EP116: Saša Ozmo

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: U današnjoj epizodi Pojačalo podcasta imam jednog malo drugačijeg gosta u odnosu na ono što ste navikli. Mada, nije prvi sportski komentator koji mi je bio. Naravno, niko ne može da se meri sa Srđanom Ercegom, koji će verovatno biti u barem 10 epizoda, dok ispiča celu svoju priču. Ali i danas u gostima imamo njegovog kolegu sa Sportkluba, Sašu Ozma. poznatog sportskog novinara i od nedavno tate, ali i autora svoje prve knjige o sportskom novinarstvu u kojoj sam, između ostalog, i ja pisao jedno poglavlje koje se bavi marketingom i društvenim mrežama u sportskom novinarstvu. Zašto Saša? Pa vrlo je važno da, svi mi koji želimo da preduzimamo nešto u životu, bili preduzetnici ili se bavili nekim drugim poslom, nađemo u sebi hrabrost da pobedimo sve te neke strahove koje često imamo. A da bi bili dobar sportski novinar, vrlo je važno da iskoristite prilike koje vam se pruže i da pronađete prilike u situacijama kada ih ne bi baš svako pronašao. Njegova karijera je veoma interesantna i neobična i drugačija u odnosu na većinu sportskih novinara kod nas i upravo zato mislim da je to njegovo iskustvo veoma dragoceno. Naravno, ako volite sport, pre svega tenis i košarku, ovo će vam biti dodatno zanimljivo. A ako ne, svakako će biti poučno. Tako da uživajte!

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Saša, dobro došao!

Saša Ozmo: Hvala!

Ivan Minić: Zašto Saša Ozmo u podkastu koji se bavi preduzetništvom? Zato što si ti jedan od ljudi koji taj svoj neki konvecionalni posao, koji je prepoznat kao nešto što postoji dugi niz godina, radiš na dosta drugačiji način. I energija tvoja i zalaganje i prosto pristup na koji si gradio svoju karijeru je mnogo drugačiji od većine ljude. Za početak, ti si vrlo jasno profilisan i vrlo vidljiv u nekim svojim konkretnim nišama. Nisi novinar opšte prakse, iako, naravno, svi su u nekom trenutku morali da pokrivaju sve zbog potreba posla. Tvoja priča je drugačija. Ne možda baš toliko kao Srđanova, jer Srđan je ipak…

Saša Ozmo: Srđan je ipak Srđan. 🙂

Ivan Minić: Srđan je ipak poseban. Ali, tvoja priča jeste mnogo drugačija. A od nedavno si i postao tata i od nedavno si izdao svoju prvu knjigu, gde na jedan vrlo pragmatičan način pokušavaš da nekim novim klincima, a i ne nužno samo klincima, daš neke dobre prakse. Nadam se u nadi da ćemo imati jednu novu generaciju sportskih novinara koja će biti dosta bolja od onoga što trenutno imamo. Čast retkim izuzecima. Tako da to je method behind the madness. A i ja duboko verujem da od svih ljudi koji se trude i koji se ističu može da se nauči nešto što kasnije možeš da primeniš u potpunom nekom desetom segmentu. Za početak, kao što sam ti rekao i u najavi kad smo pričali, zahvaljajući ljudima kao što ste ti, Srđan i još neki drugi prijatelji koji su u sličnim oblastima ja sam shvatio da iako mi je frka da priđem i da pitam nekog za intervju treba to da uradim, jer može da se desi da zapravo dobijem priliku da to uradim, a to ću onda pamtiti ceo život kao jedno iskustvo koje je zaista vanserijsko. Tako da još jednom dobro došao.

Saša Ozmo: Uspeo sam da izdržim sve ove pohvale tvoje, a da se ne zacrvenim. Tako da ovo je dobar početak.

Ivan Minić: Šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću…

Saša Ozmo: Sportski novinar. 🙂 Iako stvarno zvuči neverovatno. Zapravo sam shvatio tek kada smo malo u poodmaklim godinama bili, pa kada sam video koliko se dosta mojih vršnjaka, drugara muči sa time u stvari šta hoće da radi i čime hoće da se bave, pogotovo u ovo današnje vreme, postalo mi je jasno koliko sam u stvari privilegovan što sam imao to nešto što mi se podrazumevalo od samog starta. I mene drugari iz osnovne danas kad sretnu, i baš mi je pisao na Instagramu drugar iz osnovne sa kojim sam bio jako dobar, onda se on odselio kao u Kenguru… I baš mi je napisao, kao: Ti si znao – u 6. osnovne si govorio biću komentator, biću novinar. Žurnal sam čitao religiozno s burazerom. Onda tuča ko će koji deo prvi da pročita. To je u stvari bilo tuča dok smo obojica najviše voleli fudbal. Onda kad sam ja se prešaltovao na prešaltovao na tenis i basket, onda bismo se lako dogovorili. Tako da sam stvrano znao. Ja sport sam… Koren te ljubavi mi nije do kraja jasan, da sam ja toliko baš od najranijih dana bio zaluđen. Ja stvarno ništa drugo nisam – ponekad možda autićima sam se igrao, neki Mastersi, nešto. Ali, lopta, lopta i samo lopta. Napisao sam i ovom tekstu kad sam najavljivao knjigu, ja sam i atletiku igrao kod kuće. Tačno se sećam: Atlanta 96, trka na 100 m. Ja sam najviše voleo ovoga Atoa Boldona i Frenkija Frederiksa. I onda ja kao trčim s jednog kraja dnevne sobe na drugi i onda mi uvek foto-finiš odlučuje. Dok odlučim da li će da pobedi Bejli, koji je uzeo zlato te – 9.84, sećam se kao juče. To mi je fascinantno kako se sećaš nekih stvari kad si imao 6 godina, 8, a ne sećaš se ovo što je bilo pre godinu dana. Sport sam voleo i trenirao sam. Kao klinac sam trenirao dosta sportova. Počeo sa plivanjem, onda na tenisu sam se najviše zadržao, malo košarka. I onda u 6. osnovne mi je rečeno da ne mogu više da treniram, da mogu rekreativno da se bavim kako god hoću, kojim god tempom hoću, ali da profesionalno ne bi bilo dobro – imam neki mali problem sa srcom. Ništa ozbiljno. Samo ne mogu profesionalno. I to mi je bilo žao. I iz ove perspektive mi je još žalije. Ne zato što mislim da bih ispao neki košarškaš, što mi je bio prvi san. Nego mi je žao kad vidim po mojim drugarima koliko ima tih priča sa priprema, koliko dobrih drugara, poznanika, pa i prijateljstava se stvarno tako napravilo. Onda mi je bilo baš žao što ne mogu više da budem deo svega toga. Ali, simultano sa time se rađala ova želja da postanem sportski novinar. Jer, eto, s jedne strane, ljubav prema sportu. S druge strane, jako rano sam – jako rano, sad bi me Gojko ubio što sam rekao jako rano… 🙂 Veoma rano sam zavoleo jezik. I u mojoj kući, iako mi je mama doktor, a ćale elektroinženjer, jako je važno bilo to da se pravilno izgovara, da se pravilno izražavamo. I meni je to bilo bitno. Sećam se, tipa kad kažem evo su, uvek su me ispravljali. Nije evo su, nego evo ih. I onda tako meni vremenom to postalo veoma važno. I, eto, kad se spoje te dve stvari, nekako sportski novinar ispade super.

Ivan Minić: A kad je neki prvi tvoj kontakt sa tim da to nešto što pratiš, voliš, gde kapiram da si i ti kao i svi ostali zaluđenici u tom periodu, uključujući i mene, imao svesku u kojoj si beležio sve što se dešava. Skoro sam gledao…

Saša Ozmo: Imamo i dalje burazer i ja Prvenstvo Jugoslavije 97/98. Ti ne možeš da veruješ kako je to vođeno. To ti je…

Ivan Minić: To, to, to. Ja sam imao rokovnike u kojima sam vodio NBA ligu i šta se dešavalo i razne druge stvari.

Saša Ozmo: A na časovima kad pišeš svoje postave? Mi smo pisali sve prve petorke svih NBA timova na časovima. I onda ko prvi ispiše… Ludilo.

Ivan Minić: U kom trenutku si prvi put došao u priliku da zapravo nešto radiš u sportskom novinarstvu?

Prvi susret sa sportskim novinarstvom

Saša Ozmo: Sa 14 godina. Mama je moja videla oglas, neka škola bila sportskog novinarstva. Više se ne sećam u čijoj ogranizaciji, ali ja se sećam tačno moj prvi izveštaj je bio Nemačka-Saudijska Arabija. Onda kad su ih nabili. Ne znam koliko je bilo, 8:1, kad je Klose kao het-trik. I tačno se sećam da sam iskoristio neku frazu, tipa, odbrana Saudijaca je bila šuplja kao švajcarski sir, a onda su kroz rupe njemu prošli… Katastrofa je bilo. Ali, meni je to toliko značilo. A znaš šta mi je najviše značilo? Što na kraju te školice su nam delili neke pres-karte, sa kojima smo mogli da idemo da gledamo utakmice u Pioniru košarkaške. I ja sam otišao na utakmicu. Tad su još bila novinarska mesta – nisu bila iza koševa, nego tačno uz parket, gde je sad ona loša. Znači, ne može bolje mesto sad za jednog, koliko sam imao, 13-14 godina tad. I ja sav crvenih ušiju gledam, ništa mi nije jasno. I dolazili neki lik i pita me – kasni 7 minuta na utakmicu: Mali, šta je bilo? Ja mu kažem ne znam tačno… Tvoj kolega iz Pick ‘N’ Talk podkasta je, inače, bio moj prvi omiljeni igrač. I dao je, ne znam, tad je dobro počeo utakmicu i ja rekao: Dozet dao dve trojke. I tačno se sećam on u rokovnik napisao Dozet prednjači. Kao Zvezda vodi, Dozet prednjači. Ja rekoh ovo je mojih misli delo. Tako da to je bio prvi susret i baš mi je… Evo, ja živo se sećam te utakmice. Isto kao i tog Donovana Bejlija 96. u Atlanti, tako se sad sećam ove tekme koja je bila.

Ivan Minić: Kako se ta priča razvija? Jer super je to kad si klinac, imaš neki san i neku viziju. I svi mi u nekom periodu nađemo tako nešto što nas povuče, a onda u nekom trenutku zapravo shvatimo šta sve to ostalo podrazumeva. Često nemamo baš jasnu sliku, imamo samo površinski deo koji nas impresionira i gde vidimo sebe na neki način, ali ne vidimo zapravo šta se sve tu dešava. Koliko je to često naporan posao, gde ima mnogo toga što mora da se uradi, a gde zapravo taj deo zbog koga sve to radiš možda nekoliko procenata u najboljem slučaju. Kad ti stičeš neka malo konkretnija iskustva, ulaziš u to i imaš malo jasniju sliku, imaš neke realne obaveze, na neki način ulaziš u profesionalizaciju, recimo, nazovimo to tako?

Postepeni uplit u sportsko novinarstvo

Saša Ozmo: Pa, generalno, dosta je zanimljiv ovaj prvi deo pitanja što si rekao, jer moja osoba takva sa sportskim novinarstvom se ispostavila kao dobro. Ali, generalno, u životu mi se i obilo o glavu, da ja zapnem ka nečemu i ne znajući šta je to tačno konkretno. I onda kad se osvrnem, vidim da možda i nije kako sam zamišljao. Ali, sportskim novinarstvom sam… Evo, recimo, dobar primer. Ja kad sam upisivao, sad će ovo zvučati potpuno kretenski, ali ja kad sam upisao fakultet, hoću da budem sportski novinar, logično je da upišem novinarstvo. Veruj mi da sam ja jednom preleteo spisak predmeta. Čisto da vidim da li je… I ispostavilo se da je meni, uprkos tome što mnogi govore, bilo stvarno super na FPN-u i bilo je mnogo tih opšteobrazovnih kurseva koji su meni pogodovali. Tipa, filozofija, socijalna psihologija. Za nekog ko nije imao neko, hajde da kažeš, neko će na medicinu, hoće arhitekturu, baš neko usko usmerenje. Ali, za nekog sa 18 godina koji želi da bude sportski novinar, meni je baš leglo. Ali, da se vratim na pitanje. Zaslužan je, naravno, prof. Novaković, kako ti voliš da ga zoveš. Ja sam tako jednog jesenjeg, kišnog dana ušao u sportsku redakciju B92, gde me je on dočekao sa Džordanovim posterom iznad glave, sa onim malim jednim televizorom u redakciji, na kojem sam posle sećam se pisao izveštaj Srbija i Crna Gora-Grčka, kad su nas pokrali i kad je Darko Miličić dao slavnu izjavu. On me je dočekao, Vlada, i ja sam… Bio sam – baš sam imao tremu. Sad treba da pričamo. Meni b92.net/sport bio homepage.

Ivan Minić: Mislim da je svima u tom trenutku. Jer imao si ti vesti i na drugim mestima, ali taj autorski sadržaj – njega je bilo jako malo. Tamo ga je bilo zaista, zaista…

Saša Ozmo: Meni je to bilo kao da ulazim u neki svoj hram, gde su me eto konačno primili. I proveo sam popodne s Vladom razgovarajući prevashodno o Manageru. Znači, bilo je tu nešto: šta, ko si, kakav si. I onda je bilo kako mi je burazer izbrisao karijeru sa Barijem, jer sam mu se smejao što je izgubio neku tekmu. To o Manageru šta smo mi sve radili. I onda kad smo shvatili koliko smo ludaci… Jer, pazi, burazer i ja smo jedno vreme, tačno se sećam, imali smo neku majicu Čikago Bulsa, koja je već bila pocepana, i mi smo se toliko nervirali. Znači, to je igrica koja mi je oduzela bar pet godina života. Napraviš taktiku i onda stavimo majicu preko ekrana do poluvremena. Onda eventualno, uz skladu sa razvojem situacije, neke izmene. I onda još jedna pauza sredinom drugog poluvremena. Jer toliko se nerviraš da ne možeš da gledaš. I onda smo takve neke priče delili o lomljenju monitora, matičnih ploča, itd. I ništa, rekao mi je: Hajde, doći da probaš. I ja sam stvarno… Mislim da imam taj kvalitet, ako nije ružno da pričaš o spostvenim kvalitetima, da slušam tog nekog ako sam već došao po neki savet ili da mi neko pomogne – onda ga slušam i trudim se da to momentalno primenim šta mi je rečeno. I tako je krenulo. I, sećam se, trudio sam se da iskusim što više vesti i Vlada me je tu ohrabrivao. Onda nisam mogao da nađem neku iole smislenu vest. Znači, sad se sećam, bukvalno bih crkao od smeha kad se setim kakva mu je faca bila. Onda sam našao neku bizarnu vest kako su Rendžersi potpisali nekog 16-godišnje… Znači, nebitno. I onda čak ni Vlada, benevolentan kakav je bio tada, je morao da mi kaže: Pa, ne moraš baš ovo. Nećemo baš ovo kačiti na sajt. I sećam se svoje prve vesti koja je završila na vrhu sajta. Naslov je glasio Spektakl u Tivoliju. To je bio neki pokušaj All-Stara Jadranske lige. Možeš da zamisliš kako je to izgledalo.

Ivan Minić: Sećam se.

Saša Ozmo: Sve sa takmičenju u zakucavanju, gde je bolje kod mene u Bloku, bolja zakucavanja. Ali, meni je to bilo spektakl u Tivoliju, na vrhu naslovne strane i bio sam ponosan. Javio kevi, ćaletu, drugarima. I dalje ima sad kad sam u vezi sa knjigom to tražio za ovaj tekst. Baš sam ukucao u Gugl Spektakl u Tivoliju. I dalje regularno stoji vest. Može da se ukuca, da se nađu komentari. I tako, kako već to biva u novinarstvu u Srbiji, neko vreme volontirao. Onda krenuo da radim tri smene, onda pet smena nedeljno sa raznim obavezama. Imali smo i tada one specijale za Grend Slem turnire, gde smo Vlada i ja, sećam se, za Ju-Es Open 2007. ja sam radio smene od 19 časova do 2 ujutru. Onda Vlada preuzme od 2 do 9. Logično, kad je njemu jutro, onda on preuzme. I tako smo imali te neke stvarčice. Onda kad sam malo počeo da pravim gluposti na faksu, baš sam bio usporio jedno vreme. Onda sam godinu dana radio ponovo tri smene. Dve smene me je menjao tadašnji kolega Uroš. Ali, eto, mogu da kažem rano je počeo profesionalizam neki, sa 19 godina. 18-19.

Ivan Minić: Kako izgleda interna organizacija u jednom takvom sistemu? Zato što prosto ono što je bilo fascinantno da zapravo vrlo mali broj ljudi, barem onih koji su aktivni full-time na tome, vrlo mali broj ljudi je pravio fantastičan sadržaj i značajnu količinu tog sadržaja. Plus su postojali nekakvi formalno neformalni dopisnici, koji su svako u svojoj oblasti pravili neku dodatnu vrednost za ljude koji to prave. Često kada analiziramo to… Zvezdica, naša zajednička drugarica, Jelena Trajković, već je pominjena nekoliko puta ovde.

Saša Ozmo: Popularna JT.

Ivan Minić: Srđan je pomenuo bar dva-tri puta i ja sam. Ona ima svoj set sportova koji prati, koji povremeno zalaze i u mejnstrim sportove, ali uglavnom nisu to. Ali, te male nišu su zapravo veoma interesatne i mogu da imaju vrlo ozbiljan rezultat. I ako tu postoji nekakav predan rad, neki duži niz godina, napravi se momentum i desi se to da ta neka oblast postane zapravo prilično interesantna. Nije uslov da se to desi samo da imaš Novaka, Anu i Jelenu i Janka i Viktora u istom trenutku, pa da ljudi gledaju tenis. Prosto MotoGP je, jako duboko verujem, zahvaljujući Zvezdici i zahvaljajući Srđanu postao to što jeste. Jer jednostavno ne možeš da ignorišeš tu količinu posvećenost i ljubavi koje neko ostavlja bilo u audio, video ili pisanom formatu. Kako je izgledala redakcija? Ko su bili ključni ljudi? I kako je izgledao rad sa ljudima koji su tu došli, mladim ljudima? Jer iz te redakcije mnogo ljudi je kasnije napravilo jako dobre karijere i napravilo nekakve sadržaje koje danas pamtimo?

Izgled nekadašnje sportske redakcije B92

Saša Ozmo: Prvo, ovo što si rekao za te male sportove i te niše. Mislim da je tu jasna logika, pogotovo u današnjem dobu. Jer, na primer, imaš čoveka, uzmimo MotoGP, on verovatno uz MotoGP prati i neke od ovih najvećih sportova: košarku, fudbal. Ako mi pokrivamo dobro MotoGP, on će doći tu da pročita MotoGP, ali će tu čitati i košarku i fudbal. I tu je onda jasna logika i zato meni nijedna vest nije… Ono kad kažu: Jao, sad moramo da pišemo skijaško trčanje! Neću sad da kažem da sa najvećim entuzijazmom na svetu prilazimo izveštaju skijaškog trčanja, ali mislim da treba da ima za nekog ko voli skijaško trčanje. On će onda doći na Sport Klub da vidi skijaško trčanje i da vidi ovo drugo što zanima od ovih mejnstrim stvari. Kad je reč o organizaciji rada, pa je to manje-više isto, tj. slično na svim veb-sajtovima. Jednostavno postoje smene. I to je ono što sam se baš u ovoj knjizi trudio da približim mladim ljudima prevashodno, koji možda imaju neku romatičarsku predstavu o novinarstvu, da se ne razočaraju. Jer danas većina njih će raditi u onlajn medijima. I OK, ako uzmemo mene kao primer ili Jelenu ili nas dvoje, OK, ja sam išao pod Grend Slem turnirima, ona je išla po trkama. I to je, ono što si rekao, vrhunac profesije, ona višnjica na šlagu tih nekoliko posto. Ali, većina vremena jeste ipak na smeni, ne na događaju. A smena podrazumeva to da si ti za kompom i da, ono što mi zovemo, puniš sajt. Dakle, šta god da se događa u tih sedam-osam sati koliko traje tvoja smena – ti pišeš o tome. Bilo to fudbal, tekvondo ili nešto treće. I mislim da je to jako važno da razumeju i da savladaju na startu pisanje vesti i da simultano sa time grade svoj stil, pišu neke autorske tekstove, ali da znaju da će im ovo vrlo verovatno biti jedan važan deo posla. Kad je reč o toj prvoj redakciji iz koje su se iznedrile zaista mnoge veoma dobre novinare, stvarno je moglo se naučiti mnogo toga. Ja sam i u knjizi… Onaj, što se kaže, konkretni rad: u smislu pregledavanja tekstova, ovo valja, ovo ne valja. To je Vlada nosio na svojim ramenima. Ne znam kako. I napisao sam i knjizi. On je meni pregledavao neki seminarski za faks, za istoriju političkih teorija…

Ivan Minić: Pričao mi je.

Saša Ozmo: I taj mejl ja i dalje imam. Bukvalno taj mejl ne koristim više uopšte. Samo uđem kad treba nekom to da pokažem. Ili sad kad mi je trebalo za knjigu. Gde je on mene onako… Po nekoliko tačaka mi objasnio zašto ništa ne valja to što sam napisao i kako bi trebalo da napišem. I, naravno, poslušao sam ga i posle sam dobio 9. E, tako je on prilazio svakoj vesti. I to je meni u početku mnogo značilo, da neko ulaže toliki trud. Ja mu pošaljem vest, on meni odgovori, ne znam, u tri ujutru mi napiše mejl ovo valja, ovo ne valja. I zato sam Vladi večno zahvalan i on to zna. Ali, nije se samo od njega moglo učiti. Bilo je tu, sad da nekog ne zaboravim, ali Miloš Šaranović pre svega. Na primer, meni je bila trema – u početku su bile neke sitne radijske vesti koje su se čitale na 92. u ponoć. I on je nešto morao da ide i rekao mi je: Hoćeš ti da pročitaš radijske vesti? Sad meni to kao da si mi rekao: Hoćeš da odradiš tri uzastopna prenosa? I ja šta ću, kao: Hajde, moram nekad. Ako moram nekad, onda bolje što pre. I bilo je takvih guranja u vatru i takvih saveta. Recimo, od Šare sam naučio… On je baš čovek visoke socijalne inteligencije i naučio sam to ćaskanje, small talk. Gledajući njega oslobađao sam se više. Jer ni meni nije bilo jednostavno u početku. I ono što me je jako nerviralo, sećam se, u početku to što se podrazumevalo da sve znaš. Ja sam došao klinac tamo i onda neko mi kaže: Odnesi ovo u prostoriju pet. Sad karikiram, lupam. Otkud ja znam gde je prostorija pet, jer mi niko nikad nije rekao gde je prostorija pet i tebi je glupo da pitaš. Ali, dobro, to su sve bile dečje bolesti koje su se brzo prebrodile. Onda, naravno, Lonče. Pa, ne znam ko je još bio. Bole i ova naša ekipa sa sajta: Aco Kovačevic, Aleksa, naravno, uz JT i mene. Nina, naravno, koja je posle došla i koja je prvo radila na sajtu pa je jako brzo postala TV lice. Još se sećam njenog prvog uključenja, da smo to emotivno proživljavali. Mislim da je bio Čavić – Čavić neki dolazak ili nešto tako. I kada ima mnogo, mnogo mladih, entuzijastičnih, povezano zajedno sa ovima koje sam spomenuo, malo iskusnijima, ali jednako entuzijastičnima, mislim da je to bila jedno vreme jako lepa i skladna priča, u kojoj se mnogo toga moglo i naučiti, što se uostalom i vidi danas po tome gde je većina tih ljudi i kako rade posao.

Ivan Minić: A taj momenat kad prvi put dolaziš u neku priliku da izađeš iz okvira hrčak položaja na poslu i zapravo na licu mesta možeš da doživiš neke stvari, pišeš, šalješ nekakav materijal sa lokacija. OK, naravno, kreće se iz Beograda i svega što se tu dešava, ali prosto i to je vanserijsko iskustvo, a ti si i mnogo više toga doživeo. Ali, kad se to dešava? Kad si prvi put imao prilike da negde nešto radiš sa lica mesta? Šta ti je zadatak? Da li su te opšte pripremili na tako nešto ili ti otišao i možeš ti to?

Bez pomoćnih točkova iliti samostalni rad

Saša Ozmo: Mislim da je to dosta veliki problem, kao što kažeš, ako si u hrčak položaju tri godine, onda je jako teško kada pravi put negde nešto treba da uradiš tog tipa sa živim čovekom je… Hteli mi to ili ne, nekako ne osećaj se ti kao novinar ako samo to radiš, ako nigde nemaš nikakav intervju, ništa od onog pravog novinarskog posla onako kako mali Perica zamišlja novinarstvo i kako je prikazano u filmovima. Prvi zadatak moj – ne sećam se. Veruj mi da se ne sećam. Ali, znam da je funkcionisalo i ono što govorim i mladim novinarima i ovima koji mi dođu u redakciju pa na neko malo mentorstvo, imali smo i u 92. i na Sport Klubu dosta tih mladih koji dolaze na probu, pa da vidimo može-ne može, i prvo što želim da im usadim jeste da mora da se održava entuzijazam. Čak i nekad kad je teško, ali to ovde u našem poslu i ovde podrazumeva često da ćeš ti neke stvari raditi van svog radnog vremena. Kako god, pogotovo u početku. U stvari, i u novinarstvu i nema radnog vremena. Tebi sagovornik ako može da ti kaže… Koliko puta sam radio u drugoj vremenskoj zoni u dva ujutru. Ko te pita. Sećam se sa Veljkom Paunovićem sam pričao – zaspao sam bio. I ne bih zaspao da mi je najavio, nego smo se tu nešto bili dopisivali, hajde danas-sutra. Samo čujem zvoni mi telefon, vidim on i u pola jedan ujutru bunovan, u pidžami, radim preko Vajbera intervju. Moraju da budu spremni na takve stvari i da… Evo baš u vezi sa ovom knjigom, pa kako mi je pisalo dosta klinaca, osnovno pitanje je bilo kako si se borio s tremom. Ili nekad kad dođu u Sport Klub, isto tako pitanje kako si se borio s tremom. To sam malo pokrio u knjizi, ali osnovni savet je tu, kao što verujem i ti znaš iz ličnog iskustva, a ja znam sigurno, jednostavno moraš da ideš kroz to. Nema tu nekog čarobnog leka. Ja sam imao drugara na faksu koji je – ničega nije bilo blam. Meni je uvek bilo glupo i na času i na predavanju ako nešto znam, ako me baš prozove, pa hajde. Dok se ne opustim. A on čovek ustane, pun amfiteatar, kaže to što ima samouvereno. Ja ga pitam: Brate, kako? Evo meni – možda bih nekad nešto rekao. I on mi je dao savet. Koliko god banalno zvuči kad ga izgovoriš, kaže: Brate, samo smisli šta ćeš da kažeš. Ustaneš i to kažeš. To je bilo na predavanju. Ali sam primetio, recimo, da je to često problem na konferencijama za medije, gde ljudi podignu ruku da postave pitanje, a nisu smislili to što će reći. I onda izgube i pažnju sagovornika i onda ni odgovor, naravno, ne liči ni na šta. I zato je moja preporuka uvek bila: Pitanje treba da ima jednu rečenicu. Eventualno dve ako ti treba da objasniš okolnosti na šta misliš. I onda je to to. A kad je reč o tremi, samo dižeš ruku – pitaš, dižeš ruku – pitaš. Kažeš dok ne prođe. Jednom će proći. Za neke mi je stvari prošla odmah, za neke nije. Za neke sam morao duže da se borim s tim. Recimo, za stand-up prvi kad sam imao… Prvi stand-up sam imao – to je 2012, finale Fed kupa. To nije ličilo ni na šta. Nadam se da je izbrisano, da je neko spalio te trake, da se to više nigde nikada ne vidi. I sećam se da mi je Šara poslao poruku: Pa, nije bilo tako loše. Hvala mu i ovom prilikom za to nije bilo tako loše. Bilo je skandalozno. I onda mi je sledeća bila mislim u Laktašima, gde je bio 2012. Final Four. Tu je već bilo malo bolje i onda sam otad shvatio: OK, ni najveći profesionalac, ni Bole koji to radi iz malog prsta, pa ne snimi ni on uvek sve iz prve. Meni je uvek bilo: ako ne snimim iz prve, odmah mi malo tenzija već za drugi. A sad uopšte više nemam taj problem. Znači, samo vežba, vežba, vežba i proći će. Kao i sa svim u životu.

Ivan Minić: Najbanalnija stvar kad mene pitaju ljudi za sličnu stvar: OK, ja sam introvert, imam frku i sve to, ali kao: Kako uspeš? -A šta je najgore što može da se desi? OK, postoje loše stvari koje mogu da se dese. Ali, prvi put kad ti se desi dobra stvar, a desi se, sve ono ostalo što može da bude loše, osim ako stvarno nije katastrofalno, ako baš ne naletiš na nekog ko je kreten – dešava se i to, ali vrlo retko – sve to loše ta jedna-dve-tri dobre stvari koje se dese nekako je sklone iz vidnog polja. I svaki put kad doživiš nešto tako vanserijsko, napraviš razliku. Ja se sećam jednog momenta, imao sam negde i snimak, mislim da nije objavljen nikad na Sport Klubu, ali ona moja varijanta kad odem u Ameriku, pa iskombinujem da odem i na neku utakmicu i da nešto snimim. I snimao sam naše igrače, regionalne igrače, neke kratke priče sa svima njima. Ali, recimo, konkretno tad kad sam snimio tri-četiri intervjua kratka u Stejples Centru, Klipersi-Orlando, bili su Hezonja, Vučević, Teo, Bobi. Jedan od najlepših detalja koji sam ja posle vama poslao, pa ste vi nešto izbacili kao vest, ali nije išao video, jer je falio jedan deo. Konferencija za štampu pre utakmice, Bobi je tu tek nekoliko nedelja, a Teo je tu već neko vreme, ali je izlazio iz neke povrede. I Dok Rivers koji je ozbiljan car. I konferencija za štampu gde sad ima 20-ak novinara, ali od 20 – 18 su na svakoj konferenciji za štampu i oni više nemaju šta da pitaju. Oni su ortaci. Oni su kad se ugase kamere, tu se svi pozdravljaju i sve to. Ali, ima par nas koji smo neki vanzemaljci koji su došli od negde. I u principu on kaže šta ima, od pitanja – jedno pitanje, drugo. Vidiš dobrim delom deluje da su ta pitanja iscenirana i dogovorena. I u jednom trenutku se postavlja pitanje oko toga kao navijači mnogo dobro reaguju na Bobija. Stvarno svi obožavaju Bobija iz objektivnih razloga. I kao: Da li ćete zbog toga da mu dajete više prilike da igra, iako možda ne zaslužuju, jer navijači zovu da ga ubacite u igru? I on, koji sve vreme u nekom polušaljivom, mrtav ozbiljan kaže: Vi ne razumete. On je vrhunski igrač. On je jedan od najboljih igrača Evrope i došao je kod nas kao takav. On ima svoja ograničenja u igri oko kojih mora ekipa da se prilagodi i sve to, ali on zaslužuje da igra i on će igrati zato što zaslužuje da igra. I onda prelazi na drugi deo priče koji je istopiš se dok slušaš. Znate, ja sam u karijeri vodio razne klubove i bio NBA šampion, itd. Ali, ja nikad nisam radio sa ovako dobrim ljudima. I onda kaže: Od trenutka kada je Boban došao u ekipu – oni su imali super hemiju, generalno, i Deandre i svi, uvek je bila dobra atmosfera – od trenutka kada je Boban došao u ekipu, cela organizacija je dva stepenika viša nego što je bila. Jer on je dobroćudni džin, koji kada dolazi na trening, on se pozdravlja redom sa svima od trenutka kada uđe u dvoranu. Čistačica, onaj ko vodi računa o tehnici, svemu to, svi znaju ko je on. On zna ko su svi oni i on se stvarno pozdravlja sa njima. Nije to kurtoazija, to je zato što je njemu stalo. I ti vidiš u tom trenutku 20 novinara koji su smoreni i sede ovako, 20 novinara koji gledaju, ništa im nije jasno. I tu se nastavlja konferencija. Da nije potegnuto to pitanje, da se ja nisam uključio i postavio drugo pitanje, iako tresem se i frka mi je, naravno – nikad ni ne bi krenula priča o tome. Energija na samoj konferenciji je bila fantastična. Dobro, dobili su na kraju Klipersi. Nije ni bilo očekivano da izgube od Orlanda. Ali, mnogo dobra atmosfera koja se triggerovala time što, između ostalog, meni nije bilo frka da dignem dva prsta usred Stejples Centra, iako prvi put sedim u nekom, da kažemo, backstageu celog dešavanja. Išao sam ja na utakmice kao navijač, ali to je experience koji je prilično bez veze u poređenju sa ovim, gde stvarno možeš da vidiš i upoznaš sve te ljude. I kada uspeš da dođeš u priliku, a zapravo nije toliko nemoguće da dođeš u priliku da imaš neku vrstu tog kontakta, iskoristi to. Nećeš večno imati prilike.

Saša Ozmo: Jeste. Ona rečenica koju si rekao na početku, šta je najgore što može da se desi, to moj ćale često ponavlja i primenjiva je stvarno na mnoge situacije u životu. Nije na sve, nažalost, ali na mnogo situacije stvarno jeste. Tako da apsolutno smo saglasni po ovom pitanju.

Ivan Minić: Sad već ulazimo u neki kao zreli deo tvoje karijere. Šta su neke posebne stvari koje pamtiš, posebne događaji, posebni intervjui, tekstovi, prilike, razgovori koje stvarno pamtiš kao neke najznačajnije stvari tokom svoje karijere? I zašto baš ti intervjui?

Nezaboravno iskustvo

Saša Ozmo: Pa, mislim da je prekretnica bio Rolan Garos 2015, ako govorimo o ovoj zrelijoj fazi karijere. Pre toga je bilo, recimo, sa radošću se sećam svog prvog teksta iole ozbiljnijeg na 92. Tačno se sećam, bilo je. Rolan Garos – prvi srpski Grend Slam? To mi je bio naslov. I to je prvi put da sam napisao nekakvu, hajde da kažemo, kolumnu. Nije to bila kolumna po formi, ali autorski tekst gde ja dajem svoje mišljenje. I to ću zauvek pamtiti. A onda vremenom, kako se otvaralo, mic po mic, i tenis i košarka. Meni je košarka prva ljubav. I kad me pitaju, košarka ili tenis, ipak kažem 50.5:49.5 za košarku. Ipak. Taj Rolan Garos 2015. – tad sam uradio prvi intervju sa Novakom. I mislim da je to bila prekretnica, ceo taj turnir. I to izveštavanje gde sam otišao ne znajući šta me čeka. Otišao sa tremom, naravno. Ali, mislim da trema nekad ne mora da bude loša. Naprotiv, ona je mene terala, ja sam mogao tamo da ne spavam uopšte. Da me nisu terali iz kompleksa, ne bih ni izlazio. I onda kad sam video da je prijem ljudi na te tekstove malo reportažnog karaktera, malo neformalnog pisanja, kad sam video da je prijem dobar, onda sam nastavio da jašem na tom talasu i nekako od toga je sve krenulo prirodno nadalje. Dotada sam bio više, pa neću da kažem dosadnjikav, ali više fokusiran na tu – analiza, kako se odigralo, šta se odigralo. A otada sam, čak i kada nisam na turnirima, počeo malo više da obraćam pažnju na reportažne elemente. Hajde sad da dam primer… Pošto sam kad sam bio tamo na Grend Slemu, shvatio sam da je glupo da ja sad samo – OK, radim intervju, naravno, ali i da analiziram mečeve. To 95% može da se doživi i preko televizije. Prosto je bio grehota da ne pokušam barem da prikažem sve ono što se dešava iza kulisa. I onda sam posle, kada sam se vratio, pokušavao to da primenim i na druge stvari. Da više obraćam pažnju na to kako se igrači ponašaju na klupi, kad je košarka u pitaju. Da li neko ima svoj ritual koji može da primetiš u svlačionici ili kao Dženkis što je morao poslednji da da koš i da pokaže ka nebu. Takve sitnice. Na to me je nateralo to putovanje. I još jedna stvar koju sam kasnije shvatio u karijeri. Recimo, u početku nisam bio preveliki fan nezvaničnih razgovora, ono off the record. Jer sam to shvatao kao gubljenje vremena. Radije bih otišao sa nekim svojim ortakom, popio pivo, nego blejao sa nekim čovekom koji je OK. Ali, onda sam shvatio da su to u stvari profesionalno najdragoceniji momenti, jer ti od ljudi koji su akteri toga o čemu ti pišeš čuješ u nekoj skroz opuštenoj varijanti. OK, ti možda ne možeš sad direktni citat da iskoristiš kao da ste pričali za neki intervju, ali je to stvarno toliko dragocena građa dalje za tekstove i ti bolje razumeš i igru i sve ono što se dešava oko nje. Neke uzroke i posledice: Zašto taj, lupam, neko ne ulazi u igru, ti sad to znaš iz tog neformalnog razgovora. I onda iako to možda nećeš napisati, jer je dogovor takav, ako ti neko nešto jasno naznačio da ti je rečeno off the record, nećeš to napisati, ali možeš nekako da provučeš kroz kontekst da se vidi da ti imaš informaciju zašto taj neki ne igra, na primer. I rekao bih da su to bile dve, hajde da kažemo, odlike mene kao malo zrelijeg novinara. Ta važnost nezvaničnih razgovora i ovi reportažni elementi koje se trudim da uvedem sada kad god je moguće. Za to je potrebno da si na licu mesta uglavnom, ali kad god je moguće, trudim se da uvedem malo boje koje bi ovim ljudima koji možda ne prate toliko pasionirano da učinim te tekstove malo zanimljivim. A sa druge strane, i da ovima koji – obrnuto, u stvari. Shvataš šta hoću da kažem?

Ivan Minić: Koji prate da im daš još nešto.

Saša Ozmo: Da.

Ivan Minić: Jer ta informacija i analiza – ja vrlo retko čitam tekstove koji su vest, kao informacija šta se desilo. Ja vest dobijam na live scoreu, kad pogledam šta se desilo.

Saša Ozmo: Već si video strelci i to je to, da.

Ivan Minić: Ako mi nešto nije jasno oko rezultata, ja ću možda da pročitam šta je. Ali, ako mi je jasno…

Saša Ozmo: Vidiš penal, crveni, šta je bilo…

Ivan Minić: To je otprilike stvar. Ali, vratio bih se na jedan momenat sa paralelom. To ti je ona priča, kad smo krenuli Pick ‘N’ Talk, ideja je bila, naravno, da tu budu i aktivni sudionici na terenu, i Dejo, i Laza, i Simke i prosto svi koji su tu. Ali, prvi intervju koji smo snimili je bio sa Kuzmom. Odnosno, nije važan tačno raspored, ali suštinski prva kompletirana stvar koja je bila je bio razgovor sa Kuzmom. I on je izašao tek sad. Znači, dobrih dva i po meseca kasnije. Komentar ljudi je: Fantastično ste opušteni. U svim ovim ste jako stegnuti. I najviše mi se zamera, meni posebno, pošto Dozet nema taj problem, kao: Mnogo ste stegnuti, mnogo je sve to formalno, mnogo je to uštogljeno i to sve. Nismo mi stegnuti, i jesmo, naravno, nije ti svejedno, to je klub za koji navijaš ceo život, itd, ali nije samo problem u nama. Problem je u tome da ti ne možeš da očekuješ od nekog ko je aktivni učesnik u celoj priči, kao Dejan…

Saša Ozmo: Da se raspojasa sad.

Ivan Minić: Da će sad da ti priča anegdote iz svlačionice, u kojima će da ti objasni zašto igrač X ne igra i slično.

Saša Ozmo: Naravno.

Ivan Minić: To će privatno sve da ti kaže. I ja bih mnogo voleo da nekad mnogo češće bude…

Saša Ozmo: Da možeš na kvarno objaviš. Šališ se. 🙂

Ivan Minić: Pa, ne bih voleo da objavim, ali mi je čast što zahvaljujući što te ljude znam i što oni imaju neko poverenje ja mogu da čujem sve te stvari i meni objašnjava, meni oslikava kontekst, meni omogućava da razumem bolje. Ali je neverovatno koliko ljudi ne razumeju da onaj ko je aktivno deo toga ne može da ti daje komentare koji će tebi da budu zanimljivi. Nego će to zaista biti prilično bazična stvar. Dobra paralela je kao ja još nisam čuo, a neću ni čuti pošto se povukla, ja još nisam čuo izjavu Ane Ivanović iz koje sam nešto saznao.

Saša Ozmo: Pogotovo u kasnijoj fazi karijere. Dobro, to je sad potpuno druga priča, ali mislim da njeni PR-ovi nisu tu baš odradili dobar posao, da je to mnogo bolje.

Ivan Minić: Ili jesu. Zavisi.

Saša Ozmo: Zavisi šta se htelo, ali…

Ivan Minić: Znaš, uvek imaš taj momenat, ne možda u njenom konkretnom slučaju, ali čisto malo analiziramo, izmestimo se iz toga, ali uzmemo kao primer: Ako imaš nekog ko je previše srčan, bolje ne kaže ništa. Jer to što će da kaže će da napravi problem.

Saša Ozmo: Mada, znaš šta? Vratio bih se na ono šta je najgore što može da se desi. Mislim da bi i sport svima bio malo interesantniji kada bi više – ne moraš sad ti da kažeš pobili se oni u svlačionici, ali da se daje malo više detalja, da to bude malo koloritnije. Sa takvim likovima koji su otvoreni i koji su iskreni, pa to je… I Đoković to kaže često na konferenciji: dve strane iste medalje. Svi smo mi u tome. Ako ti daš dobar odgovor, ja ću ga bolje preneti, neko će se treći zainteresovati za nešto što možda ne bi da si samo rekao napravio sam mnogo grešaka u prvom setu. Mislim da – u pravu si, samo mislim da nije stvar dve krajnosti, da bi moglo malo više da se ide ka sredini, bar da ide u tom smislu u kojem su američki sportisti. Evo ti i ja obožavamo NBA. Dakle, kada bi se ka tome išlo, da nije… Ovde se često ima manir – šta god da pitaš da nije najopštije, odmah je odbrana. A kako ti? Šta to? Otkud ovo pitanje? Jesi li ti igrao košarku? Dok toga u NBA nema. Naprotiv, njima su dobrodošla takva pitanja. X’s and O’s, što oni govore. Oni vole o tome da govore. I pričaju o samoj igri. I time približavaju samu igru.

Ivan Minić: Jeste.

Saša Ozmo: A ovde kad pitaš nekog trenera, da li mu je bolja pozicija kec ili dvojka, on već tu gleda da li hoćeš tu njega nešto da prevariš, da izvučeš nešto. Naravno, ne svi. Ima, hvala Bogu, mnogo lepih i dobrih sagovornika, pogotovo među našim košarkašima. Ali, ima, ruku na srce, sad da budemo potpuno otvoreni, i izjave gde se potpuno ništa ne sazna, ovo što si ti rekao. I onda je teško tu izvući i tu dolazi do izražaja dovitljivost novinara, da ti nekim sporednim putevima ili tačnije postavljenim pitanjima – baš tako mislim, tačnije postavljenim pitanjima – dakle, da ne bude ono zatvoreno, da može da ti odgovori sa da ili ne, dolaziš ipak do neke srži stvari i suštine. Borba.

Ivan Minić: Dobro, tenis je specifičan sport, u kome postoji i taj neki, možda je preterano reći, viteški momenat. Ali, mislim da se mnogo više u tenisu ceni to držanje emocija pod kontrolom, iako sam ja lično uvek više voleo one koji to nisu radili…

Saša Ozmo: Uvek, pa ko nije. O tome ti pričam.

Ivan Minić: Znaš, ali ja verujem da jednim delom zato što nije takav Novak nema imidž koji bi po svakom kriterijumu zaslužuje.

Saša Ozmo: Ne znam, meni je emocija suština sporta. Ja ne mogu da se na nekog naljutim što je slomio reket, jer ja znam da ja igram taj tenis na tom nivou na kojem ga oni igraju – ja ne bih završio tri meča. Pomislićeš nešto loše o čoveku, njemu kao osobi, zato što je on slomio reket ili se izvikao na nekog u toku meča. Pa, bre, sa bratom hoću da se pokoljem na basketu kao pas i mačka, a ne sad igraš Grend Slem finale ili finale plej-ofa, pa zakačili se. Nema veze! Ko god je ikad igrao sport, bilo kakav, zna da je to potpuno druga emocija i da nema veze sa… Naravno, vidi se…

Ivan Minić: Ali, nije to željeno ponašanje.

Saša Ozmo: Nije, OK.

Ivan Minić: Željeno ponašanje je…

Saša Ozmo: Da, nažalost. 🙂

Ivan Minić: Pa, slažem se. Takav je sport.

Saša Ozmo: Da ne kažem sad treba svi da divljaju, da neka inhibicija nikakvih, ali prosto emocija jedna bi morala da bude poželjna, ako je to sport. Meni je to suština sporta.

Ivan Minić: I paralela koju si izvukao sa NBA, koja je meni super, ja posebno te ljude sa kojima smo odrasli, koje smo voleli kao klinci, volim da slušam podkaste sada sa njima. I ti podkasti su fantastični. I ti podkasti sa bivšim igračima su neuporedivo bolji od onih sa sadašnjim igračima. Jer sadašnji igrač…

Saša Ozmo: Upravo ovo što si rekao.

Ivan Minić: Ne može da priča o tome. Pod ugovorom je i ne može da komentariše šta je problem, šta je razlog. Ako sve ide super, a njih vrlo malom broju ide sve super, ili ako njima ide individualno sezona dobro, verovatno je ekipa u kanalu, pa opet nije baš zahvalno da mnogo pričaju o tome. A ovi matorci – oni imaju punu slobodu. Oni su završili svoju priču. I ako danas su relevantni da nešto kažu, verovatno je to zato što su ostvarili nešto, pa mogu da pričaju o svemu tome. Ali, i tu se ti desi Last Dance u kome jedan čovek sigurno bude zadovoljan kako je to ispalo i otprilike se tu završava spisak zadovoljnih. Ali, najveći svih vremena, pa…

Saša Ozmo: Može mu se.

Ivan Minić: Može mu se. On je to kao za sebe pravio, što kažu. Ta priča sa tvojim prvim Grend Slemom na kome si bio, Rolan Garos, ja sam inače, takođe, bio na tom Grend Slemu i tad sam te cimao i ispalio si me za nešto.

Saša Ozmo: Ne sećam se.

Ivan Minić: Ali, nisam se naljutio. Nisam se naljutio. Ja sam ti pisao i rekao: Meni je Zvezdica rekla da mogu da te cimam, a ti si bio potpuno u haosu, jer je i ogranizacija bila takva. Ali, u tom trenutku sam se naljutio, posle sam bio OK sa tim.

Saša Ozmo: 😀 Ne znam, hajde reci mi šta sam te ispalio.

Ivan Minić: Nešto sam te pitao da li možeš da se raspitaš oko karata i ti si mi rekao: Hej, vidi, stvarno ne mogu.

Saša Ozmo: Nemoguće! Nemoguće!

Ivan Minić: Bio je haos. Nije uopšte…

Saša Ozmo: Ne, pazi, ali i sad da me pitaš, verovatno oko karata teško.

Ivan Minić: Mi smo imali mnogo čudnu situaciju, da smo na nekom kreativnom konkursu, sa nekom pričom koju sam napisao pobedili i dobili priliku da odemo. Birao je Eurosport ko će ići. Dobili smo priliku da odemo, ali ceo aranžman je bio spakovan tako da se ode jedan dan. Ide se na polufinale i sutra se vratiš kući. Ja kao: A što? -Pa, to je budžet. To je sve. -Pa, dobro, je li vi možete da razmaknete te letove, a ja ću da uzmem hotel još par dana i da zapravo vidim nešto. Makar samo išao da gledam veterane i Bahramija i ekipu i ove malo mlađe veterane i neke juniore, itd. -Pa, možemo da razmaknemo letove. I, OK, razmaknu letove. Novak dobije polufinale sa Endijem, koje se bilo razvuklo na dva dana.

Saša Ozmo: Dva dana.

Ivan Minić: I to je bilo ono finale sa Vavrinkom i onim užasnim šorcem i gde smo svi očekivali da će to konačno da bude to. Ispostavilo se da nije. Ali, za to finale bilo je potpuno nemoguće naći karte. I ja sam pet dana pokušavao da ih nađem. Jurio sam na svim mogućim…

Saša Ozmo: Za finale, ma kakvi…

Ivan Minić: Onim sajtovima na kojima možeš da vraćane karte da uzmeš.

Saša Ozmo: Viagogo.

Ivan Minić: Tipa do šest ujutru sam refreshovao non-stop. I pojavi se jedna, ali nas je dvojica i kao hajde da probamo da nađemo negde su dve zajedno. Pojave se dve. Ja dok isklikćem, neko je već kupio, itd. Tad sam te cimao, ali ne zameram. Samo u tom trenutku sedim u hotelu i kao nije valjda da ću ja finale da gledam sa 300 m…

Saša Ozmo: Pazi, ja sam se toliko iznervirao da sam izašao u nekom trenutku i gledao ja na bimu ispred poslednja dva seta skoro cela.

Ivan Minić: Ja sam gledao žensko finale na lejzi begovima koji su bili ispred.

Saša Ozmo: Da, da, baš to. Samo sam ja šetao okolo. Nisam sedeo.

Ivan Minić: Pa, dobro, bila je – atmosfera nije baš bila sjajna. Ali, to ti je prvi put takav i prvi kontakt sa tim. Otad ih je bilo dosta. Kako uopšte dođeš u poziciju da možeš to da radiš? Jer ti si deo redakcije koji ima svoje redovne obaveze. Pričao si o njima. To su smene u kojima se pokrivaju prosto stvari. OK, vremenom redakcija poraste i vremenom ti nisi najmlađi u redakciji, pa ne moraš sve te stvari da radiš, iako i dalje radiš i te stvari. Ali, kako si prvi put uopšte došao na ideju da probaš da uradiš tako nešto i kako se to vremenom razvijalo? Zato što svaki novi put si ti se javljao sa još nekog novog, zanimljivog, neočekivanog sadržaja, koji je stvarno bio izuzetno zanimljiv za čitanje. OK, i pokrivenost tih turnira je sve bolja i bolja i mnogo toga vidiš behind the scenes i mnogo dodatnog sadržaja se i na televiziji proizvodi. Ali, televizija ima ograničen prostor, a previše stvari se dešava u isto vreme. Posebno u prvoj nedelji i početkom druge nedelje, kad se mnogo paralelnih stvari dešava. Ali, ti si uvek davao te neke dodatne sadržaje i mnogo neke priče do kojih je bilo dosta teško doći. Hajde, dao si neku svoju motivaciju, skapirao si da to treba da radiš. Ali, kako uopšte izgleda to znate, ja bih sad da idem na dve-tri nedelje, neću biti tu, ali ću da šaljem svaki dan mnogo toga, pa ako bi mogli mi da se dogovorimo?

Odlazak na prvi turnir i izveštavanje

Saša Ozmo: Pa, bila je borba. Meni je žao što nisam ranije. Bio sam dosadan, mnogo dosadan. Veoma dugo sam bio mnogo dosadan. Hajde, mogli bismo ovo-ono… Još Novak – to 2011. je imao onu sezonu. Znači, od 2011. Novakova i pre toga, kakve smo imali rezultate. I onda je meni bilo neverovatno da ništa od tog tipa nema, da nas nema deset tamo. Ja prvi put kad sam otišao, stranci ovi sa kojima sam ranije bio u kontaktu putem Tvitera, pa smo se upoznali i lično, oni su bili u čudu da nema nikog. Tu budu ljudi koji žive tu, neki naši koji žive tu, kojima to po definiciji nije primarni posao. I, naravno, logično da ljudi ne mogu da ga žive na taj način i da žele na isti kao neko odavde, kome to jeste primarni posao. I onda za taj prvi… Ne znam kako bih definisao taj odnos. I bilo je poverenja i nije bilo poverenja. Bilo je, naravno, sumnji kako će to da ispadne. Šta bi ti tamo tačno radio? Kako će to da izgleda? Da li će to nama da se isplati? Je li može da nađemo sponzora? Ako ne možemo da nađemo sponzora. Drž’, ne daj, odem ja nekako. Ne sećam se sad tačno, nemoj da me držiš za reč, mislim čak da su mi moji platili kartu avionsku. I onda sam otišao na Rolan Garos i bio kao lud tamo dve nedelje. Ovo što sam ti rekao, pa eto čak dotle da sam i tebe iskulirao za to pitanje. Ali, ja prvi dan kad sam bio, ja sam bukvalno samo zujao okolo. Znači, od jednog kraja kompleksa do drugi. Gledao treninge. Meni je to sve bilo bukvalno kao klinac u prodavnici slatkiša. Ništa nisam napisao, ni reč. I kad sam došao u sobu nazad, kao jebote šta da napišem. I onda sam samo krenuo i bukvalno nadrealizam. Sećam se da sam u tom trenutku setio pravilo nadrealizma je psihički automatizam – šta god ti padne, samo toj izrokaj. I dalje možeš da nađeš taj tekst, gde sam ja na kraju bukvalno u fazonu: Izvinite, ljudi, meni je ovo prvi put. Evo ja sam sad ovako nabacao. Za sutra ću već da smislim neku formu. I kad sam video da su ljudi veoma dobro primili taj sadržaj takav, onda jednostavno sam radio ono sve što sam želeo da ja kao čitalac što sam ja želeo da čitam da se dešava na tim Grend Slem turnirima i na takvim događajima. I onda sam se time vodio. I velika prednost u tom trenutku mi je bila što ja nisam uopšte znao neka nepisana pravila. Na primer, odem na Nadalov trening i tamo redom pitam sve hoće li neko da da intervju. Od ćaleta, sestre… Znaš, to se ne radi. Samo ja tad nisam znao da se to ne radi. I onda su iz toga ispadale super priče. Recimo, baš na tom treningu, Nadalovom – ja sam Nadala voleo otkad sam ga ugledao, njegov tenis, ako govorimo o emociji, ja volim emociju u sportu, uvek sam voleo zato njega više nego Federera – i gledam njegov trening. S kim je trenirao? Sa Žaom Sousom ili tako s nekim. Krka dva sata, ori se. Pored njega Conga se zajebava, svaka dva minuta se okreće, pa neka riba, pa mu ovaj dobacuje. A onaj dva sata samo trening.

Ivan Minić: Ubica.

Saša Ozmo: Da. I sad ja tu otprilike lociram ko je šta. I tu krećem u svoj lov na intervjue. U tom mi prilazi PR njegov, ovaj Benito, i kaže mi: Stani, brate! Ne ide to baš tako! I kaže mi: Ćale neće da daje intervjue, tu je Nadal. Ja rekoh: Dobro. Daj onda Nadala, ako je takva sitaucija. -Pa, ne može. Mora to… Naravno da sam ja znao da to sve mora unapred da se najavi, zakaže. Ali sam znao, takođe, da nisam Njujork Tajms i da neću dobiti, ako je tako. Ali, eto, tu sam ga fotkao izbliza. I dobio neke dve rečenice u prolazu. Znači, nije ni stao za izjavu, nego sam mu bukvalno dobacio pitanje kako je bilo na treningu. Bilo je super. Meni je tad to bilo… I tako. I jednostavno malo me tu, ono što sam rekao, da strah i trema nekada mogu da budu pokretači. Mislim da se tu baš to videlo. Jer i ako sam imao neku zadršku da bilo kome priđem, ona je bivala nadjačana time stani, ja moram nešto da uradim i moram nešto da pošaljem. I onda sam posle nekog vremena sebi, sećam se, napravio sam da imam neku kao pričicu – eksluzivno intervju, ovaj svoj blog i još nešto. Još nešto, da li su to tipa: ovi što španuju rekete, da li su to skupljači lopti, da li je to… Nešto tog tipa. I to je jedan od primera u knjizi. Gofan je izlazio iz prostorije za ručavanje igrača i ja sam ga bukvalno presreo. Samo što mu nisam klizeći utrčao. On je tad bio već etabliran igrač i jedan od najboljih. I kao: Je li može intervju? I on je čovek, ja garantujem, on je bio toliko iznenađen time da je on bukvalno gledao kao: Hajde, može. I onda sam ga ja pitao, potpuno neočekujući ni da će on prihvatiti niti šta sam mislio, pitao sam ga možemo da se osvrnemo na onu 2011, gde se on probio tu. Niko nije čuo za njega. Onda je on došao do 4. kola i uzeo set Federeru. Gde je on bio u fazonu, nikakva zla namera, nego je bio u fazonu brate, zar moguće to opet. 🙂 I onda mi je to odgovorio u tri rečenice, ali ja sam iskoristio to pitanje da se konsolidujem. I tačno se sećam da mi je Gofan bio jedan od prvih. I onda vremenom opustiš se malo, vidiš kako šta funkcioniše. I tebe sam zvao, ti si autor poglavlja u knjizi o društvenim mrežama. Znači, koliko su društvene mreže meni bile važne i korisne da eto ti stranci koje sam upoznao putem Tvitera, oni su meni olakšali to u početku: gde je šta, gde je konferencijska sala, kako moraš da tražiš intervju. I, OK, imaš taj zvanični put traženja intervjua, gde ti popuniš formular. Oni ga posle meča tenisera ili teniserku pitaju hoće-nećeš. Oni kažu da ili ne. I onda dobiješ ili ne dobiješ. I dobićeš često. I ja sam zato voleo, i to i sada volim da radim ne samo na tenisu, nego volim da sa nekim za koga mislim da može da bude jako dobar u budućnosti da radim intervju. Meni je, recimo, ništa slađe nego kad pročitam svoj intervju sa Gudurićem iz prvog Media Daya, kad je bio 13. igrač protiv MZT-a. Ali, kao ja imam to o Guduri za B92, sa mnom radio. Ili, recimo, radio sam sa ovom Jastremskom, koja sad neslavno završi zbog dopinga, ali kad je tek ušla u 100. Znači, sad na njenoj konferenciji bude po 20 ljudi. Tad sam samo ja na Ju-Es Openu 2018. hteo da razgovaram s njom. Takve neke stvari gotivim. I onda gledam uvek neki drugi ugao. Recimo, i to sam isto u knjizi naveo, 2016. u Australiji, kad je bilo sve ono i kad je Novak osvojio i kad je bila frka sa nameštanjem mečeva i sto nekih stvari, jedan od najčitanijih tekstova na tom našem specijalu je bio intervju sa Viktorijom Golubić, koja sad još OK igračica, ali tad bukvalno malo ko je čuo za nju. Mislim da je to bio prvi glavni žreb Slema, ali pogotovo za B92 koji čitaju u celoj bivšoj Jugi je to bila dobra priča. Bila bi i danas za Sport Klub, regionalna, naravno. Ne sa nekim ko je eks-Ju priča, roditelji odselili i kroz to malo provučeš i tenis. I to je ispalo super. I stajalo jedno vreme na ovoj našoj velikoj naslovni i čitalo se i na moje iznenađenje. Ja sam to kao neku OK sporednu priču uradio. Nije to bio ni neki predugi intervju, ali se na kraju čitalo bolje od nekih tekstova posle Đokovićevih velikih mečeva. Da se vratim na taj prvi Rolan Garos. On mi je stvarno bio lud. Meni je on kao da mi je bio jedan veliki dan. I, eto, postepeno se to razvijalo. Malo posle naučiš i cake gde možeš da ih sačekuješ, znaš ko je manje-više otvoren za razgovor.

Ivan Minić: Dobro, i oni te prepoznaju već nakon trećeg-četvrtog puta.

Saša Ozmo: To jeste. Ali, recimo, ja sam imao baš te 2016. u Australiji – Karlos Moja, koji mi je bio jedan od omiljenih tenisera kad sam bio klinac. Ne omiljeni, ipak su tu bili Agasi i Safin – su bili broj jedan. Ali, recimo, ja njega vidim sad na hodniku priča s nekim i ja sad tu stojim kao neki padobranac, čekam da on završi, da ne budem baš nekulturan da prekinem razgovor. I odmah mu prilazim, i on koji na moje iznenađenje staje i mi tu pričamo deset minuta. I sad ljudi to zamišljaju ne znam kako. Servirali mi Moju i doveli ovako u studio. Ja sad dolazim skockan kao gospodin i pričam sa Mojom. Daleko od toga. U 80% slučajeva je to saletanje u prolazu. Ti znaš gde oni otprilike bleja, šta rade i onda tu napraviš najveći broj stvari. Ali, to je super. Nema boljeg osećaja nego kada posle dva sata džedžanja u hodniku i negledanja mečeva zbog kojih se ždereš, da li ćeš imati-nećeš imati. Ali, to je najviše što možeš da uradiš nekad. Ali, evo od svih tih čekanja, a bilo ih je mali milion, mislim da samo jednom ili dvaput nisam nešto dočekao. Znači, ako ništa, da me neko na originalni način iskulira, pa da mogu to da iskoristim. Recimo, Martina Navratilova ili je to Enan – ne, Navratilova me je jedno pitala, s poluzgađenjem me pogledala kao u fazonu: Ko si ti? -Novinar. Ako može intervju. -Ne može. Jebi ga, ne može. 🙂 Jedan od deset će proći i onda će biti super.

Ivan Minić: Ali, ima tih nekih momenata koji su potpuno vanserijski. Recimo, baš na toj utakmici, kad sam gledao Kliperse i Orlando, prepoznam Korlisa Vilijamsona, koji je u onim Kingsima.

Saša Ozmo: Kingsima, da, da.

Ivan Minić: I on je nešto sav smoren. On je radio individualno sa centrima mislim baš Orlanda te sezone. I sav nešto smoren čeka da se to završi. I to traje posle utakmice i sve. I ja mu priđem i onako: Izvini, jesi Korlis? On već se ozario, neko zna ko je. I ja mu kažem: Ja sam iz Srbije. Ne znam koliko znaš, ali mi smo pre 20-ak godina – nismo spavali jedno dve godine gledajući sve što vi radite. I on kao: Vau, Vlade, Peđa! Kreće da psuje na srpskom, naravno.

Saša Ozmo: Odmah! 🙂

Ivan Minić: Kao i svi. 🙂 I kao: Hvala ti puno. Baš je težak dan, ovi su ih pregazili, Baš si mi ulepšao dan. Hvala ti puno. Super! Jesam li nešto uradio s tim? Pa, možda sam i mogao nešto da uradim, ali nije bitno. Meni je to bilo super. A isto tako varijanta, jedna od boljih iskustava na NBA-u, u San Antoniju – Dalas. Tipa sedma utakmica Dončića u NBA-u, prvi put kad je dao 30 poena. Izgubio Dalas u produžetku. I sad pre početka utakmice, to je bila ona sezona nakon što je Popoviću umrla supruga. I cela priča sa San Antonijom je takva da ti – to je najdomaćinskije od svih dvorana u kojima sam bio i klopa je najbolja i sve to. I ja kao tu sam, već mi je sedmi-osmi put da sam bio, već sam se ja tu malo opustio. I on dolazi i skupljaju se ljudi za neke izjave. I ja prilazim i kao tri lika koji su tu neki pomoćni nešto asistenti – nisu treneri, ali neki su deo staffa – koji kao: Gde si pošao? -Pa, ja sam mislio… -Ne, gde si pošao? Tebe ovde niko ne zna. Stani tamo. -Pa, samo da pitam, you know, Serbia. -Tamo. -Dobro. Čak mislim da smo se tu noć čuli porukama i da si mi ti rekao, a i ja sam to negde imao nego nisam sve to stigao da uklopim, jer sam jurio Dončića – to je trajalo beskonačno sa njim – ali sam uspeo da uklopim.

Saša Ozmo: Ti znaš šta ja mislim o tom tvom intervju sa Dončićem. 🙂

Ivan Minić: Jebi ga, brate. 🙂 Ti si rekao: Uzmi izjavu Bertansa, tu je. I ja odem do svlačionice i on je još uvek bio tu, nešto se presvlačio. Kao: Je li može? -Ma, naravno. I ispričali smo se lepo na tečnom srpskom.

Saša Ozmo: Ali, meni taj dečko… kako on zna srpski. Ja ne znam je li letonski neka podvarijanta srpskog, ali on kao da se rodio u Kragujevcu ili Beogradu.

Ivan Minić: Verovatno Duletova lektira. 🙂

Saša Ozmo: Da, ali stvarno svaka čast.

Ivan Minić: I super dečko i super neka realna priča koju je dao. I to mi se desilo sa svima njima,  čak i sa ovim našim koji su realno zvezde i posebno ovde su zvezde, čak i tamo imaju neku vidljivost. Svi se, bre, ozare kad dođeš. On nije video srpskog novinara ili regionalnog novinara.

Saša Ozmo: Da, zanedostajemo im.

Ivan Minić: Znaš, ima i ovih koji me već i znaju, pa nije novo. Ali, kod svih imaš mnogo drugačiji odnos i mnogo su željniji da nešto kažu. A i oni koji nisu, a bilo je i takvih slučajeva sa Nurkićem konkretno, njemu se baš to nije radilo. I on je bio najveći profesionalac od svih. I sve je to odradio jako, jako, jako dobro. Kad su se ugasile kamere, nije me baš mnogo milo pogledao, ali smo profi uradili sve i dobra je bila priča i sve što uz to ide.

Saša Ozmo: Pa, uvek je to bolja varijanta nego da je sve kul, a da ništa nisi uradio, barem sa novinarskog aspekta.

Ivan Minić: Nekako mislim da tamo i oni negde imaju direktivu koja kaže da to je jako važan deo posla i moraš da se odnosiš prema novinarima sa poštovanjem. Posebno prema tim koji dolaze iz celog sveta da to urade. Ja se sećam i kad god sam jurio akreditaciju i sve, bez obzira što su bili kratki rokovi, nema mesta, sve – odgovor je: Naći ćemo mesto. Ovi mogu da dođu i na sledeću utakmicu. Mogu i da ne sede na mestu na kome je press. Oni su tu svaki put, ali tebi je ovo šansa jednom u ko zna koliko.

Saša Ozmo: Pa, eto, kad bi takvog stava i takvog razmišljanja bilo malo više generalno u sportu, dosta bi bolje bilo.

Ivan Minić: Nadam se. Nadam se i da će biti. Zavisi to. Mnogi ljudi se vremenom opuste. Zavisi šta je agenda. Agenda NBA-a je da se globalno širi i da bude globalno popularna. I samim tim, kao neko ko dolazi iz nekog drugog kraja sveta, imaš sigurno mnogo više privilegija nego na lokalu. Mada, pretpostavljam da je i tu situacija dobra. Tvoja karijera je, dakle, obeležena sa jedne strane time pričama koje su eksluzivne, koje su često vrlo lične, životne priče, gde zbog velikog poverenja ti ljudi kažu neke stvari koje retko kome su rekli ili nikome nisu rekli pre toga. I kroz te anegdotalne priče, koje su prosto stvari koje se dešavaju, a ti negde svima nama koji bismo voleli da smo tamo rasvetljavaš kako to izgleda. I to su dve najupečatljivije komponente. To je verovatno 5%, a 95% je onaj rudnik. Ali, što se toga tiče, prosto krenuo si u sve to jako mlad. Nisi bio TV lice koje prosto svako prepoznaje, pa negde mnogo lakše uspostaviš neko poverenje i sve. Nego si morao to da jako gradiš. Pominjao si ovih dana kroz priču o knjizi neke detalje iz njega i zaista preporučujem svakome koga zanima da istraži, pročita i kroz te neke primere vidi kako su zapravo izgledale neke stvari koje prepoznaju kao krajnji rezultat kako je dolazilo do toga. Između ostalog, ona kultna priča sa Bobijevim intervjuom. Ali, kako su izgledale neke stvari koje nisu završile u knjizi? Knjiga je ograničen broj strana na neke teme i uvek biraš najbolje primere koje ćeš najvećem broju ljudi rezonovati. Ali, sigurno je tu bilo mnogo stvari koje još pamtiš, a koje nisu stigle da završe tamo. Pokušao sam ja nekoliko puta o tome da pričam i sa Ercegom, ali nikako da dođemo do toga.

Saša Ozmo: Do tog dela.

Ivan Minić: Lagano krećemo se, svakih tri sata snimka su otprilike dve godine života. Znači, za jedno deset epizoda ćemo možda doći do 2010. ovim tempom. Ali, u tvom slučaju su to neke mnogo aktuelnije stvari. Ti si koncizniji čovek, pa ako bi mogao da podeliš sa nama nešto od toga.

Anegdote sa lica mesta

Saša Ozmo: Rado. Samo za anegdote u knjizi sam se trudio da budu one za koje bih mogao da izvučem i neku novinarsku pouku. Kao da bude OK bleja, da bude i svima zanimljivo, i onima koji ne žele da budu sportski novinari, ali da ipak ima i to nešto što može da bude. Ovako je bila gomila stvari. Ono što je meni tu važno jeste da ipak ne zloupotrebiš poverenje koje ti je dato prilikom da budeš tu. Recimo, ako sam čuo u prolazu da je neko povređen ili da je slabije trenirao zato što je povređen, neću to nigde…

Ivan Minić: Nećeš igrati tiket. 🙂

Saša Ozmo: To! Imaš u onome… Potpisuješ šta sve ide uz akreditaciju čim dođeš. Čim kupiš akreditaciju, odmah potpisuješ to, znaš.

Ivan Minić: Da, da.

Saša Ozmo: Tu je jedna od prvih stavki: nema nikakvih dojava, klađenja, gluposti. Pa, ne znam. Hajde malo mi pomozi. Na koji tip priče ciljaš?

Ivan Minić: Hajde da krenemo od ovoga, pa će verovatno izroditi nešto iz toga. Svaki od velikih turnira nosi sa sobom određene specifičnosti. OK, prvi ti je bio Rolan Garos i pamtiš ga sigurno kao nešto vanserijsko u svako smislu, iako meni lično nije omiljeni – ne verujem da je ikome ko voli tenis Rolan Garos omiljeni Grend Slem. Ali, koliko je različita organizacija? Šta su zanimljivosti, specifičnosti koji svaki od Grend Slemova donosi?

Saša Ozmo: Jedan gro stvari koji je isti. Znači, bukvalno isti, kao da si uzeo i preslikao. A onda ima nešto po čemu su nebo i zemlja. Na Vimbldonu, kao što možeš da pretpostaviš, su malo rigidnija pravila najčešće. Dok ćete u Australiji pustiti da se popneš na vrh stepeništa, ako si zakasnio i da gledaš odatle. Na Vimblodnu, brate, moraš da si u dnu dok nije pauza između gemova. Onda na terenima za trening ima poseban u okviru deo, zove se Aorangi Park, gde samo treniraju igrači. Na drugim Slemovima prvo ne funkcioniše tako. Nego treniraju svugde po kompleksu. Ili u nekom drugom kompleksu gde ti je isto možeš da koliko god budeš. A na Vimbldonu dobiješ posebnu propusnicu za to i da možeš pola sata ili sat, ako si pisani mediji, ako si TV – možeš nešto duže. Vimbldon je nestvaran doživljaj, jer ti kad dođeš, bukvalno kao da si u nekoj bajci. Pogotovo za nekog ko voli tenis. I ja prvi put kad sam došao, tačno se sećam, prvo što sam video jesu oni baneri sa braniocima titule, gde su bili Đoković i Kvitova. Pošto sam ja bio 15. prvi put, a 14. su oni uzeli, ako se ne varam. Ali, sa aspekta toga šta je dopušteno, koliko je opušteno, tu su šampioni Njujork. Njujork i Australija. Francuzi ne znaju ništa. U smislu, da ako je neko postavljen tu da ti sipa čaše vode, on zna samo da ti sipa čašu vode i ne zna da ti pokaže gde je stadion, ako slučajno ti ne znaš, a gledalac si. Dok u Australiji i Njujorku to funkcioniše mnogo opuštenije. I ono što je u Njujorku najbolje u stvari što je na onom gornjem nivou Artur Eša je dozvoljeno kretanje non-stop. Sad su to malo promenili, ove poslednje godine, ali ranije je bilo da možeš non-stop da se krećeš, možeš da uđeš i kad nije pauza između gemova. I onda su to obilato ljudi koristili. Meni je Njujork fantazija grad. Ali, imam jednu priču. Sad ne znam da li da je ispričam, ali jako je dobra.

Ivan Minić: Pa, onda je ispričaj.

Saša Ozmo: Moja mama je bila 2018. na Ju-Es Openu. Krenula u Njujork. Isto fanatik za tenis, i keva i ćale obožavaju tenis i sport. I poslednji dan joj bio i imala je kartu samo za dnevni program. I sad ono srpska priča klasična, kako da…

Ivan Minić: Iskombinujemo nešto.

Saša Ozmo: Kako da iskombinujemo nešto. Mi već tu odustali. Nema veze. Ja moram da radim. Vidimo se posle u stanu. Sutra ideš, kul. Bilo nam je lepo. Divno bilo pet dana stvarno. I ja vidim kreću da ulaze ovi za večernju sesiju. Ja rekoh: Hajde, probaj da uđeš sada ovde u gužvi. Imaš tu kartu za danas, stavi preko onog gde piše day session – stavi prst kad pokazuješ kartu. I ona krene… Uđe najrutinskije, ispostavi se najbolje veče na turniru. Ubedljivo najbolje veče na turniru. Prvo igraju Serena Vilijams i Pliškova, a posle toga Nadal i Tim. Onaj ludi meč koji se završio u taj-brejku petog seta. 02.40 ujutru, keva, ja, trojica kolega i još soma ljudi na onolikom Artur Ešu. Znači, gledamo sami Nadal-Tim. To mi je bilo neverovatno. Šta je još bilo dobro? Da, bilo je dobro isto u Njujorku, kad kao hajde pauziramo jedno veče. Ne moramo da radimo, ali idemo negde da gledamo Nadal-Švarcman, pa kao pivo i to. I sednemo mi i gledamo meč. I bacim pogled desno, kad Samanta Stosur. Samanta Stosur cepa pivo jedno za drugim. I mi kao: Je li može slika sa novinarima iz Srbije? Nećemo reći za ta pivo što si popila. -Ma, pišite slobodno. Bole me… I onda smo to gledali – pet minuta meč zajedno. Ona je stvarno car. Znaš otkad je ona meni car? Bilo je neki naslov u australijskim novinama Stosur on a roll. I ona se slikala sa zemičkom, ovako glavu… Kraljica! 🙂 Ima još priča. Sad mi, jebote, nešto pobeglo. Sad sam hteo nešto da kažem. Hajde, daj neko sledeće pitanje, pa ću se setiti.

Ivan Minić: Australija.

Saša Ozmo: Australija. Eto, vidiš, nekako se potrefilo da Njujork ima najbolje priče. Tamo je i malo mlađa ekipa od ovog, da kažemo, starosedelaca, tj. ljudi koji su naseljeni tamo, pa se uvek desi gomila zanimljivih stvari. Da, bre, ovo sam hteo! Ovo sam ispričao bio i kod Viška, ali moram i tebi pošto kapiram da se preklapaju ciljne publike – ciljne grupe. Gore na Ju-Es Openu imaš prostoriju neku za igrače, gde novinari mogu da li posle tri. I ja sad ulazim u WC i obavljam, što se kaže, za jedan dinar – šta se obavlja za jedan dinar. I pored mene, ovako gledam, pored mene, rekoh: Da li je on, jebote? I odmaknem, perem ruke i vidim jeste Raul. I prvi instinkt mi je moraš ga nagaziti. Ja rekoh: Može intervju? -Nemoj, molim te. -Može i na španskom. Ja ću ti posle na engleskom kao španski, razumem španski. -Ne, ne. Tu sam s decom, tu sam s decom. -Dobro, nema veze. A šta mi je najžalije? Isto u Njujorku. Stroga su pravila u smislu toga ti kao novinar ne smeš da se intimiziraš. Brate, može selfi, potpis?!

Ivan Minić: Da, da, isto.

Saša Ozmo: Ali, u Njujorku je jedno veče gost bio Šek. I sad ja blejim, šakališem, čekam neki intervju ili neku priču ili čekam nešto da se desi, što bi rekao Aleks iz Kengura. I u tom trenutku se pojavljuje trokrilni orman od čoveka, koji nešto urla u tom trenutku, nešto viče, nešto se smeje. I ja u trenutku donosim odluku, moram da mu jednostavno tražim nešto, neki autogram, sliku. Ja ga pitam i tu ga ovi iz obezbeđenja već guraju. Ja rekoh: Molim te, daj neku fotku! I on kao: Hajde, ovi ga izguraju, Hajde posle! I ništa. Ali, znaš kad sam osećao da još malo bio dosadan da bi stao skroz i da bismo se fotkali. Tako da…

Ivan Minić: Dobro, meni u Kini na Svetskom Kobi pobegao bukvalno za pet koraka.

Saša Ozmo: Ja sam Kobiju postavio pitanje. To mi je… Bio je na Ju-Es Openu 2019. i postavio sam mu pitanje. I to mi je isto bio jedan svetao trenutak. Ali, generalno, volim te druge celebrityje koji dođu na teniski turnir. A ovako, što se tiče konferencija i odnosa sa igračima, to možeš da vidiš kako se ponašaju prema svojim timovima, prema ljudima koji okružuju, ko je baš nadrdan, ko je super u svakoj situaciji i kad su ugašene kamere. I tu se neke stvari nauče, kad spominjem onu građu za tekstove, gde neke stvari možda nije u redu da napišeš tako eksplicitno, ali da ti ipak vidiš i znaš kako se neko ponaša kad se ugase kamere. Ima nekoliko igrača koji su super i nasmejani i divni i bajni, a kad se ugase kamere, odmah kačket i paljba.

Ivan Minić: Jedna od, takođe, važnih stvari je to da bi ta stvar mogla da funkcioniše – OK, na licu mesta imaš, pošto te ljudi znaju makar sa Tvitera, imaš neku vrstu odnosa. Ali, jedan poseban deo priče je zapravo kada si pre par godina krenuo dosta često da praviš te neke autorske sadržaje, zajedno sa kolegama novinarima iz drugih zemalja. Neke od tih stvari su završavale kod njih, neke kod nas. Ali, tu smo opet dobili jedan potpuno novi ugao na to sve što se dešava. Jer ti zapravo ne znaš kako ti ljudi doživljavaju sve. Tu si pričao i neke priče svih tih tihih heroja sa turnira. Ali, ta priča sa novinarima mi je posebno interesantna, jer kad ulaziš sa idejom da se time baviš, vidiš sve te divne stvari. Sticajem okolnosti, sa Srđanom kada sam išao na MotoGP i pre toga kroz neke druge događaje, upoznao sam neke ljude koji su u tom svetu, kao nezavisni autori kroz neke svoje blogove, kroz neke takve stvari, veoma cenjeni i poznati. Oni od toga svi mogu da žive jako dobro i oni svi žive svoj san radeći sve to što rade. Malo je drugačije kod nas. Ti kod nas radiš neke druge stvari da bi mogao malo da živiš svoj san. Šta si naučio iz priče sa svima njima koji su prepoznate globalno face u svetu primarno tenisa, hajde da kažemo, teniskog novinarstva?

Naučene lekcije od starih majstora

Saša Ozmo: Jedna važna stvar profesionalno sam naučio pomešano od kolege Voje iz Žurnala i Kristofer Lekler iz Njujork Tajmsa, a to je da ne mora sve odmah. Ja, koji sam odrastao na internetu i koji sam radio u životu jedino za internet, meni je kad nešto napravim, to mora do večeras da mi ide ili živ nisam. A Voja me je naučio i kroz razgovore sa Kristoferom koji je isto jako korektan lik – inače je trebalo da medeni mesec proživi u eks-Jugoslaviji, ali je počeo rat. To je prvo što mi je rekao kad smo pričali o tenisu. A bio je jedan novinar američki koji mi se izvinio za bombardovanje i to mi se izvinio onako baš. Ja rekoh: OK, niste vi krivi. Hvala, ali niste vi krivi. I, generalno, imam sa Amerikancima veoma pozitivno iskustvo. Da se vratim na ovo što sam rekao. I onda sam prosto naučio da pomognem sebi, da ne budem baš u frci 00-24 da li ću nešto imati. Nego jednostavno neki dan mogu nešto da sačuvam za sutra, prekosutra, kako to rade u štampanim medijima. I to mi je mnogo pomoglo da skinem neki pritisak sa sebe i da više uživam u svemu tome što radim – u tom snu koji si spomenuo. Kad je reč o stranim kolegama, ova Francuskinja Karol, to jako je korisno zato što ti možeš da razmenjuješ materijale. Ona meni uvek da, ako je neko nešto rekao zanimljivo na francuskom. Ja ću njoj uvek prevesti, snimiti voice na engleskom šta je Đoković rekao na srpskom. I to mislim da da jednu bolju mnogo pokrivenost. I, upravo to što si rekao, oni… To je s jedne strane OK, živiš svoj san. Ali, s druge strane, nije ni lako. Ti si… Oni, ne veliki broj, ali jedan određen broj njih živi kao teniseri, što nije uz manjak privilegija i novca koji imaju teniseri. I možda mi je to bilo iznenađenje. Čak i ti neki veliki mediji, gde sam ja zamišljao da je to samo te pošalju i ide sve po loju – ne, i oni se ipak snalaze malo. Airbnb, pa moram ovde, pa s kim sam u sobi. I tako neke priče. Ali, veliko je bogastvo u stvari videti različitu perspektivu ljudi. I, recimo, baš sam pričao sa jednom koleginicom Indijkom, kojoj sa kulturološkog aspekta nije bilo jasno mnogo toga šta Đoković radi i kako se ponaša, na primer. I kad sam ja njoj objasnio, što Ameri kažu, where does he come from, mnogo joj je bilo jasnije i mnogo su neke stvari… I to su tako neke lepe priče. Ali, mogu da kažem da imam i dvoje prijatelja stvarno koje sam stekao. Ovog mog Izraelca Roija, koji je čovek potpuni čudak; i Vik, ovu Grkinju, koja isto veliki car, zaluđenik za tenis. A to se desilo tako što su me greškom stavili u neku zabačenu sobu na Vimbldonu, gde je bilo nas petoro sa najhladnijom klimom u istoriji. Znači, u toj prostoriji je bilo 14 stepeni sve vreme.

Ivan Minić: Zvuči idealno. 🙂

Saša Ozmo: Da, da. Ja došao u džemperu, sad tek provaljujem koliko se znojim. I mi smo se tako upoznali. I to su neke baš meni lepe pričice. A, u krajnjem slučaju, i na vimbldonskoj nedelji sam smislio kako ću da zaprosim ženu uz pomoć svog zeta, tako da, eto, i to je jedna dobra pričica sa Vimbldona.

Ivan Minić: Kaži mi kako si došao na ideju da napišeš knjigu? I kao neko ko dugo piše i mnogo piše, materijala je svakako bilo. Ali, jedna stvar je kad pišeš te neke stvari koje redovno objavljuješ, neke stvari koje s vremena na vreme pišeš koje su za sve vremena, OK, takođe, ali knjiga je nešto potpuno drugo. I prva knjiga je uvek poseban doživljaj za svakoga ko piše. Imao sam nekoliko ovde gostiju koji su izdali svoje prve-druge knjige i svako ima neko lično, transformativno iskustvo pisanja toga. Kako je u tvom slučaju do toga došlo?

Kako je nastala Sašina knjiga

Saša Ozmo: Ako se vratimo na ono što je Vlada radio sa mnom, ja sam uživao radeći to sa bilo kojim mlađim od sebe kome treba neka vrsta pomoći u tom novinarskom smislu. I nikad mi nije bilo teško da pregledam tekst, da pošaljem, da kažem ovo valja, ovo ne valja, ovo bi moglo bolje. Jer osim što pomažeš nekom, tako i ti učiš i vidiš, u krajnjem slučaju, nešto što si i ti možda uzimao zdravo za gotovo, da si i ti negde grešio. I onda nije mi možda bilo u glavi kao knjiga, ali mi je uvek lejujalo to negde u glavi da bih ja na neki način želeo da pomognem onima koji dolaze posle mene u ovoj branši – u sportskom novinarstvu. Onda me profesorka moja sa FPN-a, Sanja Domazet, me pozvala jednom-dvaput da držim predavanje na onlajn novinarstvu studentima. I prvi put sam otišao ne baš spremljen potpuno i to je ispalo dobro zato što je to uvek bila anegdotica, haha, hihi. I ispalo je to super, ali, što kažeš, verovatno nije bilo nešto preterano korisno iz novinarske perspektive. A drugi put sam, rekoh: Daj da napravi nešto da to bude ljudski, pa mogu posle i da pričam priču. I onda sam bukvalno za to predavanje napravio nešto što će kasnije postati kostur knjige. I od tog predavanja ja imam ideju o knjizi u glavi, ali je nisam realizovao iz mnogo razloga. Ne volim kad ljudi govore jao, nisam imao vremena; nemam vremena. Imao sam vremena, prosto nisam dok nije desilo sve ovo što se desilo. I onda mi je knjiga i pisanje te knjige i u karantinu i početnim ovim mesecima korone pomogla i da ostanem mentalno zdrav i baš mi je držala neki životni entuzijazam, koji mislim da nam je svima bio – da smo svi bili na 10% healtha u nekom trenutku mentalno. Meni je baš učinilo da mi gori u stomaku. Toliko sam ja bio… U nekim trenucima sam kao magnovenju pisao, na osnovu tih teza početnih i onda se proširivalo. I onda kad sam ispucao sve to što ja mislim za sebe da znam i da mogu nekome da pomognem, onda rekoh: Hajde da vidimo šta ja to ne znam, a da drugi treba da znaju. I onda sam pozvao tebe, pozvao Viška, pozvao Vladu i zaokružio priču. Mada, evo sad gledam i kako malo dobijam povratne reakcije, mislim da ako, daj Bože, bude drugog izdanja, da ćete biti još jedno-dva poglavlja, gde ću pokriti neke stvari. Ono što me grize, što nisam pokrio, što me već sad grize jeste što nisam pokrio žene u sportskom novinarstvu. Pogotovo sad kad je nekoliko devojaka mi se javilo sa utiscima knjige, hoće da čitaju. Ne znam kako mi to nije palo na pamet, ali ako bude drugog izdanja, sigurno će i to biti u njemu.

Ivan Minić: Posebno pored žive Zvezdice.

Saša Ozmo: Da.

Ivan Minić: Meni je bilo fantastično tad, upravo kao što si rekao, to je bio jedan užasan period. Meni drugačije užasan nego vama koji ste bili u Srbiji. Jer vi niste mogli da izađete, ja sam mogao, ali nisam znao šta ću napolju i nervirao sam se šta se dešava ovde, roditelji, sve što uz to ide, keva koja ne može da skapira da ne mora da baš šeta kuče ako je zabranjeno da se izlazi, itd. I ja 12.000 km daleko koji pokušavam da joj objasnim: Molim te, ostani. Ja te vaditi iz zatvora ne mogu, i tako. Ali, sećam se tog poziva, gde bio sam sav… Nisam se baš osećao najbolje, nisam baš bio na 100%, ali bio je lep razgovor. Jako lep razgovor. Mi smo i pre toga pričali na te teme, ali sad smo prvi put seli pa malo sveobuhvatnije, sistematičnije na pitanja. To je bilo dosta dobro. Malo smo neke stvari fine-tuneovali, ali suštinski jako si dobro ti znao šta hoćeš. Ja sam ti tu dodao još nešto, a dobio si neki razgovor koji je bio OK. Ali, nije to meni delovalo kao nešto preterano dobro sa moje strane. I onda si ti mene posle nekog vremena, ne dugo, možda nekoliko dana, poslao iskucano – uoblikovano i iskucano, i onda sam ja rekao: Što sam ja pametno pričao. Dosta dobro ovo ispalo. Ne znam da li ja sam baš tako rekao, ali dobro si ti to skockao. Tu smo nešto malo još fine-tuneovali. Ti si posle poslao ceo materijal i ja sam ga bukvalno u dahu pročitao. Nisam sve priloge koji su bili, intervjui, jer sam ih znao od ranije, ali sav novi sadržaj sam pročito i bilo mi je to jako dobro i pitko. Pisano je za publiku kojoj se obraćaš, što mislim da je jako važno, a vrlo retko je slučaj. Nije ovo udžbenik. Ovo je priručnik, ali nešto što može da te osposobi i osokoli da uđeš u takvu neku priču. Tako da sa te strane, sve čestitke. Samo bih hteo da mi još kažeš… Mi smo taj razgovor vodili pre godinu dana. Knjiga je izašla nedavno. Šta se dešavalo ovih godinu dana? Čisto da oni koji razmišljaju o tome znaju kako stvar funkcioniše.

Kako je tekao postupak objavljivanja knjige

Saša Ozmo: Prvo sam želeo da je dovedem do onog nivoa za koji smatram da je optimalan, a onda sam u nekom trenutku shvatio da se to nikad neće desiti. Jer koliko god da gledam, uvek bih nešto izbacio, dodao. I to sam rekao ljudima koji čitaju knjige: Sve prihvatam sugestije, samo ko nađe slovnu grešku da mi ne šalje. Jer maltretirao sam redom. Samo što još nisam išao sa knjigom po zgradi da čitaju. Ti kad pročitaš nešto deset puta, ti više to ne možeš jednostavno.

Ivan Minić: Ja generalno slovne greške vidim tek nakon što se odštampaju.

Saša Ozmo: I onda upregnem ženu, kevu, burazera, ali u nekom trenutku su i oni pričali po deset puta. Ali, prosto, uvek nešto promakne. I onda sam jedno vreme to stavio na čekanje, kao hajde da vidim kako i šta. Onda sam hteo da vidim ko bi bio zainteresovan za to. I imao sam tu sreću da sam veoma brzo naišao na Strahinju. Ja sam, u stvari, poslao sam materijal u Lagunu i oni su mi rekli, sad ne znam da li je to bila ona priča ne zovi ti nas, zvaćemo mi tebe, ali navodno, sad ja prenosim ono što mi je rečeno od tog mog dečka koji drugar moje žene preko kojeg sam ja u stvari dobio priliku da uopšte pošaljem taj materijal, da ga neko i pogleda. Prema njegovim rečima: Super je prošlo kod urednika i kod ovih koji se bave suštinom, ali naš marketing tim je procenio da to nije naš cup of tea. Dobro. Ja rekoh idem dalje polako. Nisam ja ni očekivao da će to ići tako glatko. U tom je drugarice moje supruge izdala knjigu, koja se zove Istorijski zabavnik i koja je odlična knjiga. I ona je njoj rekla: E pa, što Saša ne bi probao sa ovim mojim izdavačem? Ja sam pozvao Strahinju možda nekoliko dana posle toga. On je nov. Sad je otvorio izdavačku kuću Jež izdavaštvo. On ranije radio u Balaševiću i sad je rešio da napravi svoju. I Istorijski zabavnik mu je bio prva knjiga i ja sam ga pozvao. I on kao: Dobro, hajde da vidim kakav je materijal. I ono što je meni bilo veoma značajno u tom trenutku zato što je on mene pozvao isto popodne da mi kaže da je on to pročitao. Meni se ovo sviđa. OK, nešto bih ja tu možda promenio. Imaćemo neke promene dok naštimamo, naštelujemo sve da bude, ali ja hoću ovo. I tu je on mene momentalno kupio. Ja mislim da u tom trenutku ne znam ko je mogao da mi dođe, najveći izdavač na svetu, ostao bih da izdajem sa Ježom. Jer dečko je odmah pokazao entuzijazam i pokazao da veruje, iako pogotovo što mi je on posle rekao da to nije smer u kojem je on zamišljao da će ići ta njegova izdavačka kuća, ali da mu je drago što to radi. I, evo, sad smo obojica, hvala Bogu, srećni i zadovoljni. To zasad ide dobro. Nadam se da će da se i nastavi tako. Moji sa Sport Kluba me guraju u svakoj mogućoj prilici i neprilici: u vesti, u sajt, u Fejsbuk, u Instagram. Tako da hvala im na tome. Biće uskoro – evo Kole pravi i reklamu za TV, pa će i to biti. I ovo što si rekao, hvala ti na čestitkama i drago mi je. Nisam bio siguran da li sam uspeo u tome, ali sada na osnovu ovih povratnih informacija – mislim da mi je pisalo sigurno 20-30-ak zadovoljnih korisnika – da su mi baš to rekli, da nije pretenciozno, da nije pisano da ja sad kao nešto s visine nešto smatram i poučavam. Nego jednostavno jedna realna slika, realna iskustva. I ono što sam naročito želeo jeste da ukažem na stvari koje sam dobro uradio i da ne budem lažno skroman nego da kažem: Da, ovo sam pokidao. Ali, da sa druge strane, uključim i ono što je bilo katastrofa, gde sam ja učio. I da im skrenem pažnju na to da i najbolji koje mogu da gledaju na televiziji i čije tekstove čitaju da i oni danas prave greške. I da je to sasvim normalno, a da je ključan odnos prema tim greškama. Dakle, trudi se da ti ista greška ne ponovi dvaput i nikad nemoj da ošljariš, nemoj da radiš aljkavo. I mislim da su to neke pouke koje sam se trudio u knjizi da prenesem, gde su mi neki drugari koji – dobro, oni su drugari, pa se podrazumeva da nisu baš objektivni, ali da su mi rekli: Hej, ovo je korisno i za mene koji veze nemam sa novinarstvom, niti se bavim time uopšte. Tako da, eto, zasad sam veoma zadovoljan i srećan. Baš mi je srce puno. Svaki put kad mi neko pošalje to, pa su mi onda neki slali: Jao, je li možeš da pogledaš vest kakva je? Je li možeš pogledaš tekst, da pregledaš? Meni je to uvek zadovoljstvo. Ja im uvek kažem: Neću možda odgovoriti odmah, ali u roku od nedelju dana sigurno. Osim tebi na Rolan Garosu. 🙂

Ivan Minić: Pa, dobro, pogreši čovek. Mislim da mi je drago što nisam bio fizički prisutan na tom finalu zato što nisam siguran da bi ga preživeo.

Saša Ozmo: Možda bi izvestili u novinama Jedan Srbin uleteo na teren.

Ivan Minić: 😀 Ne, polufinale – dan polufinala moj dragi prijatelj Nikola, koji je bio sa mnom, je taj dan toliko izgoreo da i dan-danas ima drugu boju kolena i tog dela noge koji je bio izložen suncu. To je bilo nepodnošljivo i non-stop su nas – na svakih dva minuta su nas podsećali pijte vodu. Koju vodu? Gde vodu? Ali, dobro. Sam kraj, gde mogu ljudi da nađu knjigu?

Gde se može knjiga kupiti

Saša Ozmo: Knjigu može da se poruči preko sajta Jež izdavaštva i to je najjednostavnije. Zasad nisam imao nikog da mi se nešto žalio, nije stiglo ili tako nešto. U roku od dan-dva najviše, nekad tri – jednom je bilo tri – stiže na kućnu adresu. Sve regulare, sve OK. Ima u knjižarama.

Ivan Minić: Ne samo u Srbiji, nego i u regionu.

Saša Ozmo: U Beogradu i Novom Sadu trenutno, pa će… Nekoliko ljudi mi je pisalo da još nema u Delfiju. Rečeno mi je da je to valjda njihova interna poteškoća i kad se to…

Ivan Minić: Vidi, kad bude izašao podkast, gotovo sigurno da će biti.

Saša Ozmo: Da, kad se to sistemski reši, onda će biti u knjižarama. Nekoliko mi je ljudi pisalo kao: Tražio sam u knjižari, nije bilo. Ali, biće i u Delfi. I napisao sam ja na društvenim mrežama još nekoliko knjižara: Bookastore, onaj Bulevar Books, Urban Reads. E, kada je reč o regionu, biće i mislim da je možda već, ali, što kažeš, dok izađe ovaj podkast sigurno će već biti, knjižare Kultura u BiH i Narodna knjiga u Crnoj Gori. Trebalo bi uskoro u Hrvatskoj, kad bude sledeća isporuka, sad ovo citiram izdavača. Ono što mi je žao, pisalo mi je nekoliko ljudi iz Makedonije, i, nažalost, nemamo zasad nikakvu varijantu za Makedoniju osim da se naruči preko neta, ali onda to dosta ispadne – duplo skuplje nego sama knjiga. Ali, baš mi je juče pisao jedan momak, Leonid se zove. Ne znam da li gledaš ovaj Rizik ili oprez. Da li si gledao kviz? Ako nisi, kad uhvatiš vremena, odličan je kviz. Pogotovo za tebe koji si ludak za sport. On je bio dečko tamo iz Makedonije. Ne mgou da ti objasnim, mene bi rutinski dobio. I poslao mi je juče da je preko nekog prijatelja uspeo da nabavi knjigu. Ali, eto, za Makedoniju još nismo pokriveni. I, nažalost, ne ni za Sloveniju. Ali, ovo BiH i Crna Gora su već tu, a Hrvatska nadam se uskoro. I, eto, možda bude i neko hrvatsko izdanje, ali otom-potom. To mi je Cvija nešto nagoveštavao da li ćemo i kako ćemo. Videćmo.

Ivan Minić: Saša, hvala ti. Hvala ti na ovoj priči i što si iskoristio svo to neko dosad vreme da pomogneš nekim novim klincima da dosanjaju neke svoje snove. Jer snovi su jako važni da bi bili srećni i zadovoljni ljudi. Jer, na kraju dana, to je ono zbog čega se svi trudimo u životu. Džaba sve drugo, ako si ti bogat i nesrećan. Mada je nešto lakše biti bogat i nesrećan nego siromašan i nesrećan. 🙂

Saša Ozmo: To je ono to. Hvala tebi na pozivu. Toliko si me podsetio na neke priče koje su mi drage i pokrenuo neke teme o kojima ja volim da govorim da sam prosto osetio da sam u nekom trenutku izgubio mir, da sam uzbuđen, kao da sam blag pripit, kao ovi iz Mads Mikelsen u ovom novo filmu. E, bukvalno tako, u onoj početnoj fazi što osećam da sam. Tako da hvala ti. 🙂

Ivan Minić: Ukoliko vam se ova epizoda dopala, pogledajte i neku od prethodnih. Možete nas zapratiti na Youtube-u, na audio platformama, ili se prijaviti na našu mailing listu. Takođe ukoliko želite, možete nas podržati na platformi Buymeacoffee, bilo jednokratnom donacijom ili mesečnom pretplatom. Za kraj bih se samo zahvalio još svima koji nas podržavaju, kao i našim prijateljima iz kompanije Epson koji su pomogli realizaciju ove epizode. I pozvao vas da, kao i do sada, sve svoje predloge, sugestije i komentare ostavite na za to predviđenim mestima na društvenim mrežama i na YouTube-u a mi ćemo ih uzeti u obzir u realizaciji narednih epizoda. Vidimo se naredne nedelje.