EP119: Marko Dražić i Viktor Marković

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: U današnjoj epizodi Pojačala gosti su mi moja dvojica dragih prijatelja i kolega, Marko Dražić i Viktor Marković, koji su osnivači Njuz.neta, autori od samog početka, dakle, već 11 godina i ljudi koji su autorskom i scenarističkom timu emisije 24 minuta sa Zoranom Kesićem. Pričamo o tome kako jedan kreativan, zabavan, humorističan biznis nastaje, razvija se i opstaje toliko dugo, i kakve se prilike pojavljuju na tom putu. Ova emisija je sve samo ne uobičajena preduzetnička priča, ali verujem da će mnogima koji razmišljaju o nekom kreativnom biznisu dati mnogo korisnih saveta i mnogo korisnih ideja kako da se postavi i na koji način da upravljaju svojim razvojnim putem i svojom pričom. Uživajte!

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Momci, dobro došli.

Viktor Marković: Bolje te našli.

Marko Dražić: Bolje te našli.

Ivan Minić: Sada u ovoj celoj pripremi koju smo imali sve vreme smo se vrteli oko toga a šta vi da pričate ljudima, kako vi da ih posavetujete o biznisu kada vi o tome ništa ne znate. Međutim, moja ideja zapravo uopšte i nije bila o tome da mi nešto mnogo pričamo o biznisu. Biznis je tu kao nekakva posledica koja se dešava i koja prosto prati vaš kontinuitet godinama unazad, ali nije osnovna stvar. Odnosno, vi se niste skupili tu zbog para, vi ste se skupili oko neke ideja i koliko je ta ideja značajna i važna govori to što 11 godina kasnije i dalje postoji. A koliko može da od toga se napravi nešto održivo u smislu nekog biznisa govori to da vi danas živite od toga, da se na to naslonilo dosta nekih dodatnih aktivnosti, koje nisu samo Njuz.net. I da to, dakle, s jedne strane je sjajan bio poligon vama da se profilišete, pokažete kao autori. S druge strane, prilika da privučete pažnju možda nekih potencijalnih klijenata i za sve one ostale stvari. Ali, pričaćemo o svemu tome. Ono što bih ja voleo da vas pitam kao što pitam i sve svoje goste je šta ste hteli da budete kad porastete? Hajde, Viktore.

Kad porastem bićemo…

Viktor Marković: Ja nemam baš pravi neki odgovor na pitanje. Sad kad pokušavam da se setim šta sam hteo da budem kad porastem, ja mislim da nikad nisam razmišljao o tome dok sam bio mali, što jeste jako čudno. Većina ljudi ima neke snove kad su klinci i tako to, ja sam samo nekako uživao u trenutku dok sam bio dete. 🙂 Ne znam, nisam razmišljao uopšte o budućnosti. Kasnije me je to malo nekako povuklo ka tim, da kažem, tehnologijama novim koje su se pojavile, tim nekim stvarima koje se dešavaju na internetu i digitalnim tehnologijama. I uvek sam voleo da pratim šta se dešava i u svetu tehnologije i svega. Tu me je nešto po prvi put, ali nisam bio dete, tad sam imao…

Marko Dražić: 30 godina! 😀

Viktor Marković: Da! 🙂 Do pre toga teško da sam nešto razmišljao. Imao sam uvek neki afinitet prema jezicima i bio sam talentovan za to. Tako da eto tako sam i sa faksom krenuo ka jezicima, ka Filološkom fakultetu, a posle toga se ovo sve nekako… To novinarstvu – ne mogu da kažem baš da sam želeo da budem novinar, ali me jeste privlačilo neka vrsta izveštavanja, iako možda nisam bio svestan toga. Imao sam neke blogove, neke turističke vodiče za strance. Ali, ne kad sam bio klinac. Znači, tad sam već bio mator konj.

Ivan Minić: Sećam da si ti u tom nekom periodu pre 15-ak godina imao možda prve malo ozbiljnije sadržaje o Beogradu na engleskom, upravo okrenute ka stranicima.

Viktor Marković: Da, da.

Ivan Minić: Ono što isto znam, a ne znam koliko ljudi znaju da si jedno vreme, pored ostalih stvari koje si radio, držao časove norveškog.

Viktor Marković: Da. Pa, to je nakon Filološkog došlo nekako prirodno, jer upisao sam skandinavske jezike, završio norveški i posle toga držao časove norveškog. Ali, ne mogu da kažem da je to neki, kako bih rekao, san koji sam sam osmislio i krenuo tuda. To je nekako prirodno došlo, jer sam radio u porodičnoj firmi. Porodična firma Škola norveškog jezika, koja i dalje postoji ako neko hoće da uči norveški nek mi se javi.

Marko Dražić: Da se ispiše telefon ovde. 🙂

Viktor Marković: Da, da. Tako da može i to da se kaže kao jedan od prvih poslova, ali ne mogu da nazovem sebe velikim preduzetnikom zbog toga baš.

Ivan Minić: Da, ti si više jedan od onih kome se desilo usput nešto što je uz bilo.

Viktor Marković: Da.

Ivan Minić: Dražiću, tvoja priča?

Marko Dražić: Tek se meni to desilo, tako usput. Da si me pitao kad sam imao 12-13-15 godina šta želim da budem kad porastem, rekao bih da želim da budem pisac ili da želim da se bavim pisanjem na ovaj ili onaj način. Ali, kako je vreme odmicalo, ta želja je malo bledela, malo sam to negde potiskivao. I onda sam došao u situaciju da sa 25-6-7 godina da me pitaš čime želim da se bavim, ja uopšte ne bih znao šta da ti kažem. Tad sam studirao istoriju umetnosti. I kao svi ljudi koji studiraju bilo šta na Filozofskom fakultetu, imao sam tu paniku šta kad završim, šta posle, čime posle da se bavim. Pa, onda mnogi upisuju neke mastere, neke doktorate, pogotovo sa istorije umetnosti i tih nekih takvih smerova, koje ne mogu baš da se najbolje posle naplate. Tako da sam ja negde u sred tog, kad sam se približavao kraju fakultetu, potpuno niotkuda upao u novinarstvo. To se desilo potpuno onako kao da postoje neke, kao da svako u životu ima jednu-dve-tri situacije kada se nešto desi potpuno neplanirano. I sad neko bi možda rekao sudbina ili kako već možemo to da objasnimo. Ja sam pred kraj fakulteta za neki – Klan RUR je imao neki magazin Rush se zvao. To je išlo u PDF-u jednom u mesec-dva dana. Ne znam da li si to možda imao priliku da vidiš. To je bila neka 2009. godina, recimo. I tu su bili razni tekstovi o pop-kulturi, o filmovima, knjigama, sportu, muzici. Ja sam tu počeo da pišem nešto iz čistog hobija. Hajde nisam pisao 10 godina ništa. Čak nisam ni hteo da pišem o sportu, ja sam hteo da pišem o muzici i o filmovima. I tad se Srbija kvalifikovala na Svetsko prvenstvo u fudbalu i kaže mi tadašnji drugar-urednik kao fali im tekst o tome. Niko to nije napisao i bedak je da izađe broj, a da nemamo ništa o tome. Ja kažem: Hajde. Pratim sport. Nisam neki fanatik, ali napisaću ja nešto. I u tom trenutku Blic, sportska rubrika Blica, gde je Pavle, koga tako znaš, Pavle Zlatić, koga sigurno poznaješ, on je tad tražio pojačanje za svoju sportsku ekipu. A on je baš pratio i Klan RUR i taj Rush. I on je tada pitao: Hajde ova dva-tri momka koji su u nekim prošlim brojevima pisali da dođu na probni razgovor da budu novinari u Blicu. To je meni bilo potpuno, onako, nikad, ali bukvalno nikad mi nije palo na pamet da li bih želeo da budem novinar. I dobijem poziv da dođem u Blic da se oprobam u tome. Hajde, nemam posao. Privodim kraju fakultet, nemam pojma kad ću završiti, da li posle imati ikakav posao u struci. I, eto, tako sam potpuno slučajno i neplanirano upao u svet novinarstva, koji je imao jednu posledicu da zbog toga nisam na kraju nikad završio fakultet, jer sam odmah počeo da radim onako kako su u Blicu te smene bile i neke noćne smene i šta je tu već bilo dalje. Ali, dobra strana svega toga je što sam tu ispekao zanat i što mi je taj zanat kasnije kada se pojavio Njuz nakon godinu-godinu i po dana mnogo značio, jer mislim da ne bih ni upola ovakve tekstove pisao, pogotovo i te prve tekstove da nisam imao tu neku školu nazovi u Blicu.

Ivan Minić: Sad ono što nas spaja ovde i što je glavni povod za razgovor, a ne i jedini, upravo jeste Njuz.net. U tom trenutku Nebojša i ja radimo zajedno. Dejan je Nebojšin bivši šef, a zajednički prijatelj. Dejan dolazi na ideju, nije to prva Dejanova ideja koju je imao, saopštava ideju. Mi se svi hvatamo za glavu. Ne! Samo ne opet! Neće valjda! Ali, uglavnom, on ostane negde motivisan da tu ideju proba da izgura. Tu se formira nekakav momentum kako to obično biva kada imaš nekog sjajnog prijatelja za koga znaš da je brilijantan i znaš da mu je do nečega stalo, nećeš to ignorisati baš tek tako. Ne možeš baš uvek to da podržiš sa 200%, ali nećeš da mu urušiš sneška. I oni osmisle to otprilike. Bude ta čuvena priča kako je Nebojša na gibanicu smuvan da nacrta prvi logo i sve to. I to nešto se kao desi. Sad u tom trenutku tržište kao tržište oglašavanja i svega toga ovde postoji, ali vrlo je to sve rudimentarno. Imaš par velikih igrača koji mogu da prihoduju na neki način od digitala, ali to su sve neuporedivo manji iznosi od televizije, printa. Možda može da pokrije neku minimalnu redakciju, ali generalno nema tu sreće. Jasno je da to ide možda u smeru da se stvari menjaju, ali pričamo o Srbiji u kojoj ne znaš koliko će vremena proći dok se stvari promene. Međutim, Dejan ostaje pri toj ideji i kreće da prikuplja neke sjajne, zanimljive, kreativne, mlade ljude, koji mogu da doprinesu tu sadržajem koji da proba da izdigne tu priču. Vi ste tu bili od samog početka. Zato i pričamo baš u ovom sastavu. I ja sam bio, ali ja sam se vrlo brzo povukao kao auto.

Marko Dražić: Izašao iz pakla Njuza na vreme. 🙂

Ivan Minić: Pa, ne. Ja sam samo znao da prosto da doprinesem nekim stvarima možda minimalno, ali da ja nisam taj lik koji može da bude dovoljno često dovoljno interesantan. Ali, ja sam napisao neki, u onoj knjizi koja je izašla prva, ima nekih mojih tekstova.

Marko Dražić: I vrata Njuza su ti otvorena to da kažem ovako i zvanično pred svim ovim gledaocima, ako budeš želeo da pišeš…

Viktor Marković: Ti nemaš loš tekst. 

Marko Dražić: Dva od dva. 🙂

Ivan Minić: Ali, kako je to izgledalo sad iz vaše vizure? Dakle, formiralo se nešto što suštinski ne možeš baš ni da opišeš šta je, ali se zove Njuz.net i kako vi uopšte dolazite u kontakt sa time i šta se dešava? Hajde ti prvi, Viktore.

Kako su dospeli u Njuz

Marko Dražić: Kao na času. 🙂

Viktor Marković: Ja sam došao u kontakt, kao i svi ostali koji su došli kasnije u Njuz, slučajno sasvim. Znao sam Eniaca, tj. Nebojšu preko nekih opet – vidiš preko tog bloga koji sam pisao za strance, pa su tu bila neka okupljanja ljudi koji pišu šta god na internetu. Ne samo blogove, nego bilo šta. Tu sam ga upoznao. Nekako preko njega čuo da postoji tako nešto i kao hajde ja da pošaljem jedan tekst. Video sam na Fejsbuku se već to pojavilo. Pošaljem tekst na taj jedan mejl koji negde Nebojša mi posao.

Ivan Minić: Da, suštinski, samo da kažem, Njuz je na početku bio zapravo bio Fejsbuk stranica. Nije uopšte bio sajt.

Viktor Marković: Da, da.

Marko Dražić: Pa, prva tri meseca ako se ne varam.

Ivan Minić: Prvi tekstovi su objavljivani kao stranica.

Viktor Marković: Dok nije ta gibanica ubedila Nebojšu da napravi sajt. Eto, to je… Nije samo logo, nego i sajt napravio za gibanicu. I onda poslao sam taj tekst. A tekst sam, pošto nisam imao nikakvo novinarsko iskustvo za razliku od Dražića, tekst sam uzeo i prekopirao iz Blica ili tako nešto. Prekopirao sam originalnu vest i samo zamenio ključne reči. Tako da je to ispalio prilično pismeno. Dejan je bio oduševljen. Rekao je: Pa, ti baš dobro pišeš.

Marko Dražić: Imam biser u ekipi.

Viktor Marković: Te ključne reči su bile dobro postavljene, tako da je to ispalo smešno na kraju. To je duhovito. I onda on se oduševio, rekao je: Pa, ti si očigledno em novinar, em imaš smisla za humor. Ja sam rekao: Dobro, hajde smisao za humor, ali novinar – moram da ti kažem da je ovo samo copy/paste pravog teksta. Ali, vremenom ušao sam nekako u taj novinarski sleg. Nije toliko teško. Treba malo vremena da samo tu formu savladaš. Ali, desilo se to da je taj tekst objavljen. Imao je neke opet pozitivne reakcije na Fejsbuku u to vreme. Nakon toga još neki tekst ja mislim da sam objavio. I nekako se desilo. Nikad nisam razmišljao da će to biti niti posao niti su mi pare padale na pamet. I možda je to dobra stvar da sam tako razmišljao u tom trenutku. Da sam razmišljao sad moram da napišem ovo, jer ću dobiti neke pare, pa se trudim, verovatno bih se smorio u nekom trenutku. Ali, srećom, nije mi palo na pamet nikakva kinta u tom prvo periodu. Pa, ni tebi ja mislim.

Marko Dražić: To je važna biznis lekcija za mlade. Treba imati nula očekivanja. Što imaš manje očekivanja, to će sve biti bolje.

Viktor Marković: Što manje biznis plana. Što manje plana, da. 

Marko Dražić: Čovek tri godine pravi ovaj podkast da nauči ljude kako da naprave…

Ivan Minić: Ne, ali i ja se dosta bavim time da iskontrolišeš svoja očekivanja i da ona budu u skladu sa realnošću. Jer mi baš imamo problem sa tim ovde.

Viktor Marković: Tad su nam bili umesto para plata su nam bili ti lajkovi. Meni barem je bilo super da gledam koliko ljudi čita, koliko ljudi šeruje.

Marko Dražić: To je i dan-danas meni. Tako se i mi razmazimo. Pa, neki tekst je slabije prošao – ima 900 lajkova. To je 900 ljudi. Ja se sećam moj prvi tekst koji je premašio tu cifru od 1000 lajkova, meni je to bilo nadrealno. Ne mogu da kažem nema para koje bi to mogle to da plate. Realno ima. Ali, taj novac koji bi mogao da bude neki honorar, manji ili veći honorar, koji ja tad nisam dobio, taj novac je nebitan kad ti shvatiš da tvoj treći-četvrti tekst koji si napisao u životu za Njuz ima 1.500 lajkova. Ti kao zamisliš, to je cela jedna tribina u hali Pionir. To je baš dosta ljudi kada vizualizuješ. Da, zanimljiva je cela ta priča o Njuza. Recimo, jedan od zanimljivih momenata je da mi se nismo poznavali. Tj. Viktor i ja smo se jedini poznavali. I dan kada imaš tu ekipu, naš šestoro koji smo u redakciji i još šesto-sedmoro-osmoro ljudi koji povremeno pišu za Njuz, od nas jedanaestoro-dvanaestoro-trinaestoro i više samo smo znali Viktor i ja pre Njuza.

Viktor Marković: I to onako površno.

Marko Dražić: To površno iz neke petnaeste priče, otprilike ako se sretnemo – javimo se i razmenimo dve rečenice. Dakle, ni mi nismo bili neki prijatelji. Ne znam da li smo danas. Ali, u svakom slučaju, samo smo se mi poznavali i nekako ta ideja je bilo ono što je nas povezalo. To je ono što možda razlika u odnosu na neke druge biznise. Kad ti kao pokrećeš biznis, pa ti gledaš u svom društvu koga imaš, ko bi bio dobar za to, pa onda sa nekim se dogovaraš. Dejan je tu ideju realizovao. U startu je pisao uglavnom on tekstove. Napisao si ti neki tekst i Nebojša. Dakle, ima on tu neku podršku drugara, ali nekako je manje-više sam izgurao tu svoju zamisao koju je on mesecima želeo, jer on je čitao The Onion, koji je američki sajt koji radi to što mi radimo i to još radi od 80-ih ako se ne varam. I nekako znajući Viktora, imao sam ga tada na Fejsbuku, ja sam preko njega zapravo naleteo na prvi tekst na Njuzu. I to je ono što ja često pričam ljudima kako maltene svaki čitalac naš se seti prve naše vesti i prvog teksta u koji je poverovao. Ali, meni je zanimljivo da smo i mi sami imali taj momenat da poveruješ u neku vest sa Njuza. Tako da ja se sećam da je Viktor okačio tekst, nije ništa napisao dobra fora, šala neka. Ne, samo je okačio tekst i to je tekst…

Viktor Marković: Nisam znao da koristim Fejsbuk tada.

Marko Dražić: Samo je okačio tekst o tome kako je neki putnik bio šokiran, jer se vozio JAT-om i bile su jako matore stjuardese. On je bio grožen. Ona je imala staračke ruke, tresle su joj se ruka.

Viktor Marković: Tad je bila kampanja JAT-ova, ako je bio JAT u to vreme, možda je već bila Er Srbija, kampanja je bila sa svim bilbordima gde kao primaju nova mlada lica i tako to. To je bilo kontra. Odnosno, taj tekst je bio kontra toj kampanji.

Marko Dražić: Da, to uopšte nije bio tvoj tekst. Tad ni ti još uvek nisi pisao. I ja vidim kod Viktora tekst…

Viktor Marković: Možda je tvoj.

Ivan Minić: Ne.

Marko Dražić: Moguće da je Dejan.

Ivan Minić: Moji su sportski.

Marko Dražić: Da, da. Sećam se par sekundi čitam i ne verujem šta čitam. I posle par sekundi sam shvatio da je to očigledno jeste na zezancija, da nemoguće da je to pravi tekst. I onda me je to zaintrigiralo da vidim šta je to Njuz.net. Tako da taj prvi Viktorov tekst, to je isto zanimljivo, što smo mi baš bili sreli te večeri. Ti nisi rekao. Ispričao si sve anegdote, a nisi pričao na kraju koji je bio taj tekst. Zanimljiva je priča.

Viktor Marković: Tekst je o mostu na Adu, koji se u t om trenutku gradio, i u tom trenutku nije još bio gotov onaj pilon, odnosno nije bio gotov ceo most. Tek su postavljali pilon, ali nisu ni njega do kraja postavili. Nešto je bilo u izgradnji. Sedeli smo na brodiću, ako se ne varam, i gledali kako se to radi. Onda je neko rekao – nije moja ideja za tekst, ukrao sam nečiju ideju, ne mogu da se setim ko je to bio – da bi možda bilo dobro ako bi umesto pilona koji bi išao sve vreme na gore, stavili jednu popreko prečagu, poprečni pilon da se napravi krst.

Marko Dražić: Jer u to vreme krst u Kragujevcu je tada bio postavljen, pa je bila priča da će biti u Nišu.

Viktor Marković: Da se i Beograd takmiči u veličini krsta. I onda nagradili smo.

Marko Dražić: To su te ideja kad sediš i popiješ nekoliko piva. I onda smo se mi onako nadovezivali. Ja sad ne znam šta je bila Viktorova ideja, pa šta je bila moja reakcija. Pa, to je onda imaće rotirajući restoran u preseku krsta. Pa, kako je to krst u pitanju, onda će biti sredom i petkom posni meni.

Viktor Marković: Pravoslavni restoran.

Marko Dražić: Pa će konobariti imati one pravoslavne odežde. Viktor je u jednom momentu rekao: Ej, ja ću da napišem ovo što smo pričali večeras. Ja ću da napišem ovo za Njuz.

Ivan Minić: Da, šta je najgore što može da se desi.

Marko Dražić: Pa, da. Hajde da probam. Ja znam tog nekog lika ko zna osnivača tog sajta. Ja ću nabaviti mejl. To je Eniac. I ja sam posle desetak dana ili sedam dana video taj tekst i kao: Vau, pa je baš dobro ispalo! Ja sam kao Dejan pomislio: Vidi, ovaj Viktor baš kida kako piše. I mene je prevario. Onda je Viktor počeo da objavljuje svoje tekstove. Onda sam ja pomsilio: Čekaj, ako može Viktor, mogu i ja. Hajde da probam ja da napišem nešto.

Ivan Minić: I ja sam valjda neki novinar. 🙂

Marko Dražić: Valjda i ja znam nešto. Ja sam u to vreme radio u Blicu i bio sam neka noćna smena. Bedna plata, poludepresivan i baš mi je trebao neki ventil. Trebalo mi je nešto, jer tamo sam dosta radio i neki copy/paste agencija i neke prevode i neke gluposti sa stranih sajtova. Baš nisam bio srećan onim što sam radio.

Viktor Marković: To je isto savet za sve koji počinju.

Marko Dražić: To je savet.

Viktor Marković: Nemojte da bude jako srećni.

Marko Dražić: Budite jako nesrećni pre nego što počinjete nešto. Em imate malo očekivanja, em šta god da se desi bolje je od onoga što ste imali pre. To je isto važan savet. I onda sam ja napisao prvi-drugi tekst. Nabavio sam od Viktora mejl Dejanov. Sećam se, ja sam napisao tri-četiri teksta, Viktor je možda imao pet-šest-sedam tekstova. I Dejan kaže kako će on živeo već tada u Novom Sadu, kaže: Hajde, voleo bih da se upoznamo. Hajde ti, ja i Viktor da odemo na kafu da se zvanično upoznamo, da malo popričamo.

Viktor Marković: Ne znam da li nas je nekad guglovao. Nisam ga nikad to pitao. U fazonu da se obavesti ko su ovi likovi koji šalju preko mejla tekstove.

Marko Dražić: Ja bih se plašio da mi tako neki ludaci šalju svaki dan. Hej, imam novu ideju! Evo još jedne ideje! Možda došao naoružan prosto za svaki slučaj. Mada, krupan je Dejan. Ako nas je guglao, video je kako delujemo, pa verovatno se nije toliko plašio.

Viktor Marković: Uglavno, to je nekako dosta doprinelo da mi po prvi put tada vidimo da taj neko kome mi šaljemo te stvari…

Marko Dražić: Da je stvaran.

Viktor Marković: Da, postoji stvarno, pod broj jedan. A pod broj dva, da ima stvarno plan da se to nastavi. Jer mi smo tako – opet ja ne razmišljajući, ja samo to šaljem. Uopšte nikad ne razmišljam o budućnosti, što možda i nije dobar savet. Nego samo tako šaljem, pa šta se desi. I srećom pa Dejan razmišlja, ima taj biznis mozak i pored toga što je sanjar, malo ipak planira.

Ivan Minić: I strukturira. S vremena na vreme po nešto.

Marko Dražić: Ja se sećam da sam ja otprilike kad sam napisao par tekstova pomislio kako bi bilo super, kako je meni to jako zabavno i reakcija čitalaca. Jer to u startu su bile stvarno silne reakcije, komentari. Ti vidiš da na stotine-hiljade ljudi čitaju tvoje tekstove i to je već velika satisfakcija. Znam da sam pomislio da baš bih voleo da jednog dana mogu da dobijem neki honorar, da odem na večeru, da odem na pivo. Da prosto dobijem nešto da kažem: Evo, večeras sam izašao od para koje sam dobio od Njuza.

Ivan Minić: Kompenzaciju. Da napravimo jednu kompenzaciju. 🙂

Marko Dražić: Da dobijem neke zimske gume. Neka kompenzacija prosto. Tako da to su bile neki naši planovi. Sećam se, prvi put se vidimo s Dejanom i on kaže u jednom momentu: Videćete, mi ćemo jednog dana živeti od ovoga. Ja se sećam bukvalno smo se Viktor i ja pogledali na sekundu u fazonu OK, ovaj čovek je definitivno lud.

Ivan Minić: Nije trebalo da dođem.

Marko Dražić: Do tada je delovalo čovek sa planom, stariji od nas 10-ak godina, ozbiljan čovek.

Ivan Minić: Stabilan.

Marko Dražić: Deluje da radi u ozbiljnoj firmi. Vidiš da je gospodin čovek. I kad je to rekao: OK, znao sam da ima neka začkoljica. Ali, da, eto stvarno se desilo već skoro 11 godina… U stvari, nismo odmah živeli od toga, ali recimo da ja od ovoga živim preko 9 godina. Viktor je zvanično počeo da radi pola godine posle mene.

Viktor Marković: Da, da, dosta dugo.

Marko Dražić: I to je isto još jedan od saveta, kao malopre. Znači, meni je Dejan u jednom trenutku rekao: Koliku platu imaš u Blicu? Da li bi za tu istu platu radio u Njuzu? I to je isto dobra stvar imati malu platu. Jer da sam ja u Blicu imao neku jako dobru platu, da li bih ja napuštao neku jaku kompaniju za tamo neki Njuz.net koji kreće, iz svoje spavaće sobe treba da kačim tekstove, nemam pojma ni ko mi je ekipa, nisam maltene ni upoznao sve ljude. Tako da to je isto još jedan od dobrih stvari da treba biti očajan, imati malu platu, nemati nikakva očekivanja i onda se samo prepustiš tom talasu i dođeš u Pojačalo.

Viktor Marković: Ja sam imao veliku platu.

Marko Dražić: Nije da se hvališ, ali nije ti baš dao veliku platu.

Viktor Marković: Ja sam imao veliku platu, ali pre Njuza. 🙂

Marko Dražić: Viktor je imao pre Njuza veliku platu, ali Viktor je jedini u Njuz ekipi koji nema pojma koliko ima platu ni dan-danas.

Viktor Marković: Dobro, postoji razlog za to, ali nećemo sad o tome. Da ne otkrivamo neke poslovne tajne. Ne, imao sam veću platu nego što sam kasnije imao u Njuzu, ali mi to ni u jednom trenutku mi to nije bilo smor. Zato što mi je Njuz bilo strava posao. U odnosu na predavanje norveškog, koji isto nije težak posao, ali nije baš kreativan tako da kažem. I ako ga dobro radiš, kao što sam ga ja radio u to vreme, možeš stvarno da dobro zarađuješ od toga.

Ivan Minić: Bilo je dosta upita o tom periodu. Baš je bilo atraktivno.

Viktor Marković: Jeste. Ali, posle nekog vremena malo repetitivno, malo se zasitiš. Ovo s druge strane jeste duplo manje plaćeno, ali je zato, kako bih rekao…

Ivan Minić: Nije repetitivno sigurno.

Viktor Marković: Nije uopšte repetitivno. I plus vidiš ti da može od toga da se pravi da bude još mnogo veća stvar. Nekako ti je zanimljivo da probaš od toga da napraviš još veću stvar. Tad smo možda negde počeli da razmišljamo šta sve ovo može da bude. Tad kad smo počeli da dobijamo te prve plate, koje koliko god da su bile male, ali opet nekako pokažu da može, u smislu da postoji nešto, da postoji zainteresovanost ljudi dovoljno da plate za reklamu na sajtu.

Ivan Minić: U tom trenutku kada je sve počinjalo, dakle, priča je bila bazirana isključivo na Fejsbuku sa nekim člancima i sličicama koje su ih pratile. Nekad su to bile obične fotke, nekad je to bilo malo montaža, ilustracija, nešto što na pravi način ispratilo te vesti. Ali, suštinski krenulo je potpuno organski kao jedna social priča i to je bilo neko vreme u kome društvene mreže su zapravo tu neku vrstu s jedne strane autorskog, s drugo strane vrlo zanimljivog humorističnog sadržaja, jako nagrađivale vidljivošću. To je bilo vreme kada si ti mogao zapravo da dođeš do velike vidljivosti brzo ako praviš u kontinuitetu zanimljiv sadržaj.

Viktor Marković: Da, tad je bilo fora što je bilo malo ljudi, relativno malo ljudi u odnosu na danas, na društvenim mrežama, ali nekako ako nakačiš nešto zanimljivo, svi to vide. 100% od tog malog broja ljudi. A danas je to ne znam ni koliko puta više ljudi je i na Fejsu i svuda, ali je zato toliko teško da bilo ko to vidi.

Ivan Minić: Komercijalizacija svega je prilično ubila organski doseg svega toga.

Viktor Marković: Čak i ako je kvalitetno, danas baš moraš nekako da se iscimaš.

Marko Dražić: Nismo mi tad imali neku konkurenciju. Bilo je dobro da mi izbacimo dva-tri dobra teksta i da ljudima već budemo negde na radaru. Ako ti iole voliš takav sadržaj, aha, ima Njuz.net! Čak i pre one famozme priče o Srbinu koji je ubio ajkulu, imali smo mi četiri-pet tekstova koji su dobro prošli. Baš je rastao broj ljudi koji je znao za Njuz. Ne samo kada gledamo u našem društvu, nego generalno baš je rastao za kratko vreme.

Ivan Minić: Meni se čini da je zapravo vrlo brzo to ušlo i u rečnik. U smislu, kada kažeš njuzovanje, zna se tačno na šta se misli. Sada ima ljudi koji i dan-danas ne znaju i komentarišu ozbiljno vesti. To i dalje postoji.

Viktor Marković: Sve manje i manje. Srećom.

Ivan Minić: Biologija prosto čini svoje.

Viktor Marković: Da, evolucija, ali evolucija u smislu da pojavi se i dan-danas neko ko ne veruje u vest, odnosno veruje da je vest stvarna koju smo objavili, ali onda ga drugi čitaoci u komentarima edukuju, što je često malo roastovanje, ali čovek na kraju sazna o čemu se radi.

Marko Dražić: To je bilo zanimljivo. I zanimljivo je videti kako osim što naši čitaoci objašnjavaju šta je Njuz, dešavalo se, pogotovo u početku, kad nas neko napadne, kao: Ovo vam nije trebalo! Sa ovim se ne treba šaliti! Čak smo mi imali dilemu u početku da li mi da objasnimo, ako neko pogrešno razume naš tekst, šta smo hteli da kažemo, ali smo ubrzo digli ruke. A, između ostalog, i zato što su čitaoci odmah krenuli da oni sami objašnjavaju ljudima koji, recimo, pogrešno razume neki naš tekst, misli da smo imali neki maliciozni komentar, što zapravo nije bilo tačno, da onda čitaoci njemu objasne šta je zapravo poenta teksta. Tako da je zanimljivo bilo videti kako su čitaoci u startu nekako bili vezani, kako su dosta komentarisali, dosta su reagovali na naše tekstove i branili su nas. Tako da hvala im i na tome.

Ivan Minić: Kada pričamo o tom početku, pomenuli ste Dekija, koji je pokretač cele priče i jedan od osnivača. Osnivača sada ima dosta.

Marko Dražić: Čovek iz senke.

Ivan Minić: Ko su bili ključni ljudi u startu, u tih prvih nekoliko meseci i godina, kada je to bio samo volonterski effort, ali je i dalje da bi opstao zahtevao nekakav kontinuirati rad i nekakvu organizaciju?

Ko su bili ključni ljudi u početku

Marko Dražić: Meni je zanimljivo da je Dejan kad je pokrenut sajt, on je odmah stavio neki baner. Ako želiš da pišeš za Njuz, pošalji tekst na ovaj mejl.

Viktor Marković: Da, Eniac je iz nekog razloga stavio Majkl Džeksona na taj baner. Ne znam ni danas zašto.

Ivan Minić: Nebojša je poseban.

Marko Dražić: Ja sam zaboravio da je to bio Majkl Džekson.

Viktor Marković: Da, Majkl Džekson kako izvodi moowalk. Nema mnogo veze sa Njuzom, ali OK.

Marko Dražić: To je ta Nebojšina magija. Ali, zanimljivo je da se za kratko vreme oformila neka prva ta ekipa. Tu smo bili Viktor, ja, Dejan, naravno. Nenad se isto pojavio možda nedelju dana posle mene, dve nedelje posle mene. To se sve desilo za jako kratko vreme se već stvorila ta neka prva ekipa. I tu je bio Istok Pavlović, što je isto bilo zanimljivo, da je on zaista tih prvih nekoliko meseci bio jako napaljen na Njuz i on je imao neke sjajne tekstove i neke od najčitanijih tekstova. Tih prvih pola godina možda postojanja sajta je on napisao. Čak su ljudi narednih godina mislili da je to Istokov sajt, pa su često i nama to: Istok drži Njuz! -Čekaj, čekaj! Istok ne drži Njuz!

Viktor Marković: To je prestalo, srećom.

Marko Dražić: To je bila ta neke prva ekipa. Onda se ubrzo nakon toga – u stvari, nije ubrzo, prošlo je, bogami, sigurno pola godine i Miroslav Vujović Grafa se tu priključio ekipi. 

Viktor Marković: Coka je bila tu.

Marko Dražić: Jeste, jeste. Pa, i moja sadašnja supruga Jasmina je pisala u početku tekstove.

Ivan Minić: Znači, ti si generalno najbolje prošao, ako ja mogu da…

Marko Dražić: Obrni-okreni, jesam. Da, da. Tako da to je bila ta neka prva ekipa. Onda se naš kolega Darko Crnogorac, odnosno Soko Sokolović, kako se potpisuje na Njuzu i dan-danas, on se pojavio možda posle godinu dana. I Bojan Savić, naš dopisnik iz Čajetine, kako kažemo.

Viktor Marković: Bojan Ljubenović, Uroš Bogdanović. Znači, to su opet svi neki ljudi koji se bave humorom neko vreme, ali, kako bih rekao, su našli u Njuzu jedan od izvora gde mogu da plasiraju neke svoje…

Ivan Minić: Dopisni članovi.

Viktor Marković: Da, da, dopisni.

Marko Dražić: Ali, zanimljivo je stvarno da smo Viktor, Nenad i ja zaista tu u roku od mesec-mesec i po dana sva trojica se pojavili, a Nenada nismo ni poznavali. Tako da se sećam da sam ja Nenada zvanično upoznao bukvalno tri dana pre nego što napisao svoj taj Njuzov najpoznatniji tekst o Srbinu koji je ubio ajkulu. Tako da se sve to nekako jako brzo izdešavalo.

Ivan Minić: Znaš šta se meni čini gledajući to sve sa strane i prateći tu supkulturu koja je postojala na internetu od kraja 90-ih do danas da ekipa koja je bila oko raznih nekih zanimljivih fanzina iz tog vreme – fanzini su lagano umrli, oni nisu imali više output da se izraze. OK, neki su digli blogove i sve. Međutim, da bi to imalo smisla, ti moraš redovno da pišeš, moraš da imaš neku malo veću količinu sadržaja. Ako ćeš da pišeš jedan tekst mesečno, nećeš imati nekakav efekat od toga, nećeš imati feedback. Ali, jedan tekst mesečno na nečemu što je već vidljivo i smisleno, a ti se skoncentrišeš jednom mesečno, pa to bude malo bolje nego što bi inače možda bilo, to mi deluje kao super fit. Mislim da je to možda jedan od razloga zašto se tako sjajna ekipa ljudi vrlo brzo okupila na jednom mestu. Posebno što ti tu vrstu humora kod nas nisi imao neko vreme. Možda je postojala u nekom periodu printa, ali…

Viktor Marković: Istraživali smo malo konkretno taj format lažnih vesti. Vest koja je napravljena tako da očigledno vidiš da je smešna i duhovita i da ima neku kritiku nečega. To je isto bitno za ovo što radimo. Nismo našli mnogo. Našli smo u nekim prastarim novinama, sad sam zaboravio kako se to zvalo, da li je to bio podlist možda baš Politike ili tako nečega, ali tipa u međuratnom periodu.

Marko Dražić: Bilo je. Meni kum dao neki novogodišnji dodatak Politike iz šezdeset i neke godine. Imali su nekoliko tih lažnih vesti. Dobro, Pavle Ćosić je ima nekoliko svojih eksperimenata početkom 2000-ih.

Viktor Marković: Jeste, jeste.

Marko Dražić: Da, postojao je neki humor, neka satira, ali taj format lažnih vesti – to je bilo nešto što ljudi nisu navikli, nisu očekivali i onda je to bilo dodatno zanimljivo. Em što je zabavno i smešno, em što je u početku bilo jako zabavno čitaocima da vide ko će da poveruje u te vesti. Tako da je to bio dupli užitak pratiti.

Viktor Marković: Čak nije ni svako od nas pre toga nešto pratio Onion, niti je možda čuo za Onion.

Marko Dražić: Ja sam čuo za Onion bukvalno kad sam s tobom išao da se upoznam sa Dejanom, tad si ti spomenuo. Kao: Aha, ovo ću da zabeležim…

Viktor Marković: Ja sam čuo i znao sam neke članke sad legendarne, negde su i nas pominjali tamo. Dejan je, naravno, znao za Onion. To mu je i bila inspiracija. Ali, nije nam ni to svima bilo kao u fazonu sad ćemo mi da napravimo srpsku verziju Oniona. Mnogi ljudi nisu ni znali za Onion baš iz Njuza, nego samo im se svideo taj format. Da, nismo ni razmišljali da li je to postojalo ranije.

Marko Dražić: Par puta sam čuo da ljudi objašnjavao šta je Onion i kažu: To je američki Njuz. Mislim da je ipak obrnuto, hvala na tome. 🙂

Ivan Minić: A kako je bila organizovana priča? Prosto da bi stvar mogla da opstane moralo je da postoji nekakva redovnost, predvidljivost što se objavljivanja tiče. Hajde to sad ne znači da baš po svaku cenu svakog dana mora, ali ne može ni da pet dana ne izađe tekst, jer onda, jebiga, nije to to.

Plan rada u prvim danima

Viktor Marković: Pa, zapravo je bilo tako u početku, to Marko bolje zna, da mora svakog dana i mora u određeno vreme i mora da to traje u kontinuitetu.

Marko Dražić: Jeste, Dejan je malo control freak, i onda je on kako sam ja bio prvih par meseci jedini kao zaposlen, to su sećam se bile baš presije. Prvi tekst je morao u 11, a drugi tekst mora između 14 i 15. Imamo dva teksta dnevno i ako nema teksta u 11, Dejan šalje onako na chatu paničnu poruku: Šta se dešava sa sajtom? Nemamo nikavu objavu u 11.15, i slično.

Viktor Marković: Onda smišljaš neke izgovore, kao uspavao sam se:

Marko Dražić: To je bilo dosta komplikovano, jer u tom momentu ja sam kao nešto, imam platu, koja mi je opet prilično bedna, ali otprilike niko drugi nema platu i opet ja sad treba da zahtevam od ljudi koji to rade iz ljubavi, treba da ih pritiskam da oni napišu, a opet ne mogu ja sve da pišem sam. I onda je to bilo dosta stresno za mene u početku. Ali se negde ustalila se ekipa i nekako ljude je držao taj entuzijazam. Tih prvih nekoliko meseci niko nije imao honorare za te tekstove, ali su ljudi stvarno voleli da pišu i uživali su u tome. Tako da dešavalo se, naravno, da nemamo tog dana dva teksta, ali u principu išlo je to svojim tokom.

Viktor Marković: Ali, znaš šta je zanimljivo? Ta Dejanova strategija koju je postavio u početku, koja je bila nekako malo, meni barem, kontraintuitivna. U smislu da je on držao neko vreme sajt namerno bez reklama, iako je imao već neke ponude da ima neke šta znam banere ili native tekstove. Odbijao je te ljude koji su to nudili za neke, ja bih rekao, solidne pare u to vreme, jer je imao tu strategiju da mi moramo prvo da izgradimo poverenje kod čitalaca, da oni ne vide bilo kakav baner na sajtu, da ne bi rekli kao: Aha, ovo ih plaćaju, iako može da bude bilo koja firma. Da ne bi povezali sa firmom, jer firma je povezana verovatno opet sa nekim ljudima, pa su ti ljudi povezani sa političkim strukturama i to je automatski kod čitalaca…

Marko Dražić: Pa, zato što je specifično zato što Njuz se bavio politikom. Tad je bio Tadić na vlasti, ako ti sad zezaš Tadića, tebe finansira neko ko je na neki način možda povezan sa nekim protiv Tadića. Onda će u tome već neko da pronađe neku vezu.

Viktor Marković: Što jeste malo iz ove perspektive kad gledamo paranoja Dejanova, ali u isto vreme je super strategija, jer je time odbio te advertajzere i nekako ih je još više naložio. U smislu: Šta? Ne mogu da se reklamiram tu?!

Marko Dražić: Dajem duplo više!

Viktor Marković: Pa, evo ti još para! -Ne. Ne može. -Ne može ni za ovo? I tako je to potrajalo ne znam ni ja koliko meseci.

Marko Dražić: Sećam se da on nije hteo da bilo kad brendiramo sajt. I onda je, nije ni važno koji klijent je hteo da brendira Njuz…

Viktor Marković: U smislu da ceo sajt bude, i sa strane da bude.

Marko Dražić: I sa strane da bude. I on je bio ogorčen, kao: Ko će da brendira Njuz? I onda je odvalio neku cenu da bi ih odbio. Ovi kažu: E, važi! Strava! Fuck! Šta sam uradio?! Mislim da je on jedini imao problem s tim. Mislim da je problem osim njegovog straha da će ljudi da nas povezuju sa ovim ili onim strukturama, od starta je na Njuzu stajao baner, gde je pisalo Ovde ne može da bude vaš baner! Što je bila neka fora koju su on i Nebojša postavili misleći da niko nikad neće ni hteti da ima baner na Njuzu, jer nisu ima nikakav plan da će to da raste i da će da to…

Viktor Marković: A u isto vreme odgovara Njuzu po tome što je u ogledalu – baner u ogledalu.

Marko Dražić: Da, da. I on se malo pribojavao da će nama čitaoci strašno da zamere ako oni vide sutra na sajtu neki baner.

Ivan Minić: Ako ste se prodali.

Marko Dražić: Pa, da, što meni i tad nije bilo potpuno jasno, jer ja sam polazio od sebe. Ako ja čitam neki sajt i ako će da bude tekst koji čitam dobar, ako ja krajičkom oka vidim levo reklamu za ne znam šta, ja ne mogu to da zamerim. Ali, on je tu bio baš odlučan u tome da ne pristanemo tako lako. Tako smo mi tek prvi baner imali bukvalno u nekih godinu dana, ako ne i više od godinu dana nakon tih prvi popularnih tekstova.

Viktor Marković: Tako da je i to možda neki biznis savet. Čak i ako vam se nešto učini čudno u ovome što predlaže menadžment, možda ima smisla.

Marko Dražić: Znači, budite očajni, imajte malo platu i odbijajte pare. To su tri najvažnije lekcije za sada.

Ivan Minić: Dosta je specifična ta neka pozicija portala koji se bavi autorskim sadržajem, humorističkim sadržajem, ali autoriskim sadržajem – satiričnim sadržajem, jer negde postoji taj momenat da ako imaš ne nekog malo sponzora negde, nego ako imaš zaista neku ozbilju kampanju, posebno ako je neka dugoročna saradnja, da to automatski povlači priču uređivanja sadržaja. OK, nećemo mi vama da govorimo šta da radite, ali ako biste mogli da izbegnete to, to i to. -Ali, ne možemo. Nama je to osnova svega. -Pa, ali ipak ako biste vi mogli… Sad ne znam koliko je takvih stvari uopšte bilo kod vas. Mislim da je Dejan vrlo vešto dolazeći iz medija ciljano hteo da to izbegne. I, naravno, vi ste bili za najširu publiku. Samim tim, ima tu sasvim dovoljno brendova koji se obraćaju najširoj publici, koji neće imati tu vrstu prohteva. FMCG, slatkiši, gazirana pića. Neće niko imati nikakav problem sa svim tim. A, drugo, imali ste taj momenat – kada je bio Basta ovde, kad smo pričali o Tarzaniji pre cele njegove priče sa SEO-om, Four Dotsom i svim ostalim, Tarzanija je imala ekstremno veliku posvećenost i sve to. Imala je izuzetno zanimljim sadržaj. Ja se dan-danas, 10 godina kasnije, vratim često na neke od tih tekstova. Sad baš da ne imenujem koje, ali, dobro, nije važno. Ali, vi ste bili family safe, oni su bili ekstremno edgy.

Njuz vs Tarzanija

Marko Dražić: Mi smo bili Simpsonovi, oni su bili South Park, recimo.

Viktor Marković: Da. Iako jedni i drugi… Mi smo bili edgy u tom smislu što smo se bavili, što smo doticali politiku. Oni su bili edgy, jer su dohvatili…

Ivan Minić: Jer su doticali sve. 🙂

Viktor Marković: Da, doticali su sve na specifičan način. Ali, da, jesmo bili family friendly u smislu da nije bilo psovki. Namerno nije bilo psovki. Nekako ja mislim da nam je to bila jedna od, kako bih rekao, prećutnih dogovora, da to što više liči na pravu novinu. A u pravoj novini nemaš psovki.

Marko Dražić: I da naši tekstovi ne budu neko izbacivanje frustracije. Jer mi često kada vidimo neku pravu vest, sada i tada, u vreme one bivše vlasti, ti često jesi ogorčen i ti psuješ kad pričaš, ali da nekako ne bude tekst u tom stilu napisan. Nego da to upakujem, da to ima nekog šmeka.

Ivan Minić: Pasivna agresija.

Marko Dražić: Da, da, otprilike tako. 🙂 Ali, žao mi je, recimo, kad si pomenuo Tarzaniju. Tarzanija je stvarno fenomenalan sajt. Ja sam zaista bio njihov veliki poštovalac, mogu da kažem i fan, i baš mi je krivo što oni nekako nisu uspeli da opstanu i dan-danas. To je upravo ta neka razlika, što su i oni kao i Njuz počeli iz velikog entuzijazma i sigurno ih je jako ložilo to da ih ljudi čitaju, da ih lajkuju, da dobijaju neke komentare. Ali, ne može to da potraje 5-10-15 godina ukoliko ti od toga ne možeš ni da zaradiš nešto. Taj entuzijazam prosto istroši se u nekom trenutku.

Ivan Minić: Da, desilo se to da se možda njihov peak desio previše rano i da danas u vreme kada koliko god to i dalje bilo nerazvijeno kod nas, imaš sve veći broj ljudi koji su spremni da daju nekakav novac na Patreonu, nečemu, da podrže neke autore. Tad je to bilo nezamislivo. Pre dve godine je to bilo nezamislivo, a ne pre pet-šest. Da je bilo drugačije, vrlo verovatno da bi opstalo u nekom obliku. Menjali bi se ljudi prosto. I prolazili vreme, ljudima se menjaju teme u životu. Kad imaš 25, pišeš o nečemu. Kad imaš 35, imaš decu i ne pišeš ni o čemu.

Viktor Marković: Ne samo ljudi. Menjaju se i brendovi. Mi smo imali isto problema – mislim, problema. Imali smo neki put problema da brendovima objasnimo da je tekst koji smo mi zamislili, koji smo mi napisali, a koji su nam oni kao tražili, ne bi trebalo da se menja, jer mi do sada znamo iz svog ovog iskustva koje imamo da će ovo dobro proći. I brendovi koji se jednostavno plaše humora. Ne humora, nego plaše se da će to nešto da krene po zlu, plaše se negativne kampanje, plaše se… Pipavo im je sve to, kad je reč o komediji. Naročito, kad je reč o satiri. I mogu da zamislim da su imali problem i sa Tarzanijom, da ne žele da se nekako tu, iako bi sigurno danas mogli neki brendovi da se reklamiraju na ondašnjoj Tarzaniji. Sigurno im se desilo to što si rekao, da su prerano dostigli peak, u trenutku kada su brendovi bili ekstremno oprezni da ne žele nikakav dodir ni sa čim, što bi bilo ne znam ni ja kako.

Ivan Minić: Repetaciono.

Marko Dražić: To je ono što smo se susretali s tim, kada imaš razne te brendove i klijente. I onda je simptomatično da mnogi klijenti žele nešto što je edgy, što je blesavo, ali kad im ti daš predlog, onda shvate da je to ipak previše i kao: Vau, vau! Hajde sad da ublažimo ovo, da ublažimo ovo. Hajde bez ovoga. I onda shvatiš da, ne svi, bogu hvala, ali da neki i dalje pre te neke native tekstove koji treba da budu u duhu sajta gde izlaze da žele da pretvore u neki šaljiv PR tekst.

Ivan Minić: Što nikog ne zanima.

Marko Dražić: Apsolutno nikog ne zanima.

Ivan Minić: Glavni izvor finansiranja u tom nekom startu su bile, kada je Dejan odlučio da digne rampu, su bile saradnje sa advertajzerima i upravo taj autorski sadržaj koji kasnije smo svi nazvali native, ali tad još niko nije znao da se to zove tako.

Marko Dražić: Niko.

Viktor Marković: Nismo ni mi.

Ivan Minić: Ali, koji je suštinski podrazumevao da ti kao brend dođeš, predstaviš šta ti je cilj i onda kreativni tim osmisli nešto što će se dobro fitovati sa uređivačkom politikom, sadržajem, publikom i svim ostalim i preneti tvoju poruku ka toj publici. 10 godina kasnije, nije baš 10, ali jedno 8 godina kasnije, mi i dalje pričamo o tome. Da ako angažuješ influensera, ako angažuješ content creatora, ako angažuješ bilo koga: Jebote, dajemo poverenje! Pusti ga da on uradi kako to misli da treba. Daj mu neke smernice. Nemoj baš da ga pustiš potpuno da ne zna šta radi, ali daj mu neke smernice. Ali, pusti ga, jer on zna najbolje svoju publiku kako da je predstavi. Ako si ti procenio da ti publika treba, pusti njega. On zna kako treba da uradi ili nju. Kako je to u vašem slučaju izgledalo? Pošto pričamo o periodu pre interneta, što ja volim da kažem.

Kako su izgledale prve saradnje sa brendovima

Viktor Marković: Kad je po tebi internet došao u Srbiju?

Marko Dražić: Kad je Torbica dobio internet?

Ivan Minić: Ključni trenutak se desio kada je Severina…

Viktor Marković: To je, čekaj, već…

Marko Dražić: 2004. neka.

Ivan Minić: 05-06.

Marko Dražić: Pošto ja merim vreme pre i posle toga.

Viktor Marković: Jun 05. 

Marko Dražić: Oko podne beše. 🙂

Ivan Minić: U tom trenutku imamo onaj hockey stick, a da kažemo 2010-11. je mejnstrim potpuni, gde to postane najšire dostupno. Ne na nivou na kom je danas, jer tad je postalo mejnstrim dostupno ljudima na računarima i svemu to. Sad je dostupno svakom.

Marko Dražić: To je jako zanimljivo. Recimo, samo da se vratim na te prve tekstove – izlazi u tekst u 11 i između 14 i 15, to je samo zato što je Dejanova procena ljudi tad u kolima, u autubus i nemaju internet. Kad ti shvatiš danas koliko to deluje nadrealno…

Viktor Marković: Danas je suprotno. Ljudi su u kolima, u autobus i ništa drugo nemaju da rade.

Marko Dražić: Pa, pre ćeš u autobusu da gledaš šta ima na netu, ali, da, tad zaista između 16 i 17 nema svrhe objaviti tekst, jer niko nije pri internetu.

Viktor Marković: Da, ali i bilo je to kao kad se objavljuju. Otprilike gađamo kad je pauza na poslu. Tad smo imali neki peak. Pa, to je ne znam i kad je, oko 11.30-12, lupam. I tad stvarno vidiš neki porast posete, odnosno tekstovi bolje prođu ako se tada objave. Sad mislim da nemamo tog pravila, jer…

Ivan Minić: Sad generalno niko ništa ne radi.

Viktor Marković: Pa, niko ništa ne radi. Svi su na poslu.

Marko Dražić: Svi su na netu ionako.

Viktor Marković: Ali, da, što se brendova tiče, ovo što si pitao. Da, imali smo, naravno, i mi isto taj problem da objasnimo brendovima da je možda bolje da nas puste da mi sami nekako uspemo da obradimo taj njihov proizvod u tekstu onakako kako mi mislimo da treba. I jesmo imali – Dejan je to postavio u početku da imamo tu uređivačku politiku da je naša poslednja otprilike, što se tiče tona tekst, što se tiče samog naslova, itd. Naravno, klijenti pogledaju to i u većini slučajeva odobre. Nismo imali neke mnogo velike prohteve da je neko rekao: Ja odustajem od ovoga. Ja se barem ne sećam.

Marko Dražić: Pa, uglavnom nije. To je u startu dobro prolazilo. Jedan od prvih tekstova tog tipa je bio za jedno energetsko piće. To isto zavisi – neki klijenti insistiraju da u naslovu smeneš njihov brend. Neki ne insistiraju. Često je bolje da ti baš ne spomeneš sam brend u naslovu, nego da ga malo diskrenije provučeš kroz tekst. Jedan od prvih tekstova je bio da je student spremio tri ispita više u ispitnom roku, jer pio energetsko piće. Čak nije bilo spomenuo koje je piće u pitanju, ali je bio baner tog pića. Pa je bilo dok čitaš tekst negde jasno. I ja sam isto negde u početku – svima nama je to bilo novo. Zaista mislim, nije da se hvalimo, stvarno mislim da u Srbiji u tom trenutku nije mnogo sajtova to radilo na taj način. I ja sam se isto malo možda pribojavao kako će čitaoci reagovati, ali su reakcije stvarno bile sjajne, jer bitno je da to samo bude u duhu Njuza. Da ti dođeš da pročitaš na Njuz.net neki zanimljiv tekst, i ako je taj zanimljiv tekst o pivu ili o energetskom piću ili nekom keksu, ako je to i dalje nije nešto slabije od ostalih naših tekstova, ti nećeš imati problem s tim.

Viktor Marković: Znaš gde jedino imamo problem? Klijenti ne vole političke teme, a na Njuzu nekako navikli smo i dobri smo u tome da napravimo. Zapravo, najbolje teme koje napravimo, najbolje vesti koje napravimo su političke. Tu uvek moraš da nekako izbegneš politiku ili bilo kakvu političku konotaciju, ako se radi u nativeu dana. Nekad smo imali, čak to je zanimljivo, možda su po tom pitaju bili hrabriji klijenti pre, nisu imali ništa protiv da bude i neka politička vest gde bi se pomenuo njihov proizvod. Danas ja mislim da…

Marko Dražić: Da, nama je jedan od najuspešnijih nativea bio… Red Bull je imao takmičenje Sefluflca, kako se zove.

Ivan Minić: Flugtag.

Marko Dražić: Flugtag, nikad ne znam kako se tačno kaže. I hteli su imamo tekst na Njuzu koji će da promoviše tu akciju. Tad je bila situacija da je avion Vlade Srbije jedan-dvaput je nešto prinudno morao da sleti, i onda smo imali tekst da je Vlada Srbije poslala svoj avion na to takmičenje Red Bullovo, što danas nisam siguran da bi mnogi brendovi hteli da imamo neki plaćen tekst gde spominju Vladu Srbije.

Viktor Marković: Nekad smo baš bili edgy i mi i…

Ivan Minić: I kul, baš ste bili kul… 🙂

Marko Dražić: Mi i klijenti. Možda je stanje u društvu bilo nekako opuštenije ipak sa ove distance kad gledaš. Ali, da, to je, recimo, super prošlo, jer to je bilo 1/1 u duhu Njuza. I možda bismo mi taj tekst objavili i da nas nije kontaktirao sponzor. Prosto, dobra je fora.

Ivan Minić: Kada je u pitanju čuveni Nenadov tekst, koji je podigao celu priču na još jedan nivo, bilo bi najbolje da on to ispriča, ali pošto ste vas dvojica tu…

Marko Dražić: To ti je što ti je. 🙂

Ivan Minić: Pogreši čovek. 🙂 Mnogi od nas smo tad to pratili, znali, videli šta se dešavalo, ali ko nije, ko se ne seća ili ne zna celu priču, hajde probajte da je ispričate ukratko šta se tu sve dešavalo.

Ono kada je Srbin ubio ajkulu

Marko Dražić: Uf, nikad nas niko ovo nije pitao. To je zaista neverovatna priča. Dakle, što kraća moguće, ti me ubrzaj ako vidiš da pričam previše nekih digresija. Stvarno je postojala ajkula ili ajkule u Egiptu. Zaista je bila prva vest da je ajkula napadala turiste. I Nenad je napisao tekst da je pijani Srbin – izašla su dva pijana Srbina i ovaj jedan je rekao: Drži mi pivo, i skočio je sa litice, koja inače ne postoji u Šarm el Šeiku – nema litica. Skočio je sa fiktivne litice i pao je pravo na ajkulu i usmrtio ju je. I to je simpatičan bio tekst.

Viktor Marković: I postao je heroj.

Marko Dražić: Postao je heroj. Što je zanimljivo, taj tekst nisu preneli domaći mediji. Mi smo imali dva-tri-četiri teksta pre toga koje su prenosili razni domaći portali.

Ivan Minić: Greškom.

Marko Dražić: Misleći da je pravi tekst, da. Ovaj tekst niko se nije upisao u Srbiju, ali su se upecali u regionu. U Bosni, u Hrvatskoj, u Makedoniji. I makedonska, njihov Tanjug, njihova novinska agencija je to prevela na engleski. Izmenila neke detalje, ali nisu napisali…

Viktor Marković: Niko ne zna zašto. I dan-danas nemamo pojma zašto. To nije vest od nacionalnog značaja za makedonske građene.

Marko Dražić: Možda je njima bio – nije se dešavalo ništa u Makedoniji. Šta ima u Srbiji? E, vidi šta ima u Srbiji! I oni su dali legitimitet time. Onda imaš taj tekst kao zvanična novinska agencija na engleskom taj tekst prevodi i tad se desila bukvalno ekspozija. Da u roku od dva-tri dana taj tekst se pojavljuje maltene na svim kontinentima. Najluđi primer je taj fiktivni lik, zove se Dragan Stević, svi znamo njegovo ime i prezime, koji ne postoji, on je proglašen za ličnost godine na jednom australijskom, pomorskom blogu.

Viktor Marković: Zato što je spasao sezonu.

Marko Dražić: I što je najbizarnije, nakon tog teksta, stvarno više ajkula nije napadala u Egiptu. Nije zabeležen nijedan napad u ajkule. 🙂

Viktor Marković: Ali, ta vest i dalje živi. Ima i sajtovi i Tviter–Instagram nalozi koji izbacuju zanimljive činjenice. Interesting facts i tako to. I s vremena na vreme ja vidim Zanimljiva činjenica: te i te godine Srbin u Šarm el Šeiku ubio… Znači, i dan-danas, 10 godina kasnije, i dan-danas živi kroz legendu, je li, da se to nekad desilo. Nemoguće je nekako ubiti tu vest. Ajkula je mrtva, ali vest živi.

Ivan Minić: A koja od najvećih medija-medijskih kuća preneo to?

Marko Dražić: Ja mislim Vašington post, recimo.

Viktor Marković: Nije Vašington post nego Njujork post, koji jeste tabloid, ali imaju veliku cirkulaciju. Ova Komsolovskaja Pravda, ruska…

Marko Dražić: Da, recimo da se tako nešto zove.

Viktor Marković: Sad ne znam u Kini. To sigurno ima veliku cirkulaciju.

Marko Dražić: Imamo mi tu prezentaciju, gde imamo te logoe raznih portala i novina. Ali, da, ne znam sad napamet tačno. Ali, da, došla je ta vest i do Južne Amerike, Azije, Holandije. Razne zemlje su to objavile. 

Viktor Marković: Možda su to kao najveći mediji. Ne računajući, naravno, makedonsku nacionalnu agenciju, koja je možda…

Marko Dražić: Ali, zanimljivo je da taj tekst izlazi tačno dva meseca nakon što smo pokrenuli sajt Njuza. I mi smo se bukvalno sa Nenadom videli jedanput pre toga. Dejana smo videli možda dva puta pre toga. Znači, mi se tek upoznajemo i u narednim danima pišu ovde domaći mediji, zovu nas, gostovanje, dnevnik RTS-a, Oko magazin, Blic izjava, Pink – tada smo mogli na Pink da odemo. 🙂

Viktor Marković: U tom trenutku mi i dalje nemamo redakciju. Okupljamo se…

Marko Dražić: Skoro pa ne znamo bukvalno.

Ivan Minić: Grupa građana.

Marko Dražić: I zove Dejan: Treba neko da ide na RTS sutra. -Kakav sad RTS? Čekaj, imam tremu. Nisam bio na televiziji nikad. Mi smo se tek uhodavali. To je bilo potpuno novo. To je svima nama bio hobi i tek smo otprilike napisali po dva-tri-četiri teksta i odjedanput: Kakav crni Dnevnik?! O čemu pričaš?! Ja sam se plašio da će možda Njuz biti one-hit wonder. Jer se dešavalo narednih nedelja da kad kažeš nekome: Pišem za Njuz. -Šta je beše Njuz? -Pa, znaš, Srbin ubio ajkulu. -Au, to! Sjajan! Legende! Tako da su ljudi čak više znali taj tekst nego sam brend Njuza, ali srećom u narednim mesecima su saznali za druge stvari koje radimo.

Ivan Minić: Da, nekako mi se čini kad gledam to sa strane i fenomenologiju koja prati tu vrstu na internetu, da ste trebali da bude srpska varijanta Florida Man pa nešto. I da svakog meseca izađe po jedna suluda vest. Jer se vremenom uhvatio neki pattern i da bi ljudi to pratili. 🙂

Viktor Marković: Da, vidiš sad nije loša ideja, ali…

Marko Dražić: Sad nam kažeš!

Viktor Marković: Trebalo je da nam kažeš. Pa, i ti si u toj grupi. Super je ideja, nego tu možeš da upadneš u zamku toga da juriš posetu time što ćeš praviti vesti koje liče da su mogle da se dese, bez ičega smešnog i bez neke poente satirične. A mi smo uvek gledali da ima neku poentu, neku reakciju na aktuelnu vest koja se desila. Ajkula nije imala neku veliku satiričnu…

Marko Dražić: Ja sam našao vremenom opravdanje za taj tekst, ali…

Ivan Minić: Ja sam naknadno našao! 😀

Marko Dražić: Naknadno sam shvatio šta je kolega hteo da kaže, iako nije on toga nije bio svestan. To je ta opsesija nema, Srbi su najbolji u svemu. Ko će da ubije ajkulu, ako ne Srbin?

Viktor Marković: Da, da. Eto, mogli smo i to da radimo, ali možda smo mogli da skliznemo u to da smo samo neki sajt koji se trudi da napravi lažnu vest, čega danas ima koliko hoćeš.

Marko Dražić: To su mejnstrim…

Ivan Minić: To se zovu mediji.

Marko Dražić: Mi smo bili preteča ovih tabloida zapravo kad pogledaš.

Viktor Marković: Ali smo uvek imali taj, kako bih rekao, uvek smo se trudili da bude jasno, što iz naslova, što iz samog teksta, da je to lažno. Znači, da ti pročitaš rečenicu koja nema šanse da je tačna i pročitaš rečenicu koja na kraju krajeva nije baš skroz novinarski format. Znači, malo odstupa, malo ima slenga, malo ima nečega što nećeš videti u normalnoj vesti. Baš smo se trudili da ima neku svoju poentu i da se ukapira fora.

Marko Dražić: Da, ako ti iz naslova ne ukapiraš da je izmišljena vest, ako pročitaš dve-tri rečenice, tu ćeš ukapirati.

Ivan Minić: Ili ne.

Marko Dražić: Onda je nama bilo neverovatno da neko i nakon svega toga ne ukapira. To je baš bio šok.

Viktor Marković: Da, to se često dešavalo, jer ljudi ne čitaju tekst nego samo pročitaj naslov. A iz naslova jeste smešno, ali je moguće da se desi.

Ivan Minić: Ipak je ovo Srbija.

Viktor Marković: Da, da. Tako da…

Ivan Minić: Često kada pričam sa ljudima koji su radili više nekih stvari u životu, imaju razne neke milestoneove koje su prošli u sopstvenom razvoju biznisa i svemu, jedna najvažnijih stvari koje im se desila i jedna od stvari koju pamte je knjiga koju su napisali. Sad vi ste ih napisali nekoliko. Odnosno, vi ste napravili nekoliko knjiga koje su autorski sadržaj više vas, kompilacija toga svega, ali povezane u neke logične celine. Kada je prva knjiga izašla, to je stvarno bilo vau. I to kako je izgledala, kako je bio spakovan ceo sadržaj i sve. Iz ugla nekog ko to gleda sa strane, a bio sam tu i kad je puštane i stojim i tamo na spisku autora, jer ima jedan tekst i imam potpisano…

Marko Dražić: Je li ti neke pare možda dugujemo? 🙂

Ivan Minić: Ne dođete mi ništa. Računam da smo mirni po tom pitaju. Ali, mnogo je to lepo i mnogo budeš ponosan kao neko to gleda sa strane. A kako izgleda ispod haube? Kako izgleda pripremati tu celu stvar? Prvo, kako uopšte dođe do toga da tako nešto budu moguće? To je ozbiljan izdatak, i vremenski i finansijski, da bi moglo da se desi.

Kako su tekle pripreme za prvu knjigu

Viktor Marković: Jeste, s tim što smo imali sreću da smo nekako radili sa ljudima koji kapiraju te stvari i da je nama bilo praktično samo da uradimo što kreativni deo posla, što uređivački deo posla, a to je da odaberemo tekstove. Ovo ostalo su radili ljudi koji su profesinalci što se tiče preloma i tako tih stvari. Dejan je dizajnirao naslovnu stranu.

Marko Dražić: Jeste, Dejan je dizajnirao. Podelili smo mišljenje unutar ekipe da li je to…

Viktor Marković: Da li je genijalna ili je jako čudna naslovna strana. Na naslovnoj strani samo ogromni slovima naslov. Nema čak ni malog prostora sa strane. Znači, slova su pojela celu naslovnu stranu. I stvarno kad staviš knjigu u izlog knjižare, pored svih drugih knjiga, upadne ti u oči. Ali, ovako kad je gledaš samu, bez tih drugih knjiga, deluje jako čudno. Tako da ima taj momenat prodavački i u samoj naslovnoj strani. Ne znam, kažem, nisam nikad razmišljao o tome šta ispod haube šta se dešava.

Ivan Minić: Kapiram da menja dinamiku svega. Sada imaš jedan proizvod oko koga je uloženo dosta truda.

Marko Dražić: Pa, lep je osećaj.

Viktor Marković: To jeste super, da.

Marko Dražić: Jer mi smo nekako obrnuli. Mi smo počeli kao sajt, pa smo onda tek u nekom momentu imali i štampani dodatak koji izlazio godinu dana uz Danas. Tako smo mi nakon godinu-dve-tri imali kao štampani Njuz, pa se tu onda pojavila i knjiga. Zanimljivo je to jako i lep je osećaj. Mada, mi smo imali prve dve knjige smo objavili gde smo imali tekstove sa sajta, koje smo malo doradili. Imali smo neke dodatke, da ne bismo samo iskopirali tekstove sa sajta. Ali smo mi na kraju te prve knjige objavili nekih 30-ak strana opet po ugledu na Onion, koji je objavili knjigu gde su čitav američki 20. vek, tj. čitav 20. vek predstavili kroz neke naslove strane novina – vesti iz 20-ih, 30-ih, 40-ih.

Ivan Minić: Izmišljene.

Marko Dražić: Izmišljene ili prave vesti obrađene na neki ludački način. Imaju taj neki naslov kada je sletela posada na Mesec, piše: Holy Shit! Man Walks On A Fucking Moon! Da, prava je vest u pitanju, ali jedan dosta drugačiji način. I mi smo odlepili na to. Daj, hajde da probamo da uradimo barem deo srpske istorije na ovaj način. I mi smo radili 20-30 strana tog tipa, od prvih Nemanjića do Titove smrti. I to nam se jako dopalao. Ljudi su najbolje na to reagovali. Onda smo rekli: Hajde da probamo da napišemo celu knjigu kao istoriju svetu. I to je treća naša knjiga, na koju smo nekako najviše ponosni i koja je stvarno fenomenalno prošla. Imali smo sreću da smo imali jakog izdavača. Laguna je to štampala.

Viktor Marković: Ivan Ćosić je uradio fenomenalan prelom.

Marko Dražić: Jeste. Grafa je radio korice, koje su isto fenomenalne. I ta knjiga je prodata u nekih 20-2-3-4 hiljade primeraka.

Ivan Minić: To je baš ludilo.

Marko Dražić: To je baš ludilo. Mi smo bili drugi najprodavaniji te godine. Jelena Bačić Alimpić je neprikosnovena bila prva.

Viktor Marković: Rispekt.

Marko Dražić: Rispekt za gospođu!

Ivan Minić: Koleginica novinar.

Marko Dražić: Mada smo bili dve nedelje čak bolji i od njega. I mi smo bili na drugom mestu te godine. Tako da to je zaista bio velik posao, jer mi pisali, nabacivali ideje: stari Egipat, Grčka, srednji vek, renesansa. Baš je bila gomila tekstova. Ja sam kao uređivao tu knjigu i baš sam se namučio. I onda je jako bilo teško da ti nabaciš stotine tekstova i onda je bila ideja da ih stavimo po epohama. Ako obrađujemo 15. vek, da to budu tri-četiri vesti iz 15. veka. Ne možeš sve da ubodeš godinu. Sećam se kako je ekipa Lagune, koliko su oni posvećeni, koliko su me oduševili. Oni su stvarno proveravali svaki detalj. Sad zovu oni, mi već dali strane: stara Grčka pet-šest strana, pa Rim, bla-bla-bla. Kažu: Ej, izvini, ali moram da vam ukažem. Ove novine iz stare Grčke – na istoj strani su vam Platon i ne znam ko. Ali, ovaj je umro sto godina pre njega. Da li ste vi zapazili taj detalj?

Viktor Marković: Ili je to fora?

Marko Dražić: Ili je to fora? Naravno da je fora. Niko nije zapazio, naravno. Ali, kad pišeš takvu knjigu, ne možeš baš da gađaš u godinu. Ti ako imaš foru Aleksandru Makendonskom i nekom, ne možeš baš da gledaš da imaš sto strana iz antičke Grčke. Tako da je to bio jedan težak posao stvarno i stresan i jako lep. Ali, kad je to izašlo, ta knjiga je toliko… Meni stvarno i dan-danas kad je prelistam puno srce. Čak uspem da se nasmejem, iako sam te tekstove prošao ne znam koliko puta. I jako mi je drago što su čitaoci prepoznali to, što je zaista…

Viktor Marković: Znaš koja je fora sa knjigom? Jer mi od te knjige nismo zaradili bogzna koliko para. Jeste bilo nešto, ali u odnosu na trud uložen nije neka lova. Ali, knjiga je jako bitna. I prva i druga i treća. Jer nekako dodaje na proizvodu koji već imaš i ulaziš u neku potpuno drugu sferu. Sada ljudi koji, na primer, nisu toliko vični da internetu ne znam ni ja šta čitaju, ali možda bace pogled šta ima u knjižari, odjednom vide tvoj brend i tvoj proizvod vide i tu i možda se zainteresuju. Tako da mi smo time dobili neke skroz nove čitaoce, u nekoj skroz novoj sferu, koji možda nikad ne bi došli u kontakt sa Njuzom da nismo te knjige napravili. Tako da uvek smo tako posmatrali te knjige, kao nešto što je jako bitno da se napravi, iako znaš da nećeš zaraditi neke pare od toga.

Marko Dražić: Mada, uzeli smo mi na kraju i OK pare, s obzirom na to da je to knjiga u Srbiji.

Ivan Minić: Opet pričamo o knjizi koja je druga najprodavanija te godine.

Viktor Marković: OK, to je za treću, da. Ali, pričam za prve dve. Za prve dve ne znam da li smo išta zaradili. Možda smo čak i u minusu.

Marko Dražić: Možda smo u minusu.

Viktor Marković: Ali, da, treća je…

Ivan Minić: Ali, kakva je postavka? Dakle, vi imate redovne aktivnosti koje moraju da se dese da bi portal kao portal živeo, da bi Njuz.net kao novinski, humoristički sajt mogao da opstane, to ima određeni set aktivnosti koje podrazumeva. I sad na sve to imaš još neke dodatne aktivnosti koje su neophodne da bi se pripremio sadržaj, prvom u nekom grubljem obliku za knjigu, a onda i da se on dovede do tog finalnog koji može da ide. Kako, osim fanatičnog pristupa koji se ceni, kako uopšte se to dešava? Je li dolazi do neke reorganizacije posla?

Organizacija posla u redakciji Njuza

Marko Dražić: Mora nešto da ispoštujemo. Meni žao što često u tim situacijama sajt malo ispašta. Jer mi ako, recimo, knjigu treba da predamo, ako imamo neki deadline, mi znamo da to moramo da uradimo do narednog petka. A to na sajtu ako danas nemamo nijedan tekst, pa neće propasti sve. Što i dan-danas nam se nekad dešava. Mi i dan-danas nekad nemamo tekst. Danas nismo imali niti jedan tekst na sajtu, recimo, jer smo radili nešto potpuno petnaesto. Mislim da nije loše imati neki rokove. Sad još o tome nismo pričali, možda ćemo i kasnije pričati, mi radimo i Kesićem emisiju, snimamo i naše podkaste, imamo i neke Njuzove vesti. Dakle, imamo razne druge neke aktivnosti gde mi u startu znamo kad se snima, do kad mora da bude gotov scenario i to onda mi uvek izguramo. A često tu onda malo ispašta sajt, što i mi pokušamo da se malo reogranizujemo i da sebi zadamo neki zadatak, kao što je Dejan svojevremeno rekao Prvi u 11, drugi u 14-15, da to ponovo vratimo i što nekad uspevamo, a nekad malo odlutamo.

Viktor Marković: Nismo baš najbolji sa organizacijom vremena. Sad i množe ti zadaci i množe se ti neki projekti na kojima radimo, a mi i dalje imamo isti broj sati u danu i isto smo neorganizovani kao i pre. To zna da bude problem, ali ja volim da verujem da smo mi neki kao drugačiji ljudi, u smislu koji znaju da se organizuju, sigurno bi ispaštalo ovaj deo sa kreativom. Verovatno je povezano nekako. Ja volim da verujem da je tako. U smislu da smo neki drugačiji ljudi, ne bi bili tekstovi toliko dobri, koje na kraju nekako izbacimo, kad nađemo vremena. Tako da sve to ja mislim da ima svoje. To je ono da li je talenat ili je trud. Mora da bude i jedno i drugo.

Marko Dražić: Nije lako. Ne bismo mi ni sve da objavljujemo. Mi ako bismo sad zadali, ako imamo da radimo 50 stvari tog dana, mi moramo uz to da napišemo još tri teksta ovog dana, dešavalo bi se možda da bismo mi onda na silu nešto napisali. A opet nije ni to onda poenta. Tako da mi nakon pre deset godina i dalje otprilike nešto da i ostavimo kao što je bilo, jer što kaže Viktor, postoji razlog što je tako i što je ta ekipa takva kakva jeste. A svi smo nekako specifični na svoj način.

Ivan Minić: Mogu da potvrdim.

Marko Dražić: Možeš da potvrdiš. A da opet malkice to i poboljšamo. Tako da je ta neka i naša borba, da i mi se tako malo trgnemo, pa budemo mnogo produktivniji dve-tri nedelje, pa onda malo hvatamo krivine. Ne bukvalno krivine. Mi radimo stvari koje moramo da radimo. Mi, recimo, kad radimo s Kesićem emisiju, mi znamo da je snimanje petkom u podne i do četvrtka uveče scenario mora da bude gotov. Bez obzira da li smo mi sad raspoloženi, neraspoloženi, u kakvim smo situacijama. To ćemo da uradimo uvek, jer to znamo da moramo. A onda zaista sajt malo ispašta, ali potrudićemo se da to bude sve manje.

Ivan Minić: Na početku jedan bitan izvor i inspiracije i autora i zanimljivih sadržaja je bilo to da ljudi pošalju svoju neku ideju, svoju neku vest. Znam da je u jednom periodu tih sadržaja koji su stizali, tih mejlova je bilo dosta. 

Marko Dražić: Previše.

Ivan Minić: Nije baš moglo mnogo da se probere tu sad, ali bilo je ponešto što je moglo da se probere. Koliko danas postoji uopšte tog nekog inputa sa strane, ideja sa strane, koje mogu da budu upotrebljive?

Koliko ideje sa strane mogu da budu upotrebljive

Viktor Marković: Pa, to je opalo, to da čitaoci šalju tekstove. Ja mislim u onom trenutku kad smo skinuli taj baner Eniacov sa Majkl Džeksonom. Šalju i danas čitaoci tekstove, ali u mnogo, mnogo manje broju. Nedavno smo imali jedan eksperiment, napravili. Hajde da ponovo raspišemo konkurs, pa ćemo najbolje tekstove objaviti i novčano nagraditi. I stiglo nam je za tri dana nekih 2.000 ideja. Tako da je to sve trebalo pročitati.

Ivan Minić: I nećemo više nikad.

Viktor Marković: Iskoristili smo šest-sedam od tih 2.000. Ovo ostalo je bilo ili se ponavljale neke stvari ili su bile neke fore koje su već na Tviteru prežvakane i na Fejsbuku i na Instagramu. Bilo je tih šest-sedam dobrih ideja, koje smo na kraju i objavili.

Marko Dražić: Ali, to je sad drugi problem. Imaš taj odnos kao ideje koje upotrebljive-koje nisu, a onda tih šest-sedam ideja treba da ti ljudi napišu dobre tekstove. Pa, ti u startu već znaš da ako neko ima dobru ideju, to ne znači da će umeti da je napiše u toj formi.

Viktor Marković: To je već drugi nivo.

Marko Dražić: To je drugi nivo problema.

Viktor Marković: Hajde prvo da razmislimo o tome šta znači pročitati 2.000 ideja i da to ne možeš u cugu da čitaš. Ja sam to krenuo da čitam, pošto niko drugi nije hteo.

Marko Dražić: To je u startu bila Viktorova ideja. Hajmo pojačanje!

Viktor Marković: Jeste moj ideja. Ne znam šta mi je bilo. Ali, sada bih, na primer, ponovio taj eksperiment, sad kad sam se malo odmorio od toga. Ali, naporno je jako. Jer ti kreneš da čitaš te ideje i kao prvih deset je onako, drugih dvadeset je onako, prvih trideset, prvih sto je onako. Posle dvesta, to su samo neke reči. Ti ne znaš šta čitaš. I onda moraš da napraviš pauzu, pa sutradan ponovo.

Marko Dražić: Najteži posao na svetu.

Viktor Marković: Pa, nije težak, ali kako bih rekao, potpuno se pogubiš.

Ivan Minić: Ubijete. 🙂

Viktor Marković: Ubijete na neki čudan način. Ali, nekako na kraju, šta znam. Ja mislim da se isplatio. I tih šest-sedam tekstova, koji stvarno nisu bili loši, ideja i tekstovi, možda isplati ako bismo imali nekog, kako bih rekao, pored mene koji bi…

Ivan Minić: Ko bi filtrirao.

Viktor Marković: Koji bi pomogao. 🙂

Ivan Minić: Radio bi primarnu separaciju.

Marko Dražić: Ja obećavam da ću da ti pomognem. 🙂 Mi smo svesni toga da bi bilo super da se mi malo i podmladimo, da dobijemo u ekipi još nekog ko će da piše. Jer to što si rekao i za Tarzaniju, mi kad smo počeli da pišemo, Viktor i ja, imali smo 30 godina. Sad imamo 40 i više. Tako da naravno da sad, recimo, ako ti imaš 30 godina, tebi su bliske neke teme, studenski život, ispitni rokovi i slično. Pa, imaš i takve neke tekstove koje ljudi vole da čitaju. Ja već u ovim godinama teško mogu da se identifikujem sa nekim ko ima 20 godina.

Ivan Minić: Iako nisi diplomirao.

Marko Dražić: Vidiš, možda bih mogao da se vratim na fakultet da bih malo pokupio neke fore.

Viktor Marković: Dosta obećanja si dao. 🙂

Marko Dražić: Da, da. Ja kao Vučić, samo obećavam. Ali, mi smo voleli da dođe neko nov u ekipu i neko mlađi u ekipu, tako da bismo stvarno možda mogli malkice i više da se posvetimo. Samo da prepoznamo nekog ko bi mogao da bude da osoba i da neke vreme provedemo s njim, da mu malo objasnimo.

Viktor Marković: Ali, jeste malo obeshrabrujuće kad dobiješ tako mali procenat upotrebljivih ideja, što meni je uvek jako bilo čudno. Jer ovaj posao nije – da, OK, treba da budeš koliko toliko duhovit, ali nije da je nuklearna fizika u pitanju. Ali, opet izgleda da fali nešto da klikne da bi to bilo to.

Marko Dražić: Moraš i da pratiš vesti, da si duhovit, da si pismen i da pogodiš trenutak.

Ivan Minić: Moraš i da pratiš šta je sadržaj Njuza. Jer meni se često dešavalo kad otvorim neki javni poziv za nekog ko bi mogao da piše za neke projekte koje mi radimo i javi se gomila ljudi. Javi se previše ljudi. Ne možeš sad sa svakim imati razgovor, ali možeš da im pošalješ neki testić, nešto što će da reše. Daš im, kažeš: Ovo je klijent. Istraži sadržaj koji tu postoji. Nema sad tu toga ne znam koliko, ali istraži nešto. Imaš sasvim dovoljno za neku polaznu osnovu. I pošalji mi pet predloga šta bi ti tu pisao. I od pet predloga četiri postoje. Četiri postoje u onih 30 koje već postoje. Nije 3.000, pa kao: Dobro, nije mogao da nađe. Ali, treba da proskroluješ 30 i da ih eliminišeš. Ljudi to ne rade. To je ono kada naletiš na osobu koja je analitična, sistematična po tom pitanju, sve ostalo se na neki način i reši. Meni se baš čini da vaša postavka stvari, iako tu postoji, naravno, element kreativnosti koji je vrlo značajan, to je onaj cutting edge povremeno koji se pojavi, ovo ostalo je suštinski predvidljivo. Ne na loš način, ali algoritamski možeš da ga opišeš.

Viktor Marković: Mora da bude predvidljivo da bi bilo skapirano odmah.

Marko Dražić: To je to što ljudi nekad ne razumeju. Ako je vest izmišljena da bi imala neku poentu, ti ne moraš da lupiš bilo šta o bilo kome. Ako ti sad izmišljaš neku Vučićevu ili Dačićevu izjavu ili Đilasovu izjavu, ti ne možeš da staviš istu izjavu u usta sve trojice i to je fora. Nije, nego ti tačno šta kaže…

Ivan Minić: Zna se ko šta voli.

Marko Dražić: Na šta aludiraš. Nekako moraš da imaš neki kontekst. A da bi taj kontekst imao, moraš i da pratiš malo šta su oni radili poslednjih meseci i godina. Tako da se na tom početku Njuza, kad sam ja čitao, kad sam ja bio u toj Viktorovoj paranoji kada čita gomilu ideja, ja sam stvarno shvatio da ljudi lupe tako nešto, čisto povežu stvari koje su potpuno nepovezive. Kao: Evo, to je izmišljena vest. -Pa, da, ali šta poručuješ tim.

Ivan Minić: Ali, nije poenta da bude izmišljena. Poenta je da je pročitaš i zapitaš se da li je prava. 

Viktor Marković: Ima i toga.

Marko Dražić: Da se zapitaš i da vidiš šta ti kritikuješ time, što si ti rekao da je ovaj to izjavio, šta ti time hoćeš da kažeš, a ne tako da lupiš ovaj je to i to uradio.

Viktor Marković: Mada, imamo i mi vesti koje nemaju nikakvu kritiku. Imamo vesti koje su samo smešne po sebi, bez ikakve posebne poente.

Marko Dražić: Meni je omiljen od tih glupih tekstova Viktorov tekst da je OK bend menja ime u Onako bend.

Viktor Marković: Da, totalno bez…

Marko Dražić: To je kritika OK benda zapravo. 🙂

Ivan Minić: Ja sam baš skoro imao jednu zanimljivu diskusiju na tu temu i meni je…

Marko Dražić: OK bend.

Ivan Minić: Goran i cela ta priča su mi fantastični. Jer nije pretenciozno. Čovek je svestan.

Marko Dražić: Korektan bend.

Ivan Minić: To je OK. I meni je skroz OK bend da je to OK.

Viktor Marković: Jeste, jeste. Da, da. Samo ime benda je OK.

Ivan Minić: Nema nekih izneverenih očekivanja, što je jako važno kad imaš proizvod.

Marko Dražić: Ali, da je onako bend, bilo bi još opuštenije onda.

Ivan Minić: Onda bi još niža očekivanja bila. I onda ako je OK, onda je to to.

Marko Dražić: Kao moja očekivanja s Njuzom, mala plata, loš posao i onda je sve super što je više od toga.

Viktor Marković: Da, da. A ne ovi nazvali bend Amadeus. Znaš koliko moraš da…

Marko Dražić: Znaš ti ko je bio Amadeus? 🙂

Ivan Minić: Kada već pričamo o mladim ljudima, talentu, poverenju i svemu tome, kroz ono što ste radili dobili u dosta navrata podršku nekih potencijalnih sponzora, partnera za razne stvari koje ste radili. Prosto, bilo je primećeno i ljudi su želeli da budu deo toga. Čak i kada to možda sa striktno komercijalnog aspekta nije imalo smisla za njih, jednostavno bilo je kul da to uradiš zato što želiš da podržiš neke zanimljive autora. E, sad to je Njuz. Njuz je priča koja se razvija 11 godina, koja je imala razne faze, sinusoide, bilo je prvo to Fejsbuk, onda je bio klasičan portal sa pisanim sadržajem, onda se tu uvelo dosta novih nekih format, grafičkih, ovakvih onakvih, da se dodatno digne engagement, da se malo vidi još neka mlađa publika može da se uvuče u celu priču. Svašta nešto se tu dešavalo sa Njuzom, ali u nekom trenutku, i meni se čini da to ono predstavlja trenutak kad zapravo shvatiš da radiš nešto što je do jaja, počinje priča sa Kesićem. Kako počinje priča sa Kesićem?

Kako je počela saradnja sa Kesićem

Viktor Marković: Priča sa Kesićem počinje na čudan i slučajan način. Mi smo tad postojali, koliko već, jedno dve-tri godine?

Marko Dražić: Pa, tako. Dve i po godine.

Viktor Marković: I nekih godinu dana pre nego što smo upoznali Kesića, ja bih rekao da smo već mi – neko je palo na pamet kako bi ovo sve što radimo na sajtu bilo super u video formi. Da neko čita izmišljene vesti, ali kao da je pravi dnevnik.

Ivan Minić: Takoreći, Dezinformator.

Viktor Marković: Takoreći, Dezinformator. I mi smo počeli da mozgamo ko bi taj mogao da bude. Čak smo u tom nabrajanju ljudi koji su postojali kao voditelji potencijali u tom trenutku pomenuli smo Kesića, ali pošto smo, kao što već sam rekao, sa vremenom jako neorganizovani, onda neki drugi projekti su krenuli. Onda je malo pala ta ideja u vodu. Ne samo da smo razmišljali o tome da treba da se Njuz vesti pojave, da se izmišljene vesti pojave, nego svi smo bili fanovi Daily Showa. Hajde, ako nisu izmišljene vesti, onda da bude ovaj commentary na prave vesti. I sve smo to pominjali, ali pošto smo lenji, ništa se od toga nije desilo. I onda pukim slučajem upoznajemo Kesića 2013. godine.

Marko Dražić: Početkom. Ali, to je baš – bukvalno sudbina. Baš neverovatno. Dešava se situacija da mene zovu na radio, na Radio Novosti. Bio je petak i ja sam imao neku obavezu, nešto me je mrzelo i nešto je trebalo posle da idem i ja odbijem. Ne mogu, imam nešto. I zove on mene ponovo, sledećeg petka da dođem. Meni je glupo da drugi petak zaredom opet odbijem. Ja kažem: OK, doći ću sad u emisiju. S kim ću biti gost? -Sa Kesićem? Ja se tu stvarno presečem, jer ja sam stvarno pratio Kesića još 2004-05. Vrlo sam poštovao…

Ivan Minić: Ja sam vas gledao kad sam bio mali. 🙂

Marko Dražić: Znam da je čovek na televiziji godinama, znam kakav ima kliker. Rekoh: Jao, sad kad krene neka prozivka s Kesićem. I ja s njim jedan na jedan – ja nemam šanse. Ja kažem: Je li OK da ja pozovem i Viktora? Čisto ja računam ako krene fajt, dva na jedan, tu već imamo šanse. Uz pomoć Viktora ćemo moći da dobijemo Kesića, a sam nema šanse. Viktor? Važi, može i on. I onda dođemo nas dvojica, ali nije bio razgovor tog tipa: neke prozivke i slično. Najnormalniji je bio razgovor. Najobičnije gostovanje u nekoj radijskoj emisiji. I nakon te emisije, mi odemo s Kesićem na piće i tu krenemo da pričamo šta radiš, čime se baviš. I onda on nama to kaže.

Viktor Marković: Njegovu tužnu priču kako ga nema na TV-u neko vreme, a voleo bi da se vrati.

Marko Dražić: Da, nema ga dve godine i on bi jako voleo da radi nešto na foru Daily Showa ili Colbert Reporta, ali eto on je voditelj, on je pisao scenarije za svoje prethodne emisije, ali ne može jedan čovek da tačno…

Viktor Marković: Sam je, naporno je.

Marko Dražić: Jedan čovek ne može da piše iz nedelje u nedelju, koliko god da je genijalan, takav format. I kao: Meni trebaju scenaristi. Mi kao: Pa, čekaj. Nama treba voditelj. Jer mi kod nas sebe nije nikad video u ulozi voditelja. Nama treba voditelj. Tebi trebaju scenaristi. Pa, hajde da smislimo nešto zajedno. I tu je nekako sve počelo. Ali, ja se stvarno pitam, plašim se da pomislim da sam ja otišao u tu emisiju sedam dana ranije, da bih gostovao s nekim drugim, da li bih ja ikada upoznao Kesića i da li bi se išta dešavalo na ovaj način.

Ivan Minić: Pa, ništa. Bili biste scenaristi za agape ili tako nešto.

Marko Dražić: Bila bi dobra fora. Verovatno bi tako nešto radili. Tako da, da, to je zanimljivo kako je krenulo. Mi smo to u hodu krenuli da se upoznajemo i da zajedno smišljamo kako će ta emisija izgledati. Mi nikad smo radili pre toga za TV. On je opet radio neke slične stvari, ali nikad ni on na taj način nije vodio emisiju. Nije, recimo, navikao da čita tekst sa promtera ili, što bi ljudi rekli, s idiota. On je u Fajront republici imao spontane razgovore i neke skečeve. Tako da je i njemu bilo čudno. On se pre toga nije bavio politikom. U početku i on malkice se plašio da uđe na taj teren, jer nije prethodnih godina toliko se bavio političkom nekom satirom.

Viktor Marković: Tu je ulogu odigrao i Sale, reditelj naš, koji poznaje Kesića iz gimnazije ili tako nešto. Njih dvojica znaju se tolike godine, ali nisu nikad sarađivali. A njemu je bilo nekako stalo mnogo da se napravi taj neki srpski Daily Show. Tako da ga on dodatno pogurao.

Marko Dražić: Da. Zapravo, Saletova je bila ideja. On je rekao: Ti bi trebao da radiš ovo. On nekako nije hteo sam to da piše i onda smo se nekako tu zajedno našli. U startu je to nekako super kliknulo. Jer on je baš imao veliko poverenje u to što radimo. Verovao je da mi nekako smo potkovani za tu neku temu, koju prethodno on možda nije toliko obrađivao. Mi smo opet verovali da je genijalni voditelj, koji ima neverovatno harizmu, dikciju, pojavu. Tako da je to onako krenulo, mada je i to je bilo na mišiće. Ja se sećam ta prva emisija, prva epizoda, kad smo snimali, to je baš trajalo dugo. I dok smo se mi uhodali, uigrali, kamermani, reditelj, on. To menjaj kamere: sad bodeš u ovu kameru, pa pređeš na ovu kameru, pa se vratiš. To je su sve bile neke finese koje je i on morao da ovlada. Ali, sećam se da smo posle tog prvog snimanja bili mokri. Sve je to trajalo ne znam koliko sati. Mi nismo imali pojma na šta će to ličiti. 

Viktor Marković: Naravno, kada toliko nekako praviš prvu epizodu, čitaš taj tekst sto puta, ponavljaš sto puta, pa su greške sto puta i posle tog stotog puta naravno da ti ništa više nije smešno. Onda kad gledaš kako je to ispalo, čuješ tu foru hiljaditi put i u fazonu si: Pa, ova fora je bez veze. Ovo je najgora fora ikad. Zašto smo ovo stavili u scenario?

Marko Dražić: Ko je napisao ovo? 🙂

Viktor Marković: Da, da, ali samo zato što smo je čuli po hiljaditi put i bili smo toliko nekako možda malo i zagađeni time kako izgleda Daily Show, a šta sve možeš tehnički da izvedeš u Srbiji. To su nebo i zemlja, njihova produkcija i naša.

Ivan Minić: Možeš da izvedeš sve, ali ne možeš to da platiš.

Viktor Marković: Ne možeš da platiš. Mi to, naravno, nismo znali tada. Bili smo u fazonu verovatno može sve što vidiš u Americi može da se izvede i kod nas, ali ne.

Marko Dražić: To je isto prva stvar. Prvi savet za ljude koji se bave biznisom – nije tako. Ništa kao u Americi.

Viktor Marković: Nije ništa kao što misliš, da. Tako da bili smo posle te prve epizode i posle prvih nekoliko epizoda malo, kako da kažem, nije nam elan odmah porastao. Ali, onda smo čuli reakcije publike i nekako smo nehotice čačnuli u ovo što se sad dešava sa ovom medijskom slikom. Čačnuli smo tamo gde se ne sme, a mi nismo znali da se to ne sme to tada.

Ivan Minić: Nije vam niko rekao.

Viktor Marković: Nije nam niko rekao.

Marko Dražić: Nismo ni pitali. Mi smo rekli: Mi to radimo. Hajde da cepamo kako mi želimo.

Viktor Marković: Nekako najlogičnije je da kritikuješ vlast. To je na keca.

Ivan Minić: Daily Show. 🙂

Viktor Marković: Daily Show. U tom trenutku je to kod publike izazvalo i šok efekat i malo kao u fazonu kako ovi smeju.

Marko Dražić: Ja čak mislim da ta prva pozitivna reakcija mase ljudi da nisu te prve dve-tri epizode bile toliko realno dobro, koliko je to bio šok efekat. Da ti zaista čuješ na nacionalnoj televiziji da neko takve stvari priča o tadašnjim političarima na vlasti. I dalje su ti političari na vlasti. To je zapravo bio veći uspeh, zbog toga što su ljudi bili šokirani, pa smo mi se ubrzo uhodali. Sad kad gledaš prvu-drugu epizodu, petu i petnaestu, ti vidiš kako je to sve mnogo bolje i brže.

Viktor Marković: Napreduje.

Marko Dražić: Napreduje. Koliko je Kesić bolji, opušteniji. Koliko je krenuo brže da priča, da ima bolju mimiku. Nekako i mi kad pišemo…

Viktor Marković: Znamo već kako će on to da izgovori. Tako da je to isto bilo kod prve epizode, kao ti pišeš nešto i on to izgovori i kao: Uf, čekaj. Nisam uopšte ovakvo ovo zamislio. Jer znamo ga iz Fajront republike i Dezinformatora, ali ovo je sad neki skroz drugi format, koji moraš i drugačije da iznosiš. I on se nekako uvežbao u svemu tome i onda sad se znamo na keca.

Marko Dražić: Da, to isto da napomenemo. Mi od prve epizode do dvesta i neke koliko već sada mi uvek to s njim pišemo. Ali, čak sada ako pišemo nekad, ako on tog dana ne može da dođe, mi nekako toliko se s njim već poznajemo da ja kad pišem ja tačno čujem njegov glas kako to izgovara, što prvi put nemaš pojma.

Ivan Minić: Imam ja tu vrstu traume sa nekim ljudima.

Marko Dražić: Nije lako. U polusnu si i čuješ on to izgovara.

Ivan Minić: Bio sam na snimanju jedne od prvih epizoda. Neko od vas me je zvao ili me je čak i on zvao, kad sam izašao iz bolnice, pošto neposredno pre početka toga sam ja zaglavio u bolnicu, ali nije bitno. Ali, bio sam tu negde od samog početka i bilo mi je fantastično kako ti imaš format na koji se oslanjaš, znaš šta hoćeš da postigneš. Imaš neki format na koji se oslanjaš, ali sa druge strane, imaš čitavu istoriju užasno loših pokušaja lokalizacija stranih formata na našem tržištu, gde su manje-više svi fejlovali osim onih koji su bili dovoljno jaki autorski da su mogli svojim autorskim radom da urade adaptaciju toga i da nešto što treba da bude lokalizovano – bude malo više lokalizovano od samo prevođenja jezičkog na to. Čini mi se to negde desilo sa 24 minuta. Ono što bih voleo da negde objasnite zato što upravo u tom trenutku Kesić nije u medijama, imao je Fajront republiku. Nakon toga je imao onaj period kada je radio predstave, koje su isto imale neku svoju publiku. Bile su interesantne, kreativne i sve to. Međutim, to je sve nekako, da kažemo, fade-outovalo. I imaš čoveka koji je jedan najprepoznatljivih medijskih lica, ali koji nije više u fokusu. Dolaziš sa nečim što je format koji ne postoji kod nas. Nije nepoznat, ali ne postoji kod nas. I sad treba da dogovoriš sa nekim ozbiljnim medijem, jer ako nije na ozbiljnom mediju u dobrom terminu, onda ne treba da postoji. Kako to ide?

Pilot epizoda 24 minuta

Viktor Marković: To ide, iz naše perspektive, i to je potpuno neka misterija i magija, pošto mi nismo imali nikakvih dodira sa televizijom do tada ni sa bilo kakvom produkcijom na televiziji. Nismo imali nikakvog iskustva u tome. To se sve nekako odvija ti kao misliš da nema šanse da će bilo ko da prihati ovo. A, zapravo, ljudi na televiziji gledaju kao otprilike i oni vole neke nove formate i oni vole nešto dobro. Ti misliš kao ovo nije za sada i ko će ovo da uzme, ali na kraju i ti ljudi razmišljaju iz biznis perspektive verovatno, pa u fazonu su: Daj da probamo sa ovim. Šta je najgore što može da se desi? Može da propadne i da izgubimo neke male pare. Ali, ako bude dobro, zaradićemo dobre pare. Tako da to se desilo tako što smo mi trebali da krenemo na Prvoj Televiziji.

Marko Dražić: Da, samo da dodam da je mnogo pomoglo, sve ovo stoji, ali mnogo je pomoglo što je Sale naš producent i reditelj u to vreme bio zaposlen na Prvoj. Tako da u startu su u njega imali poverenja ljudi koji odlučuju. On je ponudio emisiju i mislim da je opet to mnogo značilo. Da je sad neko sa ulice došao, zakucao na njihova vrata i rekao: Imam ideju za emisiju s Kesićem, pitanje da li bi oni uopšte pružili šansu toj pilot epizodi, kao što su pružili. Tako da je i taj faktor bio negde bitan.

Viktor Marković: Da. I dalje posle ovoliko godina nismo neki televizijski ljudi. Mi smo više kao neki glupi scenaristi, koji znaju da napišu scenario i to je to. Ali, Kesić i Sale baš imaju iskustva, dugogodišnjeg su imali i tada sa televizijom, i oni su zapravo znali kako to da zapakuju, da ponude, proguraju, itd. Tako da možda smo mi malo loša adresa za odgovor na to pitanje. Mi to posmatramo kao i bilo koji gledalac.

Ivan Minić: Pitaću ja i Kesića to pitanje, ali pitam i vas zato što i vaš ugao u celoj priči je vrlo važan.

Marko Dražić: Da, da. Ali, to je isto bilo stresno, jer mi smo radili tu pilot epizodu koju je emitovana početkom jula 2013. na TV Prvoj i mi naredna dva-tri meseca pojma nismo imali šta se dalje dešava. Taj pilot je bio gledan, bili su dobri komentari uglavnom. Naravno, uvek ima neko kome se ne sviđa, ali bile su dobre reakcije. Ali, mi smo u startu imali dogovor da snimimo jednu epizodu i mi pojma nismo imali da li će te emisije biti ili neće biti. To je bilo dosta stresno, jer negde znaš da je to što si uradio dobro…

Ivan Minić: A svakako sledi ona letnja pauza i…

Marko Dražić: Jeste, ali mi nemamo nikakav ugovor. Sad ti znaš da to što si uradio OK, korektno, dobro, ali i ti znaš da može da bude duplo bolje. A opet ne znaš da li ćeš dobiti tu šansu, a krivo ti je da je ne dobiješ, jer znaš da može to da bude početak nečeg divno. Onda smo mi tek negde krenuli krajem oktobra. Znači, mi smo otprilike imali jedno dva-tri meseca odsustva bilo kakvih informacija hoće li biti uopšte neke sezone. I onda smo čuli da će biti, ali ne na Prvoj nego na B92 i da smo dobili ugovor na 10 epizoda. Sećam se, meni je to delovalo kao nebo, vau!

Ivan Minić: Kao Friendsi. 🙂

Marko Dražić: Ovo sad radimo deset puta?!

Viktor Marković: Deset puta po 24 minuta, jer toliko je trebalo da traje i toliko je trajala emisija. Zato se i zove tako. Znači, deset puta po 24…

Ivan Minić: Da, to je onaj format koji ide na televiziji.

Viktor Marković: Jeste.

Ivan Minić: 24/48.

Marko Dražić: Da, da, ali meni je to delovalo kao: Vau! Ovo je veliko! Hoćemo li mi uopšte moći da uradimo 10 epizoda? Hajde 4-5-6 hoćemo, ali da li ćemo moći baš svih 10. Ali, eto, to je bio početak.

Ivan Minić: Ili 200 epizoda kasnije.

Marko Dražić: 240 i neka, da.

Ivan Minić: Kada snimaš nešto što je, da kažem, postoji jedan vrlo jasan plan nedeljni kako se objavljuje, postoji jasan format, postoji neki standard očekivanja koji se tu dešava. I, naravno, vi imate situaciju da svake nedelje se oslanjate na ono što se desilo u prethodnih nedelju dana u nekom obimu. Nekad je malo i šire, ali imate uvek nekog materijala. Ali, prosto nisi siguran ni da li ćeš svaki put sve to stići, ni da li ćeš svaki put to uraditi na način koji je dovoljno dobar. Uradićeš ga, ispunićeš kvotu. Moraš da je ispuniš, jer prosto to je zahtev cele situacije. Ali, kako izgleda to kada prvi put dođeš u situaciju da neće Dejan da ti kaže mora tekst da izađe u 11 i 13, a ako i ne izađe, Dejan će da se ljuti, ali će da zaboravi posle pola sata? Nego sad imaš veoma veliku odgovornost prema svemu tome, a nisi ti lice koje to nosi. OK, to je Kesić. Ali, jesi ti deo toga. Ti si jesi vrlo važan deo toga, ti jesi autorski tim koji stoji iza toga. Kako izgleda naterati sebe 240 puta da sedneš, smisliš nešto i pokušaš da svaki put budeš barem jednako dobar, ako ne bolji?

Kako nakon 240 epizoda biti jednako dobar

Viktor Marković: Nije to toliko nateravanje sebe. Nama je to i dalje posle 240 puta, kako bih rekao, zadovoljstvo da radimo. Barem ja mislim da je svima zadovoljstvo da to radimo.

Marko Dražić: Jeste, jeste.

Viktor Marković: Ima dosta da je stvar vežbe u pitanju. Tih prvi 10 epizoda ja mislim da smo za svaku epizodu trošili minimum četiri dana pišući.

Marko Dražić: Da, da.

Viktor Marković: Znači, počneš u ponedeljak, završiš u četvrtak uveče, a traje 24 minuta. Baš si u fazonu ne znamo kako se radi, priznajemo. Idemo polako.

Ivan Minić: Baš polako.

Viktor Marković: Jako je spor.

Marko Dražić: Jer mi u hodu sam format uvrđujemo. Dakle, mi menjamo stvari. To je isto zanimljivo i to što si rekao kako mnogi formati koji se ovde nisu primili. Nekako to zaista na kraju se sve svodi na to kako to voditelj iznese, kakvu on ima harizmu. I mi smo u startu, recimo, imali Džona Stjuarta Daily Show i Stiven Kolbert. Mi smo u startu to pisali, kad smo zamišljali, ti sve vreme imaš Džona Stjuarta ili Kolberta. Ti nemaš Kesića. Ti njega znaš iz neke druge priče. I onda smo mi tu imali dilemu: Džon Stjuart je imao te neke ekspresije, kad se uhvati za glavu, What?!; Kolbert je bio malo mirniji. Pa smo mi gledali da li treba Kesić da bude naglašeniji, da bude malo poker face.

Viktor Marković: To su neke naše početničke greške. U smislu, neiskustvo. Ne znam na osnovu čega da praviš ovo i najsigurnije je da kopiramo…

Marko Dražić: Ili ovog ili onog ili nešto između.

Viktor Marković: Ili ovog ili onog ili nešto između, ali baš bukvalno da ga kopiramo. Znači, moraš da uradiš ovako kako on to radi, jer to je očigledno dobro. A to je greška, jer to je dobro u Americi. U Srbiji niko ne kapira šta si uradio.

Marko Dražić: A nije Kesić… I onda smo mi shvatili da je Kesić jako brzo prestao da bude Kolbert ili Džon Stjuart. I postao je Kesić.

Viktor Marković: Srećom. 

Marko Dražić: On ima neke svoje dobre strane koje njih dvojica nemaju i shvatiš da je to zapravo on. Da on nema šta tu da imitira onog kad se hvata za glavu ili ovog kad ne znam šta uradi. Nego prosto da on to iznese na svoj način. 

Ivan Minić: Koliko je on tu preuzeo inicijativu sa te strane?

Kesićev kreativni doprinos

Viktor Marković: Vrlo je preuzeo zato što… Da, fizički je nemoguće za jednu osobu da napiše – mislim, moguće je, ali ne znam kako ta osoba…

Marko Dražić: Moguće nedelju-dve, ali ne možeš četiri meseca.

Viktor Marković: Da. Teško je jako, hajde da kažemo, da napišeš celu epizodu sam. I zato smo mu potrebni mi. Ali, ono gde je on potreban i ono gde je on jako dobar, a to je da on zna televizijski šta pali, šta ne pali. Od nekih sitnih izraza, od nekih trikova. Njegova je fora da se uvek počinje isto, da se uvek završava sa šoljom, da uvek moraš da imaš neke fore koje se ponavljaju, kao budale ili tako neki izrazi. To je njegovo iskustvo sa televizije i to je ono u čemu je on jako dobar, da zna na šta gledaoci reaguju. I to je ono što mi nismo imali pojma, ali smo ga, naravno, pustili da on nekako napravi taj format emisije i da radi onako kao što najbolje i zna da radi i da ubacuje te izraze gde on oseti da treba i da se ponavljaju te fore, iako je nama bilo čudno zašto bismo ponavljali neku foru. Ali, to je ono gde on preuzima, a, naravno, učestvuje i u pisanju. Naravno da je i on sad već isto, kako bih rekao, ne sad, nego otpočetka učestvuje u pisanju scenarija bolje nego bilo ko od nas. I zna kuda da otprilike vodi, zna šta treba da bude poenta svake teme. Zna kako da završi. Zna kako da zaokruži. Naravno da prati sve isto šta se dešava u vestima i u politici. U početku možda nije toliko pratio.

Marko Dražić: U početku nije toliko i to jeste možda bila malo njegova nelagoda, ali on je od prve epizode krenuo da kupuje NIN, Vreme, Nedeljnik. 🙂

Viktor Marković: Shvatio je to kao pravi profesionalac.

Marko Dražić: Da, da.

Viktor Marković: Ja sam sad čovek koji prati vesti.

Marko Dražić: On apsolutno ni najmanje ne zaostaje za nama koliko prati – naprotiv. Tako da to više nije onaj Kesić iz 2013. godine. Zanimljivo, mi zajedno s njim pišemo, ali on veče pre snimanja sam prolazi u svom stanu prolazi scenario. Mrmlja sebi u bradu, vežba neke mimike, gestikulacije. I zanimljivo je kad dođeš na snimanje, kad vidiš kako uradi neke sitne korekcije. Ubaci neke sitnice koje dodatno zablesave scenario, koje on dok se preslišava, dok vežba shvati šta bi mogao negde da uradi. Samo bih dodao, ovo što kaže Viktor, Kesić je čovek koji ne ume da kupuje ćevape kad se pravi roštilj koji ne ume da upali vatru kad se pravi roštilj, ne ume da vozi. Znači, ima zaista neke stvari koje su fascinantne, ali…

Viktor Marković: Neoprostive.

Marko Dražić: Neoprostive stvarno, ali kad je reč o poslu, on je beskrajno odgovorna osoba. To je zaista neverovatno koliko je on posvećen. Koliko ga nekad možda i mi nerviramo – ne možda, sigurno – kad on dođe u Njuz, a mi radimo još 20 minuta neki drugi posao koji nismo stigli da završimo. On nekako kad tu dođe, jako je posvećen i želi da ta emisija bude što bolja, da je što bezbolnije izguramo, da to bude jedan lep timski rad. Tako da je zaista uživanje s njim raditi.

Viktor Marković: Jako je bio zanimljiv period, da se vratim na knjigu Prava istorija sveta. Kada smo pisali knjigu, to ga je užasno nerviralo – ta knjiga. Jer ta knjiga zahteva neko vreme, a neretko se desi da kako mi, opet po treći put ponavljam kako smo super sa organizacijom vremena, zagazimo u njegov termin sa pisanjem fora za knjigu. I onda on, tipa, petnaest-dvadeset-pola sata čeka tu da mi završimo i mrzi tu knjigu iz dna duše.

Marko Dražić: Pulsirano onako pasivnom agresijom. Uzme da igra šah na kompjuteru u to vreme. Tako da zabavno je sve to. Ali, da, zaista nekako jako je odgovoran.

Viktor Marković: Jako je odgovoran.

Marko Dražić: Baš jako je odgovoran. Mnogi ljudi koji ga viđaju na ulici, u nekim situacijama kad se nešto zeza, uopšte ne mogu da povežu da ta osoba toliko workaholic.

Ivan Minić: Hajde samo kratko da danas, dakle, 200 epizoda kasnije, kako je izgleda uobičajen proces pripreme?

Kako izgleda proces pripreme za emisiju

Viktor Marković: E, pa sad vidiš rekao sam ti nam je trebalo četiri dana da napišemo 24 minuta. Sada nam trebalo otprilike dva dana da napišemo sat vremena. Nije sat vremena, ali malo manje sad traje emisija, hajde da kažemo 45 minuta. Tako da jako smo se uvežbali. Jedan dan je čisto, kako bih rekao, priprema. Razmišljamo ko su gosti, ko je analitičar, ko je bend, koje teme obrađujemo.

Marko Dražić: Da, imamo Fejsbuk grupu gde nabacujemo vesti.

Viktor Marković: Da, da.

Marko Dražić: Evo šta se juče desilo, šta se prekjuče desilo. Tako da mi već imamo otprilike spisak tema i tu gledamo koja će od tih tema ući u emisiju, koja neće.

Viktor Marković: Ali, full sreda i ceo četvrtak su posvećeni isključivo pisanju emisije od početka do kraja. Tako da ja ne znam koliko je to sati ukupno. Možda nam sad treba malo manje sati nego pre, jer smo se uhodali, ali ima posla. I, OK je, odnosno moraš da napraviš to da ti bude proces koji se ponavlja i na koji se navikneš posle nekog vremena. Moraš to da shvatiš jednostavno kao posao.

Marko Dražić: Da, ali mi se čini, recimo, ja sam se baš skoro setio kako je atmosfera mnogo bolja sada na poslu nego što je bila u početku. Iako bi možda delovala da je obrnuto, da je sad neki zamor materijala. Ali, pre četiri godine sećam se list Danas je poslao novinarku jednu da napravi reportažu. Da bude s nama dva dana, da napiše reportažu kako izgleda behind the scene.

Ivan Minić: Uf! 🙂

Marko Dražić: Uf pogotovo! 🙂 Jer ona jedanput pitala: Momci, jeste li vi stalno ovako ćutljivi? Je li zbog mene ovo? Jer se dešavalo da mi po sat vremena ćutimo. Nešto ne ide, nešto bleji svako u neko svoju priču.

Viktor Marković: Zapravo, komuniciramo preko Fejsbuka, iako sedimo u istoj prostoriji. Pa, neko kači neki link, mogli bismo ovo, ali to se sve dešava onlajn.

Marko Dražić: Jeste, mi smo introverti otprilike. Ako nas poznaješ, a poznaješ nas, znaš je u Njuzu, što bi rekla moja žena, bila čemerna atmosfera čak nekad na početku. Mada, više nije tako i nas je sada više. Tu je koleginica Jelisaveta, tu je i Vlada – popularni sa Tvitera Preduhitrivach. Tako da i oni kad su došli smo se i mi malo još dodatno preporodili, tako da mi se čini da je sada mnogo življe i luđa atmosfera. To je nekako zanimljivo koliko se i mi najviše smejemo na neke stvari koje ne mogu da završe u emisiji, jer…

Viktor Marković: Uglavnom, jer su potpuno pogrešne. U smislu, nekorektne i smešne zato što su pogrešne. Onda to ne možeš da ubaciš u emisiju, jer će ljudi prestati da gledaju tvoju emisiju i zvaće televiziju da se žale. Možda ćeš završiti u zatvoru. 🙂

Marko Dražić: Da, tako da i nas možda dok pišemo te neke fore koje znamo da će nasmejati našu publiku nama možda nisu one više toliko smešne, jer smo imali često razne varijacije na tu temu. Ali, da bismo mi došli u stanje da napišemo da bude smešne, potrebno je da mi izlupetamo neke potpuno pogrešne i bolesne komentare.

Viktor Marković: Zbog kojih bismo bili cancelovani, to se danas kaže.

Marko Dražić: Možda čak i u zatvoru. Ali, u svakom slučaju, to je negde nama potrebno, da bude neka bolja atmosfera i zaista jeste mnogo sad življa atmosfera nego što je bila te 2013. kad sam bili u panici: Šta radimo? Na šta će ovo ličiti? Hoće li ovo iko gledati?

Viktor Marković: Ali, da, sigurno smo opušteniji i zbog toga jer znamo već nekoliko godina unazad da publika baš voli tu emisiju i da gledanost nikad nije bila jača. Nekako možemo da uvek se setimo da koliko god nam teško ide možda pisanje neki put ako je neka mrtva nedelja, znaš da i publika tu je ipak iza tebe. Nisu protiv tebe. Ipak navijaju za tebe gledaoci. To ti malo olakša posao u smislu da se ne smoriš, nego znaš da imaš super proizvod i da samo malo treba nekako da nađeš neki…

Marko Dražić: I vratiš na onaj prvobitan osećaj pisanja na Njuzu, što smo počeli kad smo ovde krenuli da pričamo s tobom, taj osećaj ljudi kojima se to dopadne, koji to lajkuju, nekako imaš to saznanje – OK, to jeste tebi posao i ti si zato i plaćen i od toga živiš. I to jeste negde postao posao i Njuz i 24 minuta, ali i dalje imaš to saznanje da ta emisija znači ljudima. Evo ja sam pre neki dan bio na jednom dečjem rođendanu, gde mi je jedna žena rekla: Jako nam je mnogo značila vaša emisija tokom karantina. To nas je isčupalo, jer smo bili u stanu non-stop. Svake subote smo čekali Kesića da nas malo raspoloži. Ti znaš da postoje na hiljade ljudi koji tako razmišljaju i to je nekako nešto što prosto ako ti se nekog dana i ne radi ili mrtva je nedelja ili političari ponavljaju 50. put istu priču pa nije lako da ti nađeš 50. nov ugao kako to da obradiš, negde si svestan da to zaista znači ljudima.

Ivan Minić: Pored priče sa Kesićem i 24 minuta, vi ste kao kreativci aktivni i na drugim poljima. Između ostalog, u poslednje vreme, doduše u prvom periodu ne baš redovno, a sad nešto malo redovnije, ljudi mogu da slušaju i Njuz podkast.

Marko Dražić: I da gledaju.

Ivan Minić: I da gledaju, dobro.

Viktor Marković: Ima i takvih ljudi.

Ivan Minić: Ima nas raznih.

Marko Dražić: Čudaka.

Ivan Minić: Ali, znam i da je bilo situacija u kojima su prosto razni klijenti, produkcije, iskazali želju da rade sa vama kao kreativcima. Kako je to izgledalo? Kako je došlo uopšte prvi put do tako nečega i kako to izgleda iz vašeg ugla?

Aktivnosti van Njuza i 24 minuta

Marko Dražić: Pa, nama je to sve zabavno. Ja, sad ovo zvuči kao neka bullshit fraza, volim nove izazove. Ali, mislim da stvarno svi mi volimo neke nove izazove.

Ivan Minić: U tim godinama, svaka čast!

Marko Dražić: Jeste, ja sam mlad duhom. Još sam sluđen, pa zato. Ali, sve je to novo iskustvo. Mi smo sad, recimo, radili tri reklame za 4zida i to je bilo prvi put da radimo celu reklamu: od scenarija do kompletne realizacije. Nismo mi snimali, montirali. Imamo ljude sa kojima to sarađujemo, koji to rade. Recimo, to je isto bilo zanimljivo iskustvo za sve nas. Mi bismo voleli da nas ljudi češće i za takve stvari angažuju, jer mnogi ljudi ne znaju da i to možemo, imamo da radimo i mislim da smo u tom prilično dobri. Tako da to jeste negde novo iskustvo. Jer i rad na Njuzu i rad na emisiji, to jeste nešto što se ponavlja i što mi volimo i uvek ćemo voleti, ali meni je uvek zabavno da radim nešto novo i da se oprobamo u tako nekoj novoj situaciji.

Viktor Marković: Pazi, mi smo, hajde da kažemo, u marketingu najšire moguće. U tom nekom polju smo povezani sa baš velikim brojem što brendova, što agencija marketinških još od neke 2013. ili tako nešto. Tako da već duže vreme mi radimo te stvari. Počeli smo sa nativeima, pa se to nastavilo kao scenariji za neke reklama i evo sad radimo te full produkcije. Tu, naravno, postoji problem što ti non-stop moraš da podsećaš što agencije, što brendove da ti i dalje radiš tu istu stvar. Nije da smo kao kreativna marketinška agencija full, ali možemo da uradimo sve što može da uradi bilo koja agencija. Sa naglaskom, da smo ipak možda malo više verzirani da radimo neke stvari koje su humor, komedija i u tom nekom smislu. Tako da nas ljudi i najčešće kada nas se sete – sete se onda kad im je potrebna neka smešna reklama ili kada im je potrebna neka smešna kampanja ili da im osmislimo nešto što je malo neko razmišljanje, ne mogu da kažem, out of the box, pošto svi rade out of the box, je li tako, ali malo ima taj neki bolesniji pristup. 

Marko Dražić: Nama je to želja da zapravo klijenti negde kad žele nešto što je duhovito da im budemo negde otprilike kao neka opcija. Jer, da, mnogi će po defaultu ići u jednu-drugu-treću agencija, koja će im opet isporučiti nešto duhovito, ali da negde shvate da i mi to radimo i da to može da bude prilično dobro. Tako da zloupotrebljavamo i ovaj podkast da ljudi koji gledaju ovo da i to saznaju i da nas angažuju sutra.

Viktor Marković: Ja kad kažem bolesnije, mislim na najbolji mogući način.

Marko Dražić: Pa, šta drugo može da bude bolesno?

Ivan Minić: Niko od tebe ne bi ni očekivao nešto drugo. 🙂 A koja je priča sa Njuz podkastom?

Njuz podkast

Viktor Marković: Mi smo nekako u podkaste zagazili prilično rano. Počeli smo ovi što su najpopularniji američki, Rogan i ne znam ni ja koji, sad da ne nabrajam koji postoje, pre nekih 3-4 godine. Evo baš pre mesec dana sam pogledao kad nam je bio onaj prvi podkast koji smo radili sa Kesićem, to je bilo pre, bogami, dve godine. Ja sam opet sa Vladom i sa Bulićem imao pre četiri godine, što je sad iz perspektive podkasta se čini kao večnost, da smo imali neke naše pokušaje emisija, podkasta, kako god dođeš na Jutjubu. To se zvalo Uskoro na TV-u. Tako da imamo već neko vreme te pokušaje da mi nešto tu napravimo neku emisiju gde ćemo se i videti i čuti, gde nećemo biti samo scenaristi. Međutim, pošto niko od nas nije toliko vičan ni pred kamerama ni pred mikrofonima, to je sve bio jako spor proces. I dan-danas je spor proces i dan-danas se uhodavamo. Međutim, ja mislim da je sad nebo i zemlja kakvi smo danas u odnosu na to kakvi smo bili pre.

Marko Dražić: Dosadilo nam je da budemo u Kesićevoj senci, da budemo neki likovi, jer to je jako stresno. Ti odeš s njim negde na tribinu, na neko putovanje, tu sve prosipaš fore s njim i posle njemu prilazi sto ljudi da se slika, tebi apsolutno niko.

Viktor Marković: Plaćaju mu piće.

Marko Dražić: Eventualno neka tetka ti priđe, kao hajde da te ispoštuje čisto, jer vidi da si se smorio zbog toga. Tako da smo imali negde želju da se oprobamo u tome. Ja moram da priznam javno da sam vrlo bio skeptičan. Ja sam baš, i to mi dan-danas kolege prebacuju kad me prozivaju, ja sam zaista bio potpuno skeptičan. Kakvi crni podkasti?! Koga briga da gleda bilo koga da ovako priča sat-dva-tri! Nisam verovao, ne samo da mi to ne možemo da isporučimo, nego nisam shvatao koncept. Zašto bih ja, pobogu, dva sata slušao neka dva lika ili tri lika kako nešto pričaju. A sam onda shvatio shvatio da zapravo podkasti mogu da se i slušaju. I tu se desio kvrc u mojoj glavi kad sam shvatio da zapravo mnoge aktivnosti koje inače obavljam: vožnja, šetanje psa, pranje sudova; da za to vreme mogu da slušam neku zanimljivu, duhovitu ili edukativnu ili kakvu god priču. Tako da sam ja to shvatio e pa, ljudi, ovi podkasti nisu loši. Da, ti prvi podkasti su nastali pre dve godine. Mi imamo te pauze tokom leta i tokom zime kad radimo sa Kesićem, i stalno imaš te komentare čitalaca i gledalaca kao: Jao, što sad nemate emisiju! Šta se desilo prošle nedelje – šteta! Onda smo rekli: Hajde dok imamo pauzu da snimimo. Prvi jedan ili dva smo snimili sa Kesićem, pa njemu nije to previše zanimljivo, pa smo onda nastavili bez njega. Hajde da vidimo da mi malo neobavezno ćaskamo, da komentarišemo neke aktuelne vesti. Jer smo shvatili da i mi dok radimo emisiju i dok pričamo o Njuzu da tu budu neki zabavni komentari koji mogli da budu zanimljivi nekim gledaocima. Ali, ti prvi podkasti su baš bili – kad se kaže preko štapa i kanapa, bukvalno su bili preko štapa i kanapa.

Viktor Marković: Mobilni je visio sa kanapom.

Marko Dražić: Bukvalno sa kanapom. Mi smo snimali to s tri mobilna, naši mobilni, ali jedan smo tako bili zakačili za televizor. On je visio na kanapu i blago se drmao. Tako da se to čak i vidi. To deluje kao neki umetnički kadar.

Viktor Marković: Mislim da je drugi mobilni bio potkočen štapom. Tako da je tu bio štap, a ovaj drugi je imao kanap.

Marko Dražić: Mislim da smo na Njuzovu prvu knjigu naslonili jedan mobilni, drugi je bio na kanapu, a treći je ne znam gde bio.

Viktor Marković: Ali, jako bitna stvar. Ovo što si pomenuo, da nismo krenuli sad da radimo podkast o bilo čemu, nego verovatno intuitivno. Jer nismo nikad mnogo razgovarali o tome, nego nam je to bilo i najlogičnije. To je da treba da pričamo o vestima aktuelnim, samo na šaljiv način i da pokušamo da nađemo više uglova za vesti. Da probamo da smislimo na licu mesta i neki naslov za Njuz i da nekako simuliramo ono što je zapravo naš radni dan u kancelariji, kako bi izgledao, kada stvarno pričamo o nekim vestima i kada stvarno tražimo neke uglove što za Njuz, što za emisiju. Ja mislim da je to jako bitno. Ljudi ne bi nas slušali kada bismo pričali o nekoj temi koju ne poznajemo, na neki način na koji nam je strano. Mislim da je ovo ono što je ljudima zanimljivo da baš vide. I to je biznis savet isto, mora da se kaže: Radite ono u čemu ste dobri.

Marko Dražić: Ovo je jedna od boljih stvari koje smo rekli. Nama je to bio zanimljiv eksperiment, jer emisija sa Kesićem je cela napisana, svaka zapeta je tu u startu isplanirana. Jedino kad on razgovara sa gostom, pa tu ima malo nekog potpitanja koje je neplanirano. Inače, sve što on kaže je unapred isplanirano. Ovde je potpuno obrnut proces. Ovde je sve bila spontana priča…

Viktor Marković: Improvizacija.

Marko Dražić: Improvizacija. Nekim ljudima je baš to super da vide kako mi razmišljamo, kakav kliker imamo, kako odreagujemo u nekoj situaciji. Nekima se opet to ne sviđa. Neki vole da to bude kratko i jasno, da bude svaka rečenica na mestu, da nema praznog hoda. Ali, nama je baš bilo zanimljivo od starta. To smo radili pre dve godine nekoliko puta, pa smo imali pauzu od godinu dana. I sad smo krenuli da radimo prvo jednom mesečno, a u poslednje vreme radimo jednom nedeljno. Imaćemo preko leta malo pauzu, ali se trudimo. Snimamo svakog ponedeljka i izbacimo svake srede. Plus-minus jedan dan.

Viktor Marković: I dalje eksperimentišemo oko toga kako to objavljujemo na Jutjubu. U smislu, da li seckamo epizodu ili izbacujemo sve iz jednog komada ili je pola iseckano, a pola iz jednog komada. Baš smo i dalje u nekoj eksperimentalnoj fazi. Ne vidim da se ljudi nešto mnogo žale. Imamo komentare čitalaca, ali koje se uglavnom odnose na to kako nam izgleda studio.

Ivan Minić: Lepo vam izgleda studio.

Marko Dražić: I koleginica i Vlada.

Viktor Marković: Jeste.

Marko Dražić: Imaš to muškarci koji pišu Jelisaveti i žene koje pišaju – pišu o Vladi. 😀 Kakav lapsus! 🙂 Tako da su i to neki komentari, ali, da, zabavno je. Ja stvarno uživam u tome. Baš volim da sa kolegama i koleginicom pričam o nekim aktuelnim dešavanjima.

Ivan Minić: I ja volim to da slušam, ali vas molim da stavite celo. Ceo snimak, pa onda da stavljate i iseckane – deo po deo.

Viktor Marković: Dobro, dobro. To nismo probali taj deo, da stavimo celo, a neke samo delove. Vidim da to sad Galeb radi i to je verovatno video od Džo Rogena. To i on radi, to svi podkasti rade.

Ivan Minić: A svi su na kraju to videli od Balkan Infa, tako da… 🙂

Viktor Marković: E, da, da. 🙂

Ivan Minić: Nekako najjednostavnije je za konzumaciju ko hoće da gleda, sluša kroz Jutjub, da ima integralno, a da ti kroz ove ostale stvari produžavaš život same epizode time što ćeš i sutradan imati upload vezan za nju i prekosutra imati upload. Ali, ne cele, nego upload segmenta koji će da zainteresuje nekoga. Aha, ovo je bilo interesantno! Mhm, mogu da poslušam i celo, da vidim kako je bilo ostalo.

Marko Dražić: Vidiš imaš teoriju da Jutjub baš favorizuje videe od 10-15 minuta, a imaš tu teoriju koji ti kažeš da favorizuje…

Ivan Minić: Favorizuje daily upload u svakom slučaju. I ne voli klipove koji su kraći od 10-15 minuta. U suštini, što duži to bolji, ako imaš neko prosečno vreme gledanja koje je dobro. Ako imaš videe od četiri sata i prosečno vreme gledanja od dvadeset sekundi, onda nije bitno.

Viktor Marković: Možda je bitno da pomenemo da – Marko je već rekao da je bio skeptičan u početku. Svi smo bili skeptični u početku kada smo kretali sa ovim. Međutim, jedna od jako bitnih stvari koje se možda zaboravljaju neki put, a to je da neke stvari moraš da uradiš na silu. Iako ti se u početku čini da su besmislene i da niko to neće da gleda. Zapravo te ništa ne košta da probaš, ali čak i to probanje je neki put na silu. Ako to hoćeš da bude konstatno, iz nedelju u nedelju, iz meseca u mesec, moraš da ga malo na mišiće izguraš. Ne samo što se podkasta tiče, nego sve. Sve stvari koje smo i u Njuzu radili – ubacivali neke nove podvrste Njuza, foto-njuzove, tako neke stvari. Moraš u početku da ih testiraš, ali testiraš ih tako što ih guraš, bacaš ih…

Marko Dražić: Testiraš ih da vidiš koliko tebi to prija i kako gledaoci/čitaoci to vide.

Ivan Minić: Ali, ono što kažu, nije test ako si jednom pustio. Test je ako probaš pet puta, deset puta, pa izvučeš neki prosek.

Viktor Marković: Tačno. E sad, tu mi imamo drugi jedan problem, a to je da smo malo razmaženi velikim brojkama, koje su nam već kao normalne. Kao što kaže Marko, hiljadu lajkova sada više ne posmatramo kao što smo ih posmatrali pre.

Marko Dražić: Ali, ja uvek vizualizujem halu Pionir. Samo zavisi koji tribinu. 

Viktor Marković: Nego kad izbaciš nešto novo, nema toliko lajkova zato što ljudima novo, i dalje gledaju šta je to. Ne sme to da te obeshrabri, da ti se učini da to nije dobar proizvod. Tako je bilo i sa Instagramom u početku. 

Marko Dražić: Pa, i sa podkastom. Neki klipove kako sečem, kao: Jao, ovaj je slabo prošao. Ima samo 7.000 pregleda. Pa, nije malo 7.000 pregleda. Nego samo zavisi koje ti imaš očekivanje i sa čim se porediš.

Viktor Marković: Da, da, ali i tu pravimo neki put grešku, jer se poredimo sa 24 minuta, koji ima stotine hiljada pregleda. Ne samo na Jutjubu, nego i na TV-u. Ima milione pregleda. Ako bi tako posmatrali stvari, mislim da nikad ništa ne bismo izbacili. Tako da biznis savet: Mora na silu!

Ivan Minić: Jako i na silu!

Marko Dražić: Jesu li gledaoci dobili nekad ovoliko biznis saveta?

Ivan Minić: Toliko konkretnih i u startu toliko depresivnih…

Marko Dražić: I toliko vapaja!

Ivan Minić: Znači, zaista dosad nismo imali.

Viktor Marković: Moramo da kažemo da smo jedno vreme u redakciji imali napisano Na silu na zidu, tako da ne zaboravimo, ogromni slovima.

Marko Dražić: Na silu i imali smo napisanu…

Ivan Minić: I sliku Đoganija.

Marko Dražić: Imali smo sliku Zdravlje u glavi. Jer to je isto kada smo sarađivali sa nekim klijentima, pa nekako smo shvatili da jako volimo da sarađujemo sa raznim klijentima, ali da ipak sve vreme moramo da shvatimo da je to neki proizvod i da mi za to radimo neki slogan, neku reklamu, ali da nekako to je i dalje proizvod. To i dalje nije smisao života, i dalje nije filozofija, i dalje nije ne znam šta, što nekad često neki ljudi posmatraju. Tako da smo rekli hajde da to posmatramo ovako na jedan malo drugačiji način.

Viktor Marković: To isto može da bude biznis savet: Zdravi u glavi.

Marko Dražić: Mislim da je to isto OK.

Viktor Marković: Znači, ne treba previše ozbiljno da shvatate sve što radite. Treba da malo pogledate iz daljine i da neke stvari su..

Marko Dražić: I da shvatite da to i dalje je kisela voda, to je i dalje keks, da je to i dalje čokolada, da to i dalje nije spejs-šatl koji sleće na Mars.

Viktor Marković: Nije smisao života.

Marko Dražić: Da, nego neki lep proizvod.

Ivan Minić: Momci, hvala! Od nekog ko je obećao da neće reći ništa korisno, mislim da ste rekli mnogo toga i jako zabavnog i jako poučnog i jako korisnog. I da ste pokazali na neki način ljudima koji razmišljaju da krenu na neki nekonvencionalni put da svašta zapravo može da se desi ako postoji istrajnost i ako postoji neka uzajmna energija i razumevanje koji te guraju. Jedan drugog kada guraš…

Marko Dražić: I da je verovatno dobro imati neke biznis strategije. To nećemo da omalovažavamo, ali u slučaju Njuza ništa od toga nije postojalo. Nije bilo 5-godišnjeg plana, nije bilo plana za 5 meseci, ali ta neka strast, ljubav i istrajnost su doveli do toga da postojimo skoro 11 godina.

Ivan Minić: Dan za dan. U najgorem slučaju, dan za dan.

Marko Dražić: Mislim da u Srbiji ti često ne možeš da planiraš pet godina unapred.

Ivan Minić: Često ne možeš da planiraš ni dan za dan. 🙂

Viktor Marković: Spuštiš očekivanja. Kao OK bend. 

Ivan Minić: Dobro. 🙂 Bio je ovo jedan OK podkast. Hvala vam na tome.

Marko Dražić: Hvala i tebi. 🙂

Viktor Marković: Hvala i tebi. 🙂

Ivan Minić: Ukoliko vam se ova epizoda dopala, pogledajte i neku od prethodnih. Možete nas zapratiti na Youtube-u, na audio platformama, ili se prijaviti na našu mailing listu. Takođe ukoliko želite, možete nas podržati na platformi Buymeacoffee, bilo jednokratnom donacijom ili mesečnom pretplatom. Za kraj bih se samo zahvalio još svima koji nas podržavaju, kao i našim prijateljima iz kompanije Epson koji su pomogli realizaciju ove epizode. I pozvao vas da, kao i do sada, sve svoje predloge, sugestije i komentare ostavite na za to predviđenim mestima na društvenim mrežama i na YouTube-u a mi ćemo ih uzeti u obzir u realizaciji narednih epizoda. Vidimo se naredne nedelje.