skače potrošnja na Googleu. Zašto? Google je na globalnom nivou rekao da smatra da ograničenje budžeta nije dobro za poslovanje njegovih klijenata, i da će on da pusti sam da biduje više. Šta pričate?! I niko se nije pobunio! Pa, sa 0,21 skočilo na 0,24. Šta te briga? 10%, Ivane, skok! Igranka bez prestanka. Sve piše u – najskuplji pravnici na svetu ja mislim. Kad bi odštampao, ugovor bi bio od krova zgrade do prizemlja. Ali, ti si pristao na to. I još uvek ti se isplati, to je ono što fascinantno. Još uvek ti se isplati.

Kako su dolazili do klijenata? Part II

Elem, ali za nas, nismo mi još išli tako daleko. PC Practic došao, Deki. Šta radimo? Nemamo pojma, ali mi sad radimo. Sad već mi imamo malo više hrabrosti, jer smo dobili neke rezultate. Spominjem tih nekoliko klijenata, jer su važni – za nas su važni. Laptop Shop preko Kike. Čuveni Laptop Shop u Knez Mihailovoj. I Laptop Plaza u jednom trenutku čak. Ukucaš laptop – ne, i Etron se pojavio u celoj priči. Laptop Plazu nismo dobili ili kratko. Ukucaš laptop, sve naši klijenti.

Ivan Minić: Sami sebi konkurencija! 😀

Srđan Erceg: Da, ali… I onda mi sad sedimo, Ivan ovako kaže: Ljudi, mi sami sebi konkurišemo. Šta ćemo? Nećemo da varamo klijente. Nismo ni krili da radimo i za druge. I rekli smo: OK, svi maksimalni bid će imati isti maksimalni bid. Bio to 0.01, 0.02, 0.03, maksimalni bid će biti. Ti kontrolišeš tržište u suštini. Ti bukvalno kontrolišeš tržište.

Ivan Minić: Dok ne dođe neko treći.

Srđan Erceg: Tako je! Ili dok Deki iz PC Practica kaže: Hm, pa mogao bih ja ovo sam. Šta sad? Šta ti to nudiš kao agencija da je bolje? Ne mogu da ti ponudim bolju cenu. Ti vidiš sve transparentno. Zašto bi mene plaćao? Znanje. Moraš da imaš znanje. I kasnije, još jedna bitna stvar, a to je traži vreme – traži investiciju. Zaista vremena je to što nekako AdWords uvek potpadne nekome dok nije baš performance kompanija ili baš ne razume koliko je važan AdWords – na primer, AdWords, sada i Facebook Ads, pogotovo otkad imaju i Instagram, pa i e-Commerce Manager i Shop, itd. – da se samo time bavi. Dosta je podcenjeno bilo. Što je kod bilo dobro zato što u korporativnim krugovima čovek koji vodi marketing dobije i AdWords, pošto su budžeti od 1 do 3, pa vremenom do 10%. Ali, to je samo 10% budžeta, što je po mom mišljenju njihov gubitak, neću da kažem greška. Da si investirao u pravom trenutku kao klijenti koji su počeli na vreme, ko zna šta si mogao da ostvariš. Jer to je gubitak potencijalnih prihoda. To bi trebalo prava kompanija da uračuna sebi negde u analizu kada radi analizu post festum i kaže: Ovo su propuštene prilike. Ali, to je sad već – nije na meni, to je na kompanija da to rade. Poenta da se tako završavalo, da jedan vrlo kompleksan, složen, zahtevan posao dođe čoveku kao poslednja stavka. Lakše mu je da angažuje agenciju, lakše mu je da angažuje stručnjake. Jer mi ono što možemo da uradimo za dan, ti možeš. Ne ti. Dobro, ti možeš za dan isto, ali neko drugi – treba mu tri nedelje. Zašto? Pa, zato što ne zna ove trikove. E, kako se računa budžet? E, potrošio mi je preko dnevnog limita! E, zašto bidujem ovde? Šta su smart bidinzi? Kako da spojim sa analitikom? Sad je sve to mnogo kompleksnije nego što je tada bilo. Ali si došao u situaciju da moraš da investiraš u svoje znanje. Onda se pojavljuje SeekandHit, ekipa iz Splita, i Ivan koji nam šalje tekst gde su objavili prvi sertifikovani Google Adwords partner u Hrvatskoj. E sad, pohvale za njihovu ideju, genijalno su to izveli Mario i Ivan, ali šta nisu uradili? Nisu upalili megafon. Nisi upalili megafon i vikali na sva usta da su oni prva Google Adwords…

Ivan Minić: Fini momci. 🙂

Srđan Erceg: Fini momci! 😀 Agencija u Hrvatskoj. Dobili su oni poslove nove, ali nisu vikali na sva usta.

Ivan Minić: Nisu imali Srđana Ercega.

Srđan Erceg: To je to! To je nešto što sam ja doneo Huge Mediji. Ja sam rekao: Ljudi, ovo sad mora svugde da se saopšti! Šta? Mi smo onda sebi zadali cilj. Moramo sad da učimo, a to podrazumeva da čitaš, čitaš, čitaš i da radiš. I shvatili smo da postoji ta neka vajna sertifikacija, Google AdWords sertifikacija. Izvinjavam se, malo slažem kockice, ali dajem ti odgovor na to pitanje Google. Google nas je uvukao u jednom momentu, uvukao nas je taj inicijalni uspeh. Ti sad Google – ljudi te i zovu za Google. Jer od cold callinga nama je san bio da nama telefon počne da zovni. I mi smo rekli – jedan od najvećih uspeha u našim karijerama, kao ljudi koji su osnovali kompaniju, će biti kada nama zazvoni telefon. Ti znaš…

Ivan Minić: E, da si znao! 🙂

Srđan Erceg: E, da sam znao! 😀 Vidi, be careful what you wish for, to je čuvena, you just might get it. I ti znaš vrlo dobro o čemu pričam. Kad napraviš nešto, možda nije 1 na 1 to kod tebe bila ideja, ali znaš taj osećaj – kad ti si nešto gurao i odjednom to neko traži. Čak se u jednom trenutku: Ček, šta sad? Zašto ovi ljudi sa traže? To sam želeo. Ali, sećam se i dana kada nam je zazvonio telefon, da smo se svi pogledali i sad: Je li greška? Ili nas zovu?

Ivan Minić: Ili je greška ili nude osiguranje! 🙂

Srđan Erceg: To, to, to! 😀 Zove i kaže – i mi: Dobar dan, Huge Media. Izvolite? -Vi ste Huge Medija? -Jeste. -Ja zovem zbog Google… Fras, padaš u nesvest! Zove te potencijalni – neko te kupuje. To ja mislim da je Ivan rekao. Ne, možda nije. Ne znam, neko je rekao u firmi: Mi sad više ne prodajemo, nas kupuju. To je mnogo lep osećaj. Mnogo lep osećaj. To ti je sreća i radost neprevaziđena. Još par stvari: Bogdan, znajući ne samo SEO da uradi i za druge, nego i za nas, to i dan-danas stoji, i rekao je: Erceg, napiši veb-termine. Poslušaj me, napiši veb-termine: CPC, CPA; sve to napiši. To je napisano 2009. Ljudi, to i dan-danas stoji. To je stranica koja je nama donela – sad se to zove incoming marketing. Mi smo to seli i za popodne. To je prednost zato što ti znaš kako to ide? Je li to može? Koliko vam vremena treba? -Sedam dana. Sedi i odmah završi. I mi smo to podigli. Marko nam je napravio prvi sajt. Struktura je ostala ista manje-više. Znam da nas ljudi zovu i kao: Na šta liči ovaj sajt?! Ali, ima ljudi koji su oduševljeni: Nešto stoji iza ovoga. -Da, stoji naša nemogućnost da ikada promenimo taj veb-sajt. Ali, OK, veb-termini tamo stoje i mnogo je ljudi zvalo zbog veb-termina. Ti tu postižeš… Moram digresiju da napravim. Šta si ti uradio? Hajde da ne spominjem imenom i prezimemom nužno projekat. Ali, tvoj projekat o biznisu, hajde neka se završi na tome…

Ivan Minić: Moja Firma. 🙂

Srđan Erceg: OK, smem?

Ivan Minić: Sto puta smo pomenuli.

Srđan Erceg: OK, samo zato što… Možda i bolna tačka s jedne strane, ali…

Ivan Minić: Bože moj.

Srđan Erceg: Moja Firma je školski primer – znaš da sam to slao u inostranstvo dok je postojala? Ljudima da kažem: Evo vam kako to može da se uradi. To sam u nekom predavanju van zemlje držao i rekao. Pošto je bila priča, ne znam o čemu je više bila priča, rekoh: Čisto da vidite dobre primere i sa Balkana. Ozbiljno. Ljudi su napravili nešto što je klasičan incoming marketing i koji deli znanje. Dakle, ima svoju svrhu koja je autentična. Deli znanje. Prvi su na Googleu po svim relevantim terminima za ovo što treba da vam je ključno u poslovanju i kompletan brending pripada telekomunikacionoj kompaniji, koja ima svoje biznis korisnike. To je long tail par ekselans za mene. To je ono zauvek da ga čuvaš. Zauvek da ga maziš i paziš i ništa drugo ne diraj. Samo nastavi. To započeti je zahtevno. Ko planira content marketing da radi, ako mislite da ćete to da uradite sa dve osobe, nemojte to da radite. Imali smo par pitanja, sad isto sa nekim klijentima pričamo o tome, to traži ozbiljnu posvećenost, redakciju, rad 00-24 te core ekipe, i jedno godinu do dve dok ne dobije taj čuveni traction. Čak i kada dobije early traction, to nije dovoljno. Ljudi moraju da znaju da će to da radi, i radi, i radi, i radi. Vi ste to postigli. Neviđeno poštovanje. Zaista za to što ste uradili. Mi smo uradili mikro toga, tako što smo stavili veb-termine. I opet smo bili među prvima na Googleu za te termine, iako je to jedna stranica. Nije baš najškolski urađeno. Razmišljali smo: Hajde pišemo Wiki, stavimo Wiki. Instalirali smo bili i Wiki, ali duga priča. Elem, neostvareni projekti po firmama. To je ono kad otvoriš fioku, kao au, samo zatvoriš. Bukvalno! 🙂 Znaš o čemu priča. Ali je poenta u tome da je ta stranica nama donela mnogo toga i Ivanovi blogovi. Razumljivo nerazumljivi, potpuno brilijantni. I ono što je on pisao, i sećam se i B92 kad je preneo, gde je Ivan napisao: Zašto Google još uvek nije odvojio Srbiju i Crna Goru u svom sistemu? Ali, Ivan, znaš ga, ne ide u politiku čovek, je napisao nešto što je nekom delovalo krajnje zabavno politički – Srbija, Crna Gora, odvajanje. I mi smo imali 1200 poseta tog dana sa B92, jer su oni preuzeli naš blog i stavili link ka blogu, kako piše poznata beogradska digitalna marketinška agencija Huge Media. Rekoh: Dođi, Ivane, da te izljubim! Telefon je baš zvonio. Lepo je zvonio. Ali, poenta je bila da je on nabo temu – nabo, izvinjavam se kolokvijalnost, ali pogodio temu koja je nekom bila interesantna iz neke druge perspektive. On čovek samo tehnički pitao zašto ovo nije odvojeno i objašnjavao kako to radi. Ali, znaš Ivana. Tad je bilo fenomenalno. Svako je doneo nešto svoje. Džoni koji juri klijente za gušu, hvataj, ne puštam dok makar sastanak ne dobijemo. I, jelte, ako dođem, pa onda lažem, može, sve može. Ali, to postane istine, jer mi to na kraju završimo. I Nikola koji me gleda: Možemo mi ovo? -Ma, možemo. 100% možemo. Ali, nećemo da spavamo, ali možemo. I isporučivali smo, stvarno smo isporučivali. Tako da to nije laž, to je negde u budućnosti istina. To je ono što smo pričali o konceptima kako možeš da složiš. Samo moraš da ispuniš. I to je bitka samo sa rokovima, ali, dobro, to je druga tema. U svakom slučaju, sve te kockice se tako lepo slažu, ali smo pogodili dobar momenat na tržištu. To mislim da je Bogdanova zasluga zaista, prevashodno, jer je osetio da to dolazi. Bogdan, koji je i dalje morao da vodi Agenu, tako da više je savetovao – više? Više nego dovoljno. Ivan koji radi svoje, Nikole svoje, ja svoje. I kažem ti, Google nas je uvukao, dosta klijenata je počelo da dolazi, i onda su počeli da se dešavaju, hajde, zanimljive stvari. Na primer, Nikola, koji je u želji da dođemo do velike ekspanzije, krenuo da napada klijente velikih agencija. Od čega sam se ja malo pribojavao. Bio sam u fazonu: Kad krenemo tamo, biće čupao. Zašto? Zato što, kako to funkcioniše? Agencije imaju eksluzivne ugovore sa velikim klijentima i ti sad dolaziš, preskačeš ih. To je čista diplomatija. Nemoj da ih preskačeš. Hajde da odemo kod njih, pa da njima ponudimo. Problem je što je njima to još jedna dosadna ekipa koja je došla, nešto ponudila. Ljudi imaju posla preko glave. Ali, postoje veze u Directu, rekoh: Hajde da pitamo drugare. Ponudimo, predložimo, pa i oni gledaju kako bismo sad ovo mogli da iskoristimo. Međutim, Džoni je rekao: Nemam ja više vremena za ovo! Pap, ode u Agrokor. Pa, gde ćeš, gađaš u vrh! I ode čovek sa ponudom, ne sećam se više da li Frikomu ili Ideji nešto nudi. I zvoni telefon, zovu me iz Directa. Srđane, a što vi nudite direktno? Zar nismo mi bar prijatelji, pa da nama prvo predložite ovu ideju? Naravno, tuc-muc, jao, tetki da dam lek, i sve ostalo. S jedne strane, gledam Džonija, on kao: Sve je top, sve je top. Onda ja pričam jednu priču, on priča drugu priču. Ali, sve to ispadne OK. Marija Jakovljević je u to vreme bila account manager u Directu za Agrokor i ona predloži da se nešto uradi. Sad, povrh svega, dođe Ivan sa svojim papirićima i crtežima. Niko to živ ne razume. Jedna od stvari koja nikad nije ostvarena je čuveni lov na blog. To je po uzoru na Foursquare, koji je u to vreme već postojao popularan, da se napravi Frikomov lov na blago da moraš da nađeš bukvalno frižidere Frikomove na ne znam koji lokacijima, koje imaju – kao Pokemon otprilike. Dakle, baš gejmifikaciju gurao. I da na osnovu toga učestvuješ u nagradnoj igri. Što mislim da je super ideja i dan-danas. 🙂 Možeš da odeš i da tražiš to i da skeniraš QR kod ili šta god, ne sećam se tačno cele ideje. I mi kao: To je mega kompleksno. Kaže Ivan: Sad ćemo da smislimo nešto drugo. I dolazi sa augmented reality. Pazi, malo preskačem, da ne pričam baš o svemu, ali čisto da napomenem: Google je otvorio te stvari. U tom periodu traje sertifikacija ljudi. Hajmo da se sertifikujemo! Čitamo šta znači da moraš da postaneš Google AdWords sertifikovana kompanija. To podrazumeva da moraš da imaš 10.000$ prometa mesečno. Pazi, to je 300.000$ godišnje. To je za nas, kad smo počinjali uz naših 500 evra, o čemu pričamo! To je mind blown! To je eksplozija mozga! Ali, mi guramo ka tome. Ili u tri meseca. Ne sećam se tačno perioda, ali znam da je 10.000$! Ko će to da nađe?! Pošto smo mi krenuli s budžetima – OK, lepim, ali isto tako nisu svi bili takvi budžeti. 200, 300, 500, šta mi to donosi, šta mi ne donosi. Najbolji klijenti su bili oni koji imaju prodavnice. Ko nema, izvinjavam se, to je bilo malo problematično. Čemu mi ovo služi? Možda radi, a možda i ne. A nisam spreman da dam mnogo para da baš testiram igricu. I, elem, mi sad znamo šta tu treba da uradimo, i to je proces koji se tu paralelno sada odvija.

Kako ne ispustiti životnu priliku? Part I

U međuvremenu, a to sam zaboravio, izvini, digresija pre nego što se vratim na ovo: Facebook aplikacija. To se sećam, to mi je žao, nisam uspeo to dovoljno dobro nekako da predstavim. Tad još nisam razumeo da interno zapravo iako deliš isti prostor i možete da pričate isto ili mislite da pričate isto, postoji razlika. Već tada smo zapravo išli blago drugačijim putanjama. Bogdan, Ivan, Nikola i ja. Idemo, i taj smer, pošto su to sekunde, nisu čak ni minute, ni stepeni, nego sekunde, ali negde u daljini kako ideš kroz vreme doći ćemo na to da nismo baš trenutno, da suštinski nismo blizu jedan drugome, ali ti deluje da jesmo. Nekad to i 15 stepeni ugao, opet tamo negde kad izvučeš, luk će biti popriličan. I u čemu je bila stvar? Kada je reč o Facebook aplikacijama, opet gde ćemo, s neba pa u rebra, Beiersdorf. Ali, ovoga puta u saradnji sa Direct Medijom koja je držala Beiersdorf. Tj. držala, imala ugovor sa Beiersdorfom. Ne znam, pretpostavljam da još uvek imaju. To je baš duga saradnja. Poenta je da je… Ja mislim da li je Vlada, Vlada Ranđelović je tad stigao u Direct, jedan od ljudi koji je još uvek na veb-tržištu, i znam da smo pričali, pitchovali ideju za Labello. Zašto Labello? Pa, ide sezona, Labello treba da se promoviše. Zima je, šta bismo mogli da uradimo? I to se sećam, to je bilo baš zabavno, Facebook Page i Facebook Page aplikacija nisu mogli da idu zajedno. Nego si morao da napraviš novi page u suštini. I mi napravimo page. S Jelenom iz Agene sam radio, ona je bila developer. Mi pravimo novo. Marko i ja smo u Photoshopu, seckamo delove. To je zima 2009. I pravimo custom aplikaciju. I zove me Vlada i kaže: Što pravite custom aplikaciju? Rekoh: Zato što Huge Media neće praviti na generičkim aplikacijama aplikacije. Mi pravimo aplikacija aplikaciju. Nismo naplatili koliko ona vredi, ali vredi zato što je to prva aplikacija tog tipa. To ti je proof of concept, to ti je MVP, zovi ga kako god hoćeš. Ti tu imaš nešto što je opipljivo, vidljivo. I mi napravimo Koje boje je tvoje Labello ili tako nešto – Koja je tvoja Labella. Uzmemo, u dogovoru sa klijentom, njihov kviz iz Brava i napravimo za tinejdžere i tinejdžerke, zapravo, plavo, belo, crveno, lila – ne znam ni ja koje su bile boje. I ti sad popuniš kviz i on ti izbaci: Tvoje Labello je to i to. Shareuj ovo sa prijateljima na Facebooku. Pazi, tu su baš one rane, rane aplikacije-igrice. Danas to kad bi uradio, verovatno bi obeležili kao spam. Ali, u to vreme to niko još ne radi. Pogotovo ne na srpskom jezikom. I mi to uradimo. I ne možeš da testiraš, ne možeš ti da sakriješ. I ja testiram i izlazi – to se sećam tog posta, mislim da još uvek stoji negde na Facebooku – Srđanovo Labello je plavo Labello. I sad svi komentarišu: Ha-ha-ha! U to vreme je Facebook dosta benigan bio. To je bila neka zabava. Burazer mi piše iz San Dijega, Igor, kao: Matori, šta se zbiva?! Jesi dobro?! OK, zabavno mi je, ali šta se događaja? Malo si prerastao Labello! Ima i drugih stvari! 😀 I mi to istestirali, ispalo dobro, puštamo. Koliko se sećam, klijent je bio zadovoljan. Ali, znaš, to je opet tehnološka neka prekretnica iz naše perspektive. I sad, gde sam pogrešio? Nisam dovoljno jasno objasnio šta vidim da će se desiti, jer je to delovalo kao mikro-projekat. Zapravo, to je bio potencijalno jedan od najvažnijih projekata koje smo propustili. Zašto? Agena je uvek bila odvojena kao developerska kompanija. Mi smo bili marketinška agencija. To je naša velika greška. To ja smatram danas iz ove perspektive. Morali smo tada već da se udružimo. Iako imamo zajedničkog vlasnika, tj. suvlasnika, nismo udruženi, nego smo odvojeni. A, ti, rekli smo, tehnološka si kompanija bez developera. Agena u tom trenutku ima developere. Ne možeš da napreduješ. Međutim, pošto Agena ima velike projekte, drugačije projekte, ovo deluje kao mikro-projekat i mi ne nastavljamo tim putem. Gde sam ja nekako stidljiv bio: Pa, treba-ne treba. I nisam bio jasan da sednem i kažem: Bogdane, veruj mi, ovo je igranka. Idemo u ovo! Pogotovo zato što je inicijalna ideja za Huge bio da napravimo specijalizovane softvere za marketinške agencije. Sve nam se bilo složilo. I vidim ga, ali… Ovo je podkast koji treba, ja se nadam, pomogne ljudima. Kada vidite, posvađajte se sa prijateljima i partnerima. Nemojte im dati da izađu iz prostorije dok im ne predstavite svoju viziju. Pa, ako ne uspe, ne usvoje je, imate dva puta, tri, pet možda. Dva, možda maksimalno tri ključna puta. Jedan je prihvatite to kao svoju sudbinu i onda kasnije možete da kukate zašto to niste uradili. Ili kažete: Ne, stojim iza ovoga. Mi smo to zvali, ne znam kako smo sve više zvali: da li je to moj džoker, moj zlatni glas ili šta god. Uvedite pravilo da imate pravo, da li jednom godišnje ili jednom u dve godine ili jednom kvartalno, ne znam kakav je biznis. Imam pravo da povučem potez sa kojim se vi možda ne slažete, ali ja dajem mog džokera za ovu godinu za ovo. Morate da me podržite! Bez pogovorno, morate da me podržite! To vam je partnerstvo, to su kompromisi. I treći put je da kažete: Momci, ja vidim budućnost u ovome. Evo ruke, odoh ja da pravim ovo. I to je to. To bi bio, niko me nije pitao za savet, ali dajem sebi za pravo pošto to je moje iskustvo. Sada da sam na toj prekretnici – niko mene nije odbio, nije meni Bogdan rekao: Nećemo to da radimo! Ne, samo nismo nekako uhvatili taj vetar koji je dunuo. Ja sam ga vidio, ali, OK, ne idemo tim putem. Trebalo je da posedim Bogdana, Ivana, Nikolu i kažem: Ljudi, ja ovo vidim. Verujte mi! Jer to ti je put posle ka Facebook partnerstvu. To ti je put ka tome da ti razvijaš aplikacije, da si ovladao platformom, da ćeš možda ti raditi nekome neku igricu, softver, šta god. To ti otvara milijardu stvari. I ne na lokalnom, regionalnom nivou. Koliko god da ga poštujem, mi nemamo kompanije koje upravljaju globalnom ekonomijom. Mi nemamo kompanije na ovim prostorima koje zapravo postavljaju tehnološke procese, pa i tehnologiju koja se koristi. To su i dalje kompanije iz Sjedinjenih Američkih Država. I ti imaš ulaz ka toj kompaniji u ranoj fazi razvoja Facebooka i propustiš ga. Iako ga vidiš! I nemojte biti stidljivi, budite hrabri! Elem, kako god, nismo to iskoristili nekako. Propuštena prilika. Čak i kad smo uradili Frikomaniju, nismo opet nekako se tu udružili. Agena je posle prerasla u nešto drugo, otišla svojim uspešnim putem, ali nekako je ostao žal što nekako nismo i to razvili. Ali, dobro.

Ivan Minić: Hajde samo da…

Srđan Erceg: Izvini.

Ivan Minić: Pošto pominjali smo više puta taj projekat, a vrlo je specifičan i značajan, Frikomanija je suštinski bila projekat augmented realityja.

Srđan Erceg: Jeste!

Ivan Minić: Gde u vreme kada niko nije znao šta je to.

Srđan Erceg: U Flashu.

Ivan Minić: U Flashu, na svojoj veb-kameri, možeš virtuelno da ližeš sladoled.

Kako je izgledao projekat Frikomanija?

Srđan Erceg: Jeste! Veb-kamera, započetak, je bila retkost. Tako da je Rečkov projekat bio u budućnosti dalekoj. Ali, šta je Ivan uradio? Apropo ceduljice i svega što smo pričali, to je taman hvala za nastavak. Vraćaš me! Čekaj, vraćaš me! 🙂 Mi smo napravili pitch zapravo za Frikom preko Direct Medije. I mi smo rekli: OK, ovo je ono što mi vidimo. Napravićemo vam, upravo ovo što si ti rekao, ekran na kojem se vide sladoledi, koju su nacrtani. Samo se sladoled nacrtan. Scoreboard, korpice, itd. A, vi ližete sladoled. To bukvalno tako izgleda, sećam se. 🙂

Ivan Minić: Sećam se i ja.

Srđan Erceg: bizzbuzz, jedan od lepših momenata, ja moram priznati, u mojoj karijeri. To smatram baš predivnim trenutkom. Sećam se koliko je to… Jer to je i nama bila nervoza, predstavljamo projekat, šta će sad da kaže ekipa, industrija? I kad su svi počeli da se smeju, uf. Znaš ono stand-up komičar kad kaže: Uf, smeju se mojoj šali. Nisam planirao da mi se iko smeje, ali kad sam počeo da ližem sladoled, rekoh: OK, ovo pogrešno izgleda na više nivoa, pošto sam morao da čučnem. Ali, dobro.

Ivan Minić: Dobro, tu je bila pozicija laptopa. 🙂

Srđan Erceg: Bila je pozicija baš onako spektakularna, ali je ispalo dobro. 🙂 Čak kasnije nam je Oge to u vreme bila u Limundu prišla i rekla: Hajde da radimo zajedno aplikaciju! Tako da je to bilo čak i konverziju smo dobili u celoj priči. Ali, da se vratimo na Frikomaniju. Frikomanija – kako će da se zove? Ivan dolazi sa idejom Frikomanija. Ili smo to zajedno s klijentom razvili. Ne znam, ali znam da je Frikomanija i koncept jeste upravo to. Sad šta je konkretno, koji su detalji? Mi ćemo da napišemo softver koji radi facial recognition. Dakle, mi prepoznajemo… Da, Ivane, tim rečima! 🙂

Ivan Minić: Sećam se. 🙂

Srđan Erceg: Tim rečima! Mi ćemo da napišemo softver koji će da prepoznaje lice. Onda ćemo overlay da udarimo sladoleda, koji ćemo da animiramo da nestaje. I u skladu sa brojem poteza lizanja sladoleda, doći ćemo do toga da mi zapravo jedemo, tj. ližemo sladoled. Sad zavisi da li je kornet ili ne, ali lizanje je koncept. Ne možeš da grizeš, nego ližeš. 🙂 To ćemo tako da napravimo da imaš nivoe. Krećeš od Rumenka, najjeftinijeg ka najskupljem, Kingu. I moraš sve da pojedeš. Merimo ti vreme, pa ko brže liže, sa top listom koja je podeljena na dva koncepta: globalna top lista i top lista prijatelja koje imaš. Gde imaš turnirsko takmičenje i napreduješ ka finalu. Veliko finale je na kraju bio BTL događaj, bio live event na Adi Ciganliji, gde su ljudi dolazili, sedeli ispred računara i lizali sladolede. Danas kad to izgovorim, ja ne mogu da shvatim da smo mi učestvovali zapravo u tome. Inače smo dobili i nagradu za to, u Hrvatskoj. Jao, kako se zvaše ta konferencija?! Sad, izvinjavam se, stade mi. Web, Web, Web… Jao! Ali smo dobili zlatnu medalju za to, zajedno sa Direct Medijom. I to je bilo fenomenalan trenutak. Tebe zove ekipa iz druge zemlje, iz drugog grada i kaže: E, radili ste nešto što je za pamćenje!

Ivan Minić: Ja se sećam jednog mejla tad, u tom nekom periodu, pre nego što je aplikacija izašla, jednog mejla u kome vi nas zovete i kažete: Ekipa, dođite do Baba Višnjine! Ostao nam pun frižider sladoleda!

Srđan Erceg: Čekaj, čekaj, tako je! Ne, čekaj! To je priča! Stani! Tu moram da te zaustavim! 🙂 Pazi, sad ovo! Priča je sledeća: Mi ne radimo kreativu! Mi radimo facial recognition. Ivan, koji sedi, i znaš ga, feedback je nula! Povratna sprega je ugašena! Ti šalješ tamo neki impuls i to je kao crna rupa – ne vraća ti se ništa. Ivane, kako ide? To je sve. I ti sad samo znaš, veruješ mu, doći će sve. I kao: Hajde da vidimo! I ti sad sedneš ispred njega, a on ima crvene crte koje opisuju lice, oči ispred ovoga. I sad gledamo, i kao, OK, znamo da će biti u redu, ali se neviđeno plašimo zato što i ozbiljna je količina novca u pitanju. Ceo projekat Frikom je stao iza njega. Direct Media, Agrokor to iščekuje, o tome se priča. Još nismo upoznali Ivana Kovačevića, ali svi su u tom projektu. I mi samo: Hoće li biti sve u redu? -Hoće, biće sve u redu! Čak sam i ja bio u fazonu hoće, biće sve u redu, biće sve u redu; ponavljaj, biće sve u redu. Ali, Ivan to radi. I u jednom trenutku to zaista radi. On počinje da prepoznaje lice. Počinje da prepoznaje lice na veb-kamerama koje su rezolucije katastrofalne, ali to radi. Flash – e, sad problemi! Moraš na Flashu desno dugme allow camera, znaš već, uputstvo kako, zašto. Sve je to komplikovano, ali u to vreme ljudi se nisu toliko snimali koliko danas. Nije to bio standard.

Ivan Minić: Možda i bolje! 🙂

Srđan Erceg: Pa, vidi, ponekad da. 😀 Ali, činjenica nisu svi imali veb-kamere. Pa, kao gde će? Pa, onda staviš onu veliku veb-kameru, pa gleda ka tebi ona kugla, ali bilo je zabavno! Sve u svemu, Ivan je napravio softver za prepoznavanje lica. Bukvalno ga je napravio! Ne znam ni dan-danas šta je uradio i kako, ali ga je čovek napisao. I implementirao sa Milanom programerom kroz Flash. Milan Flash, to dan-danas imam potpis – Milan Flash. Pozdrav za Milana! Milane, može ovo? -Može! A on ti je klasičan developer – može. Opet još jedan koji govori može, a radiće to u pet ujutru. Znaš, već me boli mozak od samog sebe, ali to tako idu projekti. Vrhunac dolazi, mi treba da – izvinjavam se – mi treba da dobijemo zapravo gotovo animacije sladoleda koji nestaju. Ekipa, ne znam odakle je, da li je iz Zagreba ili Beograda, se javlja sedam dana pre lansiranja aplikacije i kaže: Ej, mi ne možemo ovo da završimo! -Come again?! Šta kaže?! -Mi ne možemo ovo da završimo! -Mislite ne možete danas ili? -Ne, ne možemo! Ne znam šta se desilo u firmi. Mi nema šanse da ovo završimo! Znači, mi nećemo ovo isporučiti! Ne danas, ne sutra, nikad! -Čekaj, čekaj, čekaj! Da li sam razumeo poruku? Nikad? -Nikad! OK, Frikom uzbuna! Šta ćemo sad da radimo? Ivan Rečević: Pa, možete da nam pošaljete frižider vaših sladoleda. 😀 Ja ga sluša, i gledam, i razmišljam: Čekaj, čekaj, Ivane! Šta pričaš ti?! Kaže: Da li možete da nam pošaljete frižider vaših sladoleda? Direktor marketinga Frikoma kaže: Može. Ujutru stiže kamion sa frižiderom. -Čekaj, ne razumem! Ispred Babe Višnjine 46?! Mi smo digitalna marketiška agencija, Google oglasi, Facebook aplikacije? Ne! Facial recognition softveri! Gledam frižider kako visi iz kamiona, ne šalim se, Frikomov koji nam donose, i ovako gledam kroz prozor tu u prizemlju – nisko prizemlje, visoko prizemlje, kako god – gledam, razmišljam: Mi ćemo ovo sad da uteramo u stan. Inače, stan pripada Gordanu Kičiću. Pozdrav za Gordana, koji nam je dozvolio da koristimo taj prostor! I mi ovako sedimo i kao: OK, hajmo sada, momci, nosimo frižider! Zamisli, digitalci, pa ti posle se bavi IT-jem! 😀 Uterasmo mi frižider, Ivan kaže: Sad ovo sve treba da pojedemo! Ali, kontrolisano. -Kako misliš kontrolisano? Setup, osvetljenje, fotograf, idemo. Svako je dobio svoju ceduljicu sa sladoledom i mora da ga jede u etapama, ali da ga liže pažljivo, da bude slikabilan, da bude fotogeničan! 😀 I mi sada bukvalno, ali bukvalno imamo… Ivane, koliko puta? -Pošto hoću da budem siguran, X puta svaki proizvod. Ergo, vreme je pozvati veb-zajednicu na druženje! I, između ostalog, u to vreme je Gordan – ja mislim da je ćerkica bila baš mala – i kao: Gordane, Ivane, svi! Pomoć prijatelja! -Treba da se šta radi? -Jedu sladoledi! Pazi, to je potpuno suludo, ali istovremeno toliko zabavno. Imam te fotografije. To ti je onaj momenat koji znaš da se verovatno neće u skorije vreme ponoviti. Jer, s jedne strane ideš, ka tome da budeš kompanija, korporacija, zovi ga kako god hoćeš, jer pa biznis, bla-bla-bla. A, s druge strane, tako je jedan lep porodični trenutak – jedemo sladolede! Pazi, jedemo sladolede i svako svoj sladoled uredno spušta, fotografiše se, uzima, nastavlja da jede pažljivo, spušta, fotografiše se, spušta… Meni je to jedan od najlepših trenutaka. To ti je razlog zašto napraviš svoju kompaniju, jer želiš da učestvuješ u takvim trenucima, želiš da budeš tu kada se to desi. Pa, onda gledaš Gordana, koji je zvezda. Znaš, to je ipak zvezda. Čovek koga mi znamo sa basketa. To je Bogdanov baš blizak prijatelj. Ali, opet došla je neka filmska zvezda i rekla: Hajde da jedemo sladolede! -Važi! I nismo ga fotografisali. Jesmo interno, ali nije to bio Instagram momenat. Ej, Gordane, nije se desilo! Ne!

Ivan Minić: Fotografisali smo njegov sladoled!

Srđan Erceg: Tako je! 😀

Ivan Minić: Nije pisalo da je njegov! 😀

Srđan Erceg: Ali, između ostalog! 😀 Eto, vidiš, Gordan je nastupio u Frikomaniji na ovaj ili onaj način. I hvala mu na tome. I mi smo sve to isfotografisali. I sad? Sad kreće dalje igranka: obrada, Photoshop. Ali, vidi, najlepši trenutak je bio taj, najslađi trenutak. I mi smo pojeli te sladolede. Srećom, ostalo je još mnogo sladoleda. Mislim da je frižider stajao još jedno 10-15 dana kod nas. Ali, ta radost – radost koja je na toliko nivoa. Ti si svestan da će uspeti tvoj projekat. Ti si svestan da nećeš razočarati ni prijatelje koji su te preporučili, ni poslovne saradnike, ni klijenta. Ti znaš da vi kao tim ste stvorili nešto što je veće sada od vas. Zatim, imaš prijatelje koji su uskočili. Možda je to lako uskočiti, da jedeš sladolede, ali su uskočili. Ti znaš da je ljudima stalo do tebe, do toga što ti radiš, i na kraju uživaš u sladoledima. Nema lepšeg momenta i još pride ćeš zaraditi! Imaćeš za plate! Savršen trenutak! 😀 I pamtiš ga! Pamtim, baš cela ekipa iz Agene je tu bila. Znam da smo se smejali. Baš je bio lep, zabavan dan. Još projekat uspešan. Ja ne znam, mislim da je 40.000 korisnika bilo aplikacije, što je suludo. Dan-danas te brojke, a nama to nije bilo jasno. 40.000 i sad svi se gledamo. Je li istina da je 40.000 ljudi ovo instaliralo?

Ivan Minić: Je li istina da 40.000 ljudi ima web-cam? 🙂

Srđan Erceg: Web-cam ili bilo… Ti nemaš pojma šta se tu zbiva, ali mi smo eto pogodili, Ivan je pogodio. Zaista ono na šta sam ja ponosan kao ekipu što je san jednog člana ekipe pretvoren u stvarnost. I to je njegov san bio. Odsanjali smo ga, ako smem sebi da dam za pravo, zajedno. Meni je to romantično i meni je to suština udruživanja s prijateljima. Uvek je opasno. Pogotovo što smo mi razišli na kraju. Ali, znaš, to ti je – zato kažem, taj trenutak u kome sve spojilo i sećaš ga se i uživaš. I pride posle i tržište što je lepo reagovalo, što smo dobili nagrade, što smo u međuvremenu, takođe, dobili i onaj čuveni sertifikat da smo Google AdWords sertifikovana kompanija. I sad prva… Hajmo, Frikomanija ipak mora da bude glavna, ali vratiću se na ovo. Ti sad sa Frikomanijom postižeš nešto gde klijent kaže: OK, šta ćemo sledeće godine? Znaš, to je tek trenutak. I klijent koji aktivira svoju below the line agenciju da napravi event, da napravi događaj na Adi Ciganliji. To je sad prevazišlo, kakva crni digital! Integrisani marketing, izvolite. Ali, nisi ti to zvao integrisani marketing. Mi smo imali ideju, Ivane ceduljice. Žao mi je što nisam sačuvao za neki istorijat. Ivan – ne znam da li si gledao njenovo crtanje grafitnom olovkama. To je posebno. I stvoriš nešto predivno i svi zajedno smo uspeli u tome. Da Nikola nije zvao Agrokor direktno, da Ivan nije došao sa ovim, da nas nije podržala Direct Media, Marija konkretno, da nismo našli rešenje za sladoled, da ja nisam lagao u nekom trenutku, sve može, sve može. Znaš, sve ti se sklopilo otprilike. I dođeš do toga da je bila i Frikomanija 2, čak mislim da smo i Frikomaniju 3 pravili. Svašta se posle događalo. Posle je došao Smoki. Došao Smoki i rekao: Šta možete za nas? Pa je Smoki padao sa neba, pa su ljudi jeli Smoki. Opet taj sad engine dobija neki novi život. Sećam se da smo pravili Čoko Smoki grafiti. To je isto bilo fenomenalno. Čoko Smoki grafiti gde smo opet u Flashu napravili zid i crtaš po zidu. To je sad taj čuveni user-generated content. Mi nismo imali pojma šta to radimo, nama bilo zabavno. Ivan rekao: Ej, šta mislite da uradimo ovo? Pa, onda Converse se javio: Hajde da uradimo ovo! Znaš, primećuješ pattern.

Kako ne ispustiti životnu priliku? Part II

Mi sad već imamo milion nekih aplikacija, a mi i dalje nemamo developere. Zato se vraćam na ovo! Agonija! Sve third-party zapravo supplier i nekako je to posle zamrlo. Facebook aplikacije su otišle negde drugde. Da, inače, to je – izvini – imaš par tužnih momenata u karijeri kada si mogao da se obogatiš uslovno rečeno. Da sad ne otkrivam kompletne detalje, ali u tom momentu se pojavljuje – to ti je ta 2009-10-11-08. – pojavljuje se neki Branko na tržištu. Imaš neki fudbal, neku simulaciju, Manager nešto. Šta treba čoveku? -Pa, došao je, mislim iz Norveške, je li tako beše? Iz Švedske?

Ivan Minić: Danske.

Srđan Erceg: Danske. I razvija, ali mu treba još budžeta da završi aplikaciju. I dolazi kod nas nekim čudnim putem, mi mu kažemo: Pogrešna vrata, mi pare nemamo. Čak nije ni nešto mnogo para, ali mi ih nemamo. Mi smo permanentno u minusu. Mi vrtimo nešto i preživljavamo, ali gradimo kompaniju. Žao mi je zbog toga što nismo imali. Nordeus, naravno, je u pitanju. I mi upućujemo Nordeus zapravo, hajde da ne imenujem sad kod koga, kod kompanije koja je navodno u investicijama u startupe i oni samo su ih oladili. Rekli: Ovo nema budućnost! Ovo nije za nas!

Ivan Minić: Super! 🙂

Srđan Erceg: E. 🙂 A mi im kažemo: Mi verujemo da je ovo nešto što će biti dobro. Nismo ni slutili šta će Nordeus postati, ali smo bukvalno ljudima rekli: Ej, mi nemamo pare, ali šteta da vas ne spojimo. Vidite se s čovek, super je ideja, radi u Microsoftu. Zaista verujem u budućnost. Bukvalno su ga odbili za kikiriki. Ali, za kikiriki. To je danas kikiriki. Srećom po njega, on je čovek rekao: OK, bootstrapovanje maksimalno! Pertlice i uspeli su! Tako da, to ti je taj momenat zamisli da smo imali tada. I čisto da podržimo čoveka za 3%, 5. Bilo bi… 😀

Ivan Minić: Rešiš sve probleme! 🙂

Srđan Erceg: Rešim, Ivane, nema problema! 🙂 Ali, OK, desilo se. Kasnije već, dve godine kasnije, kad smo radili prvi Web Fest u Crnoj Gori, Branko koji je jedan od predavača u tom trenutku, i mi ovako gledamo. Sad imamo pare. Možemo sad da investiramo? -Sorry, sad to više… Sad je malo skuplje. 😀 Ali mi je drago zaista. To je predivan jedan momenat, ja mislim, u istoriji pa i privrede naše. Ti imaš nekoga ko je došao s nekim snom i napravio nešto što je veliko. Zaista veliko na globalnom nivou. I tom momentu, kažem ti, svašta se dešava na tržištu, pa i predavanja. Tu smo i upoznali. Predavanja. Hajde dođi da držiš predavanje. -Kakvo predavanje? Šta da predajem? Hoće ovo neko da sluša? Je li ovo nekom zanimljivo uopšte? Šta ćemo mi da radimo? Pri čemu, nije ni globalnom nivou definisana terminologija koja će se koristiti. Neće. Znam da sam imao Silver Surfer majicu. Srebrni letač.

Ivan Minić: Jesi, ljubičastu.

Srđan Erceg: Pazi, izlazim iz korporacije pritom, gde ja u Attici: to je palačinkica, pantalone, sve. To nisam ja. Mogu ja to da nosim, ima dana kad jesam to ja. Ići ću u odelu! To znam da uradim kad tako mi nešto dune, pa dođem u odelu. Što? Otkud znam.

Ivan Minić: Da vide ljudi da možeš da budeš i odrastao.

Srđan Erceg: Da, da, da se obrijem i ošišam. 🙂 Retko, ali uspe ponekad. 

Huge Media: prva Google AdWords sertifikovana agencija

I u tom trenutku, kako smo završili sa Frikomanijom i počeli sada da pravimo milion nekih aplikacija, Google nije zaboravljen. Mi smo core business proširili, što isto, ja smatram, velikim uspehom. Nama je i dalje core business Google, hajde, performance marketing.

Ivan Minić: Dobro, nemate single point of failure. 🙂

Srđan Erceg: Nemamo više. I nemamo jednog velikog klijenta od koga zavisimo. Tu su sad ozbiljni klijenti. Da, malo se pribojavamo toga što znamo da će u jednom momentu početi da se prava in-house ekipe, ali nismo ni mi znali koliko zapravo to što mi radimo je retko, retko spojena ekipa i nije lako organizovati takav tim ljudi. To zaista nismo znali, jer bilo suviše lako. Samo se skupili jednog popodneva i krenuli nešto da radimo. Tako da to su stvari koje ne znaš dok ne izgubiš. I onda kažeš: U, pa gde da nađem drugog Rečevića?! Nigde.

Ivan Minić: Nema.

Srđan Erceg: Nema, jedan je. Gde ćeš Džonija? Nema. Gde ćeš Bogdana? Nema. To su ljudi koje ne srećeš ih baš svaki dan na ulici. A, i ne samo to, da ih srećeš, ono čuveno: Kako se vi uklapate? Naravno, i nas je promenilo to što se događa. Manjoj ili većoj meri, ali znaš i mi smo pokušavali da budemo biznismeni. Možda je to jedna od većih grešaka koje smo napravili, kad pokušavaš da budeš nešto nisi. Biti biznismen ne podrazumeva određeni stil oblačenja ili ponašanja. Podrazumeva da vodiš uspešan posao i da poslovan u tome što radiš, a ne da patiš od neke forme. Znaš milion tih knjiga: Lean Startup, ovakav-onakav. Evo, ja mogu da vam napišem Chaotic, Ugly and Beautiful Startup, jer to je bukvalno bilo tako. 🙂 Dakle, Dobar, ružan, zao sve u jednom. Iz moje perspektive, to tako izgleda. A uspeo je. Jer mi smo od firme koja je ima 2.700 evra prometa došli do 40.000, pa 270.000, pa 800.000. To su neke cifre koje kao: Mi prometovali 800.000 evra? Da. OK, super. Možemo da se pohvalimo. Super je stvarno bilo. Ali, bilo je nekako prirodno. Ti si znao da ćete negde da odete zato što ste tako sebi rekli. Imali smo sreće. To je ono što ne znaš – ne znamo kad smo imali sreće sve. Znamo za neke situacije, ali neki put ne znamo koliko smo je možda imali. Ali je to trenutak kada smo stvarno baš razvili neke od najlepših stvari. I, apropo sertifikacije, to je bilo baš važno, s obzirom na činjenicu da smo ne samo dokazali sebi, već sad javno imamo neki papir koji kaže: Vi ste prva Google AdWords sertifikovana agencija. Ako pogledaš – imao sam neka predavanja, govorio sam: Pa, to je svako mogao, ili, To ne znači… Ne da ne znači mnogo, nego to je formalnost. I jeste i nije. Promenio sam mišljenje u međuvremenu. Ne može to baš svako da ostvari.

Ivan Minić: Dobro, sada to jeste mnogo liberalnije nego što je tada bilo. Tada je bilo mnogo striknije i sa mnogo većim uslovima. Mogao si ti da naučiš svašta, ali morao si da imaš neki volume koji ne može nekakav freelancer da napravi ovde.

Srđan Erceg: Jeste, drugačije je bilo. Drugačije. Ali, čak i da su ista pravila danas, i dalje mislim da nisam bio dovoljno pošten prema nama. Mislim da to zaista zahteva da vi kao ekipa stojite iza svoje vizije i svog cilja. Nismo mi znali da se to zove vizija, to je nama razgovor. Ali, da, pogotovo tada i to zaista ne umanjem sada značaj sertifikata. Naprotiv ili onog što ste možda postigli. Ali, rigoroznost je bila na visokom nivou. Testovi su bili vrlo rigozorni. Mali broj ljudi je uspeo da položi uopšte za AdWords sertifikat. To je u tom momentu Google zahteva da baš znaš svaki detalj sistema. I, kako god, mi smo do toga došli. Ali, za razliku od SeekandHit, od njih sam naučio, hvala im još jednom, i Mariju Frančeševiću i Ivanu na ideji. Oni su predivni, njihov blog – sad više ne pratim to, nažalost, otkad su mi ukinuli neke blog readere, to se promenilo, ali lenj sam – ali, činjenica je bilo je lepo čitati uvek. I kad sam video kod njih tu ideju, rekoh: Ovi ljudi su carevi marketinga. Ali su propustili, po mom mišljenju, veću priliku. Možda nisu ni želeli. Moram priznati da nismo nužno pričali o tome ili možda jesmo, ali se ja ne sećam. Poenta da sam rekao, kad smo to dobili, znao sam da to moramo da razglasimo. I onda sam zvao sve ljude koje znam u medijima da ih obavestim šta smo uradili. Po defaultu, ljudi to preuzimaju. Pri čemu, to ti je sada auto – samohvaljenje. Mi nismo lagali: Prvi sertifikovani Google AdWords partner u Srbiji. Šta to znači?

Ivan Minić: Mi smo zvanično Google u Srbiji.

Srđan Erceg: Tako je! To je bila underlying message, to je bila poruka. I nas su ljudi zaista zvali da se žale na Google i da prijavljuju stvari na Googleu.

Ivan Minić: Divno. 🙂

Srđan Erceg: Da, to je bilo baš ludo. Zašto bi izbacujete mene kao trećeg na rezultatima? -Mi nismo Google, gospodine, mi zaista nismo Google. 🙂 U međuvremenu, inače, mali je svet. Ekipa Bogdanovih drugara sa kojima je on i svirao – Andrej Prekajski i Dušan Stojković – Stojković-Prekajski advokatska kancelarija, oni su sad odvojeni, ali bili su Googleovi advokati. I ti sad kao: Čekaj, vi ste sada Googleovi advokati? Jeste, oni su sad Googleovi advokati. Ti sad njih srećeš na nekim konferencijama, i ti sad gledaš ekipu, Andrej koji je svirao bas, Dušan koji je sa nama po gradu bio. Oni su malo stariji, malo je to drugačije bilo, ali mi smo prijatelji. I ti sad gledaš, kao: Šta sad vi radite ovde? -A mi smo advokati. -Čiji advokati? -Googleovi advokati. Kung-fu! Čekaj! Kao zvezde se poklapaju, svašta se tu poklapa. I onda Google Adriatic otvara kancelariju u Zagrebu. I ti sad upoznaješ ekipa koja je na lokalnom nivou tvoja ekipa. I ti sad, Čekajte, ljudi… Hajde sad kreće neka druga priča. A, zaboravio sam Marija! Mario, koji je preuzeo Mileninu poziciju u Irskoj, pa je Mario počeo da otvara. Mario, je li jeste Mario? Da! I on je radio.

Web Fest – Web Oscar

I tako ti se nekako sve sklopilo. I onda dođe još Web Fest, ekipa iz .ME Domena, Peđa i Nataša, pre svega, i ti kao… World is an oyster. Sve ti se poklopilo. Znaš, sve ti se poklopilo! Kao: Hajmo da radimo Web Fest! -Hajde da radimo Web Fest! E, tu smo naučili šta znači kada se pružiš više nego što dugačak. Ne finansijskom smislu, nego u smislu vremena koje imaš na raspolaganju. Jer odjednom Huge Media ovako ide poslovanje: pap, Web Fest, pap, i onda nastavak. Zašto? Zato što ljudi koji vode kompaniju i koji rade sada rade Web Fest. Nemoguća misija! Ivane, ti organizuješ događaje, organizovao si ih…

Ivan Minić: Super je! Super! Idealan način da skratiš svoj život jedno 10-15 godina. Ako misliš da ćeš živeti predugo, tri-četiri događaja…

Srđan Erceg: Organizuj događaj! 🙂 Organizuj događaj, da. Ali, problem je što to nije jedino što radiš u životu. Mi smo sanjali, Bogdan je stalno govorimo: Ljudi, moramo da imamo zaposlenu osoba koja samo to radi. Neko od nas mora samo time da se bavi. I bio je u pravu. Kao što ja patim što nismo spojili ovo, verujem da Bogdan – ne mogu da kažem pati, nisam ga pitao nikad za to, nije moje da pričam u njegovo ime – je video tu budućnost. Pazi, to je moglo da bude franšiza, bez ikakvih problema. Web Fest, pa otvoriš ga u Njujorku. Ne šalim se, u Njujorku, u Abu Dabiju, u Singapuru. I napravili su genijalnu stvar njih troje: Milena, Kika, Bogdan. Ti imaš Web Fest priznanje: mermerno postolje, mesingana statueta.

Ivan Minić: Imam tri komada. 🙂

Srđan Erceg: Znaš…

Ivan Minić: Posedujem. 🙂

Srđan Erceg: I to Kikin dizajn. S razlogom ih poseduješ. S razlogom. To je priznanje. Nije bilo finansijsko, to je priznanje… To je često kao dobio si nagradu. Ne, nije to nagrada, to je priznanje. To je priznanje ljudi koji su u toj industriji. Kao Filmska akademija koja daje priznanje za – koja daje Oscara. To je bukvalno inspirisano Oskarom. To je Web Oscar za nas bio. Gde ti dobiješ, izađeš na neki binu, i kažeš ej pred svojim ljudima koji te i vole i ne vole, koji se takmiče s tobom, ali te poštuju. Na kraju te poštuju, aplaudiraju, i ti tu gradiš neko ozbiljnije tržište. Mi nismo mogli da učestvujemo. Ti sad imaš situaciju da ljudi koji vode organizacije koja dodeljuje priznanja su nagrađeni. Ne može! Izvini, neću da uvijam. Ne možeš da budeš nagrađen. Zašto? Zato što čak i da si najbolji, moraš da sebe izuzmeš. Moraš! Zato što šta? Kako ti učestvuješ ako ti organizuješ? Ne može! Mi smo sebe isključili, to znaš. To više hvalim sebe, neću da kritikujem druge. Svako mora da priča o sebi. Ali, na primer, ti si član žirija – da, ti možeš da učestvuješ, ali ti ne možeš da namestiš sebi pobedu. Ne možeš! Ali, ti moraš da budeš član. Zašto? Pa, ti si Burek. Izvini, ti si Ivan Minić. Znači, ti moraš da budeš tu. Onda pozoveš ekipu iz Hrvatske, iz Bosne, iz Makedonije, Crne Gore. Biraj koju god hoćeš državu! Svi moraju da učestvuju. Zašto? Zato što time dobijaš veći legitimitet. Meni je bio jedan od najlepših momenata kada je reč o Web Festu – mi smo ga nasledili praktično od Agene – i momenat kada smo bili u Skupštini grada Beograda, kada se javila kancelarija gradonačelnika Rijeke, grada Rijeke, jer je njihov portal dobio nagradu za najbolji e-government portal. Mi ne možemo u tom momentu da dođemo do gradonačelnika Beograda. Prosto ne možemo. I ne možemo da dozvolimo da gradonačelnik Rijeke dođe u Beograd. Zašto? Protokol nalaže da mora čovek isto nivoa da ga dočeka. Ne mogu ja da ga dočekam. OK, ja sam neko ko vodi festival, ali to nije poštovanje gradonačelnika grada Rijeka. Ti dolaziš, da, u Skupštinu grada, ali ako nema gradonačelnika te Skupštine, to ne može da se održi. I mi dogovaramo da njihovi predstavnici ipak dođu. Da predstavnici grada Rijeke ipak dođu, ali ne gradonačelnik. Pazi sad ovo! To su za mene, neću da kažem – ne, hoću da kažem – propuštene prilike! Za koga? Za celu državu, za grad, za svakoga. Zašto? Zato što je jedan Web Festival spojio gradove. Za mene, ako gledamo iz perspektive preduzetništva i privrede, čekaj, dolaziti gradonačelnik Rijeke da primi priznanje. To daje još veći legitimitet tvom priznanju, daje legitimitet tvom gradu, tvojoj državi, celom regionu. Mislim, ovaj region razbijen je mali, zajedno je dosta veliki. I to ne podrazumeva državnost, to podrazumeva privredu. Privrednu saradnju! To je ono što sam pričao, dosta dugo da u Hrvatsku da bi otišao si morao da imaš vizu. Jedan od prvih nastupa koje imam u Zagrebu je posle ukidanja viznog režima je bio na tom nivou, šta ćemo sad da pričamo, kako komuniciramo. Ja kažem: Ljudi, znate šta, ja dolazim auto-putem i razmišljam. Auto-put Bratstva-jedinstva je prestao da postoji. Rekoh: Hajde da napravimo auto-put Kune i dinara. Meni bi to bilo savršeno. Zašto? Zato što onda to nije zasnovano na emocijama. Emocije uvek postoje, u većoj ili manjoj meri, dobre ili loše. Ali, ako zamislimo to, ja mislim da tu možemo da uspemo. Ali, OK, da ne idem sad predaleko. Poenta je da smo mi kroz to delovanje uspeli čak da dođemo do nekoga ko je – to je drugi najveći grad u Hrvatskoj. To je ozbiljna situacija. Elem, mi kroz te neke ideje koje je Bogdan imao, Milena, Kika, Nikola, ja, Ivan, ti, ko god – to su veze koje su se spojile, stvaramo nešto novo. Za mene je to bilo zaista uzbudljivo. Pa, seti se, šta ste vi radili? Blogomanija cela! Cela Blogomanija! Neću da ti stajem na muku… 🙂

Ivan Minić: Moramo da se podsećamo! 🙂

Srđan Erceg: Ali, vidi, to su ozbiljne stvari. bizzbuzz. Za mene su to ozbiljne stvari. Hajde, mogu sad da ređam sve koji prave konferencije, ali pričamo o tom jednom periodu gde kickstart se osetio. Pa, izvini, pa i SHARE konferencija. 

Ivan Minić: Naravno.

Srđan Erceg: Ludilo! I u svemu tome ti nekako na ovaj ili način učestvuješ.

Zašto je važno ne uljuljkati se rezultatom?

Tako da mi, kažem, zašto smo krenuli od Googlea. To si me pitao. Zato smo krenuli od Googlea. Gde smo završili? Pogledaj ti šta se tu sve izdešavalo. Čak su detalji koje pamtim, ko zna šta sve ne pamtim, ko zna šta sam zaboravio, ko zna šta su drugi predlagali ili nisu predlagali. Da, inače, kad smo dobili ugovor sa Raiffeisen bankom, to je isto bio spektakl. Saša Milanović vodio digital tim. I Sale koji nas dočekuje, svi su odelima! To jednostavno moraš! 🙂 I mi namerno dolazimo u Star Wars majicama. Namerno! Zašto? Zato što nećemo! Neću! Ne zato što neću. Da mi je dan bio za odelo, ja bih došao u odelu. Nije mi dan za odelo, dan mi je za Star Wars majicu. I mi dolazimo, i ljudi sede i ovako. OK, ali ti glumiš film. Ali, Holivud, ali uživo. Jer Holivud se nije desio, osim ako ti ne odlučiš da se desio i da će se desiti ili da se dešava. I mi smo seli, ali smo mi došli sa znanjem. Jer, citiram Valentina Rosija, devetostrukog svetskog šampiona u motorciklizmu: Ako se samo ponašaš kao pajac i ne pobeđuješ, onda si samo pajac. Ali, ako se ponašaš kao pajac, a pobeđuješ, onda si pobednik. To je velika razlika. 🙂 Nije dovoljno da glumataš. Poenta je da dođeš naoružan, da budeš spreman. I mi smo došli sa znanjem performance marketing. Landing pages, šta, gde, ko, kako, kako ćemo da računamo, koliko će biti CPA. Imaćemo vaše podatke. Imaćemo, ali ne privatne, samo bottom line. -Hajmo da radimo. -Hajmo da radimo. Uspešne kampanje odjednom. Ti si sad ideš na sledeći nivo. Ti sad imaš direktan ugovor sa Raiffeisen bankom. Nema još neke agencije. To je isto game changer. Ti si odjednom agencija koja sada ima renome, reputaciju, znanja i uspeha. I ljudi kažu: OK, hoćemo s vama da radimo. Ali, nije to dovoljno. Ti dođeš na pitch – mi smo Raiffeisen izgubili zato što smo – to je već sledeća faza Huge Medije, a to je pa, podrazumeva se da smo mi najbolji. Kako se podrazumeva? -Pa, dosad smo bili. -E… E, zato Valentino Rosi, Mark Markez, Novak Đoković, Rodžer Federer, Rafael Nadal, Mik Duan, pa i Horhe Lorenco i ostali, koji imaju više od jedne titule su na sledećem nivou. Oni koji imaju tri titule, Luis Hamilton, na sledećem nivou. Mihael Šumaher, na sledećem nivou. Zato što je tako lako upasti u zamku to sam ja.

Ivan Minić: Entitlement.

Srđan Erceg: Entitlement. To ti je završeno. Ma, ja ne moram ni da radim, to će da se završi. Ups! Ček da vidiš! Ne da možeš da padneš, nego odjednom Raiffeisen raskine – ne raskine, izgubiš pitch. Što? Pa, nisi došao spreman! Super, majice su drugačije, ali ti nisi došao spreman. Desi ti se. Toliko naređaš uspeha, da više ne znaš – sky is the limit, vau! U jednom trenutku dobijem Agrokor direktno, kompletan da radimo. Analitika, AdWords, Facebook, baneri. Znaš kakav ugovor? Ludilo! Ti si u fazonu: To je to. Mi smo uspeli. Mi sad ništa, samo da ubiramo plodove rada. Ne, ne, ne. Rada! Moraš da radiš! Ne moraš nužno da radiš 24 časa dnevno…

Ivan Minić: Ali… 🙂

Srđan Erceg: Ali, nema: E, znaš, sreda je. Mogao bih danas i da odmorim. Pa, ti odmori, neko drugi neće da odmara danas. 🙂

Ivan Minić: Ono što mi se sviđa je što gledajući sad sve ovo i prateći ovaj put in retrospect, pošto sam ga proživeo suštinski sa vama, gledam to sve i slušam i kao: Eto vidiš kako je sve počelo kao inače sa tobom, Srđane, sve je počelo tako divno, jasno i fokusirano. A, onda se samo raspršilo u milijardu novih, sitnih, komplikovanih, ali divnih stvari na kraju dana. 🙂 E sad, pošto smo uspeli da pričamo sat i četrdeset skoro da uopšte da ne pomenemo MotoGP, osim kao male reference, onda sam u fazonu da ovu epizodu ostavimo na priči o vebu i ostavimo za našu ekipu. Što da ne i ovi ljudi koji prate SK MotoGP da saznaju malo više o tebi, o ovome od čega se živi, a ne ovoga za šta se živi. 

Srđan Erceg: Lepo rečeno. 🙂

Ivan Minić: E sad, ta cela postavka u kojoj vi krećete faktički prvi ozbiljno da radite Google, krećete prvi ozbiljno da radite Google lokalno. Hajde, ka inostranstvu i bilo nekih ljudi koji su nešto radili na individualnom nivou, ali niko se nije brendirao za to, niko se nije bavio time. Ulazite u proces sertifikacije, rastu budžeti, dolaze kompleksniji poslovi, kompleksniji klijenti, svašta se dešava. E sad, imaš partnera koji je milijardu puta veći od tebe.

Srđan Erceg: Da, bukvalno.

Ivan Minić: Ta vrsta partnerstva nikad nije fer.

Da li postoji partnerstvo sa Googleom?

Srđan Erceg: Dobro. Nije. Ne samo nije fer. Evo, ja ću reći kako je to izgledalo iz naše perspektive. Partner – jesmo partneri, ali ponekad i nismo. Ponekad nismo…

Ivan Minić: Partneri ste kad njima treba. 🙂

Srđan Erceg: To je mnogo preciznije, da. Znaš kako? To je jedan od momenata – ja mislim da je sad NDA prošao, iz 2014, da – kada smo sedeli pred direktorom globalnog programa AdWordsa, koji je rekao: Koliko ljudi… Fenomenalno vas je sve videti ovoga jutro. Mi smo u San Hozeu i bukvalno smo u Googleovom sedištu. I tu je prvi server Googleov i ti si… malo dete. I on izađe čovek i kaže: Koliko ljudi ovde za nas radi besplatno? Ivane, Ivane, ja ovako pogledam Ivana Rečevića, rekoh: Ivane?

Ivan Minić: Je li on to nas upravo… 🙂

Srđan Erceg: Tim rečima sa bine. 🙂 Ja kažem: OK, osećam tako dobro ovoga jutra. Sve je rečeno, ne mora dalje ni da nastavlja. I onda ceo program šta se sve spremi, itd. Znaš, dosta su jasno postavljene stvari. Nemaš ti tu – ti jesi partner, ali se zna otprilike šta to podrazumeva. Zavisi samo od količine moći, tj. novca kojim ti raspolažeš. Možemo da uvijamo reči, ali nema potrebe. Zaista nema potrebe. Jednostavno, ti ako imaš novac koji je dovoljno velik, dobiješ drugi tretman. A to je kapitalizam plus. To je tako postavljeno. Meni je tu, ne mogu da kažem, bilo krivo. Malo sam se osećao bez veze zato što u jednom trenutku shvatiš: Pa, u redu je da mi kažete kako stvari da stoje. Ali, neće ti to niko nikad reći. Ti si kao malo dete, ja pristupio pogledu na svet. Ali, bi bilo lepše da smo odmah znali. Jer ja ne želim da pričam nešto što se neće desiti. A pričam nešto što zapravo ne znam da li će se desiti. Možda hoće, a možda i neće. To znači da ja obmanjujem onda moje klijente.

Ivan Minić: Dobro, malo smo svi ušli u sve te takve vrste odnosa, što smo videli kasnije. Svi smo ušli sa nekom naivnošću da su svi ljudi dobri. I njihova politika je do no evil, pa samo odjednom to nestalo iz… 🙂

Srđan Erceg: Pa, izvršni direktor – kako se zove čovek koji je došao 2009?

Ivan Minić: Erik Šmit.

Srđan Erceg: E! Šmit kada je došao, tad je počela promena Googlea u suštini. Tad je počela ozbiljna promena. On je samo rekao – pazi, kapitalistički gledano, profitno gledano, on je čovek u pravu. Keyword Media Planner, Media Planner –  ne, zatvaraj to! Zatvaraj to, bukvalno zatvaraj podatke. Seach Conselea daje podatke? Zatvaraj! Zatvaraj! Zatvaraj! Sve zatvaraš dok se za to ne plati, na ovaj ili onaj način. Imaš – pazi, Google ima specifične politike. Na primer, ti ne možeš da zaštitiš svoj brend kao ključnu reč. Možeš da zaštitiš svoju robnu marku da se upotrebljava u te sadržaju oglasa, u naslovu oglasu. Ali, ne možeš čak ni da zaštitiš u vanity URL-u, tj. URL, display URL. Zašto? Ja mogu sad da uzmem i da kažem, na primer: hugemedia.rs/burek.com, ili, /ivan-minić. I da mi to bude display URL. Brend se neće analizirati na toj stavci. I mi smo izgubili jednog klijenta koji je bio ubeđen da mi zapravo ne govorimo istinu. Mi smo čak dobili na kraju potvrdu od Googlea da Google neće ni analizirati robnu marku kao ključnu reč. Pazi, to je nešto što ja mislim da će se kad-tad – to je neregulisano tržište, to tako Amerika funkcioniše, to je OK. Nisam za regulaciju samo po sebi, ali u jednom momentu će neko postaviti pitanje: Pa, čekaj! Evo, ako smem da spomenem, imate Rotalux. Sad ja mogu da stavim hugemedia.rs/rotalux. Zašto? Pa, ja tvrdim da nešto imam sa Rotaluxom. Da, biće skuplje, jer nemam ništa sa Rotaluxom, ali ako hoću da privučem – mogu. Ukoliko uradiš proceduru zaštite svoje robne marke, onda ja ne mogu da pišem u tekstu oglasa tvoj brend, ne mogu ni u naslovu ni u tekstu. I to može da se zaštiti. Ali, display URL ne može da se zaštiti.

Ivan Minić: A ovom ostalom možeš da daš nešto opisno gde ćeš da navučeš ljude.

Srđan Erceg: Tako je. I ključna reč ne može da se zaštiti. Ja mogu da kupujem na Rotalux ključne reči šta god hoću. Samo će da me košta više. OK, to proprietary tehnologija. Google je privatno vlasništvo. To je privatni veb-sajt. Suštinski, to je samo jedan veb-sajt. Iza njega stoji ledeni breg, ali u suštini to je jedna universal resource locator at google.com. Dakle, google.com i DNS-ovi vrate, taka-taka-taka, evo ti google.com, ovo je display sajta. Suštinski, to je sajt. Veb-aplikacija. Ali je stvar u tome što, da, dosta se toga promenilo. Poenta jeste u tome što promenilo, a na oko se nije promenilo. Tj. izjave se nisu promenile. I mi smo se tu našli u raskoraku zato što se nama dešavalo – znaš, to su situacije koje… Osećaš se bez veze u celoj toj priči zato što, na primer, u jednom periodu ti si imao reklame koje su govorile da se prodaju klikovi nego da se prodaje business concept, cost per acquisition, itd. I sve je to super, sjajno, bajno. I ti krećeš da pričaš tu priču, ti veruješ, ubeđuješ klijente: Ovo je biznis. Nemojte ovo da gledate kao klikove. Mistifikuješ. Zapravo, mutiš vodu, svesno ili nesvesno mutiš vodu. Gojko je to super isekao: Srđane, hajde izvadi račun Googlea. Šta piše na računu? -Pa, klikovi. -Pa, šta onda prodajemo? -Pa, klikove. Sve ostalo je naš added value. Svaki savet koji ti ja dam. Sve ostalo što mi uradimo za tebe. Sve je to agencijski posao. Ali, ako ja nikad ne spominjem klikove, nego prodajem koncept, a ako pogrešim, Google uvek može da kaže: Pa, to nema veze sa nama. To je agencija loše uradila posao. Mi smo u problemu. I zato ja kažem: Šta kupujete? Kupujete klikove. Sve ostalo radi Huge Media, u našem slučaju. Sve ostalo radi Huge Media. Da, ti klikovi su mega vredni. U našim rukama tvrdim da su vredniji ili mogu da budu zajedno ako radimo sa klijentom, developerima, svima ostalima u procesu rada uspešno. Ali, poenta je da ti kupuješ klikove. Kada je reč konkretno AdWordsu, kupuješ klikove! To je ono što se meni nije dopalo. Što imam osećaj kao da me neko pravi glupim. To nije lep osećaj. Ali, s druge strane, mi smo dobili ogromnu podršku iz perspektive znanja i podrške iz Google Adriatics regiona. Pa, i iz Google Dablina. Zaista smo dobili ogromnu podršku. To je baš na nivou partnerske podrške. Jedan od najvećih klijenata je nama došao tako što je klijent pitao na regionalnom nivou ko su agencije koje biste vi preporučili. Nisu nas preporučili, nego su dali spisak agencija koje su premier certificate partner. Mi smo premier zato što upravljamo budžetima toliko velikim da smo premier partner. Nije samo pitanje znanja već i toga da smo mi sposobni da upravljamo tim parama uspešno. I oni daju preporuku i dalje je klijentov izbor koga će da izabere. Ali, kada te izaberu, u našem slučaju, kada su nas izabrali, full support smo dobili. Kako da maksimizujemo budžet, kako da uradimo ovo, kako da uradimo ono. Dobro, Google je, i generalno kod svih tih kompanija, prvi savet je uvek povećaj budžet. Prvi savet je: Povećaj budžet! -Polako. Hajde da maksimizujemo taj budžet, pa ćemo onda da ga povećamo. Tako da ti znaš, pa i kad je reč o partnerstvu u pitanju, da li su ti isti ciljevi. Pitanje da li ti imaš zajednički cilj. Jer, ako se vratim na početak priče, ako ja naplaćujem na osnovu potrošnje prema Googleu, koji je onda meni profitni cilj. Ako je DOO, LLC ili bilo koja inkorporirana kompanija po opisu napravljena da donosi profit, ja bih trebalo onda da gledam kako da uvećam svoju zaradu od tog klijenta. Je li tako? Jedini način u ovoj konstalaciji je da povećam tvoju potrošnju na Googleu. E sad, pa onda ste ti i Google partneri. Ali, da li sam ja onda partner sa medijem ili sam partner s mojim klijentom. S kim sam ja onda partner? A moj partner meni kaže da ja radim besplatno za njega. Čudno neko partnerstvo. Znaš, to je malo čudno. I onda sam ja rekao, ne samo ja, cela ekipa: Hajmo mi da napravimo sistem partnerstva sa našim klijentima. Šta to znači? Nemojte da platite na osnovu potrošnje prema Googleu, nego na osnovu vaših prihoda. Pazi, to je isto sad promena. Ti sad nekom direktno pričaš o njegovoj zaradi. To je velika razlika kod digitala u odnosu na klasičan ATL, gde se krije zarada. To je sad opet problem transparentnosti i poveranja čega god, tržišta, vekova – ne vekova, preterujem – decenija iskustava. Ali, ako ja imam pristup tvoj Google analitici, ja sam ti implementirao enhance e-commerce. Ja vidim tvoj revenue, moram da ga vidim. Meni se cost of sale ili return on investment, kako god hoćeš da posmatraš, zasniva na tome da znam tvoj revenue. Onda ne moramo da pričamo više o tome da li ja znam koliko zarađuješ. Znam! Ali me ne tiče iz perspektive toga, to nije moj novac. Međutim, ako možemo da se dogovorimo da na osnovu planova koje imaš mi za ono što mi tebi donesemo, ispunimo 90% planova, dobiješ nulu. Da ispuniš 100%, dobiješ neki ipak, ali ti je manji inicijalni fee, ali imaš fiksni fee. I onda na 105% kažem: Daj mi još! A na 110-120, Daj mi još mnogo. S tim što na 120 se ti menjaju planovi. Onda će doći menadžement i reći: Loš ste planirali! Što je istina, to je loše planiranje. Ako se ponove tri meseca sa 120, to znači nismo dobro planirali. Ili 200 ili 500, to isto nije dobro planiranje. Tako da smo mi promenili onda biznis model, i suštinski onda, da, mi jesmo partneri s Googleom, jer će mi i dalje da trošimo kod Googlea, ali hoću mnogo veći partner da budem s mojim klijentima. Jer, ako smo mi zajedno u celoj priči, ako je Huge Mediji interes da klijent zarađuje više para, to je meni mnogo bolje.

Ivan Minić: Ti si partner sa Googleom tako što od Googlea uzimaš sirovinu. 🙂

Srđan Erceg: Tako je, tako je! Ali, kupujem po istoj ceni kao i svi drugi! To je fascinantno!

Ivan Minić: Ali, imaš na jednom mestu tu sirovinu. 

Srđan Erceg: To jeste. 🙂 Ali, Ivane, ovako: da odemo sada da kupimo, ne znam, biraj, stolice, i da odeš da kupiš sto stolica, sigurno ćeš dobiti popust. Ne postoji industrija u kojoj ti na količinu nećeš dobiti popust. Osim ove. 😀

Ivan Minić: Dobro, razmišljaš o tome kao o tome da kupuješ evro dizel. Nije bitno koliko košta. Košta svuda isto, ali ti biraš koliko će da ti troši auto. 🙂

Srđan Erceg: OK, može. OK, nije loša postavka. Sviđa mi se! Ovo je dobro! 🙂 I cena promenjiva.

Ivan Minić: Ti gledaš koliko te košta 100 km. 

Srđan Erceg: To jeste.

Ivan Minić: Pa, zavisi od cene goriva, s jedne strane, ali mnogo više zavisi od izbora automobila.

Srđan Erceg: Hoćeš ti da kažeš da smo svi mi partneri sa naftnom industrijom?

Ivan Minić: Pa, meni ta paralela se čini jako dobro.

Srđan Erceg: Pa, dobro. 🙂 OK, sviđa mi se. Ono što je poenta, ja nisam ljut na Google ili nešto slično. Ja sam prezahvalan Googleu. Evo, sad su uveli Google Analytics 4. Hvala! Hvala za nas konsultante i plementatore! Vama ne, ali nama hvala, hvala. Jer to niko ništa ne zna. Hajmo ispočetka. Ali, ovo sam vam platio pre dve godine. -E, ali Google sad doda nešto novo. To je prosto tako. Nije Google ni dobar ni loš. Google je prosto ogroman. Gigantski velik. I to je korporacija američka.

Ivan Minić: Huge.

Srđan Erceg: It’s huge! Da. Vidi, stvarno mi nije – nema tu šta. O čemu mi pričamo? To je korporacija koja ima dva puta, ne znam sad, 85-90, možda 100 milijardi prometa ove godine. To su dva bruto domaćeg proizvoda godišnje cele Republike Srbije. Znaš, to je gigant.

Ivan Minić: A, sve od klikova. 🙂

Srđan Erceg: Sve od klikova. Pa, vidi, gro biznisa, preko 90% prihoda dolazi od klikova. I dan-danas. Iako u jednom momentu su krenuli da pričaju mi ne prodajemo klikove. Ljudi, prodajete klikove, it’s okay, mi hoćemo te klikove. Ali, kažem, dosta smo mi – i Google je nama, hajde, pomogao. Mi smo dobijali pozive da idemo u Irsku, u Ameriku. Upoznaš ljude, razmeniš vizit-karte, smeješ sa svojim kolegama iz Amerike. Samo da znaš, iste priče dobijaju i oni. Nema razlike. To je globalna kompanija.

Ivan Minić: Samo je količina para mnogo veća.

Srđan Erceg: Tako je! Nadnacionalna. Nema tu nacije, nema tu jezika, nema boje kože, nema ničega. Samo je pitanje koji je interes u tom trenutku poslovni. I to je to. Nije ni lično. Inače, ja sam povredio nogu u Googleu, u Google sedištu, pa telohranitelji su zaduženi da vode računa o tebi. Došli ljudi, nameštaju mi nogu, nose me, nabavili mi prevoz, sve. Igrali smo neki fudbal, nemam pojma šta se desilo, ali sam ja imao povredu i već ranije tetive butnih mišića. To je baš bolelo. Ali, dolazi čovek, ice pack, telohranitelj ogromni, i to je to. To je bilo zanimljivo. Vi ste zaduženi kao ambulanta? -Da, mi smo security. To podrazumeva svaku vrstu securityja. -OK, ovo je lep koncept. Ali, tako, svašta smo doživeli. I upoznali mnogo ljudi zahvaljujući tome. Zaista smo upoznali mnogo ljudi.

Ivan Minić: Dobro, odškolovao vas je na jedan način.

Srđan Erceg: Jeste, jeste. Ali, ekipa iz Zagreba je stvarno bila fenomenalna. Još uvek je. Samo što smo, znaš, svako otišao na svoju stranu. Jednostavno, u jednom momentu ti imaš grupu ljudi koja je stalno zajedno. Svako ode na neku svoju stranu. Svi mi hoćemo, kažem ti, razilazili smo se. To je tek tema, ali je činjenica da smo mi dobili puno zahvaljajući Googleu. Pa, konačno, sertifikati ti znače. Jer i klijenti ti više veruju kad vide da Google kaže: Da, ovi su OK. Da se ne lažemo. Može Google da kaže: Ovi nisu OK. Mnogo manje si zanimljiv u suprotnom. Tako da dobijemo i mi, samo što prosto kad budem imao promet 100 milijardi, onda ću moći drugačije da pregovaram sa Googleom. Ali, nemam. It’s okay! A, onda ćemo ti i ja u svemir! 🙂 Ali, to je tek sedma tema. Polako. 😀

Ivan Minić: A tek smo na trećoj epizodi. 🙂

Srđan Erceg: Pa, vidi, možda ja samo previše pričam, ali svašta se dešavalo. 🙂

Ivan Minić: Ja mislim da je to sve OK. 🙂 Srđo, hvala ti. 

Srđan Erceg: Hvala tebi.

Ivan Minić: Bilo je zadovoljstvo, kao i uvek. Fascinantno je da smo uspeli da pričamo dva sata i da ne pričamo o MotoGP-ju.

Srđan Erceg: Izvini, pretpostavljam. 🙂

Ivan Minić: Ali, onda sledeća epizoda je posvećena samo MotoGP-ju.

Srđan Erceg: OK, kako ti kažeš.

Ivan Minić: Tako da malo napravimo neki balans. Bilo je zadovoljstvo. Ja ću sad da te pustim da se vratiš svojim obavezama i da se nakačim na neki Youtube i da gledam na streamu kako opet nešto pričaš.

Srđan Erceg: Verovatno, da. Sad sam u toj… 🙂

Ivan Minić: Sad si u toj fazi poslednjih nekoliko godina.

Srđan Erceg: Da. 🙂

Ivan Minić: A vama, slušaoci, gledaoci, hvala što ste ispratili i ovu epizodu. Šaljite svoje komentare, predloge, sugestije na komentarima na Youtube i na društvenim mrežama. Hvala vam na pažnji. Hvala našim prijateljima iz Epsona što nas podržavaju. Vidimo se sledeće nedelje.