EP115: Slobodan Radeta

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Dobro došli u novu epizodu Pojačalo podcasta. U. današnjoj epizodi, moj gost je moj dragi prijatelj Slobodan Radeta, osnivač skole kuvanja Il Primo i jedna vrlo zanimljiva gradska faca, i TV lice koje mnogi od vas na Kitchen TV-u prepoznaju po serijalima koje je realizovao u prethodnih nekoliko godina. Sloba je neko ko je svoju strast prema gastronomiji uspeo da pretvori u posao iako ga je njegovo formalno obrazovanje vodilo na potpuno neku drugu stranu. I cela ta priča koju je razvio sa Il Primom i svim ostalim stvarima koje je radio mimo nje, mimo škole, je veoma interesantna i siguran sam, prilično poučna. Tako da verujem da ćete u današnjoj epizodi uživati.

Realizaciju ove epizode podržali su kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Imamo još jednog sponzora. U pitanju je Masterbox. Masterbox je vodeća regionalna platforma za učenje u oblasti digitalnog marketinga. Bez obzira na to da li želite da gradite karijeru kao marketar ili prosto želite da svoj posao dodatno razvijate uz pomoć različitih oblasti digitalnog marketinga – Masterbox je idealno mesto za vas. Imaćete priliku da učite direktno od Istoka, Bildija, Roberta, Kojota, Ćose, Brzice i drugih kolega, kao i da budete deo zatvorene Facebook grupe za podršku u kojoj su predavači i drugi polaznici i gde se diskutuju i rešavaju realni problemi iz prakse. Ukoliko prilikom registracije na platformi upotrebite promo kod “pojacalo” dobijate dodatnih dva meseca pristupa svim sadržajima besplatno.

Ivan Minić: Slobo, dobro došao!

Slobodan Radeta: Hvala, bolje te našao!

Ivan Minić: Tvoja priča je vrlo neobična i ceo tvoj razvojni put je zapravo prilično nestandardan, ali govori nekako o tome, što isto pokušavamo na neki način da ovde promovišemo je da ljudi treba da onoliko koliko mogu i kada je to realno i izvodljivo, prate svoje strasti i ono što ih povuče i ono u šta se zaljube, bez obzira na to kako je do tog trenutka njihov život i obrazovanje izgledalo.

Slobodan Radeta: Kako ne.

Ivan Minić: Šta ti danas radiš? Kako bi opisao to sve što danas radiš?

Čime se Slobodan bavi

Slobodan Radeta: Pa, meni je nekako centar u stvari mog poslovnog sveta u stvari škola kuvanja, Il Primo, čiji sam ja osnivač. I, evo, ona postoji već sad 11. godina, bogami, računajući i ovu prethodnu – nepostojeću, izbrisanu iz istorije. 🙂 Ali, škola kuvanja i svi neki prateći sadržaji koji je okružuju. Pa se to širilo nekako usput. Osnovna neka ideja jeste bila o nekoj, na primer, edukaciji opšte populacije u smislu hrane, u smislu gastronomije, u najširem smislu reči. A onda je to nekako i sa iskustvom u stvari donelo razne neke druge – ima dodirne tačke sa televizijom, sa kuvanjem, sa snimanjem, sa raznoraznim aspektima u stvari gastronomije. Tako da, eto, to je nekako i dalje centar mog poslovnog sveta, ali je s jedne strane u ovoj sad situaciji malo to – poslednjih godinu dana pomeren je fokus. Pričaćemo o tome.

Ivan Minić: Znaš kako kažu? Ja sad dosta sam smršao. I svi to koji slušaju ne mogu možda da primete, ali oni koji gledaju su primetili uglavnom, pa komentarišu tako povremeno. Ali, ja sam nekad bio taj koga svi zovu da pitaju gde, šta, kako.

Slobodan Radeta: Za klopu! 🙂

Ivan Minić: Ako možeš ti da naručiš za nas., itd. 🙂

Slobodan Radeta: To, to, to! 🙂

Ivan Minić: I uvek nekako važi to da dobroćudni buco je najbolja vrsta preporuke za bilo šta i energija koju emituje. I mi kad smo se upoznali, meni je cela ta energija koju prostor u kome se održava škola i ti ljudi koji su bili tu i ti – mi je bio neverovatno pozitivan. Jer generalno to iskustvo učenja nije uvek lepo. Kod nas je ako želimo da bude uspešno, najčešće da bude bolno bez neke preke potrebe.

Slobodan Radeta: Jeste.

Ivan Minić: Hajde, nekad možda to i jeste potrebno. Nekad, možda. Ali, uglavnom nije. A čini mi se da si ti upravo zato što si sve te stvari radio na malo drugačiji način od uobičajnog i na neki svoj način uspeo da zapravo napraviš da to bude pre svega atmosfera i nešto lepo što se ljudima dešava, gde će oni usput naučiti stvari koje zapravo mogu da primene.

Pristup i atmosfera privlače ljude

Slobodan Radeta: Upravo tako. Upravo tako. Zato što nekako… Ali, to je nešto što, znaš, sad ti mene pitaš kako je došlo do toga. To je nešto što izašlo iz mene, i moje potrebe da to bude, iz mog nekog hedonizma ličnog i možda komfora – potrebe za komforom, da radiš neki deo posla koji ti toliko prija da nije ti teško, nemaš problem sa bilo kakvim nekim odricanjima, kao svako preduzetništvo podrazumeva i neke teskobe koje idu sigurno uz to. Ali, moja lična neka potreba za tim da to bude zabavno, da bude prožetom humorom, da bude relaksirano… Mislim da je uticalo na to. A, drugo, ti kursevi kuvanja koji su u stvari jedan od aspekata, jedan od formata koje škola ima u svojoj ponudi, kursevi kuvanja su nekako postali mesto dobre energije i mesto gde čini mi se – ja sam često umeo u nekoj priči da kažem: Znaš, mislim da je kuvanje samo tema oko koje smo se mi uhvatili. I ubeđen sam bio i dalje sam da sam na vrlo sličan način mogao da se bavim, na primer, i školom fotografije, da razvijam školu fotografije i da fotografija bude tema oko koje se bavimo. Jer ljudi koji dolaze – ono što dobiju negde tu kvalitet koji dobiju – ono što ja verujem da je kvalitet koji dobiju i prepoznaju jeste u stvari ta neka socijalizacija, neki kontakt sa drugim ljudima, znaš. I sad igrom slučaja onda se tu nešto kuva. Hrana je, naravno, od davnina u stvari mesto okupljanja, sastavljanja ljudi. Znaš, što kažu, najbolje žurke su uvek sve bile u kuhinji. Najzabavnije stvari, najbolje priče i sve najzanimljivije je uvek bilo tamo gde je hrana. I hrana jeste nešto što je deljenje hleba kompanjonski, itd. Cela ta priča svakako stoji i dobra je tema da smo se oko te teme okupili. Imalo je smisla, naravno, zato što sam ja – to je nešto što volim jako dugo pre svega. Ja mislim da oni koji se bave time moraju da pre svega lično da to vole i da uživaju u tome, da budu konzumenti i dobre hrane i dobrih ukusa, da misle o tome, uživaju, žive to na neki način, pa onda iz toga može da se rodi nekakav posao. Ali, u tom smislu jeste to – to zvuči u stvari moderno, pomodarski da se kaže mi ne nudimo školu kuvanja, mi nudimo experience, znaš. To onako zvuči čak banalno, ali u stvari to jeste suština. Ti si to u stvari lepo prepoznao. I jeste neki doživljaj, neki osmeh koji… Prilično je lako, ne dolaze na pregled kod lekara, pa da mora da bude po definiciji neprijatno. Prilično je lako u tom smislu. Dođu, kuvanju, smeju se sa drugim ljudima. Ti ljudi koji tu dođu su svi simpatični, negde su već izdefinisani, negde su već probrani. Samim tim što imaju ideju da idu u školu kuvanja mi već imamo – meni se desilo za 11 godina postojanja škole da možda jedan ili dve osobe nisu bile onako super pozitivne, da ne kažem da su bile negativne, koje su se pojavile. A kamoli neke loše priče da su desile, neke neprijatnosti. To je uvek ta ekipa koja je pozitivna, koja došla ovde dobro da se zeza, da se druži, da se upoznaje, da razmenjuje neka iskustva, mišljenja – da li da se pohvali ili da pita, u krajnjoj liniji da sazna. Ali, na kraju dana, oni imaju taj momenat koji dobiju tog doživljaja i drugih ljudi, imaju dobru hranu koju naprave pa onda pojedu, kvalitetna neka pića. Mislim, relativno je lako – lakše u odnosu na lekara, šaltere, šalterske službenike i tako. Ne mogu da kažem da je samo do nas, ali u stvari ideja jeste uvek bila da i mi uživamo u tom procesu.

Ivan Minić: E sad, ja moram da te pitam ono pitanje koje pitam sve koji su došli, a to je da krenemo na taj put kako je zapravo došlo do toga svega. Šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću…

Slobodan Radeta: E, pitao sam juče mamu i tatu. 🙂 Rekoh: Pitaće me Ivan Minić šta sam hteo da budem kad porastem, a ja nemam pojma šta sam hteo da budem kad porastem, rekoh, da se ne sećate vi slučajno. Imam tendenciju – zaboravljam. 🙂 Imam puno informacija u glavi, držim ovih aktuelnih i onda malo ta davna prošlost mi slabo ide. Oni kažu: Pa, nisi ništa nešto specijalno. Dobro, nemaju ni oni pojma. Tako da, pa znaš, ja sam bio onako straight dete, kao pametan klinac. Išlo mi to dobro škola. Sve nešto što sam radio išlo mi to relativno lako. Znaš, bio sam vukovac. Pre nedelju dana nešto sam – neku klopu sam pravio za neko momačko veče, bio neki momački dan, i jedan od tih tu gostiju koji je bio on mi kaže, a znamo se, on mi je poznanik, ali poznanik baš iz osnovne škole, on me zna ranije iz naselja, i on kaže: Ja se sećam mi smo išlo zajedno na hemijsku sekciju. Rekoh: Ja se toga uopšte ne seć… Nemam ideju da sam išao ikada na nekakvu hemijsku sekciju nečega. Ja posle studirao hemiju. Mislim, zato mi je zanimljivo, ali nemam uopšte… Kaže: Ma, išli smo zajedno. Ja išao na karate i hemijsku. Ti si bio sa mnom na hemijskoj sekciji. Tako da, znaš, tu sam ja nešto kroz tu neku osnovnu školu – to neko najranije detinjstvo koga se sećam svašta sam ja nešto tu – išao na neke te dodatne nastave. Pa, malo oko tehnike, to mi je bilo nešto zanimljivo. Išli na neke OTO, pravili neke mašine. Nešto smo se igrali, znaš. Eto i ta hemijska sekcija. Sećam se da sam išao na neku prvu pomoć. Bile neke tamo u to vreme ženske koje su mi se dopadale i one su išle – išao sam na prvu pomoć. 🙂 To je već kasnije osnovna škola. Ali, tako jedno svestrano dete. Onaj sindrom gimnazijalca, u stvari. I posle sam gimnaziju i upisao – Zemunsku. Ali, nisam imao nešto što je eto, to je bio san. Čak ni onaj naivni ni ono kasnije. Sećam se, u stvari, prvo što mi je bila neka tematika – ja sam imao nekog zanimljivog deda-ujaka, koji me je jako voleo. Nije voleo manje-više nikog u porodici i u široj i užoj, ali mene je voleo. Bio onako težak tip i jako zanimljiv. I nekako sam mu ja išao niz dlaku. Verovatno tu ja socijalno inteligentno i onda sam skapirao – rešio sam ga otprilike kako s njim treba. I on me je obožavao. I, bogzna kako, posle slao na neke učenje jezika u Francusku, pa učenje jezika u Engleskoj. Bio neki stari direktor Geneksa iz onih generacija, maderaši i ta ekipa. On je deda-ujak, tj. babin brat, ali je voleo da bude mlad, pa nam nije dao da ga zovemo deda nego ujka. I to sam dobio jednom u školi od učiteljice – nekim prutom kad je pitala šta je ujak i ja rekao pa, babin brat. I ona bam sa onim! To je još u ono srećno vreme dok su tukli decu u školi. 🙂 Znaš onaj zeleni prut što drži cveće, ona plastika, pa imaju one šipke – time nas je šibala kad ne znamo odgovor. Ti zapamti uvek deda-ujak. Šta je ujak? -Pa, babin brat. Meni je on bio ujak. Bam po ruci! Tad sam naučio šta je. A keva i ćale su mi jedinci, pa nisam imao druge ujake 🙂

Ivan Minić: Nisi imao prilike! 🙂

Slobodan Radeta: Nisam imao prilike baš da saznam to u prvom, drugom, trećem osnovne. E, uglavnom, pobeže mi misao za deda-ujaka, ali nema ni veze, setiću se.

Ivan Minić: Nekako si voleo to što je on radio, takav kakav je on…

Slobodan Radeta: E, da, i on je u nekom trenutku meni… Da, on je u ono vreme bio vrlo preduzetan, znaš. Kad je otišao u penziju, iz te duge geneskovske karijere bio nekakav čovek koji spaja ljude iz sveta. Oni su prodavali stočnu hranu i to su bile neke trgovačke priče i tako. I on je bio autoritet u stvari za mene u tom smislu. I on je pričao, kaže: Sve je OK, ali prodaja je nešto s čime ti treba da se baviš. Znaš, sve je u prodaji. On je imao neku filozofiju i pošto je to bilo jedino što sam čuo on mi je nekako bio autoritet na neki način. Meni je to ostalo, kao: Eto, trebao bi da se bavim prodajom. I onda sam imao užasnu dilemu – ne dilemu, imao sam užasnu brigu u stvari zato što sam kontao da ljudi koji se bave prodajom to su oni koji mogu da pričaju lagano, vode small talk, da ćaskaju, da ni iz čega da pričaju. I uvek mi je bilo fascinantno kad idem da se šišam i sad dođeš – ja sam tu, recimo, možda neka starija osnovna škola ili možda početak gimnazije ili tako nešto – i ja dođem, sedim, ne progovaram. Ovaj frizer kaže kako ćete, ja kažem ovako. On šiša, ja ćutim 40 minuta, izađem i ništa. Dobar dan – doviđenja. A ovi neki okolo su toliko pričali. Bio sam ljubomoran s jedne strane kako mogu tako lako. Šta imaš da pričaš s frizerom? Znaš, to je neki potpuno small talk. Šta imaš da pričaš s frizerom ako ti nije neko koga sad znaš godinama: Pa, kako porodica i to? Nego, u stvari, to je najlepši deo, znaš. I onda sam ja razmišljao kako ja ne umem da pričam to s frizerom, kako ću da se bavim prodajom, bre. To ozbiljno me mučilo, znaš. A nisam mogao da rešim to. Hteo sam. Frizer mi je bio problematičan.

Ivan Minić: Lakmus! 🙂

Slobodan Radeta: Da, da, lakmus! Da li ću moći da se bavim? To sam nešto kao povezivao: da neko ko može da priča. I onda strašno, u stvari, da je iz toga izašao neko ko jako voli da priča i lako priča. Nekako se to prevazišlo. Verovatno sad bi prepisao nekim tinejdžerskim dilemama, brigama. Ali, eto, to mi je bila: Treba da se bavim prodajom, to je ujka Rajko rekao da treba. To je dobra stvar. Tu je lova. Lova – to je meni OK. Ja hoću lovu. Sve se kao složilo. Rešio me u dva poteza, rekao čime ću da se bavim. Dobro, znaš to. I onda ionako gimnazija, pa ću da vidim. Ali, kako ću, znaš, prodajom? I stvarno sam posle završio u stvari u prodaji.

Ivan Minić: Studirao si hemiju.

Slobodan Radeta: Studirao sam hemiju, da.

Ivan Minić: A zašto?

Studentsko doba

Slobodan Radeta: Pa, znaš šta? To sad kad pogledaš, ja sam baš bio poslušno dete. Neverovatno. Nije me mnogo trebalo usmeravati. Bogu hvala, pa i keva i ćale su sjajni, pametni. Nekako su se bavili čini mi se porodicom na najbolji mogući način. I onda to kad su oni nešto usmeravali, ja sam slušao. Nisam bio mnogo znaš neke… Nisam imao tinejdžerske buntove. Imao sam na nekom nivou na kome je to smešno. Bio sam ja uvek neki good guy, iako su me vadili par puta iz kreveta da vidimo vene, da se drogiraš, ne možeš ovako da se ponašaš. Sećam se toga, ne sećam se zašto. Nešto su se istripovali. Ali, u svakom slučaju, keva moja je biohemičar, profesor magistar biohemije. Radila u Galenici celog života i sad je u penziji već neko vreme. I onda je bila u fazonu kao: Znaš, to je dobro. Treba da se studira farmacija. Hemija – to je više za naučnike, ako hoćeš da budeš ludi naučnik. Ali, pošto ti hočeš i to i lova i to, to ti je farmacija. Nema puno na farmaciji muškaraca. Tu negde imaju prođu. 10% muških u odnosu na 90% žena lakše prođu, lakše u firme, u sisteme, farmaceutske kuće. I to je super. I to je nekako ostalo. Zavoleo sam hemiju u gimnaziji, jer sam imao jednog sjajnog profu u gimnaziji, koji je bio mega zanimljiv. I nekako sam to zavoleo, bilo mi je zanimljivo. Kao, OK, ima hemije – za farmaciju se za upis polaže hemija i matematika. I spremao sam se. Jer sam ja bio uvek, recimo, u gimnaziji sam bio jak vrlo dobar đak. I tu već nije bilo bitno mnogo škola. Svirali smo, imali smo bend, džez svirali. Svašta nešto smo radili kroz gimnaziju lepo. Ali, ideja je bila da upišem tu farmaciju i u stvari spremao sam se. Pošto nisam bio odlikaš i to, nego neki vrlo dobar, znao sam da ne mogu na poene, moram na taj ispit da dobijem. I godinu dana sam se spremao za upis na farmaciju i te godine je u stvari bilo bombardovanje. I nije bilo prijemnih ispita, nego su se bodovali po uspehu iz gimnazije. Tako da sam se ja džabe spremao. Bio sam neki stohiljaditi na listi, nešto sa tim jakim vrlo dobrim. Iz cele Srbije došli svi vukovci, svi su bili… Prvih ne znam koliko, trista, koji su upisivali, svi su bili – da li se to zove vukovac, vukovac u gimanziji, ali svejedno – i odlični. I tu propadne ta priča oko farmacije. A bilo je u stvari zanimljivo – bilo mi je u tom trenutku bitno to džez. Mi slušamo, mi sviramo, sad neku Kosicu, neko ludilo. I džez je bio bitan. I u tom trenutku: Pa, možda hemiju. Znaš, nisam imao ni pojma. Ja sam u Zemunu ceo život. Nisam onaj Zemunac što nije išao nigde, što misle da je kao roming kad pređeš u grad. Ali, nisam razmišljao gde je Hemijski fakultet. Ja sam kad sam skontao da je hemija na Studentskom trgu, na PMF-u, gde ide Plato – preko puta Plato džez klub – ja sam tog dana otišao i upisao hemiju. Zbog Plato džez kluba sam upisao hemiju. Znam hemiju, hoću. OK, farmacija – tu bih imao lovu, ali dobiću i ovo. Imam ovo i džez. Sve iz ove perspektive to deluje bez nekog prevelikog promišljanja i bez… Sad bih mnogo analitičnije pristupio. Šta da studiram? Kako? Koje su moje vrednosti? Tad to nešto… Valjda imaš sreće da ti neko nešto pametno kaže, da ti se to nalepi i odeš u tom smeru. Barem je meni tako bilo. I onda sam upisao hemiju, studirao hemiju. Prilično sam čak to i dobar student bio. I nisam je nikad završio. Ostao sam na tri ispita do kraja. To je opet sindrom gimnazijca i rođenog Beograđanina koji ima sve. Kao ne mora da se završi fakultet. Nađem posao na tri ispita do kraja. 3 od 30. To je po starom sistemu. I hemija je ozbiljan fakultet. Naučih se ja tu ozbiljno i to, ali sam se zaposlio 2006. praktično u branši, ali u prodaji. To je ono u stvari što sam i želeo. Hteo sam da se bavim prodajom, ali je to bilo firma koja je osnovana – zastupnici neke velike svetske firme za područje tu Balkana. I prodavali smo neke aparature, nešto vezano biotehnologiju. Nešto gde moje iskustvo kao stručno imalo smisla. I tu sam u stvari počeo da učim da prodaju. I to je bilo super jedno zanimljivo životno iskustvo. Tu sam se iskalio na mnogo nivoa. I u nekom dobrom smislu, i u nekom pa lošem. Ali, ono što je bilo dobro, vlasnik te firme je jedan stari laf prodaje, koji je celog života u prodaji i vrlo negde kontraverzan. Ne kao ovi kontraverzni biznismeni, nego imaju koji ga vole – podeljena su mišljenja. Ali, ono što on zna prodaju i to prodaju nekih premium u stvari stvari, ne prodaješ šrafove pa zarađuješ 0.1 dinar na šrafu, ali moraš sto miliona da prodaš. Ne taj tip prodaje, nego kao ima – mi smo nekakve sisteme za vodu za neke laboratorije, recimo, prodavali. I naš sistem za vodu je bio, na primer, tri puta skuplji od prve konkurencije. Bio je triput skuplji zato što su margine bile velike, ali to je najbolje. Mi prodajemo najbolje i skupo. Bili smo Epl. Tu sam naučio da prodajem u stvari negde premium proizvod. I to je u stvari veliko iskustvo i nekako iz toga je izašlo u stvari sve ono što sam radio sa školom. I to iskustvo u prodaji je mnogo doprinelo posle u postavljanju posla na pravi način. To je stvarno neko jedno veliko iskustvo. Tako da je, u stvari, to je kao sad ću, naravno, ta dva-tri ispita uz posao. Međutim, to nekako nikad nije – nikad nisam se vratio na fakultet. To je ostalo tako. Verovatno i sad ima tamo neka otvorena ŠV20, neki obrazac, šta je ono u onoj pisarnici. Ali, što sam više ulazio u posao, to je bilo jasno da mi, u stvari, da neću ići u tom smeru, da mi neće biti ključno da imam diplomu. Posle moja jedina ideja je bila moram da završim taj fakultet, kako ću sutra sinu i ćerki da kažem moraš da završiš fakultet. Mada sad ne mislim – verovatno ću ih peglati, ali ne mislim da moraju da završe fakultet u današnje doba, ali je fakultet svakako nešto što daje beskrajno neko znanje koje nije stručno, nego način razmišljanja i to tako. Da, svakako mislim da je to vrlo korisna stvar, bez obzira što je sad moderno da svi svetski multimilijarderi da su… Svi su kao dropouts neki, znaš, ali u stvari faktora je puno. To ti stvarno daje jednu širinu koja…

Ivan Minić: Mnogo je dropouta koji su se upoznali na fakultetu i napravili firme.

Slobodan Radeta: Da, da, da.

Ivan Minić: Ne znam baš toliko takvih slučajeva ima kod nas. Nema ih mnogo.

Slobodan Radeta: Jeste.

Ivan Minić: Znam ja neke, ali nema ih mnogo. Ali, da, to jeste… Meni kad razmišljam o tome, OK, meni je ostao diplomski i u nekom trenutku je Linkedin objavio da sam diplomirao i onda su mi ljudi čestitali. I kao napisaću diplomski, evo obećavam, napisaću diplomski. Ali, upravo je ta kao varijanta da u suštini ti za ono čime se baviš, za ono čime se ja bavim, ne treba ti. Ali mi nekako žao da ono što je urađeno ostavim nezavršenim. Jer to je kao da si napravio kuću, opremio sve, samo nisi stavio krov.

Slobodan Radeta: Jeste, jeste! Samo fasadu nisu što je uobičajno u Srbiji, nažalost. 🙂

Ivan Minić: A u kom trenutku krećeš sa svojim kontaktom sa gastronomijom?

Prvi kontakt sa gastronomijom

Slobodan Radeta: Pa, i ta… Zato sam rekao, u stvari, u toj firmi u kojoj sam radio negde jedan od aspekata, u stvari, koji nas je naučio taj čovek koji je bio vlasnik, negde on je imao zanimljiv sistem upravljanja firmom. I kafana je bila veliki deo. On je veliki ljubitelj kafane i tako. I onda je sve što je moglo da se dešava, svaki sastanak koji nije morao da se desi negde drugde – baš da je morao, on se dešavao u kafani. I tu sam naučio da jedem i da pijem, u stvari. 🙂 To je bilo prvo neko iskustvo pravo, gde si ti tu sad već nešto gost. Zaplet i Lovac su bile kafane koje su bile matične za tu ekipu iz firme. I to Zaplet ne kao Vlada Zaplet, nego Vladin ćale iz vremena Hajduka. Oldschool ta priča. Tu sam nekako učio o kafani i tu sam se negde nakačio polako i na kuvanje pre svega kao lično. Imao sam tu ekipu u kojoj su svi bili u tom fazonu. I onda smo nešto redovno kuvali po kućama. To nam je bio način druženja, znaš. Nije bilo sad idemo. Tu smo mi još uvek klinci. To je sve 25 godina, recimo. Nismo ostareni poslovni ljudi. To mi sad malo koketiramo kao s poslom. Nije to to. Ali, tu je krenulo i tu je u stvari nastala ideja da nešto u tom pravcu… U stvari, saznao sam da postoje škole kuvanja u svim svetskim metropolama i to na stotine škola. Gde god da prodaješ – imaš Barsi… One su posle se ispostavilo uglavnom specifično vezane za turizam. Ti u Barsi imaš sto škola kuvanja i svi sto škola kuvanja suštinski okrenute ka turistima. I svi imaju u programu da te vode na pijacu, da kupiš sastojke i onda ideš tamo i spremaš paelju. Znaš, nije to nekako bilo – nije imalo neku širinu nekog možda… Sigurno ima nekih, ali pričamo onako generalizovano. I onda je nastalo to kao ideja, da bi eto možda bi to bilo lepo, pa da mi imamo neko mesto gde mi možemo da se družimo. Što se družimo po kućama, mogli bi da imamo neku lokaciju, gastro neki hub. Tako su nekako prve ideje o tome došli. I onda sam u stvari istraživao šta je u tom trenutku bilo u ponudi. Neko od uvoznika, recimo, paste, čini mi se onih crvenih sosova. Jedna od tih firmi je imala nešto na sajtu. Na primer, imaju radionice i to. I to sam ja nešto njih kontaktirao da vidim šta rade. I nije niko, na primer, nikad odgovorio na mejl ili tako nešto. I onda sam skontao da od tog nema ništa. I opet iznenađujuće za mene, pošto ja jesam prilično analitičan, ideja, u stvari, biznis ideja je bila totalno neistražena. U stvari, cela biznis ideja se zasnivala na tome da ja kažem: Vidi, ako može Barselona da ima 45 škola kuvanja, mora da može Beograd da iznese jednu. I to je bio ceo biznis plan. Što je potpuno sad iz ove perspektive nekako suludo. Možda ja nisam imao ni resursa. To je bilo na nivo ideje jednog hobiste u krajnjoj liniji. I onda je u stvari… Mi smo tu se bavili prodajom u toj firmi. Ja sam u nekom trenutku postao direktor te firme. To je bila mala firma koja je imala veliku sestrinsku firmu. Mi smo bili samo za jedan aspekt zaduženi. Posao sam direktor te firme male. Vodio firmu, bio sam tu jako uspešan. Ponosan sam na taj neki posao. Upetostručio sam za par tih godina što sam vodio tu firmu posao. I proširila se firma, nije više bila mala tako firma i tako. Napravili smo dobar posao. Međutim, desi se nesrećna okolnost da je tog našeg principala, u stvari, kupila jedna veća svetska firma. Na globalnom nivou oni su prodati. I ta veća svetska firma je imala ogromnog svog zastupnika u Srbiji. I suštinski ceo naš posao je bio viđen da će da pripadne toj firmi – matičnom zastupniku te veće firme. I onda je tu polako počeo da… Meni se čini iz moje sad perspektive vlasnika je nešto tu malo uhvatila panika zbog te pretumbacije i onda tu smo počeli da se razilazimo u nekom poslovnom smislu. I onda sam u stvari ja prestao tu da radim posle, recimo, pet-šest godina. I tražio sam drugi posao. Imali smo nekakav dogovor da sam ja tu zato što neke sertifikate sam ja imao za validacije, koje niko nije drugi imao, pa smo se onda dogovorili dok ja tražim posao da ja budem tu njima na raspolaganju – plaćaju platu i tako. I sad ja u tom nekom svetu u datom trenutku prilično sam ja bio mlada zvezda. Ne u mojim očima, nego tako iz neke – zvali su me za nekakve poslove druge iz konkurentskih firmi. Napravio sam ja fin uspeh nekakav. I tad kad sam prestao da radim, apsolutno nije bilo šanse da nađem posao. To je prosto bilo neverovatno. Ja sam baš nekako mislio to će lagano, neko će jedva dočekati. Pri čemu ja sam išao sa pozicije generalnog direktora, ali nisam tražio poziciju generalno direktora. Neki sales da vodim, nešto nije ni bitno, budem sales. Nije mi odlučujuće bilo. Igrom slučaja sam ja tu – bila dovoljno mala firma da možeš da postaneš neko ko nešto rukovodi za kratko vreme. Međutim, tu se jedno šest meseci nije desilo ništa. I ja u tih šest meseci – tu dolazimo u stvari do škole kuvanja – ja u tih šest meseci smislim da: Eto, taman sam imam malo vreme dok ja sad tražim posao, nemam puno obaveza i tako, mogao bih tu školu kuvanja da osnujem. Upoznajem Filipa Ćirića, Fiću iz Home. Tada još uvek Homa nije postoja, ali u stvari mi smo imali kancelarije blizu restorana Na ćošku. A Fića je u tom trenutku bio konobar u restoranu Na ćošku, a mi smo tu bili redovni gosti kod njih. I u nekom trenutku ja sam razmišljao – počeo sam da pišem nekakav blog kuvarski, kulinarski. Gastro, ne samo kulinarski. Hteo sam, recimo, da pišem recenzije restorana. To mi je bilo kao kul. I smatrao sam se pozvan da to radim, što sad verovatno ne bih mislio da sam u tom trenutku bio pozvan da budem nekakav ocenjivač. Ali sam to hteo i onda sam njega pitao u nekom trenutku. Je li vam ne bi smetalo da ja  fotkam – ne treba mi ništa. Ja ću da platim svoju hranu. Nije ništa sporno, nego da li vam ne smeta u restoranu samo da fotkam jela i to. Nije to bilo možda tako uobičajno kao sad telefonom. Pri čemu se ja celog života nešto bavim fotografijom i tu sam fotografije video – to je nešto što je moja velika ljubav. I onda sam ja hteo da to bude kako treba, pa svetlo, pa ovo, pa ono. I on je bio u fazonu a šta ti radiš, šta pišeš to. I ja kažem: Pa, ja pišem tu neke recenzije. Da, ta njihova je bila prva i jedina koja je ikad napisana. I on kaže: E pa, ja pišem knjigu! -Kakvu knjigu? -Pa, ja sam kuvar. Ja pišem knjigu. I tu se Fića i ja kao… I on izvadi, kaže: Hajde da pijemo kafu, pa ćemo da pričamo. I on izvuče nekako – on je već tad nešto za tu knjigu imao i slike. Bilo je to u tom trenutku cutting-edge. U smislu gastronomije, već tad je on svašta znao. Fića je talenat veliki i vezan za hranu. I dan-danas, na stranu uspeh koji je napravio kroz posao, ali jeste talenat nedvosmisleno. I mi odemo na nekakvu kafu. Meni je bila ideja da u stvari iskoristim poznanstvo s njim da pitam da li bih ja mogao da držim te radionice u restoranu Kod bate, u stvari, tu Na ćošku, kad oni ne rade. Jer jedan dan u nedelji nisu radili: da li nedelja ili ponedeljak. I odemo na kafu i ja mu kažem ja sam mislio to. A Fića onako bahat, naravno, s tuđim parama je lakše, on kaže: Ma, jok! To ti je glupo! Šta ćeš to, držiš tu radionicu. Ti treba da uzmeš neki prostor i napraviš to – napraviš školu! Šta te briga, to ti je lako! Tako je on to lagano objasnio…

Ivan Minić: Vrlo ležerno.

Slobodan Radeta: Da, ležerno! 🙂 Ma, to ti je ništa. Uzmeš neku gajbu, pa ćemo tamo da kuvamo. To će da bude super. Šta ti znaš? Ja kažem: Pa, ne znam. Mogu da radim prodaju. Ja sam tu ljubitelj, nisam autoritet iz oblasti hrane. On kaže: Ja ozbiljno to kuvam. Ja se time bavim. Ako hoćeš, ja ću ti budem predavač. I tako Fića mene naloži kako je to najprostija stvar na svetu. Šta, izvadimo to. Napravimo prostor. Daj da vidimo sajt. Imao sam nekog drugara koji je, i dalje je Bogu hvala, koji je jako dobar dizajner grafički i Vlada Popović. I ja kažem Vladi za ideju, Vlada kaže: Ma, napravimo mi sajt. Nema problema. Sad ćemo mi sajt. Krenemo da pravimo sajt, sa Fićom radionice. Šta bi pisali? To nekako krene da se sklapa u par meseci i to nekako naiđe na dovoljan nekakav odziv da se napuni prva neka radionica koju smo mi objavili. Napuni se – kao 12 ljudi, 15 ljudi će da dođe. I ja još uvek nemam prostor. Mene zovu ljudi, kažu: Važi, mi smo… Treba da se dođe? A ja kao javićemo vam. I onda zovem agenta: Daj, moramo da nađemo. Tako sam bio u poziciji da je pre bilo interesovanje nego što sam imao prostor, što je prodajno dobro. Bolje nego da imaš prostor, a da nemaš interesovanje. Ali je bilo malo napeto. I to je u stvari tako krenulo u jednoj gajbi u centru grada iz koje smo brže bolje pobegli posle jedno godinu dana zbog komšiluka, ipak prolaze tu grupe ljudi, komšinica iznad bila neka delija kojoj je sve mirisalo: sad je smrdi ono, sad je smrdi ono. I suštinski shvatim da to ne može da bude prostor koji je u stambenoj zgradi gde se kuva. Uvek će da bude neko kome nešto smeta. Pa, onda posle godinu dana smo se preselili tamo na Autokomandu, gde smo ti i ja videli. Ti znaš taj prostor. I to je u stvari bio početak škole kuvanja. Fića je tu bio predavač. Ja sam bio klovn, animator, domaćin. I ja sam u stvari fotkao. Mislim da marketinški gledano u tom trenutku – to je 2010. – iz moje perspektive Fejsbuk je tu tek – ne znam timeline, ali za mene je Fejsbuk tek počinjao da bude nekakav mediji…

Ivan Minić: Pa, tad je počinjao da bude vrlo masovan.

Slobodan Radeta: Da bude masovan. Imali smo mi Fejsbuk i to, ali nekako tad je bila čini mi se ekspanzija. I onda su u stvari ljudi koji su dolazili na radionice imali u stvari super fotke, jer ja kao se bavim fotografijom. Nisam profesionalni fotograf, nisam išao nikad u tom smeru, ali bude to bolje nego što su oni imali do tada. Ne računajući verovatno svadbe. Možda bolje i od tih nekih lošijih svadbara i to. 🙂 Ali su oni imali super fotke  sa radionice i onda su oni u stvari to svi shareovali. Zbog svojih fotki, jer su bili lepi na fotkama, imali su dobre fotke. I onda je to nekako u stvari organski je imalo taj neki rast, jer priča praktično išla od usta do usta. Imala je taj efekat kao kad ti neko preporuči. Oni su u stvari shareovali svoje dobre fotke i kul su. Eto, sad ima u Beogradu škola kuvanja, kecelje Il Primo. Sve je to bilo nekako lepo upeglano u lepom prostoru. Taj stan je bio lep, nešto sav u drvetu. Kul je izgledao. Dobar je setting nekako bio, dobra energija što kažu. I tako je počelo, u stvari. Format je bio radionice. Oni dođu, kuvaju i posle se u stvari klopa to što su skuvali. Toče se dobra vina, dobra pića. I taj model, bogu hvala, pa negde završio. Jer je to bilo neodrživo pošto je to postojalo – to su ozbiljne žurke nastajale. Znaš, krećemo u sedam, a fazon gosti izađu u četiri ujutru odatle. I bilo je užasno iz perspektive preduzetnika, bilo je užasno naporno, jer sam ja hteo da imam dve radionice svake nedelje, što je osam radionica mesečno. I bila je ideja da se svaka od tih radionica proda. I sad prodavati nedelju za nedeljom to je potpuno neodrživ posao. Ja sam radio tad 18 sati dnevno, nisam stajao ni u jednom trenutku. I uopšte nisam kapirao da mi treba drugi format. Znaš, mi pravimo za sve vizuelni identitet. Zamisli za dve radionice nedeljno ti radiš sve banere, pa marketing, pa ovo, pa ono. I onda prodaš i to je one time. I onda to prođe i onda radiš za sledeću. I tako. To je potpuno ogromna količina posla…

Ivan Minić: A bile su tematske.

Radionice u okviru škole kuvanja

Slobodan Radeta: Da, tematske. Raznorazne. I to je bilo na nivou entuzijazma. Ja se sećam neke radionice – pravili smo radionicu, ja sam u nekom trenutku sa dobrom prijateljicom bio u Marseju. Ona je isto tako zaluđena za klopu, koleginica iz te firme. I često smo relativno putovali, ali tematski krenemo na put i znamo samo koje ćemo restorane da obiđemo. Ne znamo gde spavamo, ali znamo gde jedemo. I onda smo završili u nekom trenutku Marseju, u čuvenom restoranu Miramar. Miramar je restoran gde je nastao bujabes. Tu svi iz one luke tvrde da je kod njih nastao, ali kao Miramar je ozbiljan restoran i tu smo jeli taj bujabes. I to je stvarno bilo fantastično jedno iskustvo. Ali, bujabes je ona, ko ne zna, supa riblja od ulova. Ne znam šta se ulovi tog dana, pet-šest-sedam različitih vrsta kvalitetne ribe: šafran i tako. I napravio sam onda ja radionicu sa tim iskustvom. Daj sad da donesemo u Beograd bujabes. I onda smo pravili radionicu bujabes. Ja se sećam da sam nakupovao – ja sam radio nabavku, to mi je isto bio deo posla – i ja se sećam da sam kupio ribe bio za – 250 evra je, na primer, koštala riba koju sam kupio. Da bi to sve bili divljaci, brancini, da bi bile ozbiljne ribe i to. Imali smo pet polaznika na toj radionicu, koji su tu na radionici po 50 evra po osobi. Imali smo 250 evra troškove, ne računajući ovo Fića, mene, kirije, struje i to. Ali, po 250 smo imali i plus. Tako da ozbiljna neka negativna nula, ne pozitivna nula. Nije to imalo mnogo veze sa biznisom. Na momente baš je onako jahalo na našem entuzijazmu i ljubavi prema hrani i istraživanju i ideji da se nešto predstavi, da bude nešto novo, da bude urbano, ne u onom izvikanom smislu. Nego da ponudiš nešto što imaš u nekakvim svetskim metropolama. Ja sam imao sreće dosta da putujem u životu, i zahvaljući i tom deda-ujaku Rajku između ostalog. Ali, nekako to je bila ideja: da se edukuje opšta populacija, da bi imali – to sam ti čini mi se i pričao, anegdota istina, da u nekom trenutku sam baš u Zapletu je negde prelomljena ta ideja otvaramo školu kuvanja – otvaram. Nešto smo došli na neku večeru i poručavali klopu. I ja sad poručujem tuna steak, tad sam se ložio na to. I kako zaustim da kažem konobaru samo da – pri čemu, pazi, Zaplet ozbiljna kafana – ozbiljan restoran, ozbiljan servis, jedan od najboljih servisa ikada, posle i Dijagonale, itd. Jako poštujem Vladu kao ozbiljnog ugostitelja. Znači, ozbiljno mesto. Ja samo da zaustim da kažem, u stvari, a konobar me prekine i kaže: Znam, znam. Samo da bude skroz ispečeno. A ja sam zaustio da kažem samo da ga pecnu, nikako da mi prepeku tuna steak. To je đon, bolje da jedem đon umesto… I u stvari tad shvatim nije on to rekao zato što on ne zna, verovatno i zna da to ne treba tako, nego njemu svaki gost koji dolazi u Zaplet traži. Dovoljno da on ima hrabrosti da me prekine i kaže: Ma, znam šta ćete da tražite.

Ivan Minić: Ja se sećam pre jedno pet godina ili šest godina, tako nešto, mislim da je pet, smo bili na MotoGP trci u Barseloni. I u jednom od okolnih sela pošto je i sama staza Katalunja je u Granoljersu, pored Barselone, tu vrlo blizu je jedan restoran sa dve Mišelin zvezdice. Bio proglašen za najbolji restoran u Španiji. Došli smo tu. I sponzorska je večera, ali mi smo prethodnih sedam dana jeli junk, jer ne možeš da stigneš ništa drugo, jer si na trci po ceo dan, odnosno na stazi, na treninzima, intervju i sve to. Kad ideš sa Srđanom Ercegom na MotoGP, to je jedno vrlo interzivno iskustvo koje traži celog tebe. I dolazimo tamo i tu je cela ekipa. I u principu jesmo mi videli svašta u životu, ali nismo se baš mnogo išli po restoranima koji su tog tipa. I tu je između ostalog i snimatelj i još par ljudi, i snimatelj koji nas pita kako da objasni konobaru za steak da bude ugljenisan. 😀 Ja stvarno ne znam. Kažu mu very well done. Ali, onog trenutka kad si krenuo da izustiš well, on je već okrenuo glavu.

Slobodan Radeta: Već si u problemu.

Ivan Minić: Već je bio u fazonu…

Slobodan Radeta: Vidiš, nisam imao to iskustvo u Španiji. A Francuzi su tu još luđi i još bezobrazniji. Ja iz perspektive tada kada još nisam bio toliko u hrani, pa je meni francuski način pripreme steakova, koji ti sad i kad tražiš bien cuit, taj neki najviši koji je – ma, nije ni to po njima pristojno, ali najviši nivo pečenja, oni ti stvarno donesu. To je bien cuit, kao lepo ispeglan, dobro ispečen, ali prvih dva milimetra. Dalje je ono unutra… Kakav crni medium ili nešto. To je ozbiljno nepečeno i dalje. I onda ja kad krenem da objašnjavam, tres, tres bien cuit – jako, jako. Mrzi te i otvoreno te mrzi. U fazonu glupi turista.

Ivan Minić: Ovde je bila varijanta dvaput je vraćao čovek i na kraju sam ja bio u fazonu hajde, molim te, uzmi.

Slobodan Radeta: Uzmi pljeskavicu! Uzmi burger! Pa, da. I onda sam skapirao da u stvari opšta populacija u stvari, što je neminovno slučaj verovatno u svakoj zemlji, negde hranu koja nije naša nacionalna pogotovo ne zna da jede. Nema informaciju o tome da postoji bolji način, da može da bude ukusnije. Mi stalno imamo, recimo, u školi priču oko džigerice. I ti kad dođeš – imamo neku radionicu i šta ćemo sad da spremamo, i ja kažem sad ćemo da spremamo neki ćibreo. To je na italijanskom kursu. To je neki italijanski ragu od džigerice. I onda se tu pola ljudi koji su došli da kuvaju: U, džigerica! Ja ne jedem džigericu!

Ivan Minić: Kakvi su to ljudi?! 🙂

Slobodan Radeta: 😀 Znaš šta je u stvari fora? Ja i njima kažem, to je potpuno logična stvar. Naše majke, bake, ko god je bio domaćica u kući, ko god da je kuvao, koliko god da su bile dobre domaćice i perfektno kuvale neke stvari, niko od njih garantujem životom, ko nije možda negde iz inostranstva živeo, nije imao tu instituciju da džigerica treba da bude spremljena na srednje. Nego, sine, uzme onu džigu i spali je. Ni na sivo ono gorko, nego na crno – ugljeniše je, razumeš. I ti si sad kad si mali, ti imaš šest-sedam godina, i baba ti sprema džigericu s lukom, ugljenisanu – i em je gorko, em nikakve sreće nema. I normalno da je pola ljudi u fazonu ne, ja to ne jedem. To su traume iz detinjstva. Ja kažem: Nema veze, probajte. Pa, vidite, možda vam se promeni. I onda stvarno kad probaju, pogotovo neku koja je finija, teleću džigericu, nešto što ulazi u domen specijaliteta, ne pričamo o pilećoj – potpuno okrene im se ideja o tome. Što znači da može, u stvari. I tako je u stvari nastala ideja škole. Moja ideja je bila hajde da nekako da se investiram u to, da naučim ljude – vrlo optimistično i altruizam neki težak – da naučim ljude da jedu. Ali, ne iz perspektive – to nikad nije bilo, sad možda ovo ružno zvuči, nije nikad bilo iz perspektive nekog apsolutnog autoriteta. Jer ja to nikad nisam ni bio. Ja sad da sam obrazovan na nekom prestižnom kuvarskom koledžu negde, pa sad ja da dođem iz perspektive autoriteta. Ja sam iz perspektive hobiste, u stvari. Neko ko to voli, ko voli da istražuje, ko je nešto novo saznao. I to je bio nivo na kome smo se uvek, i dan-danas, obraćali publici.

Ivan Minić: Znaš šta? Ja mislim da je to jako bitno zato što na taj način možeš da izazoveš i to povezivanje. I oni mogu da se…

Slobodan Radeta: Pa, lakše je, pitkije je, svakako.

Ivan Minić: Mogu da tebe vide kao nekog ko je njima blizak. I kada vide tebe su u fazonu OK, uz malo truda, posvećnosti, mogu i ja da budem dosta bolji u tome. Kada gledaš kako profesionalni kuvar nešto radi, ti si u fazonu iseći ću prste; ako ne isečem ruku do lakta, ništa nisam uradio; biće mrtvih; povrediću nekog drugog; ja ovo ne želim da držim u ruci.

Slobodan Radeta: Jeste. Imaš neverovatno veliki broj ljudi – posle kada se to malo izdefinisalo u školi i tako… Jedna stvar od kurseva koji imamo u ponudi, i dan-danas, ne računajući sad koronu i ovu situaciju, ali su u stvari ceo serijal kurseva kuvanja koji se zovu Osnove kućnog kuvanja, koje vodi moja koleginica Tanja. I oni su baš namenjeni ljudima koji nikakve veze nisu imali sa kuvanjem. Ne sad neko ko se oseća malo nesigurno, kao ja kuvam, ali možda da unapredim. Ne, ti si nisi početnik. Početnici kod nas dođu i kažu: Ja ne znam da oljuštim pomorandžu. Nikad nisam razbio jaje, ili, nikad nisam skuvao čaj. To je za mene početnik. 

Ivan Minić: Pa, eventualno čaj. 🙂

Slobodan Radeta: Eventualno čaj, kad mu baš bilo loše! Kad ga baš mučio stomak! 🙂 Ali, hoću da ti kažem, apsolutni početnici koji dolaze. I gomila njih je u stvari u ogromnom strahu od kuvanja.

Ivan Minić: Naravno.

Slobodan Radeta: Preplašeni su u stvari kuvanjem. I onda Tanja je to super za njih, da kažem, mediji zato što ona tome pristupa užasno analitično i ništa se ne podrazumeva. Nema nikakvih… Naravno da nema glupih pitanja, ali baš, baš nema. I to nema veze, totalno nezavisno od svakog drugog iskustva u životu tih ljudi. Zato što, recimo, meni je dolazila, sećam se, devojka koja je, na primer, veliki direktor neke firme. Ne sećam se da li je njihova porodična ili je – nije ni važno. Ali, fazon ima 80 ljudi ispod sebe. I super je uspešna, pametna. Super, sve pet. Ali, ona je došla i bukvalno me odvela na stranu i rekla: Ja imam problem. Ne znam, nije mi nikad jasno. Ne znam kako da ti kažem, sramota me, ali takva je situacija. Ja ne znam koja je razlika crni, beli, crveni luk. Meni to ništa nije jasno. Ovaj što je crni nije crni. Beli jedini. Ali, nije prosto – žena koja je super car. Tako da prosto to je jedan deo iskustva. Kao ti sad mene pitaš nešto o formuli. Ja bukvalno ne znam, sem da ima četiri točka. Ne znači da sam manje sposoban ili glup. Prosto niti jedan deo tvog interesovanja bilo u nekom trenutku tvog života i onda u trenutku kad postane, onda se mi tu nađemo da im neku tranziciju napravimo. I jako sam u stvari ponosan na činjenicu, pogotovo u okviru tih kurseva, tog serijala Osnove kućnog kuvanja, gde se bavimo početnicima, ljudi prokuvaju. I stvarno počnu da kuvaju, ljudi koji nikada nisu ušli u kuhinju počnu da kuvaju i vide da nije ništa strašno. Zato što ti im negde složiš. Oni prvo prođu kroz to, prođe im kroz ruke – oni su ti koji kuvaju u školi. Drugo, suštinski kuvanje kada ti razložiš na sastavne delove, to su vrlo neke banalne operacije. Ti imaš dosta nekog ljušćenja, seckanja, onda neke termičke obrade. Ima tu sad hiljadu nijansi, ali kad ga rastaviš da ga objasniš…

Ivan Minić: Inženjerski kada ga postaviš.

Slobodan Radeta: Inženjerski kad ga postaviš, baš to, to su vrlo proste operacije neke koje su – to ne deluje ni onome koji nikad nije imao iskustvo s tim ne deluje komplikovano. Možda ima sto pitanja. OK, prženi luk – čitam recept i u svakom receptu piše pržite luk dok ne postane staklast. Znaš li koliko sam ja puta čuo šta znači staklast? Jasno im je šta znači staklast, ali nisu ga videli da postaje staklast. I onda gledamo u šepru: Je li sad staklast? -Nije još, videćete. -E, sad je! E pa, da, logično je! Ali,  to ne možeš da vidiš na Jutjubu. Ne možeš da staneš iznad šerpe i da čekaš da postane staklast. Meni je gomila ljudi bila u fazonu: Kako ćeš da imaš školu? Ti učiš, a sve ima na Jutjubu. Sve ima na internetu, sve je dostupno. Taj biznis nema rezona. Bez veze. Ali, daleko je od toga, naravno. To neko uživo i neka priča… Sve ima svoje.

Ivan Minić: I u knjigama o mentalnom zdravlju…

Slobodan Radeta: Pa, jeste! 😀 Divno je imati internet na raspolaganju. Ja kad nešto novo razvijam, daleko od toga da sam ja… Držim kurs italijanske kuhinje opet iz perspektive ne nekog autoriteta za italijansku kuhinju, nekog ko sad već ozbiljno zna da kuva, zna bazne procese, osnovne elemente i sa takvim znanjem ti lako možeš da neke stvari mnogo brže usvajaš. To neko bazno znanje je tu. Ali, super je meni zanimljivo. Ja pravim kurs italijanske kuhinje i onda smislio da bude po regijama: šest časova – šest regija specijaliteta. I onda istražujem te neke specijalitete koje onda ima smisla da ubacim u format, koje imamo vremena da spremimo u sat i po vremena, itd. I super je da ti u stvari možeš da istražiš, da dođeš do informacija šta sve ima, šta sve postoji, jer za inspiraciju i to. Ali, ti u stvari moraš mnogo, mnogo, mnogo da znaš da bi znao da to što pročitaš da to ima smisla, da će baš to imati smisla. Ti sad tražiš recept za karbonaru, naći ćeš sto hiljada recepata za karbonaru. I po kom ćeš da spremaš? OK, možeš uvek da uzmeš kao Džejmi Olivera ili nekog. Ako si više u kuvanju, kao Mario Batali. Neka ta imena i njihovi recepti. I to jesu populistički. Oni zato jesu popularni zato što su napravili da nešto bude najširoj javnosti dostupno, a da im uspeva. Ali, u principu, mnogo toga je negde šum. Ispostavilo posle 11 godina da stvarno postoji potreba za školom kuvanja.

Ivan Minić: I to što vi radite, pomenuo si sad deo stvari, ali hajde da probamo da oslikamo ceo scope, ceo landscape. Znači, postoji deo priče koji se odnosi na ljude koji su početnici početnici, koji ne znaju ništa. Postoje malo naprednije priče toga.

Formati kurseva

Slobodan Radeta: To je sve u formatu kurseva. Znači, kursevi su nešto što je tematski. Može da bude tematski u smislu po nivou znanja, odnosno neznanja, a može da bude nešto što je vezano određenu geografiju. Imamo, recimo, kurseve francuske kuhinje – dva kursa. Pa, kurs italijanske kuhinje. Pa, kurs nekih azijskih kuhinja, eklektično, iz svake zemlje po neki specijalitet. Čisto kao neko upoznavanje, dodira malo sa azijskom kuhinjom. Tako da ima različitih tih tipova. I to su kursevi – nekada smo držali te kurseve i oni su bili tada 12 termina, 3 meseca. Međutim, usput se – to je jedna od faza koju smo prošli – skratili smo ih na 6. Na 6 termina i to se pokazalo nekako mnogo bolji format. Na 6 termina ekipa se na kursu taman upozna, taman počnu malo i da se druže i da im bude fino, komotno i da uživaju u tome i to. Nauče svašta nešto, ali taman na 6. času kada treba da završe, u stvari, oni ostanu željni svega toga još. I to sam nekako procenio da je u stvari dobar trenutak da tu zaustavimo, jer to su onda ljudi koji upisuju i sledeće kurseve, nastavke tog kursa i tako. Kad je bilo tri meseca, dešavalo nam se – znaš, prvog meseca imamo 12 ljudi, drugog meseca imamo 10, trećeg meseca imamo 8. Prosto ti ne znaš šta ćeš da radiš za tri meseca. Malo je obaveza…

Ivan Minić: Da, ima i taj momenat zasićenja i možda sa tom vrstom commitmenta, sa toliko posvećenog vremena, ti ulaziš, brate, u neku specijalizaciju, a ne želiš to. Ti si došao da se zabaviš i da naučiš još nešto novo.

Slobodan Radeta: Jeste, tako je. I to je uvek bilo na nivou jednom nedeljno. Jednom nedeljno je u stvari pravi po meni nivo commitmenta što kažeš. Jer sve, recimo, što je dvaput nedeljno, to je već nešto čime želiš ozbiljno da se baviš. Hoćeš da treniraš, ideš dva-tri puta nedeljno. Hoćeš da ideš na kurs slikanja, hoćeš da se baviš slikanjem, ideš dva-tri puta, pet, nije bitno. Ali, ako ideš na nešto što treba da ti bude lagano, uživanje, da ima taj pozitivan jedan…

Ivan Minić: Neopterećujući.

Slobodan Radeta: Neopterećujući efekat, to jedno nedeljno se pokazalo kao jako dobro. Tako da to su kursevi, u stvari. I vezano za kurseve, u stvari, sad kad je korona krenula, napravili smo i onlajn. Onlajn kursevi su u stvari ono što u ovom trenutku radimo. Oni su isto tako, u istom formatu, isto 6 termina i preko Zuma. Koristimo Zum platformu za komunikaciju. A ideja je da u stvari dostavimo im unapred spiskove namirnica koji oni trebaju da nabave. Promenio se malo format. Ono što smo mi nabavljali, oni dođu i onda kuvaju. Sad oni u stvari svako za sebe nabavlja, ali je u stvari došlo je i nekih super efekata iz toga, koje u stvari nisam očekivao uopšte. A to je da, recimo, porodica nekog ko ide na kurs kuvanja u Il Primo školu kuvanja oni ne znaju ništa o tome. Znaju da ide keva na kurs kuvanje, ide ćale na kurs kuvanja. Ali, to je njihov dodir. I on dođe, kaže: Kako ti je bilo? Bilo ti super. I to je to. Možda im on posle nešto sprema, zavisi ko je s kojom idejom tu došao. Ali, nisu mnogo uključeni u tu priču. A u ovoj priči oko onlajn kurseva, u stvari, ta osoba koja je na onlajn kursu ona postoje zvezda porodice, ukućana i to. Jer onda to što kuva za vreme onlajn kursa, onda to posle klopaju svi. I onda oni, u stvari, svi postaju konzumenti kroz njega i on postaje njihov i lični heroj. I mnogo bolji feedback oni dobiju, mnogo se bolje osećaju kad ti spremiš za svoju porodicu – porodice, prijatelje, ukućane, nema veze, koga god. Ali, onda ti dobijaš, u stvari, feedback odmah, instant kako si nešto što radiš. Ti si bio na kursu i ovo je sad ludilo.

Ivan Minić: Znaš šta ja mislim da je važno? Možda preterujem sa procenom te vrednosti, ali mislim da je jako važno da prvo imaš ti odgovornost da uradiš nabavku. Drugo, spremaš u svojoj kuhinji. Nisi došao negde gde ti je neko uradio sve i ti samo prođeš onaj lepi deo. Nego u svojoj kuhinji ti očistiš iza sebe.

Slobodan Radeta: Jeste. Ima pozitivnih, ima negativnih strana. To su stvarno sve pozitivne. Ono što je negativno što u damo trenutku ja preko Zuma ne mogu u svačiju šerpu da zavirim i da kažem: E, sad je pravi trenutak! Nego moram kroz priču da im to približim, i, naravno, da odgovorim. Imamo komunikaciju normalno live. Ali, znaš, sad neko kaže: Meni malo nešto se razdvojilo. -Šta se razdvojilo? Meni se nikad nije razdvojilo, pravio sam ga 700 puta za 10 godina. Prvi put čujem! Šta se razdvojilo? Možeš da snimiš? Onda snimi. Vidiš šerpa. Znaš, kamera na telefonu – ne vidiš ništa.

Ivan Minić: Ili para! 🙂

Slobodan Radeta: Da, da, izlazi neka para! Nemaš pojma šta je! 🙂 Ali, meni se razdvojilo! E, to je, recimo, mana što ja ne mogu u svaku njihovu šerpu da zavirim i da kažem: E pa, dobro, to je zato što si ovo ili ono uradio. Ali je ispalo da ima, u stvari, mnogo pozitivnih tih nekih efekata. Čak sam u nekom trenutku razmatrao kao neku biznis ideju da se spojim sa nekom ekipom koja je radila distribuciju hrane i da u stvari njima dostavljamo pakete gotovih namirnica za određen čas. I onda sam intervjuisao, u stvari, polaznike kursa i te neke stare polaznike, i većina njih se izrazila da im je to… Ja sam to razmišljao – to ti je malo luksuznije, imaš jedan korak manje ili nekoliko koraka manje. Dođeš kući, ti otvoriš onaj paketić i uključiš se na čas i strava. Da to bude nekakva premium opcija. Međutim, dosta njih se u stvari izrazilo negativno prema tome, odnosno izrazilo pozitivno prema ličnom obavljanju nabavke. Da im je ta nabavka koju rade, a koji ne rade inače – pogotovu, u stvari, verovatno oni koji ne rade svaki dan…

Ivan Minić: Dobro, to je doživljaj.

Slobodan Radeta: To je onda doživljaj. Oni kažu: Ma, ne. Mi volimo. Mi imamo subotom – idemo na pijacu, mi čitamo, mi biramo tikvice, biramo sve što si tamo napisao. I mi srećni čekamo čas. Tako da je to bio deo doživljala. U stvari, nismo otišli u tom pravcu, sa tim isporukama, pogotovo što bi to bila logistička negde noćna mora, ali je bila eto ideja. I feedback je bio potpuno u fazonu ne, ne, mi hoćemo da nabavljamo sami; to nam je super. Tako da lepo je. Da ne pričamo o onome što zvuči kao neka dogma, a je u stvari vrlo životno i meni je lično bitno, a to je ta neka ideja da ti stvaraš neku vrednost za te ljude kroz to da ih okupljaš za stolom, u stvari. Stvaraš povratak u neka srećnija vremena , u neko detinjstvo, daješ ih tu neku možda emociju da, u stvari, sad će ćale. Znaš li koliko je žena kupilo muževima svojim onlajn kurs? E, sad ćeš ti, care, malo da…

Ivan Minić: Ja mislim da čak i korona kao dešavanje koje nikom nije bilo prijatno i vrlo je upitno da li možemo da govorimo u prošlom vremenu o koroni, ali da je podstaklo gomilu ljudi da više vode račune, da je podstaklo gomilu ljudi da istražuju neka interesovanja. Da su neki to možda radili i iz nužde, brineći se da uobičajeni život koji je funkcionisao pre, prihodi i sve ostalo – prvo, ne funkcionišu; drugo, dosadi ti da naručuješ non-stop; treće, skupo je. Možeš ti to da priuštiš sebi nekad, ali sad više nisi siguran za svoj posao.

Slobodan Radeta: Pa, svi su postali kao home bakers. Svi su postali pekari. Svi su ušli u…

Ivan Minić: To…

Slobodan Radeta: To je bila manija.

Ivan Minić: To baš i nisam morao da gledao na Instagramu prethodnih devet meseci, ali bože moj. Naročito u periodu dok smo bili zarobljeni u Teksasu, gde nema hleba. Odnosno, ima hleba, ali to nije hleb. To je truleks, u 40 različitih varijanti. Kao klasičan hleb nemaš. Možemo sendvič da napravimo? -Pa, možemo, ali nemamo s čim. I onda u to isto vreme moj dragi prijatelj Nebojša Radović, koji je otkrio čari pravljenja hleba kući, koji svaki dan šalje slike. Ja kao: Brate, prestani! Prestani više to da radiš! Ono ubija! Ali, da, dosta su se ljudi aktivirali po tom pitanju. Kod nekih je to možda došlo i kao posledica sediš kući, ugojio si se, hoćeš malo da se dovedeš u red. Sad imaš i vremena. Jer tu si. Nikad više nisi bio kući.

Kuvanje kao terapija

Slobodan Radeta: Ma, znaš šta je? Mislim da je jedan važan aspekt toga bio neko održanje mentalnog zdravlja.

Ivan Minić: Sigurno.

Slobodan Radeta: Jer mi smo u nekom trenutku imali jedan zanimljiv kurs koji je projekat koji sam ja pravio sa prijateljem koji je psihijatar – psihoterapeut. Imali smo kurs koji je bio drugačiji od drugih. Ovi drugi su svi bili klasični kulinarski. Ovo je bilo nešto što zove Terapija kuvanjem. I u stvari nas dvojica smo vodili taj kurs. Svako iz svoje neke perspektive. On kao psihijatar je u stvari istraživao pozadini… Ima nešto što kuvanje svakako jasna kao radna terapija, radno-okupaciona terapija, itd. Ali je on u stvari svojim nekim mini-predavanjima, odgovaranjima na pitanja, intervencijama tokom radionice davao legitimitet u stvari toj ideji kuvanja kao terapiji iz jedne stručne perspektive. A ja sam pa jednu drugu perspektivu u stvari na tom kursu usvojio, a to je bila hrana koja utiče na raspoloženje. To je tema kursa. I onda je bila hrana sa naučne strane, što je opet negde meni blisko sa tom pozadinom iz hemije, ali hrana koja utiče na raspoloženje. Pa je bila, na primer, hrana protiv aksioznosti je bila tema, pa hrana za održanje energije tokom dana, pa hrana za dobar san. I bilo je užasno zanimljivo. To smo radili pre korone mnogo, nevezano za to. Ali, hoću da ti kažem, ono što smo tu nekako do informacija do kojih smo došlo je da kuvanje je užasno, užasno zdravo. Mi to uvek kažemo privatno i kao laici: Ma, to je radno-okupaciona terapija. Ti si lud, pa ti sad treba. Ali, ne. Na stranu što je to stvarno terapija, a sa druge strane, ideja za to je potekla tako što sam ja video nekakav članak o nekoj ženi koja je negde u Njujorku – i to je bilo u nekim ozbiljnim novinama relativno američkim – u Njujorku ona je napravila nekakav kurs koji se zvao Art of Cooking. Nešto vezano. Terapija kuvanjem, na primer. Nešto u tom smislu. I ja sam bio u fazonu jao, što je ovo zanimljivo. I onda sam ja u stvari pročitao taj članak i shvatio da ona ne radi ništa drugo do onog što ja radim već 10 godina sa školom, a nikakve imalo veze ni sa psihoterapijom. Ona je samo proglasila da je to blagorodno i da je to zdravo da se kuva. I ona je u stvari imala radionice kulinarske. Imala je isto manje-više ono što smo imali i mi. Ali mi je tad pala na pamet, a znajući Sašu Misličića, palo mi je na pamet – to sam njemu pitchova. Vidi, možda bi mogli nešto da spojimo tvoje stručno i moje. I stvarno verujem da je i ovom periodu korone to uključenje u kuvanje da je bilo užasno zdravo za sve one koji su…

Ivan Minić: Na ličnom primeru mogu da potvrdim. 🙂

Slobodan Radeta: Da, da, u nekom terapijskom. Svako na svoj način nekako doživljavao…

Ivan Minić: Mnogo je lakše, posebno ako si muško. Ustaneš ujutru, onda kreneš da sečeš luk, onda ti niko ne pravi pitanje što plačeš.

Slobodan Radeta: Tako je! 🙂

Ivan Minić: Šalim se! 🙂 E sad, priča sa školom kuvanja negde smo je oblikovali u nekom obimu sada. Mislim da smo dali ljudima otprilike kako to izgleda. Sve ostalo mogu da se informišu na sajtu i da prate šta se dešava na mrežama. Ali, to nije jedina stvar koju ti radiš. Odnosno, to je kao posledica toga je došlo da radiš i razne neke druge stvari. I konsultantske, itd. I mnogi te zapravo znaju i po tome. Meni se par puta dešavalo da sedim ovde u obližnjem restoranu u kome je IPTV i sad naručili smo neku klopu, itd. I gledamo i kao: Evo ga Sloba! Što je lep momenat. Ja volim da vidim drage ljude koji me sećaju na neke super trenutke. Ali, to je, recimo, jedna od stvari koja je vrlo vidljivo. Znači, ti si jedno od lica Kitchen TV-a.

Slobodan kao TV kuvar

Slobodan Radeta: Jeste, Kitchen TV je regionalni kanal, kome ja imam tu svoju autorsku emisiju, koja se zove Škola kuvanja. Potpuno originalno. Ali, to je u stvari zamišljeno scenario. U stvari, jeste da ja budem ono što jesam. Ja sam negde učitelj kuvanja u svojoj školi, predavač i to. Tako da snimili smo dva serijala tog Škola kuvanja. To se emituje na toj Telekomovoj IPTV mreži. I negde je mnogo smešno što… Ja sam potpuno slučajno ušao u to i bio sam jako loš iz moje perspektive. Imao sam u više navrata neka gostovanja po televiziji. To bude neko ko je voditelj, pa kao što mi sad pričamo. I ja sam tu uvek bio nekako opušten, nemam strah od kamere.

Ivan Minić: Imaš feedback.

Slobodan Radeta: Jeste. Imaš neku priču i neko te vodi. Tome služi voditelj. Ti misliš da si ti u stvari marka, ali u stvari voditelj te usmereva, oblikuje. I nekako sam ja došao, kao što ne bi to išao kao kasting. Imaju oni sad kasting, pa uvek im je to zanimljivo. Odeš da vidiš. Ja odem da se dogovorim i oni kažu: Ništa, nećeš da kuvaš kao tako, ali da ti damo smernice šta treba da radiš. I daju mi smernice koje su bile jezivo. U stvari, ono što ja nisam znao – nisam znao o televizijskim. I danas ga uveliko ne znam i dalje. Samo sad znam koliko ne znam. Televizijski zanat, koji je ozbiljan zanat. Oni imaju nešto, oni se bave… To je ekipa koja je snimala sa Vokijem Kostićem sve one emisije. Ne znam koliko su oni – ja mislim 700 emisija, na primer, su snimili. Oni su jako iskusna ekipa, uigrana. Imaju puno sa kulinarstvom. Oni su, u stvari, počeci kulinarskih emisija kod nas. I onda oni nekako znaju šta radi, šta ne radi. Onda su mi dali: Prvo moraš da gledaš u ovu tačku. Kamera bukvalno ima tačku. Ja sam mislio kao odrednica, pravac. I onda mi pokažu: Ako gledam fazon 5 cm dalje od te tačke, to na ekranu kad se snima to deluje kao da zveram okolo. Neverovatno. Pa, to. Pa, onda… A sve je bilo suprotno od onoga na šta sam navikao. Ja kad vodim radionicu, ja kažem: E, sad ćemo da skuvamo ovo. Kakvo sad ćemo! Nema! Moraš da pričaš u prezentu i u prvom licu jednine. Ja sad sečem luk, što je meni potpuno neprirodno. I tako su mi dali deset odrednica koje treba i ti sad nešto kuvaj. Ja sam mislio o svim tim šta treba da radim i izašao sam…

Ivan Minić: Previše pravila! 🙂

Slobodan Radeta: Previše pravila koja nemam, ali ja sam mislio to sad mora odmah. A oni su bili oduševljeni, kao: Jao, ovo je super bilo. -Ovo je strašno bilo! Nešto najlošije što sam uradio u životu. Bio sam duboko nesrećan, pogotovo što sam mislio da ću da izdominiram. Sad ću da budem novi Karapandža! TV ličnost i to! Baš sam mislio dovoljno je da budeš opušten. Međutim, hvala bogu, zanat kao i sve ostalo je nauka. I oni kažu: Ne, ne, ali ti znaš da kuvaš. To je ludilo. To što ti znaš – ovo ćeš da naučiš, nema veze. Super si. I ja nekako iz potrebe da dokažem da mogu ja to bolje, u stvari, tako to nekako uđe u to. Snimimo taj prvi serijal. I sad igrom slučaja ja nemam taj kanal zato što se on ne distribuira kroz ove koji su u Beogradu dominantni, ne znam, SBB ili koji god. U stvari, pogledao sam samo jednu emisiju koja je na Jutjubu. I treći smo snimali serijal koji isto je moj autorski serijal u kome sa jednom mladom glumicom – Maxi komšije se zove serijal – u kome ona je mlada glumica, blesava, razigrana, zaspevana i to, i mi smo komšije. I ona dolazi kod mene, kao voli da uči – učim je ja da kuva. Ista priča, isto su autorski neki recepti. Tako da tri serijala. Od ta tri serijala ja sam video tu jednu epizodu koja ima na Jutjubu. Telekom ima neku tu politiku koja je meni potpuno čudna. Da Jutjub je neprijatelj otprilike, jer oni su kablovski sadržaj. I onda ne puštaju to. Ja stvarno nisam iz tog posla. Neko pametniji je to verovatno smislio ili nije. Nadam se da jeste. Ali, u svakom slučaju, nemaju tu… Svi su u fazonu Gde možemo to da gledamo? -Pa, možeš da gledaš ako imaš IPTV. Ali, nećeš sad ti da bi gledao moju emisiju da promeniš kablovskog operatera. Tako da u Beogradu, u stvari, meni je to za posao to je trebalo da bude nešto što ima marketinški efekat. Ti postaješ neko TV lice na neki način, ali je to nije donelo nikakav specijalan marketinški efekat meni za školu. A mnogo je smešno što je van Beograda, gde je IPTV u stvari verovatno i jedina opcija, odemo u Pirot – mi ortaci volimo da idemo dole, dole je dobra klopa – u Pirotu, na pijaci, celebrity. Ovo je Slobodan Radeta stigao! I to sa Fićom idem koji je Piroćanac, a Fiću niko ni ne pomene, koliko je njima ozbiljan. Fića bog uspeha Piroćanaca u Srbiji i to. I ja kažem: Fićo, bre, ovo je sramota! Prepoznali me ljudi!

Ivan Minić: Da te pozovem da dođeš da te upoznaju.

Slobodan Radeta: Dođi kod mene. 🙂 Ali je to super jedno iskustvo i nešto što je potpuno van moje zone komfora stvarno bilo. A i fenomenalno iskustvo. Negde kad pogledaš, verovatno mali broj ljudi ima priliku da ima svoju autorsku emisiju na televiziji. I to je nešto što super zanimljivo. Ja baš uživam u saradnji sa tom ekipom.

Ivan Minić: Ja sam prosto sedeći, čekajući da donesu klopu i sve, dosta puta gledao razne sadržaje koji oni imaju autorski. Pošto bilo je to nekad i uveče kad ne možeš da zaspiš kući, pa pustiš 24Kitchen, koji je na SBB-u, koji je internacionalni. Ali, ja to ne mogu da slušam zato što u velikom procentu slučajeva je titlovan sadržaj. I ako nije na engleskom, a nije sve na engleskom. Zapravo, većina.

Slobodan Radeta: Većina nije.

Ivan Minić: Ono što je najzanimljivije nije na engleskom, ja to ne mogu da slušam usput.

Slobodan Radeta: A to ima drugi problem što, recimo, 24Kitchen posle – ja se sećam, ja sam 80. godište – u nekom trenutku je Fashion TV bio uvek, po svim kafićima ide Fashion kao neki sadržaj.

Ivan Minić: I dalje u kafićima ide Fashion, ali u restoranima ide Kitchen.

Slobodan Radeta: U restoranima ide Kitchen, to. I onda je, u stvari, preuzeo primat 24Kitchen, ali je prednost za emitovanje u kafićima, restoranima upravo to što je titlovan. Ti možeš da nemaš zvuk i titlovan. A ovo što mi radimo, u stvari, sad kad ide pošto nije titlovano nema – ili možda i jeste pošto ne znam, nisam gledao, ali mislim da nije…

Ivan Minić: Mislim da nije.

Slobodan Radeta: Onda je to malo problematično za emitovanje u tim kafićima. Ako će neko baš u kafiću da prati recept, više da te vide.

Ivan Minić: Mislim da je tu vrlo značajan momenat – ja volim da gledam i jedan i drugi kad imam vremena i volim da kuvam kad imam vremena. Znači, samo kad je korona. Ali, super mi je, ali imam taj problem, bez obzira što na to što se dostupnost namirnica ovde promenila na bolje u prethodnih 20-ak godina drastično. Sad u suštini imaš skoro sve ovde. I dalje pola stvari koje oni pomene u tom receptu ja nemam gde da nabavim. 🙂 OK, imam ja neku ideju kako ću to da zamenim. Ali, krenuli smo od bicikla, završili smo na…

Slobodan Radeta: Jeste, jeste. To je i meni. Ja kad aktivno radim, onda puno kuvamo u školi. I onda stvarno malo vremena provodim kući kuvajući. Ali, sad opet kako se izmenilo provodim više vremena. I ja tu imam negde problem, iako sad ja imam svašta. Sa svakog putovanja vučem gomile nekih začina lokalnih, ovoga, onoga. Ali, uvek tu nešto fali. Ma jok, gde ću da pravim?! Preskačem! Neću uopšte da se bavim time ako ne mogu da postižem nešto što liči ili da bude autentično. Ne, sadržaj ti utiče vrlo na to koliko ti je izvodljivo.

Ivan Minić: Ali, ovo što je urađeno sa tvojom emisijom i sa još desetak negde ljudi koliko ja mogu da prepoznam i još neke znam što je urađeno su u suštini vrlo lokalizovani autorski sadržaji koji su potpuno prilagođeni tome da ti zapravo možeš to da spremiš.

Slobodan Radeta: Jeste, jeste. Sve što nabavljamo možemo da… Znaš šta je tu najveća, recimo, najveća egzotika je da kupiš gambore u nekoj radnji, u Metrou, u ribarnici, nije ni bitno. Ali, to je krajnji stepen egzotike za neku… Za opštu populaciju jeste prilična egzotika. Znaš, pošto ljudi ne kuvaju. Imaš ti tu nekih, ali smo se uvek trudili da to bude baš to – za jednog normalnog srpskog gledaoca koji nešto… Znaš, da ga uprosečimo, da bude negde populistički s jedne strane. Da bude pristupačno u tom smislu, pozitivno populistički. A, s druge strane, da čuje nešto novo. Ja volim i neke recepte koji su tradicionalni. Pravili smo neku sarmu na koju sam užasno ponosan. To ti je dobar tip ako kuvaš sarmu i to je možda i jedino stvarno autentično što sam smislio u životu. Pošto uvek sam nešto inspirisan kad kuvaš. Nisi ti sad izmislio neku paelju. Izmišljaš paelju – vidiš, pa nađeš neku svoju verziju. Ali, suštinski, uvek si ti neka hiljadita iteracija nekog ko to kuva. A sarmu sam smislio: Uvek me je nerviralo kad ređam sarmu – sad ti ređaš ona rebra, meso i ono. I ne možeš lepo da ga poređaš, bez obzira što nisam ja tako užasno pedantan. Ali, staviš neka špic rebra, sve ti se iskrivi. Ne liči ni na šta. I onda sam počeo da spremam sarmu tako što skuvam butkicu dimljenu. Skuva se tri-četiri sata cela butkica i to. I sad ostavim tu vodu, tu supu. Ako je preslana, normalno ispereš u jednoj vodi, pa drugu zadržiš da ne ti bude preslana ta voda. Skroz je iskostim. Ostavim i kožu i meso. I kožu i meso sameljem u pastu. Dobiješ nešto kao pastu za zube. Zukident. Roze. Neku roze masu. I tu masu umešam u meso koje je distano. I onda od toga pravim sarmu. I na taj način ne moram da stavljam meso dodatno: kosti, to dimljeno u ovo. Ono što je u svakom sarmi umešano, već je tu, a naliva se sa onom supom sarmom.

Ivan Minić: E, baš ti hvala! 🙂

Slobodan Radeta: To ti je sad ideja za ručak. 🙂

Ivan Minić: Još malo mi opisuj.

Slobodan Radeta: Taman vremena.

Ivan Minić: Još malo mi opisuj. OK, s jedne strane, dakle, ta priča sa TV-om je interesantna. Daje ti tu vrstu vidljivosti, iako ne možda onako na neki očekivani, predvidljiv način.

Slobodan Radeta: Da, jeste.

Ivan Minić: To jeste nešto što je povremeno dostupno ovde, ali ja se sećam da je tu bilo raznih nekih zanimljivih momenata, gde su i razni brednovi i razni potencijalni partneri – uvoznici, itd., iskoristili priliku da imaju konsultanta koji može da bude i savet u nabavci i planiranju, ali i neko ko će da prezentuje, spakuje celu priču. Kako je taj deo izgledao?

Širenje poslovanja

Slobodan Radeta: U stvari, ceo jedan deo nismo pomenuli, a to je ta saradnja sa firmama. I to se u stvari jednim delom odnosi…

Ivan Minić: Kao team building.

Slobodan Radeta: Na ovo što si sad rekao, u smislu neke vrste konsaltinga. Ili mi smo vrlo često bili mesto gde firma ima mogućnost da organizuje događaje. Kao neki event space. Samo što smo, u stvari, isprofilisani za teme koje su gastronomske. Nije event space kao fashion, modna revija, nego event space gde se…

Ivan Minić: I nije za beskonačan broj ljudi.

Slobodan Radeta: Nije za beskonačan broj ljudi, ali je specifično zato što kad imaš kuhinju koja je zamišljena da primi priličan veliki broj ljudi za radionicu ili više kuhinja takvih u prostoru, to je vrlo specifično zato što sve druge kuhinje rade. Svaka druga kuhinja je restoran kuhinja, a restoran radi. I ti ne možeš da sad kažeš Fići u Homi: E, treba nam vaša kuhinja, oko osam sati nešto nam treba vremena da snimamo u njoj. Kako će? Ne može on da zatvori restoran. Ili se ne isplati da on sad zatvori. Nema logike. Tako da smo mnogo puta radili nešto što su različita neka vrsta snimanja. Sve za šta je setting trebao da bude kuhinjski. A onda u tom smislu, pošto smo mi tu nekakvi već sad autoriteti, onda u tom smislu budemo neko ko razvija, na primer, za neke druge kulinarske emisije. Recimo, ja dosta radim sa agencijama. I sad agencija pravi za klijenta. Poslednji put radili su neku kulinarsku emisiju sa nekom poznatom ličnošću. I taj lik tamo kuva, pravi svoje neke recepte, ali taj čovek nije neko ko zna kuva. Nije ni kuvar, a nije ni amaterski kuvar, ali je celebrity. I onda mi ponudimo ceo paket. Mi njega naučimo šta treba da skuva, razvijemo recepte koje treba da skuva, budemo na setu. U tom smislu, različite vrste konsaltinga, različite vrste organizacije događaja. A, u stvari, ono što je veliki, veliki deo posla školi kuvanja su team buildinzi. Team building je nešto što je, u stvari, iz finansijske perspektive osnova posla. I team buildinzi su kulinarski team buildinzi ili sad team bonding. Sad je novi izraz. To sam čuo pre jedno godinu-godinu i po dana. Team bonding, to je potpuno drugačije. To ovi što porede team buildinge onda oni kažu: Ne, sad ste bili na team buildingu. Sad možete doći na team bonding. Ima sigurno neko objašnjenje šta je razlika, ali nisam uspeo da ukačim. Pitao sam više stručnjaka, ali otprilike mislim da je isto. U svakom slučaju, team building kuliranski je nešto što radimo. I ideja je da ekipa ili interno iz firme ili često firme to organizuju kao nekakvu animaciju za svoje klijente.

Ivan Minić: Da, partnere.

Slobodan Radeta: Kao što bi ih izveli u restoran, izvedu ih tu. I onda to može da se kombinuje sa različtim mini-predavanjem, mini-uvodu. 15 minuta prezentacija, a onda idemo na kuvanje. Ili su pravili kao kongres u nekoliko dana.

Ivan Minić: Par puta sam bio prisutan. Doduše, u nekim hotelima. Ali, taj momenat gde dolazi novi proizvod na tržište, super, why not. Ili neki proizvod koji nije bazični proizvod koji ćeš koristiti, ali je super dodatak za razne stvari.

Slobodan Radeta: Tako je, tako je.

Ivan Minić: I ti meni to sve isprezentuješ. Ispričaš mi priču. I kao: Možete da probate. -Mogu da probam, ali kako da ga probam? Daš mi ga u gift bagu, pa ja kući nešto.

Slobodan Radeta: Jeste, jeste.

Ivan Minić: Ali, ako napraviš to, ako spakuješ sa experienceom, gde ljudi stvarno to mogu u realnim uslovima da probaju, da vide kako se koristi u pripremi…

Slobodan Radeta: Ma, da postave pitanja kada vide nešto. Aha, zašto? Imali smo dosta toga, ali je i dalje to manjina zato što to su firme koje ima nekakve gastronomske proizvode, da ne kažem hranu, proizvođači hrane, koji hoće da isprezentuju to nešto svoje. Pa, kuvanje, pa takmičenje vezano za to, pa svašta nešto. Sve što im agencija koja radi za njih osmisli, a osmisli im svašta. I onda mi nekako možemo sve da realizujemo ili mi za njih da organizujemo, naravno. Ali, veliki deo toga je onako kao team building radi team building. Team building radi druženja, radi provođenja vremena. Firme koje organizuju imaju team building u svojoj nekoj poslovnoj kulturi, kao instituciju, oni relativno brzo u Srbiji prođu kroz sve nešto što je u ponudi. Idu svi na konopce, idu svi na splavarenje. Prođu sve restorane, kafane…

Ivan Minić: A ne smeju da ih vode na pucanje.

Slobodan Radeta: Ne smeju na pucanje, da! 🙂 Ali, u svakom slučaju, prođu relativno brzo. U par godina ko redovno pravi team buildinge i tako prođe to i onda u stvari otkriju kuvanje. I to se nekako pokaže. U nekom trenutku sam pročitao nekakvu statistiku da je u Americi kulinarski team buildinzi su apsolutni primat imaju nad svim ostalim tipovima team buildinga. Zato što ono što sam pričao na početku – kuvanje jeste nešto što inherentno spaja ljude. Po definicije je to nešto što spaja ljude, što donosi dobru atmosferu.

Ivan Minić: Još ako uspeš da postaviš stvar tako da svako ima svoj deo posla, a da bi cela priča bila kako valja oni svi moraju da sarađaju.

Slobodan Radeta: Upravo je tako i postavljeno. Mene često pitaju ljudi koji su videli školu kuvanja samo u američkim filmovima – u američkim filmovima škole kuvanje uvek izgledaju: u scenario neki dvoje se muvaju, pa imaju svoj tiganjčić i svako ima svoj rešo, indukciju ili šta već, imaju svoj tiganj i mešaju tu pastu i nešto se gledaju, i svako radi svoj deo posla. Je li to tako kod vas? -Nije. Potpuno je suprotno. Ne zbog team buidlinga, nego zato što je to koncept prvo neodrživ. To možeš za pet ljudi da organizuješ ili za deset. Ne možeš za pedeset, kao što smo radili velike team buildinge, što u našim prostorima, što u nekim drugim. Radili smo team buildinge do 150 ljudi koji kuvaju, što je potpuno fascinantno. Dođe 150 ljudi, 150 kuva nešto i onda klopaju to što su skuvali. To je potpuno fenomenalno. Dok je bio Mixer aktivan često smo sa njima sarađivali. I, u svakom slučaju, to jeste nešto gde si učestvuju, svi daju doprinos, svi vide šta se dešava. Ako se nešto kuva, ne moraš ti svaku šargarepu da oljuštiš. Možeš ti da ljuštiš jabuku, a on šargarepu. Nisi ništa ti u gubitku što nisi oljuštio i jabuku i šargarepu, a mora da se oljušti, jer moraju svi nekako da učestvuju. I važan deo team buildinga je da su svi učesnici i da su svi – hands-on iskustvo. Oni lično to rade. I deo magije, a stvarno jeste magično jeste to što je njihov doživljaj da su oni to svojim rukama spremili. A stvarno ga jesu, a ispalo je mnogo dobro. Zato što smo mi neprimetni u tome koji ih vodimo kroz to, kao predavači njihovi, oni koji vode radionicu, mi smo neprimetni, jer nismo bitni u tom trenutku. Ne treba da budemo bitni. I onda oni potpuno apstrahuju od nas da smo mi sad to sve iskontrolisali, da je to realno u jednim ozbiljnim kontrolisanim uslovima sve rađeno. Oni vide da su oni kuvali. Izašlo je nešto što bolje od restoranske klope. Oni su u fazonu kakvi smo mi carevi. Izađu ljudi koji super su se proveli, družili su se, jeli dobru klopu, pili dobra vina, šta god, piće i tako. I, opet kažem, nije teško. Dođu ljudi nasmejani, odu još nasmejaniji. Negde mi je lep posao svakako. Čak i restoranu je mnogo teže. Ja sam u nekom trenutku držao restoran neki u Novom Sadu i mnogo je teže, jer mnogo je podložnije kritici, mnogo je… Mnogo je teži posao ugostiteljski. Svaka čast ugostiteljima koji se na pravi način… Imam apsolutno maksimalno poštovanje za njih, budući da sam ja bio prilično neuspešan kao ugostitelj. I shvatio sam prosto da to nije nešto čime bih želeo da se bavim. Svaki kreten misli da treba da ima kafanu zato što je bio dobar gost. Ja sam podlegao tom uobičajenom stereotipu. Kao ja se razumem u nešto, iz moje perspektive, i kao ma, treba ja da imam kafanu. I onda smo imali kafanu. U stvari, shvatiš da je kafana nauka. I gomila ljudi koji su mi rekli hajde da pravimo kafanu ili on ulazi u kafanu, ti ne možeš da zamisliš koliko sam ja vremena proveo, koji sam video da iz iste motivacije ulaze u to, objašnjavajući im nemojte to da radite. Ne bi ti nikad palo na pamet da kažeš hej, hajde da budemo astronauti. Ne bi nikad. Niko nije palo na pamet hajde da budemo astronauti.

Ivan Minić: Pa, dobro.

Slobodan Radeta: Ti i ja usred svog životnog doba, karijere, hajde da budemo od sutra astronauti. Zato što znaš da je to nauka. I ovo je nauka, samo ne deluje. Sad ti kad odeš u restoran, deluje da nije nauka, ali ozbiljna je nauka.

Ivan Minić: Ja sam četiri puta bio u NASA-i. Svaki put kad uđem, bez obzira na to koliko u tom trenutku imam kila, ja uvučem stomak i možda me neko primeti. 🙂

Slobodan Radeta: Možda me snime. Možda kažu: Vi, gospodine, ste pravi…

Ivan Minić: I prošli put kad sam bio, Džoni i Neca su imali jednu celu seriju majica sa motivima kosmonauta. I jednu od tih majici sa kosmonautom, koja je prelepa, sam nosio. A, generalno, njihov merch u NASA-i je baš bez veze. I dečko koji radi tamo, koji jedan od vodiča koje vode na turu, je usred svega onoga što se dešava prišao, potapšao po ramenu usred korone i rekao: That’s a very nice t-shirt. -I’ll pass it on to my friends. I onda sam pisao i Džoni kao: Brate, ludilo!

Slobodan Radeta: Zamisli, pohvalili ih u NASA-i! To je ludilo! 🙂

Ivan Minić: Tako da, ali, da, možda ne mogu, ali mogu da probam.

Slobodan Radeta: Da! 🙂 U stvari, to je veliki deo posla kojim se bavimo i jako je negde zahtevan. I tu dolazi do izražaja da mi moramo mnogo, mnogo, mnogo da se bavimo. Mi smo, recimo, za ovih 11 godina preko 600 događaja organizovali tog tipa – kulinarskih team buildinga. Stvarno negde imamo beskrajno neko iskustvo i smešno nam je koliko nam je sad lako nešto što nam je bilo teško. Nešto za šta nam je ranije trebalo osam sati sad radimo za 45 minuta. To je prosto neverovatno šta je ponavljanje. I praksa je neuništiva. Ali, u svakom slučaju, to je veliki deo posla i to je nešto što ja radim sa velikim zadovoljstvom. Jer ja, u stvari, volim ljude. Ja volim da pričam sa ljudima. To negde ima smisla za moj posao. Onda upoznajem nove ljude i da budem animator na neki način, a vodim ih i imam svašta da kažem o toj hrani. A posle toliko događaja znam sve šta će da pitaju i znam sve dobre odgovore na sva pitanja u tom nekom smislu – u tom aspektu toga što radimo, u okvirima toga što radimo. Tako da ti team buildinzi su nešto što je dobra priča i nosilac je posla svakako škole kuvanje. I, u stvari, na ozbiljan način je ugroženo bilo poslednjih godinu dana sa koronom. Zato što su firme prestale da organizuju team buildinge. Nisu prestale da organizuju team buildinge, prestali su organizuje team buildinge u kojima dođe 50 ljudi na isto mesto i kuva i svi jedu. Prosto taj posao je dosta – format mog posla je takav da je u stvari prilično nezgodan iz perspektive korone. Tako da u ovom trenutku ne pravimo, ne radimo te team buildinge tog tipa. Radili smo razne onlajn stvari. Svašta nešto je izašlo u međuvremenu – preduzetnički.

Ivan Minić: Upravo za sam kraj hoću da te pitam vezano za to šta se još radili da se prilagodite situaciji koja se desila. Jer prosto polazna osnova je podrazumevala fizičko prisustno ljudi. i mnogo intimniji odnos svih koji su tu. Mart 2020. 15. postaje da bude nemoguće. Svi smo mi negde – dobro, ja sam zaglavljen u Americi, ali u principu svi smo mi u fazonu…

Slobodan Radeta: Bez hleba. 🙂

Ivan Minić: Bez hleba. Trajaće to. Pa, dobro dve nedelje, pa hajde.

Slobodan Radeta: Da, da. Od dve nedelje do dva meseca, zavisi koliko je ko bio optimista ili pesimista.

Ivan Minić: Da, ali to lagano silaziš niz tu krivu očekivanja. I posle dva meseca si već u fazonu: Dobro, neće ovo tako brzo da se reši. Ne možemo više da trošimo štek koji smo napravili za crne dane. Crni dani će da traju verovatno duže. Možda ne baš toliko crni, ali beli biti neće. Šta ste sve još radili? Na koji način si se prilagodio tome?

Odgovor na pandemiju: Il Primo @home

Slobodan Radeta: Znaš kako, nas je to uhvatilo taman u vrhunski nezgodnom trenutku. Mi smo se godinu pre toga preselili u novi prostor, koji je trebao da bude konačno posle 10 godina velika ekspanzija: tri kuhinje, tri nivoa. Dole da bude profesionalna kuhinja koja bi bila proizvodnja. Dva nivoa da možemo velike team buildinge – možemo sto ljudi da primimo na team building. Svašta nešto što je… I tu smo se instalirali. To je bila velika investicija. To je bilo, na primer, u maju 2019. I onda malo smo uhvatili leta. Moj posao je sezonski prilično, tako da leti jako teško animirati ljude da kuvaju šta god izmišljali.

Ivan Minić: Bilo šta što proizvodi toplu.

Slobodan Radeta: Da, 10 godina se ja ložim, kao sad ćemo ovo leto. Pa, zidali smo roštilj, sad ćemo kokteli. Ma, neće ljudi da se približavaju kuvanju.

Ivan Minić: Probaj sa klimom. 🙂

Slobodan Radeta: Ne, sve objasniš. Unutra je pet stepeni. U hladnjači radimo. Ma, jok, kakvi. Svi hoće da idu na vodu. I, u stvari, ono što bih ja trebao da radim, a što ne mogu zato što nemam život za to – imam porodicu, klince i to – ne mogu da, na primer, odem i napravim četiri meseca na moru školu kuvanja, plažni bar i to. To bi bilo kul. To je nešto što je u stvari u nekoj mojoj ideji.

Ivan Minić: Ili makar na reci kad reka ne bi izgledala ovako kako izgleda i mirisala ovako kako miriše.

Slobodan Radeta: Jeste, jeste. Tako da, u svakom slučaju, hvata nas to u nezgodnom trenutku, jer, u stvari, tad to trebalo da taman da dođe u smislu nekog biznisa na naplatu. Sad imamo prostor predivan, u centru Zvezdarske šume, drveće 30 m, izolovani smo od svega. Prelepa jedna predratna vila – u stilu predratne vile, nije predratna. Imamo neke kurseve roštilja, napolju smo. Pa je onda bilo hoćemo da prekidamo-nećemo. Ti se tu sad… Imaš ekipu, onda se vidi zašto ljudi dolaze, što je vrlo jasno. Dolaze negde iz zabave. Jer mnogo ljudi je bilo u fazonu OK, hajde da mi sad poštujemo mere. Ja sam bio ozbiljan freak. Šta kažu ja to sve do tančina. I nisam voleo sve koji nisu tako i tako. Malo sam bio i naporan i sebi i drugima, ali srećeš sa nečim nepoznatim. Otkud znam, svako reaguje na svoj način. Onda sam ja to kao: OK, nema veze. Mi sad se prilagodimo. Imamo ćumur. Hoćemo vizire, hoćemo maske. Tad se još negde nije normalizovalo nošenje maski kao nešto što uobičajeno, nego je to smatrano kao kaznom i to. I onda su ljudi bili u fazonu: Znaš šta, ne možemo mi sad da dolazimo na kurs, pa ćemo da kuvamo s maskama. Mi dolazimo tu da uživamo, ne da budemo s maskama. Doći ćemo kad prođe. Doći ćemo za dve nedelje. I onda s jedne strane zakonska regulativa, koja sad može, sad ne može, sad radite, sad ne radite. A s druge strane, jedna realna okolnost – firme su prestale da prave team buildinge, poslale ljude kući i tako. Jedna realna okolnost da u stvari nema interesovanja u tom trenutku u dovoljnom obimu da bi to živelo. Ja sam u avgust, u stvari, do avgusta nešto sam gegao, mislio pa, hoćemo-nećemo, radimo-ne radimo i tako. Nešto smo bučili, ali onda u avgustu sam zatvorio taj prostor škole kuvanja na Zvezdari. I otvorio, u stvari, razmišljao o tome šta treba da se radi. Naravno, pored onlajn segmenta, gde smo uveli svašta nešto. Recimo, ja sam imao neki inat. Neće korona nas da zezne, sad ćemo mi svaki dan šaljemo recepte na našu mejling listu. I svi će da kuvaju. Sad će svi da kuvaju. Za kaznu, sad će svi da kuvaju i sve je besplatno. Nešto sam ja imao neki svoj bunt i to je ispalo super zato što su ljudi super reagovali. Bili su u fazonu: Što su vam dobri recepti! Ovo sve uspeva! Uspeva zato što nisu sa interneta recepti nego naši koje kuvamo 10 godina. Ali, to je bilo super. Tu sam napravio community, neki se proširio čak. U tom smislu je i bilo pozitivno. Dalo nam je vremena da se pozabavimo svim onim što ne stižeš. Jer manje-više ja sam tu uz kolege koji su predavači, ali i prodajnom smislu, marketinškom, ja sam tu manje-više one-man show, a uz to sam i predavač i neko lice škole, itd. I onda kad mi radimo ozbiljno, mnogo toga je zapostavljeno, nažalost. A dovoljno je mikro-biznis da ti ne možeš baš sve da outsourceuješ. Ne možeš sad daćemo agenciji da nam radi marketing. Kojoj agenciji da nam radi marketing? Pa, ovo ćemo ovde, ovo ćemo ovde. Tako da ovo je dalo više vremena da ja mogu da se posvetim različitim nekim aspektima. Svašta sam naučio. Ne možeš da veruješ. Ušao sam u imejl marketing. U te razne plaforme. U Vordpres. Izdizajnirao sajt prvi put za onlajn. Ma, svašta! Sve nešto što je bilo onlajn i vezano za onlajn i za IT i tako. Neke one membership platforme, pa vezuju za Stripe. Pa, Stripe ne postoji u zemlji, pa nešto kako će da se transfer kartica… Bavio sam se mesec dana o stvarima koje nisam imao ranije dodira, ali svašta sam naučio. I to je super iskustvo bilo. Ali, pored toga što smo radili te neke manje-više onlajn stvari, prijatelji moji i gosti su me u nekom trenutku izveli. Moramo da pričamo s tobom. Imamo mi neku ideju za tebe. Oni su mladi milenijalci i potpuni genijalci – muž i žena. Naši gosti koji su sa venčanja došli pravo na radionicu kuvanja u ozbiljnoj garderobi sa venčanja. I oni su rekli: Znaš šta? Ti treba da napraviš – sve je to super što ti radiš, ali mi nemamo šta da jedemo. Kapiraš? Super si ti, ali mi imamo problem. Mi smo tebe zvali zbog nas. Nemoj da misliš da smo mi sad mnogo kreativni, nesebični. Mi tebe zovemo da ti rešiš naš problem. Mi nemamo šta da jedemo. Mi svaki dan mislimo šta ćemo da jedemo. Ne znamo. Pri čemu su oni ljudi koji kuvaju, bili su na svim kursevima škole kuvanje. Kuvaju, ali neće svaki dan da kuvaju, jer su oni mladi. Imaju 25-28-30 godina. Imaju bebu, imaju svoje obaveze. I kažu: Ti bi trebao to da napraviš kao neku… Ti praviš klopu i mi kupujemo klopu. Ja kažem: Znaš, ne mogu da budem ketering. To nije nikad bilo neki moj put. To je druga filozofija. Mi smo uvek bili premium, mi smo uvek bili priča, bili smo edukacija. Ne mogu ja sad da budem proizvođač neke hrane koja utapa se u moru drugih. Pri čemu, ti drugi su ozbiljni biznisi, u koje je uložena ogromna količine novca, opreme, kombija. Sve ono što je nepriuštivo u trenutku kad treba da se preživi korona. Nema apsolutno mesta za nikakvu investiciju, a ne za neku ozbiljnu. I oni kažu: Ne, ne. Mi smo mislili da to bude kul. To bude neka pretplata. Ne znam, razmišljaj. I oni mi ubace tako seme ideje o pretplati, kao neki subscription model na hranu, gde se ti pretplatiš i tako. I onda sam ja nešto krenuo da razrađujem: pa kako bi moglo, pa isporuke, pa gde bi se to. I, u stvari, u roku od dva meseca ja napravim nešto – dođem do informacije nekakvih naučnih vezano za tehnologiju hrane, tehnologiju obrade hrane. O nekakvom brzom hlađenju sam znao, ali nisam znao detalje. To su nekakvi blast chilleri, oni koji brzo spuštaju temperaturu. I ti, u stvari, sa tim brzim spuštanjem temperature imaš uređaj kao frižider koji radi brzo. I on umesto da za 24 sata ti spusti kad ti ubaciš iz rerne nešto, a i ne smeš u običan da ubaciš nešto vruće, ubaciš i on za sat vremena spusti sve na tri stepena ili za tri sata na -20 – zaledi ga. I u tom procesu ti produžavaš rok trajanja hrane. Dobiješ sedam dana rok trajanja hrane. I to je sad iz nekih naučnih radova apsolutno dokazano, a onda ako ga vakuumiraš u porcije, što mi sad radimo, ti dobiješ još sedam dana samo na gubitak vazduha – nemaš aerobne bakterije i uslov za njihov razvoj, itd. Tako da, u stvari, ti možeš da dobiješ hranu, što restorani veliki i rade. Ta tehnologija je prisutna…

Ivan Minić: U pripremi.

Slobodan Radeta: U pripremi u restoranima oni to rade i to nije ništa u tom smislu neobično, ali je to nešto što sam ja sad osmislio kao koncept, a da to bude nekakva hrana koju mi spremamo i da to bude hrana koju… Mi spremamo po nekim našim načelima, u skladu sa svim onim što smo radili ovih 10 godina. Prvo, znamo svašta nešto da spremamo. A, drugo, hoću da to bude vrhunski puter i vrhunsko maslinovo ulje. Hoće da bude iz najbolje mesare kupljen taj komad mesa po meni. Hoće da bude premium ne u onom izvikanom smislu premium. Stvarno da bude ultra kvalitetno, najkvalitetnije. Hoće da biram komade mesa ne po ceni nego po kvalitetu, po onome što znam šta mi treba, itd. I, u stvari, iz toga je nastao Il Primo @home, potpuno neoriginalno to zove. Kao nekakav podbrend Il Primo škole kuvanja. Il Primo @home je, u stvari, i nešto što funkcioniše i u ovom trenutku. To je pretplata mesečna na hranu. I mi u okviru te pretplate na hranu ti dobiješ nedeljni paket na kućnu adresu i u tom paketu se nalazi tri glavna obroka. Recimo, tri ručka. Svaki ručak se sastoji od, na primer, predjela, glavnog jela, priloga, salate ili potaža, glavnog jela, salate. Od neke tri ili četiri komponente. I dobiješ tri takva ručka. Ideja mi je bila da za ljude rešimo tri dana, u stvari, glavnog obroka, računajući da nekom će jednom da jede kod keve, jednom će da jede u gradu, jednom u restoranu.

Ivan Minić: Jednom će imati motivaciju da nešto sam da spremi.

Slobodan Radeta: Jeste, nešto sam. Nisam hteo da bude opterećujuće zato što meni je opterećujuće. Ja kad gledam sve one programe, a ima ih sada koliko hoćeš, što dobiješ sve i onda jedeš kao doručak, prva užina, ručak, druga užina. Jao, ja to ne bih mogao jedan dan. Ne sviđa mi se kao ideja da si toliko – dobro, to je moja tematika, a možda nekom to je olakšavajuća: ne mora ništa da misli. Ali, meni se nije svidela ta ideja, nego mi je ideja da oni imaju ručak. Ti sad tu imaš različitu ekipu koja to kupuje. Jedna ekipa su teškaši, ovi moji ljubitelji hrane, koji mogu da pojedu i to, koji su u fazonu: U, super je ovo! Konačno ozbiljna porcija lazanja! Ono 700 g lazanje i to. A onda imaš devojke sitne, koje kao: Ja ovo delim sa sestrom, pa mi to na pola. Potaže jedemo odvojeno, uveče. Oni to na sedam dana to rasporede ozbiljne hrane. Imaš ceo spektar ljudi koji su korisnici. Ali, u stvari, zamolim dobru prijateljicu, Natašu Radosavljević, koja ima divan, sa svojom partnerkom Marinom Uzelac, imaju divan dizajnerski studio White Space Studio. Oni rade grafički dizajn, između ostalog. I oni su, u stvari, u tom nekom lošem trenutku se tu našli i podržali. U stvari, oni su razvili ceo vizuelni identitet za proizvode, pakovanje. Sve smo to uradili sa njima. Potpuno fenomenalno i efikasno. I praktično za dva meseca nekog razmatranja od prvobitne ideje je stvoren novi brend, koji je nešto što, u stvari, je sad nešto što je osnovni posao. Ja sam preselio proizvodnju. Napravio sam proizvodnje hrane van grada, jer mi je povoljnije u smislu lokacije i to. I iz te proizvodnje izlazi ta klopa. I to je nešto uz onlajn segment čime se sad bavimo. Do nekog trenutka kada će opet, nadamo svi što pre, firme moći da uđu opet u igru oko team buildinga i tako. Jer to će onda moći da ima smisla da otvaramo prostor, ponovo lokaciju za školu kuvanja u klasičnom smislu: to kursevi, team buildinzi i to. Tako da, eto, to je neka situacija na preseku današnjeg dana što kaže.

Ivan Minić: Slobo, hvala ti što si podelio priču.

Slobodan Radeta: Hvala tebi.

Ivan Minić: Verujem da je ljudima interesantna. Nadam se i ja da će se uskoro situacija normalizovati, da ćemo moći više da se družimo uživo. I da ćemo moći da se družimo uživo bez straha. Možemo mi i sada da se družimo uživo, ali sve vreme imaš taj neki težak osećaj.

Slobodan Radeta: Jeste, jeste.

Ivan Minić: Hvala Vama što ste nas slušali. Vidimo se ponovo naredne nedelje.

Ivan Minić: Nadam se da vam je ovo bilo interesantno, da otvorilo neke teme za razmišljanje, da ćete možda nakon ovoga što ste čuli malo bolje da razumete i okruženje i sebe i da nađete neki način da ostvarite sklad sa stvarima i nekad i ljudima sa kojima se konstatno borite, a možda ne biste morali. Ukoliko vam se dopala današnja epizoda, razmislite da se pretplatite na naš YouTube kanal ili prijavite na našu mailing listu ili da počnete da nas pratite preko platformi za distribuciju podkasta. Ja bih iskoristio priliku da se zahvalim našim sponzorima – Masterbox-u i kompaniji Epson, kao i svima vama koji redovno komentarišete i dajete nam predloge, sugestije, ideje i pitanja za naredne epizode. To bi bilo to, vidimo se sledeće nedelje.