EP123: Uroš Nedeljković

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: U današnjoj epizodi Pojačala gost mi je Uroš Nedeljković Bjuti, moj dragi prijatelj, saborac, jedan od veterana naše digitalne scene i internet scene, čovek koji je napravio mnoge interesantne projekte, učestvovao u raznim zanimljivim poduhvatima kako onlajn, tako i oflajn, i poznat, takođe, u zajednici kao advokat Nedeljković. Pričali smo o svemu i svačemu. Ovo će biti verujem mnogima vrlo interesantna epizoda iako nimalo slična u odnosu na većinu ostalih. Ono što je sigurno biće zabavna, pričaćemo o njegovim interesovanjima, odrastanju sa računarima 80-ih i 90-ih, umrežavanju sa ljudima i nekoj priči pre nego što je internet postao masovno dostupan i svima toliko poznat i drag. Pričaćemo o putovanjima, ne previše, jer je mnogo više pisao o tome, ali pričaćemo o nekim zanimljivim anegdotama sa njegovih putovanja i tome šta je razlika između turiste i putnika. I pričaćemo malo o advokaturi i o tome kako je ušao u celu tu priču. Uroš je hejter, ali je beskrajno drag i beskrajno zabavan, tako da nadam se da ćete uživati u ovoj epizodi kao što sam ja uživao snimajući.

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Bjuti, dobro došao.

Uroš Nedeljković: Bolje te našao.

Ivan Minić: Jedna od stvari po kojima si ti danas poznat, to je da si advokat Nedeljković. Ali, to je samo za one koji te ne prate prethodnih 20 i kusur godina kao mi ostali dinosaurusi sa interneta.

Uroš Nedeljković: Kad tako kažeš, zvučim matoro.

Ivan Minić: Pa, dobro, krštenica nam ne ide u prilog, ni jednom, ni drugom. Ali, nema veze, ja računam da tu ima nekog iskustva.

Uroš Nedeljković: Ima, ima. Saželo se.

Ivan Minić: Ono što je interesantno je upravo taj miks celog niza nekih različitih interesovanja koje si ti vrlo često pretakao u nekakve projekte, u nekakav zanimljiv sadržaj, gomilu toga što smo svi čitali u kratkim ili dužim formatima kroz godine, a paralelno sa tim ide ta neka tvoja profesionalna karijera koja, je li, kroz pravo do toga da imaš svoju kancelariju i položio advokaturu, itd. Pitam te isto ono što pitam sve svoje goste: šta si hteo da budeš kad porasteš i kako se to menjalo kroz vreme?

Kad porastem biću…

Uroš Nedeljković: Uf, znaš kako? Ne znam od najmlađih dana šta sam hteo da budem kad porastem, ali sam se negde već sa 10-12 godina odlučio da ću se baviti advokaturom. To mi je bio kao jedini posao, iako ja se uopšte nisam ložio na te advokatske serije. Ne u tom smislu, više mi je bilo, kako da kažem, da spojim tu moju neku želju za tim društvenim naukama koje su primenjene konkretno u praksi. Jer sve ostalo je pisanje nekih radova ili predavanje u školi, a mene zanima konkretno šta ja mogu da postignem svojim znanjem ili svojom nekom sposobnošću i tako se odlučio za advokaturu. Ja dolazim pravničke porodice. Moj otac je bio advokat, pa je prestao da se bavi time davno, a deda mi je bio pravnik. U to vreme to je bilo samo pravnik zato što tada se završalo dve godine ja mislim fakulteta, pa si bio pravnik, a nakon toga si diplomirani pravnik. Zato i dan-danas postoji diplomirani pravnik zato što postoji to stepenovanje. Ali, to je bilo u ono vreme kada su se opismenjavali na geštetneru. Kao vrti: Koliko nam treba ovih, koliko nam treba onih? Kao što u Kini ima 50 miliona pijanista. I dolazim iz te porodice, mada na mene niko nije vršio nikakav pritisak, ništa to nije bilo od mene se to očekuje. Naprotiv, od mene moji nisu očekivali ništa, što je možda i dobro. Šta više, mislili da neću završiti ni te škole, jer nikad nisam bio neki učenik, da budem iskren, ali nisam bio loš učenik. To je bilo nekakvo čudno. Ja sam zapravo išao u tu školu i mrzeo sam svaki trenutak odlaska u školu. Ja te profesore nisam mogao da smislim, sem retkih pojedinaca, naravno. Ali, to da neko meni dođe tamo i da mi priča nešto, OK, u nekim naukama koje su egzaktne. U društvenim naukama, imao sam tu profesorku istorije koja meni stalno naturala, nama naturala te neke priče da je uvek versko jače od nacionalnog i tako neke gluposti, koje nisam mogao jednostavno da trpim i kad sam bio klinac. Meni je to bilo odvratno. I uopšte nisam voleo te neke… Ja imam taj problem, ne volim autoritete koji su nametnuti. Ja volim da se autoritet zasluži, naravno. Tako da je ta moja škola bila uvek onako kako će biti, hoće-neće, kako će proći. Međutim, kasnije sam se zainteresovao za neke stvari i ostao sam u tome. Paralelno sa tim, teče ta moja, da kažem, kompjuteraška karijera, ali to sasvim neka druga stvar. Sa tri godine je u moju kuću prvi put došao kompjuter. Bratu i meni su kupili ZX Spektruma, tj. prvenstveno njemu, jer on je stariji, ali, naravno, ja sam se uz to šlepao. I prva moja sećanja koja ja imam su bila ekran Spektruma, tj. ekran televizora na koji je prikačen ZX Spektrum i onaj BASIC 10, print, go to, i tako to. Pa sam posle prešao, već kad sam ja došao nekih 4-5 godina, ja sam počeo tu nešto sam da pišem tu neke programčiće u BASIC-u. Ako ništa, barem da shvatam osnovnu logiku kako to ide: varijabla, defisanje, neka sintaksa osnovna. I to je meni išlo na neki način, ali celog života sam se ja kačio uz tako nešto, ali nikad nisam bio programer, nisam želeo da budem programer. Kasnije, naravno, kao klinac igraš igrice, pa onda menjaš kompjutere, pa onda posle ZX Spektruma 48K, bio je ZX Spektrum 128K+2. To je bio onda kad je Amstrad kupio Sinkler kompaniju, pa je to bio Spektrum sa ugrađenim kasetofonom, što je kao bilo olakšanje. Onda nakon toga je došla Amiga 500 i to je zapravo bila prva ozbiljna mašina, prava mašina, pravi kompjuter, ako je tako mogu nazvati, sa operativnim sistemom, sa ovom-onom, gde meni je tu u glavi su mi se počele spajati kockice šta to znači sistem, GUI, sve živo, kako to ide. I tu je zapravo počelo moje pravo zanimanje za kompjutere. To je bilo negde 89. godine.

Ivan Minić: Jako interesantno kada pričaš sa ljudima koji imaju to 30+ godina, kilometraže 35-6-7, koliko je zapravo u slučaju od mnogi od njih Amiga odigrala veliku ulogu. A suštinski, već od polovine 90-ih nije imala maltene nikakva…

Uroš Nedeljković: Da, da, nije imala.

Ivan Minić: Bila je na nivou entuzijazma prisutna, ali vrlo retko je neko to…

Doba kada je Amiga vladala

Uroš Nedeljković: Amiga je bila, znaš kako, u to vreme postojalo je nekoliko, hajde da kažem, platformi, da ih tako nazovem, popularnih. Znači, pored Amige, bio je Atari čuveni, i to je bio čuveni rivalitet između amigista i atarista. Ataristu su bili kao antivakcinaši, taj fazon, a amigisti su bili kao gospoda, šta ti meni pričaš tu nešto. Pošto taj kompjuter je bio inferioran u svemu, osim u zvuku. Zvuk je bio MIDI onaj čuveni. Znači, Atari su koristili razni ti što su se bavili muzikom, jer si mogao da programiraš tu, kontrolišeš sintisajzere, kontrolišeš sve živo, i tad zapravo Atari je za to bio odličan i samo za to. Onda bilo je Epl, ali je baš bio slabo nešto prisutan. I to danas ko priča da je to bilo šta, nije tačno, ovde i Evropi. U Americi druga stvar, mada i tamo. Tek posle je to zapravo, sa povratkom Stiva Džobsa zapravo to je krenulo, a uopšte kod nas Epl kompjutere imali oni koji su se bavili DTP-om, znači priprema za štampu. I to je bilo otprilike to. I bio ovaj, mi smo to zvali kante, znači PC. To je bukvalno univerzalna mašina, koja je počela otprilike negde nakon 90-e da uzima primat. Jer ona je bila bukvalno poslovna mašina i to poslovna u najgorem smislu reči, najdosadnijem, najbanalnijem, računanje neko, prvi taj neki Egzeli, to se tamo pojavljivalo. I to su radili ljudi uglavnom koji su imali tako neke afinitete, ali slabo da je bilo bilo kakva vrsta umetnosti na tome, to je bilo smešno. Bilo kakva vrsta igrice, i to je bilo smešno. Ko će da igra igrica na crno-beloj ili kako se zvala CG… Bio je Herkules zeleni, a ovaj bio baš… CGA, to je bilo kao vau. Imao je 256 boja. Dok Amiga  4096 boja, sa palete od 16.7 miliona boja. To je kao ludilo. Stereo zvuk, semplovi. E, međutim, kako već ide, odlično oprati sistem, multitasking. Ja prvi put kad sam seo za Vindouz, meni je to bilo glupo, kao fazon ne radi, sporo je. Iako je radilo na mašini koja u tom trenutku bila 10-15 puta brža od ovoga zato što je jednostavno bio bolji sistem. Bolje urađeno, bolje programiramo, uz sve svoje mane. Ja mislim da nije imalo memory management, pa desilo se da pukne nešto, onda restartuje se kompjuter. Nema ono pukne ti task, pa… Nego moraš ponovo. Međutim, sve je to bilo predviđeno, koliko se ja sećam, pričam napamet, ali to je sve bilo predviđeno da bude u novijoj toj verziji Workbencha. Tako se zvao Amigin taj sistem. Međutim, posle toga firma otišla u gubitke, ovo-ono. Ko želi, ima odličnih dokumentaraca o tome na Jutjubu i može se pročitati na Ars Tehnici, gde ima skroz istorijal Komodora opšte kao kompanije, šta se tu dešavalo. I, zapravo, Amiga je bila nesrećna žrtva lošeg menadžmenta, ako mogu tako da kažem. Inače, neverovatna mašina. Ali, šta je bilo dobro kod nje? Mnogo kreativnih ljudi, meni glupo da kažem kreativaca, to meni dan-danas ne znači ništa, ali kreativnih ljudi koji su znali da se izraze na različite načine, pa makar to bio i humor, imali su Amigu i iz toga je nastalo mnogo stvari, što u svetu, što kod nas. Za filmove, za muziku i razne neke igrice, ljudi ne znaju, koje su nastale na Amigi, tj. igrice, danas se to zovu video-igre, koje su nastale na Amigi to posle proširilo, itd. Može se tome uputiti, ali u svakom slučaju ta mašina je mene dosta definisala ovako uopšte i kao osobu. Stvarno.  Tako naučiš da razmišljaš sa nekih 9 godina, počneš tako da razmišljaš, i sledećih 10 godina tako razmišljaš, pa ne možeš ti mnogo da odmakneš od toga u daljem životu. Posle toga je bilo, normalno, Amiga 1200, pa je tu posle bilo… Svašta se tu dešavalo posle sa tom Amigom, nije ni bitno, Amiga 4000. U međuvremenu su bile te neke kartice sa proširenjima. To je bilo… Danas se to zove system on a chip, što bi rekli. Ti si imao da kupiš procesor, na primer, ovaj ima 8020 Motorolu, nije bitno, ti uzmeš 6030. To ima ne znam koliko ima memorije, ne znam koliko čega, bla-bla-bla, ko procesor. I ti to gurneš dole i moliš boga da radi. Jer to pravili, što bi danas rekli, kao ovi plastičari iz Pazove. To su bili neke firme, uglavnom nemačke, koje su budžili neke, radilo je to. Da li radi softver, da li ne radi, u tom trenutku ne znaš. Ali, to vreme je bilo, ja se sećam, mi se dogovaramo, pa stigne taj neki, zaboravio sam kako se zove, ali imao je neki naziv, 8030 sa ne znam čime. Imao DSP, onaj čip, onaj zvučni, ovo-ono. Onda dolazi drugar iz Zemun Polja, mislim da je bilo 96, kod mene provedemo ceo vikend da mi to testiramo, da vidimo kako to radi, da to ovo, da to ono. Bila su to ta neka pionirska vremena. Mislim, nisu bila pionirska, bilo je ljudi pre toga, ali za mene su bila pionirska i za današnja doba je pakao, gde sediš i razmišljaš o nekim stvarima, kako ide, pa jumperišeš, pa da li ovako, da li onako. To je veoma zanimljivo bilo i ja se nadam da će jednog dana tehnologija opet postati zabavna, ne ovako. Danas je to dosadno, danas ideš – klikćeš. To je sve.

Ivan Minić: Ja se sećam pre par godina, mislim da sam pričao to u nekom od prethodnih podkasta, ali sećam pre par godina drugarica koja traži savet koji laptop da kupi. I, kao, brate, više neko ne zna šta kupiš, niti znam bilo šta o komponentama…

Uroš Nedeljković: Najlakše. 🙂

Ivan Minić: Otkad sam prešao na Mek, odem, kupim najskuplje što je novo izašlo, i znam da sam dao beskonačno para, ali me ne boli glava i to je to. I sad ona: Koji da kupim? I sad četvorica, veće mudraca, šta je najbolje za tu količinu para, za ovo, za ono. Šta ti je bitno? Da bude lagan? Dobro. Znači… I napravimo mi neku matricu, kao: Evo ti, ovo su tri opcije. Dolazi ona, kupila kompjuter, kao: Brate, ovo neme veze sa onim što smo ti rekli. -Pa, nema…

Uroš Nedeljković: Ali, lep je.

Ivan Minić: Crven je. 

Uroš Nedeljković: E!

Ivan Minić: E, dobro.

Prvi modemi

Uroš Nedeljković: To je zanimljivo. U jednom trenutku, da kažem, u telekomunikacije, što se tada tako zvalo, negde malo tu na prelazu oko 2000, počinje da se uključuju masovno i žene, što je logično. Niti je zabranjeno, niti je čudno, ali jednostavno pojavljuju se. I onda da vidiš kako se sve to menja, sve to. Odjednom smajli postaju grafički. Zašto? Što bi crtao? Imaš one dve tačke. Onda odjednom kompjuteri dobijaju boju. Jedno vreme pojavljuju se crni kompjuteri. Sećaš se, sve bili crni kompjuteri. Zašto crni? -Uklapa mi se. Tastatura bila siva i to je bio industrijski standard i zdravo! I sve je sivo!

Ivan Minić: Bilo je sivo. I ako mu daš dovoljno vreme, ono požuti.

Uroš Nedeljković: Požuti ako se puši i to.

Ivan Minić: I to je to. 🙂

Uroš Nedeljković: Pa, onda sirće. Odšrafiš, sirće u kadu, pa ribaj. To je bilo svašta. I pojavljuje se u svakom slučaju to, taj način, i onda kad vidiš kako se sve to menja. U međuvremenu, baš sa poplavom telekomunikacija, priča poplava, modem pao ispod 500 maraka, bukvalno, onda tu počinju intrige, ovo-ono. U međuvremenu, pojavio se internet u nekoj široj formi i tu onda više i nema tu šta. Posle toga su se pojavile društvene mreže i tad se izgubila čar svega. Ako može moj komšija i moj drugar sa Novog Zelanda da pričaju u istovreme svi, to više nema zabave. Zabavno je njima priča, ali kao tehnološki ništa više tu nije čudno. Nije to kao šaljemo na Mesec, pa, gde je ono bilo, u Australiji, gde su hvatali snimak video. Zamisli koje je to bilo uzbuđenje. Šta sada?

Ivan Minić: Sve radi. 

Uroš Nedeljković: Sve radi. To je zanimljivo. To uopšte… Prvi modem, znaš? Prvi modem! Ja se sećam, ja sam gledao kao klinac oni filmovi, i kaže meni burazer: To je modem! -Šta je? A to neki tip tamo, sad kako dalje, jeste stvarno su tako izgledali modemi, ali da li je bilo tako teatralno, ne sećam, jer nisam imao baš te prve modeme iz 80-ih, okrene se broj telefonom, i onda slušalicu staviš na nešto, i onda on to modulira i napraviti, ti se sad prikačuješ tamo na nešto, na neki BBS. Bulletin Board System, ko ne zna. Međutim, ja sam znao šta je modem. I sećam se, ja sam, to je bilo leto da li 92, 93. Ja sam nešto u vikendici, klinac, nešto se čujem s burazerom i burazer kaže: Bio sam ne znam kod koga, ima modem. Mnogo dobra stvarčica. Super, nešto kao pričamo. I ne znam kako, tu krene pritisak na kevu i ćaleta, kao: Modem, to mora da se kupi, inače… Ja ulazim u tinejdžerstvo, ovaj izlazi, možeš da zamisliš koji je to pakao. I ovi šta će, odluče da umesto da kupe prase za zimu, to bile sankcije, za 100 maraka oni dođu i kupe modem. Pošto Amiga nije mogla da ima, Amiga bila monolitno kućište, tj. nije bilo kućište, da kažem, eksterno.

Ivan Minić: Sa slotovima.

Uroš Nedeljković: Da, ono sa slotovima, nego si ti imao, ja mislim da je bio RS 20032, da li je to bio serijski. Zaboravio sam. Više nije ni bitno. I zakačiš iza i to je bio neki model sivi, ja mislim da se zvao Dinolink ili tako nešto, 2400 boda, bez korekcije grešaka, bez MNP protokola. A to znači ovako: Ti se prikačiš, sad možda ljudi znaju iz starih filmova, onako gledaju kao terminal. Ti sad gledaš, kao, OK, terminal, to ako nema greške. Tj. šta to znači? Kad ti zakrči linija, on će da stane, pa će da nastavi dalje. E, ovde pošto nema tu korekciju grešaka, onda rrrrrrrrrr, izlaze neke huke, verilje, pa onda rrrrrrr, pa onda nastavi. Bilo vrlo zanimljivo. Ja se sad ne sećam koliko dugo smo imali mi taj modem, ali sledeći je bio dosta skuplji. To je bio neki 14400 boda, bokte pitao, e, to je bilo 500 maraka ja mislim. To je već bilo, znaš kako, i sad je 500 evra za nešto, a u to vreme, to je bilo izvlačeno iz gaća. Ja ne znam odakle ta para, svaka njima čast danas. Evo da ih pohvalim. Ali, to je bio neki modem, kako da ti kažem, no name model. Znači, taj modem je realno koštao 30 maraka, ali ti si tad pod sankcijama, ne možeš, nemaš dostupnost, nemaš ništa, i ti ideš kod nekih likova da kupiš modem. I onda oni tebi daju taj modem, to je bukvalno neka limena kutija, sa led onim diodama, crvenim onako nekim. Bukvalno ti vidiš da to je bukvalno neko pravio na OTO-u. Tako izgleda, ali to radi. Onda sledeći modem je bio 33600, to od rođaka iz Kanade stiglo, XL ja mislim. I onda posle toga 56K. I onda pojavi se ADSL, pa onda juri vezu za ADSL. Ja sam jurio vezu za digitalnu centralu, da dobijem digitalnu liniju. Na Voždovcu odakle sam ja, tu nije bilo…

Ivan Minić: Kaži Jerkoviću.

Uroš Nedeljković: Da, Jerković.

Ivan Minić: Svi znaju da si iz Jerkovića.

Uroš Nedeljković: Dobro, da. 🙂 Jurim sam vezu zato što je keva od moje drugarice radila u Telekomu, tj. u tadašnjoj Pošti, šta god je bilo, i onda je ona uspela nekako da to ja dobijem. Imali smo pravo na to svi, ali kao nikom nije ni trebalo, niko nije tražio. Kao, šta će babi digitalna linija? A nama, mi kao: Daj digitalnu liniju! Neće da krči, neće ovo, neće ono. To ljudi koji ne znaju kad okrećeš blo-blo-blo, to je digitalna, a ono trrrrrk, ono pulsno okretanje, to je analogno.

Ivan Minić: Ali, taj momenat gde 99% ljudi mlađih od 35 godina se ne sećaju vremena kad smo imali dvojnike.

Uroš Nedeljković: Da. Dvojnike telefonske, ne ove… 😀

Ivan Minić: Da, da.

Uroš Nedeljković: Ko zna šta mogu da pomisle ovi kako je vreme.

Ivan Minić: Da, ali to je celo naše odrastanje.

Uroš Nedeljković: Da, dok ovaj razgovara, ovaj ne može da te pozove.

Ivan Minić: Da, ti podigneš. Najgori su bili oni momenti, što nije bilo često, uglavnom su to bile linije koji su suštinski bile podeljene, pa ti ne čuješ, ali bilo je momenata ti podigneš i čuješ, komšija priča.

Muke sa internetom

Uroš Nedeljković: Da, čuješ šta priča. Ne mora čak da bude komšija, može da bude neko negde. Pošto je ta centrala negde, pa onda je tamo prespojio. Da, što se toga priče, da, zanimljivo. Za vreme tih sankcija, ja se sećam, to je bila 93. Znam zato što je valjda Deda Avram uveo stabilni dinar, da kažem, konvertabilni dinar, koji nije bio nikad konvertabilan, nije ni bitan, jedan dinar – jedna marka, a pre toga je divlja hiperinflacija. I ja zovem Italiju, BBS, skidam najnovije programe, piratsko ne znam šta. Sada skidam ja. U to vreme već smo počelli BBS da imamo svoj, to je druga priča. I skidam ja ne znam šta, imao najnovije, čak smo to nešto, ja sam barem prodavao, nije ni bitno. 🙂 I krene odjednom stabilno sve, dinar. Sad zaboravio sam kog meseca je to počelo. Neka bude neki mart, februar, nije ni bitno, januar.

Ivan Minić: Januar 94.

Uroš Nedeljković: Od januara je bilo, je li tako.

Ivan Minić: Januar 94.

Uroš Nedeljković: Otada se računa jedan dinar – jedna marka, ovo-ono, i stigne račun nešto, na primer, 500 maraka za telefon. I sad normalno, verovatno nisam bio jedini, ljudi se žale, ovo-ono. Ćale moj išao da se žali, ovi kao: Dobro, ovo-ono. I ja sad: Kako ću da zovem? Odakle mi izbor programa? Kako sad da zoveš? U inostranstvu i sad da zoveš nije jeftino, a onda je to bilo kao Mars. Ja siđem dole u zgradu, sad mogu da pričam, ti ljudi više nisu živi, siđem dole u zgradu, otvorim ono sanduče, kako se zove, telefonsko. Vidim lepo moje žice, uzme samo prespojim žice od komšije, i kao zovi i dalje! Još zovem noću, kao da slučajno ne pita što mi ne radi telefon. Onda kad ja to završim, tipa, tad bio budan, celu noć si budan, to je bilo normalno kad si bio klinac da budeš budan. A ne znaš zašto, ništa se ne dešava, ti si budan celu noć. I ne znam, tipa, pet ujutru, ti siđeš dole, vratiš žice, sve ovo-ono i nastaviš. Tvojoj babi radi telefon, njima radi telefon, niko ništa ne provaljuje. Sad ovi verovatno ko zna koliko su pizdeli, izvinjavam se, koliko su se nervirali što im stiže telefonski račun. Ovi kažu: Pa, vi ste zvali. -Kog sam ja zvao?! Ali, nema veze, ja i dalje nastavim. I tako se nastavilo, ali, međutim, u međuvremenu se ta scena iskristalisala. Jer mi kad smo otvorili taj BBS, koji je za underground BBS, to se radilo na Amigi. 🙂 Onda ljudi šalju, nešto skidaju. Kako je to bilo? Ti šalješ te neke programe, to bi danas se zvale aplikacije, šalješ programe i skidaš. Skineš ovo, šalješ ono. I onda si imao taj kredit, ja mislim da je bilo 1:3 nešto. Pošalješ MB, možeš da skineš 3. Tako je nešto bilo. Bilo je to, bile su te konferencije za razgovor. To je zanimljivo. To je preteča foruma i svega. I bilo je da zoveš SysOpa, to je sistem operater. Ti ga zoveš i tebi tamo pinguješ kompjuter. Ping, ping i onda četuješ sa nekim ako hoćeš. I nije bila ograničena sesija. Možeš celu noć, ali to ti važi po ceni običnog telefonskog razgovora. I zato su tu svi bili, od deset uveče su svi BBS-ovi radili na kućnim telefonima. Znaš, ja sam imao prekidač, gde ide prvo do moje sobe, telefonske žice iz zida prvo idu do moje sobe, pa ide kroz taj prekidač, pa onda posle toga jedan deo se nastavlja tamo, a drugi deo ide direktno u modem. I tebe kad zove, ne zvoni telefon tamo, ne zvoni pravi telefon, nego samo zove modem, modem se javi i tako to. Isto u to vreme, da sad ne skačem s teme na temu, ali zaboraviću, bitno je bilo, zato što si te modeme mogao da programiraš koliko oni brzo okreću trrrr brojeve. Te digitalne centrale nisu imali svi, plus si mogao koliko brzo okreće brojeve. I ti to kad isprogramiraš tako, to je bilo super kad zoveš radio, pa bilo neke nagradne igre. I ti kao drrrrrr okreneš, tipa, on okrene ne znam koliko puta i ti dobiješ. I mi smo tako neko vreme dok me nisu provalili, pa je to posle bilo, ne znam šta su radili, možda su tražili nešto od Telekoma da to nešto ne može ili da oni uspore da ne prepozna tako brzo, nešto je bilo. Ali je bilo super, u to vreme je to bio raj ko je znao. Ali, bilo je zanimljivo. Otad sam ja krenuo da se bavim time. Naravno, moj brat je bio uz to uvek. Posle toga njega je manje to počelo da zanima, ja sam nastavio u tom nekom telekomunikacionom okviru da radim i živim i poslujem posle sledećih X godina.

Ivan Minić: Ceo taj momenat koji se dešava pre mejnstrim dostupnosti interneta, koja, hajde da kažemo, počinje 95-6, ali realno je od 2000. na ovamo.

Uroš Nedeljković: Od 2000, da. Pre toga je bilo…

Ivan Minić: Pre toga si mogao da odeš da kupiš sate. Već je to bilo nešto što je javno dostupno.

Uroš Nedeljković: Ako se sećam, bilo je ono Univerzitetski centar je imao, RCUB, on je imao nešto besplatno, ali zoveš… 30 minuta je bilo po sesiji, tako nešto. Pa, ti pukne, pa ti zoveš opet, pa tako je nešto bilo. To je bilo besplatno. I kad se pojavio EUnet, ja mislim da su oni bili prvi, to je bilo već negde 96. i to je bio prvi komercijalni teren. Pre toga je bio Sezampro, on je imao imejl, samo mejl server, gde ja sam imao svoju prvu mejl adresu, ako se sećam, tj. zajednička, burazerova i moja, ali šzlkzu@sezam.co.yu, ja mislim da je tako bilo. Ali, tako nešto. To nam je inače bio i nick na BBS-u.

Ivan Minić: U tom periodu, dakle, pre nego što je veb nešto vrlo opipljivo, vidljivo, taktilno, što kažu, postoji ceo taj neki period u kome je to nešto gde se okupljaju entuzijasti, tehnološki entuzijasti pre svega, koji međusobno komuniciraju opet na hiljadu tema, ali podrazumeva da imaš određeno tehničko znanje, razumevanja da bi uopšte mogao da uđeš u bilo kakvu vrstu diskusije. I sad, kad je Sloba bio, Sloba je pričao istoriju srpskog interneta poslednjih 500 godina, od Turaka do danas. 🙂 I, naravno, ceo taj razvojni deo je pokrio, pokrio je neka svoja iskustva, i vi se znate još iz tog perioda kao starosedeoci srpskog interneta. Kako je to iz tvog ugla izgledalo? Prvo, šta je postojalo sve od BBS-ova? Drugo, ko su bili ti neki ljudi koji su tu bili prisutni? Kako je to funkcionisalo iz ugla korisnika? Jer kapiram da danas niko ne kapira kako zapravo tehnološki funkcioniše cela stvar?

Istorija interneta na ovim prostorima

Uroš Nedeljković: Znaš kako? Samim tim, tehnološki, to je sad zanimljivo. Kad kreneš tehnologija, to sada svako ima u glavi neku predstavu o nečemu, a ne kapirajući da u to vreme je baš bilo testiramo da li može da pusti MP3. Pa, onda može da pusti, ali da li može da grebuje MP3. Pa, koliko mu treba da CD traku pretvori u MP3 zapis, i sad si ti birao. Danas niko i nema pojma da MP3 ima petnaest vrsta kvaliteta. To je bilo ti sad optimizuješ, ne znam zašto…

Ivan Minić: Ključno pitanje je bilo da li pesma može da stane na flopi!

Uroš Nedeljković: E, da, da! To je to! I onda to je bilo, ja se sećam, zamisli koje je to doba bilo kada mi sedimo i pričamo. Možeš da zamisliš Snejk iz Sremčice ima narodnjake na MP3-ju. Mi kao: Je! U to vreme, kakvi narodnjaci na MP3. Ja i dalje isto mišljenje imam prema narodnjacima i prema ljudima koji slušaju. Nema ja veze, možda sam, kako se kaže, kulturfašista, kulturelitista, ali, Bože moj, pokrenite neki postupak ako vam se ne sviđa. Ali, to je bilo takvo vreme, kao: Pa, zamisli to! I to može! Vidi ovaj, sa traktora na MP3! Ali, to je tako zapravo i bilo. Kakva je bila tehnologija? Takva. Dolazili su neki ljudi. Ja se sećam, prve neke BBS-ove. Mislim da se zvao, na primer, Sledge Hammer. Mislim da ga je vodio, da li se zvao Damir Čolak. Ako gleda možda ovo, pozdravljam ga ovim putem. Mislim da je imao sestru, Ana Čolak, koji su baš stariji od mene, baš… 15 godina možda, ne znam ni ja. A ja sam baš bio klinac, imao sam 12 godina. Ulazim neke, nazovimo ih, forume. To se zvalo konferencije. Objasniću posle kako to radi. I, sećam se, bilo je tu, isto kao sada, pojavi se neki. On sad svima nešto spočitava, ti ovako, ti onako. I ja kao klinac dođem nešto, ti ovakav, ti onakav. Tip vidiš da divlja, kulja. I ja tad provalim: Vidi, svaka budala, svako ima slabu tačku i svako možeš da… Samo je pitanje koliko dugo čekaš da ga ubodeš da on padne. I ja tad provalim, kao: Vidi, ta komunikacija, to je baš zanimljivo. Što bi rekli danas, lože se ljudi. A zašto je to bitno? Bitno je zato što ti si imao BBS-ove. BBS-ovi su bili, svaki je bio zaseban. Svaki je bio zaseban sistem. Ti pozoveš jedan, pa sa njega skineš šta ti treba, vratiš ili eventualno četuješ i to je to. I na njemu imaš neke konferencije. To su zapravo sobe, da kažem, sobe, to su zapravo ko forumi. Ti uđeš, svaka tema posebno, nešto pišeš i to je to. Međutim, razvio se brzo sistem koji se zvao QWK, a posle ja mislim da je bio pride neki taj neki paket. QWK je bio neki blue wave, ali davno je to bilo, ne mogu ni da se setim kako se više zove, gde ti skineš, zapravo, skineš sve što ima na tom BBS-u, sve teme koje su bile. Poseban čitaš, ali mejl, recimo, neki kao Outlook. Sedneš, odgovoriš sve na to, pritisneš dugme, on sve to kompajlira i uzmeš, sedneš, kad se uloguješ na BBS, pošalješ to nazad. On to skuplja, skuplja, skuplja, negde oko ponoći on pozove drugi BBS, tu se nešto razmene poruke. Ovaj vrati, sinhronizuje se, vrati, uzme to. Ovaj posle dalje to zove drugi BBS. I to je tako bilo. To je bilo manje-više automatski. I mi smo tada uspevali, mi smo imali taj Amiga Dream Network, gde smo mi imali amigiste iz Hrvatske, sa kojima smo mi pričali najnormalije. U to vreme, ratovi, ne znam šta, mi nas to manje-više ne zanima. Možda je nekog i zanimalo, ali niko nije obraćao pažnju u tom smislu. Mi smo imali neke svoje stvari o kojih smo mi tad pričali, šta se dešava ovo, šta se dešava ono, da li može ovo, da li može ono, kako radiš ovo, kako radiš ono. To dok je trajalo, trajalo tako. Ti BBS-ovi su trajali možda do 2000-ih godina, tu negde. Sad postoje neki na… Možda može da se nađe negde, ali niko ih ne koristi, nego više stoje kao muzejski negde.

Ivan Minić: Kao arhiva.

Uroš Nedeljković: Kao arhiva. Preko Telnet odeš, pa nešto malo. Ali, to je zapravo bilo to. U međuvremenu, to su bile demo grupe, scenske grupe. Ja u njima nešto nisam, bio sam član neke grupe, ali nisam ja bio tu ne znam kakav umetnik i nešto, ali sam više podržavao tu priču sa strane. Tu je bilo dosta. Corrosion čuveni, oni su bili baš… Bilo je tu još grupa, ne mogu ni ja više da se setim. Ali, dosta tih ljudi je na kraju postalo dosta vrhunskih programera, vrhunskih dizajnera, vrhunskih svega. Svi su počeli u takvim nekim vodama i tim nekim pionirskim stvarima. Onda su počela organizovanja tih, kako da kažem, to su bili party. Da, kompjuterski party, demo party. I onda ti odeš tamo, poneseš kompjuter, tu se stave stolovi, sedi se, nešto se budži, i kopira se, snima se, gleda se, pa onda takmičenja. To mi je bilo baš zanimljivo…

Ivan Minić: Hack of anatomy pre 30 godina.

Uroš Nedeljković: Ma, da, da! To je taj problem što ljudi misle da sve počinje danas. Ti gledaš, ono lik ti priča nešto i ubeđuje on nešto tebe. Ti kao: Alo, čoveče, vidi! Ja se sećam kad sam video prvi digitalni aparat 99. godine. SLR digitalni, zaboravio sam koji je, Miha ga je doneo. 320×240 slika je ili 640×480, tako nešto. I on priča: Vidi, digitalni. Mi kao… Hajde, nije to još to, u fazonu. Ali, za koju godinu to je krenulo. Pazi, 99. godine, bilo je tu dosta partyja, ali mi smo pravili. Bila je neka grupa Industry. Mi smo pravili taj neki YALT. Yet Another Lame Party, tako se zvao. YALT 99. I tu je bilo u mesnoj zajednici, gore na Dedinju, gde je Sloba glasao, to se sećam. 🙂 To je bilo posle bombardovanja, ja mislim, tako nešto, ko će da se seti. U svakom slučaju, to je bilo tamo. Ti sediš, to se budži, to se radi, to se zeza. I baš je bilo dobro. Ljudi su tako poznavali, bilo je veselo. Zapravo, nije bilo tog nekog, kako da ga nazovem, interneta u tom nekom smislu da ti sad sediš. Mislim, tad je postojao internet, ali nije bilo korišćen u toj širokoj meri, nego Dek objavi negde poziv i sad ljudi dolaze. Znaju se međusobno sa tih, kako da kažem, tih konferencija, ali ode se tamo i onda ti se upoznaješ s nekim, družili se. Evo i dan-danas ja se družim s nekim ljudima koje sam upoznao iz toga doba. Nakon toga, dobro, to je bilo posle svašta. Ali, bilo je to neko pionirsko vreme. Ja se sećam, bilo je u Obrenovcu party. Znaš onaj hotel u Obrenovcu. Skoro sam nešto bio u Obrenovcu, gledam taj hotel, je li to je to.

Ivan Minić: To je to. To je to.

Uroš Nedeljković: I svašta je tu bilo. To je zamrlo. To je postojalo ne samo kod nas, to je postojalo svuda u svetu, da kažemo. Mislim gledajući s obzirom uslove u kojima smo mi tada živeli, ta naša scena je bila dosta živa i ti ljudi su bili izuzetno, izuzetno kvalitetni ljudi. To je neverovatno bilo. Ali, to nije bilo kao ti si odrođen. Ti sad kao sediš tu i ništa ne zanimaš. Nisu to tad bili toliko ti geekovi. Mislim, bilo ih je, ali znalo se otprilike šta je. I, naravno, u to vreme cela Srbija, ja znam ljude iz cele Srbije koji su bili. Iz Subotice, iz odavde-odande. Ja se sećam bioskopa koji se zvao Kučevo, ali se zvao Quchewo. Čovek držao BBS u Kučevu. Bilo je to… Meni je žao što nisam stigao kasnije da upoznam sve te ljude, jer život te raširi, ali nekad se neko javi negde. Sećaš se ti mene? Ja ovo-ono, dok ne prepoznaš. Ali, veoma je to dobro bilo. Sad zamisli kad si ti taj život završio 2000. godine. Mi sa pričom još nismo ni došli do 2000. godine. Imao si BBS taj Sezam. Sezam je bio prvi, da kažem, sistem, sistemski, hajde da kažem, ozbiljan. Sad ja nisam nešto upućen u to iza kulisa šta je stajalo, ja sam bio običan korisnik, a verovatno Dejan Ristanović i ovi kad bi došli, oni bi znali o tome šta da ispričaju. Ali, to je bilo ovako, ako se dobro sećam, bilo je devet nodova. Devet nodova – devet linija – devet ljudi u isto vreme može da bude na BBS-u. Tu je isto to bilo, neka razmena softvera, i čet. E, tad je prvi put bio čet sa više ljudi. I ti sad sediš nešto i četuju više ljudi međusobno i sad je to baš zanimljivo. Jer pre toga to je moglo eventualno ako si ti imao dve linije u kući, pa ne znam šta, ovo-ono. To je stvarno bilo raritet. Ali, taj BBS, to je bilo ludilo. I sećam se skoro, pre pet godina, objavio je Dejan Ristanović negde doček Nove godine na Sezam BBS-u. Ja vidim tamo mene, tj. vidim sebe. Vidim sebe kako ja sa tada 13 godina sedim i tamo nešto pričam, i nije ono transfer blam. OK, nisam ništa sad tamo detinjeno. Ma, jok, to je bilo OK. Sad ti gledaš, ovo je stvarno… Nečiji deda je prelazio Albaniju, pradeda, ovaj jedan dan pričao moj deda dočekivao Novu godinu na BBS-u. Znaš, takve neke stvari možda će jednog dana imati možda u nekoj arhivi negde, ali mislim da bi to bilo dobro da se to malo… Ima, počelo je, kako beše onaj dokumentarac, urađen je, je li tako? O tim nekim pionirskim stvarima.

Ivan Minić: Bilo je. Nekih stvari već ima, nekih stvari nema…

Uroš Nedeljković: Ali, treba tu još. Zato što ti si tu imao paralelno tih scena mnogo. Po Srbiji si ima, pa po bivšoj Jugoslaviji pre svega. I ljudi su sarađivali u to vreme po celoj bivšoj Jugoslaviji, iako se Jugoslavija definitivno raspala i rat je još trajao. Ali, imao si ti tu paralelno nekih scena. Pa, sad Komodor 64, posebna scena, gde su ljudi koji su totalno odvojeni od svih drugih skupljaju se u nekim mesnim zajednicama, u Senti ili tako negde, i oni sami to nešto rade. Pa, ja se sećam, ja sam tad prvi put počeo da viđam, i tad sam već shvatio da je sve otišlo do đavola, kad sam počeo da viđam demo od 256 B, koji u sebi ima vektorsku neku 3D grafiku, muziku, ne znam šta. To je sve tako užasno kompresovano. To je bilo pre 20 godina, kad sam ja rekao: Au, šta je ovo? Sunce ti… Vreme je za nekog da to nešto gleda. Jer više posle toga, svaka čast.

Ivan Minić: Da, da, bilo je takvo vreme. Bilo je posebno interesantno učiti programiranje kad počinješ da imaš dostupnost tako nekih materijala, koje kad pogledaš: Ja ovo nikad neću napraviti.

Uroš Nedeljković: Da, da.

Ivan Minić: Već ti je jasno da kao: OK, ali ja ovo nikad neću napraviti. Jedna od prvih stvari po kojima si ti, da kažemo, došao u mejnstrim popularnost je projekat Srbovanje, koji bio tada negde početak 2000-ih, i koji nije nešto mnogo dugo opstao, ali su njegovine…

Uroš Nedeljković: Tekovine, tekovine još traju.

Ivan Minić: Tekovine traju i dalje. I odjek iza tog projekta je trajao jako dugo. Šta je bila priča sa Srbovanjem?

Kako je nastalo Srbovanje?

Uroš Nedeljković: Retko ko se njega sad i seća, što je dobro. 🙂 Priča Srbovanje je bila, zapravo, nas trojica smo to radili. Ako ja mogu sad tačno da se setim redosleda kako je to nastajalo, ali hajde pokušaću najbolje. Mi smo sva trojica, naravno, amigisti. To je bio DJ Nick, Nikola Tomić, Deetronic, koji je nastavio dalje svoj rad. Poznat po ovom Ide zmija i…

Ivan Minić: Mama voli bebu.

Uroš Nedeljković: Mama voli bebu i to.

Ivan Minić: I dalje voli Amigu.

Uroš Nedeljković: I dalje voli, normalno, Amiga se uvek voli. Onda Vladimir Zidar, tzv. Mr_W. On radio taj programerski deo, jer on je uvek bio programer. Ovaj je bio dizajner. A ja sam bio, ono što se kaže, ne znam ni šta sam, ali sam ja tu bio, nešto dirao, držao to da se ne raspadne. Međutim, to je počelo od toga tako što je, koliko se sećam, Nikola išao, on je iz Valjeva, on je išao i tako fotkao. Kupio je prvi digitalni fotoaparat i išao i fotkao tako to po gradu. I onda kad je video, kao: Bože me sačuvaj! Šta je ovo? Hajde mi da napravimo. I to se sećam, kad je on poslao te slike na neku od tih naših mreža i rekao: Vidi, srbovanje! I mi smo se smejali, komentarilisali. Nekome, ja mislim da je meni palo na pamet da napravimo sajt. Hajde mi da napravimo sajt o tome, pa da krenemo. I napravimo mi sajt, napravimo mi forum i to krene tako. I onda to treba neko da moderira, ja sam srećom bio student. Radio sam ja u to vreme paralelno svašta, ali sam imao vremena. Krenem ja to da moderišem i u međuvremenu to preraste samo sebe. To preraste do tog nivo da smo mi imali poseta, ja se sećam, to je, na primer, 2003. ili 2004, mi smo bili nešto deveti sajt u Srbiji po poseti. Na primer, tako nešto. Ludilo, ludilo! Pazi, to je bilo vreme pre Fejsbuka, pre ičega. O čega se sastojao sajt? Sajt se sastojao iz tih, da kažemo, fotografija bizarnih. To danas ima svuda po internetu, ali u to vreme, to ljudi moraju da shvate, to nije postojalo.

Ivan Minić: To nije postojalo, i bukvalno je nastao termin srbovanje, koji je opisivao te bizarne arhitektonske momente.

Uroš Nedeljković: Sve! To su te kategorije bile dobre, ja sam bio zadužen malo za taj copy, kako se to danas zove, copywriting, za to malo davanje tih slogana i svega. Kako smo mi to imali? Zaboravio sam. To su bili srpski dunđeri. I dan-danas te neke slike, pošto mi smo čuvali te dosta visoke rezolucije, i dan-danas se te neke slike dele, iako su stare 20 godina. Ali, to u to vreme, šta je to bilo posla? OK, to je trajalo, ali se napravila jaka zajednica na forumu, ljudi sa kojima se ja i dan-danas družim. Super ljudi. Forum na kome se pričalo o svemu i svačemu, opšteg tipa, ali slobodan za ideju. Tu se skupljalo dosta nekih u to vreme i poznatih ličnosti, i ovakvih, i onakvih, i ne znam šta. Bilo je tu ljudi koji žele da provociraju. Ti legneš da spavaš, probudiš se ujutru, a neko ti ispamovao svaku temu sa nekim ovcama i nekim porno ne znam šta. I onda provališ da je to neki lik iz Niša. Ti brišeš, on stavlja, brišeš, stavlja, i onda ti blokiraš mu IP, on promeni IP. I ti šta ćeš, isključiš ceo opseg, da ne može ceo Niš da pristupi.

Ivan Minić: Sećam se. 🙂

Uroš Nedeljković: To je baš bilo teško za moderiranje, ali mi smo se međusobno družili. Mi smo napravili da imamo slavu sajta. Ja sam sad više zaboravio i koja je, ali to je bilo super, slava sajta. Lupim, Sveti Nikola, nije bitno. Skupljali se tu u kafanama, ovo-ono. Pazi, u to vreme, pazi, mi pričamo o vremenu kada je bilo, sad su kafanu popularne, kao idemo u kafanu. U to vreme, barem u tom nekom krugu, da kažemo, kompjuteraškom i širem, kad kažeš kafana, to je zvučalo kao i seljaci. Kao, idu u kafanu. Ili kao: Pijem rakiju. -Jao, vidi ga… Posle toga je to sve postalo ponovo popularno, pa rebrendirano i ne znam šta, pa si dobio ove nove kafane Bokal njene majke…

Ivan Minić: I generator. 🙂

Uroš Nedeljković: I generator toga, da. I, što je, nažalost, ljudi koristi zato i opstaje. Znaš i to je problem. Možemo jedno da se na osvrtnemo. Zašto neke stvari postoje? Zato što i ljudi koriste. I zašto se dešavaju neke pojave? Zato što ih ljudi omogućavaju da postoje. Ali, to vreme je bilo baš, kako da ti kažem, isto neko to pionirsko. I sad zamisli ti to kad je to toliko bilo, zovu mene na RTS. Bila emisija, na primer, Ključ, tako nešto. To je to bilo u to vreme udarno nešto. Zovu mene da ja pričam zajedno sa Ivanom Klajnom, Jovanom Ćirilovim, onim Rakom Radovićem, je li se tako zvao onaj iz Trstenika poslanik? I Basara. Sad zamisli ja sedim s njima. Hajde, ovaj iz Trstenika, dobro, poslanik SPS-a, ne može očekivati od njega ništa. Ali, ja sedim, i koliko sam imao, 25 godina, gledam, i kao: Šta ću ja ovde, ljudi?! Međutim, emisija ispadne dobra. I posle toga, svi kao navale na sajt, mene zovu tetke, babe, dede, svi te zovu odjednom. I to je bio taj neki influence toga doba. Međutim, to je dosada, pogotovo ako ne živiš od toga i želiš da se baviš nečim drugim. Šta, kao živiš od slikanja i televizije? Vremenom mi smo prestali nešto mnogo da se bavimo Srbovanjem, ali šta je tu bilo dobro? Imao si potpuno slobodu, jer mi smo to radili nekomercijalno. Bilo je nekih ideja da li ćemo da komercijalizujemo, da li nećemo. Međutim, i dalje sam ja tog stava da je sramota zarađivati na ljudskoj nesreći, na ljudskoj gluposti. I dan-dana mislim da ko god time se bavi, u smislu to šireg društvenog delovanja, da je to jedne velika sramota, ali dobro. I mi to nikad nismo unovčili i nismo se time nešto bavili, ali nama je davalo slobodu da radimo bukvalno šta hoćemo. Tako da kad se ljudi posvađaju, mi dođemo ugasimo forum na, tipa, tri dana. Kad smirite, vratite se. Onda ovi zovu telefonom, mole te upali, ti kao šta se dešava. 🙂 Zamisli sad neko ugasi Fejsbuk. Kao: Evo gasim Fejsbuk na tri dana. Kad se malo smirite, pa se javite. I tako, to je bilo svašta. U međuvremenu, ja mislim da nama je pukla neka baza, da li je bio to neki problem sa back-upom, ali to je već bio pad. Inače, poseta svih sajtova tog tipa. I ti znaš verovatno zbog Bureka. Niti se tu neko želeo mnogo da se cima oko toga. I bila je ideja da mi to nastavimo, ali opet to treba mnogo novca uložiti da bi ti, a nekomercijalno je i kako ćeš. Da se napravi neki sajt, to je trebalo da bude uvezano sa ovim-onim. U međuvremenu se pojavilo hiljadu nekih klonova, gluposti. Svaki drugi je napravio stranicu Srbovanje, nazvao to. Mi nikad nismo hteli da ganjamo. Baš nas briga, nismo mi tu nešto štitili, nismo ništa. Evo vam, ljudi, igrajte se, ako je nešto smešno, ako je nešto glupo. Ali, šta je tu bilo dobro? Mi smo bili dosta kontraverzni u to vreme. Pazi, to je bilo vreme početak 2000-ih, kada su ljudi još uvek živeli u jednim bajkama: naše obrazovanje najbolje. I onda ti si bukvalno ljudima na praktičnom primeru pokazao da vi to što ste učili u tim školama, koje su bile ne znam kakve, a danas ne valjaju ništa, da to vi ne znate ni da pišete osnovne stvari. Kao ni danas što ne znaju, ali nema veze. Znači, tad su ljudi valjda počeli da shvataju da tu postoji zapravo ozbiljan problem. Ne u znanju, nego u veštini pisanja, pravopisu: odvajanje, mala, velika slova, ćirilica, latinica. Tada si shvatio da većina ljudi koji su nepismeni pišu latinicom, a ne ćirilicom. I to je pokazalo, svi su mislili kao srpski seljak piše ćirilicom. Ne, to je hteo da se napravi pametan taj je pisao latinicom, kao ispašće nobles. Međutim, džabe, koji god pismo da pišeš, vidi se da li si budala ili nisi. Ne može se to tako raditi. Ali, bitno je. Mi smo dosta toga radili: promovisali smo ćirilicu. Ne iz nekih nacionalnih razloga, nego jednostavno ćirilica je lepo pismo, brže se piše, brže se kuca, ko koristi svakodnevno zna. I dosta je to bilo, zahvaljujući nama, mi smo to održali. Bukvalno smo, možda smo vršili čak posao, neskromno reći, ali nekog ministarstva. Zato što znaš kako kod nas, dok se uključe neke institucije prođe 20 godina. Dok oni shvate vrednost nečega. Kod nas institucije počnu da promovišu internet, a Fejsbuk postoji pet godina i svi ga imaju. Sad ćemo mi internet u škole!

Ivan Minić: Digitalizacija.

Uroš Nedeljković: Deca sede i gledaju! Obezbedili smo kompjutere deci, a deca ono kao… Sramota.

Ivan Minić: Srbovanje je bilo masovni fenomen. Mnoge druge stvari na kojima si radio, a koje su bile jako interesantne, nisu bile toliko masovne. Više su bile za taj neki opet zatvoreni krug entuzijasta koje zanimaju neke specifične teme. Šta si još radio tih neprofitnih, tebi dragih projekata, koje si ili pokretao ili u njima učestvovao, a da bih da ih istakneš?

Drugi dragi projekti

Uroš Nedeljković: Pa, pazi, sećam se baš su počele društvene mreže. Sad ja ne sećam se tačno kad je to bilo kao masovno. OK, bile su one kad je počelo. Ja se sećam, ja čitam, i ne znam gde sam čitao, da li je pisao Zoza za Vreme ili ne znam šta, kao: Majspejs, to je više onako za… a Fejsbuk, to je kao za gospodu. Ja sedim, ja sam uvek bio u startu protiv tih društvenih mreža, i nisam nešto mnogo tu pogrešio, ja sam smatrao, pogotovo Majspejs tako je bio koncipiran u početku da je to za ljude koji ne umeju da naprave svoj sajt, što je meni bilo šta, ne umeš da napraviš sajt, to je bar osnove neke. I to sam ja tako shvatio, uopšte nisam smatrao tu neku društvenu mrežu, jer to je OK. Pre toga su postojali četovi, IRC čuveni, koga zovu mIRC, a zapravo je IRC, mIRC je program. Internet Relay Chat, je li tako, a ovo je micro. Nije ni bitno. Bilo je tu svačega. I kao pojavi se tu, i, dobro, šta sad? Znam te, šta mi sad se foliraš tamo da si nešto kad te znam. I tu počne to taj, ja sam tad već radio kao novinar, ja sam to nazvao taj koncept ceo tih društvenih mreža kao digitalni korzo. Svi se nešto namunje, operu se, izađu i šetaju korzoom. Obuku najlepše što imaju i lažu se. Svi lažu. I što dan-danas to se ispostavi kao tačno. I pojave se društvene mreže, i odjednom pojavi se tako ta neka ekipa, neki blogeri. Ja kao: Šta je ovo? Svi tu nešto oko toga, diže se neka fama. Ja kao hajde da vidim šta je. Odem, čitam jednom, šta je ovo. Čitam drugo, šta je. Ja kao sednem…

Ivan Minić: Ko su ovi ljudi i zašto ne umeju da pišu. 🙂

Uroš Nedeljković: Ne, to su ljudi koji kao oni hoće da pokažu da to nešto ima neki potencijal, ali ti ljudi sami nemaju neki potencijal. To je problem. Platforma ima potencijal, ali oni nemaju. Ja tu sednem, kao hajde da otvorim ja neblagan. Kao, sad ću ja da radim sve suprotno. Ja sam se tada već bavio SEO optimizacijom. Od toga sam jedno vreme dobro živeo, optimizacijom za Gugl. I to je dobro išlo. I onda je meni to bilo zanimljivo, kao ljudi to piše, ti gledaš kao dobro. I onda sam ja napravio taj neblog, koji sam bukvalno deo optimizovao. Ja sam tad radio sve suprotno, da on bude što manje optimizovan, da se što manje pojavljuje u pretragama, i sve sam radio pogrešno da vidim… To je bio neki moj projekat s jedne strane. Sa druge strane sam pisao tu sve i svašta, čisto da vidim kakav je tu puls javnog mnjenja. Jer uvek si ti imao te neke oportuniste koji zastupaju neku ideju dok ima nekih para, onda nestane para, odjednom ne zastupa tu ideju. Pa, kako? Kako je to moguće da ti odjednom voliš ne znam šta, i onda ako nema para, ti to više ne voliš nego voliš nešto drugo. Ceo taj koncept toga meni je uvek bio, ja sam počeo tada još ismevati i danas sam to usavršio. 🙂 Ali, to je dobro išlo. I onda sam u međuvremenu, Bože, to je slobodna platforma, ja sam tu pisao i neke pesme i neke priče. Pazi, taj sajt više ne postoji zato što je on bio na nekom privatnom serveru mog drugara, koji je to nešto zavrnuo, ne znam ni gde je, nema back-up, Bog te pita. Možda ima neka Wayback mašina koja to čuva, ali ja imam neke tekstove tu sačuvano. Ja sam imao tu neke priče, isto kao kad mene danas neko sedne i kaže: Ti onda kad si pisao… -To je bilo pre 15 godina. -Kad si pisao kad Sveti Sava ide da registruje kola. Ja dok se setim, tako neke priče. Sećam se, poslednje što je bilo, ja mislim da je bila 2013 sam objavio priču o… Kako se beše zvao? To je bio kao putopis. Putopis kako sam ja išao u gornji Klaud, da posetim familiju.

Ivan Minić: Sećam se.

Uroš Nedeljković: E, to. To je bio poslednji, gde sam ja zapravo opisao stanje tadašnjeg interneta. I sve te ekipe, tad su bili start-upovi, kao ludilo. Ti sad vidiš čije to, ovaj nepismen, odjednom on ima start-up. Nešto pričaš, gledaš ga, pojavljuje se negde, drži neke govore, ti gledaš, pa kao: Od mene si prepisivao, a ja sam prepisivao. Pojavi se lik iz škole, kao: Au, znači, to je. Znači, to je! I nakon toga sam ja prestao više da pišem, totalno postalo besmisleno. Onda je u sve to ušla i politika, ušlo sve, i tehnologija više nije zabavna, tehnologija sad samo način bukvalno kako oteti budali pare. Mislim, to je to: reklama, navučeš nekog da kupi nešto što mu uglavnom ne treba i to je to.

Ivan Minić: Dobro, ali pisao si ti i mimo toga. Bilo je stvari koje si pisao za razne magazine, fanzine. Pisao si neke ozbiljne stvari.

Uroš Nedeljković: Pa, dobro, ja sam se bavio novinarstvom, ekonomski novinarstvom, ali sam se bavio, hajde da kažem, tehnološkim novinarstvom, ako se to tako može nazvati. Opisao sam sve te neke fenomene tada popularne. Ja se sećam kada se pojavio .rs domen pošto pre toga je bio .co.yu, je li tako, tj. samo .yu. I onda to bila kao cena u to vreme 1.800 dinara za domen, kao šta je, bre, ovo. I onda sam ja pisao jedan tekst koji je bio dosta zanimljiv, gde sam ja analizirao da li smo uopšte trebali da se oslobađemo od Turaka zato što je u Turskoj jeftiniji domeni nego ovde. Imao sam neke zanimljive paralele, da ljudima to bilo malo čudno, čak i njima. Ko bi rekao, vidiš gde sam sada. Ali, to je tad bilo kao Pa, daj. Što nas nacrni toliko? -Pa, skupo je. Srećom, nije otad nešto mnogo menjano, koliko se sećam, ali nije nešto drastično menjana cena. Standard je viši, naravno, sada, pa nije problem bio. Ali, u ono vreme, nije to bila mala lova da ti tek tako zakupiš domen. OK, možeš ako si, ali to baš da sedneš, pa sad ću ja da pravim…

Ivan Minić: Da ti je baš stalo.

Uroš Nedeljković: Da, da, moraš baš da ti stane. A sada, tipa, imaš 20 ovde u rukavu, pa kao: Gasi ovaj, ovaj. Daj fakturu, daj uzmi sve ovo na jedno stavi. Bukvalno trgovina sam sebi. Ali, to je tad bilo. I onda ja sam u međuvremenu, svo vreme sam ja putovao, to je sad neki drugi život, paralelni. I, u međuvremenu, tu je bio taj Klub putnika Srbije, gde ja s njim nemam veze nikakve sa osnivanjem, ali sam kao tamo…

Ivan Minić: Bio si autor, da.

Uroš Nedeljković: Da, da. Pa, autor manje-više. Ja sam se tamo našao jednostavno u toj ekipi. Upoznao sam dosta dobrih ljudi koji su mi dan-danas jedni od najboljih prijatelja. Dosta smo putovali zajedno. I ako ništa, našli smo neki taj, da kažem… Uvek ti kad si putovao pre, ti si uvek tražio nekoga ko slično razmišlja. Znaš, nisi turista onaj najguplji, ono giros na plaži. Nego zanima te još nešto, zanimate nešto, zanimate avantura, zanimaju te ljudi, a ne ugostitelji. Ne ono: Ala mi je gazda hotela priredio. Znaš kakvu nam je žurku napravio? Mnogo je dobar. Pa, dobar je kad mu plaćaš. 🙂 Nisi mu bio na gajbi. I onda tu si našao neke ljude koji slično razmišljaju, a ima tu raznih ljudi koji imaju razne afinitete, putuju na razna mesta, ali vremenom je to postalo, da kažem, i to me je isto definisalo na neki način. Što putovanja sama po sebi, što uopšte ti ljudi koje sam ja tad upoznao. I dan-danas, to je to, to taj neki moj život koji ja živim. Doduše, sad slabije se putuje, i ova korona, i sve ovo, i ja imam nekih privatih problema pa ne mogu toliko da razmišljam daleko, ali kad god imam neku priliku, ja šmugnem negde, da li je priroda, da li društvo.

Ivan Minić: To jeste jedna od tema koje smo kada smo pričali o tome šta ćemo da pričamo danas, jedna od tema o kojim želimo da pričamo. Jer ti si jedan od ljudi iz tog nekog mog kruga prijatelja koji je išao na neobična mesta, na neobičajen način, i vrlo često… I meni se dešavalo da kada odem negde, doživim čini mi se to na pravi način, sa nekim lokalcem, proživim zapravo, vidim kako izgleda život iz ugla nekog ko je deo toga, a ne samo neko ko je turista, koji je došao u posetu. Ali, najčešće moja putovanja nisu bila takva. Vrlo često odem negde gde nemam ni lokalca, bude mi realno mnogo lošije nego što bi mi moglo biti da sam imao neku vrstu dodatno i znanja, informacije, podrške, itd. E, ono što ste vi prolazili kroz zajednička putovanja i ono što si prolazio kroz neka tvoja putovanja, ja sam o tome mnogo čitao, par puta smo i pričali o tome i to mi je neverovatno interesantno. Nisam siguran koliko je za najširi publiku to nešto što mogu da razumeju i blisko je, ali jedna od stvari kojima se bavimo ovde je i da se bavimo pa upoznavanjem tih nekih drugih kultura, upoznavanjem tih nekih drugih načina i modela razmišljanja. Svih tih nekih stvari koje možda nisu klasično ukalupljene i bliske onome što imamo ovde.

Uroš Nedeljković: Da.

Ivan Minić: Kada bi trebalo da odabereš nekoliko putovanja koja ćeš pamtiti ceo život, koja bi bila? Od kojih bi krenuo i zašto?

Koja su nezaboravna putovanja?

Uroš Nedeljković: Joj. Ne znam. 🙂 Znaš kako? Šta smatraš pod putovanjem? Da li sam čin prevoza, da li samo, kako da kažem, samo vreme provedeno na putu, i ono doživljeno, i na taj način? Zapravo, ako bih mogao da izdvojim, ja uvek izdvajam Jermeniju. Jermenija je meni država koja još uvek nije, kako da kažem, nije urušena, formatirana turizmom odvratnim. Gruzija je super, ali Gruzija tamo, to je sve turizam. Gruzija je ono…

Ivan Minić: Dubai.

Uroš Nedeljković: Nije Dubai, ali ono što sad Srbija, nažalost, postaje. Znaš, dolaze  Arapi da vataju devojčice i tako ti razni. Imaju klubovi za to. Uzmu, štipnu, to dešava iza kulisa, nema veze, investicije navodne. I sve tako: dolaze zapadnjaci, jeftino je, jeftino je sve, jeftino, jeftino, ima droge, ima alkohola. To mene uopšte ne zanima ta vrsta, da ja putujem da bih provodio. Ne, ja sam super provodio u Beogradu dok sam bio, ono što se kaže, party animal. Sumnjam da nekada neke stvari mogu čak bolje od toga. Ali, nema veze. U svakom slučaju, iživeo sam se u tom nekom smislu. Čak pošto sam i za to vreme putovao, ako se nešto iživljavam ovde, pa gde ću da idem, da se tamo iživljavam. Idem, bre, da vidim neki muzej, idem da padnem u neku rupu tamo, u neku iskopinu, da vidim nešto. Jer mnoge se stvari, mi kao sve posmatramo tim nekim zapadnjačkim očima, i civilizaciju posmatramo zapadnjački u tom nekom smislu. Ali, zapravo, te neke civilizacije, kulture koje su nama bliske su nama možda na neki način i razumljivije od nečega što se dešava u Edingurgu. Mnogo ćeš razumeti nešto što dešava pre u Jermeniji nego u Edinburgu, što kulturološki, što na državnom nivou. Zato što su možda države na nekom nižem civilizacijskom nivou. Nije to ni bitno, ali ćeš razumeti. Tim ljudima treba dati šansu, sve to. Nego, to je ono bilo, ja se sećam, kažem nekom: Idem u Jermeniju. -Šta ćeš tamo? -Pa, kao šta – šta ću? Ne razumem. I tako neke stvari. Sad ima tu putovanja. Svako je bilo dobro. Dosta tih stvari nisam ni… Ja ne dosta mesta ne želim da idem uopšte. Uopšte me ne zanima. Na primer, mene neki delovi Azije uopšte ne zanimaju. Ljudi ubijaju se da odu tamo, lome se da se slikaju na, ne znam, Laos ili ne znam šta. OK, ja bih to video, ali to mi nije prvo na listi prioriteta. Pre bih otišao u Etiopiju nego u Laos. Samo što tamo je instagramično, ovo nije. I tako to, ima to svašta. Više imam neke avanture sa puta nego koje putovanje izdavajaš. Pa, sve ti je dobro. Ja sam provodio u Srbiji super na nekim putovanjima. Meni je to nešto bilo, mi smo išli, sećam se, u Srebrenicu na ćevape. To je bilo jedno od zanimljivih stvari. Bolje to, a tu ti je u komšiluku. Mnogo stvari smo radili. Prelazili smo u Mađarsku dok nije bilo ograde. To je bilo baš zanimljivo. Posle toga se pojavila ograda. Pošto drugar ima tamo negde plac. Bukvalno, hajde da sad ne pominjem ni koje je mesto, u svakom slučaju, groblje je, i odmah iza toga, kako je poslednja ploča, faktički počinje Mađarska. Nije bilo ograde, nije bilo ništa. Mogao si da prođeš tamo, pečeš roštilj. Mi smo tu sedeli, blejali, zanimljivo. I onda, sećam se, kad je počelo da se pojavljuje, žilet žica, on šalje slike. Bio je tamo i pokazao. To je baš loše. Znaš šta je tu dobro? Hajde to što je tu ta granica koja zapravo ne postoji. Nevidljiva je, to je samo administrativna crta. Sad je vidljiva, je li tako. Ali, ti onda vidiš pošto je to nekada bila ista država, da kažemo, ta Austrougarska, tj. Ugarska, šta bi to moglo da bude, kad ti vidiš put koji je samo presečen ovako odjednom i to je druga država. Presečeno, a nema dalje. Kad on priča kako njegov deda tu sedne, pa u Baju ide, vozi nešto. Baja u Mađarskoj. Ali, to je već bilo kad je već postala Kraljevina SHS. Ali, nije bilo granica u tom smislu. Zanimljivo sa tog istorijskog stanovišta i znaš te neke lokalne te neke stvari su veoma, veoma dobre. Tako da ti možeš da doživiš podjednaku avanturu u Meksiku ili u Sjenici.

Ivan Minić: Dobro, jedna od stvari i jeste to što si ti i sa nekim zajedničkim prijateljima i u raznim drugim aranžmanima zapravo i prilično temeljno proputovao Srbiju.

Uroš Nedeljković: Da, da.

Ivan Minić: Što jeste nešto što većina nas koji ovde živimo propustimo da uradimo, jureći to nešto dalje što je. Zapravo, ni ne znamo šta sve ovde postoji. A šta sve postoji?

Šta sve Srbija ima da ponudi putnicima?

Uroš Nedeljković: Postoji mnogo toga. I, nažalost, i mislim da možda jedna moja od najvećih grešaka u životu koje sam imao, ne verujem da je to zbog mene, da sam ja tome ne znam koliko doprineo, ali to što sam promovisao toliko Srbiju, kao putujte – vidite. Zato što to sad sve apsolutno uništava do te mere da odeš negde i zagazite neka budala kvadom. Kvadom. Ako voziš kvad, to je kao da si… To je stvar impotencije. To je turbo folk boravka u prirodi vožnja kvada. I to se sad promoviše, i sad ti vidiš te neke ljude, dolaze, voze. Zapravo, to je to. Nema više toga. Nažalost, imao sam sreću, ako je tako reći nažalost imao sreću, što sam video neke stvari koje još uvek nisu uništene. I kreće uništavanje ogromno Srbije. Ulaže se baš, uglavnom je to, sad ja ne mogu da prejudiciram, ali ono što se i zna koliko toliko, dosta tu prljavog novca ima, dosta ima svega, laka zarada, korupcija i tako to. Tako da ono što smo mi imali od one lepe Srbije nećemo imati više. Već je nemamo, a biće još gore. Tako da voleo bih da izbegnem tu temu, ali mogu reći da ima super stvari, ali to se plašim da kažem, jer sutra će se pojaviti neka budala tamo i otvoriće kiosk sa palačinkama. Evo prošle godine ne znam šta je bilo, neki vidikovac na Tari gde se ti penjaš, kao: Ju, možeš da zamisliš, ljudi se penju kolima, kao kaže jedna, mi smo ostavili kola na pola puta. Pazi, put koji je bio planinarska staza. I onda kaže: Gore nema ništa na vidikovcu osim samo neke krofne da se jedu. Ti gledaš: Alo, planinski vrh! I taj nivo, to je to, to je to gde smo mi izgubili bitku sa civilizacijom. Jer ti onda vidiš da bukvalno da ova država, da ovi ljudi – to sam ja sve formatirao u jedan hashtag gdejesti. Ne znam ko to prati. Šta je tu fora? Pojavilo se to kad je počela korona, sad su svi odjednom kao mi putujemo po Srbiji, mi ovo-ono. I onda tu sad ima neke grupe opskurne gde se pojavljuju tako neki razni ljudi, koji ti vidiš, ali to je bukvalno ono što kažu, do pre koju godinu, do pre 50 godina, niko nije izašao iz svog sela zapravo. Seljaci nisu izlazili iz svog sela. Eventualno do nečega, ako obrađuju neku zemlju i to je to. I onda posle toga, kad su se pojavile neke opštine, onda odu tamo, nešto završe i to je to. Ali, zapravo, celog života oni ne izlaze iz svog sela. Doktor im čak dođe tamo, tamo ih sahrane, pop je tamo, je li tako. I, zapravo, ništa su nešto ne menja, samo što oni sad žive u nekom gradu, i što eventualno idu na posao, vraćaju se nazad, odu jednom godišnje na more, vrate se nazad i to je to. Ali, oni ne putuju. To ako si se ti premestio iz tačke A u tačku B, ti nisi putovao, to je samo premeštaj. I šta si tu dešava? Ti si sad vidiš šta ljude zapravo zanima. Daj da vidimo nešto i da jedemo! I to je to. Znači, mene ne zanima šta sam ja video, mene zanima da ja jedem nešto. I kao: Dajte preporuku za gde jesti negde. I on će sad da sedne tamo i šta će da naručiti? Pljeskavicu. Ćevape. Koji će isti kao manje-više kao tamo, tamo, tamo, jer to je to. Nisi ti seo u neku lokalnu, pa da jedeš neke specijalitete lokalne. Ne, nego eventualno ako ima neka salata, pa ima više belog luka ili manje, pa kao ohoho ili ala je ljuta ova paprika. Ali, oni će da jedu jedno isto. Niti ovi to nude. To je ta fora. I onda vidiš da je taj turizam zapravo bukvalno posle droge najgore što može da se desi jednom društvu. Takav turizam. To nije ni paradajz turizam. Paradajz turizam je plemenita stvar. To su ljudi koji idu negde, a jedva priušte, ali idu. Meni je najgore kada neko proziva paradajz turiste. Pa, ja sam paradajz turista. Koliko puta ja odem na divlju plažu, šta ću ja da jedem na divljoj plaži? Da idem 20 km negde da jedem?

Ivan Minić: Gde jesti? 🙂

Uroš Nedeljković: Ponesem neki sendvič, nešto ješću, zar je bitno toliko? Vidi se po meni da bi treba da smanjim, a i po pola njih. I neverovatan je taj mentalitet tog nekog… Jer šta je tu fora? Putnici pravi se nisu promenili otkad je sveta i veka. Evo da ti gledaš od antike kako se putovalo, pa i Rim, pa posle hrišćanski hodočasnici, ništa se to nije promenilo. Jedino što je se promenilo je što se pojavio turizam u ovom hiper obliku. Uvek si ti imao turizam. Uvek si ti imao… Ti si i pre 2.000 godina imao neke vrste brošura, imao si neke, što bi danas rekli, putničke čekove. Imao si te stvari gde ti platiš unapred. Neko je kao, recimo, ti si hodočasnik, platiš nekoj agenciji ili nekom organizatoru puta, što bi se reklo, pa se zna gde ćeš da spavaš, pa negde usput imaš gde je opasno. To je uglavnom bila Srbija i Bugarska gde je opasno, pa tu te štiti taj i taj. To se sve znalo, ali kao ured. Ali, ova vrsta ovog turizma, ovog divljačkog, to se najveće vidi kada je neko do juče praktično došao od negde gde je imao jednu česmu u dvorištu i tako se zapirali svi, cela porodica, ako se uopšte zapirala, došao do toga da traže ne znam kakav luksuz. Ti vidiš da je to bukvalno pomodarstvo. To ono kad je krenula, sećaš se, korona, pa gde ćemo da smeštamo? Hajde da napravimo, ne znam šta je bilo, Sajam. Kao vojna bolnica. Što ne zakupe hotele? Ono ne plaća porez, nije platilo za nastavu nikad u životu, i sad očekuje da neko stavi ga u hotel. Sramota je. To je ono, što si stariji, to sve više vidiš ljude oko sebe i počinje da se razočaravaš njihovim shvatanjima sveta. Ti ne znaš da li su oni samo bezobrazni ili su glupi. Ali, mislim da je ovo prvo. Svako misli da je nešto zaslužio. Pa, niko od nas nije ništa zaslužio.

Ivan Minić: Ja mislim da je ovo drugo, uglavnom.

Uroš Nedeljković: Nisu glupi, ne. Nisu oni toliko glupi. Ti posle kad malo počneš da ispituješ, ti vidiš da iz toga isijava bezobrazluk. Isijava to ja sam zaslužio nešto, ja sam radio i zaradio. Pa, dobro, pa? Ja zaradio dosta novca, pa šta sad treba? Ne znam to nešto što mora da se pokazuje ako imaš. Pokaži, pokaži, pokaži! Ali, to nije, kako da ti kažem, oni ne kapiraju da ti ako imaš para, ti ne ideš u all-inclusive zato što je all-inclusive, nije all-exclusive. Novac znači. Ako imaš novca, ti ideš negde gde je eksluzivno. Gde je eksuzivno nema petsto ljudi. Ima deset, koji su isto tako eksluzivni kao i ti. Ili ima jedan, eventualno ti. A ne ono ti ideš negde, a ljudi misle da ako ti platiš all-inclusive da ti imaš pare. Ne, ti nemaš pare. Naprotiv, probaj isto to da radiš, a da ti nije u hotelu na traci doručak, na traci ovo, na traci ono. Idi sedi to, pa lokalno, pa sedi, pa vozi, stigni onde, da vidiš koliko će da te košta. Jer nisu ta samostalna putovanja ni toliko jeftinija, ona su samo drugačija. Često ispadnu i skuplja. Ali, drugi je čar. Ti sedneš s nekim, zove te u kući, sediš, pričaš s njim. On dođe posle kod tebe, počne da se družite. Totalno drugačije. Ono što kažu, putnik upoznaje ljude, a turista upoznaje ugostitelje. I to je razlika. Imaš dve slike o istoj destinaciji. To ono neko kaže: Volim Grčku, a ovaj drugi kaže, Ja ne volim Grčku. -Zašto? -Onaj njihov giros odvratan. Ali, to je to. Ovaj gleda predstavu, to gde jesti, plaža, uđem dovde, i ne znam šta, mora da bude peščana, jer sam video na filmu. To je to. Ali, nešto dalje da prođe? Ne. Ima taj čuveni, meni to nikad nije bilo jasno, taj sindrom zašto ljudi idu, na primer, kad idu u Grčku, idu, na primer, na taj Halkidiki. Masovno, masovno. Zašto idu? Pa, najbliže. Pa, nije. Ne znam koliko ima, 750-800 km. Toliko isto možeš da imaš do Volosa. Od Volosa imaš dole da biraš šta hoćeš. Ali, ne znam šta, on je to video, to je ta bezbedna – to je ono, ti ne putuješ, ti se izmeštaš. To je isto kao da odeš avionom negde. Ti si putovao – ti samo otišao negde i vratio nazad. OK, ako si ti tamo nešto sad, ali nešto dalje pa se isplati. Ali, put je saznajni proces. Usput obiđeš nešto. Nego to je ono: Imam toliko vremena. Ovo moram da stignem. Krećemo noću da iskoristim pola sata, pa makar poginuo na putu negde. To je to. I to je to prokletstvo tog radničkog letovanja na taj neki način.

Ivan Minić: Neka od tvojih putovanja su bila vrlo neobično, sa zanimljivim ishodima, sa zanimljivim anegdotama. Dosta toga si opisao na daljine.rs.

10.000 km od kuće sam samcijat

Uroš Nedeljković: Pa, da, kojekude. I tu je bilo raznih, Društvo putnika Srbije, Daljine. Neki put koje sam ja slao mejlom. Svašta se tu radilo u međuvremenu, da. Ali, ja nikad nisam zapravo formirao jedno mesto gde bih ja sve to pisao, jer sam posle nekog vremena shvatio da je apsolutno besmisleno. Svi pišu, ko će to da čita? Ja volim da pročitam, ali sumnjam da će ljudi. Jer danas je vreme totalno drugačije, ljudi ne žele više ni slike da gledaju. I to je im odvratno. I to im je dosadno. Ali, da, bilo je. Imam jedan putopis koji nikako da objavim. To je ta povratak iz Meksika čuveni, koji je baš zanimljiv. To je poslednje, da kažem, što mi se desilo. Posle toga je i počela manje-više korona. Nekoliko meseci nakon toga je već počelo. U stvari, godinu dana nakon toga je počela korona. Nisam imao neki duži put u međuvremenu. Ali, to je bilo veoma zanimljivo, taj povratak kad sam ja ostao sam u Meksiku i ne znam kako da se vratim nazad. 🙂 Tačno 10.000 km od kuće.

Ivan Minić: Ali, zašto si ostao sam?

Uroš Nedeljković: Pa, to je sad priča, hajde da ne smaramo mnogo slušaoce, ukratko. Mi smo išli u Meksiko, između ostalog, prvenstveno na svadbu naših prijatelja, ali kad već idemo tamo, naravno, iskoristićemo priliku da vidimo sve i svašta. Sad ja pošto nisam neki, kako da kažem, ja nisam mnogo u popularnoj kulturi uopšte involviran: filmove ja slabo gledam i tako to. Ja sam čuo krajičkom mozga za taj neki Kankun, ali kao OK, Kankun. Ja nisam znao uopšte šta je. Posle sam video letovalište. Dobro. Vidim šta je, neka Budva nešto, Zlatibor neki na vodi. I, dobro, tamo bi trebalo mi da završimo put, da se okupamo, i onda pičimo nazad za Beograd. U međuvremenu, ja dok sve to dešavalo ja sam kupio stan i krenulo to renoviranje, posla, još ja nešto bio bolestan, imao neku temperaturu nešto mesec dana. Zapravo, meni nije bilo ni do čega, drugarica planira taj put. Ona je već bila u Meksiku. Ići ćemo tamo, ići ćemo tamo. Ovako ćemo, letimo ovo, letimo ono. Jeftini letovi po Meksiku, sve i svašta. Super je ona to isplanirala, svaka čast. Ali, posle nekog vremena ja se uključim, nisam taj čet mutirao. I uključim se posle nekog vremena i sad gledam, letimo Budimpešta – Madrid – Meksiko Siti. A povratak Meksiko Siti – London – Budimpešta. Ja rekoh: Za London treba viza. -Ma, ne treba. U tranzitu su, bre, ne treba ti. -Jesi li sigurna? -Ma, išla, bre, sto puta, Bože moj! -Dobro. I ja sad tu dalje nastavljam sa svojim poslom, ne razmišljam mnogo o tome. Sve do nedelju dana pre polaska na putu, ja kao: Treba mi viza. Pitam ja tu neke ljude, kažu: Ma, treba ti viza. Jesi li lud? Pitam drugog, treba ti viza. Pitam trećeg, treba ti viza. Zovem ja Marinu, tu drugaricu, ona: Ne treba! -Dobro, da slušam tebe da me ne bi ubili. I, ništa, odemo mi tamo, i svašta se tamo izdešavalo. Između ostalog, povraćao sam pored meksičkog zatvora. To je jedna od zanimljivih anegdota. 🙂 Znaš kako, ja sam i pre znao na neki način da sam alergičan na cimet. Ali, pošto ja slabo jedem slatko, meni se cimet sam po sebi ne sviđa, i nekoliko kad sam jeo tako neki cimet baš mi nije bilo dobro i nešto povraćao sam. Ali, uvek imao sam simptome kao da imaš neki stomačni virus, pa nikad nisi bio siguran. Međutim, sada mi sedimo, sećam se, treba da uđemo, neka pećina ogromna, kao neki nacionalni park blizu Purnavake ili tako nešto. Blizu, 200 km. To su ogromne tamo razdaljine, Meksiko je ogroman. I čekamo mi da popijemo neku kafu. Usput, u Meksiku odvratna kafa. Bolje ponesite odavde kafu. Ko bi rekao, tako blizu dole Južna Amerika, a odvratna kafa. Sve su one američke filter kafe i to je jedino što znaju. Ima Nes da kupiš u prodavnici, to hvala Bogu. I seli mi da popijemo neku kafu, kuvaju oni nama kafu, i kao gore nekog cimeta. Još ja kažem: Hahaha, ja mislim da sam alergičan na cimet, ali nema veze. Popijem ja to i zaboravim. Idemo mi. Pazi, to je neka pećina, više ne mogu ni naziva da se setim, ali to je visoko gore, ogromno. Znaš li koliko je to masivno? To ti je neverovatno. I prošli mi to, stvarno je super. I vraćamo se, ja vidim meni noge već od gume. I siđam ja, nešto izađem napolje. Krenemo mi nazad, stanemo u neko selo usput. Pravo ono selo, stereotipno meksičko. Baš vidi se da će biti dobra klopa. Ja ne mogu da jedem. Ako ja ne mogu da jedem, to je već smak sveta. I ovo-ono, ovo-ono. I ovi svi jedu, uživaju, ja samo čekam da sednemo, a imao dva sata do kuće. I, ništa, krenemo mi, ja kao muka mi, muka mi, muka mi. Daje mi ova drugarica. Ako hoćeš da povraćeš, povraćaj u kesu. Ja rekoh: Dobro. I počnem, pogledam, probušena kesa dole, pošto nema dno. Ja fazon, kao kroz levak. Da zaustavim kola? -Zaustavljaj! Izađem ja, bla-bla-bla napolju. Vidim neka svetla, kao ovo. Šta je? Vidiš iza kule, one stražarske, zatvor. Svi u mene i čuješ neku… Mi kao: Hajde nazad. Biće bolje. I, ništa, bilo bolje. Sutra bila ta svadba, ja otrovan. Svi nešto tamo zezaju se, ja zelen u licu. I, dobro, svašta je tu bilo. Korupcija policije. To je zanimljivo. Svi kao: Meksiko opasan. Ne znam, nisam imao problema sa nekim bandama, ovim-onim. Išli smo dva noću kroz neke delove koji kao, tipa, baš Kankun. Pošto Kankun, to što se zna, to je jedan deo, zovem se… Hotel i obala, Hotelijera, tako se nešto zove, gde su ti hoteli, gde se manje-više sve dešava. Ovo ostalo običan grad. Mi smo u taj grad da bi mi našli, pošto mi smo pametni pa smo uzeli smeštaj negde Airbnb neki pet dolara dnevno. Pa, mislim dovoljno, ali mi smo promašili bus, i morali da idemo nekim kroz pola Kankuna, i dok smo došli, ti gledaš neke vile, baš zanimljivo, ali nikakvih problema nisam imao. Ali, kad smo išli da gledamo iz Meksiko Sitija razne tu piramide, piramida Sunca, piramida Meseca, i tako to, usput nas zaustavi policija, i traži nam, kaže: Vozili ste brzo. A mi u koloni. Kao: Vozili ste brzo. Kazna ne znam koliko, ali to je zapravo u dolarima 800 dolara. I sad drugarica koja je vozila ona zove rent-a-car gde piše: Ako imate problema sa policijom, pozovite ovaj broj. Znači, tamo je sve, tamo je korupcija bukvalno sistemska.

Ivan Minić: Institucionalizovano.

Uroš Nedeljković: Otprilike. Tako će biti i ovde uskoro. Sve se zna otprilike koliko košta, samo što ti još nisu napisali rešenje o korupcije, rešenje o usluzi korupcije. Ona zove, a plus pošto priča na španskom, upali Google Translate i kao. I pošto ona zove, uključi se onaj automat, za ovo pritisnite ovo, za ovo pritisnite ovo. I sad on pošto vidi kao: Ali, ako platite odmah, kazna je 400 dolara. Mi kao nije prijatno, gledamo se, ali u fazonu mi bismo da ne platimo ništa. Sad meni u glavi: Na osnovu čega smo mi vozili brzo? Hajde pokaži nešto. I kažem ja Marini da nam pokaže…

Ivan Minić: Radar. 🙂

Uroš Nedeljković: Nešto, da. U tom trenutku ovaj se javi: Izvolite. I ovaj baci ono, baci dozvolu i to. I tako se mi tu izvučemo. Ali, onda posle toga se dešavalo, ne znam, mi smo sreli neke Hrvate koji su rekli da su pili pivo u parku, što je tamo zabranjeno, i dođe pandur i kaže: Ej, dajte mi 50 dolara. Jer ako vas odvedem u stanicu, tamo će vam uzeti 100. I daš 50 dolara. Taj nivo. 🙂 I, ne znam, isto kad smo bili u tom Kankunu, mi smo uzeli jedna kola, drugar koji je došao malo pre nas je imao druga kola, neki manji, onaj micubišu, recimo, nije ni bitno, mali. I sad on je nama pričao: Jeste li dobili onaj karton? -Koji karton? -Dobiješ karton da imaš pravo na dva prekršaja. I mi kao: Ma daj. Oni zaboravili, prošlo nekoliko dana. I vraćamo se mi. Sad znaš kako kod njih ide kontrola? Mi isto bili i na auto-putu. Na auto-putu kod njih kad ide ta policija, to je toliko teatralno. Gore nego kod nas kad prolaze ovi sad sa ovim rotacijama. Ne, tamo idu, to su i oklopna vozila i ovo, i oni zauzmu celu traku. 

Ivan Minić: Oklopna vozila sa onim stojećim mitraljezom.

Uroš Nedeljković: Da, da. Ja imam sliku plaže u Kankunu gde ovi sede neki debeli, stomak leži, i dva vojnika pored njega u punoj uniformi na +40. Neverovatno jezivo. I, da, oni tako kad vrše kontrolu, oni suze sve to. To nije auto-put ovde gde smo mi bili, ali to je brza neka deonica, ima tri trake. Oni tu suze sve u jednu traku, i kao hajde jedan po jedan. I zaustave nas i ja kao nisam bio vezan pozadi, naravno. Ovde je obavezno vezivanje. Posle sam čuo da nije. Ovaj jedan se pravda: Jao, ne radi mi pojas, a stvarno mu ne radi pojas. Ja hteo da izađem napolje da se svađam s njim. Zove ova drugarica: Ne, ti samo hoćeš da se svađaš. Kako je on video da je meni, kad sam ja otkačio pojas? Nije ni bitno. To su sve stvari koje su faktički. I, bla-bla, i sad ovom kao: Otvori gepek. I otvori gepek, i vidi taj karton, i dođe njima, i da ovaj karton, i ovi kao: Hajde! I radi! I mi smo posle guglali, kaže da je to valjda grad Kankun, opština Kankun, taj Kintana Ro, kako se već zove, da su oni to doneli tako nešto da bi smanjili korupciju. Kao pravo na dva. Šta, ako troje nije bilo vezalo pojas, onda plati za jednoga, a ovo ti je vaučer? U svakom slučaju, svašta. Super je Meksiko. Zato sam se pozitivno iznenadio. Znači, neverovatno. Apsolutno van svih stereotipa iz američkih filmova. Zato je dobro ne biti saučesnik pop kulture. Zato što tamo pakao nema veze sa onim što tamo prikazuje, niti ljudi imaju veze ima sa tim. Totalno je drugačije. Ljudi čekaju u redu za autobus, ovde se ljudi biju kad ulaze u autobuse, tamo ljudi čekaju jedan po jedan, zmiju formiraju, ulaze na ista vrata. Normalno, kao da si bilo gde u svetu, osim ovde. Nekako normalno. Ima tamo, naravno, svačega, ali nije to tako. Što se bezbednosti tiče, ne znam. Ja nisam imao tih problema, a i to nije neka nebezbednost. To može da se ti desi bukvalno gde hoćeš. 

Ivan Minić: I kako si uspeo da se ne vratiš?

Uroš Nedeljković: Da, da, da. Mi smo u tom Kankunu i sad mi treba kao da pičimo nazad. Sad taj jedan drugar će nas da odveze na aerodrom, taj drugar će da ostane tu još dva-tri dana. Onda nas on odvede na aerodrom, i mi kao onda letimo iz Kankuna dva i po-tri sata do Meksiko Sitija i onda letimo nazad za Evropu, kako ko. Ne, kako ko, svi zapravo letimo za Budimpeštu. Dobro. Dođemo mi tamo. I sad ta Marina koja je letela pre nas, koja me je ubeđivala da ne treba viza, kaže: E, Uroše, pripazi malo. Pitali su me da li imam vizu. Pošto ona ima boravak u Nemačkoj, a letela je preko Pariza. Da li imam vizu za Francusku. Sad vidiš da ovi tamo pojma nemaju, to ti je isto. Meksiko i Evropa ti kao kad mi sad smatramo koja razlika između Tadžikisana, Uzbekistana. Ja vidim da će u najavi biti problema, ali kao šta sada ja da radim? Ništa, dođem u Meksiko Siti. Sve to ja kao nonšalantno, dajemo mi to sve. I šta je tu fora? Ja jedini imam srpski pasoš. Ovaj jedan ima hrvatski, dvoje imaju hrvatski i jedan ima slovenački. To znači da sam ja rođen na pogrešnoj strani istorije, planete ili nekog Hladnog rata. I sad, znaš, šta ja da radim? Dobar dan. -Dobar dan. -Karte? Imate vizu? -Ne treba mi viza. -Ne, ne. Ovde piše da treba. -Pa, znate kako, ne treba mi viza. Bože me sačuvaj! Ja još kao uvređen, a ono kao jok, ne treba. I, ništa, kao: Hajde, proveriću ja. Ljubazna žena, Britiš Ervejz, ne može ona… I, ništa, ovi svi dobili karte, ja čekam, čekam, čekam. To traje neko vreme i kaže: Znate kako, nama su javili, vama treba viza. -Pa, šta sad da radim? -Znate kako, mi smo Britiš Ervejz, mi ćemo da vama, nismo u obavezi, ali ćemo vam pomoći. Sredićemo ovde preko kolega iz Iberije, to je šalter pored, da vam daju kartu da leteti Meksiko Siti – Madrid, Madrid – Beč, Beč – Budimpešta. Ja u glavi kao: Jao, ko će da se cima?! Kakav let! Znaš, kao u fazonu dobio kartu fazon džabe. Dođem ja tamo: Dobar dan. -Dobar dan. Sve super. Je li imate vizu za Austriju? -Ne treba mi viza za Austriju. -Pa, ovde u sistemu piše da treba. E, to je ono ti si imao ambasadora, kao Srbija, imao si ambasadora u Meksiku, imao si, hajde da kažem, bila Vesna Pešić, to je ono što ja znam. Imamo verovatno i sada. Niko to za silne godine nije uradio! Niko to nije! Samo da kaže: Žale nam se ljudi. Hajde da vidite tamo nešto, promenite taj sistem. Niko ništa. E, to je to. I ti dođeš tamo, kao: Pa, treba ti viza za Austriju. -Ne treba. Ali, ja pokazujem tamo, guglam, evo. Ne, ne. Vum, spusti, ona kaže: Ukrcavanje! Ono poz. Ja kao… Ostajem sam, 10.000 km od kuće. Ovi moji dolaze, vade ovako iz torbice svako po 100 dolara i evo ti.

Ivan Minić: Dobar si čovek. 🙂

Uroš Nedeljković: Pa, kao: Vratićeš! Što je najveća fora, imam ja novca na kartici, Srpska banka. Šansa da ti radi je 50:50%. Imam Payoneer koji uglavnom ne radi. I to je to. I imao sam ja tu nešto evra i kao izdržaću. Nije Meksiko nešto skup, snaći ću se ja. Nije to problem. Ali, zovem ja sad tu drugaricu i sad kao: Sada po svaku cenu da mi nađeš kartu. Ja moram da se vratim kući. Ona tek došla, legla, ja mislim da je tad još živela u Kelnu. Legla, i sad ona zove, i traži tamo, traži tamo. Kaže: Ima za 1.400 evra u četvrtak. Ja rekoh: Ne dolazi u obzir. Ja za te pare mogu da živim u Meksiku tri meseca i živeću! 🙂 -Pa, ne znam, ima ovo, ima ono, i traži, traži, traži. Sad za to vreme ja upoznajem, te priče, ja upoznajem lika, nekog klinca. Nije klinac, 25-6 godina, ali je za mene bukvalno. Ti ljudi zapravo jesu klinci, oni su mnogo… Kanađanin je. Ti vidiš da njegovo poimanje sveta i tvoje poimanje sveta je neverovatno. Jao, odvratni mi ovi. Ja sam došao iz Perua. Možeš da zamisliš tamo. Ovi odvratni Meksikanci naplatili mi carinu zato što misle da ja hoću ovo da prodajem. Vide novčanik da hoću da prodajem dalje. Ja rekoh: Je l? Pa, koliko si kupio? -50! -Pa, šta ćeš da radiš? -Pa, da prodajem! Neverovatno, sad se tu svašta dešava. Ja trčim tu, guram, pritom ja ne znam španski. Ja znam više znam turskog od španskog, iako je španski, da kažemo, lakši i ima ga svuda, ali ja nisam stvarno gledao telenovele. Nisam gledao ni ova, kako se zove, Casa del papel. Uopšte ne zanima. OK, zanima me ovako, ali ja nemam tog nekog dodira, osim Almodovara. Moj španski je no, no escalada. Znam da su stepenice zato što su vikale escalada, escalada, ja gore trčim. Još ja poneo kofer. Ja ne putujem sa koferom, ne znam da putujem sa koferom, putuje sa rancem, ali pošto je bila svadba ja da imam neko odelce. Vidiš to kad putuješ, a ne znaš. Ja sa koferom trči. I ovi kažu: Znaš kako, ne možemo da ti menjamo kartu. Sutra dođi u deset, pa da vidimo šta se može. I sad u međuvremenu ja sad sa tim napolju, bla-bla-bla, nađe meni Marina kartu i kaže: Imaš iz Kankuna da letiš za 300 evra, na primer, 280, da letiš od Kankuna do Frankfurta ili od Kankuna do Minhena. -Daj Minhen. Kapiram, brže, bliže je Srbiji, pa ću se snaći. Dobro, sad ću da spavam na aerodromu. Kaže: Daj, nemoj da spavaš na aerodromu, stoko seljačka! Dosta više, prošla su ta vremena! Kuda ću? Legnem na pod. Prošla su ta vremena. Uzmi sebi, uzajmi hostel. Ja tu uzmem sebi, nađem neki hostel blizu, iznajmim ja hostel. Tap, vidim meni onaj booking prebacio mi bukvalno dan za dan. Pošto ja da platim jednom karticom, normalno, ne radi, ja kako sam vratio nazad, on me prebaci na sutrašnji datum, jer je to već bilo jedanaest uveče, ja kao sebi za sutradan rezervišem. Ja pošaljem tamo neki mejl, oni kao: Dođite. Dođem tamo, ono nema nigde nikoga. I, nema veze, ja tu prespavam. Sutra ujutru, pošto na tom aerodromu, mi smo stalno u Meksiku leteli internim tim nekim letovima, ja sad taj Benito Huarez, taj aerodrom znam napamet. Znam da kupim viršlu. Ja odem kupim viršlu, jer ko zna šta me čeka. Daj da jedem, bre, nešto čvrsto. Jer je u hostelu bio doručak kaže od pet, ja se probudio u pet, oni svi spavaju, kakav doručak, ništa! I krenem ja sad, a stalno postoji bojaznost da li ću moći u Meksiko Sitiju da uđem u avion, da li će mi tražiti vizu za Nemačku. Ja dođem iz Kankuna do Meksiko Sitija, još tri sata let. U međuvreme sam poslao mejl nekom kombi prevoz Minhen – Beograd. Tu se taj javlja-ne javlja se, neke totalno opskurne poruke. I, ne znam, na kraju mi dođemo, doletim ja – mi letimo ovim što je bankrotirao, zato je i bankrotirao pretpostavljam, Tomas Kuk. I, ništa, da ubrzam, kao: Da li imaš vizu za Nemačku? -Nemam. -Ovde piše da treba. -Ne treba. Ja tu počnem da se svađam, počnem da se derem, i kao: Dobro, hajde prođi. Ali, tamo kad dođeš, kako ćeš da dođeš u Srbiju? -Ne znam. Mogu da ostanem 90 dana i mogu peške. Za 90 dana mogu peške da dođem. -Dobro. Ja nekako uđem, ja ne znam da li je to jeftin let, ne znam ništa. Ima sad tu detalja i detalja šta se tu dešavalo. Sletim ja u Minhen i pita me ona žena ljubazno: Super, kako ćeš nazad? Je li imaš autobusku kartu rezervisanu? -Nemam. -Pa, kako ćeš se snaći? -Nemam pojma. I tu nekih 10 minuta i kao: Hajde, prođi! Kao da si… Ja sam jedini kao ono ostali pasoši. Svi Nemci prolaze, ti koji su leteli, pošto to je – Kankun je pakao sam po sebi, tamo nemaš nijednu klupu na aerodromu. Tamo direktno iz aerodroma izlaziš u autobus gde te voze neki i to je to. Tako da kontaju neki matorci Nemci, ko tamo već letuje, automatski samo daju QR kod, bar kod neki ima, samo tak-tak-tak pasoš i ulaze. A za mene? Na šalter. Ja na šalter, i na kraju me pusti, i ništa, čekam. I dalje sad priča? Eh, to je bitno zato što moje putovanje, moj povratak nazad tek sad počinje, ali to tek jednog dana kad budem napisao. Znači, tek posle. U svakom slučaju, ja sam putovao pet dana do nazad do rodne grude.

Ivan Minić: 🙂 Je li došao kombi?

Uroš Nedeljković: Došao je kombi posle 12 sati. Ludilo. Vozač koji nije spavao celu noć, koji još zamolio me da li ja mogu da vozim umesto njega, jer on ne može da gleda na oči, sa nekim gasterbajterima, ljudi koji se voze od osam ujutro i još nisu izašli iz Bavarske uopšte. To je neverovatno šta se tu dešava. U jednom trenutku sam se probudio i video da vozi putnik. On dao nekom putniku da vozi, jer on više ne može. Neverovatno! Neverovatno šta se tu dešavalo, ali zanimljivo. Čak sam ja tog lika posle našao na Fejsbuku, pa sam jurio nekog prijatelja kojeg vidim da ga zna, pitam: Je li ovaj normalan? On kaže: Pa, šta da ti kažem. I tako. Svašta je tu bilo. To je neverovatno, čovek koji vozi preko aplikacije koja se zove GPS, koji je skinuo sa Google Playa, prva aplikacija – ne, navigacija, piše navigacija nešto, i on skinuo to i tako vozi skroz. Pola puteva na postoji. On ide, šta je ovo, vraća se nazad. Neverovatno! Neverovatno! Ali, to je to, to je ta lepota putovanja tog samostalnog putovanja, gde ti kroz to jedno naučiš o ljudima, naučiš sve živo. I posle ti neko dođe, pročitao je neko iskustvo u nekoj knjizi. Po istraživanjima koje smo mi vršili… Ti sad gledaš, kao… Šta ste vi vršili? Bukvalno izašli iz jednog salona, ušli u drugi, i onda ako je neko ušao u neku laboratoriju, i onda pitali nešto, ovi zapisali, i kao možeš da zamisliš: Došli smo do zaključka:. To je taj problem. I ceo svet se… Kao što su radio-stanice formatirali da svi zvuče isto, tako i ljude formatiraju da svi zvuče isto. To ti je. Ne znam šta da kažem. Ne radujem se napretku sveta ovog. Baš će nekako biti… Ne znam, ljudi misli da si ti ne znam kakav avanturista ako si otišao u planinu, koja je manje-više brdo, odlično obeleženo, bez vodiča. Što bukvalno možemo evo sad nas trojica sednemo tamo i odemo. Stoji strelica tamo, tamo, tamo. I oni svi kao… E, takvi su ljudi postali, što ja mislim da je baš loše po njih, a dobro po ljude koji nisu iz tog sveta, jer će moći da im uzimaju novac i dobro će zarađivati.

Ivan Minić: Koja putovanja nisi doživeo još uvek, a želeo bi?

Koje su destinacije još uvek neostvarene?

Uroš Nedeljković: Hteo sam da idem Murman s kolima. Tu je korona upropastila stvar. Zapravo, bila su dva puta gde smo mi kao optirali, videćemo kakve budu prilike i šta će biti. Jer tad je već bilo nešto sa Turskom. Trebali smo da idemo u Jermeniju kolima, ali kroz celu Tursku, i da to traje jedno 3-4 nedelje, pa polako da se vidi. Pošto Turska je sjajna država. Pogotovo onaj tamo istok Turske, to je neverovatno. I jedna varijanta je bila da se ide gore Murmansk i uopšte taj sever Rusije. Nije to sever Rusije, Rusija je široka, ali tu taj deo gore. I to je isto uništila korona. To kada bi izašlo iz ovih delova, tipa, Poljska, i onda se ide preko, vidio bi Minsk, iako u njemu nema ništa posebno i čuo sam da je kao Novi Beograd. Ali, to bih otišao da vidim. I tako neke stvari. Ko zna šta bih usput tamo sreo. Ja nisam nikakav rusofil i to, ja nisam fil ničega u tom smisli, pogotovo ne neke države, ne volim okupatore, ali voleo bih da vidim, jer nikad nisam bio, na primer, u Rusiji, a zanima me. Zanima me, tipa, nemam nikakve predrasude, nikakva očekivanja, i to bih voleo da vidim. Ali, ne ono kao gradovi i to. Voleo bih Sankt Peterburg, to bih voleo da vidim. Mosku nešto i ne. Ali, to van dalje, to da vidim kako se živi po selima, kako ste živi, to me zanima. To, i eventualno voleo bih u Etiopiju da odem, ali tu se ništa nisam pripremao. To mi je samo želja. I tako to. Ne znam, to ti sve zavisi kako kad možeš da isplaniraš, ako uopšte možeš da planiraš. Posao je takav da ti nikad nisi – imaš slobodnog vremena, ali kad ti treba, ko za inat, tad ga neće biti. Videćemo, videćemo polako.

Ivan Minić: Nismo pričali uopšte o poslu, a ne bi bilo loše da se bar malo dohvatimo.

Uroš Nedeljković: Aha, da, da, ja imam i posao.

Ivan Minić: Imali smo dosad par puta prilike da slušamo ljude koji su prolazili tu neku, da kažem, profesionalni put koji je…

Uroš Nedeljković: Golgotu. 🙂

Ivan Minić: Pa, nisam hteo da iskoristim taj izraz, ali definitivno ulaz u advokaturu nije baš najjednostavnija i najprijatnija stvar na svetu proceduralno.

Uroš Nedeljković: Da.

Ivan Minić: Kako je to izgledalo za tebe? Odnosno, hajde da krenemo od toga kako tebi iskustvo sa fakultetom. Šta ti je danas kad se setiš toga, šta ti je emocija?

Uroševo viđenje Pravnog fakulteta

Uroš Nedeljković: Znaš kako, ja imam taj problem da ne volim nikakve ustanove u tom nekom smislu, autoritete. Isto kao i sa školom, nisam voleo ni fakultet. Pogotovo što Pravni fakultet je ustrojen. Sad ne znam kako je sada. U moje vreme je bio ustrojen tako da je to bukvalno industrija. Primaju mnogo, naplaćuju im, i onda naprave sistem da, na primer, kod ovog profesora baš nećeš proći, ali možeš da ga zameniš da te pita neki drugi kod koga ćeš verovatno proći, ali to platiš kao sada 3.000 dinara. I ja sad ne znam, ali pretpostavljam da trećina ide fakultetu, trećina jednom profesoru, trećinu drugom. I otprilike takav je to neki sistem bio. Ima vrhunskih stručnjaka, ima nekih ljudi koji ne znam uopšte šta će tamo, ali to je to valjda visoko obrazovanje svuda, a ne samo u Srbiji. I prakse praktično i nema. Šta više, ne da nema prakse, nego se plaše prakse. Ja sam imao sreću da upadnem na neke, to su se bili zvali Mladi pravnici Srbije, gde sam bio u tadašnjem u Petom opštinskom sudu kao ta neka praksa i imao sam neke prijatelje koje sam ja mogao da pitam koji su već radili. Ali, zapravo, čak ne znam ko je bio nama rekao, kao: Mi vama kad pišemo knjige, mi vam pišemo bez ikakvih slika, bez ikakvih grafikona, bez ikakvih objašnjenja, da vi shvatite šta je tu bitno. Kao da vi čitate ako treba hiljadu strana, da biste shvatili da ove nisu potrebne. Što zapravo ima nekakve logike kasnije u poslu, ali ne kad si ti klinac. To s jedne strane. S druge strane, može to dosta bolje da se organizuje ta nastava, ali to su ti neke tvrđave koje tek treba da se osvajaju, koje niko ne da. To je neko pre ko zna koliko godina seo, i uopšte te fakultete koje god da su, bilo koje institucije, on to drži, i to je ono ako se otkrije da car go, to će sve da padne. I to ti je manje-više pola Srbije, je li tako. Tako da to nije specifično samo za Pravni fakultet, ali ja nemam dobra iskustva nikakva u tom nekom smislu. Ali, ko hoće, stvarno znanje možeš da stekneš. Jedna stvar je sistem, drugo je znanja. Znanja, naravno, ima. Međutim, ono što sam naučio tek naknadno, da tek kad počneš da radiš zapravo, ti tek posle shvatiš da te knjige sve – da su tebi bitni zakoni, a ne knjige. U tim knjigama zakoni se pominju kao nešto, kao postoji nešto, ali slušaj da vidiš šta sam ja rekao, profesori kad pišu, je li tako. Ali, ti vidiš posle da su, zapravo, to tek posle shvatiš da su ti zakoni tu bitniji, razna tumačenja zakona, prakse i ne znam šta tu sve ima, a te knjige, to eventualno za nešto ako ti treba teorijski da ti nešto možeš da shvatiš, ali retko. Kad prođe neko vreme, retko šta ti možeš da ne shvatiš u tom nekom smislu. U svakom slučaju, kako to ide? Ti studiraš, pa onda imaš pripravnički staž, pa onda nakon njega, to traje dve godine. To si kod advokata, bukvalno ti učiš posao, tu nema šta. Onda polažeš pravosudni. Nakon toga polažeš advokatski, pa onda postaješ advokat. Tek onda, nakon dve-tri godine, ti počneš zapravo da živiš od advokature, onako kako vi se reklo. I to je ono što svi misli, advokati imaju para, nije tačno. Kako ko, ali, ne, nije to kao na filmu. I to mi je baš super kad ja slušam tako neke priče o advokatima od ljudi koji nisu imali advokatu u životu, ali videli su na filmu. A, što nije tako nigde u svetu, ali nema veze, ali na filmu je baš dobro. Šofer mora da se dere…

Ivan Minić: I uglavnom su sve lepi ljudi.

Uroš Nedeljković: Pa, to sad, Bože moj! 🙂 Ali, takva je struka. Ja sam studirao dosta duže, jer sam za to vreme radio i nisam shvatao to kao… Znaš kako, niko me pre svega nije terao da ja to moram da završim. Sad moraš to da završiš zato što ne znam šta. Mene nije čekao nikakav siguran posao, ništa me to nije čekalo, a za to vreme mene je zanimalo hiljadu stvari. Ja mislim da je jedna od boljih odluka što sam imao u životu da studiram malo duže, jer sam za to vreme proživeo i video svašta. Radio sam mnoge stvari koje mi sada pomažu u poslu. Jednostavno, ceo taj IT i to. Ja sam se bavio, između ostalog, i za to vreme, jer kasnije ti ne bi imao ni vremena toliko. Tako da ja sada razumem te procese, i postupke. I šta god se pojavi, ti ne možeš da ne razumeš, jer ti znaš nešto. Pogotovo ono što smo pričali, u to neko vreme pionirsko kad ti nisi imao Gugl, pa ti treba da uradiš nešto na kompjuteru, a nemaš koga ni da pitaš, niti imaš gde da pročitaš, i sve radiš sam, i onda budžiš, i iz tog budženja nastane neko iskustvo i znanje, pa posle naknadno i za ceo život. Iz tog razloga, mislim da je to bila dobra odluka i nisam ja to nešto pogrešio. Ja sam ušao u advokaturu relativno kasno, sa 30 i nešto godina, ali kao…

Ivan Minić: A kako ide taj deo? Nakon što završiš fakultet, šta sve prolaziš?

Kako teče put nakon fakulteta?

Uroš Nedeljković: Prolaziš to: ti budeš pripravnik u nekoj kancelariji. Ja sam to čekao godinu dana zato što sam ja bio na nekom programu, ono Prva šansa, nešto tako. Ja sam iskoristio dva-tri puta to. Koristio sam razne rupe, to što je bilo. Što da ne, ako daju džabe pare, a bukvalno moje su, uzmi. I ja sam to uzeo, i onda sam čekao da se završi taj tu deo da bih ja mogao da budem – jer ako si u radnom odnosu ili ako si bio u radno odnosu, ali ne po tom osnovu, ti ne bi mogao da budeš pripravnik. Ovo nije bio radni odnos, ovo je bilo sasvim nešto drugo. Tako da tad sam još bio novinar. I onda ti postaneš pripravnik, i onda bukvalno – pazi, ja sam za to vreme imao posao drugi, moj paralelni, koji je meni odličan novac donosio. Stvarno novac, za današnje uslove, vrh. Ja sam odlučio da to prekinem sve i hoću ispočetka. Ja mislim da ni nije meni jasno dan-danas, ali mi je bilo super da krenem ispočetka, kao počnem novi život. I počeo novi život o tome. I imao sam super principala, od njega sam svašta naučio, Milinko Trifković. Dosta kontraverzna ličnost, ali sjajan advokat. I mnogo sam naučio kod njega, i baš je bilo i teško, i svašta. Nije to uopšte lagan posao. I ti onda vidiš tu, najteže ti u tom poslu padaju ljudi. Nijedan posao nije težak, ali ti da ljudima moraš da objašnjavaš neke stvari, a ljudi poslovnično ne znaju, niti su dužni da znaju…

Ivan Minić: Ali, neće da te slušaju.

Uroš Nedeljković: Ali, neće da slušaju. Dan-danas dešava se nešto. Vidiš kakav ti put prođeš, šta sve prođeš, i ti nekom objašnjavaš, na šta on kaže: Nije tako. Ti gledaš, kao…  Kao ja odem kod doktora da me operiše, hirurg, ja mu kažem: Znaš kako, nemoj tu, nego me seci ovde. Ne sme to tako jednostavno, ali Bože moj. Imaš živce, nekad da objasniš, OK, treba neke postupke da objašnjavaš kako ide, normalno. Ali, te neke raspave i to, samo se isključiš i zdravo. Nekada treba objasniti zbog drugih, ne zbog njega, nego drugih onako javno. Da ne budu ljudi u zabludi, jednostavno da ne budu u zabludi. Šta se ovo dešavalo za frilensere i sve to, je li tako. Pričali su ljudi tu, pili su, i na kraju se ispostavilo da niko nije rekao ništa. Ja rekoh dobro, hajde.

Ivan Minić: Dobro, da. Ne bih baš da zalazim u tu temu, prilično nervira.

Uroš Nedeljković: Dobro, to je sad pitanje da li je to moralo da bude tako. I sad tu raznih mišljenja, ali realno da je to neko hteo da reši na vreme – rešio bi. Jednostavno, nije, je li tako. I to je ta stvar. A posao kao posao, takav je. Ume biti težak baš, ume biti naporan. Nekada se baš radi dosta. Nekada se desi da ti nemaš šta da radiš, sve si završio. A nekada ti kad dođeš kući… Znaš kako, advokatura nije posao od 9 do 17, niti ikad može biti. Tebi uvek zovu. Mislim, prava advokatura. Ne ako si ti zaposlen kod nekog advokata i taj ti daje platu, o tome možemo da raspravljamo do sutra. Ako si samostalan advokat i nezavisan, u jedanaest uveče tebe zovu ljudi, šalju ti dokumenta, šalju ti ovo, šalju ti ono. Jednostavno, firme i ti ljudi rade svoj posao do sedam uveče, onda dođe, šeta decu, šalje ti poruke, šta će čovek da radi. Tako je, jednostavno takav je posao. I s tim moraš da se pomiriš.

Ivan Minić: Kako si ti od tog trenutka kada si ispunio sve preduslove, položio sve ispite, došao u poziciju da možeš da budeš advokat, kako si postavio svoju priču? Kako si došao do prvog posla? Kako si razvijao svoju priču?

Kako plivati u svetu advokature?

Uroš Nedeljković: Pa, pazi, iskren da budem, ne sećam se kako sam došao do prvo posla. Dok sam bio pripravnik, ljudi su dolazili, znaju – advokatura ti je posao gde te ljudi zovu po čuvenju. Znači, postoje dve vrste: neko te zove ako si ultra stručan za nešto.

Ivan Minić: Specifičnu neku temu.

Uroš Nedeljković: Specifična neka oblast, i znaju da se ti time baviš, i da ćeš ti to dobro uraditi. I neke stvari treba mi advokat, pa idem kod tebe.

Ivan Minić: Ko je najpoznatiji.

Uroš Nedeljković: Ne ko je najpoznatniji, nego znam ti se baviš time. Neka stvari ne moraš ti da budeš poznat da bi neko izvadio izvod iz matične knjige rođenih, a on u Francuskoj. Ne moraš da budeš poznat zbog toga. 🙂 Ali, neko kao znate jednostavno. To ti je posao taj, da kažemo, ljudski. I tu je dosta bitno taj ljudski kapital koji ti nosiš sa sobom kroz sve to što si prošao u životu. Ljudi te znaju, ti znaš ljude. Jednostavno, to je to. I kako sam ja to postavio? Pa, ne znam. Ja sam u to uleteo dosta stihijski. Jer to je bilo, da li ću ostati u toj staroj kancelariji ili ne. Hajde, krenuću da radim s koleginicom, kao partner. I kako smo krenuli da radimo zajedno, to je bukvalno kao mašina bilo. Mi smo radili jedno godinu dana, mi nismo gledali, ma kakva naplata, kako išta. Ti radiš zato što moraš da radiš. Ti ne stigneš. Dođeš kući mrtav umoran. Sve nešto hitno, sve ono, sve ono. Ti učiš i tada kako sa ljudima radiš, kako ovo, kako ono. Meni sad kad neko dođe, čim ga vidim na vratima, ja sve znam o njemu, ali bukvalno sve znam o njemu. I onda sam sve znao o njemu, ali nisam verovao da je to to. A sada verujem u to. 🙂 I to ljudi ne mogu da shvate, advokati drugačijim očima gledaju svet i gledaju ljude. Ali, ne gledaju kroz pare. Ma, ne! Nema to veze s tim! Nego, neko ti priča, ti znaš da laže. Jednostavno, znaš da laže. Ako se kune u Boga, ti znaš da laže. 🙂 Zašto bi se on tebi kuneo u Boga nego na sudu? Nego, on hoće kod tebe da stvori svest da on nešto nije uradio ili ne znam šta. Kakve ja veze imam s tim? Bilo je sad skoro priče kad se nešto desi, da li ti nekom veruješ ili ne veruješ, kao profesionalno. Nemaš ti potrebe nikome da veruješ, ti samo radiš u njegovom interesu. A sad, da li ćeš ti profesionalno da veruješ u njegovu priču ili ne, bolje on tebi da ispriča sve to zato što ako ti ne ispriča sve pojedinosti, on će biti u problemi. Zato tu ima dosta onih priča kao advokat me zeznuo. Prvo pitanje: Jesi li mu platio? -Pa, nisam. -Jesi li mu dao neke pare? -Nisam. -Dobro, a jesi li mu rekao… -Pa, nisam tu rekao. -Pa, jesi li mu dao dokumenta? -Nisam. -Pa, šta te je on zeznuo? Nego, ljudi misle da je to klik. To je to. Taj posao, i advokati su čudno konzervativni ljudi. Najprogresivniji advokat u tom nekom smislu je užasno konzervativna osoba. To su ljudi koji su direktno sa pisaćih mašina prešli Vajber, čast izuzecima. Ali, to je to. I Vajber grupe su u advokaturi, i to je baš dobra stvar, svašta može da se nauči. Ima ih milijarda dosad. Svašta može da se nauči, da se čuje, da se vidi. I to je dobro, ta razmena mišljenja. I mogu reći da pored svih stvari koje se tamo dešavaju, tu uvek imaš te neke klanovske, politike, podele, ne znam šta, ali da je jedna od retkih profesija koja drži do tog nekog viteštva u tom nekom smislu. Jer to je dosta staro, to je arhaična profesija, to je profesija – otkad postoji svet i vek i advokatura postoji. Ona se menjala kroz oblike, i uvek postoji, i uvek će postojati. To je ono kad danas čujem: Kompjuteri će zameniti advokate! Neće, zameniće pripravnike. Advokate neće. 🙂 Taj način razmišljanja i to šta ti sve možeš, to ne može.

Ivan Minić: Ne može baš tako da se lako emulira.

Uroš Nedeljković: Neke stvari možeš. Pazi, neke stvari treba automatizovati. Fala Bogu, daj Bože da se automatizuju. Ali, neke stvari, bogami, ne da ne možeš da automatizuješ, nego to je baš zapravo i dobro ako bi se većina stvari automatizovala. Zašto ako ti nisi u tome i znaš mnogo više od toga, možeš… Čim izađeš iz tog kola, biće tebi dobro.

Ivan Minić: A kad si odlučio da kreneš u tu priču sa koleginicom, partnerski, koja oblast prava vam je bila fokus, a šta se ispostavilo da najviše radite?

Kojom oblasti prava se bavi?

Uroš Nedeljković: Znaš kako, oblast prava koja je bila fokus je bio građansko pravo u užem smislu. Pošto krivicom ja se bar sada ne bavim u toj nekoj meri. Ali, mene je uvek intelektualna svojina zanimala i znao sam ja tu dosta, ali ti nisu uvek nikad prilike toliko da je radiš. Zato što ti, pre svega, kod nas još nema svest koliko je ta stvar bitna, uopšte zaštita bilo kakve. Ljudi ne znaju da ti kad zaštitiš samo žig da tebi rast vrednost kompanije ne znam koliko. Tebi može da propadne kompanija, a da žig možeš da prodaš i da on dalje nezavisno živi. Pa, vidimo Nokia telefoni. Viši ne znaš ni koja je kompanija, ne znaš ništa. Blekberi evo ti sada. Nekih gomila stvari koje mi ne znamo. Evo ThinkPad, na primer, samo ThinkPad logo koliko vredi za Lenovo kompjutere, nekada IBM. Oni jednoga dana mu prodaju, samo da to neko drugi to pravi, je li tako. Ali, to ti je žig, to ti je snaga žiga. Uopšte autorsko pravo samo po sebi, to ljudi ni dan-danas ne shvataju da stvari koje vide na internetu nisu besplatne. Ako ne plaćaš da ih vidiš, to ne znači da smeš da ih koristiš u neke druge svrhe, a kamoli komercijalne. A kamoli komercijalne. Jer ljudi ne razumeju da je, na kraju krajeva, to sve neki posao. I onda mediji: Nas proganjaju zato što smo uzeli sliku tog i tog. Dobro, ali ti si mediji, ti si uzeo nekom sliku, objavio si tamo. To se zove medijski biznis. To je ono što se kod nas ne razume, medijski biznis. Kod nas je mediji postali nevladina organizacija. I ti si kao mediji. To je ne treba da bude pravilo, treba da bude izuzetak. Kod nas je to postalo pravilo. Pričamo o pravim medijima, nekim, hajde da kažemo, objektivnim, to ne postoji, ali da barem da nisu usko navijački, da tako kažem. 🙂 I to je to, mene je to uvek zanimalo, ali, znaš kako, ne možeš ti ni time da se baviš, ti moraš da imaš široko znanje pravno i advokatsko. To je sve pomešano. Ti jednoga dana osnivaš firmu za neki start-up, nešto se pravi, ne znam, šta god, i onda ti vidiš da tu treba da rešiš probleme. To su problemi, nego ovaj jedan investitor želi, kaže: Jeste li vi oženjeni? -Jesmo. -Rešite vi vaše probleme sa vašim ženama. Nemojte posle da se razvedete, da vam žena uzme pola firme. To su stvari koje su realne. I to nije samo IT pravo. IT pravo ne postoji, da ga razumemo kao takvo. To je, da kažemo, neki skup nekih interesovanja. To je ti sveobuhvatna materija zapravo. I dosta se tu dešava. Tako da ti vidiš da, na kraju krajeva, ti moraš ljudima da radiš deobne te stvari. Ima tu svačega. Dešavaju se da te ljudi zovu: Hitno je, hitno je, hitno je, moram da zaštitim ovo-ono. -Važi. Ti mu ne znam napraviš šta, gledaš pet dana, on se više ne javi, ništa. I onda ti naučiš posle toga. Prvo plati, pa ćemo da vidimo. Zato što sam ja izgubio vreme, nije to sad stvar do novca. Ja sam izgubio neko vreme koje sam mogao za nešto drugo da uradim, ako ništa, čitam knjigu. 🙂 Svašta se tu dešava. I onda na kraju, na jedvite jade nešto se desi, ti ga zoveš: Treba da se plati taksa. -Šta da platim taksu? -Pa, ne plaćaš meni, plaćaš državi. Mnogo je čudno to raditi sa ljudima, a ljudi koji ne razumeju ništa. I najlakše je raditi sa poslovnim ljudima, jer poslovni ljudi znaju da stvari koštaju i da je to jednostavno normalno. Ništa nije besplatno i to je to.

Ivan Minić: I da ako želiš da te ne boli glava, onda u nekom trenutku moraš…

Uroš Nedeljković: Naravno, da se na vreme reše neke stvari. OK, ne gori ne znam šta, ali kažeš ljudima: Trebalo bi o tome da se razmišlja. Dajte, na vreme to uraditi, jer posle bude stvarno problema. Znaš koliko ja znam ljudi koji su prodavali neke firme, i šta sad, hajde da sad ovo na brzinu. I sad ti čekaš, ti imaš rok. Nije to ono kao ja odem tamo, on mi lupi pečat, gotovo. Ne, ti čekaš. To mora da se proveri, postoji čitava služba. Kao patent. Stanje tehnike, tako se zove. Provere se baze, pa gleda šta ima, da ti kaže može ili ne može. Tako da dosta ljudi to ne razume. Mislim, budi svest ovde polako, ali to je suviše polako. Ali, opet ljudi su shvatili da ne mogu da uzimaju tuđa ta neka dela tek tako. Tek tako i sad da koriste. Jer: Mene je mrzelo da cimam, ali ja ću da uzmem baš tvoju sliku da ilustrujem ovo što sam hteo. Nema obuke. Tipa, neko ne obučava ljude. Niko ne želi da plati obuku nekome da im kaže. Na primer, novinari, nema veze, marketing igrači, ko god koristi nekakav sadržaj ili ga kreira, pravi, šta god, niko to ne želi da uloži u to, da kaže: Ljudi, evo obuka, da znata šta može, šta ne može. To su jednostavne stvari. Ne moraš ti da budeš pravnik da znaš da ovo ne smeš da uradiš ili da moraš da potpišeš autora ili ne znam šta. Ili da ne moraš, ali u kojim slučajevima ne moraš. To su sve stvari. A svi hoće posluju, i svi hoće pare, i svi hoće ne znam šta, ali da se da njima. To je ono volim ja pravnu državu, ali ako nije protiv mene. A kako je protiv mene, to mora da korumpirano, to mora da je ovo, to mora da je ono. Pa, nije. Postoje neka pravila koja su otkad je sveta i veka.

Ivan Minić: Nedeljkoviću, moram za kraj da te pitam jednu stvar koju želim da te pitam godinama, znam i odgovor, ali želim da i drugi ljudi znaju odgovor. Prvo, zašto Bjuti? A drugo, zašto toliko ne voliš Bugare?

Kako je Uroš postao Bjuti i šta ima protiv Bugara?

Uroš Nedeljković: 😀 E, da, to je zanimljivo. Pa, to su neki moji, hajde za ovo drugo, to za Bugare, to su neki moji – ja tako volim na tim mrežama da izmišljam neke teme. Ljudi vole, kako da ti kažem, ono što sam pomenuo, da ljudi nisi baš mnogo bistri. Ti vidiš koliko se oni povinuju, koliko oni jedva čekaju da imaju nekog protivnika, da imaju nešto.

Ivan Minić: Još ako je neko opšte mesto.

Uroš Nedeljković: Pogotovo ako je opšte mesto zato što uglavnom je opšte mesto. Ako je nešto konkretno, to većina ljudi neće razumeti. Bilo tu sve i svašta, ali to za Bugare se dobro primilo zbog one izreke kad god se zarati, ti udri na Bugare, nikad nećeš pogrešiti. I sad ja tu krenem malo za Bugare, vidim ljudi ne kapiraju. Sad ljudi: Šta sad Bugari? Šta sad odjednom? Zar nam nisu neprijatelji Hrvati? Kakvi Bugari? A, zapravo, vekovni neprijatelji, ako bi tako gledali, jesu Bugari, istorijski. Mi sa njima smo se pomirili u tom nekom smislu tek za vreme komunizma zato što se…

Ivan Minić: To, to, mi smo se pomili, ali probaj u Nišu da pomeneš, pa ćeš da vidiš.

Uroš Nedeljković: Vidi negde napomeni kako, da. Ali, to ljudi ne znaju zato što ovde bukvalno je ta priča, to je isto jedan otpor prema tom nekom narativu. Što s jedne strane, tom nacionalističkom, kao mrzimo Hrvate, ovog-onog. Što s druge strane, tom nekom ultra – da se razumemo, svi tu dobro zarađuju pare, niko to ne radi besplatno – tog nešto taj kosmopolitizam i ne znam šta, mi sad moramo da budemo braća. Zašto moramo da budemo braća?

Ivan Minić: Bratstvo i jedinstvo u širem smislu.

Uroš Nedeljković: S jedne strane, promovišeš individualizam protiv kolektivizma, a onda pozivaš ljude na kolektivno da rade ne znam šta. Šta te briga šta će da rade?! I tu onda bukvalno nastaje kuršlus, gde oni ne znaju kako da reaguju. Da pričam, lupam, protiv Hrvata, to bi onda bilo – ako pričaš za Bugare, sad ni njima nije jasno. Je li to nacionalizam ili zezanje? Sad bukvalno gledaš dokle će to da ide. U međuvremenu, normalno, ljudima se svidela ta priča. Bio sam ja u Bugarskoj sto puta. Normalno, vrati se, preživeo, normalni ljudi, fini. Dok se ne zarati, je li tako. 😀 Ali, važi valja za svakoga. I nekako to sam pustio. OK, nekad je dobro pomenuti, uvek treba ljude osvešćivati, dizati svest. Ali, ne mogu više, mrzi me. Sad su mi biciklisti glavi zato što – biciklisti i pešaci, ne znam šta više mrzim. Iako vozim i bicikl i mnogo pešačim, ali što to drugi moraju da znaju. I onda tako smišljaš način kako… Imam ideju kako da smanjim pešačenje. Da se naplaćuje godišnji porez na pešačenje i taksa na korišćenje tih pešačkih, hajde da kažem, pešački prelazi, pešačka ostrva, semafori. To je sve OK, plati 100 dinara kad god prelaziš pešački, pa prepešači koliko hoćeš. Da vidim koliko će se smanjiti pešačenje i koliko će brže da se vozi. Onda nemaš potreba za toliko semafora, nemaš ništa i nemaš problema. Sedneš u kola i stigneš gde hoćeš. To je otprilike neka ideja, naravno. Kad bi sad to ljudi shvatili da je zezanje, ali ljudi ne kapiraju, pogotovo biciklisti. Biciklisti su jedna od onih tih zilota, kao: Ja vozim bicikl, ja štedim! Iako je za tvoje gume istopljeno pola Saudijske Arabije za tvoje gume i ne znam šta, ali ja ne znam ni koliko je tamo zatrovano čega dok se lio taj ram i ta farma, ali ekološki u redu je. Jeste na neki način. U početku baš su se nervirali, posle su shvatili valjda da je to zezanje. Trebalo im je samo godinu i po dana-dve da shvate. A to zašto Bjuti? To je zanimljivo. Mi smo u Jerkoviću… Sad će mnogi pomislili: Vidi ga ovaj, kompleksaš! On misli ne znam šta! Možda. Ali, zapravo, kako je sve to nastalo? To je neka priča koja vezuje sve ovo. U Jerkoviću nekih 90-ih godina, ranih 90-ih, zapravo, sredina 90-ih, mi smo imali neki Jerkovački pokret otpora. Neka naša neformalna organizacija, nas sedmoro-osmoro sedimo, izmišljamo, lupamo gluposti. Pravili smo te neke rum partyje i ne znam šta sve. Imali, između ostalog, jedna od organizacija nam je bila Jerkovački pokret otpora, pored benda Kiseo kupus, koji je bio na onim protestima 96-97. Čak imam u novinama da su nas pozdravili kao transparent. Jer smo sve vreme onih protesta 96. i 97. nosili Kiseo kupus transparent, koji ne znači ništa. Ali, to je baš to, prozivamo bicikliste. I kao konspirativna imena, možeš da zamisliš. Jedan je bio Šoja Stameni, Bane Surovi, Lepi Džo, ovaj-onaj. Ja sam bio Uroš Lepota. Sedimo i lupetamo, klinci, 15 godina. Pošto sam tad bio jedini, da kažem, umrežen, a i bio portparol, onda sam se ja potpisivao svojim konspirativnim imenom. Pošto je to bilo kao Uroš Lepota, pa kao Bjuti (Beauty), Uroš Bjuti, onda neka ostane Bjuti. Bjuti ostane i posle toga je to bilo. Ja sam i na Fejsbuku, meni zapravo bilo nečuveno kada se pojavio Fejsbuk da ti budeš po pravim imenom. Budeš pod pravim imenom na internetu? Internet anoniman treba da bude. I problem je što više nije anoniman, jer on da je on anoniman, bilo bi mnogo većeg pičvajza i baš bilo mnogo zanimljivije. Ti sad imaš razne ljude koji se tako javljaju, neki besni, oni prete. Ti vidiš da je to običan lik koji sedi na šolji, u gaćama, i ko zna šta radi. I onda kad je postalo to sve manje anonimno, onda je taj internet izgubio tu svoju čar. Kad ti znaš da ti tamo sa živom osobom sediš, pričaš. Mislim, sa živim, znaš ko je, pa ima i sliku. Sećam se oni četovi, to sad hajde pomenuti. Taj neki od tih nekih IRC kanala, beskonačno ih je bilo. Imam drugara koji je radio u Železnici celu noć, noćna smena, on zna, on se pod lažnim imenom, normalno, uđe tamo da četuju sa nekim likom. I, normalno, čeka tog svog drugara da se upeca, da dođe noću, i da na njega klikne i da počne da priča. Ovaj je, normalno, žensko, a ovaj je muška. I ovaj ga muva, muva. Ovaj zna sve što ovaj voli, i tako ga loži, loži, tovari ga, tovari ga. I na kraju, posle tri nedelje, kao: Pošalji mi sliku. I on mu pošalje BMP slike, koje ne idu ovako, nego od dole. I kako polako se čita i ovaj vidi njegovu sliku. Zove ga telefonom, ali ovaj tri nedelje živeo najlepši san. I to je baš dobro, od toga baš ima slabije sve. Ima možda kod ovih penzosa i to, ali sve je manje. Nema više ne romatnike kao romatnike, u smislu ljubavi, nego tog romantičarskog perioda. To je više propalo. Tehnologija je postala bukvalno kao ono daj pare.

Ivan Minić: Da, postalo je previše dostupno.

Uroš Nedeljković: Da, samo oglasi, samo ovo, samo ono. Vidiš ne možeš da poblokiraš tolike oglase, bukvalno. Čak sam smislio ideju da kada bih ja pisao neki novi zakon o oglašavanju, ja bih dozvolio oglase svuda i koliko hoćeš, samo što bi moralo da bude, a to ne može da se ugasi nikako, da kad ti izađe reklama, samo da ti kaže: My friend only for you, i samo se pojavi oglas. Da ljudi vide zapravo šta je to u pravom životu. Jer ti vidiš ako te neko stalno nutka, tu nešto nije u redu. To je moj stav. Tako da, eto, razrešili smo misteriju zašto Bjuti konačno javno. Zato što sam ja to negde pisao, ali to ljude baš briga, tako da…

Ivan Minić: Nedeljkoviću, hvala ti što si podelio ove anegdote i što si dopisao neke stranice na istoriju srpskog-jugoslovenskog interneta.

Uroš Nedeljković: Zapadno balkanskog. Da, to je sad novi termin zanimljiv.

Ivan Minić: Hvala ti na svemu. Nadam se da je ljudima bilo zanimljivo. Ako vam treba advokat Nedeljković, pogledajte na sajtu šta…

Uroš Nedeljković: Ne mora, ne mora. Reklamiranje je zabranjeno, ali mogu da odu na imenik advokata. Neka vide ko ih zanima i za šta im treba. Imam ja dosta posla, ali ako baš hoće mene, evo neka me zovu. Mada, mislim da su ljudi prestali da slušaju onda kad sam pričao ono iz Meksika, ali to ćemo da vidimo. Evo, neka napišu u komentarima. 🙂

Ivan Minić: Ukoliko vam se ova epizoda dopala, pogledajte i neku od prethodnih. Možete nas zapratiti na Youtube-u, na audio platformama, ili se prijaviti na našu mailing listu. Takođe ukoliko želite, možete nas podržati na platformi Buymeacoffee, bilo jednokratnom donacijom ili mesečnom pretplatom. Za kraj bih se samo zahvalio još svima koji nas podržavaju, kao i našim prijateljima iz kompanije Epson koji su pomogli realizaciju ove epizode. I pozvao vas da, kao i do sada, sve svoje predloge, sugestije i komentare ostavite na za to predviđenim mestima na društvenim mrežama i na YouTube-u a mi ćemo ih uzeti u obzir u realizaciji narednih epizoda. Vidimo se naredne nedelje.