EP118: Ivan Zeljković

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: U današnjoj epizodi Pojačalo gost mi je Ivan Zeljković – Zeka Milioner. Pričali smo o tome kako je izgradio svoju karijeru pre Milionera, kako je izgledao ceo projekat kada je potpuno neočekivano postao voditelj, a kasnije i producent lokalnog Milionera. A zatim šta se sve dešavalo kada je došla kriza i kada mu se producentska kuća koju je imao, gde je imao više od stotinu zaposlenih, urušila i u nekim najtežim godinama došao u situaciju da mora da krene ponovo. Ne od početka, ne od nule, nego iz značajnog minusa. Zeka je otišao u Dubai. U Dubaiju i Singapuru danas gradi svoju poslovnu priču koja se zove Evans Media Group. I mislim da je njegova priča izuzetno interesantna, inspirativna i može da posluži kao jako dobra lekcija svima nama koji mislimo da je ponekad teško i da ponekad nema dalje, a isto tako i da nema nazad. U svakom slučaju, nadam se da ćete uživati.

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Imenjače, dobro došao.

Ivan Zeljković: Imenjače, bolje te našao!

Ivan Minić: Dosad nismo imali goste koji su uz svoje ime, prezime, nadimak imali taj sufiks milioner. Kako je uopšte izgledala ta priča tada kada se dešavala? Svakako ćemo se baviti hronologijom, ali to je taj jedan momenat po kome si najprepoznatljiviji ljudima ovde, jer je to prosto bio šou koji je imao maksimalnu moguću popularnost u tom periodu i ti si taj posao radio fantastično. Ali, nekako iz ugla mnogih koji nisu pratili radijsku scenu i malo šire medijsku scenu, ti si bio neko novo lice koje niko ne zna.

Kako se Milioner dogodio

Ivan Zeljković: Tako je! Upravo tako! U ovom podkastu ja sam bio ovaj sto, dva mikrofona i to mi je bio život deset godina na radiju. Radio Pingvin, pa Radio Naxi, pa opet Radio Pingvin. I onda sam, svi kažu sticaj okolnosti i svi kažu evo ga ovaj, što kaže Mesi… Preko noći došao čovek, a u stvari preko noći je trajalo deset godina. Znači, moja priprema da vodim Milionera je faktički trajala deset godina, time što sam deset godina radio na radiju i pripremao se u medijskom svetu da dam neki doprinos. A na BK Televiziji sam radio kao tonac, odnosno audio post-produkciju sam radio. Nisam radio na mikseti, na programu, nego sam radio u post-produkciji. Znači, sve emisije koje su se snimale su prolazile kroz našu audio obradu. Radili smo špice, džinglove, reklame, itd. I zahvaljujući sticaju okolnosti, zapravo jedan kuriozitet, pre nego što je Milioner došao, šest meseci pre nego što je došao, krenule su najave. Uskoro kviz Milioner! I to sam čitao ja, ne znajući da ću da vodim kviz tada. Ja sam radio u audio produkcijskom studiju, a obzirom da sam deset godina trenirao svoj glas uz najbolje mentore koje ova zemlja i dan-danas je mogla da da, ja sam podario glas. Iako sam se uvek svađao sa BK Televizijom da mi plate malo to što mi uzimaju glas. OK, ja ću da obrađujem zvuk, ali nešto… I nisu mi plaćali to. E sad, zove mene Draško Plavšić na razgovor, producent Milionera, ja rekoh: Sad me zove da mi nešto kaže da ne čitam dobro i kako treba, da promenim, a već mi ne plaćaju. Sad ću da odem tamo… Međutim, čovek je čuo čekajući montažu. Oni su montirali isečke Milionera za nekoga, da bi tražili voditelja. I čekajući montažu, neki lik – neki lik, Miroslav Savić, montažer i ja smo se zezali u nekoj emisiji Top lista, koja je išla na BK satelitu, koju nikoga u tom trenutku nešto nije zanimao produkciono, a mi se zezali. Ali, zezanje je bilo tipa: Ovog dana je na Top listi pobedila Severina. Seve (cmok-cmok), tak je krasno! I nešto se mi tu zezali, ne znam ni ja. I to je Draško čuo. Ja ulazim u kancelariju, on kaže: Ja bih da probam tebe kao voditelja Milionera. Super se zezaš. Meni se odseku noge. Sednem. Čašu vode i kocku šećera, što bi rekli. I on kaže: Ja bih da probamo, da niko ne zna. Pošto nije uobičajeno. Ti nisi niti lice. I tada sam imao, možda ne ovoliko prepunjenosti, ali imao sam viška kilograma. Bio sam šatiran plavo i imao sam minđušu na uvetu.

Ivan Minić: Nisi baš bio Tarik, što kažu. 🙂

Ivan Zeljković: Nisam baš bio ni jedan voditelj, a kamoli Tarik, koji glumac i čovek ima tu posturu i sve. I mi probamo i on kaže: Ja sam svog voditelja našao! Međutim, to nije moglo da se tako lako da se prođe na BK Televiziji, jer su stvarno na BK Televiziji najlepši i najnačitaniji i najrazgovetniji voditelji, itd. Razgovetnost nije bila problem, očito. Drugo je. Fizika je bila problem. I mesec dana je bila potraga za voditeljem kviza. Na moju sreću, ja sam na kraju izabran. Englez producent, tačnije Škotlanđanin, nažalost, danas pokojni, Rod Tejlor, od koga sam mnogo naučio u životu, je došao, i tad se nismo poznavali, on je rekao: Nećete naći boljeg od ovog! Onda kad sam pogledao tu traku sa audicije, razmišljao sam: Čoveče, kako si ti mogao na ovoj traci da vidiš da oni neće naći?! Kaže: To je craft! To je ono što ja znam da prepoznam – potencijal. Iako, u tom trenutku, to je jako smešno izgledalo.

Ivan Minić: To je jako sirov potencijal! 🙂

Ivan Zeljković: Ne možeš da zamisliš! Ulazim nešto, ovako nešto mašem ljudima! 🙂 Baš je bilo potpuno suludo, ali eto. Zaista mi je promenilo život. I on mi je rekao baš kad smo bili u nekim pripremama za prvo snimanje, on mi je rekao: Evo idemo sad Knez Mihailovom, tu tražimo košulje, odela, itd. Kaže: Ti za mesec dana nećeš moći da prođeš ovom ulicom, a da te ljudi ne gledaju, ne prilaze – autogrami, fotografisanje, itd. I tako je i bilo. I stvarno je Milioner, i to dan-danas tvrdim, promenio moj životni tok u najlepšem mogućem smeru. Ja sam prezahvalan i njemu, ali i BK Grupi i pre svega BK Televiziji i Bogoljubu Kariću koji je, naravno, bio taj koji je na kraju presekao. A nedavno je Ivan Bekjarev mi je zaista učinio čast, pošto ja to nisam pričao uopšte. Bio je gost u Dubaiju. Ja sam sedeo u prvom redu publike, a on je rekao: Ah, tu je Zeka Milioner! Inače, da znate, u finalnoj odluci ko će da vodi kviz smo bili on i ja. I to je zaista bilo tako. I onda Bogoljub pozove mene na sastanak i kaže: Zeljkoviću, ne mogu da se odlučim između tebe i onog Bekjareva! A oni, by the way, su iz mesta. Iz Peći, drugari. Jer on kad uđe u prostoriju, kaže Milioner, to puca! Pa, ne mogu da se odlučim! Ja kažem: Možda nisam objektivan, ali izaberite mene! Znaš, kao 200 sa sirom i još jogurt! 🙂 Da, odlučili su se za mene. Kažem, ipak ja nisam siguran da bih ja odabrao sebe. Je li me razumeš? Znači, ipak nisam ja neka pojava za kamere. 🙂 Ali, naravno, kao i u životu, da se tako gleda, po fizičkom izgledu, ja ne bih imao devojku, a kamoli ovako lepu ženu i to sve. Tako da ima nekih drugih kvaliteta koji mogu da dođu do izražaja, koji su možda u tom trenutku presudili.

Ivan Minić: Uvek kada se radi nešto što je tako kompleksan, licencni program, koji ima gomilu nekih pravila i svega ostalog, postoji čitav set i očekivanje i uslova koji moraju da se ispune. Ali, ono što su svi ljudi koji su radili nešto tako ovde, sa kojima sam imao prilike da pričam, rekli da je svakome od njih to bilo neverovatno iskustvo učenja, kakvo nikad u životu nisu imali. Jer prosto ako je napravljeno nešto što je uspešno na nekom velikom tržištu i tu je pretvoreno u nekakav franšizni proizvod, ta franšira mora da bude takva da zaista svako svuda može da je primeni i da ona bude na jednom vrlo visokom nivou kvaliteta. Kako je to izgledalo kod vas?

Kako je raditi na licenciranom programu

Ivan Zeljković: I kad bi ljudi shvatili da to što postoje ta pravila olakšava život svima, život bi nam svima bio mnogo lepši i lakši. A ne da bude: Dobro, piše u knjizi ovo, ali to će mi malo da izmuljamo. Ne, zato i postoje… Ja mislim da je jedan od glavnih uspeha kviza Želite li da postanete milioner svugde u svetu – znači, sniman na 105 lokacija, emitovan u 120 zemalja, to dan-danas niti će se desiti da neko to obori – uspeh je u tome u tim flying producerima, a je Rod je chief of international productions, on je nagledao te flying producere, a i on je leteo – na 80 lokacija je on postavio Milionera – koji su insistirali na svako detalju. Ne to svetlo! Recimo, treća godina, ne gledaju svaku epizodu, a gledaju tu i tamo, i sad treća godina Milionera, on meni daju komentare šta ja… Ja sam, recimo, počeo da: Imate neograničeno vreme da odgovorite na 15 pitanja. Na tom putu imate dve vrste pomoći. Na petom pitanju jedan, na desetom pitanju… To je pesmica koja ti uđe. Ja sam rekao: Dobro, treća godina Milionera, šta ja imam da ponavljam. OK, Ivane, 15 pitanje, idemo u kviz! On kaže: Nije ovo kviz Milioner. Ovo ti je neki drugi kviz. Kviz Milioner mora da svakom takmičaru kaže pitanja, da oni koji prvi put gledaju, oni nisu gledali mesec-dva dana se podsete, itd. Ima zašto to svoje. Jednostavno, treba se držati licence. Kaže on: Goboj, znači to su šare koju daju svetla na podu Milionera, drugačije. Direktor fotografije Ćeša, kao: Malo ćemo da promenimo to! A oni ovako zamrzli kadar i kaže: A, ne! Ovo nije Milioner! Ovo je neki drugi kviz! Recimo, bio sam na snimanju kviza Milioner, ti imaš DOP koji je na snimanju, ali imaš i dizajnera svetla koji je originalno uradio. I sad on sedi na svakom snimanju. Ovaj DOP ništa ne radi, jer on nagleda sve. A ovaj nagleda DOP-a i sve da bi to sve bilo… Malo preteruju u tom, ali mislim da je to dovelo Milioner i mislim da je to bila neviđena škola ne samo za vođenje, nego i kasnije produkciju, a i biznis, a i život generalno kako bi trebalo da funkcioniše. Negde ja sam u osnovnoj školi i srednjoj školi bio priličan kampanjac. Kad treba da se nauči nešto za ocenu, ja to zdudam. Jasno stavim do znanja profesoru da sam naučio, naučio, naučio.

Ivan Minić: Baš tad!

Ivan Zeljković: Baš tada dižem ruku! I ponekad i blefiram. Kao: Pitao sam te prošli čas! Ali sam kasnije shvatio da sam ja u duši zaista štreber. Recimo, volim Big Bang Theory baš nekako zato što nekako se prepoznajem sa njima, a shvatio sam da mnogo volim da učim. I dan-danas mnoge stvari… Ja sam po školi geograf, a po opredeljenju medijski čovek, a po sili prilika menadžer, i onda moram i o tome da učim.

Ivan Minić: I preduzetnik.

Ivan Zeljković: I preduzetnik, da. Jer to volim, to me pali i onda kažem: Hajde da ja nešto naučim o tome. Stalno, baš stalno, uvek čitam neku knjigu. Uvek neke videe. Uvek gledam nešto i stvarno se trudim da napredujem u svakom smislu. Eto, taj štreber je progovorio iz mene.

Ivan Minić: Kažeš da si bio u osnovnoj i srednjoj školi kampanjac, a šta si hteo da budeš kad porasteš? I kako se to menjalo kroz vreme?

Kad porastem biću…

Ivan Zeljković: Pazi, dugo, dugo sam hteo da budem taksista. Mnogo sam voleo… Moj tata nije vozio auto. On ne vozi, pogotovo ne danas, ali mi nismo imali auto u kući. Što, bre, nemamo?! Što se uvek vozimo autobusom?! Uvek nas neki prijatelji voze ili na more ili nešto ako treba duže, itd. Ali, autobusi i vozovi nam je bilo normalno prevozno sredstvo. Valjda iz te neke želje. Ali, imao sam jedan problem. Gde je levo, gde je desno! To je sad problem. I onda sam ja smislio čak da imam naočare ovako i da ovde piše levo i desno, da ja znam kad mi neko kaže skrenite tu levo i desno. A i imali smo i dosta prijatelja taksista, koji su bili dragi prijatelji i rado viđeni u našoj kući. Vozili neke mečke, znaš kako to već ide, 123. Valjda mi je to bilo super da zajedno u budućnosti budem neki taksista.

Ivan Minić: Kada si skapirao da hoćeš da budeš nešto drugo?

Upliv u svet radija

Ivan Zeljković: To se stalno menjalo. Prvo, ja sam prve pare u životu dobio sa – zaradio sa 17 godina. 92. godine, kriza, inflacija, sve. Moja baba sećam se računala: Ovaj meseca 7,3% više, što će reći da je penzija 4,32 marke. A ja 50 maraka na Radio Pingvinu, opa! Kao pripravnik, itd. U kovertici, naravno, keš… kolica. I to mi je bila prva para. Prodavao sam i kokice. To je bilo fenomenalno iskustvo. U Budvi. Moj ujak je pravio aparate. Moj brat od ujaka je imao želju da prodaje kokice. Ja mogao da sredim lokaciju u Budvi. Tata mi je radio dugo u Bečićima, u Crnoj Gori, i znali smo ta predsednika opštine. I tu smo ispod žita dobili neku lokaciju, maltene na ulazu u stari grad. Ovi nam iz Beograda šalju sve sirovine. Mi ništa ne treba da kupujemo. I sve što zaradimo je naše! Znaš li koliko sam ja para imao? Ja zaljubih se i vratih se brzo! 🙂 Jedno mesec dana sam izdržao. I to je bilo – kokice. Pa sam onda paralelno sa tom radijskom karijerom, koja je 92. počela i galopirala lepo, 98. sam – između je bio Radio Naxi, gde sam opet imao… Tu se više radilo, pošto je bio u povoju radio, više se radilo o kompenzacijama. Ali, ZDE Computers čuveni, ja mislim da se ti sećaš ekipe, mi ih zovemo – crkao nam hard disk. Na Radio Naxiju, koji u tom trenutku niko ne zna, pazi kuriozitet, koji je emitovao stranu muziku u tom početku. Da ti ne pričam, i francusku i grčku, itd. Bio šou neki dok Maja nije preuzela Radio Naxi i od njega napravila, po meni, najbolje formatiranu i najzdraviju radio priču u istoriji radijskog neba našeg. Ispravila naše greške početničke. Ali, tu je bila ta neka stvar, silom prilika, neki sales u marketingu – tu sam bio. Ali, 98. kada sam se vratio na Radio Pingvin, gde me je Rade Santrač, kog sam upoznao na Radio Naxiju i od koga sam učio produkciju, doveo da radim taj one-man show Vitamin na Radio Pingvinu 98. Recimo, 400 maraka. To je bio najveći transfer u istoriji radija. Rade je imao 500, ja sam imao 400 maraka. To je bilo ludilo para. Pazi, dobijam prvu platu u koverti, 400 maraka, i zove me moj drugar, brat frizer Vlada. Zeznuo se nešto oko poreza. Daj koliko god imaš! Daj! 1000 maraka treba da skupim! Ja ovako uzimam 50 maraka stavljam u džep i da mu 350. Mogao sam da živim sa 350 maraka i to sve. U toj situaciji imam para uha! Razmišljam, mobilni telefon 50 maraka kredita u njemu, pun rezervoar džeta 2 neka raspadnuta. Ja kažem: Šta mi treba više u životu?! Majke, to je bilo razmišljanje! 🙂 Tata je bio u Argus Toursu. Vodio je tamo vodiče, itd. I onda me pita jednom: Je li bi ti vodio grupu? Imamo jedan autobus viška. 98. godina, Je li bi ti vodio grupu u Budimpeštu? Rekoh: Da putujem u Budimpeštu za dzabe. Još dobijam pare. A vođa puta, ne treba neko razgledanje. Plus su tu bila neka razgledanja fakultativna. Ja dođem, putujem u inostranstvo, što tada nije bilo toliko često, putujem non-stop u inostranstvo, kad treba, hoću. Nije mi to bio posao. Ali, ja snimim emisiju za četvrtak, u sredu uveče odem, u nedelju se vratim. I to mi je bio posao. Svašta sam nešto radio. Ali, mislim da je za moju karijeru bila presudno to što sam imao mentore na tom Radio Pingvinu i uzore. Voja Nedeljković prvo i pre svega, Nataša Kostić – sada Ristić, Ivana Bojović – sada Zarić, Inspektor Blaža, Dača Kocijan i ekipa. Ja sam dolazio i gledao i učio od ljudi. Ja dan-danas primenjujem neke fore koje mi je Voja Nedeljković prodao. Kaže – tamo zezanje u režiji, on kaže: Uđeš u gluvu sobu, zažmuriš 30 sekundi i onda kreneš da pričaš. Fokusiranje, da ne pričam o dikciji. Robert Klajn, legenda, legenda. Pa, kasnije na Naxiju i Zoran Petrović, koji me je zapravo i doveo na medije, i Rade Santrač – produkcija. Dođem i šest sati gledam čovek gleda reklamu. Eto, kompleksan odgovor na jednostavno pitanje šta si želeo da budeš i šta si bio u životu. A imao sam i bend. Samo smo trošili pare. Demo bend. Prvo se zvao Inkvizicija, zatim se zvao Opus Dei. A potpuno nevezano. Znači, ne znam odakle nam Inkvizicija, a Opus Dei nismo ni znali da je sekta, nego smo učili latinski – prva godina srednje – i Božje delo, toliko smo dobri. Ali, super. Ja mislim da je taj period jedan koji me je izvukao – znaš što roditelji vole da se deca bave sportom ili muzikom da izađu sa ulice, da sa sklone sa ulice. To je nas sklonilo i sve pare koje smo imali i sve vreme i energiju koju smo imali smo davali za to. Snimali spotove. Ima Jutjubu da se nađe, Opus Dei – Potraži me. Ko me prepozna, svaka mu čast.

Ivan Minić: Ta priča sa radom u medijima tada u odnosu na ovo danas je zapravo mnogo drugačija danas. Suštinski, radijski program je u fazi da možeš da ga generišeš i automatizuješ u svakom smislu. Govornog programa ima vrlo malo. To je verovatno jedan i od razloga zašto podkasti imaju svoju publiku. Ljudima nedostaje autorskog izraza.

Ivan Zeljković: Talk radija, tako je.

Ivan Minić: Ali, kako je to izgledalo tada? Moja publika je uglavnom tu negde mojih i tvojih godina. Dobar deo njih se verovatno seća…

Ivan Zeljković: Čiče, čiče! 😀

Ivan Minić: Pa, ljudi u srednjim godinama. Ali, ima i mlađih koji verujem zapravo se i ni ne sećaju ničega od toga. U njihovom slučaju, radio je bio playlista u kolima i to je to.

Ivan Zeljković: Jeste. Mislim da je došlo do jedne strašne degradacije. Bilo je prvo bila degradacija radija – talk radija, hajde da ga nazovemo, govornog radija. Imao si školu Radija Beograda, koja ne računajući Zorana Modlija i Mileta Pileta, je bila suviše, suviše, suviše upakovana. I to dan-danas traje. Ima ljudi koji slušaju to. I to je nivo kvaliteta BBC-ja. Tu nema šta da se priča. To je to. Opet, sa druge strane, kada su se demokratizovale radio-stanice, onda je to bio užasan jedan vašar gluposti i svega. Ali, bilo je ljudi, kao Dača Kocijan, koji je znao po celu noć da priča, ali da priča smisleno, da priča sa nekom temom, itd. Noćni programi Radio Pingvina smo sedeli i gledali u radiju, kao da gledaš televizijski program, koliko je to bilo zanimljivo i engaging, što kažu. E, onda je došlo, hajde da kažem, nesrećno vreme formatiranja. Ja dan-danas tvrdim, još jednom ću reći, da je radio Radio Naxi na najbolji način formatirana radio-stanica. I Maja je to radila kao pionir. Ona, recimo, ode u Mađarsku, na Radio Juventus, kuc-kuc na vrata. Dobar dan. Mogu li ja mesec dana da dolazim kod vas da vidim kako vi to radite? I ta period formatiranje je ipak dao neku dušu i zato po meni taj Naxi ima neku dušu, svoju publiku. Godinama su vodeća radio-stranica. Ne samo Radio Naxi. Sad je tu Top FM, sad je tu Nostagie, itd. To je sistem radio-stanica zato što je to urađeno na pravi način. A, sa druge strane, onda je Radio S krenuo u formatiranje. Onda su došli neki Nemci, neki Slovenci: To se radi tako! To se radi tako! Izgubiš dušu! Gde će Nemac da ti dušu… Mi ipak smo drugačija. Uspeh Milionera nije bio u formatu, nego u lokalizaciji formata. Tarik Filipović ima jedan fazon. Ja ima drugi fazon. Bugarin ima treći fazon. Niki Kančev. Trendo dole u Makedoniji ima svoj način. Krist Terent, Džeri Skoti ili… To je ono što se dešava danas sa digitalnim medijama, a to je glocalization. To je globalization through localization. Znači, globalizacija kroz lokalizacija. I mislim da je to nespremno formatiranje i striktno držanje do tog formata dovelo do jedne degradacije velike radija. Bio je jedan koherentni sistem. Nije znalo ko šta radi. Onda hajde da ga sredimo. I onda ga središ u nešto što je, što ti kažeš, neslušljivo, što dovodi do procvata ovakvih talk radija.

Ivan Minić: Dobro, nama to, naravno, odgovara. Ali, ono što jeste negde činjenica kad ti to gledaš, oni su maksimalno optimizovali troškove.

Ivan Zeljković: To je ekonomska računica.

Ivan Minić: Ali se u tom procesu izgubilo sve ono što je činilo neki radio onim za koji se opredeljuješ. Prosto, ja sam voleo da slušam određene stvari, najčešće isto u kolima, a nekad i u kancelariji, zato što sam poštovao izbor koji pravi osoba koja to uređuje. Sada to uređuje algoritam.

Ivan Zeljković: Jeste.

Ivan Minić: Koji gleda pokrije što veći deo publike. Ja sam nekad u tom delu, ali vrlo često nisam.

Ivan Zeljković: Upravo to. Kažem, da je art pour l’art, umetnost radi umetnosti. Čisto eto forma radi forme. I onda se pitaju pa kako. Pa, naravno, ne možeš da uzmeš i da sečeš. Mora to da bude na neki način smisleno urađeno i mislim da te noćne linije programa, pogotovo su uništene. Ja ne znam da li ima sada neki noćni program, pa da zasedneš i da radiš. Ali, opet treba voditi računa da to ne bude ona pijaca koju smo imali u jednom trenutku na radijskom nebu. Mislim da je taj balans nešto što bi trebalo da preovlada.

Ivan Minić: Pomenuli smo na samom početku deo priče o Milioneru, ali ta priča je mnogo kompleksnija i sadržajnija od onoga o čemu smo pričali. Pričali smo kako si se ti zapravo našao u toj ulozi. Ti si u toj ulozi, kreću da se dešavaju stvari, počinje i uspeh cele te priče. Ja sam jedan od onih ljudi koji i dan-danas pati što ne postoji više BK Televizija iako je tu bilo momenata koji mi se nisu sviđali. Ja smatram da je to televizija koja je svojim kvalitetom podigla medijsko nebo dva stepenika.

Ivan Zeljković: Jeste.

Ivan Minić: I dan-danas vrlo često kada analiziramo gde su završili ljudi koji su počeli, mladi ljudi koji su počeli tamo, ti ljudi su i dalje nosioci našeg i informativnog programa i sportskog, itd.

Ivan Zeljković: Apsolutno.

Ivan Minić: I onda ta prilika koju su svi oni dobili kao mladi je bila fantastična. Ti formati koji su se tamo razvijali, prosto struktura cela programa, kada ignorišemo one periode oko izbora i pred izbore, kad je to bio promotivni alat koji je Bogoljub koristio.

Ivan Zeljković: Jeste.

Ivan Minić: Kako kreće cela priča? Odnosno, šta prethodi prvom emitovanju? Kako ide priprema cele priče? Kreće emotivanje, šta se dešava?

Ivan Zeljković: Hoćeš priču pre ili hoćeš priču posle?

Ivan Minić: Kada su te odabrali. Kada je već bilo jasno – OK, to je to, sada treba da krenemo.

Pripreme i premijera Milionera

Ivan Zeljković: Meni je zanimljiva stvar. Milioner je i po drugoj stvari bio prvi u svetu, a on je prvi u svetu ta world wide produkcija. Obično su produkcije bile: u Americi se radi ova emisija, a ova emisija… A ovo je prva internacionalna produkcija, koja je zaživela na taj način i u tom kvantitetu. I meni je zanimljivo bilo da Bogoljubove ćerke – mislim da je Jelena i Sretenova Goca su imale neke svoju firmicu u Londonu, gledale to i kao: Mogli ovaj format da uzmemo za BK Televiziju. Formati uopšte nisu bili pitanje. Prva televizija koja je uvela formate je BK Televizija. I onda je to bila prva stvar koja se dogodi. I onda, naravno, ta stroga pravila, kako to treba da izgleda. I tu ti sad ide jedan jak trening. Ja nisam imao puno vremena za taj trening zato što to se produžilo. Nisu ni oni mene našli na početku traganja. Da se razumemo, Gaga Nikolić je trebalo da vodi kviz. Ali, iz nekih ekonomskih razloga, Grand Kafa je trebalo da bude sponzor, pa onda se nešto nisu dogovorili sa Grand Kafom. Oni kažu: Onda ne može ni Gaga Nikolić. Znači, nije on otpao. Nego ekonomska stvar je bila u pitanju. Onda su oni morali da traže voditelja. Hvala kome god treba da se zahvalim na tome. U svakom slučaju, krećemo pripreme. Radi se studio u Dobanovcima. To je još jedna stvar u Srbiji. Nisi imao studio koji može da podnese tu veličinu produkcije. I onda smo mi pravili i to je bilo priče u stranim medijima kako se Milioner radio u hangaru, gde je UN pomoć neka bila. 🙂 Ima tri dela hangara, jer ima tu visinu. Trebalo je imati visinu minimum 15 m da bi ta rasveta dala taj efekat koji ima u Milioneru. Onda smo mi pravili studio – znači, kuću u kući. I to je bilo snimanje – ja sam nosio tamo neki poljski krevet da imam mesto gde da sednem i odmorim. Kasnije sam dobio i trosed i svoj toalet i ne znam ni ja šta. Ali, u početku je to bilo baš random, što kažu. I pripreme, pripreme, pripreme. Znači, Rod Tejlor je bio tu i Kejt Singlton, koja je nadgledala zajedno sa njim. On je bila taj flying producer. I do krajnjih granice da bude sve postavljeno i onda ti oni puste – ti radiš i to je to. Velika kampanja je krenula. Pošto ja tad nisam bio oženjen i biografija moja koja treba da ide u novinama, i ja kažem: Pa, da pomenem da imam devojku? -Ne, ne. Nije u ovom trenutku presudno. U smislu, ima tu publike koja gleda tako to sve… Tako da razne neke stvari. Veliki PR event je bio, naravno, lansiranje Milionera pred prvu epizodu. Zanimljivo, snimanje je bilo 1. maja, na rođendan moje majke. A prvo emitovanje je bilo 6. maja, na Đurđevdan, što je slava i moje supruge i mene. Znaš, iskreno, najiskrenije, ja uopšte nisam kapirao koliko je to velika emisija. Shvatio sam da je to veliki televizijski projekat, ali tad je bilo velikih televizijskih projekata koji dođu kod nas dva-tri meseca budu, šest meseci, godinu dana i ćao! Međutim, kada je to krenulo da se odmotava, odmotava, odmotava i onda možda i kulminacija neke priče – Nova godina 2002. na 2003, Zoran Đinđić gost i Bajaga i Lazar Ristovski i Radmila Hrustanović, gradonačelnica u tom trenutku Beograda. Znači, baš je imponovalo da budeš u tom društvu. Meni je u stvari veća trema bila pred snimanje. A kad sam došao, sedneš na svoje mesto, to je to – to je tvoja pozicija. Već sam se navikao. Već mi radimo od maja, nekih sedam meseci, sve to ide svojim tokom. Igor Spasov, nažalost, nedavno preminuli, je napravio fenomenalan dokumentarac o tom snimanju, kako se snimala ta epizoda sa Đinđićem. Sada kada je krenuo NFT, možda i pustim tu epizodu u promet. U svakom slučaju, velika produkcija, velika uzdanica televizije. Zanimljivo, prva plata koju sam dobio je bila manja od onoga što sam ja privređivao dotad. Ali sam to privređivao sa četiri-pet poslova koje sam radio. Znači, radio sam… U Mobikliku sam bio stalno zaposlen, na Radiju 063 sam bio stalno zaposlen, na televiziji sam bio stalno zaposlen. Između tih poslova radio, plus tezge koje sam radio, plus u jednom studiju smo radili neki CD o Hilandaru i to sve. Znači, baš pet poslova. I plata koju sam imao je bila manja, ali ja sam nekako video u budućnost tome. U smislu, valjda je velika produkcija, veliki iskorak i ta promena, the change, što bi mi rekli, the change mi je izgledala kao perspektivna. I ne da se nisam prevario, nego drago mi je da sam makar na toj životnoj raskrsnici mudro presekao.

Ivan Minić: Koliko je trajala cela priča sa Milionerom? I u kom trenutku si ti odlučio i kako je došlo do toga da preuzmeš više odgovornost od samo posla voditelja?

Preuzimanje producentske palice

Ivan Zeljković: Zanimljivo, čitao sam Fil Najtovu knjigu Shoe Dog, odnosno knjigu o Najkiju. I sad svi kažemo: Najki, kako su oni smislili to ime. To je Nika, boginja pobede. A u knjizi piše: Daj, brzo, brzo, treba nam ime! On je rekao nešto drugo. Blue Ribbon je bila imena ranije. Daj nešto drugo! Ne sviđa mi se Nika! I to jutro dolazi: Hajde da bude neka bude Nika. Je li me razumeš? Tako se isto i desilo da ja postanem producent Milionera. Nisam ja sad sedeo mesecima, smišljao neku strategiju. Najlepše stvari u životu ti dođu same. I to je onaj čuven vic – Muja, je li, mora da bude, kada mu je poplava u kući, znaš to. Moli se on Alahu da mu pomogne, kad dolazi čamac, i on kaže: Ne, ne, ne. Neću ja čamac. Ja se molim Alahu, on će da mi pomogne. Dođe do pola kuće, on se moli Alahu, opet dođe čamac. Treći put dođe, četvrti put dođe čamac, i on: Ne, ne, ne. Ja se molim Alahu, on će meni da pomogne. I umre. I dođe kod Alaha i kaže: Pa, što mi nisi pomogao? Ja vernik celog života i to sve. Što mi nisi pomogao? -Kako ti nisam pomogao? Četiri puta sam slao čamac, ali ti nis prepoznao. E, to je situacija u životu, te situacije dolaze. Neki poklonici indijske kulture, meditacije, Dipak Čopra bi to rekli apadans. Stvari se dešavaju ispred vas, a vaše da li ćete ih videti ili ne. I ta spremnost da se odgovori u trenutku na nešto je ono što je bitno. Dakle, 2002. je krenuo Milioner i sad ne bih da traumiram – pre koliko godina je to bilo pošto si rekao da je publika naših godina. Znači, biće 6. maja sledeće godine 20 godina. 20 godina! Zamisli, ja klinac, 27 godina sam imao kada sam vodio. Pa, ja sa 27 godina ne da ne bih… Tako da velika zahvalnost Bogoljubu što je na kraju prihvatio mene kao voditelja. Znači, 2002. kreće. Ako se ne varam, 2006. je ugašena BK Televizija na jedan stvarno ružan način. Ima snimak na Jutjubu kako branim BK Televiziju. Sad svi misle branim svoje pare ili Bogoljuba. Ne, ja ne mogu da trpim nepravdu. Mi smo 96-97. na protestima tamo nešto urlikali, drndali. 2000. Sada ista ta ekipa dolazi u ponoć da gasi BK Televiziju. Čak, brate, ako se sve kako treba, dođi, ugasi u podne. Predaj papir i kaži: Gasi sve! Očigledno, nešto nije bilo kako treba. Ugasi se BK Televizija. Meni je bilo strašno. Tužno mi je bilo. To je mučan period. Prvo sam kategorički odbijao da uzmem licencu Milionera pošto je priča bila tu u ekipi koja je radila: Što ne uzmeš licencu? -Brate, mrtvac se nije ni ohladio, BK Televizija, a ja sad da raspodeljujem tamo i metak i to sve. Kad sam shvatio da će neko da uzme licencu Milionera i da se opari, omilioneri o tome, razumeš, ja zovem Bogoljuba i pitam ga da li je OK da ja uzmem licencu Milionera. On je rekao: Pa, bolje ti nego neko drugi. -Super, OK. Ja se spakujem u London. Sad bila je priča: Ja se spakujem i odem da osiguram licencu pre nego što dođe MIPTV sajam u Kanu, televizijski, jer se tu mešetare licence. Ja kažem njima: Evo, ja doneo pare u koferu! Nisam imao pare u koferu, ali ja doneo pare u koferu, jer znam da ne mogu oni da prime to. Mora to preko računa, ugovori i ovo-ono. Ova žena: Ne, ne, ne! Ne kofer! Potpisaćemo! I mi u Kanu smo potpisali ugovor. Ja sam dobio tu licencu. I tu je novi period mog života. Kao što sam na radiju prvo bio voditelj, pa onda upoznao Radeta Santrača i zahvaljajući njemu postao producent – one-man show, pa radio sve produkcije, itd. Tako i ovo, neverovatno da neki čovek – mislim da to nije baš tako često, da neko ko se nađe ispred kamera, da pobegne iza kamera. To je nešto nije uobičajeno i očekivano, ali meni je to super. To je kreativno. Toliko mogućnosti, toliko pozicija, svega. Meni je baš, baš uzbudljivo. By the way, još jedna stvar, ne znam da li sam to negde i rekao, na probama milionera ja sam znao da sedim za kamerom, recimo. Meni je bilo zanimljivo kako se radi sa kamerom. Sad Tanja producentkinja priča sa takmičarima, ona ih priprema, a ja sedim za kamerom, pa sedim za video-mikserom, pa sedim za kranom kako ide. Meni je to sve bilo užasno zanimljivo kako to sve funkcioniše i izgleda. Malo kretenski, ali tako je. I kad mi je Bogoljub to dao, ja osigurao licencu, sad je trebalo upakovati to u neki proizvod. I to je to neko odrastanje ka tome. A i pre toga sam ja otvorio svoju firmu, jer pokušao sam više puta kroz sistem BK, koji je korporativni sistem, da proguram neke ideje. Ne toliko da bi se sad još više obogatili. Znaš kakav je sistem i kakvi su korporativni sistemi? Nemoj to. Kad dođe do sledeće instance: Pusti to! Ja otvorio svoju firmu. Tu sam nešto sitno, sitno. I Milioner je opet bio jedan iskorak, veliki, veliki iskorak u tome, ali ja sam već znao da napravim to šta je proizvod. Nije proizvod Milioner. Proizvod je licenca, proizvodnja i emitovanje. To moraš da napraviš ceo bunch deal. I krenuo sam da pregovaram sa svim televizijama. Imao sam ponude od zaista najviše delova, da sad ne imenujem, ali najviših delova marketinškog sveta za partnerstva. Ja sam bio u fazonu: Pa, ja to mogu sam. Nisam ja zadrt, ali ja to sve mogu sam. Što bih ja sad delio sa nekim to? Ali, to je jedna velika životna lekcija partnerstva. Koliko možeš u životu, sve sam ne možeš. Moraš da imaš ljude oko sebe, moraš da imaš podršku. I zato kad je došla kriza, oni koji su napravili partnerstvo, imao je ko da ih progura. A ja sam ostao suvarak i pričaćemo o tome. 🙂 Ali, u ovom trenutku, ja kupujem licencu, napravim taj ceo proizvod. Znači, licenca, proizvodnja, emitovanje. I ponudim televizijama. I sve televizije su bile zainteresovane. I pregovarao, pregovarao, pregovarao. Najdalje sam dogurao sa RTS-om. Međutim, zbog Tijanićevih pregovaračkih sposobnosti, a ja mlad i drčan Dorćolac, razumeš, ja odem i dogovorim sa Veranom Matićem i B92 televizijom. To je bilo jedno veliko odrastanje pregovarati sa takvim velikim ljudima i pregovaračima i biznismenima. I, eto, odrastanje u tom smislu da sam bio glup, da ne prihvatam ta partnerstva i to je nešto što te život uči. Onda ulazimo u eru, 2006-2009, tri godine, predivne tri godine. Možda i najplodonosnije kada sam dotakao to Zeka Milioner, opravdao nadimak. Saradnja sa B92 koja je bila fenomenalna. I oni su bili zadovoljni i mi smo bili zadovoljni i klijenti su bili zadovoljni. Kuća snova projekat, koji je i dalje projekat sa najvećom nagradom u istoriji srpske televizije. 27 sponzora. Od 27 sponzora 27 me je zvalo da sarađujemo na novom projektu. Znači, dva projekta – ja potpisujem ugovor za Milionera i Kuću snova sa 30 godina, višemilionske ugovore, koji je stvarno velika, velika stvar i odrastanje. Ali, mlad, zelen, glavom kroz zid, neuk menadžer, preduzetnik, je li tako, nisam uspeo da zadržim to. Prerano su došle te pare, prerano sam postao… Sad imamo koliko hoćeš, šta hoćeš. Kofa curi. Kad donesiš vodu – u firmu profit neki, kofa curi na sve strane, itd. To je trajalo do svetske ekonomske krize. Super smo živeli, super se radilo. Imalo se – moglo se. I taj period je stvarno bio jedan plodonosni period u životu.

Ivan Minić: A kad kažeš došla je kriza, svi smo to negde osetili koji smo imali bilo kakve veze sa marketingom. Ali, najviše smo osetili ako smo radili sa velikim firmama, sa multinacionalkama, koje su prosto iz razloga to što se dešava samo rekle: OK, možemo mi malo i bez marketinga. Da vidimo šta će da se desi. Nije do sad mi nećemo ništa, nego samo da mi vidimo šta će da se desi. Jer ta Koka-kola, neka čokolada, nešto, prodavaće se to i bez nekakve agresivne kampanje, a mi ćemo da sačuvamo u teškoj situaciji nekakav keš koji može da nam znači. Šta je bilo kod tebe? Ja se sećam, da napravim paralelu, pa se ti nadoveži, ali ja se sećam trenutka kada baš bio u Nišu na konferenciji BizzBuzz koju su pravili moji prijatelji i roku od dva sata sedim u Niškoj Banji, u hotelu Radan, u roku od dva sata me zove pet ljudi da mi kaže: Ej, ona kampanja što smo potvrdili? E, to će da bude, ali neće to baš sad. Ako si planirao, da ne planiraš više. Samo odjednom neki novac koji je bio očekivan da stigne u narednom periodu samo odjednom toga nema i nema nikakvog jasnog izgleda kada će stvari da se vrate u normalu. Ti negde radiš dobro, stabilno posluješ, možda da preživiš mesec-dva nečega. Neće to da bude strašno, ali ne znaš koliko će ovo da traje.

Ivan Zeljković: Samo kontra pitanje: šta si ti uradio u tom trenutku? Jesi li imao zaposlene? Jesi li otpuštao ljude? Jesi li…

Ivan Minić: Imao sam zaposlene. Imao sam neku rezervu. Nisam otpuštao nikog. Rekao sam, najavio sam da može da dođe do toga, da tri meseca možemo da izguramo ovako. Naročito zbog toga što su ta tri meseca u suštini kada je bilo naplate svega onog prethodnog što je rađeno. Jer to po prirodi stvari kasni određeni broj dana, nedelja, meseci. Ali, da vrlo lako može da se desi da dođemo u nezgodnu situaciju – to je bio oktobar-novembar – da posle Nove godine možemo da dođemo do problema. I nakon Nove godine sam smanjio broj ljudi, optimizovao troškove. Prosto, morao da uradim nešto da bi priča opstala.

Ponor u krizu

Ivan Zeljković: Upravo to što si ti uradio i o čemu si ti razmišljao ja nisam. Jer u možda u najvećem trenutku slavlja, septembar 2008. godine, Kuća snova se završila. Svi prezadovoljni Holcem koji je dao ozbiljne, ozbiljne, stotine hiljada novca stranog me zove i kaže: Hajde još da radimo! Ceresit koji je drugi najveći: Hajmo još da radimo! Hoću da ti kažem, uspešno, uspešno i ne vidi se kraj tome. Mi idemo i kidamo. Verovatno taj ja sad sve mogu. Što kaže jedan prijatelj: Šta, da je bio neko da se posavetuje, ti bi ga poslušao? I tu je ta najveća greška, nerazmišljanje dovoljno proaktivno, nemanje uvida malo u firmi, jer sam predelegirao. Kažu, delegiraj ili abdiciraj. Ali, ne baš toliko. Moraš da imaš neku kontrolu i sve. Ne mogu, naravno, nikog da krivim do sebe za tu situaciju. Znaš, mi smo toliko para imali da smo mi godinu dana – imao sam 120 zaposlenih. OK, završi se jedan projekat, 40-50 ljudi ode, ostane 50-60 ljudi. Malo se to krnji, ali 30 ljudi je ostalo. Ozbiljan, ozbiljan period vremena. Preko godinu dana smo mi imali, što ti kažeš, naplatu toga, pa malo se snađemo, pa ovo-ono. I trenutku kada sam hteo da izvučem celu situaciju, kad smo došli do kraja, ja kažem… Potpuno suludo da ja ne kažem najdrugarskije ljudima: Hej, ljudi, nema više. To je to. Ja nastavljam da guram, guram, kao: Sad ću jedan veliki projekat da nas sve izvučem. I projekat ne da se ne izvuče, nego nas povuče. I to je bilo to. Sad meni je to bilo strašno. Meni je to bilo tragično. Meni je to bilo… Ali, kad se baviš biznisom, shvatiš svi mi imamo uspone i padove. Nije morao da bude baš toliki pad, ali svi mi imamo uspone i padove. Bjela pričao gore na Forumu. Završi seriju, stotine hiljade u buli, jer je pogrešno nešto sračunao. Svi mi imamo uspone i padove, i to je jedan normalan, ukoliko se to shvati kao normalan tok stvari, onda to nije pitanje da li ćeš da nastaviš. Ideš, malo se otreseš i gledaš OK, hajde da vidimo šta da radimo. Pa, neću da se obesim! Nisam takav! Nije da nije bilo slučajeva u biznisu ili ne znam ni ja šta.

Ivan Minić: Znaš kako kaže Majkl Džordan? Nisam ja izgubio nijednu utakmicu. Samo mi je nestalo vremena.

Ivan Zeljković: Da, tako je! Drago mi je da si pomenuo košarku kao metaforu. Ako nisi naučio, onda si glup. Tako da nema tu neke priče vau, krenuo si ispočetka. Ma, nisam krenuo. To sam ja. Samo sam naučio, platio školu. Harvard sam mogao da platim! Kakav Harvard! Mogao sam da platim za celu porodicu Harvard sa tim koliko me je taj trenutak koštao. Tako da kažem, Milioner, Keš taksi – najpopularnija emisija moguća, koja je lansirala Ivana i fenomenalni komentari; pa Kuća snova – ogromne pare se vrte. Ima li smo i Narod protiv. To je bio moj omiljeni jedan kviz koji smo radili. Svašta nešto smo radili. I odjednom op! I nema tu šta. Hajde da se prestrojimo, hajde da vidimo gde smo, šta smo. I u tom prestrojavanju, iskrsne mogućnost. Jer Dubaiji je mesto gde ti veoma lako možeš da dobiješ resident vizu. Nije to neka komplikacija, kao u Americi, kao u Nemačkoj ili gde god. Oni na taj način su privlačili kadrove iz celog sveta. I uspeli su u tome. Dođem da vidim kako je, zaljubim se i ostanem evo osam godina.

Ivan Minić: Hteo bih samo jednu stvar da te vratim, na ovaj deo produkcije. Milioner je licencna stvar. Jesu li ostali projekti bili vaši? Autorski vaši ili kako je to bilo?

Projekti van Milionera

Ivan Zeljković: Ne, ne, ne. Mi smo sve radili licence. Hajde da se vratim još korak nazad, na radio. Kad smo radili radio i kad smo pričali o formatiranju radija dok još bio vašarište i sve, mi smo ih zvali satelitske radio-stanice zato što su se slušale preko satelita, ali to su ti najnormalnije radio-stanice. Baš su Hjuston i Dalas ekstremno dobra sedišta radio-stanica. E radio-stanice su zaista – džinglovi su najbolji. Baš iz Teksasa su najbolji džinglovi. Dan-danas se rade tamo najbolji. Mi smo slušali holandske radio-stanice. Ne znamo ni reč holandskog, ali znam da je weerbericht vremenska prognoza. Veronica – Radio Veronica weerbericht! Znači, Veroniku smo slušali, koja se kasnije zvala Yorin. 3FM, itd. To su bile radio-stanice koje mi dobijemo. Neko nam u satelitu na radiju ili televiziji skine sa satelita tu radio-stanicu, snimi nam dva-tri sata programa. Onda mi to kopiramo, gledamo kako su oni koncipirali. To je to piratsko licenciranje u smislu: Aha, radili su takav džingl. Što su radili? To je neko smisleno kopiranje. To Robert Klajn i Rade Santrač su to radili fenomenalno…

Ivan Minić: Učenje po modelu. 🙂

Ivan Zeljković: Tako je! Baš to! Bravo, učenje po modelu! I onda smo tu kopirali. A kad sam došao u priliku da kupim licencu koja ti sve daje. Moraš da platiš ozbiljno…

Ivan Minić: Ne moraš da provališ. 🙂

Ivan Zeljković: Ne moraš da provališ. Nego kao: Muzika za Milioner… I daju ti muziku! Grafička rešenja se radila tamo. Mnogo su koštala. Ali, ti neko u Engleskoj uradili kviz Želite li da postanete milioner grafiku, itd. I onda je meni to bilo kao Wonderland. Sećam se bio DISCOP, to je televizijski sajam, u Budimpešti je bio. I mi prvi sastanak, prvi format koji smo videli – Keš taksi. Ja kažem: Neću da budem ovca. Ceo sajam tri dana traje, dok ja obiđem sve tamo sobe. Ja ću da sačekam. I na kraju se vratimo i kupimo Keš taksi, jer je stvarno fenomenalan format. Kuća snova, zanimljiva stvar. Vlasnika, odnosno autora licence sam upoznao u Kanu. Sedimo u veselom društvu, jer je pet ujutru. Neki klavir u lobiju hotela, sviramo, pevamo. La-la-la-la. I on kaže: Imam super format! I ja uđem u to. I onda kada sam bio u Londonu opet sa njim u nekom pabu u jedanaest uveče se nalazim i mi pričamo o poslu i licenci. Hoću da kažem, meni je to bila još bolja – autor formata koji se emituje u Australiji, u Španiji, u Nemačkoj, ovamo-onamo, ne znam ni ja, Argentini; on i ja pregovaramo direktno, itd. On ti otkriva sve tajne za taj novac koji on dobija. I stvarno su uvek bili na najvišem nivou produkcije. Došao je holandski producent Kuće snova. On će sad nas da poduči, jer su oni već radili u Holandiji. On je čovek došao, sedeo četiri dana i četvrtog dana rekao: Pa, ja nemam šta da vam pokažem. Samo mi objasnite kako ste ovo uradili. Tanja Bojković je žena zmaj je postavila tu produkciju na svetskom nivou. Tako da meni je to učenje faktički bilo. Dan-danas primenjujem stvari koje sam naučio pored Roda, pored Kejt, pored raznih ljudi koji su dolazili da rade Keš taksi. Mi angažujemo nekog reditelja da nam uradi Keš taksi, i Filip, Sonijev producent koji je došao, a ja ga opet znam iz Kana – to je ta priča networkinga, itd. I mi uradimo prvu epizodu Keš taksija sa tim rediteljem, a on meni kaže: Ivane, pa ovo nije baš… Ali, potpisaću da je OK. Jer on mora da potpiše da je veran originalu. Ali, nije. Može to da se doradi? Ja ovako gledam: Filip, slušaj, ne da nije OK, i ja ovako… Ma, kakvi! Radimo iznova, sve ispočetka, jer to nije to što smo mi želeli da postavimo. Hoću da kažem, mogli su da pogledaju kroz prste. Milioner ne, oni su najstrožija licenca bili. Ali, ovi drugi formati mogli su da pogledaš kroz prste i da budeš kreativan i da nadogradiš na tu početnu. To je predivno. Dan-danas u poslu to veoma često koristim, to formatiranje, sistematizaciju. Pa i u poslu, naravno, procesi sistematizacije, automatizacije.

Ivan Minić: Kada si došao u kontakt sa Dubaijem i kada si otišao tamo, šta ti je bio plan? Šta ti je bio cilj da uradiš?

Odlazak u Dubai

Ivan Zeljković: Evo jedna lekcija koju ljudi ne moraju da plate. Ako slušaju podkast Pojačalo, besplatna lekcija. Ako nemate plan, tamo ćete i stići. Znači, ako nema ideju i plan… Izvinjavam se! Lekcija dva, ispravljena lekcija jedan! Ako ne znate gde idete, tamo ćete i stići. Najveći problem je što mi u Srbiji, tako je makar bilo u vreme kada sam ja radio biznis ovde, moraš da radiš deset poslova. Pre Milionera sam radio pet poslova u isto vreme da bi neki tu kapital… A u inostranstvu je mnogo, mnogo bitno da nađeš svoju nišu, da se fokusiraš. Ja to uvek pričam, lupam, u okolini Knjaževca, drago mi je Knjaževca, ovo je izmišljena priča, ovo ne postoji, ali postoji lik koji ima fabriku od 300 ljudi i radi neki delić gumirani za BWM, prispojnicu, firfutne, koje niko drugi ne proizvodi, i on zarađuje milione na tome. I to je ta niša. Mislim, ovo je izmišljena priča za Knjaževac i firfutnu. Ali, to je ta neka priča u inostranstvu. Moraš da nađeš neku nišu koju možda ne bi ni pomislio, ali moraš jako da se fokusiraš. A ja došao… Da li ću da se zaposlim, da li ću da otvorim svoju firmu. Pošto u Dubaiju nema poreza na plate. Ljudi daju bruto plate. Znači, veća je plata u Dubaiju čoveku nego u Americi ili u Švedskoj ili bilo gde. U Nemačkoj duplo ili troduplo veća plata, jer sve ti burto ide tebi na račun. A ti šta radiš za penziju, to je tvoje, itd. Znači, primamljivo deluje ta plata, ali duh ne vredi. Zanimljiva stvar, samo digresija. Kad sam počeo da radim Milionera, nema više tih pet poslova. Dva dana imam obaveza za finu platu. Za sve ono što sam se mučio, pet poslova, dva dana posla za finu platu. I ja kažem: Pa, da. Ja sad moram da idem u spa centre, u gym, da se lepo osećam, da sedim, da uživam, da bih tu energiju, pozitivu preneo na gledaoce. I tako i bi. Mesec-dva-tri. Ali, onda đavo ne da mira i tako je krenula priča o agenciji. Cela priča i to sve. Tako da Dubai… Da li ću da se zaposlim, da li ću da otvorim firmu. Ako se zaposlim, nabrojao sam – imao sam 12 CV-jeva raznih. Znači, mogu da budem account manager, mogu da budem business development, mogu da budem kreativni direktor. Mogu da budem ovo, mogu da budem ono. Vau, tako ću pre da nađem! Ili preduzetnik. Šta da radim? I onda sam prelomio sledeću stvar: Prešao sam 5.000 km od kuće. Kažu da je najveći strest u životu, posle smrti člana porodice, preseljenje. To je kažu najveći stres. Ja sam to nekako prihvatio kao challenge, kao izazov, sve to može. Ali, opet, ne bih ja bio ovoliki koliko jesam da tu nema nekog stresa nagomilanog, itd. Nije lako. Ne da nije lako, nego je ekstremno teško. I onda sam rekao: Čekaj, bre! Prešao sam 5.000 km, neću da pravim kompromise! Kao sad ću da budem ćata u nekoj firmi za dobru platu. Nisam to ja. Ja sam preduzetnik. Gift and a curse! I tako sam se odlučio da radim kao preduzetnik. Tu ću nešto mediji, malo možda social media, malo ovo, malo ono. I onda se desi Links – Dubai Links 2014. godine, mart mesec. Uvek zaboravim, ali Global Lead Webcasta ili Webcoma, zaboravio sam kako se zove. Viacom! Ne, nije. Nije bitno. Priča na sceni, neka New Creative se zvala prezentacija sećam se. I odjednom pomene reči digitalni video. Jao! I objasni ga u slajdu dva. Dobar sam, pošto sam bio kampanjac, je li, pomenuo sam, dobar sam da skapiram iz malo reči dosta toga. Ja sam mesec dana bio uzbuđen: Ja se bavim digitalnim videom! Šta god da to bilo i kako god da to bilo. Ipak je 2014, bez obzira što je Dubai napredan, itd., ni tu nije bilo. Uvek je bilo uradi mi korporativni video ili uradi mi promociju za social mediju. Nije to bilo nešto. Ali, izučavajući to – već sam gledao Jutjubere i dan-danas gledam Jutjubere i to jedna fenomenalna stvar iz koje, takođe, može da se uči. Kako si rekao, učenje kroz primer?

Ivan Minić: Učenje po modelu.

Ivan Zeljković: E, učenje po modelu. Moram da usvojim tu frazu. Znači, tu učim po modelu. Ne postoje ta pravila. To je toliko otišlo da sad mi pišemo pravila korporativne komun… I našli smo onda nišu na kraju, osam godina kasnije. Interna i business-to-business komunikacija za kompanije. Zasada uglavnom enterprise i velike firme, ali i za small i medium enterprises, odnosno za mala i srednja preduzeća.

Ivan Minić: Da, kada odeš u neku ozbiljnu zemlju, to kad kažeš malo i srednje preduzeće, u Nemačkoj malo preduzeće je 50 miliona eura. Tako da… 🙂

Ivan Zeljković: Da, da. Mislim 25-30-50 miliona, tako nešto. Pa, neće da ti otvore račun, u stvari, banke ne smeju to da kažu tamo, ali nezgodno im je da ti otvore račun ako nećeš imati promet manji od dva miliona dolara. Znači, ako imaš dva miliona dolara, teško je otvoriti račun. To je challenge, izazvov u Dubaiju. Tako da kažem to su te neke ozbiljne i ozbiljnije priče.

Ivan Minić: Kada dolaziš na to tržište, susrećeš se sa nečim što ne izgleda kao ostatak sveta i onog gde si dotad živeo.

Ivan Zeljković: Jeste.

Ivan Minić: Ali, i ne funkcioniše po istim pricipima. Kultura je potpuno drugačija. Sve je drugačije. OK, jeste otvoreno, mnogo više danas nego što je bilo. Ali, prosto šta su ti neki momenti koji ti se dešavaju kada doživljaš da zapravo shvatiš gde si došao i kako to funkcioniše?

Kako funkcioniše inostrano tržište

Ivan Zeljković: Pa, kao što sam rekao, zahvaljujući mojoj drugarici Mini, koja je bila stjuardesa tamo i koja me je upoznala sa Veljkom Vasićem, s kojim sam ja otišao 17. oktobra… Gle čuda! 17. oktobra 2013. A 17. oktobra 2005. sam prvi put sleteo u Dubaiji, tri dana na medenom mesecu, samo kao delić našeg putovanja. Znači, sledećem sa Veljkom, kasnije nam se pridružio i Vuk Zlatarov, s kojim i dan-danas radim i sarađujem u Dubaiju. Veljko je kasnije otišao u Singapur. I mi smo došli i zakazali tonu sastanaka. Kažem ti, štreberski. Ja mislim da sam imao dva do tri sastanka dnevno, što je za Dubai, sa tim commutingom, bez kola, to je bilo intezivno toliko da… Ali, meni je bio cilj da pričam sa što više ljudi, do koga god sam mogao da dođem. Ovaj zna ovoga koji je tamo, ovaj zna ovoga koji je tamo, itd. Jer definitivno, i to je zaključak, naravno, i posle osam godina i posle godinu dana i gde god da se ode, network ljudi i lokalni portfolio. To su dve ključne stvari za razvijanje biznisa na nekoj teritoriji. Ja sam jednostavno osetio da može da se radi posao tako. Čak sam dobio jednu ponudu za posao od tipa koji me je prepoznao, jer je bio producent saudijskog Milionera i njima su slali naše kasete. Tada su bile kasete. Jedan od dobrih primera Milionera. Čovek me prepoznao, na nekom skupu smo bili. Ti si poznat negde… I dođemo do toga da zapamtio. Bila je neka ponuda za posao. Ja rekoh: Super, to će mi biti ulazna karta na tržište. Baš sam nedavno, i dalje sam u kontaktu sa tim čovekom, ali se nikad nije obistinila ta saradnja. Ja rekoh: Nemam ništa. Ovde radio jedan veliki projekat, na Staroj planini smo radili neku multimedijalnu platformu, koji je bio fenomenalan i fina zarada. Ali sam ja pred kraj tog projekta otišao u Dubaiji. Jer je to izgledalo kao takvo jedno more mogućnosti, osećaj… Znaš, kad ti vidiš jednu poslovnu zgradu sa 50 spratova i ne znam koliko officea tamo, treba nekom video tu, čoveče. Mora jedan-dva-tri-pet. U Emiratima je 10 miliona stanovnika, Dubai ima nešto više od 3 miliona stanovnika, a svi su tu da rade, da stvaraju. Viza se teško dobija posle 60. godine. Znači, ne možeš da ostaneš. Svi se vraćaju u svoje zemlje, da troše zarađeno ili u Dubaiju i to sve. Sad se to i menja i pozivaju ljude. Sad možeš da kupiš stan, itd. i to sve, da ostaneš tamo. Ali, mladi ljudi svi nešto rade, košnica, energija. Ti si bio u Silikonskoj dolini, pretpostavljam. I meni je žao što još nisam osetio, ali planiram. Nije, naravno, da neću. Planiram da odem, da osetim tu energiju. Jer ako je u Dubaiju ovako, koji jeste jedan od alfa megapolisa, odnosno metropola na svetu, ali verujem da je Silikonska dolina vrca od energije, itd. Tako da to sam osetio – postoji more mogućnosti. Iskreno, godinu dana nisam uspeo da dobijem kršten projekat. Godinu dan! Zamisli godinu dana kao trgovački putnik, laptop i kao: U Srbiji smo radili ovo. Za vas možemo da uradimo to i to! Kao da sam šugav, čoveče! I kako je krenulo – sećam se razmišljanja u februaru, zahvaljajući našem čoveku, Nemanji Aćimoviću, koji je bio direktor La Meridian hotela dole u Abu Dabiju, dobijemo da promovišemo jedan njihov grčki restoran i seriju od deset videa dobijemo da radimo. I krenu jedan, drugi, treći. To je bio februar, mart. Ja razmišljam da samo april bude kao mart. Mart je bio malo bolji. Onda ja razmišljam jao, samo da april da bude kao mart, a on bio još bolji. Jao, samo da maj bude. I onda sam prestao da razmišljam tako zato što nije stvar da ti bude isto kao, nego je stvar da kad si na nekom potentnom tržištu to stalno raste. I taj rast nije prestao dosad. Daleko od toga da sam ja i blizu onog novca koji sam vrteo ovde, ali posao raste. Posao se gradi. Bootstrapping biznis – znači, krenuti od nule je strašno teško. Ne u mentalnom smislu, nego u fizičkom smislu. Ne možeš da angažuješ nikoga. Pričao sam na Forumu, jednog dana šetam Knez Mihailovom, ljudi se slikaju sa mnom, traže autograme, dajem intervjue za novine, a sutradan sa Mićom Senićem mojim velikim prijateljem snimateljem, koji sam neviđenu sreću da upoznam u tom trenutku – neviđeni, vrhunski snimatelj – ja nosim tri tripod sa njim i idem na snimanje u neku prašnjavu halu – tamo Kia Motors, ne znam ni ja, da mi nešto snimamo. Taj kontrast, ali kada ti vidiš da rasteš, kad ti vidiš da se razvijaš, kad ti vidiš koji to potencijal ima. Kakve sastanke ja danas imam… Ja kažem: Pa, sama činjenica da izgovaram te reči mi je bila neverovatno, a šta će tek biti za šest meseci-godinu. Moja firma pre šest meseci, moja firma pre godinu dana ne može da se poredi. Još jednom naglašavam, daleko od toga da sam ja – još je to struggle to sve. Zanimljivo isto, da se vratim na knjigu Fila Najta, Shoe Dog, ne znam kako je prevedeno kod nas…

Ivan Minić: Ne znam. I ja je imam kao Shoe Dog.

Ivan Zeljković: Priča o Najkiju. Kad on vrti već negde oko 20 miliona dolara 60-ih, 70-ih godina, a njegova žena pita, pošto stalno je na ivici. To je ta preduzetnički život, desiće se neki udarac da ti malo – nisam više na ivici, ali kad ti krećeš od nule, to je tako. On vrti 20 miliona, a njegova žena pita: Jao, Fil, a šta ćemo da uradimo ako ti propadne biznis? On kaže: Pa, ja sam računovođa. Vratiću se u neki računovodstveni biro i to je to. Znači, vrte 20 miliona, a i dalje hodaju po ivici. I on je u knjizi baš opisao da je zapravo tek kada je izašao na berzu, IPO, to je 73. neka, tako nešto, on je zaradio 170 miliona dolara koji su bili njegovi. Znači, on se dugo, dugo borio da ne ode, ne ode, ne ode na berzu. I onda kada je video to je to, treba sad, ne dza ili bu, onda je to unovčio. Tako da ljudi misle… Meni je zabranjeno u kući da pričam o novim dogovorima i novim ugovorima dok se to ne vidi na računu. 🙂 Ali, ne vidi se, stalno nešto se presipa. Ali, toliko uzbudljivo. Jedna velika stvar je kada si ti u nekoj metropolio, kao što je Dubai, preseliti biznis u bilo koju drugu metropolu ili u bilo koju drugu zemlju gde funkcionišu ti neki svetski principi nije teško. Ja sam pre tri godine započeo biznis u Singapuru, opet bootstrapping. Znači, ja treba da snimim video, koji u tom trenutku naplaćujem 2.000 $. Ja sedam u avion, odlazim u Singapur, nalazim snimatelja i sa njim idem na snimanja. Objašnjavam, držim, pomažem, itd. Sličan priča, ali pet puta brža nego u Dubaiju. Ali, isti principi, isti sistemi, isto sve. Ja mislim da je to jedna velika prednost živeti u metropoli kao što je Dubai, svetskoj metropoli kao što je Dubai, da ti naučiš kako zaista funkcioniše biznis. Opet se vraćam na naš razgovor sa panela, gde ti kaže: Lepo je živeti… Kako za cirkus?

Ivan Minić: Lepo je doći u cirkus, ali nije lepo živeti.

Ivan Zeljković: Da, da. To je apropo toga kao kad gastarbajter dođe u Srbiju. Ali, svaka zemlja i svaki grad je cirkus za sebe. Neki ljudi su opčinjeni zgradama Dubaija i ne znam čim. Ali, nije to biznis 100%. To je sve savršeno, sve vrca, sve samo čekalo tebe da se omilioneriš, itd. Ne, naprotiv. Sve ima svoje prednosti, sve ima svoje mane, ali zaista zasada u ta dva grada gde razvijamo naš biznis stvarno je predivnoća raditi i zaista se nadam da će doći toga – Fil Najtovskog, neću da kažem kraja, ali neke kulminacije priče.

Ivan Minić: Kada bi trebalo da popišeš šta je ono što sada radiš, kako si sada organizovao firmu, šta bi to bilo? Koje su to sve vertikale?

Vertikale Ivanovog biznisa

Ivan Zeljković: Sada smo u fazi da Evans Media, kako se zove moja kompanija, Evans Media.Group, se sastoji iz nekoliko segmenata. Prvi, najstariji segment je taj Evans Media Service. Video-produkcija, koja se trudi da prateći najnovije trendove to primeni na korporativnoj komunikaciji. Do te mere da pravimo podkaste, pravimo vlogove, što je meni neviđeni uspeh, jer ja sam veliki fan Kejsi Nejstata, Geri Vija, Dejvid Dobrik mi je fenomenalan. To su neki ljudi koji su pomerili granice u komunikaciji. E sad se trudimo, ti, naravno, ne možeš da preneseš taj stil sa Kejsi Nejstata neki urbani, njujorkerski hip-hop stajl da preneseš na komunikaciju korporacije neke. Ali, možeš da primeniš učenje…

Ivan Minić: Po modelu. 🙂

Ivan Zeljković: Po modelu. Zašto je on ovo ovde uradio? I onda ti to primeniš tu. Plus, ako demistifikuješ ono što radiš – znaš, ljudi pomislili ovde da ima ne znam koliko rasvetnih tela, koliko kamera, ekipe. Čovek mađioničar sve radi – one-man show, je li tako? Mi se trudimo da ogolimo to na decent level. Znači, mi nismo high level produkcija, Ariel Eksa, Red, ovo-ono. Nego smo mi – DLSR, sasvim dovoljno, fotoaparati. Ne mora da budu ni najnoviji. Samo da je to dobrog kvaliteta. Na kraju krajeva, sad je Netfliks dozvolio da ti primarna kamera bude DLSR. Kanon zasad, a verovatno će u međuvremenu i Sonija isto da odobre. Elem, da to bude decent korporativni kvalitet. To je taj Evans Media. Drugi, odnosno flagship, hajde da kažem, projekat i proizvod koji mi imamo se zove Kastvio – Castvio.com. Castvio ili Kastvio je proizvod gde mi donesemo opremu ovako u firmu, isto ovo: bukvalno dve kamere, mikrofon-dva, jedna-dva rasvetna tela; donesemo i ostavimo u firmi. I ljudi se sami snimaju. Ili im dajemo line producera, jednog čoveka. Znači, ne dovodimo stalno pet-šest-deset ljudi koji će biti na setu i time pospešujemo efikasnost produkcije. A obzirom da subscription model u pitanju, lakše nam je da se mi organizujemo. Oni znaju na koliko videa mogu da računaju i to sve ide u nekom pravcu, ne mogu da kažem, SaaS, odnosno video as a service. Ali, kao utility: imaš vodu, imaš struju, imaš internet i imaš snimanje videa. Znači, treba neku objavu da snimim – samo dođeš, klikneš, snimiš objavu i mi ti to izmontiramo. Nije samo u montaži stvar, jer video je mnogo više od snimanja i montaže. Osmisli format, osmisli kako će to da izgleda, itd. Tako da mi dajemo jaku, jaku pretprodukciju. U smislu da firme saslušamo šta treba da radi. Naš najveći klijent je Majkrosoft u Singapuru. Oni su krenuli sa 20 videa, pa 50, pa 75, pa 100. Mesečno. Mesečno videa. I evo sad, da kucnem u drvo, ovih dana smo u fazi obnove ugovora za još godinu dana na 100 videa mesečno. E, to je sad mašinerija. Mi imamo iza toga mašineriju montažera – na Filipinima pet montažera, project manager. Ovde imamo direktora produkcije, head of content, itd. Sve uzimamo po malo i pravimo od toga neki proizvod. I mogu da kažem da sam ponosan da smo prošli nedelje izbacili softver naš, po našim procesima. Znači, procesi sistematizacije, automatizacija. Izbacili smo naš originalni softver za Kastvio, odnosno za proces snimanja videa. Sa sve montažom, sa sve komentarima, sa svim koracima: koje responsable, koje accountable. Tako da svi na projektu znaju gde se nalazi projekat, kad će šta da biti deliverano, itd. Znači, napravili smo originalni softver za pravljenje, produkciju videa. To je Kastvio. Imamo proizvod koji se zove Podster, P-O-D-D-S-T-E-R, koji je partnerstvo sa Vukom, koji je… Vuk i ja smo, naime, napravili podkast naš, koji se zove The Change Officer. Meni je podkast, naravno, jednom na radiju uvek na radiju. Ta emocija, ova priča, lagana i to sve. Fenomenalna stvar. Krenuli smo pre dve godine spontano. Hajde da krenemo! Kako ćemo da zovemo? The Change! To je najšira tema. Change može da bude sve. I to je toliko raslo i toliko se uhodalo. Za vreme korone, Vuk je tu odigrao jednu ključnu ulogu, jer je rešio par nekih kako mi to da radimo, a da se ne cimamo goste: ko će da dođe, kad će da dođe. Ljudi su svi busy, ti hoćeš da imaš dobre goste. I šta nam je bio cilj zapravo? Cilj našeg podkasta nije da imamo milion pregleda. Dao bog zdravlje, može i to, što da ne. Ali, nam je cilj da imamo hiljadu-dve-tri-pet-deset hiljada pravih pregleda. I da možemo bilo koga da pozovemo u podkast, umesto da ga pozovemo i kažemo: Hej, mi smo video-produkcija. Hoćete da kupite ne znam ni ja šta. Bolje da kažemo: Hej, vi ste industry leader, ekspert. Dođite da ispričate malo svoje iskustvo, da inspirišete naše gledaoce. Deset puta je bolji response rate. Znači, odgovor na to da dođu nego da im prodaš nešto. Deset puta i više će pre neko da dođe da ti se ispriča. A kad dođe, vi napravite dobar odnos, iskomunicirate, pričate. Evo danas me zvao jedan gost koji ima ozbiljan, ozbiljan government – kao jedna lobistička firma, nije lobistička, ali tako nešto – danas me zove čovek: Hej, kad će da izađe podkast i da se čujemo da nam uradite neke videe? Neće svako da dođe to, ali upoznavati ljude koji su uspešni, slušati njihove priče, meni je to besprekorno. I tako smo mi napravili The Change Officer podkast. Vuk i ja sad naizmenično dva puta nedeljno izdajemo. Meni je baš jedna zanimljiva epizoda sa Rajanom Pajlom, ne znam kad će da se emituje tvoja, ali Rajan Pajl je ozbiljna televizijska zvezda – Ber Grils nove generacije. I onda mi kažemo: U, pa čekaj, sad smo mi rešili te neke probleme kako da to… Napravili smo fenomenalan tim. Znači, taj tim je mene pogurao da se vratim. Pošto ja sam počeo, Vuk je nastavio, ja nešto malo radukcao i onda je Vuk većinom radio. Ali, toliko je tim dobar, toliko se uhodao, toliko mi je malo efforta trebalo i zahvaljući tom vrhunskom timu Podstera ja sam se vratio. I, evo, sad snimamo Vuk i ja dvaput nedeljno. Ali smo napravili kompaniju koja upravo nudi tu uslugu firmama. Znači, Podster – faktički dođem u jednu firmu, treba nam executive na pola dana i za tih pola dana snimimo četiri podkasta po pola sata ili petnaest minuta. Ne moramo sat i petnaest. 🙂 Znači, snimimo to i deliverujemo 124 pieces of content za ceo mesec toj firmi. Znači, pola dana executivea za 124 pieces of content. A end-to-end service. Mi kažemo koje goste treba da zovete, mi ih zovemo, mi ih organizujemo, mi ih dovedemo na snimanje, vi ih ispitate pitanja, najavu mi radimo, pitanja radimo mi, mi montiramo, radio micro-content. Sve, sve, sve! Vaše samo da dođete pola dana da snimimo. To je Podster. To je ta firma Podster. Pa, ja mislim da jedno 10 ili 15 podkasta u ovom trenutku držimo tih poslovnih. Evo, danas vidim da je u Singapuru izašla jedan novi podkast koji smo radili. To je treći deo firme. Znači, imamo servis, imamo Kastvio – to je ovo donesemo opremu i ostavimo im; imamo Podster. I imamo Volumetric Video. To je nešto što će tek biti. Tek smo u začetnoj fazi. Rešavamo neke tehničke stvari. Ali, Volumetric Video je zapravo jedno green screen, kao jedno zvono soba, gde sa 15-16 kamera snimiš svoj hologram, a zapravo augmented reality i virtual reality 3D modele u real-timeu. Znači, nas dvojica sad sedimo – ne bih baš voleo da me snimaju iz svih uglova, lepo izabrati ugao, ali sa 15-16 kamera nas snimaju. Ljudi mogu da kruže okolo i da gledaju čas tebe, čas mene ili šta god im je u tom trenutku zanimljivo.

Ivan Minić: Pominjao si da pored Dubaija firma ima svoje predstavništvo i u Singapuru.

Ivan Zeljković: Singapuru, jeste.

Ivan Minić: Šta je priča sa Singapurom?

Poslovna priča u Singapuru

Ivan Zeljković: Pa, eto, ukazala se prilika. Pomenuo sam Veljka, koji je otišao ranije tamo i on mi je zaista otvorio neka vrata. Ja sam bio dovoljno lud da se pakujem u avion, da odem na jedan-dva videa snimanje, po nedelju dana-dve nedelje. I onda su nekoliko klijenata tu vezalo i mi dan-danas imamo sad već fine operacije tamo u Singapuru. Mnogo je naporno bootstrappovati jednu firmu, a bootstrappovati dve firme je stvarno… Kad kažem bootstrappovanje, mislim bez investicije neke krenuti od nule. To se tako ne radi. Bitna stvar je da imate investiciju i to ne svoju nego nekoga. To je jako bitna stavka. Ali, kada se ukaže prilika… Ja stalno razmišljam o tome zašto, čemu sve to. I shvatio sam da sam hedonista, da radim ono što volim i da je zapravo sreća u iskorištavanju svih potencijala koje vidiš ispred sebe. I onda kada sam video mogućnost Singapur – predivan grad, ja se zaljubio u njega 2006-07. godine, svojevremeno Red Bul me nešto slao tamo, u taj deo sveta. Ja sam ostao u Singapuru 3-4 dana, meni je to fenomenalno. Veljko ode, jedan klijent-dva klijenta, tamo-vamo. Ja sam kao autobus koristio onaj double-deck avion, A380. Bukvalno, osećao sam se kao u autobusu. Znam već fore kad da uđem, gde da uđem, koje je mesto najbolje, šta i kako i to sve. Jer sam dva-tri puta nedeljno išao u Singapur. Eto, dan-danas ta firma funkcioniše i barabar sa Dubaijem su operacije velike i to sve ide u nekom dobrom smeru. Voleo bih da se vidimo za godinu-dve-tri, da ti kažem: Zašto ono što sam ti pričao da je teško? Ostvarilo se! 🙂

Ivan Minić: Svi koji slušaju Pojačalo redovno znaju moju epopeju prošle godine sa ostankom u Hjustonu.

Ivan Zeljković: Jedan od njih.

Ivan Minić: Mimo svih planova. I ja sam tad tamo snimajući one epizode koje su izlazile iz okvira onoga što je uobičajeno bio format, ali su pokretale te neke teme koje mi se činilo da su u tom trenutku važne ljudima. Ja sam tad shvatio da ne treba da batalim projekat. Nisam ja hteo da ga batalim ni ovako, ali tad sam shvatio da definitivno to ne treba da radim. Tih tri meseca su bili sve samo ne jednostavni, ali, eto, imao sam oko sebe makar ljude koji su mi dragi i imao sam neku vrstu podrške. I ono što je dosta bitno, bio sam na mesto gde nije bio lockdown. Pa sam imao mogućnosti da se makar prošetam i to sve. Naravno, vrlo je bilo sve to ograničeno, ali nemaš to neko bazično ograničenje koje si u tom trenutku imao. Kako je tvoja priča sa koronom izgledala i šta ti je ona donela kada si došao u fazu da imaš vremena da razmišljaš?

Pandemija i vreme provedeno pod ključem

Ivan Zeljković: Pre nego što pređemo na moju dugačku verovatno priču o tome, samo da kažem da sam bio izraziti fan tih Pojačala. Ne kažem, i ovo slušam znaš, pričali smo o tome. Ali, baš sam bio izraziti fan toga, jer meni je nekako… Šta je prava stvar u podkastu? Iskrenost. Znaš, na televiziji sve, dok spremiš scenario, dok uradiš ovo-ono, dok se namesta svetla. Ne kažem da je laž, ali ima tu dosta modeliranja. A ovo je dođem, sednem, klik upalim: Hej, da vam kažem to… Šta sam rekao, pa sam lupio… Ti imaš tu verbalnu fluentnost, svoj ritam, ali verbalnu fluentnost. I ja sam sad ako pogledaš pogledaš po komentarima tih epizoda, ima me dosta. Gledao sam i pratio sam, jer sam imao puno vremena. Imao sam puno vremena zato što si ti tri meseca bio okružen dragim ljudima u Teksasu, a ja sam bio tri meseca okružen Singapurtjanima u Singapuru. Ne kažem da nije bilo dragih ljudi, ali takav je lockdown bio da nisi mogao da se družiš sa nekim. Ništa nije radilo. Niti da se posećuješ sa nekim. Mogao si sa jednim član svog domaćinstva da izađeš. Znači, otac nije mogao da izađe sa dvoje dece. Kaznu platiš. Ili otac i majka šetaju dvoje dece odvojeno. Ne smete zajedno. Oni su jako strogi. Evo, dan-danas, sada su na 35 slučajeva nedeljno napravili potpuni lockdown ponovo. I ne može niti da se uđe niti leti, izađe. Ne radi ništa i to sve. Jako su rigorozni. I mene je zateklo tamo. Imao sam veliki projekat koji nisam mogao da propustim – sme da propustim, naravno. I zatekne me lockdown 94 dana u maloj hotelskoj sobi. Tamo su sve male hotelske sobe u Singapuru. U maloj hotelskoj sobi 94 dana. Mesec dana sam bio u jednom hotelu, koji je imao dobru lokaciju. A onda sam bio dva meseca u drugom zato što je imao terasu, da mogu makar na terasu da izađem da malo udahnem 32-35 stepeni 100% vlage. Ali, prijalo je i to. Šta sam radio? Nisam bio toliko produktivan kao ti. Odnosno, radio sam. Sve vreme sam radio. Moja firma – mislim da si me to pitao, a nisam odgovorio – moja firma je full remote. Već sedam godina moja firma je full remote. Mi se pripremamo na ovakvu sitauciju. Ovo je samo učvrstilo našu infrastrukturu. I ja sam radio. Nema šta. Sedim u krevetu, sedim za stolom tamo – radim, radim, radim. A u slobodno vreme otkrio sam Tiktok. Meni je Tiktok baš prava društvena mreža 21. veka. Fejsbuk jeste nastao u 21. veku, Instagram i sve to, ali ranije. Suviše ranije 21. vek. Tiktok je pomerio granice i ja mislim da ljudi polako uviđaju da on ima strašnu moć. Meni je pre svega fun. Znači, zabavan. I čak Tiktok gleda po lokaciji SIM kartice. Koja ti je SIM kartica unutra i po lokaciji gde si da ti pušta taj content, sa tog tržišta uglavnom. I ovi Kinezi tamo, Singapurćani i Korejanci ludi skroz sa tim društvenim mrežama. Meni je baš bilo zanimljivo. Ja sam znao po tri-četiri sata da skrolujem i da gledam. Tu mislim da je jedna od suštinskih stvari uspeha Tiktoka u usmerenoj kreativnosti. Oni ti daju voiceover koji ti treba da dubuješ ili daju ti ples koji treba da odigraš ili neki stil videa koji treba da – učenje po modelu, je li tako – da reprodukuješ. I usmeren si. A na Jutjubu: Evo ti ovo, pa ti nešto napra.vi Mislim da je tu jedna velika, velika prednost Tiktoka. Tako da sam otkrio Tiktok. Radio sam sa Vojom Nedeljkovićem, mojim guruom i dragim prijateljem posle, naravno. Radio sam live kviz, Instagram kviz kao Milioner. Bukvalno sam kao: Čekaj, mogu da stavim i na Jutjub! Pa sam stavio nešto kao da to izgleda na Milioner. 15 pitanja, radio sa Vojom Nedeljkovićem, Sanjom Marinković i sa Hristinom Popović. Pa, ne zna se ko je luđi. Tri emisije stvarno fenomenalno. Sa Nikolom Usainovićem sa snimio 9.000 do Beograda, obradu Bajagine pesme. 442 do Beograda, samo što je do Singapura bilo – skoro 9.000 km ima do Beograda. Pa smo to preradili. Nikola je odvalio kako je napravio matricu. Ja sam se tu provukao sa pevanjem. I podseća na Pojačalo, crna pozadina i sve. Tako da to sam radio, malo se zevzačio s tim. I radio sam. Tako mi je prolazilo vreme. Nije bilo tragično. Što kaže moja žena: Ma, ćuti! Jesi li ovde da se svađamo?! Sediš u stanu i nemaš gde da izađeš. A meni sve nostalgija, deca, porodica. Ona kaže: Ma, gde, bre. Ovo je bolje. Tako da je ispalo to dobro i preživesmo. Dobismo nešto kilograma, pa izgubismo nešto kilograma, pa se i dalje borimo sa kilogramima i tako.

Ivan Minić: A šta se dešavalo sa poslom?

Ivan Zeljković: Pa, korona nam je donela tragične – mislim, najveća tragedija u istoriji čovečanstva ja bih rekao. Hajde sad da ne preterujem, ali jedna od najvećih tragedija u istoriji čovečanstva. Strašno puno ljudi je propatilo. Kada je bila ona kriza 2008. godine, pričali smo, nisam se snašao i to je bilo katastrofično za moju firmu, ali i za mene lično i privatno. A sada kada je došla ova kriza, ona je išla na ruku faktički našem biznisu. Jer smo digitalni biznis. Znači, nema kontakta, više komunikacije ide digitalno i troškovi se seku. A mi smo to baš taj tip komunikacije i to da se seku troškovi propagirali i pre toga. Mi se mahom baziramo na premisi Geri Varnečuka, Geri Vija, Today every company is a media company. I presrećan sam što sam bio u Hong Kongu kada je on to – možda nije prvi put izgovorio, ali kada je to odzvonilo najviše, kada je rekao: Today every company is a media company. A onda ja dodam ispod: We can help you become one. Svaka kompanija danas mora da bude medijska kompanija za sebe, da proizvodi svoj sadržaj, da ima ne samo u smislu promocije nego i komunikacije. Komunikacije sa svojim zaposlenima. Danas sam imao razgovor sa firmom koja radi održavanje fabrika u ne znam koliko zemalja u svetu. Njima stalno izlaze novi servisi, novi preparati, nove mašine i to sve, i oni stalno moraju da obučavaju ljude. Ranije, okupe te neke ljude, pa ih obuče. A sada je to webinar, seminar, trening, video i to sve. Tako da potreba za videom je postala veća, za kventitetom videa opet na našu stranu ide – postala veća. Nije postala potreba za TV reklamama veća, nego za tim digitalnim videom koji mi radimo. Mislim da je malo teže da se čovek prilagodi i sve, ali nije da nam nije išlo na ruku. Moramo da budemo jako zahvalni što smo na tom delu biznisu.

Ivan Minić: Nekome ko nikad nije bio u Dubaiju, ako razmišlja da dođe, OK, s jedne strane razmišlja da dođe turistički. U redu, to je negde manje-više jasno i tu ima dovoljno na Jutjubu. Ali, razmišlja da dođe i da ili preseli svoje poslovanje tamo ili da otvori i tamo svoje poslovanje i da neku priču koju ima proba da postavi tamo. Šta bi savetovao kao način da se informiše? Šta prosto treba da ima u vidu uopšte ako razmišlja o tom tržištu? Šta bi voleo da ti je neko rekao tada kada ti si dolazio?

Šta treba imati u vidu prilikom odlaska u Dubai

Ivan Zeljković: Vrhunsko ti je pitanje. Ja sam te već pozvao da dođeš na GITEX u oktobru mesecu. Od 17. oktobra. Moj neposredan povod, by the way, dolaska u Dubaiji je bio GITEX. A sada je Dubai World Trade Center zapravo naš najveći klijent u Dubaiju i radimo sa njim već tri godine. Ali, kao i za Dubai World Trade Center, gde mi je moj poznanik-prijatelj, ali hoću da kažeš šta ti je potrebno. Potrebno ti je da znaš nekog. Da ti objasni neke stvari koje su jednostavne, stvarno jednostavne u Dubaiju, da ne moraš da ideš uonakolo. Naših ljudi ima oko 10.000. Eks-Ju populaciju oko 20.000 u celim Emiratima. To je već značajna populacija. Mi smo pre šest godina pokrenuli portal koji se zove Naš Biro. Znači, nasbiro.com. Koji je namenjen eks-Ju populaciji na Bliskom istoku upravo iz ovog razloga, da povežemo ljude, ali da se ne lažemo, da povežemo i mene kao osnivača tog portala sa mnogih naših ljudi. I on je odradio svoju svrhu. Evo dan-danas, kada sam tu već osam godina… Pa, ne, i on ima sedam godina. Da, da, njega sam godinu dana kasnije pokrenuo. Bili smo raštrkani. To su bile neke Fejsbuk grupe. I dan-danas su Fejsbuk grupe tu i stvarno znaju ljudi da pomognu, itd. Ali, sigurno najbolji način da započnete je da sednete sa nekim od naših ljudi, jer su naši ljudi ekstremno otvoreni da pomognu svima. Jer tako je neka atmosfera u Dubaiju. Nema nas puno, ali ima nas dovoljno. Sada sam bio, pre nego što sam došao u Srbiju, na jednom fenomenalno skupu – eks-Ju hub, koji organizuju Valid i Mersiha, gde okupljaju naše ljude. Naš Biro opet okuplja naše ljude, Fejsbuk stranice – Dubai Serbs, itd. To su stvari koje okupljaju naše ljude. Ja predlažem svima, na kraju krajeva, veći deo mog biznisa je došao kroz naše ljude. Znači, hoće da te preporuče, hoće da ti pomognu, hoće da posavetuju. Evo sad su mi dolazili rođaci u Dubaiji. Ja na grupi pitao: Je li ima neko ko zna – laboratorijski molekularni biolozi mi dolaze? Javilo se brdo ljudi. Zovi mene! Znam ovoga! Mogu da te povežem sa ovim-onim! To je moj prvi savet. Drugi savet je dođi. Odnosno, ko god pita tebe, moj savet je dođi. Dubai je jedna svetska metropola. Rekli smo, alfa metropola. To znači da je među deset najpoželjnijih gradova i najlepših gradova za život. I imaju tendenciju da budu – ne tendenciju, nego strateški plan da postanu najpoželjnije mesto za život i veoma su blizu toga. Jer pored sigurnosti i mogućnosti da zaradiš, što šeik Muhamed Bin Rašid Al Maktum, vladar Dubaija, koji govori stalno: Daj ljudima sigurnost i mogućnost da zarade i to će im proizvesti sreću. Imanje sistema, stalno unapređivanje sistema i infrastrukture je jedno. Poslovna klima i biti hub povezan sa letovima bez presedanja sa celim svetom je drugo. Ali, isto tako, biti u gradu gde imaš najvišu zgradu na svetu, najveći mall na svetu, najveću fontanu na svetu, najviši hotel na svetu, najveća rezidencijalna zgrada, najveće veštačko ostrvo… Znači, sve naj. To je jedan mentalitet i dubaijski, ali celih Emirata, najbrži, najveći, najduži… I to tebe povuče da i ti poželiš da budeš. Znaš, kad si u tom okruženju, kaže ti si prosek pet ljudi sa kojima si okružen. I kad si okružen takvim ljudima i takvom energijom – znači, mi u podkastu, ne plaća nas niko, mi tako pričamo pozitivno o gradu, o uređenje, o infrastrukturi, jer stvarno živimo i osećamo da je to stvarno jedan raj poslovni na Zemlji.

Ivan Minić: Planovi se menjaju u životu. Razne stvari se dešavaju. Niko od nas u principu ne zna gde će da bude za 5-6-10 godina. Ali, ti kada razmišljaš o tome, ti si tamo sa porodicom, je li ti sebe vidiš tamo dugoročno?

Da li Ivan vidi sebe tamo dugoročno

Ivan Zeljković: Kratak odgovor je da. Ali, kada su se Petra i Luka rađali, 11. i 12. godina, Luka 11, Petra 12, mi smo im dali internacionalna imena, jer smo želili oduvek da ih vaspitavamo u kosmopolitskom duhu. Znači, da budu građani sveta. Da poštuju tradiciju i da znaju odakle su. Mi u kući isključivo i samo srpski pričamo. Oni između sebe pričaju srpski. Naravno, sa svojim drugarima im je lakše da pričaju engleski. To je jedna lepa stvar. Ali, mi smo stvarno ponosni da naša deca stvarno odrastaju kao građani sveta i Dubai i Emirati koji imaju 200 nacionalnosti. Ja kao geograf ne znam da nabrojim 200 nacionalnosti, ali u Dubaiju ima preko 200 nacionalnosti. Nikako drugačije ne možeš da se vaspitavaš. Mi smo morali da ćerki objašnjavamo… Znači, one su mi smeh živi, kao Beneton. Četiri drugarice: jedna Kenijka iz Afrike; jedna je Filipinka, Azija; jedna je Egipćanka, Arapkinja; i Petra je Evropljanka. Znači, kao Beneton! I njih četiri su nerazdvojne. Kad je počeo, pa ti si bio tamo, Black Lives Matter, itd, ona nas je pitala pošto vidi na Tiktoku, vidi na društvenim mrežama: Šta je ovo sad Black Lives Matter? -Pa, ima ljudi koji ne vole crnce. -Kako misliš ne vole crnce? -Pa… Ona ne može da shvati da sad tu ima razlike u tome. To je jedno stvarno veliko bogatstvo. Kada smo pitali Luku – dobro, mali je bio – pre par godina. 🙂 Priča o nekoj drugarici i drugaru nekom iz škole: Pa, to je onaj drugar! -Je li onaj crni drugar? A on kaže: Pa, ne znam da li je crn. 🙂 Ne vide razliku u tome. S tim, jedna digresija, mi smo dali ime Petra, jer je internacionalno i to je i arapsko ime i grčko ime. Svugde ga ima i zastupljeno, itd. Međutim, došli smo na Bliski istok, a Arapi nemaju slovo P. Nego izgovaraju B. I onda je zovu Betra. Vi ste meni dali ime za ceo svet, a onda ste me doveli ovde gde nema slova P! Tako da oni uživaju, pričaju engleski bolje nego mi. Pretplatite se na kanal Luka’s Galaxy. To je Lukin kanal. Tu on objašnjava neko crtanje, priča engleski. Nema šanse da ga provališ da nije neki native. I predivno rastu, okruženje… Ne znam da li zvučim dovoljno zadovoljno da dođeš u oktobru da vidiš. 🙂

Ivan Minić: Ne, doći ću definitivno. To je već neko vreme želja, ali nikako da se poklope stvari, da upravo imam i konkretan povod, ali i da imam s kim da boravim tamo. Zato što prosto svaki put kada sam išao negde, ako nije bilo nekakav veliki povod, tipa, ne daj Bože nikom, Svetsko prvenstvo u košarci – ako odeš negde, a nemaš lokalca, ne doživiš ni 5% onoga što zapravo treba.

Ivan Zeljković: Tako je. Ovde imaš pored mene, imaš – ne znam da li smem da kažem našeg drugara…

Ivan Minić: Slobodno.

Ivan Zeljković: Nemoj da imenujemo, ali imaćeš kod koga da odeš.

Ivan Minić: Sad već dosta ljudi zaista ima.

Ivan Zeljković: I blizu je. By the way, imamo Viz Er sada. Etihad je napravio neki dil sa Viz Erom. Iz Beograda do Abu Dabija 100-150 $ karta povratna. Znači, bukvalno da se spakuješ i da dođeš. Nije to velika razlika, pošto je aerodrom na stranu Dubaija. 20 $ ti je više karta kada dolaziš sa abudabićanskog aerodroma nego sa dubaićanskog. Tako da je to blizu. Imamo bend! Imalo da propustim da imamo bend.

Ivan Minić: Ja sam čuo da ima i ozbiljan košarkaški klub.

Ivan Zeljković: Jeste, ali, nažalost, ne mogu. Sa ovom kilažom ne mogu da izvrćem kolena i zglobove, itd. Ima, ima, naravno. Zanimljivo je košarka! 🙂 Ti ne možeš da zamisliš koliko su Filipinci napaljeni na košarku.

Ivan Minić: Znam, znam.

Ivan Zeljković: Ali, to ne možeš da shvatiš. I igraju odlično. Gde moj sin trenira, Star Basketball Academy, imamo našeg trenira, ima jedan Afrikanac i ima jedan Filipinac. Ozbiljan trener, ozbiljan pristup, stvarno fenomenalna škola i sve to. Kako je moguće da oni ne mogu da naprave reprezentaciju? 200 miliona stanovnika. 🙂

Ivan Minić: Pa, fizikalije. Gledao sam ih na Svetskom prvenstvu.

Ivan Zeljković: Je li tako?

Ivan Minić: Bili su s nama u grupi. I oni su izgubili nešto 50 razlike od nas.

Ivan Zeljković: Pa, to.

Ivan Minić: Na centru su suštinski imali samo Endru Bleča, koga su doveli, koji je došao sa 25 kila viška i bio najdominantniji. Ostali ljudi, bez želje da zvučim kao rasista, ali nisi siguran da li se zagrevaju ili su došli da isporuče pice.

Ivan Zeljković: 😀

Ivan Minić: Prosto, fizikalija je takva da ne izgledaju kao ozbiljni sportisti. Ali, činjenica, ja sam pričao i sa novinarima i sa svima, da je ljubav prema košarci tamo neverovatna.

Ivan Zeljković: Pošto u Dubaiju, i to je zanimljivost, imaš 83% su stranci. Samo 17% su lokalno stanovništvo. I Filipinci čine dobar deo toga. Indusi najviše, Pakistanci, Bangladešanci i Filipinci. To su najveće grupe. Ti ne možeš da zamisliš, oni su kao osice. Oni igraju basket non-stop. Ali, mogu da zamislim… Da se razumemo, ni gospodin MVP ne izgleda kao prototip, ali ta magija neka.

Ivan Minić: Ali je upao u čarobni napitak kada je trebalo.

Ivan Zeljković: Jeste, jeste. 🙂 Tako da ne znam gde sam bio sa silnim digresijama, ali lep je život. Nije komplikovano otvoriti firmu. Ja sam baš predlagao tom drugaru, čije ime ne smemo da pomenemo, bukvalno preko mejla sve. Jao, otvaranje firme u Singapuru preko chatbota. Preko chatbota. Hoćete ovo? Hoćete ovo? Hoćete ovo? Klikne. I kada dođu neki papiri, sad to firma – neviđena stvar – sad kad dođu neki papiri, uključi se neki personal čovek, ali u principu je masa stvari preko chatbota. I vode ti firmu i vodeti finansije, sve preko chatbota. Imam aplikaciju na telefonu. A u Dubaiju ima firma koja se bavi time. Sve preko mejla. E, treba mi ovo. Treba mi još jedna viza. Samo karticu provučeš, sve je prošlo. Mnogo je jednostavno otvoriti firmu, mnogo je jednostavno voditi firmu. I ne mogu da ubedim moju taštu koja je računovođa, svaki put: Znači, nema poreza? -Nema poreza. -Baš nema nikakav porez. -Nema, nema. -Dobro, na plate ima porez. -Nema. Znači, nema nikakav porez. Ima VAT. 5% VAT-a. Toliko nekad malo tih 5% da ni ne uzimaš. Ne uzimaš da povratiš. Hoću da kažem, možda nismo u toj fazi biznisa kada je to neka značajna suma. Ali, ima VAT 5% i to je to. Realno sada je bila neka ponuda za Ramazan je bila ponuda za 1.500 $ da otvoriš firmu bez vize. A nama ni ne treba viza realno. Mi tri meseca bez vize smo tamo, koja može da se produži do šest meseci. Eto, mnogo jednostavno. To se razvija. To stalno se unapređuje. Stalno se unapređuje i taj sistem i mogućnosti. Naravno, cilj je: Dođite kod nas, plaćajte nam te firmarine. Skupljajte se kod nas. Velike firme iznajmljuju te prostore. Znači, ti ćeš da kupiš stan ili ćeš da kupiš poslovni prostor, pa ćeš da izdaš, itd.

Ivan Minić: Ali, samo budite tu, pravite pare, trošite pare, živite tu.

Ivan Zeljković: Tako je, tako je!

Ivan Minić: Zeko, hvala ti.

Ivan Zeljković: Jao, izvini. Koliko smo sati? Sat i četrdeset dva minuta.

Ivan Minić: Pa, dobro.

Ivan Zeljković: Kad se skupi, ti si pričao ovih dvanaest minuta, ja sam sat i po.

Ivan Minić: To mi je posao.

Ivan Zeljković: Da slušaš dokone ljude. Hvala ti puno na pozivu. Ja sam zaista fan, znaš i sam podkasta Pojačalo. I fan onih tvojih, kako si ih nazvao, single epizoda.

Ivan Minić: Nazvao sam ih Epizode iz izolacije.

Ivan Zeljković: Izolacije, da. Pa, trebao bi da možda tu i tamo neku snimiš.

Ivan Minić: Pa, nastavio sam da snimam ove specijale. To mi jeste format koji je tematski, gde bih voleo više da se bavim time, ali sam prestao da snimam epizode u kojima samo ja sedim i pričam. Jer u nekom trenutku imaš potrebu da prebaciš makar deo odgovornosti na nekog drugog, a ne da samo otvaraš dušu i izvlačiš sebe sve te momente.

Ivan Zeljković: Miniću, ti kao Geri Vi. Izvini, ne znam da li si fan ili nisi, ali ti kao i Geri Vi, kao i naš drugar Istok Pavlović. Ja svima objanjavaš… Ja znam, ti si introvert i Vuk isto sa kojim radim ovaj podkast. Kaže: Ti si najveći potez napravio što si jednog introverta stavio pred mikrofon. Ali, ja mislim da davanje vrednost. Recimo, ja sam veliki fan Isaka Adežesa i njegovog instituta i dragog mi prijatelja Borisa Vukića i Zvezdana Horvata i cele priče te. Ali, bio sam na jednom webinaru, baš kad sam bio u lockdownu u Singapuru, gde je Isak Adežes pričao. Čovek zvani harizma. On ima godina. I kaže on: Vidi, od praistorije do industrijske revolucije, koje bio najjači – taj je bio lider. Od industrijske revolucije, kad su mašine zamenile tu snagu, koje imao mozak, odnosno koje imao pamet – taj je bio lider. A sada kada imamo mašine i kompjutere i AI, machine learning, sve, koje zamenjuje taj mozak donekle – onaj koji ima srce će pobediti. S tim u vezi, tvoje davanje valuea i otvaranje, to je ono što Geri Vi priča i što Istok Pavlović stalno priča, daj pričaj! Jer to napraviti napredak. Ne mora da ti se valorizuje, slušam pa ću da te angažujem, ali će se definitivno vratiti i to je ono što je bilo kvalitetno u tim emsijama.

Ivan Minić: Znaš kako, od starta kad smo krenuli, bilo je jasno da to neće pratiti nekakav ogroman broj ljudi, ali ja već 20 godina radim nešto ovako, na neke različite načine. Nemam problem da menjam svet jednog po jednog čoveka.

Ivan Zeljković: Pa, dobro, tome i služe alternativni mediji. Pošto dešava se da dobijem poziv za neku televiziju ili novine, sa izuzetkom, naravno, mog dragog prijatelja Dekija Pantelića, ja ne bih želeo da zvučim bilo kako drugačije, brdo prijatelja imam i u novinama i na televizijama i sve, ali nije mi sad trenutak niti bih voleo da se pojavljujem po medijama i to sve. Ali, ovo je nekako intimno i naše. Ne znam da li ih zovemo alternativnim medijima, ali definitivno medijama koji će igrati značajnu, značajnu ulogu u vremenu koje dolazi. Možda to lepo da završimo razgovor na toj noti. Velika je stvar započeti nešto, biti early adopter kao ti i na kraju Tviter koji nas je spojio svojevremeno. Kad se začudi, 40.000 followera imaš na Tviteru. Ja sam samo bio early adopter. I u tom trenutku kviz malo, ali već je bio u fade-outu.

Ivan Minić: Hvala ti još jednom. Hvala ti na pozivu. Ne znam da li ću baš da dođem za sajam, ali mislim da ću da iskoristim priliku i da dođem prvom prilikom.

Ivan Zeljković: Sajam je u oktobru, ali najlepše vreme je u decembru, januaru. Bukvalno kao naše proleće. Mi smo kupili jaknice, one prsluke…

Ivan Minić: Preduzetničke prsluke tzv.

Ivan Zeljković: Tako je, tako je. Ne možeš da sediš u bašti, a da ti ne bude hladno. Tako da nije Dubai samo prženje nego ima i prolećnog vremena tog vremena. Sedam meseci je lepo vreme, pet meseci je stvarno vruće, dva meseca je samo klima-auto-klima-auto. Ali, jedno sedam meseci je toplo leto sa strane i ono u sredini je proleće.

Ivan Minić: Zvuči sjajno. Vidimo se onda u Dubaiju.

Ivan Zeljković: Vidimo se u Dubaiju.

Ivan Minić: Ukoliko vam se ova epizoda dopala, pogledajte i neku od prethodnih. Možete nas zapratiti na Youtube-u, na audio platformama, ili se prijaviti na našu mailing listu. Takođe ukoliko želite, možete nas podržati na platformi Buymeacoffee, bilo jednokratnom donacijom ili mesečnom pretplatom. Za kraj bih se samo zahvalio još svima koji nas podržavaju, kao i našim prijateljima iz kompanije Epson koji su pomogli realizaciju ove epizode. I pozvao vas da, kao i do sada, sve svoje predloge, sugestije i komentare ostavite na za to predviđenim mestima na društvenim mrežama i na YouTube-u a mi ćemo ih uzeti u obzir u realizaciji narednih epizoda. Vidimo se naredne nedelje.