Audio zapis razgovora:
Transkript razgovora:
Ivan Minić: U današnjoj epizodi gost Pojačala je Bojan Stevanović, a on stoji sa svojim prijateljima iza brenda Hauzmajstor. Znate, to su oni žuti kombiji sa lepim brendigom, koje već nekih 15-ak godina srećemo po gradu kako rešavaju probleme koje imamo bilo da smo u pitanju stanari ili da su u pitanju firme, koje su, takođe, neki stanari nekih poslovnih prostora. Jedna jako zanimljiva priča sa jednim izuzetnim šarmantnim gospodinom, a moja preporuka je da pogledate, da vidite kako izgleda kada sa jedne strane uđete u neki posao koji deluje kao jako dobra ideja, a zapravo je vrlo problematičan, jer ko uostalom zna majstore na koje može da se osloni, a ti se opredeliš da praviš firmu gde ćeš biti osoba na koju možeš da se osloniš, a koja će organizovati majstore; onda kako izgleda kada dođe strani kapital, strani know-how, koja su očekivanja, kako je to sarađivati i gradi jednu ozbiljniju, veću regionalnu priču. Uostalom, Hauzmajstor je od pet ljudi došao do skoro dvesta danas, 15 godina kasnije. I, što je najvažnije, kako razvijati svoje usluge i portfolio u skladu sa nekim željama i potreba tržišta, jer krećemo sa jednom stvari. Ona je možda zanimljiva i ima neki potencijal, ali vrlo brzo shvatamo da ona nije održiva, i da nećemo moći da opstane, i da raste onim tempom kako bismo želeli. I onda moramo da smislimo šta ćemo i kako ćemo dalje. E, oni su tu imali nekoliko veoma dobrih rešenja, i ušli su u neke segmente, i imaju vrlo zanimljive planove za širenje i dalji rast. Tako da mislim da će ova epizoda da vam bude zaista, zaista interesantna i inspirativna. Uživajte.
Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.
Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome.
Ivan Minić: Bojane, dobro došao.
Bojan Stevanović: Hvala.
Ivan Minić: Kako bi ti danas nakon značajne vremenske distance od samog početka opisao šta je to čime se bavi Hauzmajstor?
Čime se bavi Hauzmajstor?
Bojan Stevanović: Pa, ima jedna anegdota od mog sina kad je bio mali, pa su pitali čime se tata bavi. Kaže: Popravlja velike zgrade. Da, to je mnogo interesantno. Pošto dete ni ne zna šta je property facility. Mi se bavimo upravljanjem nekretnina, upravljanjem objektima, kako tehničkim obezbeđenjem, čišćenjem, tako i finansijskim, i svim ostalim. To bi bio property management, a FM – facility management bi bilo ovo što sam pojasnio. Tako da se u stvari bavimo tehničkim održavanjem i upravljanjem nekretninama.
Ivan Minić: Dobro. Ali, u trenutku kada je cela priča krenula, krenula je malo drugačije. Mi ćemo hronološki ići kroz ovaj razgovor, ali za početak mi je ideja da malo preciznije ljudima oslikamo šta su neke osnovne faze kroz koje je biznis prošao. Jer, moram da priznam, tek kad se pojavio, meni je Hauzmajstor bio toliko simpatičan kao brend. Nije ni čudo, jer ljudi koji stoje su ozbiljna priča.
Bojan Stevanović: Jeste, jeste.
Ivan Minić: Ali, toliko mi je bio simpatičan, toliko mi je bilo nešto novo. Ja sam to odmah zapamtio, i svaki put kad sam sreo negde – oduševim se. Žuto sa crnim i to je to, super. Jer, naravno, kako to obično biva kod nas, svi imamo traume sa majstorima.
Bojan Stevanović: Jeste, jeste. 🙂
Ivan Minić: Kako je sama priča krenula? Od čega je krenula? I šta je bila neka ideja? I kroz koje makro faze je biznis prošao?
Kako je biznis počeo i kroz koje faze je prošao?
Bojan Stevanović: Pa, naša u stvari ideja je bila da napravimo prvi profesionalni servis za male kućne popravke. To je bila ideja. Nervirali su nas majstori, nerviralo nas je kako je to izgleda.
Ivan Minić: Hajde. 🙂
Bojan Stevanović: Da, što je vrlo retko. I gledali smo, mislili smo da tu ima praznog prostora. Nadajući se prozaično da to u svetu funkcioniše kako treba, itd. 🙂 I da ćemo mi napraviti jedan divni, profesionalni servis koji će biti nešto potpuno novo. Ideja sa imenom je, naravno, stara, ali tu isto ima anegdota. Namerno smo stavili Z na nemačkom, tako da su nas ljudi zaustavljali na ulici i govorili: Nije hauz, nego hausmajstor. I onda je to već bio znak da smo prošli. I to je bila ideja, da napravimo profesionalni servis, da to bude vojna organizacija, da mi tu imamo kol-centar, radne naloge, itd, ne znajući uopšte u šta ulazimo. Mi smo mislili da ćemo mi to da napravimo iz nekog bivšeg života, iz iskustva, i znanja, i da je samo naše pitanje da nađemo majstore koji će da budu odlični i to je to. Naravno da to nije moglo…
Ivan Minić: Samo da se reši ovaj problem gravitacije i sve bude super.
Bojan Stevanović: Bukvalno, bukvalno. Ploča ravna i to. Ali, kad smo to krenuli da radimo, tek smo onda videli u šta smo ušli. Sve smo napravili u tom smislu, i onda smo prvo krenuli sa majstorima, da vidimo kako izgleda, da ih intevjuišemo, što nije bilo uopšte šanse, niti je njih zanimalo da rade u toj nekoj firmi novoosnovanoj. Oni imaju za sebe, niste mogli da ih ukalupite. Mi smo imali neki stav da je svako iskustvo negativno zato što u ovom poslu koji treba počne čisto nešto da se radi. Tako da smo prvu generaciju klinaca tražili samo momke koji bi voleli da postanu hausmajstori. Znam da je bio prvi konkurs: Imam vozačku i znam da vozim. 🙂 I tako dalje, i tako dalje. U ruke sam, baš bukvalno tako je bilo, i izvolite, dođite. I, anegdota, pričali smo malopre, nismo znali da organizujemo. Kako da organizujemo taj intervju za te momke. I pojavi nam se neka šansa da neku klimu ugradimo u Muzeju 25. maj, kod pokojnog Josipa Broza. Mi ugradimo tu klimu i nama ljudi taj prostor, neki amfiteatar, da tamo možemo da zovemo te ljude, pa da pravimo i neke treninge, itd. Ja sam tad otišao, ima ta anegdota, otišao da se upišem u knjigu žalosti Josipu Brozu. Kažem: Hajde, pomozi! Ti si bio bravar! Ti znaš kako ovo treba da se radi! Otvaramo ti na grobnom mestu firmu! 🙂 Naravno da su svi klinci otišli na bazen 25. maj. Pojma niko nije imao gde je muzej. Mi smo napisali Muzej 25. maj, ma kakvi! Onda zovu sa onog bazena…
Ivan Minić: Stvarno na bazenu ima muzej! 🙂
Bojan Stevanović: Da, da! 😀 Evo nas, ovde ima samo hlor. Gde je ovo ostalo? 🙂 I onda je krenulo. Onda smo krenuli njih da obučavamo. Ali, to sve košta. Sve ćemo mi sad da obučimo, pa će oni da… I sećam se isto da je bila utopija da mogu da urade, recimo, pet intervecija dnevno. To nam je nešto bilo modul – pet, pet, pet. Ja sednem u kola: Hajde da proverimo mi ova naša lupetanja. Ne možete da dođete do Novog Beograda jednom, a ne pet puta. 🙂 Jako je nezgodno bilo. Onda smo se teritorijalno organizovali. Gledali da to bude kao neka prva, hajde to je bila ideja, da bude neka prva privatna komunalna priča vezane za popravke. Tako da je taj deo početka bio potpuno nestvaran, sa svim tim procedurama, sa tim ljudima mladima punim energije koji pojma nemaju ništa. Gro njih, to im je bilo prvo radno mesto. To su bili momci od 20 do 25 godina. Da imaju vozačku dozvolu, da to bar preskočimo, i da ih mi… Ali smo radili na tom customer serviceu. Znači, bilo je važno ne smeš da zakasniš, ne smeš da dođeš mnogo rano, jer isto nerviraš ovog tamo što je kući, moraš da se odjaviš na kol-centru, moraš da daš klijenta da ga mi čujemo telefonom, itd, da vidimo da je to sve kako treba. Naravno da smo neke ljude počeli da smaramo s time. Šta ja imam da se javljam tamo? U redu je, nije u redu. Međutim, mic po mic, počeli su da nas zovu svi živi. Od ambasadora do poznatih sportista. Pričam sad iz marketiškog ugla, naravno. Zato što nismo bili skupi, a to je stvarno bilo sve, a oni su tražili sigurnost. To se tačno negde poklapalo sa vremenom kad su ekspati počeli da dolaze u Srbiju.
Ivan Minić: Da, ima taj momenat gde prosto ako možeš da biraš, izabraćeš firmu zato što to ipak podrazumeva neku sigurnost.
Bojan Stevanović: Sigurnost, jeste.
Ivan Minić: Ovako kad ti kaže… Svi imamo neke, od deset majstora koje treba da imaš u svom telefonu, svako ima dva koja bi mogao da preporuči, ali su svi oni na svoju ruku.
Bojan Stevanović: Tako je.
Ivan Minić: OK, u nekom trenutku ti kažeš: Dobro, ovaj radi za keš, ali je odličan majstor. Dobro, platićemo ga. Platiću ga ja kešom, bez obzira što je popravka za firmu, jer mi treba da se to reši. Ja ne mogu da čekam, itd. Ali, koliko bi sve to jednostavnije i lakše bilo da je institualizovano u tom nekom normalnom smislu. Brate, izdaš fakturu, ja ti platim. Izdaš predračun, ja ti platim unapred, ti završiš šta treba i to je to.
Bojan Stevanović: Malopre smo pričali o tome. U to vreme, recimo, u Americi, ako niste pod nekim osiguranjem zgrade ili nečem, po 18 dana čekate vodoinstalatera. Toga nema. To je i malo zaboravljena struka. Majstor, to je, pričao sam štos, hajde da ga ponovimo, da se nasmejemo ovde kad pričamo: Majstor dolazi kod hirurga kući, popravi mu nešto, i za pola sata kaže 200 evra. Ovaj kaže: Kako 200 evra? Ja kao hirurg nisam te pare mogao da imam u životu? -Pa, nisam ni ja mogao kad sam bio hirurg. 🙂 E, tako da idemo polako u majstore. Mi ćemo svi, ili ja i ti ili majstori, nema trećeg zanimanja. Tako da, tako je, davalo je neku vrstu sigurnosti. Mi smo davali račun, imali ste reklamaciju, imali ste sve. Vidljivo. Jako vidljivo. Dobro brendirano. Stvarno smo napravili to kako treba.
Ivan Minić: Jako dobro.
Bojan Stevanović: Tako da je cela ta priča bila… Prvi put smo mi izbacili tu priču Hauzmajstor. Interesantna je priča posle smo skopirali, ono što kažu u Funky Businessu: Kad si uspeo, kad drugi tetoviraju tvoje ime. Znam da, recimo, Crnogorac i Makedonac neki su nas potpuno skinuli. Ali, ne u smislu ideja, što je legalno. Nego potpuno: veb-sajt, sve. A mi smo tada, kad nismo imali kintu, i onda smo ipak zaštili žigove, misleći da ćemo da uspemo. To je, recimo, dobra anegdota. Onda posle kad su ovi to iskopirali, onda smo hteli da napravimo mošu, da ih zovemo da rade sa nama. Međutim, kakav Balkan crni! Makedonac mi je doneo vino, pričao sam to neki dan, sa etiketom bukvalno mojom. Moje firme. Piše samo Hauzmajstort na makedonskom. I kaže: Evo, bratak, izvini. Ja sam tamo. Šta mogu da radim? Pošto smo im poslali pismo, te neke opomene. Oni rade nešto drugo, oni su već počeli, imali su pre ovaj zakon o upravljanju.
Ivan Minić: Profesionalni upravnik.
Bojan Stevanović: Profesionalni upravnik. Tako da, eto, to je bila isto anegdota. I onda su svi počeli, Haus, Hauz. To je stari naziv, naravno, koji je sad već asociran. Eto, to je ta faza kad smo se bavili bukvalno proizvodnjom majstor. Kako da ih napravimo, i da ih organizujemo, i da zaista budu malo drugačiji, što se ono kaže.
Ivan Minić: A kad je step-up?
Kada je načinjen iskorak?
Bojan Stevanović: Kad je step-up, kad su već počeli da nas zovi razno razni direktori banaka kući, pa su počeli da nas zovu vrhunski sportisti, pa ovi, pa oni. A, to su sve bili predstavnici nekih firmi koji imaju velike poslovne objekte. Tad shopping mallovi nisu ni počeli. Mislim da nije niko bio. I onda smo počeli da idemo na sastanke, da li bi mi mogli da radimo održavanje poslovnih objekata, itd. I prvi naš ugovor je bio sa jednom bankom. To je isto dobra anegdota. Mi pojma nismo imali kako se održava banka, koja, recimo, ima 50 filijala. Ko da stigne tamo! Imamo da li deset ljudi nekih. Ništa nismo razumeli, ni šta je preventivno održavanje, a oni isto. To je isto sve povezano. Pojma nisu imali, sreća naša. Onda su oni uzimali neke tendere iz nekih svojih zemalja. Na primer, mislim da je ovaj bio iz Češke. Oni imaju jedno pet tendera, i onda smo mi taj tender – više smo naučili iz pitanja nego što smo znali šta da im damo. 🙂 I onda smo otišli na taj prvi, ne znam koga smo zvali, otišli na taj prvi tender i dobili državnu banku. Bili smo toliko ponosni. Mi održavamo – tehničko održavanje banke. To je sad već jedan level drugačiji. I obilazimo Srbiju, itd, i te filijale. I drugačije tamo ponašanje, i plaćaju, što bi rekli, plaćaju na vreme, banka plaća na vreme, ne znajući da banke vole jako nisku cenu za sve što im treba, kao i svi ostali korporativci. 🙂 Tako da, to je bio skok. U toj fazi smo već počeli da razmišljamo da nam treba inženjer neki. Mi smo imali majstore da uđemo u neku priču. I sećam se nam da je došao, ali ko će da vam dođe kad vi počinjete. Kako to sad sve lepo zvuči. Šta sad firma tek počela da radi, što bih ja kao inženjer neki diplomirani došao kod nje. I sećam se kolege Mirka Čomagića koji je došao da prespoji, pre neki dan sam pričao. Dečko radio kao građevinski inženjer, naravno, sa licencom u Kataru za Energoprojekt. I on dolazi, i pita ortaka koji se muvao tu s nama, pošto smo mi malo alanfordovska priča, kaže: Vidi, Boki, je li tamo treba inženjer? Šta je, bre, to? Kakav Hauz, kakve izgradnje, popravke? Ništa. I, sećam se da me je pitam, kaže: Izvini, da te pitam. Koliko ti možeš dugo da mi garantuješ platu? -Mogu jedno godinu dana, ako ti odgovora. 🙂 Evo ga 17 godina. Znači, bukvalno, ali bukvalno. Tako da je to bilo potpuno, a onda dobijete tu vrstu odgovornosti za drugog, tako neke ljude. Sad vi nešto morate naplatite, napravite, pustite, Vaša ideja je divna, i sve to. Ti sve to znaš i onda je to malo drugačije. Ali, eto to je…
Ivan Minić: U kom trenutku ulazi Rustler u priču?
U kom trenutku Rustler ulazi u priču?
Bojan Stevanović: Pa, mislim posle tri i po godine-četiri godine skoro. E sad, šta je tu interesantno? Još smo mi bili tanki. Mi smo zarađivali, već smo bili na break-even, nije to već bilo problematično, da vidimo gde bi mogli da rastemo. Međutim, u tom trenutku se poklopilo da je ta austrijska firma Rustler, oni su isto old man, oni su stara firma austrijska, i oni su tražili isto svoje brancheve da pootvaraju. Znači, Mađarska, Rumunija, Bugarska, Srbija, itd. I opet smešna priča. Preko bankara, te banke koju smo održavali, ona nas pozove i kaže: A da li bi ušli u neko partnerstvo sa austrijskom firmom? Mi kažemo: Što ne bi ušli Hauzmajstor u to. -Hajde da napravimo sastanak. I to je bilo mnogo smešno. Oni su ljudi došli, taj deda Rustler samo ide za mnom i pita me: Imate vi majku? Imate vi oca? Njega zanima famija, a mene samo zanimaju pare i nešto da nam da od onih procedura. Imam i majku i oca. Sve imam. Normalni smo, itd. I onda smo to pregovarali, pregovarali. To je bilo mnogo smešno. Rekoh: Šta oni kupuju? Goodwill kupuju. Biće danas. Mi se utegli sve što smo mogli. Našminkali se, doterali se. Imamo taj jedan ugovor-dva, koliko smo već imali. Ali, organizaciono oni su se oduševili organizacijom, jer oni to nemaju. Oni su tamo matori, Mocart kugle, i… Mislim kao koncept. Oni su se bavili nekretninama, prometom nekretnina, property managementom za te velike stvari. Ozbiljna firma, itd. Ali, ovaj FM nisu znali ništa o tome. Sećam se da smo posle pričali da su oni iznenađeni saznajem naših inženjera. Pričam za tehniku: od elektroinženjera, građevinaca, mašinaca. Zaista kapa dole. Baš nam bilo drago kad smo poredili sve ove zemlje. Šta se onda dogodilo? Hajde da vidimo to da damo ruku. I tu se mi posvađamo nešto. Oni nešto pričaju, pričaju, rekoh: Ma šta! I mi se tu podžapamo s njima. Međutim, oni ljudi odlaze u Hajat i putuju, imaju let pre podne. Kažu meni: Hajde, dođite na doručak. Da se pomirimo, valjda. I mi dođemo na doručak. Oko cene nešto smo se, oko čega ili oko para, što kažu, i oko nekih uslova. I oni nama daju ruku. E sad, Srbinu ruka. Ruka vredi, pogotovo u toj fazi. 🙂 Kaže: Evo, dogovore. Hajde, dođite u Beč. I mi odemo u Beč, u Šenbrun, neka godišnjica firme. Sve to porodično, pa je sve još glamuroznije, jer nije korporatizovano. Naravno, ja naivno verujući da će mi pošalju: Sad kad mi stignu procedure, know how, klijenti austrijski! N-i-š-t-a. Oni su to ljudi kupili: Mi smo sad partneri, pa ti drž’ se ovde kako znaš i umeš. Znači, nijedan papir. Nego je bilo obrnuto, onda oni kupi firmu u Mađarskoj, šalju meni Mađara na obuku, pa mi šalju Čeha na obuku, pa mi šalju… Tako da smo mi bukvalno obučavali njihov menadžment, a oni su stara firma sto godina. Potpuno šizofrena situacija. I onda smo tako rasli zajedno. U tom smislu. E, onda smo dodavali i ostale servise, što je normalno. Onda oni imaju to promet nekretnina, pa malo ovo, pa malo ono. Pa smo ušli u renoviranja, da radimo te fit oute, rekonstrukcije. Onda smo dobili još neke proizvode koji su drugačiji. Pa smo postavili predstavnici i zastupnici za neke brendove. Bio je Riboh. Zato što smo imali tu operativu, pa smo bili idealni za te ljude. Nismo čak ni jurili to, ništa, nego imate servis, imate logistiku, izvolite. Taj skok je bio defakto sa prvim korporativnim ugovorom, da kažem. To je promenilo ovaj pravac male kućne popravke.
Ivan Minić: Sa koliko ljudi je krenulo? Koliko ljudi imate sad?
Sa koliko zaposlenih su krenuli i koliko danas ih imaju?
Bojan Stevanović: Krenulo je sa pet ljudi, a sad imamo negde blizu dvesta. Sad imamo, recimo, taj Mirko je prvi inženjer, Mirko naš drugi brat, a sad imamo 27 inženjera. Elektroinženjera, mašince, građevince. Znači, ozbiljne mlade munje. Meni je tu bio veći challenge da li je njima ovaj posao interesantan, jer inženjeri kao inženjeri. Međutim, ovo je toliko brz posao. Ovo kad vas uhvati, vi pojma nemate šta vam se dešava. Odete na neki ringišpil, što sam pre neki dan. Ako ne voliš ono što radiš, bar se potrudiš da zavoliš. 1% ljudi možda radi ono što voli, ali ovo… Tako da je odlična hemija u firmi, i oni su mladi, i desila se firma u međuvremenu, tako da im je drago što rade tu. Hoću da kažem, više nije to ta priča. Mada, ljudi i dalje nas anticipiraju samo za popravke u kući. Tako da je običan narod…
Ivan Minić: Dobro, znaš šta? Za fizička lica vi jeste i dalje rešenje njihovog problema.
Bojan Stevanović: Da, da.
Ivan Minić: Ali, taj momenat kad on kao fizičko lice ili neko ko je profesionalno uspešan, ali je i dalje i fizičko lice u slobodno vreme, on kad vidi i zadovoljan je, hajde da vidimo šta bismo mogli. Jer prosto ljudi žele da imaju u svom okruženju one na koje mogu da se oslone.
Bojan Stevanović: Kao dobra doktorska usluga. Ja sam pričao kad smo bili na panelu da mi živimo rešavajući tuđu nesreću. To je jako težak posao, ali ta vrsta emocije posle dobrog urađenog posla, jer ste nekome rešili problem, kao lekar, to posle stvarno ostane. Znači, entertainment, pa lepo ti je, ali ima i na drugim mestima gde je lepo. Tako da je teško, ali kad zaključate tu priču, to bude polimerna veza zaista. To onda dosta traje. Tako da smo mi gro ugovora dobili bukvalno kroz tu priču.
Ivan Minić: Na preporuku.
Bojan Stevanović: Jeste.
Ivan Minić: Kao što uostalom i dobri majstori, sigurno radiš.
Bojan Stevanović: Jeste, jeste.
Ivan Minić: U principu, ne može to možda da eksplodira u roku od par meseci, ali na nivou od par godina na preporuku mogu da izgrade svoju priču.
Bojan Stevanović: Tako je.
Ivan Minić: E sad, pominjao si u nekoliko navrata Srkija. Ne znam koliko ljudi znaju, pa bih voleo da pojasnimo. Srki je Srđan Janićijević.
Ulazak u privatan biznis
Bojan Stevanović: Srki je Srđan Janićijević, moj drug preko 50 godina. Mi smo išli zajedno u osnovnu školu, u vojsku, ne znam više gde nismo išli zajedno. Celo to društvo, to je interesantno možda pošto vidim da dosta ljudi nam to kažu svaka čast. Mi nismo mladi momci, ali svake nedelje u pola dvanaest se skupljamo svi zajedno. I dosta uspešnih ima. Svi zajedno se skupimo u jednom kafiću tu u Čarli Čaplina i tu bistrimo. I tu vam ne vredi ništa. Možete da date gol Real Madridu, ti si dao gol. To je kao onaj sarajevski humor. 🙂
Ivan Minić: Kao da ste i dalje u osnovnoj. 🙂
Bojan Stevanović: Da, da! Bukvalno kao da smo! 🙂 Ja sam tad radio u investicionom fondu, a Srđan se vratio iz Filip Moris. Srki Janićijević, hajde da ga predstavimo, mada mislim da je jedan genije kreativni, koji je radio za Filip Moris godinama, i onda je bio direktor Filip Morisa, predstavnik Filip Morisa u Rusiji. I vratio se iz Rusije na mesto generalnog direktora Kola-kole. Onda posle jedno godina dana tu umorio se, smorio se sav, i on me zvao, kaže: Vidi, ja ne mogu. Kao ekspada me sad šalju opet negde da idem dalje, van Srbije. Ja hoću da otvorim firmu. Hoćeš da upadneš unutra? -Kakvu firmu da otvorimo? Šta otvorimo? -Komon Sens, zdrav razum, i da izbacujemo male biznise. Ja sam imao neko drugo iskustvo, ja sam radio u državnoj firmi, i vodio sam neko preduzeće. Znači, ja sam u toj priči bio neki uličar, a on je bio korporativac. Ja kažem: Hajde, dogovoreno. I mi sednemo, i dogovorimo se, i napravimo firmu. Bilo nas je pet u toj firmi. Imali smo sve kako mali Perica zamišlja: IT-jevca, imali pravnika, sve drugari, naravno, imali smo sociologa. Zoran je psihijatar! 🙂
Ivan Minić: Ne znaš da li je dobra firma ili dobar vic.
Bojan Stevanović: Da, da, da! 😀
Ivan Minić: Lomi se. 🙂
Bojan Stevanović: Da, da, tu se lomi! 🙂 I onda smo otvorili to, i krenuli da izbacujemo projekte. I prva ideja, prvi projekat je bio Hauzmajstor. Onda smo imali Asistel, imali smo Be Your Boss, itd. E, onda u tom međuvremenu, ja odlučim, rekoh: Ja ću da vodim Hauzmajstor. I ja sad krenem da vodim Hauzmajstor, Srđan u međuvremenu dobije ponudu koja se ne odbija, ali ne znam da li tad pogrešio ili nije dan-danas, da bude generalni direktor Politike. Odlazi čovek u Politiku, mesto je toliko klizova. Ovo znaš, Koka-kola, Filip Moris. Odlaziš tamo u brljotinu, a meni ostane livada sa svim ovim, tri ova projekta. Imali smo tamo drugare koji su to krenuli da vode, onda Hauzmajstor. Znači, potpuno ludilo. On ne zna gde udara, mi ne znamo da udaramo ovamo. Tako da sam ja onda krenuo to. Pričao sam to stalno, sa tri mobilna, nisam znao stvarno gde da parkiram. Znači, parkiram kola, mislim da su mi ukrali kola. Onda se vraćam unazad, kad sam ustao, šta sam uradio, pojma nemam. Uopšte to nije koristan rad. To je bukvalno samo nešto okrećeš: ovaj papir valja, ovo bi trebalo, ne bi trebalo. Dok to postavljate, to je najteže. U principu, najviše gubljenje vremena. Nisi optimizovan…
Ivan Minić: Moraš da probaš milion stvari da vidiš šta radi.
Bojan Stevanović: Probaš milion, tako je.
Ivan Minić: A sve ti je frka, i sve ti je hitno, i…
Bojan Stevanović: Upravo to, sad ili nikad. Tako je. I curi ti i vreme i lova, itd. Tako da, to je bilo. Onda, Srki je posle izašao. Da, onda smo mi ostali partneri u mokrogorskoj školi. On je krenuo da otvara mokrogorsku školu. To je već istorija, to već sad znate, menadžmenta, itd. Ali, ovo je bilo… Ima jedna anegdota, mora da je pomenem. Kada smo otišli, hajde da se smejemo malo, nas dvojica odlazimo da obilazimo servisere. Ja sam išao, upadao im, Nova godina. Dođem pre intervencije, pogledam kad su intervecije, pa te sačekam, vidim kakav si, da li si musav, da li si… Pa, sačekam te posle da vidim, pa vozim iza njih da vidim kako se ponašaju u vožnji, da nešto dobacuju. I sad odemo na jednu intervenciju, pričao sam pre neki dan, u Braće Jerkovića. Neki čovek nešto mu je trebalo da se radi, a mlad čovek, sumnjivog biznisa. I nas dvojica i dva ova čoveka što znaju. Mi nemamo pojma ništa, ali dva servisera. I sad nas četvorica, mi banemo njima pred interveciju, ulazimo čeku u stan. Čovek otvara vrata, četvoro ludaka mi ulazi, a nešto mu je trebalo da se izbuši, da mu se nešto popravi, i, između ostalog, da mu se namesti muzika. I uzmemo ja i Srđan kao da mu nameštamo tu muziku. I drži, i ne daj, i nekako mu namestimo onu muziku. Oznojili se, ova dvojica momaka rade šta treba, ovaj veli: Ova dvojica… Izađemo napolje i sad ide nastavak. Ovi su trebali još nešto da završe, dolaze sutra ponovo kod tog čoveka, a on kaže: A ko su ona dvojica? -Pa, to su naše kolege. Mi kao: Nemojte da kažete kakvi vlasnici, direktori. Kaže: Koje, bre, kolege! Onaj ima sat od 10.000 evra na ruci! 😀 A Srđan imao sat iz Filip Morisa valjda, a ovaj se bavi satovima.
Ivan Minić: Profesionalno. 🙂
Bojan Stevanović: Profesionalno se bavi, sajdžija profesionalni, kaže: Kakve kolege! Onaj ima sat od 10.000, a popravlja muziku. Potpuno ludilo. Eto, na primer, anegdota. 🙂
Ivan Minić: E, dobro. Ono što uvek pitam ljude na početku, a sad baš neću na početku, jer smo napravili jedan uvod da oslikamo šta je Hauzmajstor bio i danas, a šta je tvoja priča? Šta si hteo da budeš kad porasteš?
Prvi poslići
Bojan Stevanović: Kad porastem biću Kengur, kako kaže onaj. Pa, vidi, ja sam igrao basket. Ja sam palio na to, da budem neki košarkaš. Pričam sad baš kao klinac. A posle zbog karijere neki očev prijatelj dobar je radio u Africi. On je imao, kako se zove, kinoprojektor, onaj što zuji. Onda se sećam da smo gledali neki film, da je to neka zelena trava, gde čovek ima kuću, bazene. Rekoh: Šta radi ovaj čovek? -Pa, on projektuju vodoprivredne kanale, i tamo vamo. Gde se to uči? -Na poljoprivrednom fakultetu. -Kako se to zove? -Vodoprivredne melioracije. Nisam znao da izgovorim. Rekoh: Dobro. I ja sam išao u osnovnu školu na Dorćolu, pa išao u V gimnaziju, pa išao u arhitektonsku školu, i onda posle upisao Poljoprivredni fakultet. Tako da vrlo vezano za Hauzmajstora. I smisaono sam završio vodoprivredne melioracije. To je tad bilo stipendije, jer to je sad tek aktuelno. Ne znajući da to nema veze sa životom u Srbiji zemlji, gde je poljoprivreda tek sad dobija neki 3D. Ali sam ceo život bio preduzetnik. Zaposlio sam se posle, recimo, PKB-u, i tamo sam već otvorio svoju prvu firmu. Zvala se Bost, Bojan Stevanović, vrlo kreativno. 🙂 To su bile one firme sa onim pečatima velike, prve one, sa milion onih papira šta sve možeš da radiš: od staklorezca do prodaje gume. Pa sam onda neki humus tamo se igrao, pa sam izbacio. Pričao sam to isto. Od kalifornijske gliste i onda je to išlo po ovim ćvećarama. Imao sam taj neki duh, i svake godine sam, recimo, kao klinac radio preko zadruge. Nikad nisam uzeo lovu od keve i ćaleta za more. Ali, ne što nisam hteo, nego tako se to nameštalo. Ćale kaže: Hoćeš da radiš? Istovar/utovar. Tako da od kad znam za sebe sam bio u nekom poslu. E, onda posle toga doživim platu, naravno, kao i svi normalni, 15 maraka, i kažem: Hvala. Dođem kući, kupim mami kafu i kažem: Ja sam završio sa poslom. Tata nije hteo da govori sa mnom. Ti si ipak inženjer. Bio sam dobar. To je PKB u Dobanovcima. To je kao prva brazda, pa Tito. Tu se vrlo brzo dobijali stanovi, oko hotel Juge. Stvarno super bilo. Znači, 3-4-5 godine čekaš i dobiješ stan. A ovde dođeš do 15 maraka, je li, kako je išla država, i odem da radim u privatnoj firmi koja se zvala, možda ste čuli, isto je bila odlična firma tad, Beokolor i Ultramix, da vodim tamo tu priču kao tehnički direktor. Ona se bavila proizvodnjom boje i lakova. To je bila prva privatna proizvodnja boje i lakova. Posle blokade Srbija-Slovenija, Rada Lambada, i ona priča Radmila Anđelković, itd, mi smo pravili tu disperzije, lakove za parket. Ali, ozbiljna proizvodnja. A, onda smo ubacili, da, to je bio Ultramix, pošto su ti mešači relativno slični, puševi, itd, ubacili da pravimo i stočnu hranu. Tako da dođete kod nas, kupite valjak da krečite, a malo i za prasence može da se ponese kući. Tako da i ta hrana je krenula nenormalno da ide. Mi nismo uopšte ukapirali, u centru grada, gde je Bara Venecija, gde su ona dva velika plava silosa, tu smo. Mi uopšte nismo razumeli da smo mi napravili najbolju reformu na svetu, tobleronu za životinje zato što je ulazaš bio mnogo smešna cena neka. To je bila ona inflacija, i imali smo tehnologa: Stavi, bre, dodaj još tri jaja. Šta misliš da je jaje džabe? I napravimo… Ja se sećam isto anegdote kada je došao čovek da kaže: Nešto nije u redu, fali im vam neki mineral. Krive se noge piletu. A, u stvari, pile poraslo, i ovi rekli: Jeste li vi normalni?! Jedi! Tako da, to je bilo mnogo smešno. Znači, vodio sam, to je bio ogroman broj ljudi. To je bukvalno od kanapa, veži džak, pa do uzmi čep, nađite čepove, ne možemo da zatvorimo ovo. Nema da se kupe čepovi, filnis i sve ostalo. Znači, cela moguća proizvodnja u to vreme, 90-e, itd. E, posle toga nisam hteo ništa da radim godinu dana. Rekoh: Neću da radim. Dobio dete. Dragana me gleda, Dragana pravnica kaže: Bolje za kamen da sam se udala nego za tebe. -Neću sada da radim ništa. -Što? -Tako, umorio sam se. I stvarno. Međutim, posle 3-4 meseca, naravno, već krećeš, nisam ja tu ni imao novca. Uzađe konkurs u Politici, tada su se radili konkursi, ovo smo pričali o CV-ju, konkurs za investicioni fond, prvi TBI se pojavio, i za neku nemačku ozbiljnu firmu koja proizvodi premikse, to su ovi minerali koji stavljaju za životinje, itd. I ja sad uhvatim na kucaćoj mašini, dole crveno-crno imala žena, i ja tumba-tumba-tumba. Pismo pošaljem ovamo, pošaljem onamo. Oboje me zovu na razgovor. Ovde idem prvi put na razgovor, rekoh: Gde ću, šta ću sad da pričam ovde. Krugovi, psiholozi, ovo sve što sada deca… Gde se vidiš za 5 godina, za 16 dana? I tako dalje. Prođem sve to. I oni ljudu u najuži krug, išao sam na tri-četri da postanem direktor te nemačke firme. Međutim, neću da idem u Novi Sad. Sad me to nervira. A u međuvremenu me zovnu ovi iz fonda. Dođite. Šta je ovo, nešto novo? Penzioni fond? Dobro. Vidim ja dolazi ta tranziciona metla, sve se menja. U Knez Mihailovoj. Mislim, stvarno, gde ćemo nego tu. U Knez, gde je NUNS. I odem tamo u fond. I posle toga me Srki zovne. Ima tu mnogo anegdota. Ima anegdota pričao sam je ja kad sam išao na prvi razgovor kod privatnika, vlasnika Zokija. On čovek iskusan kao sad mi u privatnom poslu, pa kad dođe neko dete, ali sad i deca znaju. Ja sam išao na razgovor, i nemam koga da pitam koliku platu. Ćale već govori: Ideš kod privatnika da radiš ti koji se školovao, normalan, pametan.
Ivan Minić: Izdao si hardcore.
Bojan Stevanović: Izdao si hardcore. Na šta to liči? Izdrži, proći će i ratovi i sve to. Kad bi se tako odustajemo. Međutim, ja odem na razgovor, čovek ima kuću na Vračaru, ima onu staklenu teglu sa bombonama sa lešnicima, Roše. To bi bilo milion evra meni. Sad imaš Soko Štarku, ja manđam one bombone, on me pita, intervjuiše me. I sad on kaže: Pa, kolika bi tebi plata? -Pa, ne znam, da razmislim. -Hajde, pa da se čujemo sutra. Stavio me u džip, ja video džip prvi put u životu, prvi padžero u gradu. Fabrika, viljuškari, kamioni, rekoh: Šta ovaj čovek… Ja sam znao da možeš da imaš piceriju. I ja dođem kući, nemam koga da pitam za platu. Nema šanse. Koga da pitam, ove moje? Niko ne zna ništa. Taksistu nekog pitam. Kaže: Kaži mu 100 maraka. A meni bila plata 15. 🙂 Ma, kaži mu 200! Ja dođem tamo, on kaže… Pričao sam, ali mnogo dobra priča. Kaže: I, šta smo odlučili? Ja kažem: 300. -Koliko? -300. Ja stao ovako, i on kaže: Za početak? -Za početak. Ja kao: Šta ovaj čovek priča, 300 maraka? Šta ću ja da radim? Prva plata… Ja došao, pao s duda. Znao sam ja o poslu, znao sam svašta, krećem. Prva plata, on mi da 500 maraka. Ja dođem kući, kao: Šta je bilo?
Ivan Minić: Koliko košta… 🙂
Bojan Stevanović: Ćale kaže: Nije sve u parama! -Hajde, tata, koliko košta brod? 500 maraka. Ja počnem da računam. Jedno 800 plata u PKB-u, rekoh: Dobro si zapalio, druže. Krenem da delim, da množim, i tako. Jedino što nisam znao da se radi 800 sati svaki dan, da dođeš sav brašnjav i prašnjav, ali, eto, to je to vreme. I onda posle, kažem ti, fond. I onda Srki kaže: Hajde, hoćeš da ulazimo u privatluk? Tako da smo mi relativno kasno ušli u privatno, naše privatno.
Ivan Minić: Taman.
Bojan Stevanović: Možda i taman, možda si u pravu. I onda smo krenuli da se igramo s time. I, eto, stvarno sad kad pogledaš, da mi bukvalno skoro milion kvadrata nekih održavamo. To je vrednost te imovine dve i po milijarde. To nije zezanje, s tim polisama osiguranja, da kažem da sad protiv, pupupu, protivpožarne liftove i čuda. Znači, jako odgovoran posao, ali dobra energija i dobro to radi. Tako da dolaze nam mladi, dolaze nam na praksu. Ja sam išao na Mašinski fakultet, pokušao sam tamo da napravim, pošto je ovo menadžment ipak ta reč, da napravimo da ovi momci, mašinci budući, dobiju tu vrstu zanimanja, kao master.
Ivan Minić: Kao inženjerski menadžment.
Bojan Stevanović: Da, da. Međutim, to je bilo jako sporo. Vidim sad svuda imaš to, property management. Zato su nekretnine buknule. Sad je to eksplodiralo. To je relativno novo, ta struke. Iz 70-ih iz Amerike krenulo property facility. 50-ak godina. Znaš kad su krenuli ovi veliki shopping mallovi, ova čuda da se rade, i veliki poslovni objekti. Ko je zamišljao da će da zakupi u nečijoj zgradi kancelariju. To je bilo… Praviš zgradu…
Ivan Minić: Sazidaš.
Bojan Stevanović: Sa dve ruke napravim, bre, rampu. Izvoli, uđi. Tako da, eto, to je…
Ivan Minić: Ali, fascinantno je kako se stvari menjaju, i kako se sad te neke velike firme koje su nekad bile ozbiljne, gradile nešto sve, sad od svega što je ostalo od tih firme – ostale su te zgrade. I možda tu ima par ljudi koji znaju još uvek da renoviraju te zgrade. I svi su renovirali zgrade i svi rentaju sad te zgrade.
Bojan Stevanović: Jeste! 🙂
Ivan Minić: I kao firma živi od toga što renta nešto, gde su nekad bile njihove prostorije.
Bojan Stevanović: Jeste, jeste. 🙂 Spomenici. Ali, sećaš se onih trendova, kako je sve moda, tako je i to bilo. U jednom trenutku će da se sade pilići, pečurke, kornjače, nemam pojma ko je šta hteo da pravi, puževe. I niko nije hteo da uzme te stare fabrike, nego se prvi Bogoljub Karić pričao da će da sadi salete po fabrikama. Nego: Hoću svoje. Pusti, Srbin. Ja ću svoje, da kupim plac. Potpuno je sad obrnuta priča. Sad vidiš da renoviraju te industrijske objekte, prave dole, bre, slikarske galerija, čuda. Zezaju se.
Ivan Minić: Pa, dobro. Kad kreneš malo da – mi smo imali prilike kroz par nekih snimanja da prođemo kroz neke stare fabrike koje ili su potpuno devastirane ili kao postoji, 5% radi nečega negde, ali u principu ne radi ništa. I ti kad prođeš kroz to sada, OK, to je prašnjavo, ali to je večno.
Bojan Stevanović: To je moć. To je ozbiljno. Vidi, od nas je počelo to, stvarno je smešno. To su bile ozbiljne organizacije i to je bila ozbiljna privreda. Ta industrijalizacija je ubila seljaka. Nije htela da ga ubije. Pa je on jednom nogom brao maline, a drugom radio u fabrici. I onda kad je ovo puklo, sad su opet u tranziciji. Sad se vraćaju na zemlju. Ali, to je ozbiljna ekonomija bila.
Ivan Minić: I ozbiljna ekonomija, ali ti imaš fabriku, nebitno, motora, traktora, šta god, i kao: Hoćete da vidite svečanu salu? -Šta će vama svečana sala? -Ne, imamo mi… I uđeš u svečano salu i kao, brate, nema nijedan hotel u Beogradu takvu salu.
Bojan Stevanović: Tako je, tako je.
Ivan Minić: Onda odeš u taj neki deo koji je prirodno takvo postrojenje, to je bilo i kod roditelja kad sam išao u njihovu firmu, u BIP, kad sam bio mali. Kao, brate, ima ozbiljna menza. Ozbiljna menza ima ozbiljnu kuhinju. I sad kao: A što vi ne pravite ovde neku proizvodnju nečega. Hrane? Brate, ovo vrlo malo ulaganje da ga ti napraviš da bude po nekom HACCP-u, nečemu.
Bojan Stevanović: Tako je, tako je.
Ivan Minić: Jer to je pravljeno po standardu. Taj JUS po kome je pravljeno je bio baziran na nekom DIN-u, na nečemu. To je Nemac smislio, pa mi iskopirali.
Bojan Stevanović: Tako je.
Ivan Minić: OK, ima da se radi, ali ne moraš da zidaš sve od nule.
Bojan Stevanović: Pomenuo si BIP. Znači, da li je moguće da upropastimo pivo u centru grada. Cena piva obrnuto proporcijalna prevozu. I ti sad imaš u centru glavnog grada pivaru i to. Ali, dok je radilo… I drugo, ljudi su bili emotivno tad vezani za te fabrike. To je meni, recimo, bilo važno u Hauzmajstoru, da osetiš neku vrstu poverenja, lojalnosti. Ali, stvarno tako mislim. Da im bude krivo što im firma ne radi dobro ili radi dobro i da im bude milo, itd. Sećaš se roditelja isto mojih. To kad donese onaj rokovnik iz firme. Njegov rokovnik, burazeru, privezak za ključeve iz moje firme. On kaže moja, a njih ima 5.000 u firmi. Ali, taj odnos je bio takav.
Ivan Minić: Taj odnos je bio takav, i jedna od najtužnijih stvari koje sam doživeo u toj nekoj priči sa roditeljima, jer kad si klinac, onda oni pričaju gluposti, ti si najpametniji. Onda malo shvatiš da, OK, neka biraju oni neke stvari. Meni je mnogo pomoglo što stvarno imao sam divne roditelje, i dalje majka divna, ali oni su imali poverenje u mene. Oni nisu razumeli ništa, ali su me pustili, imali su poverenje da ja znam šta radim. Ali, taj momenat kad ti skapiraš da oni su toliko sebe davali tim pričama i sve to, i zajebali su se.
Bojan Stevanović: Vidi, to je najtužniji deo. To je najtužniji deo mog odrastanja. Taj periodu upravo to, između propasti da oni dožive… Pazi, ti obrneš cajger, i doživiš da ne možeš ništa detetu da pokloniš. Hoću, a ti imaš penziju dva dinara, a već imaš 60 godina. Ne znaš da prodaješ ni cigare na ulici, ni benzin, ni ništa. I gledaš svoju decu kako pate. Mislim da je njima čak i teže bilo.
Ivan Minić: Sigurno.
Bojan Stevanović: Ti kad si klinac, 100% da doživiš da ti se upropasti firma, da ti deca potpuno neizvesnost imaju, a ti ne možeš prstom da mrdneš. Čak i taj stan da ti nešto… Ništa. Tako da to je strašan osećaj nemoći. Tako da su oni počeli ni iz čega, pa napravili sve što su napravili i to vrlo pošteno, načelno pričam, što je sada… I onda doživiš da to veze nema sa životom nego da sve propade. E, sad se opet to malo… Eto, hvala Bogu, pa ti je majka živa, i moja, tako da sad to vidiš. Pa, pričao sam pre neki dan, do skoro je to bilo sramota. Osim poverenja, ali nemoj baš da me pitaš šta radi Ika. Malo je čudan, ima neki crni studio, bavi se IT-jem i marketingom. -Šta ti je to marketing? Ej, ja sam pričao za kape, na primer. Praviš kapu, to je sramota. Sad je to sve malo amerikanizovano, u pozitivnom smislu. Taj deo je prošao ovde da je potpuno kul da ti držiš, i da te stare žene shvataju da je to OK. Pa da onaj radi sa metalom nešto, itd. A to je do skoro bilo, kažem ti, ćale moj kaže: Privatnici su lopovi i šta ćeš ti tamo? Ćale je ono bio… Na pravu loptu sad si zapalio, itd. Ne shvatajući da, ja se nadam da nećemo pogrešiti, da je to voda i da to moraš da pustiš. Ono mora da ide da izgura svoje, pa kako ti Bog da.
Ivan Minić: Da, i moraš da na neki način da se prilagođavaš i pratiš šta se dešava.
Bojan Stevanović: Upravo to.
Ivan Minić: Taj komunizam u svojoj osnovi nije loše postavljen sistem. Problem je što su elementi korumpirani. Sa robotima radi super. Ali, sa ljudima…
Bojan Stevanović: Samo to.
Ivan Minić: Kad ti čoveku daš mogućnost radi koliko misliš da treba, on ne misli da treba. 🙂 Neki misle, ali većina…
Bojan Stevanović: Ma, te svesti… Pa, vidi, ovde je smešno. Priča mi neki drugar koji ima veliku fabriku, privatnik, kako je došao čovek kod njega da mu da mito, a ne znajući da je on gazda. 🙂 Išao okolo-naokolo i došao do njega. I kaže: Pa, šta ti misliš? Pa, krene da se šali sa njim i valjali su se od smeha. Posle i ovaj se smejao što mu je nudio i ovaj kaže: Da su nekoj drugoj zemlji, prijavio bih te, ali ovo znam da svi nude. Nudi vlasniku kompanije da mu da mito da mu ovaj skine cenu. Potpuno šizofrena priča, nego je pogrešio, pogrešno lice. Tako da…
Ivan Minić: Pa, koliko se daje? -Pa, daju ljudi…
Bojan Stevanović: Da, da! 😀 Ima to!
Ivan Minić: Ja se sećam jednog trenutka koji mi je bio potpuno neverovatan. Drugar moj koji se bavio se potpuno nekim desetim stvarima, uvozom nečega. Ali, to, uvek je nešto sa strana, nešto majstoriše i drugi biznis. Šta radiš? -Svakog meseca uzmem kombi na jedan dan. -Dobro. A šta će ti? -Imam pet doktora kod kojih imam dogovor da sve flaše koje su dobili ja im otkupim po fiksno, 300 dinara po flaši. Ovi samo da se reše toga. Ima doktora koji vole da, ali ima i ovih koji samo vrte, slažu to negde. Dobio sam 100 flaša ovog meseca. -Evo ti 30.000 dinara. I kaže: Ja to sve pokupim, stavim na jedno mesto i vidim šta tu ima. Ima nekada da se probere. Birao je single maltove sebi i ovo-ono. A ovo ostalo ja lepo složim i kategorišem. I imam pet momaka koji organizuju žurke i on kod mene kupuje Balantajne, Džoni Vokere i slično, sa nekom razlikom u ceni.
Bojan Stevanović: Ma, kralj!
Ivan Minić: To je to. Kombinujemo. A s jedne strane, likvidira sve to lepo, to budu neke pare i to. S druge strane, napravio je sebi kolekciju, ludilo potpuno. A kako ih je upoznao? Upoznao ih je kroz posao kojim se primarno bavi.
Bojan Stevanović: Kažu ti kafići oko Urgentnog centra, to su ti najbolji viskiji. Odeš tamo i ima šta hoćeš. 🙂 Ne, ne, ima dobra anegdota za to. To mi je jedna naša poznata advokatica ispričala kada je branila nekoga doktora za korupciju, kaže: Mi sad sedimo kod sudije. I čovek pita kolege, koji je stvarno sjajan. Ne znam da li znaš tu priču.
Ivan Minić: Ne znam. 🙂
Bojan Stevanović: Kaže: Šta ćete da popijete? Poslao mi moj drug doktor neki viski. I kaže: Čovek vadi viski. I kako je vadio ovako viski iz kutije, tako kreće da lete evri. Ili marke, ne znam šta su bili. Kaže: Videli ste, videli ste! Nema veze s ovim! Ovaj ni ne zna da su mu stavili, a dao mu. I kaže: Sad zove ovoga na spikerfon ovog lekara. Vidi, ovde… On kaže: Gde mi je ta flaša? Bre, daj mi tu flašu! Nisam ni ja video! A ovaj da objasni ljudima. Kaže, branila je nekog lekara, i stavila je primer da oni dosta puta i dobiju, a da pojma nemaju. To su im stavili. Kaže: Videli ste, ovo nema veze. Stari sad neka ćurka, sad lovac u kutiju. Ali, to je… To smo mi, ovako-onako.
Ivan Minić: Pošto si rekao da vam je firma u najmanju ruku neobična. Za početak, bavite se čudnim stvarima.
Bojan Stevanović: Da, da. 🙂
Ivan Minić: I to se razvijalo vremenom. Ko su, uvek postoje ti neki ključni ljudi koje identifikuješ kroz vreme, život se živi unapred da se razume unazad, ali sad pričamo unazad.
Bojan Stevanović: Jeste. 🙂
Ivan Minić: Ko su bili ti neki ključni ljudi koji su bili deo firme, koji su pomogli da dođe do tih značajnih iskoraka za firmu?
Ko su ključni ljudi u okviru firme?
Bojan Stevanović: Pa, vidi, naš šef operative, Laza Kiski, je poznati dorćolski mangup bio, da ne kažem neku težu reč. Eto, da ne kažem težu reč. Znači, ozbiljan mangup, koji je vrhunski jedan šmeker, i vrhunski stolar, itd. On je sa 21. godinom dobio ćerku, na primer. Sad ta ćerka možeš misliti, on ima sigurno čovek 40 godina. Znači, prošao sito i rešeto u vreme 90-ih, itd. Mirko, rekao sam ti, došao među prvima. Đole Pavković, završio Matematičku gimnaziju, pa Građevinu, pa Bukoni, pa radio u Italiji. Pa, Milan Ivković, arhitekta, ostao na faksu, pa sa faksa bio tehnički direktor velike kompanije, radio po bankama, itd, sjajan dasa. Dragana, finansijski direktor. Znači, Šćepa, mali Šćepa. Mi ga zovemo mali Šćepa, a Šćepa je kao mali Džo. A mali Šćepa, recimo, jedan od sigurno najboljih trenutno u gradu vezano za renoviranje, ima oko za to samo tako. I tako dalje, i tako dalje. Tako da ima jedno, dugo su svi zajedno. Mi imamo neki običaj taj socijalistički da dajemo satove za 10 godina, to nam nešto bilo. I ja ne znam više kad odemo, tamo nas već zna žena zato što je veliki broj ljudi preko 10 godina radi.
Ivan Minić: To je fantastično. To pokazuje zdravlje kolektiva.
Bojan Stevanović: Niko nam otkaz nije dao nikad. Pričali smo da hoće neko da ode negde da proba, da se okuša. I ja sam stava i svi mi: Probaj, brate, u Nemačkoj! Idi, pa vratićeš se! Šta sad, moraš da probaš! Dosta se njih i vraćalo. Ali, kažem, preko 10 godina, ma kakvi! 60% ljudi i više je preko 10 godina. I više od 10 godina, 15 godina, itd. Tako da ne možeš ti ovaj posao, ma ne možeš ni jedan, ali ovaj pogotovu ne možeš. Ne bi mogao da spavaš, moraš da delegiraš. Oni su isto menadžeri. Ti imaš 30 ljudi da vodiš, pa da brineš o njihovim platama, pa te onaj nervira, pa da ih miriš, pa da stigneš, pa da organizuješ, itd. Pa, ovaj, pa ovaj. Zato je to taj rep menadžment ostao u nekoj… Ljudi koji ne znaju, to facility management, property, nije ni važno, ali ti si preradnik, što bi rekli. Znači, imaš 20-30 ljudi. Pa, imaš ti inženjere pod sobom. Ali, onda to multiplikuje odgovornost zato što su to ljudi… Znaš, ti završiš tehnički fakultet, pa izađeš odatle, pa dobiješ neku licencu, pa počneš da projektuješ, da radiš, da onda dođeš u neku firmu, recimo, kod nas, i ti sad hoćeš i da se razvijaš. Tako da to im sve, uopšte nije naivno organizovati, ali je neverovatna hemija. Zato pričam da smo neobični. I ko dođe kod nas okom vidi, da ne pričam za tebe zato što vi kreativci ste stvarno nešto drugo, i osveženje, i treba ljudi bez veze da obilaze, majke mi mile, da ih vodaju da obilaze kreativne firme, da vide da on ne mora da stoji, da nije Majkrosoft kreativna firma. E, samo mislim jedino. Tako da imam sjajan, sjajan tim. Zaista sjajan. I to su ljudi koji mogu da vode bilo koji posao u gradu, nevezano za ovu vrsta posla. I ja samo tako to i verujem. Ja nisam, recimo, ekspert, pominjao sam, Matija mi već govorio, lažni ekspert. Za ovakvu vrstu organizacije mi ćemo da nađemo eksperta da završi taj posao tad i tad, i kažemo hvala. Ali, ovaj deo koji važan, da firma stoji, da radi, to je pokriveno jako dobro. I ljudi vole što rade u toj firmi. Sad je taj brend jako prepoznatljiv. To je brend u stvari, kad ti je drago. Ima interesantno jedna priča. Austrijanci su svuda Rustler, samo su Srbi Hauzmajstor. 🙂 Ja sad branim nemačku reč, branim telom nemačku reč da ne uradimo rebrending, jer je ovde Hauzmajstor defakto jači brend nego Rustler.
Ivan Minić: Taj trenutak kada oni dolaze, i sad, naravno, postoje očekivanja sa obe strane.
Bojan Stevanović: Da.
Ivan Minić: Ispostaviće se da ta očekivanja nisu baš bila u skladu sa realnošću.
Bojan Stevanović: Kao i sva očekivanja. 🙂
Ivan Minić: Obično to tako bude. Ali, gotovo uvek ti dobiješ neku vrednost u tom procesu.
Bojan Stevanović: Jeste.
Ivan Minić: To nije možda ono što si ti očekivao i što si želeo, i ako si baš zacrtao da to mora da bude onako kako si ti zamislio, bićeš jako razočaran.
Bojan Stevanović: Slažem se.
Ivan Minić: Ali, ako si otvoren ka tome, da prosto… Znaš, postoje 100 godina, on mora nešto da zna.
Bojan Stevanović: Ne, ne.
Ivan Minić: Tu možeš da dobiješ neke super stvari. Šta su najvrednije stvari koje ste vi od njih dobili?
Šta su najvrednije stvari dobijene od Rustlera?
Bojan Stevanović: Vidi, ovako, ovo što sam ja pričao, ja sam očekivao da će to biti brzo, i da ćemo to da meljemo, itd, što nije realno. Ali, vidi, prvo dobili smo sjajnu sigurnost. Znaš ti kad te veliki medved zagrli, ali stvarno ja posle bio miran što se tiče nekih investicija, nekih drugih stvari, itd. Drugo, dobili smo, ljudi su se isto stabilizovali u smislu austrijska firma. Znaš, koliko god to neko mislio da nije tako – tako je. Mada, radimo na rezultat, nema tu… Odnosno, mešana firma, ali hajde da kažeš austrijska pošto su oni majority. Onda dobili smo potpuno šansu da se izmerimo sa stranim zemljama, što je jako važno u nekom poslu. Što će reći da možemo da se merimo s Nemcima, možemo da se merimo sa Česima. Imaš koordinantni sistem koji možeš da gledaš, ali ne sad ti misliš da si nešto napravio, a da to ne može da bude internacionalizovano. Dobili smo i mi neke procedure međunarodne, koje su stvarno snažne i jake, itd. Imamo izuzetan odnos, ličan. To je prednost kada je porodična firma. Da je korporacija, zvali bi CEO, nekog nešto, nemam pojma, ali ovo je baš lična priča. Tako da prođeš i kroz njihove tragedije, i kroz sreće, i kroz radosti. Mi smo zajedno već koliko, 10 godina. I nikad nisu, otvoreno pričam, uvek su ispoštovali ono što su rekli. Znači, kad damo reč ili ruku ili neki stav, teški pregovarači za bilo šta, ali kada…
Ivan Minić: Ako se dogovorite…
Bojan Stevanović: Ako se dogovoriš, uopšte ne moraš da razmišljaš. Zaista. Evo da ih pozdravim.
Ivan Minić: Taj jedan momenat kada je firma koja je lokalna dominantna, i ima jako dobre poslovne rezultate, se odluči na ekspanziju, ima raznih nekih situacija. Često se to dešavalo da se radi ekspanzija da bi se naduvala vrednost firme pred nekakvu prodaju, pred nešto.
Bojan Stevanović: Da, da.
Ivan Minić: Ima negde je to prosto strateška odluka, kad ti shvatiš: OK, jeste lepo ovo tržište, ali mi smo udarili u plato i nećemo se više širiti. Nema gde da se širimo više ovde. A što se ne bi širili? Region je tu. Sve je to na dva sata kolima. Može to da funkcioniše. Koliko ima saradnje u tom nekom smislu? Vi imate neki specifičan know-how, koji oni možda nemaju interno. Pa, pozajmljujete jedni drugima ljude, rešavate takve stvari.
Bojan Stevanović: Znaš šta? Ima. I sad su oni počeli ozbiljno da se bave internacional. Oni su to radili separatno. Brine o Srbiji, pa brine o Mađarskoj. Nije to bilo vezano, a sada je uvezano. Tako da mi sad menjamo iskustva i sa ovim ostalim zemljama. To je jako važno, i mešamo i klijente. Jer dosta internacionalnih klijenata radi tamo, pa dođe ovde, pa da li znaš nekog odavde, itd. Tako da taj deo je jako važan. Regionalno mi nismo ni stigli još da se raširimo. Ovaj posao ti možeš da preskočiš sigurno, ne moraš ti da nahpadneš, što kažu ovi, neku teritoriju. Zato što ti ako dobiješ dobar ugovor u Zagrebu preko Austrijanaca, na primer, hipotetički, ti si već tamo. Znači, može da se preskoči igra. Ne moraš ti sada da pripremaš teren, market research da radiš, analizu, itd. E, tako da taj deo još nismo dirali. Ali, imamo, već smo na nekim tenderima koji su međunarodni, koji su iz Srbije. Recimo, krene odavde, pa ima čitav region zanima ga. Baš smo sada na jednom tenderu za Agrokor, koji je svuda, na primer, nemam pojma, pa onda oni traže firmu, i onda smo na tom tenderu. Kažem kako bi to izgledalo. Tako da apsolutno ima koristi. I ono što je interesantno, ja sam mislio da hoće isto to da naprave, te brancheve, pa da posle prodaju nekom fondu ili ne znam koja im je ideja bila. Ne. Lična priča. Hoće da vide da je to kao imperija neka. Ja sam pričao sa njima: Kakav vam je… Hajte da znamo korake. Hoćeš ti ovo da prodaješ? Ako ćemo da prodajemo… -Ne, ne, ne. Ne pada im napamet, za Srbiju pogotovo. I drago mi je. Drago mi je. Kad odeš tamo, pa ti bude mile. Oni Srbiju pominju kao… Ne oni, nego to su sada međunarodni neki likovi, i svi znaju da je Srbija najbolja. To ti je milo. Lepo ti je da se malo uporediš i tako, a počneš sa pet majstora u muzeju. Tako da…
Ivan Minić: I sve je to priča koja je sada, prethodnih 10-15 godina, ovde postala ozbiljna. Tebe ne hvali vlasnik lokalna mlekara koga niko ne zna. Ne, ne, tebe hvali čovek koji je najčešće stranac, koji je nekakav CEO ili COO neke firme koja je globalna, samo ima lokalno predstavništvo.
Bojan Stevanović: Upravo tako. Vidi, on je vlasnik. A, drugo, te ostane firme, pazi, mi smo napravili neki menadžer za njih. Bukvalno. Znači, imaš menadžerski potencijal i školu neku, kad smo pričali o CV-ju, ali treba neko sad da te provlači kroz ovaj studio, da ti pokazuje tehnički kako bi to trebalo da izgleda. I dolazili su kod nas. I vrlo je to lepo iskustvo meni, da ljudi dođu, da učiš nešto, pa se vraćaš posle tamo. Meni je to bilo seksi. Pa ih vodaš ovde.
Ivan Minić: Dobro, mi volimo da ugostimo.
Bojan Stevanović: E, to je tačno.
Ivan Minić: A i umemo.
Bojan Stevanović: A i umemo, to je tačno.
Ivan Minić: Od starta priča kreće sa majstorima. Sad je to mnogo više od majstora.
Bojan Stevanović: Jeste, jeste.
Ivan Minić: Ali, to nešto od čega počneš te prate trajno.
Bojan Stevanović: Jeste.
Ivan Minić: Ne možeš ti e, sada više ne radimo taj deo posla. Ne, ne, to moraš da vučeš za sobom, pa po svaku cenu. I sad ne postoji niko u Srbiji ko nema negativno iskustvo sa majstorima. Više ili manje negativno, ali…
Bojan Stevanović: U svetu, bre, a u Srbiji pogotovo.
Ivan Minić: Danas vi imate potrebu za tim kadrom mnogo više nego ikad, a tog kadra ima manje nego ikad, jer prosto em nema ljudi koji to žele da rade iako je to vrlo unosan posao ko je iole dobar u tome, em oni koji to žele da rade, vrlo često su to, znam i sa ovima koji su i prijatelji postali i sve: Je li možeš da dođeš? -Mogu, brate, za tri nedelje kad se vratim sa lokacije gde radim nešto veliko. I onda je to vrlo postalo problematično. Kako rešavaš tu situaciju, gde to nije kadar koji – ti možeš da odškoluješ majstora brzo, ne možeš da rešiš tu vrstu problema.
Kako rešiti problem adekvatnog kadra?
Bojan Stevanović: Vidi, tu prvo moram da priznam da smo to malo zapostavili. Da smo malo, ono što kažu, uravnili taj deo. Tako da u tom smislu nekog naleta posla, širenja i ne znam čega. Drugo što smo uradili, što se pokazalo drugo, to je da smo to malo, nije franšiza, ali hajde da kažemo kao neka vrsta franšize. Ti si majstor, radiš u našoj uniformi, imaš naš automobili, naš radni nalog, mi te trpamo poslom i razlika u ceni. I to se pokazalo sjajno. Vrlo mala cena za nas, naravno, da bi on mogao da ima. Zato što onda oni zarađuju jako lepo, ne razmišlja ništa, itd. Ali, to pretežno rade za pravna lica, ne za ova fizička. Rade za fizička, ali je nezgodno. Svuda je problem. Šta se sad meni desilo? Bili smo na nekom velikom tenderu i trebali su nam ljudi. Ovaj posao je nezgodan. Ti moraš da imaš ljude pre nego što pobediš. Trebaju ti za shopping mall na…
Ivan Minić: Da, imaš bukvalno spisak šta moraš da ispuniš.
Bojan Stevanović: Hoćeš Beograd na vodi? On ti kaže: Treba ti 30 ljudi. Sad ti ne možeš sutra ujutru da nađeš, itd. Šta se desilo? Dali smo konkurs sad skoro, pre jedni 3-4 meseca, ja sam bio u šoku koliko se ljudi javilo. I onda sam počeo da čačkam. Kvalitetni inženjeri, kvalitetni majstori. Šta je ovo? Odakle ovo? Došlo zbog korone. Došlo je dosta ljudi iz Evrope, vratilo se, majstora i ovoga-onoga. Hoteli su se pozatvarali bili. I svi ti ljudi koji su održavali hotele, i inženjeri, oni su izašli na tržište. I ti odjednom vidiš, pogledaš, moglo je da se izabere. Ali, to ne rešava problem. To će biti problem sigurno. Ne rešava to. Mislim da ćemo svi biti pod nekim ugovorima u nekom trenutku da bi mogao da te održava. Znači, moraćeš da budeš u nekoj bazi da bi mi bio na mestu prioriteta ako ti se nešto, kao neka vrsta preventivnog…
Ivan Minić: Kako kaže Duško Radović? Nije bilo predviđeno da u budućnost koju treba da živimo da se u njoj nešto kvari.
Bojan Stevanović: To, da, da. Tako je. Nemamo majstore… Mi kad smo zamišljali svetlu budućnost, zamišljali smo je bez kvarova. Tako da majstori danas kod nas zarađuju, ne mislim u firmi mojoj, nego uopšte, odlično. Pričali smo o onoj konobarici danas koja je otišla u Nemačku, pa se vratila. Imala tamo tri puta veću platu, ali ovde zaradi pola te plate, a ostane joj skoro sve. Tako je i ovde. Vrlo lepo zarađuju. Tako da ko hoće da radi, da uči. A nije loša ideja, mi smo razmišljali da otvorimo školu. To fali, ne zbog nas samo. Nego to je potpuno jedan segment, to je humano. Ovde neko ko je i lekar on će da završi za majstora. Nije samo stvar da ti proizvodiš…
Ivan Minić: Da ne lajem, ali kad sam renovirao stan kod roditelja, moram ispričam. Kad sam renovirao stan kod roditelja – renovirao sam nov stan pošto je to toliko bio dobar…
Bojan Stevanović: Toliko je bio nov! 😀
Ivan Minić: Da sam renovirao nov stan. Ali, nisu to bili neki veliki radovi, bilo je tu sad nekih – ja lud, moram da provučem kablove kroz sve zidove i to već. I sve to završilo i sad treba fini radovi. Enterijeristi. I kažu meni: Vidi, pošto si ti malo težak i komplikovan, mi ćemo tebi da pošaljemo čika Džonija i njegovog asistenta. Čika Džoni fini jedan gospodin, 50-ak godina. Ali, kaže: Vidi, on može samo popodne. Znači, on od dva pa nadalje dolazi, radi od dva do osam, i to ti je to. Rekoh: Dobro. Prvi dan ja dođem, čika Džoni ful sređen čovek dolazi, nosi sa svoje. Je li mogu ja da se presvučen? -Naravno. Izvolite. Izlazi, ima majstorsku sve ono, kreće da kreči. Čovek ima ruku, nigde… Znaš one varijante kad na ćošku, pa da mu ne pređe? Ja sam malo bolestan: Samo nemoj da mi pređe! Izlepite traku! -Kakvu traku? Šta pričaš ti? To nikakav problem nije. I sedimo i pričamo tako, i on u jednom trenutku kaže: Pa, da, ja sam se upoznao sa Darkom i ekipom kad su oni kod nas u bolnici renovirali. -Kojoj bolnici? -Ah, ne znaš? Pa, ja sam načelnik na onkologiji.
Bojan Stevanović: Kakav kralj.
Ivan Minić: A krečite? -Pa, da, smiruje me. Ja tako… Uzeo sam kraće radno vreme na poslu i mene ovo smiruje. Ja sa njima radim stalno.
Bojan Stevanović: Au, kakva priča!
Ivan Minić: Ja kao: Dobro. Čovek ima ruku, bre, u životu nisam video onako nešto. Onda shvatim što čovek ima ruku. 🙂
Bojan Stevanović: Da, da, a i školu. 🙂
Ivan Minić: Aha, dobro, dobro…
Bojan Stevanović: Sjajna priča! 🙂
Ivan Minić: Okrečio, 10 godina kasnije i dalje nigde mrdnulo. 🙂
Bojan Stevanović: Pogotovo ako je hirurg. Hirurzi su svi, i nešto sviraju, nešto šrafe, vare. Otac je imao nekog prijatelja, bati, profesionalni varioc-hirurg. Ma, nema var. Znaš kakav var, može da ti zavariš šta hoćeš. I voleo to, ložio se na varenje. Oni su svi freakovi. Tu smo isto.
Ivan Minić: Pa, mora verovatno da ima neki ventil, samo nisam baš očekivao da je ventil. 🙂
Bojan Stevanović: Voli da kreči nove stanove. To mu je fetiš. 🙂
Ivan Minić: Ludilo potpuno. Vaš biznis je takav da ima, recimo to tako, više anegdota nego što je to uobičajeno. Ja volim da pored svega ostalog što pričamo ovde, što su negde korisne stvari i neka vrsta terapije, psihoterapije ljudima koji slušaju, volim da se dotaknemo i tih nekih potpuno suludih, genijalnih, neverovatnih momenata koji se dešavaju. Ti si mi pričao neke od njih. Ali, kada pokušavaš da postaviš biznis na ispravan način, jedna od najvažnijih stvari koju treba da imaš je customer service koji je na visokom nivou.
Bojan Stevanović: Jeste.
Ivan Minić: I to da se na telefon neko javlja zaista, da sve to bude kako treba, onda da ti dođe osoba koja je uredna, brendirana, itd, i da to sve bude postavljeno kako treba. Ali, kapiram da ti ljudi koji rade customer service, koji se javljaju na telefon su čuli beskonačno nekih potpuno neverovatnih stvari.
Komične situacije sa terena
Bojan Stevanović: Ja sam šalio na ovom panelu. Uzeli bi veće pare, to mislim i za taksistu, napišeš Dnevnik jednog beogradskog taksiste, napišeš Dnevnik jednog hausmajstora. Toliko je toga bilo. Pričali smo malopre, jave se dve devojke na kol-centar i kaže: Molim vas, imamo problem. -Kakav je problem? -Kad pustimo vodu u kuhinji, ugasi nam se televizor. Sad ovaj čovek stane, ali nismo mi baš sad japanska firma, i on kaže: Sačekajte, sad ću da vas prebacim kod Dejvida Koperfilda. Ja rekoh: Neko se zeza, bre.
Ivan Minić: To je ona varijanta koju svi imali. Komšija gleda kroz prozor, i kad odeš, ugasiti namerno.
Bojan Stevanović: Da, da, da! Međutim, posle se ispostavi, mi posle raspituje se, da stvarno ima neki protočni bojler Simensov, nemam pojma, koji ume da baci na fazu i ume da zezne. Znači, možeš da zamisliš da je stvarno moguće. Pa smo onda imali, to stalno pričam: Je li možete da nam isterate slepog miša iz kancelarije? Oni su nas aticipirali sve možemo, pa što ne bi mogli i to. I sad kako se isteruje slepi miš nemamo pojma. Mi zovnemo Zoološki vrt, oni kažu: Pa, uzmete čaršaf, i onda smo mogli čaršafom. Ali, naravno, slepi miš je otišao. Možda bi rešili Vuhan da smo imali tad know-how. 🙂 Pa, vidi, milion nekih stvari. Da ne pričam da smo imali interesantne ljubavne priče, pa to je bilo strogo zabranjeno raditi, ljubav ako možeš, itd. 🙂 Tako da taj deo je bio najteži, taj controlling njihov, mladi ljudi, zdravi, lepi kao lutke, tako da uopšte… To sa kol-centrom… Evo, nešto pričamo o srpskoj priči. Mi kad je počelo da se radi, recimo, oni su bili u obavezi da se odjave. I imali smo bazu, to su ljudi bili u šoku, da vlasnik stana ili taj čovek koji je zvao za interveciju da da kratak komentar. I imali smo tačno pitanja kol-centra, kažemo: Molimo, da li je bio tačan? Da li ste zadovoljni? On klikće tamo, daba-daba-daba. I sad, između ostalog, to su sve bili ma neverovatno, samo pitanje je malo tricky, jer već unapred…
Ivan Minić: Sugestivno je.
Bojan Stevanović: Sugestivno, da. Da je bilo lepo, niko te nikad ništa nije ni pitao, itd. E, onda se pojavila, fiskalni računi su se pojavili. Kad je bio Dinkić. To je nama pravilo veliki problem zato što smo mi morali da imamo milion fiskalni kasa, tako su nam tumačili zakon. Međutim, ni to nije bilo tačno, nego to je bio interegnum. Ja napišem Ministarstvu finansija upit i kažem: Molim vas, kako mi da rešimo naš problem? Mi imamo predlog da mi fiskalizujemo sve to u firmi, i vi proveravate. Ima radni nalog, ti dobiješ radni nalog kopiju, onaj se vrati sa radnim nalogom, fiskalizuje, stavi tamo i tu stoji, pazari se predaju i sve to. I ništa, ide to tako, ide to tako. Kad ulazi nam neka inspekcija. Dobar dan. -Dobar dan. Kaže: Fiskalizacija, ovo-ono. Ja kažem: Dobro. Izvolite, šta je problem? Evo, sve je fiskalizovano. Kaže: Dajte mi od ovog računa fiskalni račun. -Evo. -Jeste, ali od trenutka davanja usluge mi morate tada da dati. -Dobro, hajde da vidimo šta i kako. Ko je to vama? Ne razumem koji je problem. Pa, evo vidite sve. I mi idemo u bazu. Znači, Srbija, brale! Mi u bazu, čovek ovako kaže: Ja sam u šoku. Ja sam živeo u Švajcarskoj. Ja ovakav servis u svom životu nisam video. Divni, momci, čisti. Pa, ovo je fer. Ja ću vam da vam… La-la-la-la. Ja čitam, suze mi idu od smeha. I onda nas prijavi da bi uzeo 100 dinara. Dinkić je davao 100 dinara valjda za fiskalni račun. I to bez veze, dobio čovek sve! I ovaj kaže: Ja se stvarno izvinjavam, ovaj inspektor. Ali, Srbija. Hrabar iza odluke. 🙂 Tako da…
Ivan Minić: Pa, vidi, mi smo imali onaj jedan period, to mi je bilo fascinantno. Ja sam tek tada počinjao da radim, i krećeš da istražuješ, usvajaš te neke stvari. Imaš ljude sa kojima se savetuješ, koji su ti prijatelji, koji su iskusniji i sve. I kao. Kad nisi siguran, tražiš mišljenje Ministarstva. -Dobro. To traje ne znam koliko i košta ne znam koliko. -Dobro, i šta radim kad dobijem mišljenje? -Ništa, imaš mišljenje. -Je li to garancija da će sve da bude OK? -Nije.
Bojan Stevanović: Tako je, tako je.
Ivan Minić: Ali, što ga imam onda? -Pa, kad ga imaš, onda neće u principu da bude problem.
Bojan Stevanović: Bukvalno.
Ivan Minić: Pa, da, ali ako neko hoće da me… -Pa, može.
Bojan Stevanović: Isto, isto. 🙂
Ivan Minić: I onda, ne znam, par godina bilo je to kao imaš mišljenje Ministarstva koje nije obavezujuće. A što je mišljenje?
Bojan Stevanović: Apsolutno.
Ivan Minić: E, onda su se držali da nije obavezujuće, može da te tuži neko, ali Poreska ne može da ti…
Bojan Stevanović: To!
Ivan Minić: Pa, dobro, bar nešto.
Bojan Stevanović: Jeste to, to jeste apsurd bio. Ja sam to naučio od ovog zev kadar, od ovog Jevreja. To je isto bio vakuum neki zbog tih privatnih penzija i onda su tražili mišljenje. Imaš dve opcije: da ti prvo opština odgovori pošto ne znaju. Ti si sad kao poslao, ti imaš upit da si hteo da pitaš nekoga da ti nešto kaže. A imaš to, stigne na kraju mišljenje, i ako ti ide na ruku, ne moraš… Ista priča kao što si rekao. Znači, apsolutno neobavezujuće. Tako da, to je ne znam što ti služi, pravo da ti kažem, ali, hajde, kao da si se trudio da pokažeš da si i ti. 🙂 Ja kažem ovome, kad smo pričali s tim nekim ekonomistom tamo iz Ministarstva, i ja kažem: Pa, čoveče, kako će on da otpušuje kanalizaciju, da kuca onaj fiskalni? To nema nigde na svetu, na kugli zemaljskoj. Nije bitno, on će da dobije, fiskalizuje se ta stvar, sve. Pa smo onda uveli da karticama plaćaju. To je isto bilo nešto novo, da možeš da platiš karticom uslugu. Pa je tu bilo problema u početku.
Ivan Minić: Nema signala.
Bojan Stevanović: Pa, onda ni ovoj ne radi ovaj u radnji. On čuka ceo dan, vadi ono, sve ga to nervira mog majstora, itd. Tako da to su problemi. Ali, ovo sa anegdotama, kažem, to je stvarno… Ali, imali smo, ta prva generacija, pričao sam ti, jedan je bio vajar, jedan je došao iz Japana, inženjer iz Japana, koji govori japanski. I kidne s posla, i ode u japansku, pardon, u Botaničku baštu. I tamo naleti slučajno na japanskog ambasadora. I tamo ima onaj mali vrt japanski, i on krene s njim da priča na japanskom. Stvarno zna japanski, da ne veruješ. Ovaj čovek se sruši, a ovaj sve sa uniformom Hauzmajstor.
Ivan Minić: To, to. Šta ste vi?
Bojan Stevanović: Ovaj kaže: Ja sam majstor, bre. -Kako? On 20 godina živeo u Japanu, samo zna japanski očigledno. I Sveta. Evo, i njega da pomenem, ko zna gde je sad, u Japanu. I Sveta, sutradan me zove japanski ambasador. Ambasada zove: Molim vas. -Pa, kako da ne, koji hoćete jezik. Onda, recimo, ovaj direktor Chip Carda, oni proizvode ove Visa kartice, čovek me zove telefonom i kaže: G. Stevanoviću, možete li da dođete na sastanak? Ja odmah gledam kolika mu zgrada. Oni imaju jedno 150 kvadrata, čovek iznajmio. Šta će ovaj sad? Ne znam. I ja dođem na sastanak, kaže: Šta bi mi mogli da radimo? Šta vi možete ovde? Mogli nešto? Ja gledam: Ne znam šta hoćete. -Pa, neko održavanje, neki ugovor da potpišemo. A znate što sam vas zvao? Ja kažem: Ne znam. A on čovek došao iz Mađarske ovde, žena Amerikanka, tamo je vodio to nešto. I valjda malo dete, stariji čovek, ali drugi brak, itd. Nemam pojma. Imali dečji rođedan, klinci uzeli one kape špicaste i sve u klozetsku šolju. Tumba-tumba-tumba. Gejzir! Znači, povratni efekat – gejzir onih stvari, da ih ne pominjemo. Ovi, to nije stresno, bolje da te ubije neko. Možeš misliš da to gledaš.
Ivan Minić: Poznato mi je.
Bojan Stevanović: Počnu da vršte, da kukaju ona deca. Oni politiku neku Vodovod i kanalizacija ništa, i nabodu nas slučajno. Potpuno bez veze nabodu. Sad mi to radimo sa podizvođačima, nemam ja te ljude, ali nema veze. I? -I došao taj vaš čovek nije prošlo dva minuta. Mislim se: Ma, nije nešto u redu. Gde, mi tek počinjemo. Kaže: Sve je uradio profesionalno. Jeste bio skup, i to je po cenovniku bilo, ali svaka čast. Ja sam zato zvao. Čak je supruga u Sava Centru uzela vas kao case study customer service Istočna Evropa. Ja gledam, ne mogu da verujem. Ja kažem: Hvala. I sad ja idem da vidim ko je bio, ko se javio, da ga častim odmah. Nema ovde, idem kući po lovu i da ga zakitim odmah. Ne možemo da nađemo ko je! Sistem melje! Pa, ko je bio? Ko je zvao? -Pa, ne znam. Gledamo one naloge, izgubili smo se u onoj šumi. I na kraju provalimo da je to naš podizvođač koji je bio blizu, to mora malo i da se poklopi, koji je bio blizu, i on to rade godinama. I on je nazvao Hauzmajstora, kaže: Kako da ne. To mi je odmah tu. Tu sam. Dum-dum i završio. Ali, eto ti, tako smo dobijali ugovore. Bukvalno ovo što ti pričam. I onda on kaže: Hajde. -Hajde. I tako dalje. Imaš ti tu grešaka i mana, ali ako je intencija, i ako se trudiš, i ako si stvarno organizovan, to se vidi. To ti je kao u restoranu. Mogu nekad da skliznu, ali načelno znaš te ljude gde ti odgovaraju i onda ideš tamo.
Ivan Minić: Jedan momenat koji je negde uvek izazovan za svaki mali biznis je trenutak kada prestaješ da radiš sa sebi sličnima i kada krećeš da radiš sa velikim. I sad, naravno, vama je za ekspanziju, i da bi u suštini biznis imao smisla, to je bilo neophodno. Posebno taj momenat da bi biznis bio predvidljiv, i finansija, i sve što uz to ide. Šta su izazovi neki u tom radu sa velikima? Šta su neki momenti kada se ti stvarno zapitaš dobro, pobogu, šta je vama?
Šta su izazovi u radu sa velikim igračima?
Bojan Stevanović: Znaš kako? Mi imamo nenormalno velike klijente. I to su… E, pa evo znate shopping mallove, znate firme, znate… Znači, da ne pominjem banke, itd. I to je meni stvarno bilo čudno, kako mi sad s njim egal pričamo nešto kao dobavljač ili kao eksluzivni, izabrani, itd. To nam je mnogo pomoglo, jer za klijenta za koga radiš počneš da ličiš na njega. Pričam sad u korporativnom smislu. Počneš malo da dobijaš taj odsijaj, ponašanje. Potpuno normalno sad ovi moji klinci svi koji idu na te zadatke ponašaju zato što je ušao sto puta u banku. On više nema tu vrstu problema. Nije ono kad smo prvi put počeli obuci i kravatu stavi da bi ušao. Taj deo što se tiče velikih igrača je bio potpuno OK i to nas je podiglo. Što se tiče velikih igrača u smislu velikih igrača novca, pa smo sad i mi porasli, ako si na to misli, vidi, to se dešavalo prirodno. Kao ono iz benča, ne možeš odmah da digneš odmah ne znam koliko kila. Nego je išlo, išlo, išlo, i u jednom trenutku tako vrlo pristojno izgleda. Ja, recimo, se sećam da sam, mi smo davali uvek plate na vreme. Odem kući, izvučem iz jastuka, nemam pojma, itd. Ali, kad smo počeli, to samo klikneš i to ode. Meni je to bio osećaj…
Ivan Minić: Klikneš, ono ode, ti se isplačeš. Ali, ode. 🙂
Bojan Stevanović: Onda sedneš, pa plačeš, ali ono ode. 🙂 Što kaže ona plavuša za faks: Ode kroz kabl! 😀 Tako da, to mi je bilo tako seksi, ti daš platu na vreme, itd. Pa, počneš da gledaš: Ova industrija ne trpi ogromne zarade, a mi dajemo jako pristojne zarade, da ne kažem nešto jače. Zato što meni je to važnije od margine, pravo da ti kažem. Ako to utiče na tu marginu, ne da bi zadržao, nego ne mogu da radim sa ljudim koji su nezadovoljni. I stvarno ne mogu. Bežim, bre, sam od sebe, a ne od… Tako da, ako si ti zadovoljan i ako to ima smisla, a zadovoljan si samo ako znaš da sam mogao toliko dam i dao sam toliko, a ne neka druga tema. Tako da to radi.
Ivan Minić: Ali, u tim pregovorima između vas…
Bojan Stevanović: Tih velikih igrača?
Ivan Minić: Da. Uvek su tu momenti gde… Kako su oni postali veliki? Tako što su vodili računa o troškovima. 🙂
Bojan Stevanović: Tako je.
Ivan Minić: A posla sigurno ima.
Bojan Stevanović: Tako su gubili svoje dobavljače i svoje decu. Pa, gledaj, jedan veliki klijent, malopre sam ti pričao, jedan veliki naš klijent, da ga ne pominjemo, ali ima standarde nemoj slučajno krzneno nešto da si obukao, spasimo foke, kitove, nemam pojma koga sve da spasemo. I ti dobiješ tekst na jedno 800 strana sa tim stvarima. Pa, onda te zovu da slušaš predavanja oko toga.
Ivan Minić: Bio sam.
Bojan Stevanović: Pa, vode računa, strašno računa o životnoj sredini, o dečici. A onda ti maznu podizvođača. Ukradu ti podizvođača. Odu, ispregovaraju s njim iza leđa. Da ne pominjem njega, ali to je već srpski rezon, nego pričam o ovima što kao postavljaju nove korporativne standarde. Sve ispregovaraju, ovaj im da, naravno, manju cenu, oni uslove. I, naravno, i onda i ja sam taj ugovor pocepao. Znači, ja sam išao tamo ujutru, to je ogroman klijent, i zvao sam tog nekog tamo njihovog glavnog i poslao mu pismo vrlo neprijatne sadržine na engleskom jeziku, itd. Negde počneš da razmišljaš da si ti kao neka vrsta kolonije. To ti je, recimo, jedan primer. A da ne pričam greške sa ovim velikim ostalim, recimo, korporacijama koje potpuno pogrešne mejlove pošalju, i onda na osnovu toga jašu danima, ili procedure, itd. A ne zna tu vrstu posla.
Ivan Minić: Ima taj momenat gde, to sam baš sa jednim prijateljem koji je veoma uspešan prodavac bio u tom korpo sektoru, imao fantistične rezultate i sve ostalo. I sada, naravno, kako to biva, ovi profesionalni prodavci, oni ljudi često ne mogu da izađe baš iz te uloge u privatnom životu.
Bojan Stevanović: Jeste. Defomišu se. 🙂
Ivan Minić: Što ih čini nepodnošljivim za druženje.
Bojan Stevanović: Jeste.
Ivan Minić: I on ima tačno taj momenat koji je povukao iz jedne od velikih korporacija u kojima je radio da pregovara sa tobom do trenutka dok ti ne dovede do toga da ti kažeš: E, brate, meni se ovo više i ne isplati i nećemo ni da radimo. Idealan trenutak je da sekund pre toga stane sa pregovorima. Rekoh: Brate, ali zašto to radiš? Šta si dobio time? Samo si me ubio u pojam, i samo si me dovedeo u situaciju: ja ću to sad da uradim, jer sam investirao neko vreme, itd, ali ja ne želim to da radim.
Bojan Stevanović: Bravo, bravo.
Ivan Minić: Meni to nije… Od top 100 prioriteta ti ćeš da mi budeš 97, ja ću to i dalje to da raudim, jer sam profesionalac, jer nisam kreten, ali… Zašto mi ubijaš to kad ti nemaš ništa od toga? Neće sad to tebi da napravi neku razliku. To je više taj tvoj unutrašnji momenat da si ti pobedio.
Bojan Stevanović: Apsolutno. To je hranjenje ega sa praznom kašikom. Ali, kažu mu sledeći put da to proba da uradi sa kuvarom. 🙂 Da ne kažem nastavak. Znači, ako kreneš tako da maltretiraš kuvara, znaš šta ti se dogodi. Ne znam, meni se ta uopšte korporativna prodja, to je meni potpuno… Sve pokušavaju da uvedu hemiju u tu priču, ali to je nemoguće. To je toliko stiropor priča. Ako malo dobiješ neku godinu, pričao malopre o nekom osiguranju ili ovo ili ono, to je toliko napadno, i zakače se, da ne pričam telefone, da ne pričam da su sve te tehnike iste. Stani, body language, trta-mrta, rukovanje. Ali, načelno vrsta pregovora sa dobavljačem da ideš dotle da on maltene gubi, a da hoće da radi za tebe, što smo malopre pričali za referencu ili za nešto, to ne razumem. Ja sam Srđana pitao, pošto je on stvarno radio po tim korporacijama. Mi smo išli na sastanak u jednu firmu baš oko toga. On kaže: Vidi, mi tako nismo radili u Filip Moris, na primer. Kaže: Da ubiješ svog dobavljača? Pa, ti treba da ga zalivaš nekako.
Ivan Minić: Ali, ti zavisiš od te osobe.
Bojan Stevanović: To ti to pričam. I kaže: To je potpuno meni nelogična priča. I da se praviš nema veze, ne morate. I ta čuvena rečenica, to sam slušao stalno: Ako to, nećete više nikad s nama. Hteo sam da kažem: Ja vas molim, dajte da potpišemo da me više nikad ne zovete. Dajte pečat da udarimo. Hoćete ugovor da potpišemo? Nikad ikad! Ali, to je ta vrsta arogancije koju oni imaju. Ne kažem svi, ali ovi načelno, ne razumem. Treba ti frizer i ti ga maltretiraš.
Ivan Minić: U nekom trenutku, u nekom periodu, ti prosto moraš da trpiš stvari koje u normalnim okolnostima ne bi zato što ti je neophodno da preživiš. Ali, kad se izboriš za neku vrstu stabilnosti i autonomije, to je…
Bojan Stevanović: Tako je, tako je.
Ivan Minić: Ja sam isto došao u istu tu fazu u par nekih situacija sa klijentima…
Bojan Stevanović: Pređeš preko sebe.
Ivan Minić: Bilo je korona, sve OK, prihvatali su se neki poslovi, sad su se stvari malo stabilizovale i to sve. Ali, malo sam i ja došao do 36 godina. Pa, ne, ali nećete raditi sa nama. -Dobro, nećemo. Nećete vi radi sa nama. -Naći ćemo mi nekog drugog. -Nećete. -Ne, ne, naći ćemo. -Nećete. Znam koga možete da angažujete. Nije nikakav problem, angažujte, nećete dobiti to po šta ste došli ovde. Možda ste vi i onim zadovoljni, to je sve OK. Samo nismo bez oružja i jedna i druga strana. Ne možete vi da budete uvek prema svima bully.
Bojan Stevanović: Tako je, tako je.
Ivan Minić: Jednostavno, taj odnos treba da bude pozitivan za obe strane.
Bojan Stevanović: Pa, ti vidiš, bre, čim otvoriš vrata kod nekog. Firme liče na ljude. Ti vidiš odmah da li je neko krenuo da te pobedi. Zvao te, jer mu trebaš, a on hoće da te pobedi. Da te nekako nadgornja, što bi rekli seljaci. Ne razumem ideju što to radiš, koji ti je to poriv. Znači, cene, sve to su neke stvari, a i to. Šta, svi znamo sve cene, itd. Dao bi im, ono što si pominjao malopre, 1%. Posle 300 sati, ma evo ti 1%. Ne razumem. Ali, ovaj deo je, pogotovo što, recimo, u mom poslu ima veliki broj plata, direktno si vezan. Ti imaš broj ljudi koje si prodao, prodao si njihovo radno vreme, i ti ako ti on to iseče, ti nemaš… Recimo, oni ne razumeju godišnji odmor. Ja kažem: Ljudi, vi znate da neko mora da ode na godišnji odmor.
Ivan Minić: Ali, on uzme podizvođača da ne bi imao.
Bojan Stevanović: Upravo ti to pričam. Ne, ne, ali kad on meni kaže: Zašto vam je ova cena? Ja mu pošaljem cene za ljude, i onda, sine, tamo imaš neke stvari koje množiš. To je lako za izračunati, ali imaš godišnji odmor, imaš rizik da neko ne može, moraš da ga zameniš. Nije to, bre, šraf.
Ivan Minić: Redundancy.
Bojan Stevanović: Redundancy, jeste. 🙂 Tako da…
Ivan Minić: Dosta je to…
Bojan Stevanović: Da, da.
Ivan Minić: Izabereš model koji ti odgovor, ali se trudiš da ne gledaš ništa od tog modela što se tebi ne sviđa.
Bojan Stevanović: Bravo! Bravo! Tačno tako! Pa, ovo što si ti rekao, prođeš ti kroz faze gde moraš da skupiš glavu, što je sve OK. Sve je to ljudski, sve je to prirodno. Preko ega, preko svega, i to je sve u redu. Ali, bre, da ceo život me ti maltretiraš, stvarno ne moram više da se maltretiram. Drugo, i porasteš, brate. U međuvremenu, porasteš, brate, i ti i kažeš: Čekajte, ljudi! Ali, nije dobro ako ti nastaviš to radiš na drugoga. Ali, po pravilu, ne. Ko je sam pravio nešto i stvarao mnogo mu više verujem nego ko je postavljen.
Ivan Minić: Tu uvek imaš da u nekom trenutku podvučeš crtu i kažeš: OK, ovo su neki poslovi koje postoje, ovo su neke stvari koje se dešavaju. Jeste ovaj ugovor lep, i jeste on meni garantuje neku vrstu stabilnosti, ali ja sam shvatio da mi se ne isplati. Profitabilnost po klijentu, imaš neke divne klijente, imaš neke klijenti koji su klijenti iz pakla.
Bojan Stevanović: Upravo, upravo.
Ivan Minić: Nije samo količina para, nego je i niz drugih kriterijuma koje ti moraš da pratiš i vodiš računa o tome.
Bojan Stevanović: Tačno tako, tačno tako. Ne možeš sa svakim da radiš. Apsolutno se slažem sa tobom.
Ivan Minić: I ne treba to forsirati po svaku cenu. Jako je teško, posebno u vremenu krize, a mi smo u vremenu krize 30 godina…
Bojan Stevanović: Mi smo otkad hoćeš. 🙂
Ivan Minić: Da ti doneseš odluku u kojoj ćeš da kažeš: OK, ja ću sad ovo da odsečem. Ali, znaš kako ja to opisujem? Malo ovako dosta heavy, ali imam te vrste poređenja. Nema šminkanja gangrene. Gangrena se iseče.
Bojan Stevanović: Tačno. To je tačno.
Ivan Minić: Pa, ne, ali ja neću… -Onda umreš.
Bojan Stevanović: Tačno.
Ivan Minić: I to je to. Nema tu sad. OK, možeš da probaš jedno, drugo, treće. Fala bogu, danas ima svašta, hiperbarična… Ali, kad ti doktor kaže: Ćao! Hoćeš da nema prst ili da te nema?
Bojan Stevanović: To je tačno. Ali, mi uvek imamo ono ali. To jeste zato što mislim da mnogo komplikujemo.
Ivan Minić: Ja sam skoro imao situaciju, izvini što te prekidam, ali vrlo je ilustrativna, gde, kažemo, poznanici, ne bih rekao prijatelji, ali poznanici sa kojima sarađujem godinama imaju klijenta koji im je jako važan, jer je jako veliki retainer i znači, klijent koji zlostavlja svoje accounte. Zlostavlja ih godinama unazad. Probala da zlostavlja i eksterne saradnike, samo eksterni saradnik ima tu slobodu da kaže: E, hajde, sad da ne lajem. Ja sam vrlo liberalan da opsujem kad treba.
Bojan Stevanović: Ma, znam.
Ivan Minić: Tebi ode četvore fantastičnih ljudi samo zbog jedne budale, i ti kažeš: Ali, mi moramo. Brate, ne mora ništa. Ne mora ništa.
Bojan Stevanović: E, to je. Očigledno svi imaju takvog klijenta. Mi smo imali takvog klijenta. I izašli smo iz toga i sad smo na sudu. Sad mi tužimo, mi tužimo. A čovek, znači, mobing, sve u redu, a moji pod pritiskom. Seci, bre, to! Znači, upropašćavaš, ne mogu ljudi da spavaju noću, a ovi njegovi mucaju tamo što rade kod njega. Totalno čovek koji se hrani tuđom srećom. Ne znam kako da ga nazovem. I ja sam za to. Seci, seci. Nema veze koliko si dugo radio i šta si radio. Mi smo godinama radili, bum, ćao! I, vidi, progledali. Progledali!
Ivan Minić: Ima momenat, koliko god to zvučalo, ali imaš taj profil, jebi ga, kad si bivši navijač i bivši navijač ozbiljan, itd, ti skapiraš da postoji jedan vrlo značajan procenat tih siledžija, koje su siledžije samo dok prvi put kažeš: Alo, ne može.
Bojan Stevanović: Tako je, tako je.
Ivan Minić: Kad kažeš ne može, postaje najdivnija osoba na svetu.
Bojan Stevanović: To je tačno.
Ivan Minić: Jer on je navikao na to. On je navikao da gazi, gazi, gazi. Prvi put kad naleti na tvrdo, on počne da te poštuje.
Bojan Stevanović: Jeste, jeste. 🙂
Ivan Minić: Ja uvek kažem u tim situacijama, to je mnogo glupo, i to mi se dešavalo nedavno, osiguranja, privatno zdravstveno i slično. Dok ne kreneš da pizdiš, ne može ništa.
Bojan Stevanović: Jeste!
Ivan Minić: Ne može ništa. Onda popizdiš: Pa, može. Ipak vam pokriva polisa. -Je li moramo ovako? A što radimo ovako?
Bojan Stevanović: Ali, sve je u Srbiji je tako, čoveče. Isto je tako, što moramo ovo sve, ovako da te pritisnem. Znaš kad ti kažu: Pa, lako je tebi. Ti ćeš da odeš, pa ćeš da mu kažeš ja nisam takav. Ispadaš kao babaroga neko ko traži svoja prava. Što taksi nije došao na vreme, ili, zašto mi je ovaj zakasnio sa ovim. Potpuno, 100% si u pravu. I na kraju bude sve ono što si pitao normalno, kao: Pa, dobro, što smo se raspavljali?
Ivan Minić: Kao što kad odeš u banku, šta god da pitaš ne može.
Bojan Stevanović: Odmah ne može.
Ivan Minić: A da možda ipak… -Ne, ne, ne može. -Ali, ima neko stariji, sine? -Ima. -Pa, je li bi moglo da mi popričamo? -Pa, dobro, možda i može. -Aha. Je li možda može ili stvarno može? -Pa, da pitam ja. E, može izgleda. -A što je prvo odgovor ne može?
Bojan Stevanović: Pa, uče ih tako, bre.
Ivan Minić: Dobro, lakše je.
Bojan Stevanović: Lakše je, ništa ne znaš, samo uzni, što bi rekli seljaci. 🙂
Ivan Minić: Za svaki slučaj, ne može.
Bojan Stevanović: Da, da! 🙂
Ivan Minić: Voleo bih za kraj razgovora da te pitam dve stvari, odvojene, a i spojene suštinski, a to je… Ti si sad u već nekim zrelim godinama, i kod nas to jeste retko da se ljudi u godinama u kojima ste ti i Srđan krenuli u preduzetništvo da se tad opredele za to. U suštini su to idealne godine, jer si taman skupio svoje iskustvo koje ti treba.
Bojan Stevanović: Jeste, jeste.
Ivan Minić: Ali, sad si ti već neko vreme u tome, i to je mašina za mlevenje mesa, kao što svi znamo. Šta je tvoj lični plan za dalje, a šta je plan firme za dalje, i na koji način te dve stvari korenspondiraju jedna s drugom?
Kakvi su planovi za budućnost?
Bojan Stevanović: Sjajno ti pitanje. Vidi, na oba nemam jasan odgovor, ali da kažem moj lični plan je da budem u firmi dokle god budem mogao da, kako da kažem, da nešto pomognem. Znači, kad budem video da to nema smisla, nego da se samo tamo muvam nema potrebe više. A što se tiče razvoja firme, za to sam siguran da će da raste. Sad se već izbacuju novi proizvodi. Vrlo je široka lepeza. Samo ime ti kaže da tu možeš svašta da napraviš, da nalepiš na Hauzmajstor.
Ivan Minić: Ljudi mnogo problema imaju.
Bojan Stevanović: Upravo to! 😀 Milion! Ti možeš da kažeš Hauzmajstore, mi smo imali ideju. Znači, možeš da otvoriš radnje sa rezervnim delovima. Pa, možeš Hauzmajstor vrtić. Ovako karikiram ti malo. Jako, jako interesantan brend. Može da se vadi šta hoće. A u ovoj našoj industriji, sigurno da ćemo ići u brokerage. To još nismo otvorili. To ide zadnje zato što ovo je najteže. Ići ćemo vrlo verovatno vrlo brzo i u neko zidanje možda. Taj neki deo koju će biti kontrolisan, naravno, i strogo sve, strani investitor, čisto, itd. Ali, to su neke stvari koje će biti. I može da se dogodi da otvorimo i školu vezanu za majstore i za ovaj property management, koji postoji već svuda. Već su ga pootvarali, a mi kasnimo. Imaš na svim stranim fakultetima, u real estateu sektorima imaš taj deo gde oni uči sve o nekretninama, itd.
Ivan Minić: Bojane, hvala ti puno.
Bojan Stevanović: Hvala tebi što si me pozvao.
Ivan Minić: Nadam se da će ova priča biti inspirativna. Sve dosad su našle neki svoj put do publike. Ja uvek kažem slušajte i ono što vam na prvu loptu deluje da vas ne zanima zato što ćete čuti neke neverovatne stvari koje onda možeš da povežeš negde. Jer ako si već zarazio time da si preduzetnik, onda uvek nalaziš te neke spojeve koje normalna osoba ne vidi, jer je normalna. Tako da mislim da je to vrlo značajno. I nekako se nadam, negde dubinski iznutra da ćemo doći ponovo u tu fazu kada će neki mladi ljudi koji dolaze reći da nije sramota biti majstor.
Bojan Stevanović: Tako je.
Ivan Minić: I da su majstori potrebni. I da sada zahvaljujući svemu što se dešavalo, ako se opredeliš za to, to je vrlo lepa karijera. Teška, ali lepa karijera, u kojoj možeš lepo da živiš. I ja želim da ponovo imamo tu situaciju, kao što je nekad bilo kad sam bio klinac, čega se sećam, da ti dođe majstor sa kojim dođe njegov sin koji uči zanat, koji nasleđuje to.
Bojan Stevanović: Jeste.
Ivan Minić: I da tu postoji jedna porodična tradicija i jedna divna priča koja stoji iza svega toga. A mi smo to prilično izgubili u prethodnih 10-ak godina.
Bojan Stevanović: Mnogo ti hvala na podršci. Nije mala stvar kada te genije podržava. Tako da hvala ti najlepše. Ja se isto nadam da će ovo pomoći mladim ljudima da ne moraju svi da završavaju fakultete, i da budu menadžeri ne znam čega, itd, da se vrate nekim normalnim stvarima koje su stare hiljadu godina. Recimo, jedna od tih je zaista biti majstor. Da se ne tresu ako nisu upisali ne znam kakav menadžment, itd. Nego nek se ohrabre, i nek krenu u ozbiljan posao.
Ivan Minić: Znaš šta? Jedan od najlepših trenutaka u mojoj profesionalnoj karijeri je kada je moj danas prijatelj i kolega, a nekada mentor, mada on to baš nije zna, a to nije sad važno, Lazar Džamić, kada mi je prvi put rekao gde si, majstore.
Bojan Stevanović: Jeste. 🙂
Ivan Minić: U mojoj glavi, u mom sistemu vrednosti, to je jako, jako visoka titula.
Bojan Stevanović: Da, apsolutno. Pa, za vrhunskog sportistu reći neće niko da kaže ne znam šta, nego će da kaže kakav majstor. To je zaista najčešće upotrebljavana reč kad hoćeš nekom da staviš do znanja da je zaista vredan.
Ivan Minić: Ukoliko vam se ova epizoda dopala, pogledajte i neku od prethodnih. Možete nas zapratiti na Youtube-u, na audio platformama, ili se prijaviti na našu mailing listu. Takođe ukoliko želite, možete nas podržati na platformi Buymeacoffee, bilo jednokratnom donacijom ili mesečnom pretplatom. Za kraj bih se samo zahvalio još svima koji nas podržavaju, kao i našim prijateljima iz kompanije Epson koji su pomogli realizaciju ove epizode. I pozvao vas da, kao i do sada, sve svoje predloge, sugestije i komentare ostavite na za to predviđenim mestima na društvenim mrežama i na YouTube-u a mi ćemo ih uzeti u obzir u realizaciji narednih epizoda. Vidimo se naredne nedelje.
Nove epizode u vašem inbox-u:
Podržite Pojačalo:
Donirajte jednokratno ili kroz dobrovoljnu mesečnu pretplatu već od 5 EUR.
Pratite nas:
Društvene mreže:
Podcast platforme:
Biografija:
Bojan Stevanović
Bojan Stevanović je osnivač i generalni direktor kompanije Hauzmajstor. Diplomirao je na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu, na odseku Vodoprivredne melioracije i stekao zvanje diplomiranog inženjera poljoprivrede.
Nakon godina rada u privatnom sektoru, Bojan se skupa sa prijateljem Srđanom Janićijevićem i drugima otisnuo u preduzetničke vode, osnivajući Komon Sens Group, iz koje je 2004. godine nikao projekat Hauzmajstor.
Sa svega pet zaposlenih, kompanija je krenula sa idejom da to bude prvi privatni profesionalni servis za male kućne popravke. U međuvremenu su sklopili strateško partnerstvo sa austrijskom porodičnom kompanijom Rustler, te nastavili da se postepeno razvijaju.
Danas, 17 godina kasnije, Hauzmajstor važi za vodeću kompaniju za poslove facility i property managementa u Srbiji, koja broji 200 zaposlenih, od čega 27 raznoraznih inženjere, a svi oni brinu i održavaju imovinu u vrednosti od preko 2.5 milijardi evra.