EP120: Rade Rakočević

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: U današnjoj epizodi Pojačala gost mi je Rade Rakočević. Radeta mnogi znaju kao jednog od najvećih stručnjaka za berzu i berzansko trgovanje kod nas, kao i serijskog investitora, vlasnika kompanije Senzal Capital i čoveka koji je pre nekih godinu i po dana preuzeo franšizu Moritz Eis sladoleda za tržište Srbije. Njegova priča je veoma inspirativna: od malog mesta i odrastanja u jednom selu u Bosni, do toga da postao jedan od prvih brokera na tržištu Srbije i jedan od prvih ljudi koji su radili na međunarodnom berzanskom tržištu, do toga da je vrlo rano prodao svoju firmu, nakon toga proveo nekoliko godina investirajući u tuđe biznise do trenutka kada je shvatio da ipak želi da uđe svim srcem i svom svojom energijom u jednu priču u koju zaista veruje, a to je priča o Moritz Eis prirodnim sladoledima, sad i organskim sladoledima na kojima radi. I verujem da će vam biti veoma korisno, veoma inspirativno i veoma neobično sve to. Naučićete nešto i o berzi, naučićete nešto i o investiranju, naučićete nešto i o tome kako da možda na malo drugačiji način razmišljate o novcu, ulaganju, zaradi i svim onim ostalim stvarima koje često kada kvantifikujemo naše živote razlikuju one koji su uspešni od ostalih.

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Rade, dobro došao.

Rade Rakočević: Bolje te našao.

Ivan Minić: Ti si jedan veoma komplikovan čovek. Imaš mnogo nekih stvari koje su te interesovale, mnoge stvari kojima si se bavio i potrudićemo se da danas ispričamo dobar deo toga. Da damo ljudima nekakav uvid u tvoj razvojni put, tvoje razmišljanje. Tvoje razmišljanje kao čoveka koji se bavio upravljenjem kapitalom i finansijama, a sa druge strane i čoveka koji se bavio nekakvim sopstvenim razvojem sopstvenih biznisa, brendova i sličnih stvari. Ali, ono što moram da te pitam, a što pitam sve svoje goste kada dođu, jer mislim da je to polazna tačka, iskra iz koje sve nastaje dalje je šta si hteo da budeš kad porasteš.

Kad porastem biću…

Rade Rakočević: Pa, ja sam htio da budem kosmonaut. Kao i svi u tom vremenu, rodio sam se 71. i galaksija je bila moje omiljeno štivo i to sam čitao i gledao. Onda sam shvatio da pošto sam već kao mali počeo da nosim naočare, da verovatno neće moći nikad da budem kosmonaut. I onda me je privukla astrofizika. Htio sam da budem astrofizičar. I nekako kosmos i sve me je oduvijek opčinjavalo i privlačilo, ali pošto sam završio srednju ekonomsku školu u tom mjestu gdje sam ja odrastao nije bilo ništa nekako. Eto, ekonomska škola je bio moj izbor. Pokušao sam da upišem astrofiziku u Beogradu na fakultet. Prijavilo se dvojica samo nas, a primali su dvadeset. Ja onako put optimizma kažem: Znači, ja sam primljen? Ova kaže: A, ne, ne. Morate ipak dopunski ispit. Ja sam probao da uradim taj dopunski ispit iz matematike, koji je sa mojom ekonomskom školom bio za mene pretežak i ja koji sam bio i vukovac i odličan cijelo školovanje sam pitao kad može da bude rezultat. Pa, odmah. Neću nikad zaboraviti tog asistenta, sa bradom, u košulji nekoj, koji ovako: Netačno, netačno, netačno, tačno, netačno, netačno. Pao si. Tad mi se srušio svijet. 🙂 Nisam uspjeo da budem astrofizičar, ali to mi je eto bila želja. 

Ivan Minić: Tvoja priča počinje u jednom malom mestu i tvoje neposredno okruženje u tom trenutku, tvoja porodica, je zapravo verujem veoma važna u tom nekom ranom fomiranju i svemu ostalom što ide. Ti si iz Gradačca, iz Bosne i Hercegovine, ali tvoja priča je takva da ste vi tu došli i da su tvoji roditelji prosvetni radnici. Odnosno, da je tebi otac bio i direktor škole i profesor, itd. Kakav je osećaj kada ti je otac profesor i direktor škole?

Kakav je osećaj kada su roditelji prosvetni radnici?

Rade Rakočević: Ja sam rođen u Gradačcu, jer je tamo bilo porodilište. A odrastao sam u jednom selu, Domaljevac je njegovo ime, pored Bosanskog Šamca. Moji su iz Kolašina, iz otac i majka, i završili su učiteljske škole, i tražeći posao tih 60-ih godina, otac je prvo otišao u to mjesto, a onda je otišao po majku u Crnu Goru. Tako smo se mi kao Crnogorci našli u tom selu, koje je, inače, bilo potpuno etnički hrvatsko, na granici samoj sa Hrvatskom, pored rijeke Save smo odrasli. To je dosta veliko selo, oko 3.000 stanovnika je imalo. I ono je imalo faktički školu i pored škole je bila mala zgrada, gdje su sa šest stanova, gdje su živi nastavnici i učitelji. Tako da smo mi tu odrasli, sa još nastavnicima i njihovom dijecom. Svi smo imali sličan uzrast. Ja sam faktički čuo zvono i onda nekad izjurim iz stana, utrčim u učinionicu. Mislim da je to odrastanje i taj život gdje su ti roditelji i nastavnici i predaju ti, gdje je otac imao veliki autoritet. On je među prvima imao i automobil. Ja se sjećam noću dolaze ljudi, u ponoć, posle ponoći, je li može da odveze u bolnicu. Onda je on, na primjer, donijeo prvu odbojkašku loptu u to selo, da bi oni sada imali reprezentativce, igrali evropske kupove taj odbojkaški klub. Neverovatna priča i zaista je… Sjećam moja jedina jedinica koju sam dobio u osnovnoj školi dobio sam je moje majke koja je predavala srpski. Kad smo došli posle, na ručku, pita šta ima u školi, pita otac. Ja kažem: Dobio sam jedinicu. -Kako? Iz čega? -Pa, iz srpskog. -Kruno, što nerviraš dijete? Sledeći čas sam ispravio. Stvarno nisam znao. Tako da dobio sam trojku. 🙂 Mislim da je to kada sam razmišljao posle o mom životnom putu, o mnogo stvari koje sam uradio, o tome kako sam stvarno prilazio autoritetima raznim, nije samo to odatle krenulo. Imao sam faze u kojima se to na neki način ti autoriteti preda mnom rastvarali i postajali obični. Mislim da mi je to užasno pomoglo. Jednostavno ta osnovna škola iz koje sam izašao kao odličan đak, onda sam u srednjoj školi prosto sa tim nekim samopouzdanjem nastavio da budem isto i dalje odličan, odličan student, da budem radoznao. Sve mi je to pomoglo. A, s jedne strane, pozicija u kojoj smo mi zaista imali jedno odrastanje tokom 80-ih godina, gdje je sve bilo zaštićeno, u nekoj multietničkoj sredini, sa različim običajima, sve to je izgradilo dosta moj karakter. Pored tog crnogorskog porijekla, da kažem, to bosansko okruženje baš mi je dalo neki začin.

Ivan Minić: Svi kada prolaze kroz taj neki svoj put formiranja, i profesionalnog i ličnog, imaju tako neke ključne trenutke koji se dešavaju, ključne osobe koje se na tom putu nalaze, prolaze kroz razne faze školovanja i obrazovanja. Šta je danas, kada gledaš unazad, šta su neki ključni momenti koje ti identifikuješ da su bili zaista značajni, da su ti doneli nešto, bilo da su u pitanju neke jako vredne navike, bilo da je u pitanju neko vrlo konkretno znanje, možda ne dovoljno, ali da su ti u pravom trenutku dali pravu iskru koja te je onda povukla u nešto ozbiljnije?

Rečenica koja je sve promenila

Rade Rakočević: Pored bradatog asistenta koji mi je oborio sa prijemnog iz astrofizike, on vjerovatno jedan od značajnih ljudi, a desilo se da me tada dočekao moj stric koji je živeo u Beogradu i koji me je sačekao i rekao mi kad sam ja rekao pa, ja sam pao, on je rekao: Pa, ko zna zašto je to dobro. Kako sam ja mrzio tu rečenicu. To je za mene bila najgora rečenica koju je neko mogao da mi kaže. I prije toga me je nervirao, a pogotovo u tom trenutku kad ja ne znam više šta da radim, on kaže: Ko zna zašto je to dobro. Ja sam stvarno tu bio ljut i trebao sam da idem u vojsku. To je bilo 89. Otac mi je rekao: Pa, upiši bilo šta. Upiši ekonomiju, kad si već tu. Ja onako iznerviran odem na prijemni u Beogradu i prime me kao 620, recimo. Nisam čak bio ni kao redovni student primljen, nego sam ušao u grupi od 200 onih koji su vanredni studenti. Ja se upišem kao vanredni student na ekonomiji, razmišljajući ma, nema šanse da ću ja to da studiram; ja ću ponovo astrofiziku. I odem u vojsku i kada sam pokušao iz vojske da upišem dva puta astrofiziku ponovo, oni su u međuvremenu ukinuli dopunski ispit za mene, ali se prijavilo mnogo više ljudi i bilo je nerealno očekivati. Tako da na neki način interesantno je da je moj otac koji je sa tom nekom sugestijom mene usmjerio ka nečemu. I kad sam završio vojsku, fakultet, krenuo kao vanredni, vidio da ja to ipak znam zato što je ta škola ekonomska bila dobro. Znao sam one najteže predmete za veliki broj mojih kolega koji su upisali gimnazije i završili gimnazije ili tako. Ja sam znao računovodstvo, znao sam te statistike. To mi je išlo lako. Nekako sam dosta brzo tu ušao u neki ritam da polažem te ispite i da su mi dobre ocjene..

Ivan Minić: A šta je na ekonomiji zainteresovalo, iako to nije bio tvoj inicijalno izbor, nešto što si želeo? Je li u nekom trenutku se desilo da naletiš na neke stvari koje su ti zaista postale interesantne?

Od anegdote do branše

Rade Rakočević: To je ta anegdota. Moj otac je, pošto u tom selu gdje sam ja odrastao skoro svaka porodica imala nekom gasterbajtera, ljudi su živjeli i radili roditelji u Njemačkoj, Austriji, a obično su dede-babe čuvali djecu. I jednostavno mi smo brzo videli da kada dođe kraj školske godine da se tu mnogo poklona finih dobija zato što uvijek treba neko dijete malo da se popravi ocjena i tako da ljudi žele da to učine. Onda je otac vremenom shvatio da ima priliku da ode par mjeseci tokom ljeta tamo da proba da zaradi neke pare. Stvarno je to i uradio. Tako smo napravili kuću u kojoj sad moji roditelji žive u Kolašinu. Ali, jedne godine se on vratio: Šta si radio, tata? -Renovirali su franfurtsku berzu i ja sam radio nju. Donijeo mi neke papire, neke grafikone. Ja sad gledam, naravno, ekonomska škola nije imao veze sa berzom 86-7. Meni je to bilo zanimljivo kako to ide. Ja sam to zapamtio i kada sam, onda da preskočim, kada sam otišao na kurs za brokere 95. u Srbiji, onda prikazivao sam razne video-snimke sa berzi: japanska, njujorška i franfurska berza. Ja sam posle tog časa, kad je bila pauza, pričao sa kolegom i rekao: Moj otac je radio na franfurskoj berzi. Ovako prolazi pored nas neki čovjek, koji se vratio posle minut i rekao: Ako treba posao, javite se! 🙂 Ja sam stvarno rekao istinu. Moj otac je radio. Ja sam druga generacija. 🙂 To je objašnjenje otkud ja berzu – to nam je porodično, kao iz vica. 🙂 Onda sam na franfurtsku berzu, kada sam nešto presjedao u Franfurktu, morao sam da odem. Imao sam malo vremena. Slikao se ispred franfurtske berze i trk nazad na avion. 🙂 Tako da to je neka… Ne mogu da kažem da je stvarno fakultet u to vrijeme bio nešto okrenut ka tome šta se dešava, ali su se pojavljavala neka zrcna, neki predavači, neki profesori, asistenti, koji su bili malo drugačiji. Oni su sada dosta poznati. Jedan od njih je, Dejan Erić se zove, prosto dobio od Credibel banke upit da on preporuči neke dobre studente. Pošto sam ja stvarno taj njegov predmet volio, bio interesantan, on je bio dobar, on je mene predložio i ja sam faktički bio u maloj grupi: 10 studenata Ekonomskog fakulteta i 10 sa psihologije, koji su došli u Credibel školu. To je bila faktički – Credibel banka je to vrijeme bila jedna privatna banka, a dosta agresivno radila, razvijala se. Branko Dragaš je bio direktor i vlasnik. I oni su odlučili da naprave sebi školavanje malih studenata, da uzimaju dobre studente i da od njih grade buduće kadrove. Ispred vremena su bili. Govorim o 94. Jer to je bilo faktički ti moji uspjesi u školovanju, gdje sam ja volio tu ekonomiju, možda i zbog te škole i svega, moje srednje škole, nekako su me odveli ka putu. A kada smo bili u toj Credibel školi, mi smo imali predavanja i oni su nam predstavljali razne sektore. Otprilike kad su me kasnije uzeli, kad su mi ponudili da me zaposle, rekli su da je u stvari razlog zašto su me uzeli kada sam ja javio, kada nam je bila žena koja je bila šef-kontrolor cijele banke, ja sam se javio da pitam ko vas kontroliše. 🙂 Otkud ovo pitanje? To je bio jedan od faktora.

Ivan Minić: Znači, u raznim nekim situacijama bio si radoznao i nije ti bilo teško da kažeš koju reč više nego što je možda bilo poželjno. 🙂

Rade Rakočević: Pa, jeste. Stvarno sam imao i vremena da razmišljam. Vjeruj mi to samopouzdanje iz tih diječačkih dana je neverovatno. Ja vjerujem da je to imalo i nekako se dokazivalo kroz moj način ophođenja, kroz neko vaspitanje, pristojnost. Ako bi trebao sebe da opišem, ja mislim da su to bile važne stvari. To je onako, što bi rekli, ne uzimaj moju pristojnost kao slabost. To sam isto imao drugačije slučajeve u životu, ali ja vjerujem u to.

Ivan Minić: Tvoj prvi kontakt sa berzom, sad znamo kako je bio, ali u kom trenutku ti razmatraš to kao jednu komponentu svoju karijere? Jer prosto to je ste, koliko se ja toga sećam, jesam bio klinac, ali imao sam dosta zanimljive literature i moj otac je imao slična interesovanja kao ekonomista, to jeste bilo nešto o čemu se pričalo, to jeste bilo nešto što smo gledali u filmovima, što nam je uvek bio atraktivno i daleko. Ali, prosto nije bilo nezamislivo da neko tada krene u tu priču, iako je beogradska berza formirana, ali jednostavno nisam zamišljao to na taj način. A, tvoja karijera je krenula tako, ali se širila u raznim nekim zanimljivim smerovima. Kako je uopšte došlo do toga?

Kako je došlo do brokerske profesije?

Rade Rakočević: Tajming je, naravno, užasno važan. Tajming, kad pogledaš moj životni tajming je bio da je počeo rat i da smo mi morali da svi odemo odande, srećom svi živi i zdravi, i da sam ja faktički šest godina bio izbeglica u Beogradu, iako su se moji preselili u Crnu Goru. To je nešto što je opet obilježilo, šest godina sam živeo u studenskom domu. I kad sam počeo da radim u Credibel banci, ja sam te dvije godine naredne i dalje bio u domu. Znam da dođem na posao, osjeća mi se odijelo u kom sam ja išao na doručak, osjeća se na hranu iz menze, pa moram da ga stavim prvo da se malo proluftira, da onda obučem. Kolege nisu bile baš blage pre meni zbog toga. Uvijek je to bio predmet zezanja. Ali, prosto je bio neki moj put. Desilo se da je tada faktički u Credibel banci sam ja došao u taj sektor sredstava i dobio sam zaduženje da sarađujem sa – tada su postojale dvije brokerske kuće: jedna se zvala Tržište novca, a druga se zvala Beogradska berza. Berza nije bila berza nego je bila isto kao brokerska kuća i radilo se sa kratkoročnim pozajmicama između preduzeća. Nisu bile akcije.

Ivan Minić: Te pozajmice više nisu opcione, ne postoje danas.

Rade Rakočević: Ne, ne, nažalost. To je baš bio ogroman segment tržišta. Banka stalno zaduživala se faktički na taj način, uzimala pored depozita ili štednje, ona je uzimala i emitovala svoje zapise blagajničke, a kupovali su je kompanije: od Sintelona do ovoga-onoga, itd. Nekako je to bio malo u zapećku posao. Nije bio toliko atraktivan. I ja sam ga dobio da ja radim taj posao. Onda druga stvari gdje se moje samoupozdanje u tom segmentu, jer sam ja ponovo dobio boost, oni su, Credibel banka je bila član upravnog odbora Tržišta novca, brokerske kuće. I to potpredsetnika koji bio zadužen za to mrzelo ga da ide. A, nekako sam ja to radio, ona je meni sa 25 godina rekla: Idi umesto mene na upravni odbor. I ja sad dolazim na upravni odbor, sjedam, ogroman sto, ne znam koliko je bilo – 20 i nešto mjesta, recimo, u nekoj Jugobanci. Sjedaju redom generalni direktor Jugobanke, Beobanke, Beogradske banke, Investbanke, Vojvođanske banke. Svi sjede generalni direktori. Znači, jedni od najmoćnijih ljudi u Srbiji. Ja sjedam i meni prilazi čovjek i kaže: Izvinite, novinari su iza. -Ja sam član upravnog odbora. Ovako me gleda, kao šta ovaj lupa. 🙂 Ja sam ćutao, naravno, i pažljivo slušao. Nisam ništa progovarao i to. I onda se završio taj upravni odbor i onda su prešli na švedski sto. Odjednom ti ljudi koji su bili nivo bogovi neki finansija kad su krenuli žderu, da nabadaju viljuškama, da se šale punih usta. Ja sam, naravno, stajao sa strane i gledao: Pa, šta je ovo? Ovi su ljudi toliko, da me ne shvatiš pogrešno, prosti. Možda su se oni samo opustili. Meni je to bilo oni su kao prvo normalni.

Ivan Minić: Ljudi od krvi i mesa.

Rade Rakočević: Da. I onda sam tu nekako…

Ivan Minić: Nikad za bankare ne bih rekao ovako.

Rade Rakočević: Da, da. Ali, bili su u sigurnom okruženju. Mislili su, a ja sam bio tu kao uljez. 🙂 Baš mi je to bio korak OK, ja to sve mogu. Ja mogu da hendlujem, ja to mogu da guram. Onda se nastavilo jedan put te Credibel banke nizbrdo. Banka je bankrotirala. Znači, dvije godine otkako sam ja počeo da radim kod nje banka je bankrotirala, otišla u stečaj. Bilo su tu isto neke vrlo neobično stvari. Pošto sam ja u stvari radio na prikupljanju novca, ja sam faktički zvao ljude da pozajme novac u banku koja je propala. Ali, ja sam nekao svjestan gdje to ide. Ja sam u stvari neke klijente pozvao i rekao: Ja ću vas zvati na telefon, a vi nemojte da date pare. 🙂 Oni su bili zbunjeni. Ja sam zvao telefonom i rekao. Oni kao ne, ja kažem ovo neće da daju pare, pošto su tu bili kolege koje su bi trgovali. I jedan od firmi koju sam takvo zvao je bio MK Komerc. Oni su imali direktorku finansijsku Crnogorku, iz Nikšića, kojoj sam ja bio simpatičan, nešto što je bio uvijek, da kažem, nije mi mnogo pomoglo to crnogorska, ali nije mi ni odmoglo. Bila je uvijek pozitivna. Ona je to dobro zapamtila, i kada je banka u stvari odlazila u stečaj, oni su me se sjetili. Da nastavim? 🙂

Ivan Minić: I?

Rade Rakočević: Dobro. Imao sam u isto vrijeme dvije ponude. Opet ta crnogorska veza, jedan čovjek koji me je upoznao u tim raznim krugovima mi je ponudio da budem jedan od direktora nekog sektora u Narodnoj banci. Ti si naš, pismen, lijep. Ti ćeš da mi budeš direktor. Ja sam se skoro bio dogovorio s njim, a onda se pojavila, ja sam maltene pristao, a onda se pojavio poziv. Trebao sam u petak da idem kod njega da se dogovorimo, da pređem u Narodnu banku, a onda si došao poziv da u subotu odem da upoznam Koleta i da odem da radim u njegovoj brokerskoj kući koja je postajala tada već. Ja sam ovome rekao čovjeku: Možemo li za ponedeljak?, ovome iz Narodne banke, i onda sam otišao kod Koleta, koji je rekao: Pa, daj te upoznam, konačno da vidim šta to pričaju. Naravno, ja sam se oduševio njegovom i harizmom i stilom i sve. Ja sam prosto rekao da ne mogu da dođem u Narodnu banku. Opet mi je otac, koga sam pitao za savet, očekujući da će reći da idem u Narodnu banku, rekao je: Kako ti hoćeš. Potpuno me je šokirao. U cijeloj mojoj priči, gdje ja i dalje sam u studenskom domu, on kaže kako ti hoćeš. Ja sam odlučio da odem u brokersku kuću i postao sam zamenik direktora u MD Investments, brokerskoj kući koja je tad i dalje radila sa tim komercijalnim zapisima, ali prosto jedan drugačiji nivo. I tada se već berza odvojila, postala je Berza, a postalo je sve više i više brokerskih kuća.

Ivan Minić: Šta je podrazumevao tvoj posao tada? Odnosno, kako se tržište kapitala kretalo u tom trenutku? Mi pričamo o nekom periodu od pre 20 i neku godinu.

Kako se tada kretalo tržište kapitala?

Rade Rakočević: Da, to je bilo 96. do 2000. Faktički to su bile kratkoročne pozajmice. Firme su pozajmljivale jedne drugoj novac i to je bilo regulisano sa tim emisijom tih hartija od vrijednosti. To je isto dosta jednostavno. Tržište je postalo veliko. Govorili smo o stotinama miliona, o najvećim kompanijama koje su investirale: C Market, Knjaz Miloš, Pekabeta, banke razne, itd. Baš je jedan segment koji je kretao. A ja sam istovremeno kako sam već malo više ušao u taj svijet, i berza mi je postala prisutnija, i, naravno, internet je zaživio i sve je to bilo, ja sam svo vrijeme Koletu govorio hajmo da trgujemo na berzi pravoj. Nekako sam to shvatio kao mjesto gdje ja kao neko ko je došao u Beograd u stvari mogu da postanem važan, da me ljudi zato što ja imam neko znanje koje je različito da ću im trebati, da ću biti potreban. I berza je kao mjesto gdje nemaš mnogo izgovora, gdje nije važno čiji si, jer to je bilo vrijeme kada je mnogo bilo – da li ti je ovaj otac ili onaj. Ja dolazim u neko okruženje gdje ne poznajem mnogo ljudi. Jednostavno mi se berza svidela. Prvo zato što značilo je koliko znaš. To je bila razlika. Koliko si sposoban u tome što radiš, kakve rezultate ostvaruješ. To je neka priča, jer sam igrao košarku i trenirao amaterski godinama i uvijek je to meni na neki način bilo važno, hajde da kažem, važna mi je bila igra, onda mi je postao kasnije važan i rezultat. A, berza je vrlo egzaktna. 

Ivan Minić: Kao i što teren ne laže, tako isto ni berza ne laže.

Rade Rakočević: Jeste. A ja sam to volio, ja sam to volio stvarno, da je sve jasno. Znači, na berzi nema greške. Ona me je privukla. Prvo sam virtuelno trgovao novce. Naravno, super uspješno, kao i obično. Da bi 99. kada je bilo bombardovanje, Kole je podržao Demonkratsku straku i opoziciju, on je pobjegao, što bi rekli, iz Srbije i otišao u Budimpeštu da živi, ali istovremeno pod tim mojim nekim dosadnim pritiskom otvorio kancelariju u Budimpešti, gdje je stavio neki novac. Ja sam prvi put imao priliku faktički stvarno da trgujem i to su bili fjučersi na šećer, na čikaškoj berzi. On je meni dao kancelariju, sekretarica, kompjutere i direktnu vezu sa berzom. I sjećam se, neću zaboraviti taj trenutak, kada sam prvi put pozvao brokera, kako čuješ huk u pozadini. To je bilo pa šta je ovo. Kao san snova. I onda ga čuješ, čovjek govori iz Amerike nešto s tobom, ti daješ neke naloge. Neverovatno uzbuđenje je bilo. Baš sam tada bio mnogo ispunjen.

Ivan Minić: Danas je sve to mnogo dostupnije, ali ako bi, znam da malo skačem, ali ako bi trebao na neki način da posavetuješ osobe koje ne znaju dovoljno, a većina ljudi koja ima potrebu da proba nešto tog tipa ne zna dovoljno, šta bi posavetao nekog ko razmišlja da uđe u neku vrstu trgovanja na berzi i investiranja na berzu? Kako da krene? Na koji način da razmišlja? U kome smeru da se obrazuje?

Saveti za trgovanje i investiranje na berzi

Rade Rakočević: Imao sam dosta pitanja od prijatelja. Jedan moj prijatelj, čovjek je analitičar, radi u investicionom fondu već decenijama, analizira kupovine velikih kompanija i nikako da krene na berzi da trguje. Ja sam mu rekao: Čovječe, šta imaš na sebi? Imaš Najk? Kupi Najk. Šta imaš na nogama? Kupi telefon, akcije Epla. Kupi, nemoj da čekaš. Moj savet je samo da se krene. Ja stvarno dosta u tim svojim nastupima i predavanjima koje držim ja to nazivam kao stvar opšte kulture. Znam da to nekog malo i vrijeđa, ali ja stvarno to mislim. Sad smo već u kojoj godini, ovo je toliko besmisleno. Stotinama godina berza postoji, da ne kažem, vjekovima. Dostupnija je više nego ikad. Sve je zakonski regulisano. Trgovati iz Srbije može da se radi, potpuno legalno, plati se porez. Sve je jasno. Mislim da je nešto što je mene izgradilo, ne samo da sam ja izgradio neku priču na berzi i poslovnu, mene je berza dosta kao čovjeka promenila. Taj način, ono o čemu smo pričali, kao košarku kad igraš. I to je trenutak kada vi trgujete sa nekim vašim novcem, nešto što ste zaradili na drugom mjestu i sada treba da donesete odluku: da li da kupite, po kojoj cijeni, šta da kupite, kad da kupite, da li prodati ako skoči, da li prodati ako padne, disciplina koju morate raditi, strpljenje. Sami ste odgovorni za to što ste uradili. I za dobro i za loše. Stvarno je nešto što je užasno važno za one ljude koji su spremni, koji su iskreni prema sebi.

Ivan Minić: Da samo kažemo jednu stvar. Dakle, ti si nakon što si jedan period radio za druge ti si u jednom trenutku napravio svoju firmu koja se bavila, koja se bavi i dalje investiranjem i ulaganjem na berzi, Senzal Capital, gde prostor stvar se menja na neki način. Odnosno, suštinski ne menja se previše, jer ti si karijeru i izgradio na tome što si za druge radio kao za sebe.

Rade Rakočević: Jeste.

Ivan Minić: Ali, sada više ne radiš kao za sebe, nego radiš za sebe i ti si taj koji je 100% odgovoran za apsolutno sve što se dešava. Ti si taj koji snosi sve one pozitivne konsekvence, ali i one koje možda se ne dese baš uvek pozitivne. Takav je prostor stvar da, što smo pričali negde, čekajući idealnu situacije – čekaš ćeš večno.

Rade Rakočević: Upravo to.

Ivan Minić: A ovo je negde aktivnost u kojoj odluke moraju da se donose, akcije moraju da se prave da bi to imalo neki rezultat na kraju. Nećeš svaki put biti u pravu, što je vrlo teško nekako pomiriti se sa tim. Ako si u proseku u pravu i ako si u proseku dobar, to je to. To je neki pozitivan trend koji želiš da pratiš. Kako prosto u tvom slučaju to izgleda? Ti si 2007. krenuo sa Senzalom.

Kako izgleda raditi za sebe?

Rade Rakočević: Ja sam kod Koleta radio 99. i tad kad sam trgovao sa tim fjučersima sam istovremeno shvatio da postoji budimpeštanska berza akcija, na kojoj su se nalazio i Matal i Mol i OTP banka. Meni je to bilo interesantno, jer sam radio u brokerskoj kući ipak u Srbiji, a na neki način sam već par godina prije toga bio dosta aktivan kao kritičar tog zakona o privatizaciji. Imao sam dosta, i objavljivao sam u tim nekim časopisima, razmišljao sam kako to treba da izgleda. Onda sam ja faktički otišao i stavio svoje pare na mađarsku berzu. Vrlo lako. 1.000 ili 2.000 maraka, na primer tada. Bio sam iskreno među prvim nekim čak investitorima i na mađarskoj berzi. Dešavalo se da nemaju brokera koji zna engleski, nego sam njemačkom morao da dajem naloge da prodam akcije i sve to. Ali sam tu shvatio u stvari kakva je to moć. Kad vidite da je tu Matal ili zašto ne bi bio Telekom Srbije na berzi, ako je tamo Mol, pa zašto ne bi bio NIS, Rihter, zašto ne bi bio Hemofarm. To je nešto što mi je bio korak prosletljenje, gdje ja u stvari želim da idem. A druga stvar, kada sam odlučio zašto da napustim Koleta, desilo se da sam zaspao na poslu usred radnog vremena. Znači, zaspao sam nešto u svojoj kancelariji od 12-13, prispavalo mi se i ja sam se probudio u 13 i nešto. Niko me nije zvao, nikome nisam trebao. Samo sam rekao: Pa, ja stvarno neću da spavam na poslu sa 27-8 godina. Šta mi to treba u životu? I ja sam tad shvatio da ću da idem. Onda sam napravio svoju brokersku kuću 2000, u ljeto 2000. Imao sam probleme da dobijem dozvolu zato što sam, što bi rekli, lajao protiv vlasti. Sad kao laješ, a sad hoćeš svoju dozvolu? Ali sam uspio da nekako se provučem i faktički moja firma je počela da radi početkom avgusta. Desio se 5. oktobar, Milošević je otišao sa vlasti i mijenja se zakon o privatizaciji na način na koji sam ja već pretpostavljao šta će se desiti, jer sam već bio u Mađarskoj i vidio kako to ide. I sa tim nekim znanjem sam bio maltene jedini koji je možda i znao šta će da se desiti. Inače, Senzal je bio naziv za brokere u Kraljevini Jugoslaviji. Meni je stvarno jedna omiljena stvar da sam taj izraz koji je bio zaboravljen ja sam ga izvukao na svjetlo. I 2000. krenula da se zahuktava, da kažem, da se priprema trgovina sa akcijama, da bi kada je krenula, ja dobio faktički nekoliko najvećih poslova odmah u startu zato što su me ljudi znali iz ranijeg perioda te kompanije. Dobio sam privatizaciju Sintelona. Znači, oni su me odabrali da im budem broker kada su ih kupovali Tarket. Pa, onda Filip Moris me je angažovao za brokera za kupovinu Duvanske industrije Niš. Pa sam imao i Salford koji je kupio Apatinsku pivaru 10%. Pa sam imao i sreću da dobijem na nekim lutrijama neke udele državne da prodajem velike. Prosto, neverovatno. Firma je krenula od troje zaposlenih da raste i za sedam godina smo narasli na 40 zaposlenih u četiri zemlje. Otvorili smo firmu u Bosni, u Banja Luci, u Crnoj Gori i Makedoniji. U Srbiji smo rasli ogromno. Imali smo za tih sedam godina više od milijardu evra prometa. Prosto, kada to izgovaram, nekako dobijem želju da to proverim da li je to stvarno bilo milijardu. Znam da jeste, bile su to uspješne godine. I onda sam 2007. faktički prodao. Ne znam da li je to bilo pitanje, ali nekako sam htio taj dio da dam do trenutka kada formiram Senzal Capital. Kad sam prodao svoju brokersku kuću, faktički prelazim u drugu fazu karijere. Postajem investitor.

Ivan Minić: To. To i jeste negde ono što si i danas kroz različite biznis, ali to počinje, dakle, 2007. godine. Šta je tvoja ideja i motivacija sa kojom krećeš tada? Znači, potpuno, ne potpuno, ali menja se vizura iz koje nastupaš od tog trenutka pa nadalje na tržištu.

Odlazak u penziju u 36. godini

Rade Rakočević: Potpuno drugačiji osjećaj je bio. Od jednog posla u kome sam bio vrlo važan, jer bili su veliki poslovi, telefoni su zvali non-stop, te berze kao što su u Americi, ono što ti kažeš, što je sve privlačilo nas kada te gledaš te filmove, približno je neki bio dio života i koji sam ja vodio: non-stop na telefonu, putovanja, strani investitori, odlasci, bio sam dva puta na njujorškoj berzi. Sve to je nešto što je bilo dosta uzbudljivo. I odjednom više niko ne zove. Nikome nisi potreban. Kao da je sportista završio karijeru, tako je bilo meni. Kao da sam rešio više ne igram. Ja sam se tako povukao. U 36. godini sam prodao firmu za stvarno jedan veliki iznos. Ostvario sam taj neki san, kako bi se reklo, svih ljudi koji su preduzetnici i koji kreću. I malo sam se osetio zbunjen. I tražeći sebe sam u stvari riješio da sada kao investitor budem suvlasnik u privatnim srpskim kompanijama, sa nekim mojim znanjem da postanem neko ko će da prenese to nešto. I birao sam uglavnom te neke manjiske udijele, ne želeći da budem aktivno uključen. Tako da sam bio suvlasnik od Beer Festa, od Picerija Pomodoro poznata beogradska, firme koje se bave akvarijumima, koje prave akvarijume, gimnastika za decu, od IT kompanija, digital marketing. Stvarno desetak kompanija sam ulazio poprilično. Posle sam razmišljao zašto sam to sve radio. Zato što sam shvatio da je berza vrlo striktna. Zaista. Disciplina, način kako se evaluiraju kompanije, kako odlučuješ da li ćeš da uložiš negde ili ne. Ne smeš da se zaljubiš u akciju, to je pravilo kod investiranja na berzi. A ja sam u stvari sad investirao u sve neke biznise u koje sam bio zaljubljen. Ja volim i muzika i rok muzika. Prilika da ja učestvujem, da biram koji će bendovi da sviraju i da se pojavim tamo ispred bine, da upoznam Darka Rundeka ili Sidartu. To je meni bilo fantastično. Tako da sam sve neke takve investicije vodio, naravno, i dalje trgujući na berzi i imajući neki drugi svoj portfolio.

Ivan Minić: Kad kažeš da taj ulazak na berzu podrazumeva taj neki niz pravila koje treba poštovati, nije nešto što možemo da naučimo ljude u spontanom razgovoru danas. Ali, šta su neka pravila kojima si se ti vodio? Šta su neke dobre prakse o kojima ljudi treba da razmišljaju? Mislim na ta pravila, osim što važe na berzi, mislim da prilično važe i u nekim drugim sferama života i daju nekakav pravilan način razmišljanja i evaluiranja, koji nije loše usvojiti ili ga makar imati negde u glavi kao osnovu na koju treba nadgrađivati.

Pravila kojih se treba držati pri investiranju

Rade Rakočević: Vrlo je važno da svako napravi, prije nego što odluči da investira bilo gdje, napravi neku analizu svog ličnog portfolija. Znači, imate stan u kome živite, imate automobil, imate neku gotovinu, pa možda imate još neki stan koji izdajete ili ste suvlasnici u nekoj kompaniji privatnoj, sa prijateljima nešto partneri. Možda ste uložili u kriptovalute, možda ste pozajmili nekom novac, možda ste uložili na berzu. To sve treba staviti, procijeniti po nekim tržišnim cijenama. Ja obično nekretnine i investicije u svojim kompanijama računam kao nula. Investicija po najnižoj cijeni po kojoj bi mogao da prodam sutra. Udele u privatnim kompanijama ako nisu listirani, a oni nisu, onda isto računam vrlo nisko ako bih htio sutra da prodam nešto. I onda malo vas to otrijezni. Kod investiranja na berzi je ključna stvar da to bude dugoročna investicija. Znači, to mora da bude dugoročna. Ja o berzi ne želim da govorim kao špekulaciji, mjestu gdje se brzo kupuje-prodaje, da je to rizično. To je prestalo davno. Ta priča je prevaziđena.

Ivan Minić: Ta priča je kocka na kraju dana. To nije investiranje.

Rade Rakočević: Tako je. Tačno. A mi ne govorimo o to, mi govorimo o investiranju, kao što kupite nekretninu. Ako se kupila nekretnina prije pet godina, ne moram da vam kažem prije deset ili trideset godina, prije pet godina ako ste kupili nekretninu na Novom Beogradu ili Vračaru ili bilo gdje, i da pogledate koliko bi vam vratilo prinos u neke najpoznatnije svetske firme, Amazon, ne moramo da tražimo neku špekulativnu, nego neku nepoznatu, Amazon, pa to ne može da se poredi. Znači, Amazon je skočio tri puta-četiri puta, a ovdje nekretnina skočila 20-30%, 40%.

Ivan Minić: A i to računamo kao jako dobar prinos, da se razumemo.

Rade Rakočević: Da, da. 

Ivan Minić: Jer ako gledamo klasičnu štednju, to je sad već postalo potpuno obesmišljeno.

Rade Rakočević: Jeste. Problem je, naravno, što se o tome ne priča. Nema mnogo ljudi poput mene u poziciji takvoj da su prošli čitavu ovu moju priču životnu i da ja sada kao neko ko nema svoju brokersku kuću nisam ograničen ničim, a mogu da govorim, da propagiram tržište kapitala. Ono što je problem u Srbiji što se tržište nekretnina doživljava kao tržište kapitala. Ljudi kupuju stanove, pa onda poprave, pa ga prodaju, i to je onda biznis fantastičan. Ili ko ima malo više novca zida zgrade i to je neki svet gral srpskog investiranja da ti imaš hiljade kvadrata. Ako izdaš banci ili nekom Maksiju ili Ideji, ti si gospodar, ti si bogotac, dobijam mjesečno neke pare. Ja sam na nekakav način borim da to bude, da ljudi shvate da postoje opcije. Štednja je mizerna. Prinos na štednje, prinos na stanove koje iznajmljujete preko Airbnb-ja je sve manji. Evo, vidite šta je kriza…

Ivan Minić: I sve neizvesniji.

Rade Rakočević: Tačno. Ljudi kada misle da su uradili disperziju tako što je kupio stanove u različitim opštinama beogradskim ili što iznajmljuje nešto ovome, to je smiješno. Onda ta kategorija koja je takva da ti danas imaš akcije Gugla ili Majkrosofta ili Tesla, a za tri dana ih imaš nazad u Beogradu. To je likvidnost koja je neverovatna, neka sloboda koja ti daje. Ali, samo insistiram na tome da to bude dugoročno za ljude koji nemaju iskustva, to je činjenica. Zato ja govorim, to treba da bude dio novca koji je na duže slobodan, kao da kupujete stan. Ako imaš jedan stan koji želiš da iznajmljuješ, nemoj da kupiš drugi. Uloži u akcije, kupi akcije Airbnb-ja. Ako imaš novca toliko da imaš pet stanova koje iznajmljuješ, pa uloži neke pare u Airbnb, jer ti je to nešto što će zaraditi ako tvoj stan…

Ivan Minić: Ako već veruješ u Airbnb…

Rade Rakočević: Tako je. Ili ako imaš automobile, svi čitamo sad o tim električnim automobilima koji dolaze i koji se pojavljuju, to su priče. Napraviti jednu strukturu u kome ti pokrivaš nešto što može biti i konzervativno i sigurno, taj tvoj portfolio akcija koji će da rade za tebe, ja mislim da je to stvarno neophodno. Samo je problem, ljudi treba da otvore račun, ima dosta brokerskih kuća u Srbiji, ima i nekih stranih koje prihvataju ljude iz Srbije. Otvoriš račun, staviš neku manju sumu novca da vidiš kako to funkcioniše. Postoje ti neki kursevi onlajn koji sveobučavaju ljude. Zaista nije komplikovano. Ti trguješ na berzi?

Ivan Minić: Ne. Još uvek ne.

Rade Rakočević: Moraćeš.

Ivan Minić: Ali, jeste nešto o čemu razmišljam i gde planiram da krenem da eksperimentišem samo iz jednog razloga. Iz jednog razloga to, a ne kripto. Nikad nisam ušao u kripto. Pre svega, nisam ušao u trenutku kada je možda i trebalo, kada je to bilo u samom povoju. Znao sam za to, nisam verovao u to, propustio sam tu priliku kada je to zaista bila mogućnost za nekakvu ekstremno veliku zaradu, da se razumemo. To sam propustio. Sada mi to deluje kao mnogo više kocka nego bilo šta drugo. Dok sa druge strane ono što nekako i kroz neko sopstveno istraživanje i obrazovanje u tom segmentu, investiranje u kompanije mi je nešto što mi je blisko, pre svega zato što sam i sam preduzetnik. A sa druge strane zato što je investiranje u nešto što razumem. To ne znači da ću da budem u pravu, ali ja prosto u neke ljude, u neke proizvode, u neke brendove verujem. Oni imaju određeni, prosto to je neminovnost kada trguješ i kada istražuješ berzu imaš nekakvu statistiku za prethodni period, vidiš kako se kreću i samim tim negde imaš određenu vrstu predvidljivosti. Ne znaš šta može da se desi. Može da se desi skandal, može da se desi pad, može da se krah iz raznih razloga. Ali, prosto ako je to nešto što je izgrađeno čini mi se na stabilnim, realnim osnovama, neće to čak i ako dođe do nekog pada, mislim da će se dugoročno ispraviti vratiti tamo gde treba da bude. A ja ako ulazim u to, ne razmišljam o tome kao o nečemu što treba da udesetostruči moj novac u roku od pet godina, nego samo treba da mi da nekakav prinos kojim ću biti zadovoljan. I sve vreme razmišljam, a ti me ispravi ako to nije dobra logika, da prosto ukoliko se odlučiš da staviš, radi lakše računanja, 10.000 eura da uloži u nešto, uloži na deset mesta po 1.000 eura u deset kompanija ili na pet mesta po dve. Napravi nekako portfolio sebi koji će da bude dovoljno  raznovrsan da možeš sebi da priuštiš da jedna ili dve kompanija budu na istom nivou ili možda čak i da padnu, a da ti, tvoj ceo portofilio na kraju bude pozitivan. Ali, moj ugao je ulaži u ono što razumeš, jer u suprotnom to nije ulaganje, to je igra ili kocka ili kako god.

Građenje portfolija

Rade Rakočević: Dosta je ljudi poznajem u Srbiji, a vjerojatno i ti mnogo više njih koji su uložili u kriptovalute nego u akcije. Znači, ljudi koji su preskočili, kako bih rekao, neku osnovu investiranja u kompanije, nego su odmah krenuli u kripto, gonjeni tom nekom željom za brzom zaradom. Meni je to neverovatno. To nisam još uspjeo da shvatim. Odakle sklonost tolika ka hazardu, samo za velikom zaradom, nego nekom dugoročnom građenju logičnog portfolija. Portfolio koji može ostati tvojoj djeci. Vi zamislite ako imate akcije Majkrosofta ili Mekdonaldsa ili ne znam čega, nešto što postoji, to može da ostane i vašoj djeci i njihovoj djeci. To ostaje kao porodičan imovina, kao što imate kuću negdje. To je nešto što meni nije jasno, ali, eto, mislim da se stvari polako mijenjaju. Apsolutno je diversifikacija ključna. Ljudi kada misle u investiranje zato je to ključno, kad govorim da je to neka zaštita, ne rizik. Ti u stvari kupiš akcije više kompanija i neke koje imaju neku svoju predispoziciju za neki rast, kompanije koje imaju proizvode koji obećavaju. Ali, to si lepo rekao i to je nešto što jeste onaj dio koji ja govorim kako berza izgrađuje čovjeka. Ti imaš neke svoje navike, imaš neke svoje vrijednosti, životne vrijednosti, nešto čemu vjeruješ, i ti sada imaš neku novu generaciju investitora koja u stvari tako bira šta će da kupi. Znači, ja, recimo, nikad ne bih kupio akcije Filip Morisa. Oni daju dividentu 6 ili 7%, ali ja stvarno ne mogu da kupim tu akciju. Rio Tinto isto je dobar, on radi, i profitabilan je i sve to, ja ne želim da kupim tu akciju. S druge strane, imaš kompaniju kao što su Tesla, koja radi električne automobile. Da li je to dobro ili nije, imaš kompanije koje vode računa o tome. I sve više te stvari postoju vrijednije. Kao Beyond Meat kompanija, koja zamijenjuje meso, na primer. I sada ti već tu razmišljaš pa, to su stvari u koje ja vjerujem. I onda vrijednosti koje su sada važne generacijama koje su tvoje ili mlađe godište, oni koji postaju svesniji da je, kako bih rekao, moć se sada prebacuje, to je vrlo interesantno, ti si znaš iz svog biznisa, moć se prebacuje ka krajnjim korisnicima, ka potrošačima, ka klijentima. To je sada isto i na berzi slučaj. Na neki način ti možeš da izgradiš portfolio firmi, uz neku analizu prethodnu, da to bude ono u šta ti vjeruješ zaista. I vjeruješ ti, vjeruje tvoja porodica i vjeruju tvoji prijatelji. I to mora da ide ka tome. 

Ivan Minić: I možeš da pogrešiš. Ali, ako si dovoljno rasporedio svoj rizik, onda to neće imati nekakve katastrofalne posledice.

Rade Rakočević: Upravo tako. Naravno, i ono što sam rekao, ne zaljubljuj se u akciju. Sve to nešto što kada ti imaš neko znanje i kažeš: Ja bih ove akcije kupio, na primer. Posavetuješ sa nekim. To je ono što ja radim, na primer. Ili drugi ljudi. Da li je to baš dobro, kad kupiti tu akciju. Jedno je šta, a drugo je kad kupiti, u kom trenutku. Mislim da ne treba od toga praviti nikakvu famu. Ja zaista ne želim da to predstavljam da je to neka astrofizika, nego je to nešto što malo vreme koje bi posvetio prvo bi dobio dosta informacija o svijetu u kom živimo. Mnogo bi te to privuklo. Šta se dešava sad? Na primer, kad čitaš vijesti sa američke berze, ti tu imaš i sa političke strane, šta se dešava sa koronom, šta se dešava sa akcijama cruiser kompanija koje su bile i najviše pogođene s koronom, da li se vraća ta cijena ili ne, šta sa avio-kompanije, da li one se oporavljaju, kuda ide čovečanstvo. Tako da može da te natjera da faktički dobijaš mnogo više inputa koji ti mogu pomoći da shvatiš vrijeme u kome živimo.

Ivan Minić: Da, ali to su i kvantitativni i kvalitativni inputu, a ne nešto što je profiltrirano kroz medijski segment.

Rade Rakočević: Da, da, baš tako.

Ivan Minić: Jedna od stvari koju hoćemo da se dotaknemo, iako na prvu loptu nema veze sa ostatkom priče, a zapravo ne može da nema veze pošto smo mi svi, ceo skup stvari koje radimo je tvoja priča sa Savezom za američki fudbal, gde ti jedan od pionira tog sporta ovde. Dugo godina si bio predsednik saveza. Taj savez je od nečega što je bilo potpuno na jednom amaterskom nivou, na nivou entuzijazma postao vrlo, vrlo ozbiljan, vrlo interesantan sport, koji jako lepo raste, koji ima svoju publiku ovde, koji, naravno, raste i kao posledica toga što je globalna popularnost tog spota velika. Ali, mi sada imamo i ozbiljne rezultate u tom segmentu, i dobar rast, i jako dobar imidž tog sporta, i razne neke pozitivne stvari koje se dešavaju vezano za njega. Otkud ti uopšte u američkom fudbalu? Kad i kako?

Otkud Rade u američkom fudbalu?

Rade Rakočević: To jeste moja stvarno velika ljubav i ja obožavam taj sport. Biću, što kažu, otvoren pošto stvarno mi imamo pionire, ljudi koji su krenuli 2003, koji su igrali američki fudbal bez opreme.

Ivan Minić: Joj! 🙂

Rade Rakočević: To je baš joj. 🙂 To su stvarno izvanredni momci. Ja sam – to je interesantna priča, rekao si da voliš Brejdija. Kada je 3 kanal prenosio Super Bowl, mislim da je to bilo 2003. godine, tada je Brejdi ušao kao zamijena pošto je draftovan kao…

Ivan Minić: 199.

Rade Rakočević: I došao kao potpuno autsajder kad su osvojili titulu. Nekako tu su svi gledali to fantastično finale, i otprilike posle par meseci počeli da se osnivaju klubovi. Prvi u Sremskoj Mitrovici, Gladijatori, pa onda Legionari, pardon, pa onda Vukovi, pa Veprovi Kragujevac, Wild Boars. Znači, to je krenulo neverovatno. Ja sam na neki način prateći tu utakmicu shvatio joj, pa je li ima ovo u Srbiji, počeo da gledam. Onda sam 2007. i 08. prvo bio kao sponzor Vukova beogradskih, koji su tad igrali, sjećam se tog finala koji dobili kad su gubili 13 razlike minut i po prije kraja finale regionalne lige protiv Mađara. Vidi, ja kad govorim šta mi je najuzbudljiviji trenuci u životu, moram da kažem rođenje djece, svadba, naravno, ali taj trenutak kad smo se vratili, -13 minut i po do kraja, to ne mogu da zaboravim nikad. Ja sam posle donošeći u taj sport neko svoje iskustvo, neko svoju karijeru prethodnu, odlučio da bi bilo dobro da budem možda i kao predsjednik saveza, da se postavim, da probam da privučem sponzore i da animiram malo javnost da to više zna. Tu su mi pomogli Miša Vukić, poznati naš čovjek, stručnjak u marketingu i biznis dizajnu. On je napravio novi logo saveza. I mi smo u jednom trenutku bili jedini savez sportski u Srbiji koji je više para dobijao od sponzora nego od države. Znači, užasno malo novca smo dobijali, jer je prosto taj sport nije olimpijski i uvijek je bio u nekom zapećku. A, momci koji su, sjećam se tog finala kad smo dobili te Mađare posle tog fantastičnog preokreta, i proslava je bila to veče u nekom klubu, i jedan od igrača nešto prilazi, malo smo i popili i raspoloženje, i on kaže: Ja sam jutros diplomirao. Ja rekoh: Šta si ti diplomirao? -Elektrotehniku. Ja gledam. Elektrotehniku, a onda je igrao finale. To je gotovo. Tu sam se potpuno primio. I dosta sam uložio energije kao predsjednik. Mi smo sada trenutno sedmi ili osmi u Evropi, naša reprezentacija seniorska. Na svjetskom nivou smo 14 ili 15. Znači, fantastični rezultati.

Ivan Minić: A računamo da smo pre manje od 20 godina krenuli od nule.

Rade Rakočević: Od nule. Reprezentacije protiv kojih igramo su toliko šokirane. Italija, koja ima decenije i decenije, od prije Drugog svjetskog rata, da mi igramo sa njima na jedan field goal razlike. Ili da smo od prvaka Evrope, Francuske, izgubili na njihovom terenu, zahvaljujući dva fumblea, ti znaš o čemu pričam, da nismo dobili touchdown iz igre, nego za jedan touchdown. Ja toliko to volim i onda sam odlučio – sad sam potpredsjednik saveza, ali sam odlučio da napravim svoj klub, zove se Novi Beograd Orlovi, i da krenem da radim sa klincima. Jer ipak razlika postoji. Imaš Njemačku, Austriju, neke druge zemlje koje su prosto bolje od nas i imaš granicu do koje možeš da igraš. Možeš da igraš egal sa Italijom, možda Francuskom, ali, na primer, Njemačku ne možeš. Onda sam rekao: Hajde da vidimo, da krenemo od klinaca. Ja sam počeo da radim bukvalno sa djecom od 8-9 godina. I naši su klinci putovali 2019, igrali su austrijsku ligu ispod 11 godina, taj flag football. I mi smo bili drugi. To je meni bilo važno. Austrija, koja je vicešampion Evrope, koja je odlična, ima hiljade i hiljade igrača, u 11. godini naši klinci su igrali egal s njima. I sad Evropsko prvenstvo imamo u septembru. Nadam se da ćemo dobiti pare i od nekih sponzora, da možemo da pošaljemo klince da igraju ispod 15 godina Evropsko prvenstvo u Italiji, gdje branimo bronzanu medalju, koju smo osvojili prije pet godina. Tu je nešto na čemu ja gradim neku priču, uživam radeći sa klincima. Ja sam trener. Danas imam trening od šest. 🙂 Igram, treniram ih te klince, obožavaju taj sport, vrlo je zanimljiv. Treniraju djeca već od 8-9 godina. Mislim da je budućnost tog sporta upravo ono što se najavljuje – da će postati olimpijski sport, ova verzija flag footballa. Jer je jednostavnije, kao basket 3 na 3. Dobija najbolje od američkog fudbala: puno hvatanja, puno interceptiona, kvoterbek baca. Nema udaranja, što malo postaje kao priča koja se govori protiv američkog fudbala, kao da ima concussions i to. Tako da ja zaista vjerujem u budućnost i nadam se da ćemo uskoro imati i prvog našeg NFL igrača. Sad smo otprilike kao Divac kad je otišao u NBA. Ima jedan fantastičan momak koji je sada na Univerzitetu Boston. Sad je prva godina, izvanredno radi i svi gledamo u njega. Ilija Krajnović se zove. Nadamo se da će on biti prvi naš, što kažu, Srbin koji će otići u NFL.

Ivan Minić: Kada gledaš kako se razvija jedan takav sport, jedna od važnih komponenti kada je to nešto što prosto nema tradiciju, ne postoji škola na koju možeš da se osloniš – nama je bilo lako da se vratimo na košarkašku mapu, jer postoji 70 godina tradicije i gde god da zagrebeš doći ćeš do nekog znanja, doći ćeš do nekih ljudi, do nekih kadrova. Ali, recimo, znam da, jer i neki moji prijatelji igraju i imali smo par puta razgovore uz pivo i sve što uz to ide, gde su oni dobijali u raznim nekim periodima prethodnih godina jako lepo podršku od, recimo, američkih igrača, američkih stručnjaka, dobrih koledž igrača, koji dođu na nekoliko meseci, na jednu sezonu da budu tu da igraju, da treniraju, da prenesu neko znanje, da pokažu neke specifične stvari. Kako je došlo do tih saradnji?

Razvoj američkog fudbala na našem tlu

Rade Rakočević: Ti ljudi stvarno su zvijezde vodilje nama i od tih prvih igrača koji su došli. I njima je zanimljivo. Oni su za nas stvarno, neko ko toliko godina igra američki fudbal, koji je završio Diviziju 1 ili Diviziju 2 koledž, koji je probao da igra NFL ili tako. I kad on odluči da dođe u Srbiju da provede ovdje meseci malo, da ode u Evropu, onda se svi iznenade nivoom kvaliteta naših igrača. Nama je definitivno trenerski kadar najproblematičniji. Nadam se da će pojaviti neko takav koji će odlučiti da ostane ovdje i da živi i da godinama radi. Mi razmišljamo da dovedemo možda od jeseni stvarno nekog takvog američkog trenera koji bi radio sa djecom i to bi djeci mnogo značilo. Mislim da je to jedan hendikep koji sport, američki fudbal, ima. Prvo, mi nemamo medijsku pažnju. Ti kada dobiješ vijest na nekom od tih poznatih sajtova, ona toliko brzo nestane, zatrpaju je takve neke trivijalne vijesti iz drugih većih sportova, ne mogu da kažem, popularnijih. Ali, mislim da se polako gradi neka kultura, da djeca vole ovaj sport. Ko je jednom probao ovaj sport, stvarno nastavi da ga trenira. Uglavnom roditelji odvuku djecu od američkog fudbala, jer on je toliko u prirodi – uzmeš loptu i trčiš. Kao šugu da igraš, treba da ga uhvatiš i tako. Mnogo je lijep sport. Mislim da je naša borba takva, i primjetio si da ja na neki način cijeli život nešto pokušavam da nađem neke izazove, neke granice, koje možda teško pomeriti u startu, ali meni to prija. I neka mapa koju ja želim da uradim je da u stvari dovedem Srbiju na tu svjetsku scenu. Nadam se da, evo ja sa svojim bezobrazlukom i samouverenošću ja poslao pismo NFL-u kako treba da se šire globalno. Znači, našao sam kontakt i poslao sam moju ideju kako oni, šta treba da urade. Da treba da podrže flag football po svijetu, ovu djecu, da treba da poklone stotine lopti u Srbiji i da poklone dresove, da nazovu ligu NFL Serbian Flag Football League, da stanu iza nas. Za 5.000 $ ili 10.000 $ će dobiti armiju novih ljudi koji će da igraju fudbal, i da vole fudbal, i da prate NFL. Kada razmišljaš sa nekim preduzetničkim očima, koje ja imam u nečemu što je takav sport, odjednom se pokazuju neki drugi uglovi i otvaraju neke nove opcije.

Ivan Minić: Dosta američkih sportova ima tu komponentu, odnosno njihovih verzija globalnih sportova ima tu komponentu da su prvo otežili da budu u Americi najpopularniji od onoga što je bilo dostupno. Ali su onda shvatili da koliko god to tržište bilo bogato, veliko, i ekstremno kompetitivno i teško, da je ipak tržište globala mnogo veće, mnogo bogatije, mnogo interesantnije i da će ta turneja po Aziji verovatno da donese neuporedivo više novca i prodaja dresova nego što to može da donese u nekoliko saveznih država. Jer prosto svaka ima svoje klubove, svaka ima svoj lokal patriotizam. Ako jedan mali grad u Kini navija za neki klub, to je onako prilično velika razlika.

Rade Rakočević: Biće to interesantno. Jedan moj, sad mi je postao prijatelj, je na vrlo visokoj poziciji u San Francisko 49ersima. Zaista. I hoće i da pomogne i sve. Ja odmah pun entuzijazma: Evo…

Ivan Minić: Kolega investitor.

Rade Rakočević: Pa, eto, da, znaš ga. I on je, na primer, rekao da oni ne mogu to da rade, da ima pravo, faktički licenca im je samo za Ameriku. I to je sad problem. Zato je on rekao, on hoće da pomogne. Ja sad faktički, što je baš teško, ja treba da probušim NFL da bude sponzor ili da ću doći do Aleksa Smita. Znaš, ima srpsko korijenje i već sam komunicirao sa njegovom majkom, koja mi je odgovorila na mejl, koliko je Aleks Smit ponosan na srpsko porijeklo i to. Ja sad njega probam da vučem. Ili ću probati preko Jokića, koji je sada legenda u Denveru. Sad ću da pišem mejl Denver Bronkosima, kažem: Hoćete li da dobijete Jokića u vašem klubu? Pa, daj nešto ovdje.

Ivan Minić: Imamo mi još dece u Somboru. 🙂

Rade Rakočević: Da, da. Ali, zaista postoji klub u Somboru. Sad oni odjednom postanu prvaci Evrope. 🙂 To je meni zaista uzbudljivo. Drago mi je da si pomenuo tu temu američkog fudbala. Ja zaista i vjerujem u to i nekako uživam radeći i sa djecom. Kažem ti, ljudi koji su oko američkog fudbala su prosto neverovatni. Koliko je to entuzijazma, koliko je to ljubavi. Znači, niko od nas nema da… Ja sponzorišem sve, svi ti ljude rade ili treniraju besplatno. Reprezentacija kad igra, to su takva odricanja. Sve se ostavlja da bi reprezentacija bila najbolja. Stvarno to obožavam.

Ivan Minić: Jedna zaista lepa pionirska priča i nadam se da će dobiti adekvatnu podršku da bi mogla da raste. Jer prosto kod nas postoji ta nekakva struktura klasičnih, tradicionalnih sportova. U zavisnosti od veličine, oni dobijaju neku podršku. Ali, zapravo, ako nisi tu jako dugo i nemaš istoriju vrhunski rezultata, vrlo je teško da ti kao novi sport uspeš da se probiješ i da dobiješ neku vrstu ozbiljnijeg sufinansiranja od države da bi mogao da se razvijaš.

Rade Rakočević: Tako je.

Ivan Minić: E sad, došli smo sad do dela razgovora u kome hoću da se bavimo onim čime se ti sad najviše baviš, a to je odluka koju si doneo pre nekih godinu i po dana da uđeš u svet sladoleda. Zašto? I zašto baš da to uradiš tako što ćeš uzeti franšizu za Moritz Eis za Srbiju?

Zašto je uzeo franšizu za sladolede Moritz Eis?

Rade Rakočević: 2007. godine kad sam prodao firmu, ja sam donio jednu odluku ne znam zašto, da sa ja sad više neću da radim. Znači, to je jedna bila odluka..

Ivan Minić: Super ti ide.

Rade Rakočević: Pa, vidi, stvarno je zvučalo dobro i tada. 🙂 Jedna vrlo, da kažem, tema o kojom sam isto morao mnogo da razmišljam. Vidiš da sad pominjem da sam imao jednu zaista introspekciju sebe: zašto sam ja donosio neke odluke i dobre i loše u životu. To je na neki način bila ne mogu da kažem loša odluka. Sve odluke imaju svoje, ali odluka da se ja faktički povučem iz posla redovnog, sad ću da nešto lenčarim, da nešto uživam, da se bavim nekim stvarima, to je nešto što je na kraju dovelo do toga da nisam bio ostvaren u nečemu što ja stvarno volim, a ja biznis. Ja volim da kreiram, ja volim da stvari pravim drugačije. I to što sam ja bio suvlasnik u raznim firmama mi nikad nije dalo slobodu da ja mogu da ostvarim što želim. I na tom Beer Festu ja sam imao plan, a to se ni ne zna. Ja sam bio na sastanku u Sziget, sa Sziget festivalom, i već iz moje priče znaš vrlo racionalno. OK, Sziget, daj da se spojimo mi i vi. Vi bukirate Arctic Monkeys, neka dođe da svira na Beer Festu. I ljudi su slušali. Opet sam došao u nekim svojim kanalima i rekli: Pa, hajte, što da ne. Hajte da mi razmjenimo posjete, to je bilo 2018, Dođete vi dok nas na festival, dođemo mi kod vas na Beer Fest, da malo vidimo šta je. Beer Fest preko 100.000 ljudi dnevno. Znači, jedan od najvećih festivala na svijetu, vjeruj mi. Gde moji partneri na to nisu reagovali. To se ignorisalo. Znači, nešto što bih ja kao preduzetnik nastavio da gradim, jer je moja ideja: Što ne bi ovdje došao da svira neko od tih bendova svjetskih, Lady Gaga? Što ne bi svirala Lady Gaga u Beogradu u okviru Beer Festa? I onda sam shvatio da je taj put u stvari gdje ja ne mogu da donosim odluke bio vrlo pogrešan, da sam ja bio uključen, a nisam bio uključen u vođenje biznisa. I odlučio sam da faktički sve svoje investicije zatvorim, sve gdje sam bio manjinski. I prodao sam, nisam višem suvlasnik ni Beer Festa ni Pomodora. Bukvalno, sve akcije, sve investicije sam se riješio. Stanem na loptu, dok nije pojavio odjednom Moritz. Nešto što mi porodično volimo apsolutno. Ja taj sladoled godinama i jedem od prvog dana kad se pojavio 2012. Na neki način jedini moj uslov da faktički uđem u to je da ja budem 100% vlasnik, da ja sad to kontrolišem potpuno.

Ivan Minić: Za tržište Srbije.

Rade Rakočević: Da. Za tržište Srbije. I tako sam napravio dogovor sa osnivačem, čovjekom Austrijancem, Moric Frit, koji je to napravio. Stvarno je tad bio pionir. On je u međuvremenu učinio nešto što stvarno nije uopšte karakteristično za poslastičarnice, ti znaš, za te male zanatske proizvođače. Poslastičarnica obično je jedna. To porodično držiš. On je riješio da otvori nekoliko već radnji u Beogradu, pa je onda otišao u Crnu Goru, pa je odatle otišao u Čile, pa je otišao u Rumuniju, pa otvorio je Mađarsku, Hrvatsku. Odjednom je čovjek promenio koncept zanatski sladolea. Srbija mu je u međuvremenu pala sa tim njegovim širenjem. Nije imao dobar menadžment ovdje koji bi vodio taj biznis. Pojavila se druga konkurencija na njegovim leđima, kao što je uvijek i logično, to se dešava.

Ivan Minić: Moj neki utisak kao nekog ko ekstremno voli sladoled je da je on zapravo bio ključni okidač koji je pomerio tržište 20 godina unapred. E, samo su onda u nekom trenutku drugi igrači, koji su bili fokusirani na to, na tom talasu zajahali i nastavili da gaze maksimalno, a on je verovatno sa previše aktivnosti na različitim mestima jednostavno izgubio to iz vida, i, što kažu, proklizao.

Rade Rakočević: Sve si odlično objasnio. Upravo to – fokus. Izgubio je fokus. Na neki način njegova holding kompanija, on nije loše prolazio. On je zarađivao.

Ivan Minić: Što kažu, u proseku je bio dobar. 🙂

Rade Rakočević: Upravo što si rekao, baš tako. Ono što je u Srbiji na neki način izgubio, Crna Gora je radila. U Čileu ima desetak radnji.

Ivan Minić: Ja se sećam baš kad smo se mi upoznali pre, ne znam, 4-5 godina, kad smo pričali, da mi je on rekao, i to mi je bilo genijalno u tom trenutku potpuno, taj izlazak u Čile – sticajem okolnosti, stariji brat jednog od mojih najboljih prijatelja živi tamo godinama i ja znam da je Čile raj na zemlji, za određni tip ljudi koji ima određeni mindset bukvalno raj na zemlji – ali, nije mi baš bilo… OK, ima dosta imigracije, posebno hrvatske tamo, posle Drugog svetskog rata i to. A što Čile? I on kaže: Pa, zato što je obrnuta sezonalnost u odnosu na ovde. Ja kao vau! Sve što ti imaš kao pad zimi, tamo imaš kao rast. Ti si ispeglao godinu, što je u principu idealni scenario koji možeš da doživiš. To mi je potpuno bilo fantastično. Ali, naravno, razvijati tržište koje ti desetak hiljada kilometara daleko nije baš jednostavno. 🙂

Rade Rakočević: Pa, nije. Takav biznis koji je zanatski ipak zahtjeva lični kontakt. Ti znaš i ljude koji se bave i kolačima ovdje. Moraš da vidiš čovjeka. Ne možeš da te nema šest meseci. To je prosto nešto što je, a on je investicioni bankar i on je donio taj svoj model tu. Na neki način meni je taj koncept privatni sladoledi, da je zdravo, da je kvalitetne sirovine, to je nešto u šta ja sad vjerujem. Ono što smo pričali, da investiraš u šta vjeruješ i u šta poznaješ. Meni se na neki način tako Moritz postavio, kao nešto što je meni isto bilo potrebno. Ja sam se na neki način vratio sad ponovo u biznis, sa svom tom energijom, posle neke pauze koju sam napravio, i dalje imajući jedno veliko iskustvo investiranjem i u privatne kompanije, poznajući srpsko tržište. Prvi put sam u nečemu što se proizvodi, što je isto izazovno, ali na neki način želeći da vratim tu neku slavu Moritzu, što nekad je i lakše počinjati od nule nego nešto što je izgubilo neku svoju poziciju kao najbolji i najpopularniji ili nešto. Sad su se pojavili drugi igrači, a i dalje jedna industrija koju svi vole. Svi vole sladolede. Stiv Džobs je rekao: Ako hoćeš da te svi vole, prodaj sladolede. I zašto ne? To je toliko dobra pozicija. Kažem, sada sam tu neku svoju energiju i to neko svoje znanje koje sam stekao pokušavam da primenim ovdje. Ali, evo, ušao sam u januaru prošle godine i posle…

Ivan Minić: Savršen tajming.

Rade Rakočević: Tri mjeseca… Vidi, ako sam prodao brokersku kuću u pravom mjesecu, prvom sam u oktobru 2007, par meseci prije krize globalne koja je uništila toliko toga, ovdje sam imao… Mislim da čak, mogu reći, da smo možda imali i sreću što se to desilo. Jer sam ja onda malo bolje upoznao i proizvodnju. Ja sam dosta bio aktivan, i vozio te dostave tokom korone, i vidio kako ljudi reaguju na brend. Shvatio sam da je brend još uvek sačuvao jednu bazu lojalnih ljudi koji ga vole, i da je sad važno samo da proba, da što više ljudi proba te sladolede.

Ivan Minić: Način na koji si ti odlučio da se baviš oživljavanjem te priče je iz mog ugla sve samo ne standard. Mislim da je jako dobar, mislim da je jako interesantan, da je mnogo drugačiji nego kako bi to radili drugi. Mislim da ti to daje, iako ne počinješ od nule, nego realno krećeš iz minusa, krećeš sa nekim malo drugačijim komparativnim prednostima u odnosu na ostatak tržište. To tržište zanatskih sladoleda, i tržište komercijalnog sladoleda, ali tržište zanatskih sladoleda u Beogradu posebno sada ima nekoliko veoma jakih igrača i bukvalno svakog meseca se otvori jedan mali koji pokuša nešto – neki uspeju, neki ne uspeju, ali jako, ekstremno je kompetitivno. U trenutku kada je Moritz krenuo, ništa od toga nije bilo. Međutim, ono što se meni čini, jedna od stvari na kojima ste vi dosta radili u tom nekom periodu zatišja, jer je bila korona i sve što se dešavalo vezano za to, je zapravo razvoj samog proizvoda. Jer postoji relativno jednostavan način ako praviš sladoled kako da budeš sigurno profitabilan – vežeš se za one stvari koje su ekstremno komercijalne i budeš profitabilan. To nije problem. Ali, budeš profitabilan, ne budeš omiljen, ne budeš inovativan, ne napraviš ništa jedinstveno. Samo se vezuješ za tuđe, stvari koje je već neko drugi izgradio, a ti si se samo na njih prislonio. I to je legitimno u poslu, ali to nije nešto što pravi dugoročno razliku i što uzdiše nekog u odnosu na konkurenciju. Koji je bio vaš pristup?

Radetov pristup na tržištu sladoleda

Rade Rakočević: Samo jedna mala digresija. Kada sam pravio brokersku kuću 2000. godine, nije bilo toliko mnogo brokerskih kuća. Kada sam je prodao 2007, bilo je 120 brokerskih kuća. Svako ko je mogao je napravio brokersku kuću. Od banaka, sve banke su imali, svi tajkuni, strane brokerske kuće su dolazile iz Slovenije, iz Hrvatske, iz Grčke. Znači, to je bilo stvarno kao pečurke posle kiše. Mi smo uspeli u tih sedam godina dvije godine budemo najbolji, najveći promet da imamo na berzi. Dvije godine smo bili drugi. Kažem ti, više od milijardu evra prometa. I na kraju dođe investitor iz Belgije, ozbiljna banka koja odluči da kupi našu firmu u konkurenciji više tih nekih opcija. Ja sam posle razmišljao zašto se to desilo i shvatio sam da smo mi u stvari bili jedini broker. Mi smo jedini radili svoj posao. Ti si imao brokerske kuće čiji su vlasnici bili bogati biznismeni srpski i to sve. Oni su svi u stvari radili za njih. Imao si banke koje su imale ograničenja, koje su imale limite. Imao si strane brokerske kuće koje nisu znale dovoljno dobro srpsko tržište. Ti znaš, sjećaš se tog vremena, tad je faktički – ti imaš dogovor, a onda posle ideš u kafanu, pa posle si u kafani…

Ivan Minić: Nije se to nešto mnogo promenilo.

Rade Rakočević: To je bilo divno vrijeme. Stvarno sam mnogo volio da odem u Jagodinu, na primer, to mi je omiljeni grad bio. Ali, to su sve bile neke prednosti kada sabereš, a mi smo s druge strane uzimali najbolje od njih. Mi smo uzimali od tih slovenačkih brokerskih kuća kako oni rade analize. Pa smo povezali se njujorškom brokerskom kućom, gdje smo mi slali naše izveštaje da ih gledaju veliki investicioni fondovi. Na bazi toga smo mi naš izgradili. Faktički sam ja jedini radio svoj posao. Ono što je sad ovdje, i ti si to rekao, šta je tu u stvari što je motiv? Sada se te poslastičarnice, sladoledžinice pogotovo, zaista otvaraju na svakom ćošku. To je sada neka moda. Kao što su bili butici, kao što su bili saloni za nokte, kao što su bili tako nešto. Toliko je jednostavno napraviti poslastičarnicu. Paste koje postoje u Italiji, imaš veliki dijapazon od onih koje su fantastične, koje su skupe, do onih srednjih, do običnih. Ti sada da bi napravio sebi sladoled, tebi je u stvari važna neka lokacija, da imaš neku mašinu, nekog čovjeka koji zna da napravi to u nekoj čak i relativno maloj prostoriji, i ti si odjednom tu. Ti imaš sladolede koji su čak neki od sladoleda su u stvari vrlo ukusni. Ono što je moje pitanje bilo je da li su oni zdravi. Znači, mi pravimo, na primer, sladolede od sirovina. Sve pravimo. Mi te baze koje se kupuju iz Italije mi sve to pravimo ručno. Imaš sastojak, uzmeš dekstrozu, uzmeš brašno semena rogača, pa ga mješaš. Pa, uzmeš malinu, pa staviš 50% maline u tvoj sladoled. To je ono zašto sam ja ušao u taj dil. Pokušavam da budem sladoledžija, da pravim sladolede kako treba da se prave. Ne kako je profitabilnije, kako je jednostavnije, kako je lakše. I jeste to put kojim se možda ređe ide i nešto što nije uobičajeno, ali na neki način ja zaista vjerujem u to i vrlo komforno, jer taj sladoled jedu moja djeca. Ja nikad nisam, na primer, preporučio nijednu akciju nikome koju ja ili nisam imao ili ne bih imao. Ja ne bih mogao da prodajem sladoled koji nije dobar. Ne mogu da vjerujem u to. Ja nemam obraza da tako nešto kažem, kupite nešto što se meni ne sviđa ili nije zdravo.

Ivan Minić: Jedna moja prijateljica koja ima malu, jako malu poslastičarnicu, u kojoj pravi jedan set primarno tradicionalnih američkih kolača, ali i neke druge stvari, kada smo pričali prvi put o svemu tome, kako bi ona uopšte opisala svoje proizvode, jer, OK, postoje ljudi ih isto znaju i filmova i sve to, ali generalno nemaš ti sad mnogo veliku publiku – izgradila je ona lepu malu bazu, ali isto sad hiljade ljudi i to sve. Ona mi kaže: Pa, ovo su ti pošteni kolači. Jer to sve što ide u unutra to je to. Kako je tvoja pita od jabuke toliko dobra? -Pa, zato što je pita i unutra ide mnogo jabuke. To je to. Nema ničega. Nema tajni. Nema ničega. Samo mnogo znanja, ljubavi, veštine, cimanje, truda i to prosto da neki rezultat. Ja možda ne umem da napravim najbolje nešto negde i možda ovo što ja pravim nije najbolje, ali ja ga pravim potpuno iskreno, i ja sam dala 100% sebe, i ja stojim iza toga što pravim. Mislim da svakog malog proizvođača, mada vi već lagano prevazilazite to nešto baš malo, da je najvažnije da si ti u principu osoba koja je uvek spremna da stane i ispred i iza svog proizvoda i da kaže: Ovo sam ja. Ovo jedu moja deca. Ovo sam ja pravio kao za sebe, što kažu kod nas. To mislim da je negde sa zanatskom hranom ono što je najvažnije, a sve više hrane i sve više tih segmenata, ne samo hrane, nego i pića, i vina, i piva, i svega, zalazi u to hajde da bude sirovina iz 5% najkvalitetnijih. Jeste, biće skuplje, OK. I ne možeš da priuštiš sebi svaki dan, ali moraš svaki dan da priuštiš sebi? Je li više voliš da svaki dan jedeš nešto što je ispodprosečnog kvaliteta ili da sebe jednom nedeljno nagradiš, ali da to bude vau? Ja, recimo, sad sebe ne nagradim ni jednom nedeljno, ali to je sad drugo, jer ja sebe nagrađivao godinama. 🙂

Rade Rakočević: Zato što si se prethodno…

Ivan Minić: Ja sam sebe dosta temeljno nagrađivao u jednom periodu svog života. Ali, to – i onda kad, recimo, analiziraš, to sam baš pričao sa prijateljem koji je sladoled majstor, itd, i pričamo i on kaže: Izbegavam sve što ima šećer. -Pa, nema. Zapravo, ima vrlo malo šećera. OK, ima šećera iz voća i sve što uz to ide, ali mi kada bismo analizirali, nema ovo bogzna koliko šećera. Problem je što ti, Miniću, ne možeš da pojedeš dve kugle. To je druga stvar. Ali, nije problem u sirovinskom sastavu. Sirovinski sastav je vrlo bazičan i on izvlači ukuse tako što ima kvalitetnu sirovinu koja je bogatija, itd. I vrlo bira kad su te stvari u pitanju. Hajde, on konkretno je takav da kad nema tu vrstu sirovine, on neće napraviti, jer je takav. Kad pređeš iz tog malog, malog, malog zanatskog, i radiš sa lancima, i radiš sa nekim većim sistemima, ne možeš da nemaš. Moraš da imaš neki standard kvaliteta. Ne možeš da nemaš sladoled od jagode kad ljudi hoće sladoled od jagode. Koja je bila tvoja ideja, dakle, u trenutku kada si preuzeo to, tajming je bio fantastičan, kao što smo mogli zaključiti, šta si ti suštinski preuzeo? Šta si ti kupio, dobio u tom trenutku? Šta je bila polazna osnova?

Šta sledovalo kupovinom franšize?

Rade Rakočević: Dobio sam znanje šefa proizvodnje koji mi je bio glavni, koji je znao da napravi i još uvijek zna dobro sladolede, odlične. Dobio sam brend koji je… U kojoj se fazi nalazio ne bih baš mogao da kažem tačno, ali neću da kažem baš u fazi jednog slobodnog pada, ali u fazi u kojoj je izgubio svoju poziciju.

Ivan Minić: Uzdrman.

Rade Rakočević: Uzdrman poprilično. Znači, prosto žestoko uzdrman. Postojali su drugi brendovi, mnogo jači, mnogo popularniji, iako kvalitet nikada nije bio previše diskutabilan. Kvalitet je uvijek bio jednak, ja želim da kažem, i bolji čak od Moritzovog u odnosu na konkurenciju. Ali, to više nije bilo važno. Ti ti znaš. Ljudi žele, idu za nečim što je atraktivno, popularno, brendove koji su jaki. Ono što je tu bilo faktički ljudi koji su tu bili, koji su bili vrlo nervozni, nezadovoljni sa svim tim što se dešava. Zaista u toj celoj situaciji, gdje ja obećavam da će sve biti drugačije, samo da krene sezona, odjednom u martu sve to staje. Gdje sam ja odlučio da ću dati svima, plate ću zadržati, iako nismo radili mjesec dana. Kreće da se radi dostava, i ja sam vodio društvene mreže, odgovarao sam svima na ponude. Onda sam uradio jednu stvar koja će ti dati možda odgovor šta je u stvari neka moja ideja. Mi smo odlučili da dajemo 50% više sladoleda. Znači, nisam htio da dam popust nego sam htio da dam više sladoleda, jer sam želio da pružim ljudima prvo usred korone zatvoreni kući, da mogu da probaju više ukusa, da mogu da podijele sa nekim ko im je tu relativno blizu, da prosto ponovo upoznaju sa Moritzom. Vidim da je to ljudima dosta značilo. Kao što je rekla tvoja prijateljica, vrlo brzo sam shvatio. Nikad se dotad nisam bavio proizvodnjom. Da bi sladoled bio dobar, mora samo sirovina da bude dobra. Ne prašta ništa. Nemoguće je napraviti. Kad sam prvi put probao vanilu kao našu, ja sam je probao i rekao: Nije mi neka. Iskreno, nije mi neka. A mi vanilu pravimo od štapića vanile, koji skupio kao kilogram srebra. Berzanska roba maltene. Štapići koji dođu, koji se kupuju na grane. Ti u našoj vanili imaš, vidiš tačkice od toga. Ja onda shvatim: Pa, ja vjerovatno nisam nikad ni probao pravi sladoled od vanile. Jer postoje paste koje su vrhunske, koje su ukusne, koje su neverovatne.

Ivan Minić: Da, sa pojačivačem ukusa, sa ludilima.

Rade Rakočević: Kremasto, ovo-ono, ti dobiješ neke oblike kad oni ti tamo naprave sladolede. A, naš? Neću da kažem da izgleda neugledno, ali onako je. Međutim, ja sad: Jao, pa to je razlog znači! Upoznavanje sa svom tom industrijom došlo stvarno u svo to vrijeme, jer sam ja, kažem ti, time što nismo imali možda toliko posla, možda bih se ja više fokusirao na samu prodaju, na neke moje kontakte, na događaje. Iskoristio bih svoj background iz biznisa da Moritz brže podignem. Ovako sam morao da stanem na loptu, da angažujem ljude da urade analizu tržišta: šta misle o brendu Moritza, šta misle o brendu konkurencije, gdje se mi nalazimo, kuda idemo. Ono što je u stvari pitanje gdje ja u stvari sam želeo to da odvedem, a to je jedna opet prilično teška misija, ali ja volim takve stvari. Kako ostati zanatski proizvođač, mali proizvođač, što bi ti rekao, a biti dostupan na mnogo adresa? To je sad moj izazov. Kako u stvari porasti, a ostati zanatski? Kako ne prodati dušu đavolu? Kako brendovi koji su krenuli kao nešto što je rađeno ručno, od domaćih sirovina, sa što manje šećera, kako? U trenutku svi izgube tu svoju emociju i postanu hajde da vidimo šta se više isplati. E, ja to ne želim. Ja sada sve što radim – radim u stvari na tome da probam da budemo što više dostupni, da što više ljudi ima priliku da proba naše sladolede. I ono što si ti rekao, ta navika, a to je užasno teško,  i ja ne volim da budem prvi, i da baš nešto rušim. Eto, Moritz je bio prvi, pa vidiš kako je prošao. Iskreno, nikad nije lako biti. Ali, kako sad ubjediti ljude da je bolje, ono što si ti rekao, uzeti dva puta nedeljno sladoled ili neku hranu drugu koja je zdrava za tebe, za tvoj organizam, za tvoje zdravlje, nego ići sad svaki dan uzimati neke sladolede koje viđaš na frižiderima na ulici. Meni je faktički, hajde biću korektan, neću govoriti imena, ali meni uopšte nisu protivnik ovi naši. Ja volim igru, volim da imam protivnika. Ja na berzi igram protiv miliona protivnika. To je meni OK igra. Znači, ovdje volim da imam protivnike. Meni nisu protivnici ili mogu reći nisu jedini protivnici ove lokalne sladoledžinice, koje imaju dva-tri-četiri radnje. Meni je ovaj najveći lokalni. Ja njega targetiram. Ja njemu želim da uzmem tržište. Ja njega želim da izbacim, jer on ne može da se propagira, da bude svuda prisutan, i da svi kažu: Vidi kako su oni jeftiniji, a kako si ti skup! To je ovo što sam sad uradio, ovaj potez sa ulaskom u trgovine. Ja sam stvarno stavio prst u oko. To me baš radi, to mi baš prija. Prosto ovako i da kažem ne. Sad želim da dokažem da nismo mi skupi nego da su oni skupi, da su marže koji oni imaju ogromne. I opet, hajde da kažemo, sladoledima – ti znaš ona velika pakovanja, porodična pakovanja, sa četiri različite kombinacije – 900 ml košta 299 dinara. Mislim, da dođe moje dijete i da mi kaže: Tata, kupi mi Moritz. Ja pogledam ovu cijenu, rekoh: Nemoj da ti je palo na pamet da kupiš takav sladoled. Gramaža koju oni imaju je ista. Niko ne ide na grame, svi gledaju u onaj vazduh koji se uduvava. Mi nemamo vazduha uopšte. Kako to se sad izboriti? To sad radim na tome.

Ivan Minić: Pa, dobro. Znaš kako kažu? Kada imaš ambicije da gađaš najvećeg igrača na tržištu, ti ako uzmeš 10%, ti si napravio fantastičan rezultat.

Rade Rakočević: Sve ću mu uzeti. 🙂 Šalim se. 🙂 Ne odmah, ne odmah. 🙂

Ivan Minić: Ali, korak po korak.

Rade Rakočević: Korak po korak.

Ivan Minić: Dve stvari koje su se desile u prethodnom periodu su vrlo značajne. OK, prošao je prvi krug naše zabave sa koronom. Nadajmo se i poslednji, ali videćemo šta će tu biti. Ali, da kažemo, život se uglavnom vratio u neku vrstu normala. To vraćanje u neku vrstu normale je došlo otprilike u istom trenutku kad i neko lepo vreme. A lepo vreme i sladoled su dosta dobra kombinacija. Ono što se desilo je da je u Delezeu osvanule Moritz sladoled u teglama, što je u onoj nekoj celokupnoj ponudi koja tu postoji bio suštinski prvi da se zanatski sladoled nađe u lancima. Kako je to teklo? Kako ste uopšte napravili dogovor tipa? Šta je bilo tvoje razmišljenje? Šta su bili tvoji strahovi? Jer prosto, OK, ti ulaziš sa nečim što je skuplje. Hajde, ne možemo da ignorišemo, jeste skuplje. A, sa druge strane, zbog prirode stvari, kako se pravi, načina na koji je tehnologija postavljena, to je nešto što ima mnogo kraći rok trajanja, i samim tim cilje je da se, da kažem, da ga što svežije konzumiraš, itd. Gde nisi konkurentan, jer konkurencija ima rok trajanja koji je suštinski neogračen, iako stoji da je godinu dana. Da pojednostavim, što sebi komplikuješ život?

Zašto je zanatski sladoled ušao u veliki lanac?

Rade Rakočević: Bravo. Vjeruj mi da sam to htio da kažem stvarno. Ja na neki način ne znam, ali to je opet, kažem, iz ove moje priče, da neke stvarno moja potreba, volim da čačkam mečku, volim da izazivam, volim da pred sobom stavljam neke ciljeve. Ono što sam razmišljao – dostupnost. Kako biti dostupan? Korona je dovela do toga da su prodavnice eksplodirale. Svi smo išli u prodavnice. Nisu radili restorani, kafići. Prosto, svi smo išli da kupujemo u te radnje. Ja sam odjednom shvatio: Tamo idu ljudi i kupuju sladolede. Onda sam pričao sa jednim prijateljem, koji mi je baš dobar prijatelj, i rekao sam mu: Dobro, šta sad ti imaš u frižideru? On je rekao: Imam neke četiri vrste sladoleda. Nije bio ni jedan od njih Moritz. Ne, ne. To smara. Dok ja pozovem telefonom, dok mi ti dostaviš, ja uđem i kupim šta je najbolje u ponudi. Onda je plus to iskustvo iz Čilea, biću otvoren, da je Moritz u Čileu ušao u radnje. Ušao je sa teglicama svojim, koji su bile drugačije od naših, ali je ušao. Međutim, on nije baš bio prezadovoljan zato što je tamo velika konkurencija takvih proizvoda i svega. Onako sam ja odlučio u jednom trenutku i pozvao sam Deleze. Predložio im moju ideju. Osnovna premisa je bila: Imate kraft piva, imate domaća vina, nemate zanatski, domaći sladoled. A nije da nema. A mi postojimo devet godina, ugled koji imamo, kvalitet i sve to. To je nešto što bi trebali da razmislite. I oni su onako razmišljali, razmišljali, rekli: Hajde da probamo. E, sve što si rekao, zašto sebi komplikujem život. Naš rok trajanja je dva mjesa, njihov godinu plus dana. Onda, mi moramo da snabjevamo sami radnje, a ovi odnose sve u magacin jedan i onda odatle se razvozi. Teglice same po sebi, koje su toliko komplikovane, trebalo sve to faktički kao novi proizvod, nešto što nikad niko nije stavio. Ali, zašto smo mi uzeli teglice? To je priče iz Čilea, ali zašto sam ja vjerovao u njih? Zato što ništa ne krijemo. Teglice to govore. Ti nikad nisi vidio sladoled u životu, osim kad kupuješ u radnjama, ti ga vidiš. Onda pogledaš sladoled, i odabere, nekad i po boji. A mi smo uspeli nadam se da taj osjećaj kad uđeš u radnju, ti u stvari dobiješ tamo, na polici. Cijenovno sam ja tražio da mi budemo još skuplji. Gledajući domaće kraft pivare, upoređujući njihove cijene sa cijenom ovih industrijskih piva, to su po dva-dva i po puta skuplje. Otprilike su rekli: Nemojte, molim vas! Ne bi nas niko kupio, ali je to realna razlika ono što mi dajemo i ono što daju drugi, naš konkurenti. Ali, eto, da kažemo, ovu godinu smo rekli da probamo, da vidimo kako reaguju potrošači, kako reaguje Deleze. Ušli smo u neki manji broj radnji da testiramo u Beogradu, u Novom Sadu i Pančevu. Sad ćemo vjerovatno za narednih 7-10 dana da odemo i u Niš. Što vjerujte odneti teglice sladoleda ne da nemamo zaradu nego sve izgubimo. Do Kragujevca smo sve izgubili što smo i mogli da zaradimo, a onda do tamo i nazad to je već čist gubitak. Ali, ja to želim da vidim kako će ljudi da reaguje. Mi smo, na primer, otvorili sada našu radnju u Pančevu. Znači, kao Moritz Eis u Pančevu. I Pančevo sad, kako će Pančevo reagovati na Moritz, kako će… Ali, da reakcije da su ljudi zahvalni što smo tamo, to je vrlo interesantno. Mislim da smo mi primjer za druge zanatske radnje koje se bave različitim industrijama, itd, da su ljudi zahvalni, ljudi cijene kvalitet, ljudi nam se vraćaju. Cijene su iste kao i u Beogradu. Sve je isto. Isti je kvalitet, sve to. Ali, ta emocija koju dobijamo, ja nisam to očekivao da će biti tako. E sad, što ti kažeš, zašto komplikujem? To je sve dio te priče u kojoj ja stvarno želim da izgradim nešto da mi možemo da budemo prisutni po celoj Srbiji. Znači, u svakom gradu. Da li će to biti sa Delezeom, da li će oni htjeti da idemo i dalje, da raširimo još više gradove i sve to. Kako da mi budemo pristupačniji? Kao što sam pitao moju suprugu, da li bi ti verovala da je Moritz prirodni kad bi nam cijena bila malo skuplja od industrijskog konkurenta najvećeg? Ona je rekla: Ne bih. 🙂 Ona je odmah rekla: Ne bih ti vjerovala. Ja i kad bih svjesno spuštao cijenu da marža bude mala, a da probamo da budemo efikasni kao firma, da probam da i dalje držim sve to prirodno, to mi je sad izazov. Kako da ne budem alav? Mislim da je gramzivost dovela cijelu formu kapitalizma u kome držimo, tog neoliberalnog. Ti vidiš, to se sve kupuje, sve se kupuje. Koka-kola je odjednom sada više nije gazirana, nego najbolja koka-kola ikad, nema više šećera. Pa, kupuju vodu, pa kupuju… Sve se šire, sve se ukrupnjava, a ovo je neki mali bunt, kao neki dokaz: Evo, ja ću da se pojavim u Delezeu i ljudi će moći da kupe te. E, kako se nametnuti sa ovima koji imaju ogromne kampanje, i novac koji ulažu u reklame, u promocije? Idemo korak po korak. Ono što si ti rekao, to mi se svidelo, kad smo pričali o strpljenju. Ja svim mojim saradnicima govorim: Mi trčimo maraton, ali nije važno prolazno vrijeme. Ne možeš da kasniš u početku, pa ćeš da ubrzaš. Maraton se ne trči tako. Maraton moraš da držiš pace, ritam. Mora da bude stalno ritam i stalno ritam mora da bude tu. I onda nekad ubrzaš, nekad malo napraviš, malo na uzbrdici, malo bapneš, pa nizbrdo. E, to ja sad radim.

Ivan Minić: Jedna od stvari je, dakle, ulazak u Deleze objekte sa vašom standardnom ponudom sladoleda. Ali, ono o čemu se dosta pričalo, što je meni bilo posebno interesantno kad si mi rekao da će da se desi, a sad kad se i desilo, mislim da je baš, baš vau, je saradnja koju ste napravili sa Štarkom. Tako nešto se kod nas do sada nikad nije desilo. Nije bilo iskoraka tog tipa. Te vrste kolaboracije nisu strana stvar u nekim drugim tržištima, gde verovatno prosto neki ljudi malo otvorenije razmišljaju o svemu tome i gledaju na koji način da iskoriste potencijal dve stvari, da iskoriste publiku sa dve strane, da jedni drugima pomognu, itd. Mnogo su možda otvoreniji za to nego što je ovde slučaj. Vi ste napravili saradnju sa Štarkom tako što ste određeni broj njihovih vrlo prepoznatljivih i karakterističkih ukusa uvrstili kao ukus svojih sladoleda, ali tako što ste napravili nove, originalne recepture zajedno sa njihovim tehnolozima, sa njihovim sirovinama, i to predstavili kao, da kažemo, u dogovoru kao jednu vrstu zajedničke  saradnje. A sad šta mene tu zanima? Meni je jasno koja je motivacija Moritza da uđe u tako nešto. Za početak, to su ukusu na kojima smo svi mi odrasli i koji dan-danas smatramo najlepšim, možda i nisu, ali nama jesu. Ali, koja je motivacija Štarka da uđe u tako nešto?

Saradnja sa Štarkom

Rade Rakočević: Mi smo prošle godine u vrijeme korone imali vreme opet i da razmišljamo. Ja sam neku prošlu godinu, da kažem, posvetio testiranju, pravljenju ukusa. Morao sam da se upoznam sa proizvodnjom. I mi smo prošle godine napravili 120 različitih ukusa. Vjeruj mi, ja kad sam dao kampanju da ljudi pogode koliko smo ukusa napravili u prošloj godini, najviše je neko dobacio do 60 različitih, a mi smo 120. To je, naravno, prijeterano, i to nećemo više raditi obećavam. 🙂 Ali smo između ostalog u razgovoru sa ljudima koji su radili prije, a Moritz je postojao prije mene, oni su pomenuli pravili smo sladoled od vina. Ja rekoh: Dobro. I imali smo vremena, rekoh: Hajde da ponovo napravite sladoled od vina. Oni ga naprave, ja ga probam, ono nikakvo. Ja rekoh: Šteta. A koje ste vino uzeli? Neko najjeftinije, no name. Rekoh: Hajmo mi da uzmemo neko bolje vino. Onda smo uzeli jedno drugo vino, srednje cijene neke, i svidelo mi se. I ja dođem do vlasnica, to su vlasnice…

Ivan Minić: Tri sestre.

Rade Rakočević: Tri sestre, da.

Ivan Minić: Dobro.

Rade Rakočević: I dođem do jedne od nje, i ona kao: Ma, nemoguće! Rekoh: Dođite, probajte. Ona kaže: Ovo je totalno šok. Ovo je fenomenalno.

Ivan Minić: Ovo izuva. 🙂

Rade Rakočević: Da, da. Međutim, ja sam nekako čekao njihov odgovor, ali ja shvatam. Bila je korona i nismo nastavili. Dobro, ja razmišljam dalje. OK, sad već znamo da napravimo dobro. I odem i napravim sladoled od vina Zvonko Bogdan. Uzmem bijelo i crveno. Napravim, i dođem preko nekih prijatelja na sastanak sa direktorom vinarije. Pričamo i kaže: Super, taman mi dolazi prijatelj koji enolog i sudija na svjetskim takmičenjima, idem s njim da probam sladoled. Rekoh: Je li moguće? Sad će da ide ovaj da me pokopa! I ovaj dolazi, vrlo ozbiljan čovjek, rukujemo se. Ja odem, oni da probaju. Zove me posle ova direktorka, kaže: Ovaj se oduševio. Crveno vino zaista je neverovatno da je sačuvao buke, da ti osjetiš to sve. Bijelo moglo je bolje, hajde, ali ovo je bilo… I onda su se oni toliko oduševili. Dobili smo besplatno i da pravimo vino, da pravimo sladoled, dali nam i brend. Sve su nam dali besplatno, ali godina je bila takva čudna i nije to krenulo dalje. Onda sam ja krenuo dalje. Hajde da napravimo sladoled od piva. Prvo sam stupio u kontakt sa jednom velikom kraft pivarom, koja isto je htjela, ali nisu prosto stigli da se odgovore. Sad će ti biti jasno. Onda smo mi odlučili da napravimo, i vrlo su brzo i reagovali i kvalitetno, Dogma. Dogma pivara je bila super zainteresovana, izvanredno su bili i oni su uključili tehnološki da mi to napravimo. Napravili smo Hoptopled, kao sladoled Hoptopoda.

Ivan Minić: Zvuči kao Fašketov san, ali bukvalno. 🙂

Rade Rakočević: 😀 Ali, mnogo smo uživali u tome svemu. Ljudi su dolazili samo zbog toga da kupe. Je li imate to?! Znamo šta treba da se uradi da bude još bolji. Isto godina nam nije išla na ruku, ali nešto znamo, zakucali smo, što bi rekli, što valja, i kako meni mozak rastavlja šta je sledeće. Gledam okolo, od čega možemo opet da napravimo sladoled, a da ima neku vajdu. I onda mi se javila ideja za Štark. To je ovo, što ti kažeš, šta je tu bila motivacija. Moram da budem iskren. Moritz kao premium brend koji radi i od prirodnih sirovina, kako bih rekao, mi smo majstori tog nekog našeg posla, je nešto što je u jednoj kategoriji na vrhu, što ga zanima Štark, koji je zaista među vjerovatno top pet brendova srpskih su ovo što svi znamo: Smoki, Bananica, Najlepše želje, Menaž. Svi smo odrastali na tome. To su decenije iza toga.

Ivan Minić: Vidi, da se razumemo, i dan-danas, ako mogu da biram, izabraću to. Neću se ja naljutiti šta god da mi donesu, jer volim, ali mislim da je svako od nas odrastao na – najlepši trenutak koji može da se desi kad ti neko donese Najlepše želje one male spakovane. Ja sam se uvek pita ko ono pakuje. To mi je bilo… Sve, sve OK, ali, brate, ko ono pakuje. Kako ga ne mrzi? 🙂

Rade Rakočević: Meni je onaj za Menaž, koji kada nemaš kući ništa slatko više, onda odeš na onu čokoladu za kuvanje koju majka čuva za kolače, ti uzmeš nju, izlomiš je, ona tvrda onako…

Ivan Minić: Ali, kao duša. 🙂

Rade Rakočević: E, vidiš, to je i mene. Nekako sam tu bio isto uzbuđen. Opet koristeći svoje iskustvo prethodno i ja sam jedan od osnivača Srpske Asocijacije Menadžera i predsjednik skupšine sada aktuelni, bio je upravni odbor i ja sam videći da je na spisku čovjek koji je direktor Atlantic Grupe za Srbiju, koga nisam ja znao ranije, rekoh idem. Kao u mojim danima brokerskim, kao kad sam bio na početku karijere, kao kad sam gledao ove bankare, što sam ti rekao, ja sam gledao priliku kako da dođem, da se pojavim pored njega, iako je bilo mnogo ljudi, naravno, koji su mogli da me upoznaju, ali ja nekako sam tako htio. Ja mu priđem i rekoh da se upoznamo. Zdravo, kako si? Rekoh: Jeste li nekad razmišljali o tome, o sladoledima? -Pa, jesmo. Radili smo mi to nešto u Hrvatskoj. -A, dobro, onda ništa. -Sa Ledom. -Pa, dobro, ništa. -Ne, ne. Šta je ideja? Ja kažem: Da napravimo sladolede od vaših sirovina, da budemo prirodno, da bude sve zanatski, ručno rađeno i sve to. -Vrlo interesantno. Bukvalno su kako je bila godina prošla sa koronom, za par nedelja su kod nas došli na sastanak top menadžment. Dali su nam u međuvremenu sirovine, i mi smo mnogo toga testirali, pravili više različitih ukusa, kombinacija, i na kraju oni su rekli: To je to. To je vrhunski. I za njih veliki iskorak, to si ti dobro pitao. Štark koji se svo vrijeme u radnjama nalazi na jednoj strani, nalazi se na policima.

Ivan Minić: Da, ima svoje mesto.

Rade Rakočević: Nikad nije bio u frižiderima. Ja opet znajući biznis, hajde sad, da već pomenemo, ti si imao saradnju Plazme i Frikoma. Znači, pojavljuju se već ti sladoledi. U svijetu se to već pojavljuje, Oreo sladoled, nije to da nema, Kitkat. 

Ivan Minić: Svaka od čokoladica imala je svoju varijantu u vrsti sladoleda.

Rade Rakočević: Jeste, jeste. I oni su stvarno bili toliko, ja sam iznenađen, ali izuzetno pozitivno da su oni na to reagovali kao idemo s vama. Hiljadu načina je bilo da nađu nešto drugo, da urade testiranje. Ne, oni su htjeli da radimo zajedno. Stvarno njihov menadžment je bio izvanredan i podrška koju su dali dok mi napravili te ukusa i sve. Vjeruj mi, sad ovo je krenulo nedavno, i stvarno su reakcije ljudi toliko iznenađeni. Kao: Sladoled od Smokija? Cijeli život sanjam da to postoji! Sladoled Bananica mi smo njoj dali potpuno novu formu. Bananicu koju mi znamo sad je i ona, a ja posebno ponosan na to, jer sam insistirao, to nije izmrvljena Bananica, pa stavljena u neku bazu sladoleda. Ne, to su baš sirovine. To su procenti kome šta ide, koliko čega, kad dodaješ i ručno se sve radi.

Ivan Minić: Opisuj mi, opisuj mi još malo. 🙂 Ali, taj momenat, znaš šta je najveća vrednost Bananice? Što je konačna. Ti kupiš jednu Bananicu i pojedeš jednu Bananicu. Time možeš da se iskontrolišeš. Kad koficu Bananice, onda ne možeš da se iskontrolišeš baš. Ali, dobro, hajde, neka ti bude. 🙂 To je neka trenutna postavka stvari i to je negde dva iskoraka velika za ovaj sada period. Dolazi, odnosno već je krenulo suštinski leto. Leto automatski znači i mnogo više od nekog prirodnog toka aktivnosti za Moritz. Šta su ti želje i planovi za dalje? One koje možeš da podeliš i one koje želiš da podeliš. Rekao si jednu stvar koju mislim da je osnova svega, a to je da budeš što dostupniji, da može svako da ga proba, da može svako da dođe u kontakt sa njim. Ali, na koji način bi voleo da se to širi? I šta si shvatio u ovom, jako je hrabro reći, post-korona periodu, jer nije post-korona, ali u ovom perioda smiraja korone, kad bi trebalo da smo se svi negde lagano vratili u neke realne tokove. Je li se baš sve vratilo ili zapravo i nije?

Šta su planovi za dalje?

Rade Rakočević: Vidi, gledajući opet ovu berzu, prateći stanje tamo, berza uvijek unapred, berza je samo u budućnosti, šest meseci, godinu dana. Čitam izveštaj iz drugih zemalja, ne bih da budem pesimista, ali mislim da treba ovo ljeto da iskoristimo da sunce upijemo, što više sunca. Ne mislim samo fizički, nego i neku energiju pozitivnu da dobijemo svi, da se spremimo možda za, ja se nadam da neće biti ni blizu onoga što je bilo prošle godine, ali prosto nakupimo se dobre energije u ovom periodu sada. Evo, nisam znao, što kažeš, sladoledi su stvarno kao imam restoran ili hotel na moru. Gotovo, daj sad uzmem pare, pa da spavam šest meseci! Svi govore u Srbiji da jedu sladolede cijele godine, a u stvari to nije tako. To možda se navika tek stvara. Ili jedu sladolede tako što uđu u Maksi. Ti nemaš kada je napolju minus tri, ti nemaš šetače po ulici i onda ako rade dostave. Tako da to je nešto što će biti izazovno, osim ako ne nađem ja neku afričku zemlju kao Moric Čile, negdje gdje mogu da odem, ili Dubai i tamo se raširim. Pa, ta dostupnost je nešto što, prvo kažem, kroz te Maksi radnje, to smo uradili i to je nešto što smo učinili, jedan iskorak. Došli do nekih krajeva grada gdje nema naših radnji, što je bilo interesantno, i eto nekih gradova. Onda, volim da testiram ove druge gradove. To sad radimo u saradnjim sa nekim lokalnim restoranima, kafićima, koji imaju neku dobru reputaciju, i nama odgovara njihova energija, da probamo da odemo u neke gradove, kao što su Čačak. Evo, sad treba da uđemo u Niš isto vrlo brzo. Tako da, na primer, mi ćemo imati, faktički naš slodoled je sad dostupan i Čačku. To meni prija.

Ivan Minić: Kao deo nekog objekta, da bude u ponudi nekog objekta.

Rade Rakočević: Tako je. A meni to daje slobodu da imam te pop-up radnje, gdje ja faktički kopiram Frikomov model, gdje on ima 4.000 sanduka, koje samo povuče kad završi se sezona. A koncept svih poslastičarnica je da imaš svoje radnje, i užasno skup, i nije rentabilan, teško je naći kadrove. Tako da to je neki biznis kuda idem. Što se tiče samog razvoja biznisa, mislim da ćemo imati, vrlo brzo očekujem organske sladolede. To je baš nešto u šta vjerujem i radujem se. To je već pitanje dana kad ćemo izbaciti organske sladolede iz nše ponude. Sladolede bez šećera koje smo pokušavali da napravimo, potpuno bez šećera sladoled sam probao da napravim. Znači, vjeruj mi, jasno mi je zašto to nigdje ne postoji na svijetu. Nemoguće je. Nemoguće je napraviti bez nekih supstituta, kao što stevija ili drugo. Zato što šećer u stvari snižava tačku mraženja, i onda sladoled kada bi bio bez šećera, on je kao kamen. Ne može da se jede.

Ivan Minić: Poznato mi je.

Rade Rakočević: Da.

Ivan Minić: Imao sam prilike prošle godine u Americi da uzmem keto sladoled, i on je jestiv samo prvi put kada ga uzmeš iz frižidera i tad je odvratan. Da se razumemo, i tad je blato, ali nakon što ga izvadiš i vratiš, kada se zamrzne, to je bukvalno kamen.

Rade Rakočević: Jeste, jeste. E, to je sad moj izazov. Ja da probam to da riješim. Ne znam kako. Ima mnogo tih nekih supstituta koji se pojavljaju, neki nisu ni dostupni u Srbiji, pa sad gledamo kako da ih uvezemo. Ali, to je stvarno na neki nalič ono što sam rekao – moja misija je da uradim nekoliko tih stavki. Jedna je ta dostupnost koju idemo, gradimo. Drugo je da probamo da budemo, da koristimo biorazgradive kašičice. Sad treba da uvedemo biorazgradivi stiropor u kome ćemo vršiti dostave. Treba dugo vremena. Smanjili smo u startu količinu šećera. Čim sam došao za 30% manje šećera pravimo u našim sladoledima. I to, na primer, ljudi prepoznaju da je manje. A, opet kažem, ja jedem taj sladoled. Ni ja ne želim da je nešto što meni ne prija da unosim. Ti sladoledi bez šećera sad već imamo tri vrste. To je cilj. Zaista na jednoj objavi na Linkdinu koja je imala veliki odziv, odjek, jedna djevojka je napisala: A zašto će vam uopšte sladoled sa šećerom? Stvarno sam počeo da razmišljam: Što će meni uopšte sladoled sa šećerom? Zašto bih ja imao sladoled sa šećerom? Daj da nađemo najzdravije moguće opcije! Izbacimo, ako ne mogu svi sladoledi da se naprave tako. Hajde, ovi što mogu, to ćemo imati u ponudi. Vrlo sam počeo da razmišljam o tome. Organski sladoledi su nešto što sad apsolutno želim i težim tome. Tako da imamo sa te strane, to su neki izazovi koje želim da ostvarim, da probamo da izgradimo neku priču, i da budemo možda i primjer i drugim tim proizvođačima. Znam da ih ti poznaješ dosta njih, kako u stvari ostati zanatski, a postati veliki. To je baš…

Ivan Minić: Jeste, veliki je izazov za male ta situacije kada nešto što je fizički proizvod treba da skaliraš. Kada je digitalni proizvod, ti ga praviš sa ciljem da on poraste. Ali, kada je u pitanju fizički proizvod, jednostavno kompleksnost usložnjavanja svih procesa i svega nije baš linearno.

Rade Rakočević: Da, da, u pravu si.

Ivan Minić: Vrlo je eksponencijalno, a to onda komplikuje stvari.

Rade Rakočević: Komplikuje dosta i baš izazov za naše kadrove. Pojačavamo se stalno, zapošljavamo i nove, i radimo i dvije smene, i proizvodnju. Upravo to – ako bude ovi planovi koji su se sad ostvarili, ako oni ispune moja očekivanja, i očekivanja naših partnera, kao što su Štark, Deleze i tako, onda mi sledeće godine moramo da idemo u potpuno novu priču. Ali, ono što je sigurno, ostaće zanatska. To je moj uslov. I radije neću raditi nešto što ne mogu da odradim na taj način. Znači, nikakva industrijska. Uzećemo još jednu opremu, zaposlićemo još ljudi koji će da rade ručno, da to voće odvajaju, da se sve to radi. Još tih štapića vanile i pistaće ćemo mi da pravimo, nećemo paste. Baš izazovno, ali nema kompromisa, ne može drugačije.

Ivan Minić: Kao da si se nekako u tom periodu u koji si se opredelio da ne uzimaš preterano aktivnu rolu u tim poslovima kao da si se odmorio i da sad baš si se namerio da komplikuješ sebi život.

Rade Rakočević: Jeste, jeste. Dobro procijenjuješ. Taj period ne mogu da kažem da sam samo propustio. Eto, između ostalog, sam se zaljubio u taj američki fudbal. Onda dobio sam djecu. Četvoro djece imam. U vrijeme koje sam proveo s njima ne bih sigurno mogao da sam nastavio. Na neki način ti imaš tu fazu u životu, ja zaista vjerujem u njih, neke cikluse, i ti znaš dobro, da bi negdje mogao da dohvatiš nešto što je visoko, nekad moraš da čučneš, nekad moraš da se odmoriš. Shvatio sam da ne treba da budem strog ni prema sebe ni za taj period ni kad sam nešto previše jurio i radio. Ali, sad stvarno kao imam tu neku želju da vratim dosta toga što sam i stekao, to neko moje znanje i neko moje iskustvo. Ja u stvari želim kroz taj neki moj primer sa Moritz da ostvarim i da pokažem je nešto moguće uraditi, da je to moguće. Koliko je taj moj background, ta moja poznanstva, to neko poštovanje koje imam od ljudi iz svijeta biznisa za to što je moja prijethodna karijera bila koliko mi pomaže – sigurno dosta. Ali, trudim se mnogo. Ne uzima ništa zdravo za gotovo.

Ivan Minić: Znaš šta? Ja mislim da je jako važna lekcija i to da ako do 50. godine ideš sa 130% gasa, nećeš baš tu 50. doživeti zdrav, spreman, sposoban, potpuno zadovoljan. Nećeš doći u poziciju da tada možeš da daš najbolje od sebe kada znaš najviše. Dođi ćeš do toga da ako si čitav i zdrav, da ćeš biti potpuno potrošen. Tako da mislim da pozicija kako si to odigrao nije uopšte bila loš izbor. Za sam kraj voleo bih samo da podeliš nešto više i o svim onim stvarima koje radiš, a koje nisu vezane toliko za posao. OK, pričali smo o američkom fudbalu, ali jedna od stvari koja ti daje mogućnost da si finansijski nezavisan, stabilan, uspešan je da možeš da podržavaš i ulažeš u stvari koje su tebi lično važne, a o njima nismo danas pričali do ovog trenutka. Pa bih voleo da podeliš neke od njih, jer mislim da i to jako dobro opisuje ko si ti zapravo.

Altruistički duh

Rade Rakočević: Pa, hvala ti na toj prilici. Ja sam nekako cijeli život, opet kažem, majka je nastavnica srpskog, i volio sam i književnost, i to mi je uvijek bilo nešto što volim, knjige i uživam u tome. Ali, nekako mi je Vasko Popa kao pjesnik obilježio mi je život u tom nekom periodu mog tinejdžerstva, i kad sam bio i na fakultetu. Nekako ta njegova poezija, način na koji radi, mnogo mi je značilo. I kad sam došao u Beograd, on je, nažalost, umro relativno brzo, i onda sam par puta otišao i na grob njegov. Vrlo mi je značila ta veza koju imam sa njim i sa njegovom poezijom. I onda je godinama ovdje u Srbiji postojala ta nagrada Vasko Popa, pjesnička, koju je dodeljivao Hemofarm. I ja kada sam postao broker, i postao ozbiljan igrač, i sarađivao sa Hemofarmom, svo vrijeme sam bio ljubomoran na njih što oni dodeljuju tu nagradu, što su oni sponzori te nagrade. Sjećam se, bio sam na moru u Crnoj Gori, i odjendom novine koje kupim kaže: Hemofarm prestaje da bude sponzor nagrade Vasko Popa. Ja gledam, i ovaj čovjek koji je napravio tu nagradu, koji je održavao taj plamen, nema sad donatora. I ja na telefon. I pola sata sam. Dok sam našao kontakt tog čovjeka i pozovem ga. G. Dragoljub Đorđević. G. Đorđeviću? -Da. -Rade Rakočević ovdje. Ja bih htio da budem sponzor nagrade umesto Hemofarma. I onako zbunjen. Kaže: Stvarno? -Da. To ja želim. Ja imam svoju firmu i meni bi bila čast. -Dobro, to je neverovatno. Sada anegdota, on to zna. Ostala mi ta navika iz brokerskih dana, ja ne prekinem vezu odmah nego ostanem na vezi. 🙂 On se okreće i govori: Ne mogu da vjerujem. Zove me čovjek da će da bude sponzor. I sada očekujem da će reći kakva budala. Kaže: Ne mogu da vjerujem da postoje takvi ljudi. On pozitivan. I, naravno, kad smo se upoznali, ja sam vidio da je stvarno izuzetan čovjek, prijatelj i sa Vaskom Popom, i sve. Ja sam rekao: Ja preuzimam sada iznos Hemofarma što je imao. I grad Vršac je donator i mi smo. Toliko mi to znači. Jer ja se trudim da kad god su te neke i dodjele i to, uvijek idem i sa porodicom, uvijek neko od moje djece pozovem. Oni uvijek to predstave da je to porodica, moja kompanija daje nagradu, ali kao porodica Rakočević. Prijatelj jedan koji je godinama živeo u Americi, isto je broker, i napravio izvanrednu karijeru, kad je čuo, kaže: Daj i ja da budem sponzor te nagrade! To je tako prestižna stvar biti, a i meni to toliko prija. I ti pjesnici koji dobijaju nagrade su ljudi, koji ja smatram zaista su oni koji mi trebamo da slušamo sada. To su ljudi koji govore o realnosti u kojoj mi živimo, koji razumijeju svijet bolje od nas, to su kao filozofi. Nama je potrebno da više slušamo filozofe sada, mnogo manje influensere. Nama trebaju kuratori, ljudi koji razumijeju ono o čemu pričaju. To je ono što ti radiš sada. To vrijeme dolazi. Ja se radujem tom vremenu. To su moja predavanja koja ja držim o berzi. Ja sam, što kažu, ne čitao, ja sam hodao svim tim. Ja sam sve to radio, osjetio…

Ivan Minić: Druga generacija. 🙂

Rade Rakočević: Šta znači dobijati i gubeti na berzu, šta je tu dobro, da li je dobar taj stres, kako treba… I ta nagrada Vasko Popa je jedna stvarno nama porodična jedna velika stvar, u koju ja zaista vjerujem. Moja djeca nisu toliko mlađa, ali ja znam da će im to značiti, to im ostavljam i nećemo odustati. Sad može da odustane grad Vršac, ali mi nećemo. Sledeće godine je sto godina od rođenja Vaska Pope, i sad već krećemo da spremamo, da stvarno od toga napravimo ono što on zaslužuje, kao jedan od kandidata bio srpski za Nobelovu nagradu, itd, jedan od najprevođenijih pjesnika. Eto, hvala ti što sam to mogao da istaknem. Ako jednu stvar, to mi je drago da sam mogao da podijelim.

Ivan Minić: Hvala ti, Rade, što si podelio tvoju priču. Verujem da je, ako ništa drugo, potaklo ljude na razmišljanje, a to je negde ono što mi ovde pokušavamo da uradimo. Da li ćemo da rešimo nekome sve probleme koje ima? Pa, verovatno nećemo. Da li ćemo da ih naučimo u sat vremena ili dva neformalnog razgovora kako da transformišu svoj život? Pa, nećemo sigurno. Ali, daćemo im neku hranu za glavu, daćemo im neke teme za razmišljanje, daćemo im neke razloge da ne mogu da spavaju ili da se nerviraju u nekom narednom periodu pozitivno, ali neke prilike, neke ideje, kako mogu svako za sebe da naprave nekakav iskorak i budu nekoliko stepenica više kroz neko vreme. Jer to je ono o čemu pričamo od početka. Sve je ovo na duge staze i sve je ovo nešto što dugoročno daje rezultat. Kratkoročni rezultati nisu nešto što karakteriše gotovo nijednu od priču koje su ovde ispričane. Ti ljudi vrlo često nemaju šta ni da podele, njima se to desilo. Lepo je kad ti se desi, problem je samo što ne možeš da računaš da će da ti se desi. Ili ti se desi ili ti se ne desi. A ovo što mi radimo je, ako ništa drugo, a ono makar predvidljivo.

Rade Rakočević: Ono što ti, znam da to imaš i ti, a to je ta neka igra, uživanje. Svi smo mi neka djeca. Ja sam srećan što sam sebi dao priliku da se stvarno igram, da probam da nešto kreiram, da nešto stvaram, da nešto mijenjam, da nešto izazivam samog sebe. I ono što smo opet rekli, ako hoću kao neki zaključak, to je to strpljenje o kojem smo govorili, kao jedna velika vrijednost. Ja tačno znam kad sam postao strpljiv u život. To je bio na fakultetu, kad sam uvijek htio sve odmah. Naučio sam da je strpljenje, i u to stvarno vjerujem kao nešto što bih rado svojoj djeci prenio, i tu vještinu. I na neki način traženje tog puta kao voda. Voda uvijek nađe put. Obično svi to saznamo na loš način, kad nam nešto procuri i kad vidimo da uvijek se negdje pojavljuje, a u stvari to je to. Nađi, nemoj da staješ. I voda radi polako i mijenja sve. I mijenja fizionomiju planete, a ne nešto. Ako tako čovjek prilazi stvari, da je on tu, ima vremena za introspekciju, da shvati gdje je i da uživa u svakom trenutku, to je blago. Onda svi vrijedi.

Ivan Minić: Ukoliko vam se ova epizoda dopala, pogledajte i neku od prethodnih. Možete nas zapratiti na Youtube-u, na audio platformama, ili se prijaviti na našu mailing listu. Takođe ukoliko želite, možete nas podržati na platformi Buymeacoffee, bilo jednokratnom donacijom ili mesečnom pretplatom. Za kraj bih se samo zahvalio još svima koji nas podržavaju, kao i našim prijateljima iz kompanije Epson koji su pomogli realizaciju ove epizode. I pozvao vas da, kao i do sada, sve svoje predloge, sugestije i komentare ostavite na za to predviđenim mestima na društvenim mrežama i na YouTube-u a mi ćemo ih uzeti u obzir u realizaciji narednih epizoda. Vidimo se naredne nedelje.