EP117: Krsto Radović

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: U današnjoj epizodi Pojačala, moj gost je Krsto Radović, osnivač poslastičarnice Mandarina, zajedno sa svojom sestrom Kamelijom. Današnja priča je o njegovom razvojnom putu, od Srbije preko Amerike, Londona, pa nazad do Srbije. Priča o tome kako se uči i kako se usavršava u jendom fantastičnom, predivnom zanatu koji, ako želite da radite na nivou na kojme ga on radi, morate da učite dugi niz godina, od najboljih ljudi na svetu i da uložite jako puno truda i energije da biste uopšte došli u priliku da prikupite svo to znanje. Pored toga, njegova dečačka želja je bila da otvori najbolju poslastičarnicu u gradu i ja mogu da potvrdim da je uspeo u tome ali taj ulazak u preduzetništvo nakon karijere po hotelima i dobrim poslastičarnicama, podrazumeva i izlazak iz zone komfora i eksperimentisanje i učenje u oblastima u kojima možda niko od nas ne želi da se nađe ali su one neophodne da bi posao zaista mogao da raste i razvija se na onom nivou na kome želimo da bude- Uživajte i, kada budete u prilici, probajte nešto iz Mandarine.

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Današnja epizoda je posebna iz mnogo razloga. Jedan od njih je definitivno i to što me podseća na lepe stvari iz mog prethodnog života. Mog prethodnog života gde sam bio hedonista, gurman i sve ostalo i nisam baš previše vodio računa o svojoj liniji i zdravstvenom stanju i svemu. Ali, taj jedan trenutak kada sam prvi put došao u kontakt sa time što radiš ću pamtiti ceo život. Jer sam već tada bio prijatelj sa Džonijem i Necom. Prvi put sam otišao u njihov lokal i video sve te proizvode na jedan novi način prezentovan tu. I znao sam da je Mandarina pored. I znao sam i kako izgleda i video sam sve slike, ali sam ciljano izbegavao da odem, jer znam sebe. Međutim, nije bilo teško nagovoriti me. Otišao sam. Prvi put sam video nešto tako kod nas. Prvi put sam probao, jer došlo je malo šire društvo i mi uvek imamo taj interni dogovor da uzećemo nas četiri-pet nekoliko različitih stvari, pa ćemo sve da probamo, da nađemo iz što manje pokušaja šta je ono što nam najviše leži. I tad sam upoznao ljubav svog života – Gotam. Kao što svi moji prijatelji znaju, i poslovni saradnici i svi ostali. I svaki godine kada je rođendan, meni mimo planiranog stignu barem još dve Gotam torbe za svaki slučaj. Ali, to što ste ti i tvoja sestra napravili sa Mandarinom je zaista, zaista neverovatno. Svaka ti čast na tome! Hvala ti na tome od mene kao konzumenta, Beograđanina i sve što uz to ide. Velika mi je čast što si danas ovde i veliko mi je zadovoljstvo što vas poznajem i znam celu priču koja stoji iza svega, koju ćemo danas podeliti. Dobro došao!

Krsto Radović: Hvala na ovako divnom, lepom uvodu. I to je razlog zašto ja radim ovaj posao. Nekako sam uvek osećao da imam taj dar da osetim šta ljudima prija, šta im slatko prija, da ga lepo izbalansiram. Jer svaki taj kolač sam ja napravio iz svoje glave. Svaki sam vizualizovao. O svakom sam razmišljao. O svakom mogu da ti ispričam priču. I nekako ja sam isto hedonista i volim da kuvam i da spremam i da razmišljam o tome. I nekako svaki je to malo umetničko delo i svaki ima razlog zašto je tako ispao. I na kraju kada se nečemu posvetiš i celu svoju karijeru posvetiš tome, mora da bude dobre. Ja se vodim to nekom idejom.

Ivan Minić: Znaš kako? Jedna stvar je prosto praviti nešto što ima neki kvalitet. To ima veze sa raznim stvarima: i sa sirovinom i sa načinom rada i sa svim ostalim. Ali, ono što je meni fascinantno je što ste vi zapravo u industriji koja je veoma tradicionalna i ovde postoji sve što ima veze sa hranom postoji dugo i vrlo je razvijeno i cenjeno i voljeno i sve ostalo – a vi ste uneli jedan potpuno drugačiji, inovativni pristup, koji meni kao nekom ko dosta to prati, gleda, analizira nije delovalo da je osuđen na uspeh po svaku cenu. Jer mi smo zatvoreno tradicionalno tržište. OK, otvarali smo se prethodnih deceniju prema raznim stvarima, ali postoje ucrtana ograničenja koja smo mi sebi u glavu stavili kako nešto treba da bude. Pa se kod nas zna, kad odeš u restoran, a doneseti nešto što je manje od onoga što si očekivao, nije bitno kakvo je ukusa ako ti nisi dobio 700 g porciju, kao da hraniš četu vojnika, a ne jednu osobu. Prosto taj tradicionalni pristup u celoj priči od starta ste vi došli i rekli: OK, ali može i drugačije. I nisam bio siguran kako će ljudi da odreaguju. To su one situacije u životu kojih, nažalost, nema dovoljno često. Jer sam pesimista i hejter po prirodi, ali mi je i dalje žao kad sam u pravu. Ali, u vašem slučaju nisam bio u pravu i beskrajno sam srećan zbog toga. Tako da još jednom svaka čast. Ono što bih voleo – pričaćemo mi hronološku priču o svemu, ali ono što bih voleo ako možeš da nam objasniš sada već je prošlo neko vreme i priča se značajno usložnila u odnosu na ono kako je krenula, ali šta je Mandarina iz tvog ugla?

Šta je Mandarina?

Krsto Radović: Pa, Mandarina iz nekog mog ugla sada jedan splet raznoraznih priča, doživljaja, iskustava, ali mislim da je Mandarina jedna gradska priča. Mandarina jedna priča koja je upakovana u jedan lep format. Mandarina je priča koja ulepšava ljudima svakodnevnicu. Mandarina je tu da ispuni sve vaše želje, da ulepša vaš svaki dan. I nekako mi je drago da sada već Mandarina je tu i kao deo nečijih sjajnih momenata: da li je to svadba, da li je 18. rođendan, da li je rođenje. I nekako smo postali deo neke beogradske ili te naše srpske priče, svakodnevnice. I nekako mi je drago da ljudi prepoznaju to što sam ja radio, koliko sam vremena posvetio tome ja i sestra i ceo moj tim. I nekako da je to zaživelo i da su prepoznali to što si rekao u uvodu koliko je u stvari bilo hrabro da pokrenemo tu priču u odnosu na taj tradicionalni mindset našeg klasičnog potrošača.

Ivan Minić: U tom trenutku pričamo o nečemu što je mnogo skromnije u odnosu na to kako stvar izgleda danas. Ali, i tako skromnije izgleda kao da je doneto iz neke metropole. Ne kažem da Beograd nije, ali razumeće ljudi šta hoću da kažem. Ulaziš, vidiš kolače koje si viđao samo na Instagramu i u nekim dobrim video-klipovima. Vidiš pakovanja kakva, takođe, nikad nisi mogao da sretneš u poslastičarstvu. Znalo se, brate, kako se to klasično sve to završava. I ja i dan-danas znam te neke slučajeve ljudi koji prave vanserijske proizvode i onda spakuju u ono plastično, u ono najužasnije pakovanje. OK, praviše ja to volim da jedem da bi mi zasmetalo, ali uniziš proizvod time što ga prosto ne opremiš na adekvatan način. Neće pakovanje da ga izvadi, ali ne treba da pokvari.

Kad porastem biću..

Krsto Radović: Znaš šta, mora to sve da bude – jedno vuče drugo. Ako hoćeš da se baviš, najbitnije da znaš od tog starta je u kom smeru tvoj biznis – gde vidiš svoj biznis, gde vidiš svoje proizvode i u kom smeru hoćeš da ideš. Ja sam uvek to želeo i to mi je bio od detinjstva cilj da imam najbolju poslastičarnicu u Beogradu. Jer Beograd je moj grad. Ja sam mogu reći pola života proveo u inostranstvu. I svuda sam se muvao, svuda sam bio, ali Beograd je moj grad. Ja sam svoje korake štelovao po beogradskim ulicama. I dan-danas dosta putujem, ali ovde se nekako najbolje osećam. Uvek sam hteo da odem u svet, da naučim, da vidim kako to izgleda iz prve ruke. Jer sada ljudi dosta vide na Instagramu i misle da znaju, ali dok ti ne odeš u najbolji londonski restoran ili hotel, ne možeš da osetiš tu energiju i da vidiš kako to u stvari pravilno treba da se uradi. I tako je rasla ta ideja, i kroz moje školovanje i sve, kako bi nekad moj biznis trebao da izgleda.

Ivan Minić: Kad si bio mali, ideja je bila da to bude poslastičarnica?

Krsto Radović: Jeste. Znaš šta, to što smo rekli malo hronološki, mi smo…

Ivan Minić: To je porodična priča, da.

Krsto Radović: Mi smo odrasli u porodičnom biznisu. Mama i tata su imali pekaru i mi smo tu naštelovani, naučeni i vaspitani da radimo od malih nogu. I svaki letnji raspust i zimski, svi raspusti mogući su bili radni, u principu. Leti smo išli u Budvu, zimi na Kopaonik. I to je to. I dan-danas, sad kad pogledam, to su te neke osnovne stavke koje svaki preduzetnik mora da ima. To je ta radna disciplina, radna etika, da ti nije teško. I kad smo kasnije otvorili biznis samostalno, nije mi bilo čudno i strano da imam radnike, da radim sa njima, da rukovodim procesima, nije bio strah inspekcija. Nekako smo odrasli u tome i sada nadogradnja. Ja sam naučio zanat u Engleskoj, u Americi. I kad smo otvorili, sve je to nekako bilo prirodno. Eh, sad je red na nas!

Ivan Minić: A kako je išlo tvoje obrazovanje?

Tok obrazovanja

Krsto Radović: Pa, ja sam posle osnovne škole nekako prirodno nisam znao šta ću. Pravo da ti kažem, tata je to najviše forsirao da ja nastavim i ja sam upisao ugostiteljsku školu. Tada ugostiteljska škola, za razliku od danas, to su dve različite priče. Ugostiteljsku školu tada ja sam maltene jedini iz Beograda i upisao. Svi moji drugari, cela ta klasa, svi su došli iz prigradskih naselja, što nemam ništa protiv. Ali, jednostavno ti pričam kakva ta atmosfera bila. Ja sam gradsko dete, iz centra. Upisati ugostiteljsku znači ili si loš đak ili nemaš šta drugo. I uglavnom je tako odeljenje i bilo. Svi su tu došli – pali s Marsa. Ja mogu reći da sam možda jedini ili nas par pošto iz cele generacije samo se ja i drugarica moja najbolja Ivana bavimo poslastičarstvom. Pa, eto, to je ta neka paralela. Ja sam stvarno to hteo time da se bavim. Ali, znaš šta, tad je bilo čudno neko vreme. 96. sam ja upisao. Tada ideš u srednju školu ugositeljsku gde nemaš ni vode ni struje, a kamoli nekih osnovnih namernica da se ti razvijaš kao profesionalac. Jer ipak mi moramo da imamo sirovine, tu moraju da se vežbaju tehnike.

Ivan Minić: Mnogo više je tu negde praksa zanata veština, a to ne može da se nauči iz knjige.

Krsto Radović: Mi smo išlu u školu – pritom ja sam 99. završio pored Brankovog mosta srednja škola. Sve vreme je bilo evakuacija.

Ivan Minić: Hoće li, neće li.

Krsto Radović: Hoće da promaši most? Da li će da pogodi školu? Jer je uz boka tu. To se sad kad vraćeš film, posle kad sam otišao odmah posle toga kad sam otišao za Ameriku, kad vratiš film, čoveče, gde sam ja – čime sam se ja bavio. I nekako mi je žao što sam ja morao da prođem to i da nisam stekao to iskustvo koje sada moji studenti koji dolaze – pošto imam sjajan odnos sa ugostiteljskom školu i to je nešto u srži Mandarine da prenosimo znanje, taj mentorski rad sa mladima. I evo baš smo juče zaposlili Jovanu. Baš mi je drago. Ona je bila naš najbolji – đak generacije.

Ivan Minić: U tvoje vreme nije bilo prakse u nekom ozbiljnijem smislu?

Krsto Radović: Pa, znaš šta, kažem ti, mi imamo školski hotel Palas i mi smo išli u Palas. Palas tad nije ni radio maltene. I to je sve bilo nešto… Dođeš, ništa nikakvog nekog iskustva više, taj entuzijazam profesora koji su kroz neku teoriju nas držali pod kontrolom. A isto tako je bila jako velika disciplina u školi.

Ivan Minić: Dobro, to i jeste jako ozbiljna stvar. Ti radiš sa nečim što je vrlo osetljivo.

Krsto Radović: Da, gledajući ostale srednje škole, gimnazije, mi nismo smeli u šorcu da idemo. Nije bilo bežanja, nije bilo tolerancije, nije bilo ofarbane kose, noktiju. Sad se to malo i promenilo. I dalje oni pokušavaju da održe tu neku ugostiteljsku etiku, što mislim da treba, ali… Bilo je teško. U celom tom sivilu i ti si u tom sivom. Ali, sjajno zato što kad završi ugostiteljsku školu, stvarno možeš da počneš da radiš i da zaradiš. Pogotovo iz ugostiteljskih tih smerova: da li kuvar, poslastičar ili konobar.

Ivan Minić: Da, ima nekakvo mesto za sebe u sistemu. Treba ti praksa, treba ti sve, ali imaš OK polaznu osnovu.

Krsto Radović: Ali, mislim da je manjak kadrova mi školujemo. Reci, sad kad ti pogledaš, imaš četiri odeljenja-pet odeljenja kuvara, pet odeljenja konobara i jedno odeljenje poslastičara. Mnogo je veća potražnja za poslastičarem nego bilo kojim drugim… Ja sarađujem sa njima i to što sam počeo da ti pričam za tu koleginicu Jovanu, to je ta moja energija i naša vizija da moramo da prenosimo znanje, da mora znanje da kruži, da moramo da ulažemo u mlade. Ja verujem u taj mentorski rad. Jako mi je drago da vidim tako nekog mladog, talentovanog. Nekako i sebe vidim u tome. Kako bi bilo meni da je mi neko šansu odmah na početku. Ne, nego sam ja morao da se spakujem, da odem na pola sveta i da tražim sam svoju šansu.

Ivan Minić: Dobro, sada kroz ovo što radiš, pričaćemo o tome posle još, ali vi ste suštinski odškolovali celu jednu generaciju novih poslastičara u Beogradu. I mnoge priče koje su krenule i mimo Mandarine, a i okviru Mandarine su zapravo posledica tog nekog talentovanog, motivisanog kadra koji želeo da proba da radi nešto na jednom malo ozbiljnijem nivou i višem nivou nego što je uobičajeno.

Krsto Radović: Jeste.

Ivan Minić: A kažeš bio si u Americi, bio si i u Londonu. Koja je priča?

Prvi odlazak u Ameriku: srednjoškolski dani

Krsto Radović: Pa, završavali smo srednju školu. Ja sam igrao hokej tada. Bavio se hokejem profesionalno, na nekom ozbiljnijem nivou. Družila se sjajna ekipa, sjajan sport i nekako celu mladost smo proveli tamo u hali, putovali, družili se. I nekako pronašao sam porodicu koja bi me primila u Americi i ja sam dobio vizu. Čak šta više, trebao sam da odem i pre bombardovanja. I krenulo je bombardovanje i ti si poluregrutovan. U tom statusu ne može da se izađe iz zemlje. I ja sam u fazonu šta će se sad desiti sa mojim životom. Neverovatno splet emocija: Hoće li biti Amerike ili neće? Hoću li da idem u rat ili šta? Bilo je totalno – sećaš se i ti.

Ivan Minić: Sećam se.

Krsto Radović: Totalno ludilo jedno. I otvore se granice i ja sam maltene prvog dana kako se otvorile granice otišao za Budimpeštu i otišao za Ameriku. Bio sam u Nešvilu, Tenesiju. Ja sad dolazim tamo iz onog ludila – dolaziš u američki san. Kako zamišljaš američku porodicu: lepa kuća, lep kraj, svi su nasmejani, nova škola, ceo upscale neighborhood. Igrao sam hokej tamo. Počeo sam da igram za školski tim. Tad smo osvojili državno prvenstvo, što je u Americi, koje bio u Americi i ko to prati zna da za školski tim ko osvoji State Championship da je to big deal. I nekako sve razmišljam kako se ja ranije nisam ovde stvorio. 🙂 Ali, dobro, sjajno iskustvo. Posle tih godinu dana jednostavno nisam našao način da ostanem duže. To je trebalo upisati faks. To je bilo sve jako skupo. Kasno sam se ja i organizovao. Ni nije to kao dođeš tamo i preko noći si se upisao na fakultet.

Ivan Minić: Dobro, sve to traje, a ti nisi pripremljen suštinski.

Krsto Radović: Nisam pripremljen, da. Čak i akademski se ja nisam spremao za to. Ne mogu ja sad to da negiram. Više sam tu školu doživljavao tamo kao… Igram hokej, popularan si, zezaš se, družiš se, uživaš. I što mi sad sa ove strane i nije – da sam se akademski više fokusirao, možda ne bih imao taj doživljaj kakav sam imao. Proputovali smo pola Amerike, igrali smo tu regionalnu ligu i non-stop smo se negde muvali i što je sjajno iskustvo. I na kraju sam se vratio za Srbiju. Šta ću da upišem? I to je bio normalno sled okolnosti – upisuješ Višu hotelijersku, smer poslastičarstvo. Gde isto tako dolaziš… I mi dan-danas, eto, nastavlja se ta priča. Imamo sjajan odnos sa Višom ugostiteljskom. I kod nas dolaze na redovne prakse i mesečne prakse i na tromesečne prakse svi malo bolji studenti koji se pokažu. I tu se nastavlja naša saradnja sa studentima i naši mentorski rad i obuka. Da ih stvarno naučimo poslu kako treba. Znaš šta, meni ta Viša nije mi sela, pravo da ti kažem. I dalje sam igrao hokej, i dalje je to bilo nešto poluprofesionalno, poluozbiljan pristup svih. I studenata i profesora. Svi su tu nešto dolazili, muvali, gurali se, jer je ta škola bila sjajna ulaznica da odeš negde. Bilo je mnogo praksi. I naša profesija, ta ugostiteljska, ti daje mogućnost da odeš iz zemlje sutra. Samo pokažeš gde hoćeš da radiš…

Ivan Minić: Ima dosta jako impresivnih priča ljudi koji su otišli odavde, o kojima se često i ne zna previše.

Krsto Radović: Znaš šta, mi imamo stvarno i to treba da budemo ponosni. Malo to Beograđana, malo ljudi ovde u Srbiji to zna. Imaš ljude iz ugostiteljstva koji su sjajne karijere napravili i rade na neverovatnim mestima, da neverovatnim pozicijama. Pa, evo ta moja ekipa iz Londona. To ljudi rade po najboljim hotelima, restoranima. Menadžeri su tako u Dubaiju, tako i svuda po svetu. Znaš, sad malo je to dostupnije te informacije kroz Instagram i ove sve društvene mreže, pa možeš da uhvatiš. Ali, jako smo talentovani za gastronomiju i gde god da se pojavimo – ja znam i Americi kad sam bio drugi put preko faksa, poslodavci su se grabili za nas, za studente iz Srbije. Zato što smo nekako neposredni, vredni smo, snalažljivi, znamo da se snađemo, jako brzo uhvatimo o čemu se radi. I kad sam ja aplicirao za tu praksu za Ameriku za Arizonu, odmah sam dobio posao. Nije bilo problema. S obzirom da znam neke ljude, kolege koji su dolazili sa nekih drugih fakulteta, nisu baš tako lako prolazili. Jer ipak naša ugostiteljska škola ima sjajnu tradiciju i sjajne profesore. Jednostavno, vreme i okolnosti su nas doveli do toga da nismo mogli da iskoristimo potencijal.

Ivan Minić: U tom trenutku prosto nije bilo uslova. To se srećom manje.

Krsto Radović: Sad je već druga priča, mogu da kažem, jer ih ja pratim sad sve.

Ivan Minić: Kako ti je bilo kad si otišao u Arizonu?

Drugi odlazak u Ameriku: studentski dani

Krsto Radović: Bilo mi je sjajno. Gde da sam bio, bilo mi je sjajno. 🙂 Zato što nekako nikad me nije bio neki strah. Znao sam jezik, volim da se družim, volim ljude, volim zezanje, volim i da radim. Mogu da kažem da sam vredan workaholic, na neku drugu čak dovodim sebe do nekih faza što ja sebi ovo radim, a ne moram.

Ivan Minić: Nisi preduzetnik ako se barem jedno nedeljno ne zapitaš to. 🙂

Krsto Radović: Da, evo i juče sam se zapitao. Ispričao sam ti tu priču, a mogu i kasnije da ispričam. 🙂 U Arizoni smo bili u Grand Canyonu. Sjajno. Tako imaš sreće, uvek sam radio na dobrim mestima.

Ivan Minić: Mislim da to nije samo pitanje sreće.

Krsto Radović: Nije pitanje sreće. Pitanje je da imaš viziju šta hoćeš od svoje karijere. Sve je dostupno. Sve može da se izvede, sve je dostupno, samo je pitanje koliko si spreman da se žrvtuješ i da se posvetiš tom cilju. Ali ja kad sam otišao u Arizonu, radio sam u najboljem hotelu tamo. Jedini 5 star hotel. Pošto je to nacionalni park i nema nekog razvijenog velikog turizma. Jer znaš kakvi su Amerikanci: ne smeš u nacionalnom parku da popiješ pivo, moraš da izađeš ispred. Ne znam da li si to znao da to ima.

Ivan Minić: Da, da.

Krsto Radović: Jako strict regulacija tih šta sme, šta ne sme u nacionalnim parkovima. Ja sam radio u tom najboljem hotelu kao poslastičar i radio sam bukvalno ispod glavnog restorana. Meni je prozor gledao kao razglednica sa Grand Canyona. I ovako dolazim na posao rano ujutru, gledaš izlazak sunca. Čoveče, to je sjajno kad radiš na dobrim mestima zato što si deo tog nekog finijeg, luksuznijeg, ne znam pravu reč.

Ivan Minić: Kako je postavljena cela stvar? Prosto kod nas je cela ta priča i sa hotelijerstvom i sa svim ostalim bila vrlo tradicionalna, vrlo bazična, osim u slučaju par nekih hotela, najčešće iz međunarodnih lanaca koji su bili 5 zvezdica, itd., pa su doneli taj nekakav nivo više. Ali, uobičajeno to baš i nije bilo preterano.

Krsto Radović: Znaš šta, ja mislim kao sam ti rekao za školovanje. Mi smo… Beograd je ipak, pričamo iz beogradskog ugla, Beograd je uvek bio metropola. I mi smo sjajno imali ugostitelje i ugositeljske škole i te sve trendove i došlo je do toga, desilo se šta se desilo. Ušli smo u taj neki vakuum. Sve je tu nešto zastalo. I sad vidiš kako Beograd doživljava tu renesansu i kako se otvara. Opet imamo taj bum i vraćamo se na tu neku staru slavu. I u svemu: i u hotelijerstvu, i u gastronomiji, i u noćnom životu, izlascima i u kulturi. Pričaću ti kasnije gde, šta radim. Puno se krećem po regionu. Ponosan sam što Beograd tako izgleda. Stvarno. I doživljavamo tu renesansu na nekom… I tako i hotelijerstvo. Tako je i u hotelijerstvu. Počeli smo da se vraćamo na tu staru slavu. Jer nekako i moji roditelji su iz gostiteljstva i znam hiljadu naših prijatelja i kumova koji su radili u ugostiteljstvu i čujem te priče. Tačno se vidi da do tih 90-ih mi smo u stvari bili u trendu. Pratili smo sva ta dešavanja. Jednostavno taj zastoj…

Ivan Minić: Šta si učio kada si se kretao po svetu? Šta ti je koje iskustvo donelo?

Krsto Radović: Pa, znaš šta? Ko želi da nauči u svakom razgovoru, u svakoj prilici, zgodi ili nezgodi, može da nešto nauči. Samo je pitanje da li želiš nešto da naučiš, da li ti je cilj nešto da naučiš. Možda sam dostigao visoki nivo u svom poslu, ali evo juče kad sam brao one jagode, išao tamo, ti naučiš od tog seljaka neku caku sa tim jagodama. I gde god da sam bio, nešto sam naučio. Išao sam uvek sa tim ciljem, da nešto naučim. Recimo, u Americi sam naučio ta radna etika njihova normalna, i to poštenje, i ta posvećenost poslu i nekako čini mi se da me je Amerika dosta promenila. Mnogo sam ja više posle vremena proveo u Londonu, ali nekako me Amerika usmerila na to da nema easy life. Ti su tamo posvećeni, svi rade. I ta neka toplina u međusobnom odnosu. I nekako kad sam otišao prvi put za Ameriku, nekako svi su me raširenih ruku primili. I to dan-danas uvek moraš da kreneš friendly, otvoreno sa nekim dobrim namerama. I dan-danas toga se držim. Dok, recimo, kasnije, kad sam otišao za Englesku, to je sad već neka druga priča. Ulaziš u ozbiljan profesionalni svet, u ozbiljnu profesionalni zalogaj. I tu me je naučilo da nema granica. Koliko se pružiš, koliko se potrudiš, sve može da se dostigne.

Ivan Minić: Kako se desio London? Šta je bila priča sa Londonom?

Slučajni odlazak u London

Krsto Radović: Pa, London se desio slučajno, verovao ili ne. Totalno neplanirano. Ja sam trebao da se vratim u Grand Canyon. Jer ja sam bio u Grand Canyonu, vratio se, završio faks i na krajnjem… Pisao sam diplomski i mi smo imali… Ja sam se prijavio ponovo. Kontaktirao me je chef, taj iz Grand Canyona. Čekao sam vizu. Platio sam čak i vizu. I to je, znaš, taj proces od pet-šest-sedam meseci, u kome mene kontaktira profesor sa faksa. Ima neki konkurs za Kleridžis. Hajde javi se. Jer smo mi koji smo bili po tim inostranstvima uvek je nas prvo kontaktirao. I odlazim na konkurs i Hajatu nas jedno 200 je bilo. Puna ona velika sala. I oni su tu radili kao neku prezentaciju hotela. Više školskog tipa. Čime se bavi i to. I onda je bilo par pozicija… Sutradan je probrano jedno sto kandidata. I on je ceo dan radio te intervjue. I tad sam ja shvatio šta sam naučio u Americi. Sve se to kasnije ispostavilo i dobro je to pitanje bilo. Svi ti kandidati nisu cenili, nisu znali na koje razgovore oni idu i nisu imali želju da odu tamo nešto da nauči. Nego im je bilo prevashodno idem da pobegnem. A onda su dolazili obučeni kao… Trenerka dole, znaš. Kad ideš na razgovor za ozbiljan posao, moraš ozbiljno da se obučeš, moraš da se pripremiš, moraš da uradiš neki research, da uradiš domaći, da se obriješ, da odeš kod frizera. Da se dovedeš na taj nivo da on vidi. Ja sam došao tamo kao da sam krenuo na svadbu. Skockan sve, matursko odelo. 🙂 I znao sam i engleski. Mislim da sam i vaspitan. I jedino što me je zanimalo da odem tamo da budem poslastičar. Kad sam ja krenuo da pričam sa njim, ja sam već znao da će on mene da primi. Nekako sam osetio da sam uradio domaći. I prošlo je par dana, mene profesor zove i kaže: Oni su zainteresovani. I nude mi ugovor na pet godina, što nikad nikom nisu dali. Svi su dobijali uglavnom ugovore na godinu dana, pa onda tamo produžuju. Ja i Sneža, moja drugarica, kasnije smo bili cimeri, sad smo super drugari, smo dobili jedini. Ona je ljudski laf. Sličnu energiju imamo. I sad sam ja znao ako odem za Englesku pet godina, da ja možda mogu da dobijem i njihove papire. Znao sam da me čeka taj ugovor u Americi i znao sam kako je fin život tamo. To je bila odluka koju sam presekao u Budimpešti. Tačno znam i gde i pod kojim okolnostima i ko je bio tu. Sa Voksom sa drugim mojim bio. Ja sam se bavio – ne znam da li znaš onaj footbag smo igrali.

Ivan Minić: Dobro.

Krsto Radović: Hacky sack. I mi smo napravili naš prvi srpski klub. I onda smo se tako zezali kao klinci, putovali, išli na te turnire. To je super. Uvek su bili neki festivali. Tu je footbag, žogliranje, brejkdenseri, reperi, hiphoperi. Cela ta neka street art kultura. Mi smo išli na neki turnir u Budimpešti i malo popili. Sedimo ujutru negde i zove mene profesor: Moraš da presečeš sada, jer moram da javim! I ja kao: Vokse, idem za Englesku i to je to. I odatle, maltene mesec dana posle toga, ja sam već bio u kombiju. A neverovatna priča, kako se to namesti. Ja u povratku iz Budimpešte sedim sa devojkom nekom tu – sad je znam, drugi smo – Vanjom i krećemo da pričemo. Ona se vraća sa intervjua. Bila u Londonu, za taj hotel isto. 🙂 Tako da život je punih tako nekih zanimljivih pagea. I, eto, došlo je do toga da krećem za London. Sjajan hotel. Kleridžis je hotelijerska instituacija svetska. Prvi hotel koji je imao i struju. Tamo se radio Karađorđević. I Čerčil je posle rata živeo. I cela kultura – ona art deco ikona i…

Ivan Minić: Generalno, ceo taj vajb kad dođeš u London i kad se šetaš onim centralim delom Londona, ja sam to opisao, u nekoj od prethodnih epizoda to pomenuo. Bio sam na Olimpijskim igrama i tu smo šetali po gradu. Stižu poruke od prijatelja: Kakav je osećaj? Rekoh: Brate, osećaj je kao da svaka osoba koja me pogleda mi kaže mi smo imperija!

Krsto Radović: Da, da, jeste.

Ivan Minić: I ako ti nije jasno, treba da ti bude jasno. Mi smo imperija!

Krsto Radović: Jeste. E sad, zamisli da dođeš na mesto gde ti je Čerčil prestao da bude premijer. On je živeo tu nekoliko godina. Baš je hotel sa royalty tradicijom. Jer u hotelu ima par tih top hotela. Ric, Dorčester, Savoj. I svaki je za nešto. Ovde idu celebrities, ovde idu biznismeni, ovde idu fudbaleri i tako to. A u Kleridžis dolazi stara aristokratija i taj sloj ljudi.

Ivan Minić: No pressure. 

Krsto Radović: Da, da. I ti stvarno kad vidiš, upoznaš te ljude i te goste, onda vidi se da tu no pressure i da nema… Kad bi ga video na ulici, nikad ne bi mogao da prepoznaš da li je to stari… O čemu se tu radi i koji si ti čovek.

Ivan Minić: I šta je bilo – prosto, prošao si, odabran si, ali šta je bio tvoj posao?

Krsto Radović: Ja sam počeo da radim u poslastičarnici i nekako sam tačno došao. To je meni na intervjuu taj HR direktor rekao: Počinje da radi taj Mik. Kasnije moj mentor i on me je totalno profesionalno uveo u to i napravio od mene ovo što jesam. To je ono što sam ti rekao, taj mentorski rad. On se prema meni tako postavio i usmeravao me. Meni je žao što ovde više nema taj odnos, taj mentorski odnos, u celim tim nekim kompanijama, koliko je to tamo izraženo. I on je meni rekao: Dolazi novi chef poslastičarnice. Jako je talentovan. Sviđe ti se. Mnogo je strict, ali super je talentovan. Ja sam došao i maltene sam ušao u njegov prvi tim. On je došao možda dve-tri nedelje pre mene. Jer smo mi uletli u neku sjajnu generaciju. On je bio učenik najboljeg francuskog poslastičara, Pjera Mea. I mi smo povukli ceo taj njegov talas. I Nik je baš bio motivisan da od Kleridžisa poslastičarnica, to mu je bila misija, da napravi najbolju poslastičarnicu u Londonu, što smo nekoliko godina za redom i bili. Ali, to je stvarno bio posao od jutra do sutra, što sada kada pričaš nekim mladima ili kolegama kroz neke razgovore ljudi ne mogu da zamisle da je to stvarno izvodljivo. Kretale su se smene od šest-sedam ujutru, pa radiš do devet-deset-jedanaest uveče. Ali, to je to. Ti si ušao u to. Znaš u koje si kolo ušao. E sad, da li si spreman da žrtvuješ sebe, da budeš u tom takvom timu. Sad ja gledam sve te moje kolege, jako sam ponosan na njih i jako mi je drago što smo taj deo života proveli zajedno. To, u stvari, bio je rad jako naporan, ali u principu jako lepo druženje. Nas je bilo 15 poslastičarnici – 15 različitih nacija. I sad ti provodiš sa njima 12 sati prosečno dnevno, ti se sjediniš. Naučiš o kulturi, naučiš i jezik, naučiš i fore, naučiš i kako oni spremaju klopu. Pa, naučiš njihove lokalne dezerte. Dajem ti primer, drug moj iz Indije. Njemu raste mango kao kod nas šljive. I onda on nama objašnjava kako se mango seče, kako se koristi, kako se sprema, koje sorte. Pa, ja njemu pričam – burek smo pravili, pa pite. I tako druženje i… Sada kad pogledaš gde su sve prijatelji, koliko su svi uspešni, to je ta Kleridžis generacija i ta škola koja je jako bila bolna, ali je jako bila zabavna. I onda ti si sastavni deo, kao što je sad Mandarina sastavni deo mnogih venčanja, lepih momenata. Imamo sjajne klijente, sjajne potrošače, sjajne priče.

Ivan Minić: A kako se razvija priča? Ti dolaziš da budeš deo proizvodnje. Ima tu mnogo rada, ali suština je da ti učiš veštinu, učiš nove strane, ali nema tu previše prostora za nekakav autorski rad.

Rad po sekcijama

Krsto Radović: Znaš šta, krećeš od nule, normalno. Sad si ti pod ugovorom. Kad malo analiziraš, ti neka vrsta, možda je glupo reći, robića, ali neke poluucenjene radne snage. Tu imaš prava sva, ali…

Ivan Minić: Nemoj mnogo da ih tražiš. 🙂

Krsto Radović: Da. Ali, stvarno ja se nikad tako nisam osećao. Ja nekako voleo sam da radim, voleo sam da se družim. Nikad mi ništa nije bilo teško. U pricipu, kako se ti postaviš, tako te oni i tretiraju.

Ivan Minić: Dobro, i ekipa je svakako…

Krsto Radović: I ekipa je bila sjajna. Nikad mene nisu nešto gledali što sam iz Srbije. Jedino što nigde nisam mogao da idem, svuda mi je trebala viza, ali eto. 🙂 Sve ostalo smo bili jednaki. Sad kad prepričavam mlađim kolegama kakav je taj put po tim institucijama, što mogu da kažem da Kleridžis jeste, ti u stvari kreće iz sekcije gde moraš da se dokažeš da li si spreman za nešto više. To je bilo kod nas voće. Ti sada imaš sekciju voća gde ti ceo dan radiš. Pripremaš te voćne tanjire, voćne salate, voćne raznorazne – pošto tu ima gomila eventa: svadbe…

Ivan Minić: Rođendani, prijemi…

Krsto Radović: Rođendani, prijemi. Hiljadu soba. Svako ima neki prohtev. Sad on tebi donese kamion, istovari ti tamo i ti sad vučeš ceo kamion. Raspoređuješ to voće dva-tri sata ujutru, pa onda krećeš da spremaš te porudžbine. I to je u principu haos. Ti si došao u Kleridžis da radiš, a vidiš oni tamo rade najsavremenije kolače, najnovije tehnike. Ti su super talentovani, a ti si tu gurnut, čistiš mango, papaju, te jabuke seckaš. I to radiš mesecima. Ali, tu te oni u stvari testiraju da si spreman za nešto veće. I onda sam ja to skapirao vrlo brzo. I dosta su mi tu podržavali i ostale kolege, jer sam uvek bio spreman da uletim, da pomognem. Nisam gledao na sat koliko je vreme, nego ostaneš da pomogneš i tu u stvari sebi krčiš put. I nekako skapirao sam to je to, da se ubrzam, da se iscimam, da dođem ranije. Otišao sam kupio najbolje noževe, kupio najbolji peeler, naoštrio ih i krenuo da dižem tu sekciju i postavljam nove standarde. I brzo me tu chef primetio i odmah me prebacio na neke ozbiljnije sekcije. To ja sad gledam kroz Mandarinu, tako ja nekako organizujem. U stvari, svi veći sistemi su po tom principu organizovani. Imaš sekcije, svako radi nešto svoje. U principu se ne prepliću, ali svi rade ka istom cilju. Tako da sam ja iz voća brzo izašao i tu sam postavio standarde. Nekako mi je drago da sam to brzo savladao. Posle da li radiš banketing – banketing je, na primer, to – spremanje svadbi. I to je bilo jako interesatno. Tu, recimo, radiš drugu smenu, što je bila jako velika promena za mene, jer sam radio godinu dana maltene prvu. I ti dolaziš u drugu i sad si deo tu svih tih dešavanja, gde si tu odmah iza svadbe. Gurneš, promuvaš se, pomogneš konobarima, uđeš u salu, vidiš šta se dešava, osetiš atmosferu. Jako interesatno. Svega smo se nagledali. Mnogo lepog druženja. Tu sad 50-60 konobara iz celog sveta. Tu je 20-30 kuvara. Tu je nas 10 poslastičara. Svi smo tu bili sličnih godina. I uvek se tu ostajalo posle. I to što sam ti rekao za klopu. Uvek je bila najbolja klopa na svetu oko tebe svaki dan u svakom trenutku. I sjajno je, sad kad malo sam se vratio, dugo nisam ni mislio o tome. Najbolje je bilo to druženje posle.

Ivan Minić: Kako ide razvojni put? Krećeš od toga da radiš neke relativno bazične stvari, pa se to lagano level-upuje vremenom.

Krsto Radović: Tačno tako.

Ivan Minić: Kako to teče? Do čega dođeš?

Krsto Radović: Znaš šta, ti sad kreneš i svaka sekcija ima svog chef. Kao u vojsci, imaš rangove.: imaš pomoćnik, pomoćnik chef sekcije, chef sekcije, chef smene, pomoćnik glavnog chefa i glavni chef. I svako ima nešto svoje da radi. Ja sam krenuo od najniže pozicije. I kad kreneš da preuzmeš banketing, ti si u timu od četvore i pripremaš sve što treba. Pošto su dezerti tu jako kompleksni. Nije bio komad… To ti je bio dezert kao da si u najboljem restoranu na svetu, ali puta dvesta, puta trista. Cela ta tehnologija, ta logistika kako se to postavlja je jako interesantna. I moraš da si brz, precizan. To se poređa 300 tanjira i onda svako ide stavlja svoj jedan deo. I onda svi…

Ivan Minić: Zvuči zastrašujuće.

Krsto Radović: Znaš šta, tu je adrenalin do maksimuma. I onda kako napreduješ, kako odgovornost ti sad preuzimaš jedan deo te sekcije, pa onda kako chef nije tu ti ga menjaš, pa onda kad on ode – ti preuzmeš tu sekciju. I, sve u svemu, kao i svakom drugom poslu, koliko si odgovoran, koliko si posvećen i šta želiš. Dosta tu ljudi dođe da vide, da ukradu recepte, da se promuvaju, da stave u svoj CV, što je kratkog daha. I oni nisu ništa uradili sad kad malo analiziraš te karijere. Ti koji su se zadržali tri-četiri-pet godina su u stvari napravili ozbiljne karijere. Jer u svakom poslu ti treba kontinuitet. Možeš ti da odeš da vidiš šest meseci te evente kako to funcioniše dok ti to ne uđe u DNK. Sad gledam koliko je to iskustvo kad mi treba negde da idemo. Tačno znam gde su ti hazardi, gde su opasnosti.

Ivan Minić: Baš to hoću da te pitam. Koliko zapravo u tom celom procesu učenja – odnosno koiliko učiš samostalno, koliko dobijaš mentorsku podršku u tim stvarima koje na prvu loptu izlaze iz okvira onoga što je osnovna profesija. Znači, spremanje kolača je jedna stvar, organizovanje rada poslastičarnice je neuporedivo kompleksnija stvar. Gde ima mnogo i people skillsa i menadžmenta i planiranja i gomile nekih dodatnih stvari o kojima se često ovde ne vodi dovoljno računa, a da bi biznis mogao da bude uspešan, potrebno je to sve.

Krsto Radović: Znaš šta, to sad naslanja na onu priču o tom razvoju po sekcijama. Nekad put ti bude i žao. Jer to što sam ti rekao, sad sam ja banketinga prešao u restoran. Sve tu isto kao i poslastičarnici, ali menjaš sekciju. I ta restoranska sekcija u stvari je najkreativnija. Ti tu sad kreiraš dezerte koje ti smisliš i treba četiri dezerta svake nedelje da smisliš. Totalno drugačija. Plus ovih šest-sedam što ima redovnih, jer to je samo tvoja sekcija. I onda ti sada izlaziš iz onog ludila, trčanje gore po tim banketima, u nešto što je skroz kreativno. Sada tu ti se razvijaš kao neki kreativac koji mora da bude dosta i operativan. Tu mi je žao što nisam mnogo više uživao. Zato što ja sad pričam mojim mladim kolegama. Ti u jednom trenutku prestaneš da se baviš pravljenjem kolača i uživanju u poslu, jer te sve ovo drugo što ide uz to odvuče na tu stranu da se mnogo baviš više operativnim menadžmentom i upravljanje procesima i resursima i organizacijom i svime drugime. A nekako to što najviše voliš ti je tercijarno. U tragovima.

Ivan Minić: Ali, i dalje mora da se uradi.

Krsto Radović: Ali, mora da se uradi. Tako da ja svima priča uživajte dok radite, jer mnogo je lep posao. Jedna od retkih profesija gde ti ni iz čega vrlo brzo možeš da dobiješ neki rezultate. Vidiš taj krajnji proizvod jako brzo. Kada staviš šećer, brašno, čokoladu i to, samo sirovina, ali za par sati…

Ivan Minić: Može da bude čudo.

Krsto Radović: Može da bude čudo. A pogotovo kad se baviš tim razvojem, pa kreiranjem dezerata, vizualizacijom. Ja imam tu sjajnu, mogu reći, dar da mogu da ga vizualizujem i napravim u glavi ceo meni. Do najsitnijih detalja. I onda kad krenem da ga pravim, mogu vrlo brzo da ga i sa ovim iskustvom iz prve napravim onako kako sam zamislio.

Ivan Minić: Šta je završni deo tvoje priče u Londonu?

Školovanje u Londonu

Krsto Radović: Pa, znaš šta, moja priča u Londonu je išla u dva smera. Ja sam posle godinu i po dana provedenih tamo chef me zvao u kancelariju da popričamo nešto. Šta sad?

Ivan Minić: Šta sam sad uradio?

Krsto Radović: On je izuzetno jedan šmeker, profesionalac. Uvek ga hvalim i mnogo mi je pomogao stvarno. Kao: Krsto, imam za tebe predlog. Hajde malo da se usavršiš ti. Ja rekoh: Što da ne, hajde. -Daćemo ti mi stipendiju da ideš advanced level of pastry arts. To je kao kurs. Ideš jednom nedeljno, ali isto tako priprema za nešto dalje. Da li si sposoban da ideš na faks, koji sam ja kasnije upisao. Nije bilo moranje da se ide na taj faks, ali kao pošaljete hotel da se usavršiš. Ideš tamo jednom nedeljno ceo dan. Uvežbavate tehnike. Kao neka intezivnija, duža obuka. Ako se tu dobro pokažeš, OK, to je to, završio si. A ako hoćeš da upišeš to što sam ja upisao, Culinary Arts, to je pripremna godina. Da oni vide da li si ti sposoban pošto je jako intezivan faks i onda je bilo to da li da te provere. I ja pred kraj vidim da je to to, da sam se primio. Ja krenem studiram i oni me kao podrže. Ceo program je napravljen da ti ideš dvaput nedeljno na fakultet. Ima slobodne dane i male su grupe. Svi su jako profesionalni, svi su motivisani i svi su profesionalci. Ali je to značilo da nemaš slobodne dane. 🙂 Tako četiri godine. Ali, ne žalim ni jednog trenutka. Kao i svemu, mora da uđeš u formu. Sad kad nekom pričaš četiri godine radi bez dana slobodnog, zvuči…

Ivan Minić: Dobro, ali to ti je život.

Krsto Radović: To je život. Ali, to ja svima pričam. To su prilike, ta zlatna kočija pored svakog prođe. Da li si spreman da skočiš i da se posvetiš, da visiš na njoj, pa da se popneš i da iskoristiš to maksimalno. Ja sam to razmišljao: Čoveče, pa imam tu šansu. Kad će to da mi se pruži ponovo? I stvarno ta ekipa sa faksa. To je ono što je moj život u Londonu bio drugačije od ovih mojih ostalih prijatelja i kolega zato što sam ja studirao. Kad se baviš malo akademski, malo ti se promeni i društvo, navike, obaveze, fokus. Drugo, faks mi je bio u sjajnom delu Londona. Cela taj trip…

Ivan Minić: Dobro, ti kad odeš u London, osim toga što vidiš da su imperija, imaš osećaj da si u centru sveta. Nema mnogo mesta na Zemljinoj kugli gde imaš takav osećaj. Ima nekoliko mesta, ali kad staneš tu – čini ti se nekako da se sve vrti oko te jedne tačke.

Krsto Radović: I lepo je bilo. Ti odeš vidiš te kuhinje, sve novo, sve moderno. Imaš profesore koje te cene. Uopšte mi nije bilo kao kod nas. Ne mogu ja da kažem da naš obrazovni sistem loš. Jednostavno je drugačiji. U Engleskoj je bilo, pogotovo što je naša grupa bila mala, odabrana, pobrana, to što si morao da radiš i svi smo imali stipendije. Svi su radili i svi su bili motivisani za to. Lepo je bilo. Lep je faks.

Ivan Minić: Osećaš da ima neku svrhu to što radiš, da nije ispunjavanje forme.

Krsto Radović: Znaš šta je bilo interesantno, svi smo bili stari. Ja sam možda već imao 25-26 godina kad sam to sve počeo. 24-25 godina. I onda ti si malo već prošao tu fazu kad kreneš da studiraš sa 19, na primer. Kad si i dalje klinac. Ja sam tačno znao – to je to. Kad sam otišao tamo, video sam da je u stvari to znanje koje je meni falilo eto ga tu na tanjiru. I sad više nije taj odnos da se ti nešto plašiš profesora, nego sa njim maltene ideš na pivo i družiš se i on hoće da te nauči i hoće da te podrži…

Ivan Minić: Hoće da te nauči sve što zna, a zna sve. 🙂

Krsto Radović: To ti kažem. Nije bio taj… Više taj neki prijateljski, kolegijalni. Oni su to cenili što mi radimo i znali su da smo mi… Mi smo bili specifična grupa, jer bilo redovnih takvih studenata koji su imali taj program, ali smo bili ta manja grupa koja je tako išla. Može se reći vanredno.

Ivan Minić: Iz prakse.

Krsto Radović: Da.

Ivan Minić: Iz konkretne struke.

Krsto Radović: Da. I onda ti sad imaš vremena, za razliku od posla, da kad si na vežbama, ti se stvarno posvetiš svom poslu. Isto je bilo mešano meso – ljudi sa svih strana. Pa, onda smo mogli da se družimo. Pa, nema tog pritiska kog imaš na poslu. I onda ti dođe kao neka radna terapija. Pa smo tu učili razne tehnike čokolada, pravljenja skulptura od šećera, od čokolada, pa imaš vremena. To na poslu nemaš vremena.

Ivan Minić: Na poslu moraš da znaš to.

Krsto Radović: To. Moja profesorka, i dan-danas je viđam, ona je isto veliki uticaj imala na mene. Viđam je po sajmovima. Sad smo isto čokoladni ambasadori, pa se često viđamo na seminarima. I ona nas je lepo držala na okupu. Mi smo dve godine imali praksu i teoriju, i onda smo jedno godinu i po dana imali samo teoriju, bez prakse. I tu je bilo meni jako interesantno da sam ja na faksu mogao – ceo program je bio takav da te oni usmere da ti razmišljaš kako da napraviš svoj biznis. I svi predmeti su se preplitali u to i išli ka tom smeru da ti kraju imaš biznis plan. Ja uvek sam znao šta ću. Ovi su imali raznorazne pošto smo se u 3. godini mešali – poslastičari i kuvari smo imali te stručne predmete teoretske zajedno, a pratično u odvojenim kuhinjama. Onda smo se u 3. godini svi spojili i uopšte nismo imali to praktične. Mnogo je veća grupa bila u 3. godini i onda smo se i više družili. Sjajno. Baš lepe uspomene. I onda smo svi imali te neke biznis planove koje smo razvijali tu poslednju godinu. I onda na kraju finalni je bio prezentacija. Sećam se, iz Lojz banke je došla jedna devojka koja se bavila baš tim malim biznisima i pred njom smo prezentaciju radili. Ja sam dobio… Dobio bih. Ima tu malo štelova. Provalila me. To svi su radili, štelovali brojke. 😀 Jer moraš da uradiš prediction costa. I ti sada predvidiš prodaju, troškove. Ti tu ne možeš baš da se…

Ivan Minić: Dobro, živa je stvar. Moraš da vidiš kako je u praksi, ali našteluješ, da. 🙂

Krsto Radović: Ali, sjajna ideja i verovala je. I to je ono najbitnije, da li ona veruje tebi da ti možeš to da izguraš. Ja sam maltene izgurao – pravio priču kako smo Mandarinu napravili.

Ivan Minić: I kako je tekao ostatak puta koji te je doveo do Mandarine?

Povratak u Srbiju i put do Mandarine

Krsto Radović: To je teklo da sam ja došao do toga to je to. Recimo, poslednju godinu dok sam spremao diplomski prestao da radim po hotelima. Onda sam se bacio da radim, da vidim šta ću ja dalje. Ja sam osetio da London više nije za mene. Jer jednostavno London je sjajan to – od 20 do 30. I kad osetiš ono, sad hoću porodicu, hoću malo da se skrasim, hoću da živim više sam. London je specifično po tome što uvek imaš nekog cimera ili živiš s nekim.

Ivan Minić: Da, preskupo je i prekomplikovano je. Prezahtevno je i nije baš ako hoćeš da se smiriš.

Krsto Radović: Ne možeš jednostavno. Pa, vidim ja po ovim mojim drugarima. Oni sad svi žive negde… Sat vremena van Londona putuje da bi mogao da priušti sebi stan. Razmišljao sam: Čoveče, profesional, mogu da radim gde god hoću. Onda je bilo tu nekih ponuda i za Kinu. Bilo je ponuda raznoraznih. Već sam ja posle faksa i tog silnog iskustva došao sam u poziciju da mogu da gađam ozbiljne ponude. Ali, ja sam odmah znao da se vraćam za Beograd. I nekako poslednju godinu u Londonu sam prijavio sam se – to je sjajno što ima mnogo posla – onda kada si na tom nivou, ja sam se prijavio za neku agenciju koja se bavi tako pronalažanjem – recruiting. Ja sam išao, pravo da ti kažem, da kripim rupe tamo gde je alarmantno. Oni meni daju spisak gde je… pa sam tri-četiri dana u Ricu, pa pet-šest dana u Savoj, pa dva-tri dana u Michelin star restoranu. Negde je frka, a ti već znaš da ne treba da se…

Ivan Minić: Nema da se uigravaš nego dođeš…

Krsto Radović: Da. I onda mi je to bilo idem malo da vidim šta se radi po drugim mestima, da upoznam ljude. A nemaš odgovornost. Jer kad si na velikim pozicijama, na kojima sam ja trebao da idem, to je to. Ti si tamo od jutra do sutra odgovoran za sve, što ja nisam hteo. Jer hajde malo sada…

Ivan Minić: Da odmorim.

Krsto Radović: Da odmorim i da vidiš. Kad nemaš odgovornost, možeš malo da zevaš okolo, da pratiš, da gledaš, da postavljaš potpitanja. Ne računaju na tebe, što je jako…

Ivan Minić: Zahvalni što si uopšte tu.

Krsto Radović: Tu si. Znaju da si došao. On sedi sam tu, nema ko da mu uleti. Tako da sam ja birao baš ta neka fina mesta. Maltene obišao sam ceo taj krug. I, eto, došlo je do toga da je to to. Dosta je bilo. Već maltene 10-12 godina u inostranstvu. I uvek kada sam se vraćao za Beograd, ja sam video da u Beogradu stvari…

Ivan Minić: Dešavaju se.

Krsto Radović: Menja se grad i da jednostavno imam skill koji je potreban gradu. Tu je bilo da presekao sam. Prvo dana kada sam otišao za Englesku ja sam znao da ću da se vratim. Nekako nije bio cilj da ostanem tamo. To što sam rekao na početku, Beograd je ipak moj grad i tu najkomfornije se osećam. I, eto, pakuješ kofere i ostavljaš jednu životnu priču iza sebe. Srećom, ja sam dobio na kraju i pasoš i državljanostvo. Znao sam da nema ništa da izgubim.

Ivan Minić: Bar će moći da se putuje. Mada sad može i odavde, ali…

Krsto Radović: Može i odavde, ali tad… Ja odlazim tad u Crnu Goru pošto su moja mama i tata još tamo radili. Hajde malo da se odmorim. Jednu sezonu sam i sa njima radio, čisto da vidim da li tu ima nekog potencijala i kapaciteta. Međutim, nije to bilo za mene. I, verovao ili ne, vratio se u Crnu Goru i oni mi traže radne dozvole. Ja razmišljam: Čoveče, celog života razmišljam kad odem engleski pasoš. Ja odem u Crnu Goru, gde imam ceo život tamo biznis i oni meni traže radnu dozvolu. Idem da je vadim, dođem ispred i ono rulja. Jedno 200 ljudi ispred jedne kućice na 40 stepeni. Nikakvog reda. I ti staneš ispred i nemaš nikakvu informaciju kada ćeš ti da dođeš na red. To mi je bilo prvi šok. Rekoh: Čoveče! Znaš kako je u Engleskoj sve…

Ivan Minić: Znam! 🙂 Sve je uređeno! Možda nije fer, ali je uređeno.

Krsto Radović: To ne možeš da dođeš da čekaš, da ne znaš šta čekaš i koliko ćeš. Sve nekako ima tog nekog reda. I to je to. I onda posle te Crne Gore, posle tog leta, vraćamo se za Beograd i onda kreće beogradska priča.

Ivan Minić: Šta ti je bila ideja u startu? Nisi odmah hteo da kreneš svoju priču?

Krsto Radović: Nisam. Nisam ja dugo bio i onda se malo ti promeniš. 10 godina nisi u gradu i znaš samo ljude iz osnovne škole i sa hokeja. Godinama nisi upoznao nikoga novog. Totalno se promenio grad. Ljudi odrasli, raselili se. Hajde da vidim šta se radi, šta se dešava. Počeo sam da radim u Square Nineu. Moj drug iz Londona je povukao ekipu iz Londona i ja sam stvarno imao jedan lep period tamo. Super smo se skapirali, napravili lepu priču. Pružili su mi šansu, iskoristio sam je. Stvarno počeo sam da se osećam komforno u Beogradu tada i profesionalno i… Ali sam znao da to nije za mene.

Ivan Minić: Dobro, ti si od starta hteo tu svoju priču.

Krsto Radović: I onda sa sestrom. Hajmo, hajmo, hajmo! I onda i ona je htela nešto da promeni. I, eto, lagano kreće ta faza hoćemo, krećemo. Bilo je dosta dugo da se prelomi. Ona se dugo lomila, nije htela. Mislila je da će da mi samo pomaže, da ona zadrži svoj posao, a nekako da se bavim time više. I naleteli smo na taj lokal sasvim slučajno.

Ivan Minić: Ispostaviće se da to što ste naleteli na taj lokal je prilično značajno i za drugi deo porodice pošto su u pitanju – ko ne zna, dakle, Braća Burazeri, Džoni i Neca, Džoni je bio u gostima, Neca izbegava da dolazi u goste, Džoni je Kamelijin muž, Kamelija je Krstova sestra. To je postavka. To je jedan od razloga zašto ta priča od starta izgleda toliko impresivno. Ali, svakako bila je ta priča kada je pronašla lokal, bila su dva lokala. Jedan je bio idealan za poslastičarnicu, drugi bio idealan da DechkoTzar konačno dobije svoj flagship store u Beogradu. I mislim da je to jako značajna priča bila i za njihov biznis. I kad je Džoni bio, pričao je o tome. Tvoja ideja od starta, od tih nekih dečačkih dana, da želiš da imaš najbolju poslastičarnicu u gradu se verovatno menjala kroz vreme. Ali, kada je došlo vreme za to, kako si ti zamišljala da izgleda ta poslastičarnica.

Prvi dani Mandarine

Krsto Radović: Pa, ja sam nekako uvek zamišljao da to bude prava zanatska poslastičarnica. I onako lepa, moderna, da će da ljudi stvarno, ono što si na početku, da sedne i da ga sanja do sledećeg puta. Uvek sam hteo da imam ceo taj poslastičarski asortiman, kao što sad recimo imamo. Maltene sve što jedan poslastičar može da proizvede mi imamo u Mandarini, što je jako retko.

Ivan Minić: I ekstremno zahtevno i komplikovano.

Krsto Radović: Ekstremno zahtevno i malo je sam sebi… Ali, tu se pokazuje kakav si u stvari majstor, koliko imaš kapaciteta. Zato što niko neće da uleće u to zato što zna da mu je to mnogo veća obaveza i zahteva više opreme, više ulaganja i više resursa. Ali, to što smo rekli, kako smo naleteli na taj lokal – sasvim slučajno. Tražili smo lokal i za nas i za DechkoTzar i nekako… To je trebalo da bude DechkoTzar, taj gde je Mandarina, ali ima podrum i imala je proizvodnju. Ja kad sam ušao, rekao sam: Ovo je lokal za nas! I to je to. Jer smo mi dosta lokala prečešljali. Moraš da uđeš i da osetiš da li je energija tu. I na gomilu mesta ti uđeš i vidiš da nije to to. Graničanička je ipak u centru, ali u tom trenutku ona je bila malo slepo crevo. Bila je parking, uvek zakrčena, uvek neko đubro. Uvek nešto. Nije imala taj sjaj koji sada ima. Nekako kad smo ušli u njega, osetili smo da je to to. Onda smo se tu lomili, hoćemo-nećemo. I kad smo presekli, vrlo brzo smo morali da reagujemo. I onda kasnije, tu sada kreće ona preduzetnička priča: da li si ti samo poslastičar. To je jedna stvar. Uz sve te people skills i da li znaš da rukovodiš, praviš i planiraš i sve. Sad kreće ta biznis strana, koja je totalno jedna druga priča. Sada treba da se investira, treba da se kupi oprema, treba da se nađe oprema, treba da od golih zidova zidaš nešto. Ali, jednostavno jako interesantan period. Tu sam provalio da ta podrška i ortaka i prijatelja i drugara i kumova – svi su dolazili, pomogali, unosili, iznosili. Stigne kamion, ja zovem drugare. Sve smo to sneli dole sami. Tačno ja znam i gde sam kupio svaku peć, svaki deo opreme. Nekako se to gradilo korak po korak. Mi smo jako brzo otvorili i srećom Rok i Neca su nam stvarno puno pomogli oko tih brendiranja, vizuelnog izgleda, neke te marketiške strategije. Kamelija je iz marketinga, tako da nekako sve se namestilo. Svi smo sazreli…

Ivan Minić: I nekako mi se čini da su svi ti ljudi koji su tu bili, a ne pričamo sada o ne znam kakvim celebrityjima, sa ogromnom publikom, ali da svi ti ljudi koji su bili, kojih je bilo dosta, koji su svako na svoj način imali neki krug ljudi kojima su važni i značajni, itd. – da su svi udružili da podrže nešto u šta veruju zato što veruju u vas.

Krsto Radović: Pa, jeste. Stvarno sam svima zahvalan. Svi oni znaju kakva je ta priča i kako je to iz nekog entuzijazma i ljubavi prema poslu i krenula. Svako je tu deo ove uspešne priče. Uvek sam im i zahvalan i nastavljamo dan-danas da sarađujemo, što je jako bitno. Sa svima tima sa kojma smo počeli imamo sjajan odnos. Hajde da ne pričamo za DechkoTzar, porodično smo vezani. Ali, gomila tu nekih saradnika. Ti drugari, što ti kažem, i dan-danas oni dođu kod mene, pa sednemo u proizvodnju. Pa, sad više nije 12 km2, sad je mnogo veća. Kad se malo setiš kako je to krenulo, kad si sam unosio i sam teglio…

Ivan Minić: Počela je priča od vaše porodične inicijative, ali tvog know-how za celu stvar. I to je moglo tako da opstane jedan kraći vremenski period, dok krenulo da raste i dok nije krenulo da raste interesovanje. A desilo se to vrlo brzo.

Krsto Radović: Znaš šta, otpočetka smo mi bili drugačiji. Prvo, dosta poslastičarnica ne drže poslastičari. To su…

Ivan Minić: Biznismeni.

Krsto Radović: Kao zanimljiv biznis, pa investiraću u to. Sladak je, može lepo da izgleda. Iskopiraju neki brend svetski, pa otvore nešto da imaju čime da se bave. Mislim da smo mi bili prvi pioniri u tome da ja kreiram dezerte, ja sam napravio, ja sam smislio. Sa timom, normalno, koji su tu bili uz mene. Nekako autorski skroz. I taj vizuelni izgled i taj izgled kutije, kvalitet pakovanja. Sve je to bilo upakovano u jedan sjajan proizvod, ali na kraju ipak kada ti sedneš i probaš taj kolač – to je… I drugi su pokušavali da upakuju isto tako lepo, ali možda ne toliko uspešno. Zato što jednostavno proizvod kojim trebaš da se baviš ti nije dovoljno kvalitetan i nisi se dovoljno potrudio da napraviš kako treba.

Ivan Minić: Ili jednostavno ne znaš.

Krsto Radović: Ili jednostavno ne znaš.

Ivan Minić: Možda si se ti potrudio najviše na svetu, ali ne znaš.

Krsto Radović: Tako da smo mi jako skromno krenuli. Ja sam bio u proizvodnji dole i jedan kolega i jedna devojka volonter je počela. Mi smo prali i sudove i sami kuvali, spremali, pekli. To je sve bilo partizanski, udarnički. Skromno, ali od prvog zalogaja krenulo da bude sve veća i veća potražnja. 

Ivan Minić: I kako onda?

Krsto Radović: I onda to što imam hrabrost. Kamelija se tu prebacila da bude full-time s nama. U početku sve je velika investicija. Pogotovo kad dođeš pred otvaranje, kad treba da kupiš kašičice za kafu, one su ti najskuplje. 🙂

Ivan Minić: Ti isplaniraš troškove, onda se desi nešto nepredviđeno i sve što izlazi izvan onih okvira čega si se već oprostio i oplakao, to je najstrašnije i to je najbolnije. 🙂

Krsto Radović: Mi smo to sami, iz sopstvenih sredstava investirali. Sve je to bilo skromno. Kad uđeš u Mandarinu, ništa to nije – sve je to lepo upakovano, ali ništa nije od plemenitih materijala, kao što mnogi po Beogradu rade. 🙂

Ivan Minić: Znaš šta, ali ima tu toplu energiju.

Krsto Radović: Jeste.

Ivan Minić: Spakovano je kako treba.

Krsto Radović: Lepo, čisto, uredno.

Ivan Minić: Kad spakuješ i osmisliš kako treba, ali ne mora da bude svila i kadifa. Mislim da je od starta to krenulo dobro, ali svaki novi odlazak, svaki level-up priče, je imao svog smisla.

Krsto Radović: Često je bilo jako teško zato što te sirovine koje su bile potrebno nisu bile prisutne. Onda je to bilo… Srećom što ja imam dosta iskustva tog iz kuhinje, pa sam znao kako da premostim to. Jer dobar proizvod zahteva dobre sirovine. To je bilo nabaviti to, pogotovo cenama koji su imali monopoli ovi veliki sistemi. I bio je veliki rizik, to što si rekao na početku. Mi smo totalno vizuelno da je taj izgled kolača i sastav i sve – mnogi su brojali nam dane. I to nam je par ljudi reklo. Jer je totalno bilo drugačije. Ta vizuelna prezentacija, kvalitet kolača, izgled, veličina, porcija, veličina porcije – totalno je bilo nešto novo za Beograd. Ali, ja sam uvek verovao i nikad se nisam plašio. Nijednog trenutka me nije obeshrabrilo.

Ivan Minić: Prvi put kad sam probao, i ja sam znao da je to to. Ono što nisam znao je koliko veliko to može da bude.

Krsto Radović: Da.

Ivan Minić: Jer to je ipak povratna informacija od nekog malog većeg broja ljudi nego što nas nekoliko koji živimo u svom bubbleu. Kako je priča rasla? Zato što porasla je prilično. Ti si rekao koliko vas je bilo na početku, sad vas ima 50-ak.

Kako se priča razvijala

Krsto Radović: Pa, da. Sa studentima, volonterima, tu ima nas već toliko. Sada šest godina kasnije, tri objekta naša. Imali smo i tri proširenja interna dole u proizvodnji. Sad je već to druga priča. To što smo i rekli kroz razgovor, porasla do toga da moraš da razmišljaš o internim procedurama, o viziji daljeg rasta. Jer te tržište non-stop vuče da rasteš. Hvala Bogu, pa u tom smeru ide biznis – vučete da rasteš. Sad moraš svoje ambicije da prilagođavaš i mogućnostima. Jer na kraju dolazimo do sad tih nekih problema koje ta rast izaziva: da previše zavisiš od ljudskog faktora, da previše ljudi je tu angažovano, da procedure teže kontrolišu jer ima previše ljudi, da to moraš da držiš pod kontrolom. Onda moraš da menjaš radne procedure, organizacione. Dosta je sad kompleksnije, ali je zanimljivo. Rasteš i sve te probleme gledaš kao izazov neki.

Ivan Minić: I rešavaš u hodu.

Krsto Radović: Rešavaš u hodu. I dosta smo mi tu očvrsnuli. Dosta stvari sam ja to – ja ne toliko koliko Kamelija, ona koja nije iz ugostiteljske priče. To lično shvati neki put neko kada nam ode ili nešto se desi. Ja sam očvrsnuo kroz taj moj ugostiteljski život, ali svašta tu se izdešavalo. Svašta usput naučiš, očvrsneš. I to je jedna životna priča, kao i u svemu.

Ivan Minić: Ono što sam rekao negde na početku, vi ste unapredili i odškolovali tržište celo. Dakle, toliko toga se desilo zahvaljajući Mandarini dobrog na ovom tržištu, i što se tiče kadra i što se tiče sirovina i što se tiče publike, takođe. Toga da svest ljudi evoluira u smeru da…

Krsto Radović: To mi je dosta i kolega koji nisu direktno iz ugostiteljska kažu, koji su distributeri. Imamo par distributera sa kojima smo jako u partnerskom odnosu, može se reći. Mi smo ih naterali da oni promene svoju viziju šta će da uveze. Dobro je što smo imali taj prijateljski odnos. To je jako bitno u biznisu da te razumeju, da hoće da te podrže, da ti uveze neku sirovinu za koju oni nisu verovali da ima plasman. A sada, recimo, to im je vodeći segment prodaje. Tako da dosta smo mi tu promenili celo to tržište. Sada dostupnost tih sirovina, da ne pričamo o čokoladi, kvalitetnijim proizvodima. Koliko se sada, recimo, kvalitet svih proizvoda po restoranima znatno promenio u odnosu na prethodnih par godina.

Ivan Minić: Podigli ste očekivanja ljudi.

Krsto Radović: Jeste. Malo smo edukovali tržište. Sada nema stajanja. To je ono što je kreativnost – uvek te vuče da napreduješ.

Ivan Minić: Kako se promenila tvoja uloga? Ti si od starta bio osoba koja osmišljava sve, naravno, ali ti si bio i onaj koji proizvodi dobar deo svega toga. Kako se to menjalo kroz vreme?

Krsto Radović: Dosta se menja, ali ja se trudim da uvek budem prisutan u proizvodnji. Nekako proizvodnja, to je moje mesto gde se najkomfornije osećam. Tako da smo se Kamelija i ja podelili. Ona malo više se bavi marketingom, finansijama, prodajom. A ja se bavim proizvodnjom i razvojem. Ali, sve odluke donosimo zajedno. Normalno, roditelji, porodica nas tu uvek podržava i sve nekako odmeravamo zajedno. Moja uloga se tu menja – to što si pričao da smo odškolovali veliki deo beogradskog kadra i regionalnog, da kažem isto – je isto deo to što ja radim za najvećeg svetskog proizvođača čokolade, kao brend ambasador za Jugoistočnu Evropu, što je meni vrhunac karijere. Kad su oni u meni prepoznali maltene pred otvaranje Mandarine da ja imam taj potencijal da budem regionalni ambasador i dosta su uložili u mene i moj razvoj, to je isto dosta privuklo ljudi mladi koji vodili su se to idejom na brzinu hoće da steknu neko iskustvo i da nastave dalje. Što mislim da je bila greška, jer ti za jedan zanat treba mnogo više nego da odeš na par meseci. Ali, i dan-danas ja sam tu u proizvodnji, volim da sam tamo. Sada dosta imam obaveza da putujem, da radim prezentacije. Tako da 20-ak puta godišnje ja imam gostovanja po celom regionu. Moj region je Jugoistočna Evropa. Znači: zemlje bivše Jugoslavije, Bugarska, Rumunija, Turska, Grčka i Albanija. Tako da je dosta tu interesantnih putovanja, dešavanja. To mi isto malo oduzima vreme za pripremu. Ali, jednostavno trudim se da budem što više u proizvodnji, jer tu je sada najveća greška. Ako pustiš proizvodnju – ne pratiš procedure i procese i ako nisi tu, lako može da se izgubi taj kvalitet.

Ivan Minić: Kako se menjala ponuda u smislu vrste proizvoda koji uopšte u ponudi? U startu su bili kolači. Ne znam ni da li su bile torte u startu. A kako to sve danas izgleda? Pošto je dosta kompleksnije – ti baš voliš sebi da zakomplikuješ život.

Kako se vremenom asortiman proširivao

Krsto Radović: Ja sam specijalac. 😀 Mene moraju da obuzdaju non-stop.

Ivan Minić: Pričala mi je tvoja sestra. 🙂

Krsto Radović: Jer vuče me. Jednostavno, volim svoj posao, volim da istražujem. I kad nešto zacrtam, ne odustajem. Sada, recimo, mi smo krenuli pet-šest-sedam vrsta kolača i možda jednu-dve vrsti torti. Držimo se toga. I onda kao: Pa, ja znam super da pravim kroasane. Znam ovo, znam… Hajde da ubacimo neku pitu. Pa, pita sa jabukama – sjajna. Pa, hajde da ubacimo možda neki keksić. Pa, onda ja ubacim… Onda jedan keks je prešao u deset vrsta.

Ivan Minić: Odsluškuješ reakciju publike. Reakcije bude dobra i…

Krsto Radović: I onda ja sam forsirao: Hajmo kroasane, hajmo kroasane! Ko će da pravi kroasane? -Ja ću da pravim kroasane. I onda ti sam sebi namestiš…

Ivan Minić: Što ne bi sebi napravio problem.

Krsto Radović: Ustaneš u četiri ujutru. Ma, nema veze, idemo!

Ivan Minić: Nema veze, biće kroasana!

Krsto Radović: To je ta pokretačka energija koja mene drži. Ja u tome uživam. Mislim da su sjajni proizvodi i jednostavno tržište te povuče. I onda kad smo došli do toga da sve to mora… Onda smo krenuli: Pa, zašto ja ne bih praline…

Ivan Minić: Nije to toliko komplikovano! Možda! 🙂

Krsto Radović: Da. I onda kad napraviš 50 komada pralina, nije to te razmere. Onda to pređe u nešto gde mi sad imamo troje zaposlenih koji to rade stalno, ceo dan. To je već drugi nivo organizacije i investicije. Te mašine koštaju. Treba ti prostor. Čokolada zahteva idealnu mikroklimu svoju. Kontrolisane uslove i proizvodnje i skladištanja. Onda tako smo rasti. Taj neki zdrav rast. Krenuli smo kroasane, pa kad smo videli da ljudi stvarno niko nije probao takve kroasane u Beogradu i vuče ih uspomena na Pariz ili na neko lepo putovanje, kad je to zamirisalo… Išlo je iz dana u dan, nije to odjednom bio neki bum. Ali, sad smo došli do toga da stvarno proizvodimo sve što poslastičarnica može da proizvede. Još jedna sekcija nam fali. Ja se borim da izguram to.

Ivan Minić: Koja sekcija vam fali?

Krsto Radović: Hoću da pravim one dražeje. To je, recimo, jedna sekcija koja može da bude isto – nema granice.

Ivan Minić: Vi ste u jednom trenutku, a koliko sam čuo, a ti me demantuj ako nisam u pravu, vi ste u jednom trenutku imali i sladodel.

Krsto Radović: Imamo i danas.

Ivan Minić: Ne neka velika količina, ne nekakav beskonačan izbor ukusa i sve.

Krsto Radović: Ima šest ukusa i mislim da su totalno drugačiji od ovih.

Ivan Minić: Ima sladoled od Gotama. Dakle, uzmeš Gotam i uzmeš slodoled od Gotama. Jer ne možeš da se iskuliraš. Bilo je i to. Sećam se prvi put kad ste to ubacili da je to bilo više test i ukus je bio brutalan, ali kao: Ne znam da li ćemo, videćemo šta je feedback. Ma, nisam ja za to. Ja sam više za ovo. Kakav li si za ono za šta jesi.

Krsto Radović: Znaš šta, mislim da imamo ozbiljan potencijal za sladoled. To mi je žao što jednostavno previše je tih raznoraznih obaveza i to je posao za sebe. Oprema je skupa, investicija i prostor. Treba da se posvetiš tome. Da ne kažem, i konkurencija je tu dosta jaka. Mi imamo jako razvijeno tržište. Gelato, najjači u regionu sigurno. I ponosan sam na to. Stvarno svaka čast svima, svi se trude.

Ivan Minić: Još jedna oblast u kojoj je bilo nezamislivo da se desi nešto tako.

Krsto Radović: Kroz ovaj čokoladni moj život i ta putovanja imam sreću da idem na ta fina mesta. Uvek me prime s poštovanjem. Tako da funkcioniše da distributer lokalni organizuje predavanje za njihove klijente. Onda svi klijenti, tipa iz Sofije i okoline, dođu tamo i to su sve najbolji poslastičari iz Sofije i sad gde god da odem. Stvarno mi je čast kad odeš i oni se posvete. Odvoje vreme da dođu da te slušaju. Veruju ti. Znaju da si napravio neki uspeh. I znaju za Mandarinu. I dive se našem radu. Malo je i čudno, pravo da ti kažem, ali uživaš kad ti neko… Znači da si se iscimao, da si napravio lep posao i da to ljudi cene.

Ivan Minić: Voleo bih, i to si pomenuo negde na početku, voleo bih da te vratim na to, a ispričaš priču o nekim proizvodima koji su tebi posebno važni. Mislim, meni je posebno važan Gotam, i dalje bih voleo da čujem tu priču. 🙂 Ali, prosto, sada već postoji jedan niz proizvoda koji su tu duže vreme. Postoje stvari koje se pojavljuju nove često. Ali, šta je bila tvoja inspiracija? Šta je bio tvoj povod? Kada bi nekog pozvao da upozna Mandarinu, a ne zna je, sa čime bi voleo da ih upoznaš? Kako bi im predstavio?

Priče kako su neki proizvodi nastali

Krsto Radović: Svaki ima neku svoju priču. Recimo, Gotam je isto tako nastajao u nekim fazama, nastajao je u nekim probama. Pa, kao Roki Muda ime. Svaki kolač ja nacrtam, skiciram, vizualizujem. Odredim u kom će smeru da ide – da li će da bude tamna čokolada. Sad ti imaš petnaest vrsta čokolada. Gotam ne bi bio da mu smanjiš 5% kakao mase, on ne bi bio isti. A da mu povećaš, isto ne bi bio isti. Znači, treba da se dođe do tog idealnog balansa. Uvek se on usavršavao, nije otpočetka bio isti. Dostupnost sirovina. I onda na kraju kada ga napraviš i probaš – tek dobija pravi život kad mu daš ime. I onda to davanje imena je jako interesantno. Tu svi učestvujemo. Kako ćemo da ga nazovemo sad?! I onda imamo totalno otkačene nazive, ali svaki ima neki… Kako bismo mogli da ga zovemo? I onda većamo svi zajedno. Sad ovaj zove se Hakuna-Matata.

Ivan Minić: Daj mi par komada i daj mi neku priču. Za različite ljude, različite ukuse, šta bi preporučio ljudima da probaju?

Krsto Radović: Recimo, šefica naša, moja prva asistentkinja, Lana, ona je iz Italije. Sad mi nešto pravimo taj italijanski šmek. Ti neki citrusi su bili u pitanju. I ja kao: Lu, ovaj kolač liči na tebe. Onda smo ga nazvali Lu, jer je svi zovemo Lu. Uvek ima ta anegdotica. Sada je tu mnogo bilo i kolača.

Ivan Minić: A nešto od onoga što je ostalo kao favorit i publike.

Krsto Radović: Da, recimo, Samba. Znaš kako izgleda tart, pa ima one vijugice i unutra passion fruit, pa onda tonka. Pa, sav vuče na Brazil i žut je. Pa, samba – oni đuskaju. Sav je u nekom ritmu. I tako je malo kiselkast. Tako da, eto, sad ne mogu ni da se setim, koliko svega smo se ispričali. U principu, svaki proizvod i ukuse, što si rekao, Gotam i Sambu… Imam svoje neke omiljene ukuse, koje ja kao neku filozofiju pokušavam da provučem kroz sve proizvode. Znači, taj Gotam imaš i kao kolač, i kao tortu, i kao sladoled, i kao pralinu, i kao kroasan. Tako je i Samba.

Ivan Minić: Sve osim kroasana sam jeo. 🙂

Krsto Radović: Kroasan je sad najnoviji. Nego nemam vremena da stignem. I sad radim na tom razvoju i to je nešto što – sad ćemo novi meni kroasana da izbacimo. Mislim da je to sad sledeći nivo. Znači, ovo što smo imali dosad kroasana, to je OK, savladali smo. Sad je meni već to dosadno. Uvek me nešto vuče i sam sebi: Aha, to je to!

Ivan Minić: Ako bi mogao da daš neku kratku analizu, šta bi odredio kao nekakve ključne momente u razvoju koji su vam se desili, ključne situacije koje su vam se desile, koje su označile naredni nivo u celoj priči? Jedan stvar kada si ti mala poslastičarnica gde ljudi dolaze da se zaslade i to. Ali, kada postaneš deo njihovi venčanja, rođendana, ostalog, to usložnjava posao. Onda kada dođe priča sa korporativnim događajima, poklonima, posebno što je to sezonska stvar, pa u jednoj sezoni pogineš. Ali, te sve stvari ne dolaze odmah.

Ključni momenti u razvoju biznisa

Krsto Radović: Sve je to išlo u fazama. Svaka faza je sebe dovela do toga aha, mi imamo stvarno dobar proizvod. Sad ovo zahteva posvećenost. Zaposliš ljude da se bave prodajom. Pa, onda ko će to da odveze. Ne mogu ja više da vozim. Ja sam na početku vozio. A onda kreće vozač. Kako ćemo to da upakujemo? Svi ti neki logistički problemi koji su dolazili, koji su zahtevali rešenja su znatno menjali samu organizaciju. Mislim da su te svadbe…

Ivan Minić: Posebno u našim slučajevima gde je to ekstreman stres za sve koji su uključeni, uključujući i mladence, ali…

Krsto Radović: Za nas je to najstresniji deo posla – svadbe. Pogotovo što zahteva taj logistički momenat. Prvo što naše torte su jako osetljive. Nemaju fondana. Treba ih napraviti da su stabilne. Treba razmišljati o temperaturi transporta. Gde ćeš tamo stići. Ti dođeš na lokaciju, stave te u komoru sa pečenjima. Ti imaš super finu tortu, koja tu sedi sa ruskim salatama i na podu. Zato mi donosimo znatno pred iznošenje. U našem vozilu. Donesemo i totalno brinemo o njima. Ali, svaki taj pomak u našem asormatimanu je zahtevao dodatno angažovanje i ljudi i resursa i procesa. To je dodatno zakomplikovalo proces. Ali, jednostavno, krenulo je. Vidiš da ima potencijala. I onda ti se uhvatiš i radiš.

Ivan Minić: Znaš kako kažu? Nisi se umorio. Vidim da si se umorio. Ali, vidim i da si motivisan da guraš dalje. Kovid se desio. Nikoga nije očekivao, mogao da ga predvidi, niti bilo šta slično. Sa mnogo ljudi sam pričao, privatno i ovde, o tome šta je to značilo za njih. Mnogi ljudi koji su se bavili ugostiteljskim poslom su jako propatili u tom procesu, jer gde da je taj experience podrazumevao odlazak u prostor da bi ti doživeo to na pravi način – to nije bilo moguće. Oni koji su uspeli da se adaptiraju, preusmere na neku dostavu ili nešto slično, našli su neko rešenje da prežive iako ne idealno i ne onako kako su hteli. Šta se vama desilo? Kako ste se vi postavili?

Prilagođavanje pandemiji

Krsto Radović: Ja sam srećan zato što… Šta je jako bitno u biznisu da shvatiš? Koliko je ovaj biznis spreman da raste i koliko je spreman da se smanji po potrebi. Najviše mi je brinulo to da imamo toliko ljudi zaposlenih i šta sada ako se desi da to mora ide pod neke mere i da se ti ljudi, nažalost, otpuštaju ili da moraš da prekineš saradnju. Ja sam uvek računao izvući ćemo se. Uvek sam gledao pozitivno i nikad nisam paničio. Ali smo bili to što pričao, šta će više da ti ulepša dan nego da ti neko donese kolač kući i da sedneš i da se razveseliš. Šta će više da ti ulepša doručak i jutro nego sveži kroasani iz Mandarine. I onda hajde da vidimo šta možemo, koji su nam potencijali i da radimo. Imali smo srećom veb-sajt koji smo radili na njemu dve godine i koji je bio nekako u ćošku. Nije nikad zaživeo pre kovida tako kako je zaživeo za vreme kovida. Imali smo spreman. I to je bila velika sreća. Bila je onlajn prodavnica. Onda smo razmišljali šta ćemo, kako ćemo. Brzo smo se adaptirali. Ljudi jednostavno vole naš proizvod. Mi volimo da ljudima ulepšavamo dan i da im ulepšavamo sve trenutke. Gledali smo na svaki mogući način kako to. Pravili smo raznorazne promocije. Dolazili smo i tada do problema nekih operativnih. Nije bilo kretanja. Imali smo ograničen broj ljudi koji je mogao da dođe. Pogotovo u početku. Kretanje, pa ko sme da radi, ko sme da vozi. Ja sam maltene jedini koji je imao dozvolu, automobil i mogao da radi. I onda sam išao po radnike, vraćao ih, radio, dostavljao. Interesatno. I vreme je letelo. Mi maltene nismo ni jednog trenutka stali. Ali, srećom, dosta stvari smo naučili iz internih procedura, internih organizacija. Ali, najvažnije što smo naučili je da nam tržište Novog Beograda najveći potencijal koji je neiskorišćen. Tu smo doneli odluku stratešku da moramo da pređemo na Novi Beograd.

Ivan Minić: Odnosno, da otvorite i Novi Beograd.

Krsto Radović: I Novi Beograd, da. Onda se tako namestilo da smo tražili, tražili, tražili i nateli na taj lokal gde je sad Mandarina, koji je bio idealan za nas. Usred kovida smo investirali i otvorili i dobar potez napravili.

Ivan Minić: Mislim da je super stvar i sa jednim i sa drugim lokalom, ako pričamo o tom delu koji nije proizvodnja nego je taj deo za kupce, da ste od starta postavili dobru priču tako, OK, možeš ti da dođeš u Mandarinu da pojedeš tu kolač, ali to nije ona poslastičarnica gde dođe vas 14, pa sedite, pa kafenišete. Imaš gde da sedneš. OK je, ali suštinski to je jedno jako prijatno mesto gde si došao da pokupiš kolače.

Krsto Radović: Jeste. To je bio neki biznis plan, što je bilo jako rizično u početku kako će to da izgleda. Znali smo da fali ritual odnošenja torta na poklon. I onda smo shvatili da je taj proizvod sjajan za poklon, nekako navikli smo… Ja često stojim ispred Mandarine, osluškujem, vidim neće da sednu, jer nije im dovoljno komforno. Ali smo navikli ljude da dolaze u Mandarinu zbog čega treba da dođu – zbog kolača. Voleo bih da ima malo više mesta, ali jednostavno ni fizički nije moglo. Tako da je to bilo splet nekih raznih okolnosti, ali nekako koncept biznisa bio otpočetka da budemo više takeaway.

Ivan Minić: Mislim da je to dobra odluka. Mislim da svakako, posebno u ovim situacijama u koji bi ti fiksni, dodatni troškovi koji su ozbiljni predstavljali veliki teret.

Krsto Radović: Mi se i dalje vodimo kao proizvodnja. Kad pređeš u ugostiteljstvo, gde sad imaš i konobare i šankera i celu logistiku oko toga, totalno je druga vrsta posla.

Ivan Minić: Značajno komplikuje, a ti već komplikuješ sebi stvari. 

Krsto Radović: Ja već dovoljno sebi komplikujem. Sad već razmišljam kad sam ti pomenuo ovaj novi meni.

Ivan Minić: Samo mi je trebalo da to kažem.

Krsto Radović: Dobro. Jednostavno, moraš sebi da daješ… Ja svim radnicima i zaposlenima prićam moramo da napredujemo, ne smemo da stagniramo. Čim krenemo da stagniramo i uđemo u neku, izgubićemo tu specifičnost.

Ivan Minić: Cutting edge.

Krsto Radović: Pa, da. Toliko ima izazova, toliko ima novih ukusa, toliko ima novih ideja. Dostpunost sirovina je… Mene je uvek vodio taj napredak, to pomeranje granica, to uvođenje novih proizvoda. Sad ćeš da vidiš šta ću da napravim! Taj drive profesionalni, da stvarno dam ljudima šansu da probaju nešto, da ispoljim sebe kroz to.

Ivan Minić: Mislim da si za mnoge ljude dao priliku da probaju nešto što nikada nisu probali ranije. Otvoriti razmišljanje, otvoriti fasciklu da razmišljaš o stvarima o kojima nisi dotad, što mislim da je jako važno.

Krsto Radović: Znaš šta, gomila tih nekih ukusa, gde stvarno dosta ljudi nije znalo da u gastronomiji ide. Ja mnogo volim da se igram sa čajevima i čokoladom. Pa, kombinacija tih ukusa. Kad uđeš u čajeve i svet čajeva, to je isto kao i svet poslastičarstva, isto kao i svet kafe i vina. Ljudi su posvetili živote da izbalansiraju neke čajeve. I onda kad uzmeš to, i čokolada koja je jako kompleksan proizvod sama po sebi – dosta ljudi ne zna koliko je u stvari kompleksno napraviti čokoladu. Doći od kakaa do same čokolade. Jako intezivan i specifičan proces: gde čokolada raste, uslovi, način obrade. Onda je jako intezivna ta industrijska obrada, koja je high tech. I onda kad ti to pomešaš sve i onda uneseš svoje znanje i istraživanje, i napraviš neki kolač koji je izvukao iz čaja nešto, dao čokoladi nešto i ti tu ih pomešao i sastavio u neku svoju priču – onda je malo to dublje nego samo da sedneš i pojedeš kolač. I ta priča je jako poželjna da se prenese konzumentima da bi ipak shvatili o čemu se radi. Jer nije samo uzmeš jedeš. Dosta kolača u Mandarini i dosta stvari koje sam ja napravio nije kao jedeš slatko i znaš šta je. Nego ima ta aplituda raznih ukusa koji se tu…

Ivan Minić: Nije ti baš najjasnije.

Krsto Radović: Nije najjasnije, ali te lepo vozi.

Ivan Minić: OK, ova godina je bila komplikovana u najmanju ruku, ali vi jeste napravili jedan vrlo važan iskorak i što se tiče dolaska na Novi Beograd i što se tiče asortimana i svega. Proizvodnja je kompleksnija nego ikad. Šta je cilj za dalje? Šta je ono što bi ti voleo kao neko ko je dobio priliku da ostvari svoj dečački san – šta je sledeći korak?

Mandarinin sledeći korak

Krsto Radović: Sada ja više vidim kao neku misiju da to interno – sad ja i Kamelija i ceo naš tim radimo najviše na tome da interno sredimo procedure, procese, organizaciju samog rada. Da dovedemo do toga da mi možemo da budemo neko održivi sistem na duži niz godina. Jer sam ovaj rast je doveo do toga da sve radiš na brzinu i da se uigravaš u hodu. Nekako smo sad podigli ručnu što se tiče rasta nekog generalnog, i sad smo se vratili interno da sredimo to. A ti kad pogledaš koliko procesa imaš iznutra i da ih definišeš jasno, od samo međuljudskih osnova, ugovora o radu do organizacije rada, odgovornosti pozicija, definisanja pozicija. Sad mi nemamo samo poslastičara i prodavca. Sad mi imamo…

Ivan Minić: Ma, i kad imaš tri lokacije, samo da se sve cirkuliše između tri lokacije na pravi način…

Krsto Radović: Kako ta roba izlazi, kako se vraća, ko kome odgovora. Znači, da se vratimo par koraka unazad – ne par koraka, dve-tri godine unazad i da pokušamo da to naštelujemo, da radimo na tome, da stabilizujemo tim, da obezbedimo mnogo bolje uslove za te neke naše stalne radnike i da pokušamo da zadržimo jednostavno i da napravimo neku održivu priču. To zahteva da stvarno gledaš svoj biznis tuđim očima. Jer ti neki put uz to…

Ivan Minić: Kada si previše unutra, jednostavno ne vidiš neke stvari.

Krsto Radović: Da, da. Zato tražimo saradnike koji su usko specijalizovani za neki deo posla da nas kroz neki konsalting malo dotegnu. Jer jednostavno…

Ivan Minić: Sad je to postalo toliko veliko…

Krsto Radović: Toliko veliko da zahteva te poteze, zahteva te promene. Jer jednostavo ne možemo više da svodi to da Kamelija i ja donosimo sve odluke. Mora da se napravi tim za sledeću fazu razvoja.

Ivan Minić: A ti kao pojedinac, individua, ambasador, s jedne strane – kako vidiš svoju ulogu mimo Mandarine, koja je, naravno, veoma važan deo cele priče?

Krstova uloga mimo poslastičarnice

Krsto Radović: Ja mnogo volim taj deo posla. Volim da putujem, volim da se družim… I nekako voleo bih da se malo više posvetim tome. Voleo bih da se malo više posvetim edukaciji. Imam dosta iskustva da nekako sebe kroz taj konsalting i malo više vremena posvetim tome. Jer ima – prazno je tržište maltene. Vidim da ima mnogo potencijala u tome. Nekako bih voleo da napravimo neki edukativni centar u Mandarini. Da ako napravimo da to može da radi, da ne budemo toliko individualno angažovani u svim tim dnevnim poslovima, da bi možda mogli da se posvetimo malo i edukaciji i konsaltingu.

Ivan Minić: Da ne bude samo neformalno školovanje tržište. 🙂

Krsto Radović: Pa, dobro, znaš šta? Jednostavno, Mandarina je postala odskočna daska mnogima. Što je i normalno, svi su željni znanja. Jednostavno, meni je žao što dosta tih mladih ljudi je prošlo – ne vide, nemaju jasan plan i misle da na sledećem mestu oni će to moći da unovče. U stvari, kroz celu ovu priču si mogao da zaključiš koliko je kompleksno doći do ovog nivoa. Jednostavno, problem te sve mlade generacije to što hoće sve instant, na brzinu.

Ivan Minić: Ipak je potrebno neko malo ozbiljnije vreme da bi ti došao zaista na neki nivo na kome treba da budeš.

Krsto Radović: Najvažnije da vidiš šta želiš. Da li ti je kapacitet ili ambicija da praviš kolače i sediš tu za stolom i da to radiš svakim danom. Ili ako hoćeš da ideš na sledeći nivo, moraš malo da se pozabaviš i organizacijom, da se pozabaviš i svojim razvojem ličnim, što ja dosta puta vidim da fali. Dosta puta ja radim na razvoju nekih proizvoda i vidim da nešto nisu baš zainteresovani da se možda posvete, da ostanu malo duže, da vide šta se tu radi.

Ivan Minić: Hvala ti što si podelio priču o Mandarini. Mislim da je divna i mislim da može da posluži kao inspiracija mnogima koji možda žele da urade i nešto što nema konkretno veze sa hranom, slatkišima, ali nešto što zahteva taj veliki lični napor i angažman u startu. I zahteva da tržište koje možda nije spremno dovedeš na nivo da bude spremno za tebe.

Krsto Radović: Jeste, najveća lična žrtva, ali isto tako ovo je timski rad. Bez tima, bez poverenja, bez kolega koji su svaki dan uz tebe, tu se s tobom bude, prate tvoju viziju. Ja sam im beskrajno zahvalan. Dosta je ljudi tu došlo i prošlo i svako od njih je ostavio po neki… Ne gledam ja to kao da su oni nešto odneli. Više gledam da su doneli, da su videli kako posao treba da radi pravilno, kako treba da se radi odgovorno, kako treba da radi se planski, kako treba da se voli posao, kako treba da se odnosi prema opremi, prema sirovinama i prema kolegama. To mnogi ne mogu da prime, da usvoje. Jer zašto bih tu se toliko trudio, kad mogu tamo da radim sa 30%. Nekako smo napravili Mandarinu da tako bude, da poštuje profesiju, da poštuje i radnu etiku i proizvod. I to što sam rekao, timski smo mi svi to izgurali i svako je tu po malo dodao. Jednostavno, idemo dalje, idemo u nove pobede.

Ivan Minić: Hvala ti još jednom.

Krsto Radović: Hvala i tebi.

Ivan Minić: Ukoliko vam se ova epizoda dopala, pogledajte i neku od prethodnih. Možete nas zapratiti na Youtube-u, na audio platformama, ili se prijaviti na našu mailing listu. Takođe ukoliko želite, možete nas podržati na platformi Buymeacoffee, bilo jednokratnom donacijom ili mesečnom pretplatom. Za kraj bih se samo zahvalio još svima koji nas podržavaju, kao i našim prijateljima iz kompanije Epson koji su pomogli realizaciju ove epizode. I pozvao vas da, kao i do sada, sve svoje predloge, sugestije i komentare ostavite na za to predviđenim mestima na društvenim mrežama i na YouTube-u a mi ćemo ih uzeti u obzir u realizaciji narednih epizoda. Vidimo se naredne nedelje.