EP114: Kosara Dangić – Melentijević

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci, dobro došli u 114. epizodu. Ovoga puta pričamo o craft pivu, sa Kosarom Dangić – Melentijević, koja je suosnivač Kabinet pivare. Ta cela priča sa Kabinetom je vanredno interesantna jer pričamo o začetku nove industrije na ovim prostorima. Pričamo naravno i o njenoj ličnoj karijeri i razvoju, profesionalnom putu, edukaciji ali i šta sve prethodi tome, da se opredelite za jedan nesvakidašnji preduzetnički poduhvat, otvaranje jedne potpuno nove industrije ovde, začetak, probijanje nekog novog trenda koji možda dobro funkcioniše u svetu ali ovde niko ne zna ništa o tome. Mnogo fantastičnih insajta, mnogo zanimljivih trenutaka, apsolutna preporuka da poslušate a naročito ako volite kraft pivo, sigurno ćete uživati.

Realizaciju ove epizode podržali su kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Imamo još jednog sponzora. U pitanju je Masterbox. Masterbox je vodeća regionalna platforma za učenje u oblasti digitalnog marketinga. Bez obzira na to da li želite da gradite karijeru kao marketar ili prosto želite da svoj posao dodatno razvijate uz pomoć različitih oblasti digitalnog marketinga – Masterbox je idealno mesto za vas. Imaćete priliku da učite direktno od Istoka, Bildija, Roberta, Kojota, Ćose, Brzice i drugih kolega, kao i da budete deo zatvorene Facebook grupe za podršku u kojoj su predavači i drugi polaznici i gde se diskutuju i rešavaju realni problemi iz prakse. Ukoliko prilikom registracije na platformi upotrebite promo kod “pojacalo” dobijate dodatnih dva meseca pristupa svim sadržajima besplatno.

Ivan Minić: Kosara, dobro došla. Za početak voleo bih ako možeš ti svojim rečima opišeš čime se ti zapravo danas baviš.

Čime se Kosara danas bavi

Kosara Dangić Melentijević: Ja sam suosnivač i suvlasnik Kabinet pivare, prve greenfield zanatske pivare na Balkanu, a možda čak i u istočnoj Evropi, po našim saznanjima.

Ivan Minić: Sve goste pitam istu stvar na početku, a to je šta si htela da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću…

Kosara Dangić Melentijević: Da, to divno pitanje. Htela sam da budem dizajner i ambasador u isto vreme. 🙂

Ivan Minić: Dobra kombinacija.

Kosara Dangić Melentijević: Zabavna i pomalo preambiciozna, čini mi se. Ali, ono čime sam zadovoljna je da, eto, imam ovu divnu priliku da bez obzira što sam ekonomista po obrazovanju, u stvari, na neki način nešto dizajniram i na neki način predstavljam Srbiju negde.

Ivan Minić: Tvoj put kroz obrazovanje nije baš uobičajan. Kako su se tvoja interesovanja menjala i kako je uopšte došlo do toga da se opredeliš za ekonomiju i sve što uz to ide?

Na obrazovnom putu

Kosara Dangić Melentijević: Da, pa kao jedinica, od početka su me usmeravali da treba da budem vukovac, da se sve mora da bude tip-top, da je to jako bitno. Potičem sa obe strane iz porodica koje su dosta ambiciozne i kod kojih je upravo to, da kažem, dokazivanje kroz obrazovanje i kroz neka postignuća, pomeranja granica, bilo baš potencirano u nekim, da kažem, psihološkim storitelinzima famije, koju svi mi imamo. Tako da je meni bilo onako i lično normalno da idem na takmičenja, biram prirodni smer iako sam posle završila na ekonomiji. Spremam se – sticajem okolnosti moj tata u momentu raspada Jugoslavije otišao u inostranstvo. Eto, to je isto jedan primer preduzetničke priče sticajem tih dinamično političko-ekonomskih okolnosti. I u kasnim godinama postao preduzetnik. I imao je i uspehe i padove. On je, recimo, bankrotirao na mojoj zadnjoj godini studija, što je bilo jako stresno. I što je mene naučilo da biznis defitivno nije samo ono što vidimo i što čtamo, nego ima i tu jednu zahtevnu odgovornost i neizvesnost. Tako da zašto baš ekonomija? Znači, kada sam završavala V, znala sam – pripremala sam se, a išla sam na časove engleskog sve vreme, studirati u inostranstvu. Samo nisam znala tačno gde će da me prime. I u tom momentu na City Universityju nije bilo dovoljno prijavljenih za taj kurs iz dizajna koji sam ja htela i onda sam tako završila, u stvari, na European Business School na ekonomiji. Jer London School of Economics sam odbacila u smislu bilo mi je suviše teorijski taj kurs, a mene je zanimalo – znači, nisam ja znala tačno šta je što ću posle raditi, ali da bude malo manje teorije, a malo više nešto opipljivo, da kažem, što može da se primeni.

Ivan Minić: I kakvo je bilo tvoje iskustvo? Većina ljudi koji gostiju pričaju najčešće svoje iskustva vezana za ovdašnje fakultete. I manje-više svuda postoji upravo taj problem da čak i ako je teorijska osnova koju dobiješ dobra, a nije svuda – mnogi se prilično razočaraju u tom procesu – zapravo, nema nikakve praktične komponente, nema nikakve primene toga i ti izađeš sa gomilom nekakvih nabubanih stvari u glavi, ali baš bez ikakve ideje šta ćeš da radiš sa životom?

Iskustvo sa studija u inostranstvu

Kosara Dangić Melentijević: Pa, mislim da je fakultet sjajna odskočna daska. Šteta je što nam možda ne govori unapred da tu nije završen posao nego da tek počinje. I ono što je jako dobro, što mislim da čini mi se u većini drugih zemalja od početka praksa bila, a mnogo prisutnija nego u Srbiji. I mislim da je to, nažalost. Naši fakulteti su jako ozbiljni i cenjeni. Mnogo toga se nauči i široki su, ali dosta toga se uči napamet. Mnogo manje se provera u praksi, što češće u inostranstvu nije tako. Tako da u tom smislu taj sandwich degree, u mom slučaju četiri godine, bio vrlo edukativan, koristan. Šest meseci sam radila kao stažista u jednoj firmi. To je ono što je bitno. Sad zavisi opet i šta studirate, ali mislim da je taj dodir sa realnošću i što više različitih iskustava, od velikih do malih firmi, je ono što nas najviše u stvari nauči. I, takođe, različiti ljudi, različite kulture, navike. To je onako baš korisno.

Ivan Minić: A kakav je osećaj biti u tom trenutku u Londonu i biti deo prosto tog društva?

Kosara Dangić Melentijević: Pa, bio je sjajan. Kao jedinica mislim da sam bila dosta zaštićena. I sa 18 godina živeti tako sam je opet odlično. Životno iskustvo. Sazrevanje. Ja bih ga svakom preporučila, ali nije jednostavno. Znači, taj neki žal za porodicom, gde vam u stvari prijatelji postaju porodica je nešto za čovek treba da bude emotivno spreman. Tako da, kao i svako iskustvo, ima sjajne dobre stvari, ali da je lako – nije. Mada, opet više naučimo iz tih izazovnih perioda.

Ivan Minić: A ta mogućnost za mnoge, da kažemo, taj neki period početka studija i donekle osamostaljivanja ili potpuno osamostaljivanja je zapravo trenutak kada prvi put na neki pravi način dođemo u priliku da budemo izloženi drugim kulturama, nacijama, običajima i drugim stvarima. Čak i ako smo putovali nešto pre toga, nismo mnogo dalje od Grčke najčešće, a tu nema baš previše toga što možemo da pokupimo. Ali, taj odlazak negde u neko ozbiljnije inostranstvo prvi put donosi tako nešto. Kao mi ovde koji smo odrasli u principu barem na prvi pogled smo okruženi ljudima koji su makar vizuelno potpuno slični nama, a i kulturološki najčešće ima nekoliko arhitipova koji postoje, ali suštinski je to sve jako blisko. Onda kada odeš negde tako i kada si u mnogo internacionalnijoj sredini, to ti otvara neke vidike. Prvo, ja prepostavljam, i da mogu stvari da se možda rade na drugačiji način i da može život da se doživljava na drugačiji način. Kako je to bilo u tvom slučaju?

Beli svet koji otvara vidike

Kosara Dangić Melentijević: Pa, ja sam odrasla tako što je vrlo negovan taj patriotski identitet obzirom na istoriju Dangić porodice. A, sa druge strane, opet moj ujak, recimo, je bio na Sorboni, moj stric je bio gostujući profesor u Americi. Znači, postojala je ta internacionalna veza. I išla sam u francusko obdanište. Uvek se nekako potenciralo da treba uzeti najbolje od oba: i domaće kulture, ono šta mi jesmo, biti ponosan na to, bez obzira na to u to vreme baš onako i malo negativniji koncept. Bilo je tu i neki ružnih komentara na fakultetu 99. kada je bilo bombardovanje i sve. Ali, to se sa nekom grupom prijatelja izdržalo. Tako da generalno mislim da je to lepota i bilo bi sjajno – u današnje vreme je čak mnogo lakše putovati. Dobro, ne baš trenutno zbog kovida, ali te razmene koje postoje, mogućnosti da vama neko dođe u posetu, da vi negde idete – to je sjajno ljudsko iskustvo. Znači, ja sam sem u Londonu imala i godinu dana u Parizu. I to je isto opet pružilo neka druga viđenja, druga iskustva. Čak sam i u tom momentu htela da ostanem u Parizu. Tako da, da, jako sam zahvalna što sam imala takav splet životnih okolnosti. I mislim da je to nešto što nas čini onako bogatim.

Ivan Minić: A onog trenutka kada odlučuješ da kreneš u nekakav profesionalni život, rekla si da si imala praksu tokom studija, kako se tvoja profesionalna karijera razvijala? U kom smeru?

Razvitak profesionalne karijere

Kosara Dangić Melentijević: Da, pa pošto sam tad imala emotivnu vezu u Francuskoj, tamo sam krenula da tražim prvi posao. I našla sam jedan, koji u tom momentu – bila sam jako ponosna na njega, naravno, ali najčešće ta početna iskustva nisu u suštini idealna. Tako da onda mi se posle godinu dana pružila mogućnost da radim u Africi na nekim projektima, u više različitih zemalja. I sećam se da je to bilo dosta rizično. Ipak sam ja tad bila mlada devojka da idem po raznim zemljama, bez obzira što je obilčno bio tim od dvoje do četvoro ljudi. Moji roditelji su bili dosta zabrinuti, ali ja sam smatrala da je to idealna šansa da se iskoristi. Tako da bila sam producent u CNBC Africa – to je bio jedan šou, mislim da više ne postoji – gde smo intevjuisali razne firme. I bilo je jako interesantno. Naravno, onda tu naučite, recimo, da ne želim tako da provodim ceo život. Bilo je opet sjajno da se nauče neke stvari i idemo dalje. Tako da mislim da je ono što lepo imati što više tih iskustava. Ne plašiti se ni bude pogrešno, da se negde zadržimo tri-četiri meseca pa da promenimo. Dobro, sad čini mi se da današnje generacije generalno možda čak preteruju u tome, u smislu da žele da probaju sve, ali treba imati neki kursur u smislu šta je ono što nas zanima ili da damo nečemu šansu do kraja, da ne odustajemo na prvoj prepreci. Tako da taj neki balans u svakom…

Ivan Minić: Ja se samo sećam – u nekoliko navrata sam pričao sa stricem koji je poznati košarkaški trener, koji je u nekom periodu, kao i dosta naših trenera, pošto, je li, naša škola košarke je jedna od najcenjenijih na svetu, dobijao te vrlo unosne ponude da ide i celo leto provede na pripremama, radeći sa mlađim kategorijama, radeći sa prvim timom nekih afričkih reprezentacija. I uglavnom su ljudi koji su odlazili najčešće su bili mlađi treneri. Nisu imali neka negativna iskustva. Jedino o čemu su svi pričali i što je mislim i njega prilično odvraćalo od te ideje je da je procedura odlaska podrazumeva gomilu nekih vakcina, čuda. Jer prosto sve OK, ali tamo postoji gomila stvari na koje mi ovde nismo navikli, koje mogu da proizvedu ozbiljne zdravstvene probleme. I to je nešto komplikovano, i to je kao i sa svim drugim vakcinama, oporavljaš se kad primiš – po nekoliko dana nisi ni za šta. I njemu je to bilo previše izlazaka iz zone komfora. I znam dosta ljudi koji su išli posle – prijatelji – bio je, recimo, i Sloba Marković je bio gost. On je u jednom periodu, takođe, kao član nekih naših delegacija putovao u Afriku. I uvek je to podrazumevalo te neke pripreme koje su onako – nije ti svejedno. Nemaš ti problem s tim, ali prosto strah od nepoznatog i sve što uz to ide. I onda kad ti još dodaju na to da treba da prođeš dosta nekih drugih stvari bude neobično. To je onda potpuno izmeštanje iz onoga na šta si u tom trenutku navikla. Jer kao ja to često kroz neka svoja iskustva opisujem. Rekao sam, naravno, promeniću to mišljenje i već sam vrlo blizu toga da ga promenim, ali kao ne idem u zemlje u kojima ne mogu da pročitam šta piše na zidu. 🙂

Kosara Dangić Melentijević: Da, da.

Ivan Minić: Može Francuska, Danska. Sve što je u Evropi nije nikakav problem. Ćirilica, latinica.

Kosara Dangić Melentijević: Naravno.

Ivan Minić: Kao ne idem u zemlje ako ne mogu da pročitam šta piše na tabli i ne znam gde sam. Naravno, sad to sve mnogo lakše ide. Uperiš kameru i ono ti kaže šta je. Ali, kapiram da je boravak tamo potpuno transformativno iskustvo za svakog. Da li ima nešto što bi izdvojila, što pamtiš i danas kao potpuno vau?

Transformativna iskustva iz dalekih zemalja

Kosara Dangić Melentijević: Pa, ja mislim da je zanimljivo da u mladosti čovek možda nekad ne pomisli na najgore stvari i toga čini hrabrijim. Recimo, u Bahreinu kada su me zadržali na carini – na ulasku u zemlju, jer moja viza nije u tom momentu bila prošla, gde tad ja nisam imala mobilni da se javim nikome, nego sam morala da sačekam. Mene, recimo, nije bio strah, ali sam tad prvi put pomislila u, pa ovde svašta neplanirano može da se desi. 🙂 Da, sem žute groznice, ja srećom nisam malariju, da kažem, preležala. 🙂 Može, naravno, svašta da se desi. Ja sam optimista po prirodi. Nekako mislim da mi to donekle autosugestivno štiti. Stvarno sem neke manje krađe apsolutno nikakvo negativno iskustvo nisam imala u svim zemljama u gde sam bila. U nekim arapskim kulturama malo muškarci umeju da budu naporni, jer plave žene se smatraju fascinacijom i dan-danas. 🙂 Ali, to je to. Znaci, mene stvarno uvek svako istraživanje novih ukusa, kao i dan-danas, jako zanimalo, tako da nisam imala te predrasude. Želela sam sve da probam, čak i da mi se ne svidi. I, kažem, mislim da je to deo karaktera i tih nekih vrednosti s kojima odrastete da nekako treba istraživati, da ništa nije strašno.

Ivan Minić: Šta se još dešavalo na tvom profesionalnom putu pre trenutka kada ste odlučili da otvorite Kabinet?

Šta je prethodilo Kabinetu?

Kosara Dangić Melentijević: Da, pa ja i Branimir smo radili i pre toga na nekim projektima u Africi. On je inženjer. Ja sam se uvek bavila marketingom. Znači, nisam u nikakvoj proizvodnji radila. U momentu kada, u stvari, ja ostajem trudna, mi smo razmišljali da bi generalno ta dinamika putovanja i svega već postala previše nerealna. A nismo bili spremni da se selimo. I onda smo gledali šta bi mogli da radimo u Srbiji. U momentu, to je 2011., ne postoji znači zanatsko pivo u Srbiji sem Krugher & Brent i Black Turtle, koji su opet i sa nama i sami specifični, jer su radili na drugi način. Mi krećemo da se informišemo, skupljamo razne podatke o svemu i planiramo u stvari gde bi to moglo da bude. Tako da mogu reći da smo vrlo organski i spontano pokrenuli tu priču iz jedne velike strasti ka gastronomiju i donekle dizajnu i umetnosti.

Ivan Minić: Upravo to – pomenula si u nekoliko navrata upravo to istraživanje ukusa i svega toga. Mislim da je kraft pivarstvu donelo jednu potpuno novu dimenziju. OK, postoje narodi koji tradicionalno piju pivo, koje imaju svoje neke tradicionalne vrste piva, gde je potpuno normalno da imaš pivaru koja proizvodi to tu poslednjih 700-800 godina. Ja se sećam tog iskustva koje je potpuno bilo fantastično. U Minhenu, gde smo bili u Augustiner pivari, u kojoj se kao 800 godina proizvodi.

Kosara Dangić Melentijević: Da, prelepo.

Ivan Minić: I to je kao poslednja pivara tog tipa koja je nastala od manastira, u kojoj i dan-danas točeno pivo – ne ono koje se prodaje na drugim mestima, ali točeno pivo kod njih, u njihovoj pivnici, se toči iz drvenih burića.

Kosara Dangić Melentijević: Fantazija! 🙂

Ivan Minić: Potpuno vau iskustvo i generalno celo to – ja posebno volim nemačka piva – je neverovatno. Ali, to su neke zemlje koje imaju svoje stilove, imaju neku svoju tradiciju. Čak ne često ni zemlje, nego regije u okviru zemalja. Međutim, ono što kraft pivo donosi, i sa jedne strane mnogo više eksperimenata, mnogo više različitih ukusa i mnogo više, čini mi se, pravljenja od toga nečega što se dobro uparuje sa hranom. Jer, OK, uparuje se sa hranom i u Bavarskoj, ali to je tri vrste hrane koje oni vole da jedu u toj kombinaciji. 

Kosara Dangić Melentijević: Jeste.

Ivan Minić: A ovde je to vrlo slično postalo, kao sa dobrim vinima, kao sa nekim drugim jakim alkoholnim pićima koji su vrlo specifični i dobro su kombinuju sa različitim stvarima. I kada sam prvi put istraživao ono što je moderno zanatsko pivarstvo, upravo je to bila jedna komponenta svega. Da ti sada pivo, koje posebno ovde nije bilo doživljano kao nekakvo kvalitetno, fino piće koje može da piješ, sada možeš zapravo da ga zatekneš i na mestima gde je fine dining i na mestima… I gde će neko zapravo ko se u to razume da ti napravi dobru kombinaciju. Ja, recimo, vino ne volim načelno – mislim, mogu da pijem – ali postoje mesta na kojima uvek pitam za preporuku. Čovek me detaljno ispita i donese mi nešto što je savršerno. Ja, naravno, ne zapamtim šta je to nešto i onda ostanem u neznanju, ali svaki put probam nešto, kao: Šta volite? Crveno ili belo vino? Ja kažem šta volim i mi donese. Pa, sledeći put hajde da probamo nešto drugo, donese nešto – bude neverovatno. Tako je isto i sa pivom. Ali, kao kako ste se vi zapravo prvi put sretali sa tim? Jer istorija tog modernog kraft pivarstva, barem u Evropi, nije toliko duga. Posebno taj deo sa, da kažemo, eksperimentisanjem izvan onoga što je norma lokalna koja je prihvaćena.

Susret sa kraft pivarstvom

Kosara Dangić Melentijević: Da, pa susreli smo se u Italiji sa jednim vrstom stila, u Americi. Onda Mikeler nas je potpuno fascinirao sa svojim konceptom. Njega sam ja kontaktirala baš kad sam bila trudna za tu saradnju o kojoj već znamo kako je uznapredovala. Tako da ono što je lepota  ja mislim piva je što može da se pije svaki dan, od ručka do večeri. Što vino nosi tu jednu ekskluzivu i težinu iz raznih sad razloga: od cene, procenta alkohola, znanja. Dok pivo – evo, ja kao student ili ti ili… Svi smo nekako imali dodira sa njim mnogo lakše. Da, ovde, nažalost, zbog… Pa, mislim i ekonomske situacije i igrača koji su bili na tržištu pivo se smatralo stvarno jednim vrlo jeftinim i proizvodom koji onako… Ja mislim da je čak i rakija imala bolju reputaciju. 🙂

Ivan Minić: A rakija ima jako lošu, iako možda ne bi trebalo da bude, i ima fantastičnih.

Kosara Dangić Melentijević: Ja se slažem. Dobra rakija je savršenost zanatskog umeća, ali kao i bilo koji drugi gastroproizvod. Poenta je u tome šta ulazi u proizvodnju. I, da, mi smo upravo videli ogroman potencijal, koji ne mogu da kažem da nije bio rizičan – upravo zbog cena koje znamo da nosi kvalitet, jer se sve uvozi pre svega. Tako smo i krenuli sa Majstorom za pivo, kao ćerkom kompanijom koja je morala da uveze prvo sve što je nama bilo potrebno. I ujedno negovanjem i promocijom kulture zanatskog pivarstva. Sad tu ima – dosta se promenilo u ovih, koliko sad, sedam-osam godina. I bilo je raznih i faza. Ono što mi je drago da generalno, čini mi se, da je Kabinet i dalje sinonim za taj jedan gastrošmek sa umetničkim pečatom, što je i bila, da kažem, misija od početka. Trebalo je nama dosta dugo i da završimo restoran, koji opet upotpunjuje tu celu priču. I, da, jedno uzbudljivo putovanje.

Ivan Minić: Generalno, uz kraft piva vrlo često ide fantastičan dizajn, jer je proizvod koji je često skuplji od onoga što je uobičajno. I na neki način ako se nalazi na nekom rafu, a nije to baš najčešći način kako se kupuju ta piva, ali i jeste sve češći, ipak mora da ti privuče pažnju.

Kosara Dangić Melentijević: Da.

Ivan Minić: Vi imate tu estetiku koja, da kažemo, od početka ima neku vrlo jasnu art direkciju, gde svako pivo ima svoju priču, svoj karakter, svoju ilustraciju-etiketu. Drugi proizvođači imaju svoje neke pravce na koje to rade, ali činjenica je da zapravo svi proizvođači kraft piva su nešto što kada vidiš pored industrijskih piva, na polici ćeš verovatno ako te malo vuče makar estetika, posegnuti za tim i probati nešto novo. Verujem da to nije loš način da se uđe u tu priču. Ali, ono što bih voleo, što mislim da je najveći izazov zapravo – vi dolazite sa tom idejom, krećete u investiciju, ali na koji način uopšte razmišljate o tome da probate da napravite proboj na tržištu. Jer tržište ne zna ništa o tome što vi hoćete da radite.

Kosara Dangić Melentijević: Baš tako. 🙂

Ivan Minić: Možda postoji nekoliko stotina ili nekoliko hiljada ljudi koji su imali prilike da to uopšte probaju. Ali, vrlo je mala publika, a vrlo je ozbiljan poduhvat koji je pred vama. I kako je prosto teklo razmišljanje na tu temu u tom trenutku?

Kako napraviti proboj na tržištu

Kosara Dangić Melentijević: Mora da se u startu razlikuje u svakom segmentu, ne samo u sastojcima… Već znamo: nefiltrirano, nepasterizovano, skroz prirodno, najfiniji slad, hmelj koji koristi druge svetske pivare – i to je isto bilo bitno. Nego i to da upravo taj vizuelni identitet odmah upuće na to da je uloženo mnogo pažnji i truda u to, da je to upravo neko pivo koje zaslužuje da bude drugačije tretirano. Ja bih tako rekla. Mi smo in-house sve od početka radili, kao i recepte, tako i tu art direkciju. Uglavnom, ja sam u principu birala imena umetnika, ja sam copywriter, vodila sam sve socijalne mreže. Znači, sve je to bilo objedinjeno da bi imalo određeno koherentnost i u suštini da se ne bi izgubila ta esencija koja se nekad ako je veliki broj ljudi uključen, nažalost, ne prenese na efikasniji. Sad ono što je zanimljivo mi i dalje spadamo u malu firmu. Počeli smo sa nekih šest-sedam zaposlenih, sad nas je trenutno osamnaest. Ta strast i entuzijazam mora da se deli. Male firme, ti verovatno iz mnogih intervjua znaš, svako onako radi dosta stvari koje ne mogu da se shvataju ukalupljenim opisom posla.

Ivan Minić: Nije baš sistematizacija. Ne prati realno stanje. 🙂

Kosara Dangić Melentijević: Jeste, baš tako. Tako da, to je to. Znači, imamo sreću da smo okupili opet kroz vreme saradnike koje uživaju u tome, jer moraju da vole. Svaki zanatski posao nekako te ta misija vuče više možda od samo svakodnevnice posla, što je jako bitno. I mislim da se onda to oslikava u svemu. Jedna od stvari je ta promocija na početku. Objasniti šta je to. E, to je bilo – prve tri godine maltene danonoćno za ceo tim. S jedne strane, imali smo sreću da u marketing nismo ulagali dodatno – znači, sponozorska sredstva. Mi nismo plaćali i dan-danas ni jednu reklamu, ni jedan članak, ništa. Ali smo davali pivo za degustaciju, podržavali smo umetnike, humanitarne događaje. I onda smo smatrali da kad neko proba, da će ga to zaintrigirati. Ako možda nije najjasnije šta je, neko će da mu objasni, ali će da ukus sam da priča svoju priču. I mislim da je to isto taj dobar spoj Kabineta. Znači, nije samo recept ili samo dizajn, nego sve zajedno. I, takođe, velika je energija, jer tu ima raznih momenata. Recimo, celo koncept HORECA može kuvaru da se svidi pivo, da hoće da ga uvrsti, ali vlasniku ili menadžeru ne. On ne vidi tu potencijal koji vidi u komercijalnom pivarstvu. Tako da ima tu kao jedna puzzle. Tamo misliš da si završio ovaj jedan i možda će da funkcioniše sjajno, kao sa izvozima, recimo. Dve godine fantastičnog izvoza na neko tržište, onda se desi neka promena. Ti ljudi odluče da neće više tim da se bave ili tako nešto. Tako da ovo je i dalje releativno mlada grana, bez obzira što u Americi postoji sad ja mislim 35 godina. Ali, ima razne faza i mislim da će da nastavi tako. Ona će definitivno – neće rasti, ovo je moje mišljenje, kao što je do sada. Ne samo zbog trenutne ekonomske situacije u svetu, nego generalno. Nije realno da nešto što zanatski toliko brzo napreduje i raste. Ali, mislim da će imati ogromnu jačinu u nekim lokalnim pričama i generalno mislim da će uvek postojati, jer je toliko dobro da ne može da nestane. Jedino sad zavisi – ipak, trenutno se smatra luksuzom, nažalost.

Ivan Minić: I postoji određeni broj ljudi koji će to sebi uvek moći da priušti, kao što će moći i vrhunske restorane i vrhunske namirnice i druge vrste zanatskih proizvoda. Samo je stvar da, što kažu, kad praviš plan kako ćeš da razvijaš biznis, dimenzionišeš ga tako da bude svestan da si u najbolje slučaju obraćaš 10% ljudi.

Kosara Dangić Melentijević: Da.

Ivan Minić: I da je to tvoja publika i da ako na toj skali to nije profitabilno, neće biti profitabilno sigurno. Sećam se, to mi je bilo neobično simpatično za taj neki period, ljudi koji su se prvi put susretali sa vašim pivima pre pet-šest godina su čuvali flaše. To im je bilo kao ornament nekakav u prostoru: na polici, na radnom stolu. Od ovih što su to stavljali samo tako pa koristili kao vaze za cveće ili nešto slično, do onih koji su pokušavali da naprave neku za olovke ili nešto slično, pa gledali kako može da se iseče flaše, itd. To su neke dosta komplikovane stvari. Ali, to zapravo jako puno govori o tome da ta priča o vrlo jasnoj i vizuelnoj distinkciji u odnosu na sve ostalo i vrlo jasnom vizuelnom jeziku koji prati to što želiš da komuniciraš je jako važna. E sad, to je vizuelni deo. On je veoma važan. Ali, ono što je isto važno je da kada kreneš u priču, kreneš sa nekom gamom proizvoda koja je dobro izbalansirana ili makar takva da možeš lako da se prilagođavaš situaciji. Vi ulazite sa nečim što je potpuno novo. Kako se odlučujete? Sa čim krećete? Sa kojim pivima krećete i zašto baš sa njim?

Počeci Kabineta

Kosara Dangić Melentijević: To su bila u smislu neki sigurno stilovi piva koje smo izabrali. I dan-danas su oni ipak najpoznatiji, jer tržište ne može tako brzo da prihvati toliko noviteta, što smo, naravno, naučili kroz vreme. Niti može da prihvati sve svetske trendove. 🙂 Recimo, za kisela piva, ali, dobro, to možemo posle. Da, imali smo jednu blagu Kaskejdipu, sa paunom, koja je kasnije povučena. Plavo kao isto blažu verziju belgijskog stila. I Porter, predstavnika tamnih piva. I odmah je izašao čuveni Brka, kao četvrto. Iliti, da, lagani Kampiril, koji stvarno ima svoj status. To je nešto, recimo, što ja mislim da niko ne može da predvidi – takve momente u nekom biznisu. Vi možete da radite najbolje moguće – jer svako od ovog piva je sjajno na svoj načine, ali zašto je baš neko – ima poseban životni put je potpuno…

Ivan Minić: A jeste li radili neku vrstu istraživanja, testiranja sa ljudima?

Kosara Dangić Melentijević: Jesmo, to je bilo jako zanimljivo. Mi smo u tom procesu izgradnje pivare, osam meseci, na jednom postrojenju kuvali razne stilove i po tri piva slali… Jedno 800 paketa smo podelili prijateljima, poznanicima i tako. Koliko nam je koristilo, toliko smo shvatili da stvarno ne može nikome da se ugodi, da ljudi najčešće više vole da kritikuju nego da prepoznaju šta vole. To je isto jako zanimljivo.

Ivan Minić: Znaš šta, ja imam jedan osećaj da kad je stvar u pitanju, da ljudi imaju potrebu da ti kažu kritiku, da ne bude da ti ništa nisu rekli.

Kosara Dangić Melentijević: Slažem se!

Ivan Minić: Iako ta kritika kao: Pa, dobro, i na najbolju pršutu ćeš reći da ti se ne sviđa, ne znam, nalepnica na nečemu. Koga briga, i dalje fantastično.

Kosara Dangić Melentijević: Potpuno se slažem. I može biti vrlo emotivno u tom momentu, recimo, da je uticalo da sledeći kad bi popili to isto bilo bi im fantastično. Tako da mislim da svako mora – naravno da je lepo pitati ljudi za mišljenje, ali uvek preuzeti odgovornost za krajnju odluku. I, da, to je bio neki način. I mislim da su ljudi zato i mislili da Kabinet postoji deset godine, da se pričalo mnogo u procesu gradnje. Defakto, u februaru 2014. je krenula prodaja. I mi smo baš u onako u tom nekom ambicioniznom stilu dokazivanja u prvoj godini izbacili 12 piva, što je vau. Nastavili smo to i kasnije da radimo, jer smo imali jako dugo, srećom, mnogo izvoza. Tako da je omogućavalo da se igramo sa tim. Trenutno, naravno, smo usporili. Ovo je sve vrlo specifično kako je. Ali, to je nešto što bi mi voleli da nastavimo da radimo. Samo možda ne na kuvanju od 2000 l. Tako da, da, traži neko svoje vreme. Neki ukusi mislim da su nepravedno bili zapostavljeni, jer izašli možda u neko, eto, vreme, sezonu godine kada prosto nisu dobili dovoljno pažnje. Ili u tom momentu neki vlasnici mesta nisu hteli da rizikuju, što isto razumem. Jer svako gleda – zašto bi on sad ulagao dodatnu pažnju u neki novi proizvod kad ima standardna tri-četiri koja dobro idu. E sad ono što ja mislim da će da se menja, a to je da će klijenti da malo guraju to tržište inovacija svojih – dolaze, i da upravo što ti kažeš, traže daj, preporuči mi nešto novo; super je ovo, znam. Ali, znači, jedno je piti pivo koje god da je neku količinu, a drugo je radi iskustva. Tako da ima sve to, zanimljivo je…

Ivan Minić: Meni se čini da se upravo to i dešava. Ne družim se dovoljno sa pivom, posebno poslednjih godinu dana, ali s vremena na vreme jesam na mestima koja su primarno koje su za ljude koje piju pivo, pa pijem kiselu vodu i to je jako deprimirajuće. Ali, da upravo sve češće čujem šta imate novo i što je najvažnije šta imate novo na točilici. Jer to je najsvežnije, najbolje iskustvo, a preduslov da bi moglo da funkcioniše je da ipak postoji neki obrt toga. Ti ne možeš da staviš na točilicu bure ako nećeš prodati u narednih dan-dva. Flaširanih piva veliki izbor ima u dosta lokala, najrazličitijih. I to jeste lepo da ti sad to možeš da probaš. To više nije ono odeš u negde u inostranstvo, pa vidiš da ima 400 piva. Sad imaš i u Beogradu mesta koja imaju tako nešto, ali uvek mi je to drugorazredno iskustvo u odnosu na sve. Jeste, vidiš tu flašu, možeš da odneseš tu flašu ko želi. I često možeš da probaš nešto što nisi nigde drugo sreo, što je super. Ali, točilica je točilica. Kada je u pitanju početak vaše priče, na koji način ste se širili? Ko su bili, da kažemo, strateški najvažniji partneri u tom procesu? Kako ste pokušavali da progurate tu priču? Jer opet pričamo o nečemu što je to ka svima novo.

Širenje i strateški partneri

Kosara Dangić Melentijević: Da. Postojalo samo pivo kao prvi kraft beer bar i svakako nam je to značilo. Majstor za pivo je uvozio, da kažem, za sebe i za festival Vrteška kasnije razna internacionalna zanatska piva. Pored toga, nama je lično značilo, bez obzira što su obimi i potrošnja bili dosta mali, da budemo u mnogim restoranima. Upravo iz tog nekog diferencijacije i približavanja da je ovo gurmen pivo, a pet litara i ostalo. Šta se još dešavalo u to vreme? Da, pokrenuli smo, recimo, Burger Houseom i Zaokretom piknik koji je isto na neki drugi način približavao zanatsko pivo. U jednom momentu postojao je jako veliki broj zanatskih shopova, što je bilo lepo. Međutim, taj početni entuzijazam, baby koraci, to nije, nažalost, odgovaralo realnosti ovog tržišta. Samim tim, da sad ne pričamo o standardnim problemima, neplaćanja, kašnjenja i ostalog, to je skrhalo se u nekom momentu. Ali, nama su, recimo, internacionalne saradnje – kolaboracije jako značile. Tako smo ogranski odlazili u izvoz. Na ovom domaćem tržištu mislim da… Pa, organski je dosta bio taj rast. Da, u principu, u nekim fazama. Nažalost, recimo, Beograd je svakako bio veća fokus tačka nego neka druga mesta u zemlji. Ali, da…

Ivan Minić: U roku od par godina u suštini u svakom gradu u Srbiji si imao tu mogućnost na nekoliko mesta koju su bila pubovi ili beer barovi si imao mogućnost i da dođeš i do nekih domaćih kraft piva. I u tom trenutku u većini njih je bio Kabinet, a u svakom od njih je bio možda i još neko lokalni koji je eksperimentisao, pa se na taj način priča širila. Čini mi se da taj momenat sa shopovima, koji suštinski bili gift shopovi gde ti složiš neku kolekciju, pokloniš nekome ko to voli, da to jeste došlo u jednom trenutku. Imalo je nekakav hype kratak jedan period, ali ih je onda prosto bilo previše. Neki opstali, ali nije ih mnogo opstalo. I mislim da to s jedne strane je bilo lepo da se da vidljivost, ali ljudima koji su uložili u to verovatno nije bilo baš opravdana investicija.

Kosara Dangić Melentijević: Da, nama je jako značila. A s druge strane, kažem, to, nažalost, nije realnost tržišta. Mi bismo svi voleli da postoji ta potreba da sad svaki kraj ima svoj zanatski shop, gde neko posle posla ili za rođendan svrati i kupi to, ali nije. Mislim da je generalno taj način kupovine alkohola, i u drugim segmentima – vinskim, prosto nije takav u Srbiji. Nema ta navika. Češto će ljudi otići u Maxi nabavku, pardon, Delhaize, tih svih potrepština na jednom mestu. To hoću da kažem. Neće ići u specilizovane shopove.

Ivan Minić: Da, da, sigurno.

Kosara Dangić Melentijević: A da ne pričamo sad o novim navikama, online i ostalog. Tako da mislim treba imati fleksibilan model koji se prilagođava tim nekim mikrotrendovima.

Ivan Minić: A što se tiče kolaboracije sa stranim kolegama i te neke vidljivosti na međunarodnom tržištu? Jer dosta, zapravo, dosta lako je moguće izgraditi vidljivost ako imaš dobre proizvode i neki track record da postojiš malo duže. Vrlo je inkluzivna ta cela zajednica. Vrlo voli da proba druge stvari. Vrlo su ljudi otvoreni za kolaboraciju, što zvuči divno i nešto na šta mi generalno nismo ovde baš previše navikli. Ali, kako je u vašem slučaju ta priča izgledala? OK, Mikeler, ali ljudi možda ni ne znaju šta je priča iza toga.

Saradnje na međunarodnom nivou

Kosara Dangić Melentijević: Da. Mikeler je znači probao naša piva. Mnogo su mu se svidela i rekao je da želi da mu skuvamo pivo za region. To je bila Vista I. I nama je, recimo, u tom momentu Mikeler kao ime jako značio zato što je on bio već svetski poznat, jedan od najbrže rastujućih, da kažem, zvezda kraft pivarstva. I dan-danas je…

Ivan Minić: U pitanju je danski proizvođač.

Kosara Dangić Melentijević: Jeste. A, sa druge strane, za ovaj region je mislim da su možda poznatiji neki američki kraft pivari. Tako da je tu isto bilo onako dosta alternativno. Neki ljudi su znali, nekima je trebalo objasniti ko je on. Privukao nas je upravo zato što jeste radio sa najboljim restoranima na svetu. Između ostalog, mom. I generalno se uvek trudio da pomera granica u bilo kom smislu. Toga sa čim kuva pivo, sa kim radi kolaboraciju, sa nekim muzičarima je, takođe, radio, itd. Šta je još bilo zanimljivo? Da prvi izvoz je bio Aksel, Belgijanac, koji živi u Hrvatskoj, koji je došao kod nas u pivaru i isto tražio – on je gypsy brewer – da mu skovamo tri piva za Hrvatsku. Tako da jeste – to su lepe stvari zanatskog pivarstva – otvorenost. Ja mislim da se ljudi koji su ušli u to upravo i nalaze u tome da su vrlo otvoreni ka eksperimentima. Nekad ti eksperimenti i kolaboracije nemaju neku ekonomsku vrednost, jer toliko su, recimo, skupi sastojci koji se negde dopremaju, uvoze: specijalni kvasci i ostalo; i ako se prodaju na nekom tom tržištu, znači to se ni ne radi radi neke specijalne zarade. Nego je to sve radi afirmisanja zanatskog pivarstva. Tako da je onako… Opet pokazuje koliko ovo jedna mlada grana, koji tek po meni ima neku budućnost, kao i svako gastronomska stvar. Ali, da, to su ti neki lepi momenti razmene.

Ivan Minić: Kao da je dovoljno rano u celoj priči da sada i dalje ljudi imaju utisak da se zajedno bore za jedan cilj, što i jeste tako. Ali, u nekom trenutku to preraste vrlo često u nekakvu internu borbu za neku prevlast, nazovimo to tako. A sada je još uvek to dovoljno malo da se svi to osećaju kao svoje i nešto što treba da guraju. 

Kosara Dangić Melentijević: Pa, i ja se nadam eto da te neke lepe vrednosti i maniri koji opstaju. Naravno, u momentima kada je i teško prodati proizvod, kao što je prošla godina pokazala, sigurno da nije ni bilo toliko kolaboracije, jer nije bilo ni potrebe ni mogućnost, u stvari, za istim. E sad, opet zavisi od mentaliteta. Često su ljudi i spremni da rade kolaboracije sa stranim pivarama nego sa domaćim. Prvo, opet iz toga što pričamo, kao dokazati se na novom tržištu je lepše. Zavisi od mentaliteta sa kojim pivarama se sarađuje. Nekad, naravno, to ide i neke ekstremne slučajeve. Recimo, kada po tri-četiri pivare sarađuju. Pa je onda to više i neka vrsta druženja. Sve to ima svoje razloge.

Ivan Minić: Kao neka vesela komuna.

Kosara Dangić Melentijević: Pa, pre svega, to je i dalje jedan ozbiljan posao, jer je u pitanju proizvodnja hrane. Tako da sve ovo je, da kažem, taj bonus, koji verovatno mnoga zanimanja imaju. Ali, da je sve tako spontano – nije. I da je svaki recept uspešan – nije. Ima tu dosta stvari koje moraju vrlo ozbiljno da se planiraju i prosto kao bilo koja druga proizvodnja.

Ivan Minić: A što se tiče prvo znanja od koga sve kreće, to je znanje koje ovde nije bilo dostupno.

Kosara Dangić Melentijević: Jeste.

Ivan Minić: Vrlo mali broj je nešto zapravo znao o tome, a upravo proizvodnja jeste prilično komplikovana, zahtevna. U nekom trenutku moj otac je bio direktor marketinga jedne od najvećih pivara u onom najgorem periodu. Vrlo stresna i užasna stvar, ali mene je interesovalo. Bio sam mlad i pio sam pivo i mnogo sam ga voleo. I ja sam zapravo istraživao zajedno sa njim, odnosno uz njega sve to, i prosto proizvodni proces je takav da se vrlo često po svim nekim pravilima i parametrima pivo tretira kao hrana.

Kosara Dangić Melentijević: Da!

Ivan Minić: Jer je mnogo komplikovanije od jakih alkoholnih pića. Jako alkoholno piće ima procenat alkohola koji rešava manje-više sve probleme koji mogu da se dese u proizvodnji.

Kosara Dangić Melentijević: Pogotovo u Srbiji, takav je zakon prosto. Baš specifičan. U Danskoj Mikeler kao profesor hemije nije morao da bude tehnolog. U Srbiji svaka pivara mora da ima tehnologa. Mi jesmo kroz kućno pivarstvo, pre svega, Branimir i ekipa cela Kabineta koja kuva pivo, bili upoznati sa procesom i raznim eksperimentima. Ali, to ovde nije dovoljno da se krene u proizvodnju. Tako da, da, praksa. To je to. I mnogo izučavanja knjiga. Jer čak i taj tehnolog koji kad dođe iz jedne komercijalne pivare isto ne zna da pravi zanatsko pivo odmah, nego mora da nauči. Tako da je to isto jedan proces. Zato smo mi za vreme izgradnje pivare, u stvari, upravo sa tadašnjim tehnologom Mišom Hadžićom radili na tome da recepti imaju standardizaciju i ostalo.

Ivan Minić: Pominjala si izvoz, kao vrlo važnu stvar u vašem razvoju. Kuda ste sve izvozili? Kako je dolazilo do tih saradnji? Kako su oni efekat imale na vas?

Kako do izvoza

Kosara Dangić Melentijević: Pa, ovako. Mislim da su nama lično značile da smo na pravom putu, kao jedna potvrda. A, sa druge strane, značili su dosta i u cash flowu tada, s obzirom na, opet ponavljam, ekonomsko ovde valovito…

Ivan Minić: Običaje. 🙂

Kosara Dangić Melentijević: Da, baš tako! 🙂 Mentalitet ili valovitost situacije. Dolazili su na razne načine. U jednom momentu mislim da sam prebrojala 28 zemalja da smo stigli. I sad konkretno u neke afričke zemlje. Naravno da smo stigli pre neki kontakata koje smo imali od ranije. Opet, recimo, sad u Singapur smo potpuno organski stigli. Čovek je probao u jednom baru u inostranstvu naše pivo i kontaktirao nas je. On ima gastroklub za razne događaje i restorane snabdeva u Singapuru. U Americi su hteli da imaju srpske proizvode, pa su samim tim uzeli i naše pivo. U Brazilu je jedna vlasnica opet – suvlasnica – pivskog kluba probala naše piva preko Mikelera, pa se zainteresovalo. Tako da onako nema… Baš i svaka priča je bila specifična. Kažem, nažalost, ne može čovek da pravi business case na tome zato što se globalna situacija menja. Ti svi izvozi – znači, to što izvozite sada u Austriju, recimo, ne znači da ćete za dve godine…

Ivan Minić: Nije predvidljivo, nema tu neku vrstu predvidljivosti.

Kosara Dangić Melentijević: Da. Ali, to je mislim u većini preduzetničkih voda. Tržište je surovo. Treba uvek imati plan B. Ili mogućnost da se izdrži neki period bez tih optimalnih…

Ivan Minić: Pomenula si od kojih ste piva krenuli. Zapravo, dobar deo njih i dan-danas vidimo u vašoj ponudi, što je potvrda da je bio dobar izbor na početku. A kroz ovo vreme je još mnogo vrsta, odnosno mnogo konkretnih proizvoda prošlo kroz vašu ponudu. Prvo ako znaš koliko ih je zapravo bilo dosad različitih? A, drugo, šta su neke – ako neko nije probao i razmišlja o tome – mada, mislim, stvarno, ljudi, ako niste probali dosad, ja ne znam kad ćete; ali, ako neko nije probao, šta su neke stvari koje bi trebao da proba i u kom setu okolnosti šta treba da proba od proizvoda?

Proizvodi koji se moraju probati

Kosara Dangić Melentijević: Pa, hvala ti na onome da je bio dobar izbor. Mislim da je čak više potvrda da je kvalitetan proizvod nego izbor. Sada sa ovim znanjem nekako te ljudske psihologije tržište čini mi se da je sama ta činjenica da su to bila prva piva već dovoljno. Kažem, bitno je da su bila kvalitetna, ali bila dovoljno da ona ostanu ustaljena, jer lično meni i mnogima iz proizvodnje postoja neka kasnija piva koja su spektakularna, ali prosto očigledno ih nije bilo dovoljno dugo na tržištu da se ustale, da budu klasici.

Ivan Minić: Malo je možda bilo i prezasićenja različitih ukusa.

Kosara Dangić Melentijević: Upravo to! Tako da ja i dalje imam neke dva-tri favorita. Recimo, To the Moon & Back je meni fantastično dupla. I znam da je malo jači alkohol. Nije uvek da se konzumira u jedan pre podne-popodne. Ali, mi smo želeli eto tako da postižemo neke – da pomeramo granice. To nam je očigledno jedna od tema koja nam je bitno. Zato pre svega i pivara izgleda kako izgleda, onako vrlo monumentalno, kao da je građena za narednih 50 godina – spejs-šatl, što, naravno, da ne mora tako apsolutno. To je više opet jedan izraz onog iza čega vi stojite i šta vam je bitno očigledno i kako koncipirate biznis.

Ivan Minić: Možda malo i taj statement u kome kažeš We are here to stay.

Kosara Dangić Melentijević: Da, jeste. To je nama baš…

Ivan Minić: Pravimo kao sebe. 🙂

Kosara Dangić Melentijević: Da! Bilo jedna od tih ključnih core vrednosti i dan-danas je. Recimo, odležavanje – barikirana piva za koja smo mi dobili te neke ozbiljne svetske nagrade i potvrde su nešto što toliko mali segment ljudi koji i želi da proba možda – to više liči na konjak, baš ta kolaboracija. Ali, to je nešto stvarno izuzetno. Onda šta bih još… Imali smo mi tu razne, ako ćemo da pričamo marketinškim pokušajima, flaša 0.75, koja se nama činila kao divna ideja da se podeli pivo za ručak ili večeru ili poklon. Nije ovde urodila…

Ivan Minić: Delovala kao šampanjac. Samo onom etiketom i svim što uz to ide zaista je…

Kosara Dangić Melentijević: Bila je prelepa, ali možda prerano. Možda nešto… Sve u svemu… Onda pivo Lada, to je famozni džem od piva sa minimalnim količinom šećera. Mislim, to su i saradnici, kažem. Đorđe Maričić, Maksa – šef kuhinje restorana. Morate da nađete ljude kojima je stvarno stalo do toga, koji žele da istražuju. Sad evo da najavim izaći će i balzamiko od piva, izaći će još jedan isto poseban sos. Znači, to je nešto što mi radimo, jer nam je bitno. To je niš proizvod. Od toga se mi nećemo ni na koji način obogatiti. Mnogo energije uđe u to u smislu vremena, odluka na mikro nivou biranja flašice, etikete i ostalog. Ali, to je nešto lepo, što traje i što upravo to – pokazuje da je pivo jedan vrlo kvalitetan proizvod, bar za nas.

Ivan Minić: I da može da bude dinamičan.

Kosara Dangić Melentijević: Da.

Ivan Minić: Može da bude vrlo dinamičan. Vratio bih te na to…

Kosara Dangić Melentijević: Jeste, koja piva!

Ivan Minić: Šta u kojim situacijama i stilovi i konkretno vaša piva?

Stilovi piva

Kosara Dangić Melentijević: Da, mi smo skuvali preko 70 stilova. Pošto smo radili i, recimo, određene žurke, venčanja. Onda su to bila isto posebna kuvanja. Tako da ne mogu sad da tvrdim tačno koliko je različitih piva. Neka su čak kuvana za izvoz, nisu se ovde ni pojavila. Ali, to je to za ovih sedam i uskoro i po godina. Dinamika pojavljivanja mislim da je nekad, recimo, mi ne volimo lagor, pa smo napravili smo jedno Šaci. To bi možda mogli da ponovimo.

Ivan Minić: Možda biste mogli.

Kosara Dangić Melentijević: Da. 🙂 Onda bila je… Kažem, hteli smo da pratimo svetske trendove i izvozu nam je značilo da imamo i te voćna piva, soure… To onako ode. Jedna stvarno mikropopulacija koja želi da proba. Ali, zato imamo restoran, gde… To je ono što se pokazalo u Americi kao jako bitno – imati svoj outlet prodaje. Ili, na kraju krajeva, i ta Nemačka i Češka gde postoje pivare. To su češće te pivnice lokalne koje postoje po sto godina, gde u stvari onda imaš i mogućnost da…

Ivan Minić: Tamo svaka velika fabrika ima veliku pivnicu u okviru fabrike.

Kosara Dangić Melentijević: Da, da. To je jako bitan momenat. Eto, to je…

Ivan Minić: Dobro, vama je Majstor za pivo bio outlet.

Kosara Dangić Melentijević: Jeste.

Ivan Minić: Dolazili smo tu da probamo stvari.

Kosara Dangić Melentijević: Jeste, ali i on je imao veliki entuzijazam, ali opet nije mogao do šire publike da dođe. To je ono što je neverovatno. Jeste bio u centru Beograda, ali nekako sada na Kosmaju da li je ta opuštena atmosfera, da li je to što samo to mesto stvarno privlači različite ljude, ljude koje kraft kao takav nije možda interesovao.

Ivan Minić: Dobro ceo experience je sjajan.

Kosara Dangić Melentijević: Jeste. I onda oni…

Ivan Minić: I beg je iz grada, a blizu je jako.

Kosara Dangić Melentijević: Jeste. I onda oni to probaju i svidi im se. Znači, mi imamo stvarno neke nove, verne kupce koji su potpuno… Nije klasičan kraft consumer kako čovek zamišlja. Nego je to neko ko će onda posle, naravno, otići u Ideu i uzeti… Uglavnom su ta prva tri-četiri piva koja mogu da se nađu češće, a u online shopu je najveći izbor. S tim što ima ljudi koji prosto neće da naručuju online. Mislim, zanimljivo je sve to. Kažu, recimo: Sviđa nam se taj stil piva, ali ja to da poručim – ne želim. Tako da navike su čudo. Koja bi još piva izdvojila da su trebala da se vrate? Možda Vit je bio fantastičan. Vertigo isto. Mislim, videćemo. Sve to zavisi. Imali smo seriju sa novozelandskih hmeljevima, koja, nažalost, bila preskupa za tržište. Prelepa piva. Single-hop serije. Tako da tu je baš svašta bilo.

Ivan Minić: Ako pričamo o stilovima, da kažemo, naj nekoj opštijoj podeli, čisto da ljudi shvate šta koji naziv piva im donosi makar donekle. Hajde da probamo da im to objasnimo.

Kosara Dangić Melentijević: Da. Pazi, ja nisam tehnolog, tako da ne bih da ulazim u taj deo.

Ivan Minić: Nema veze.

Kosara Dangić Melentijević: Mi smo najviše, recimo, izbacili crnih – tamnih piva, koja su isto ne toliko komercijalna, ali smo imali sjajne rezultate sa njima. I u izvozu i u nagradama. To su, recimo, neki momenti ja mislim koji isto nisu mogli da se predvide. Jer prosto, ponavljam, kad se kuvaju piva, pogotovo na toj frekventnosti. Na mesec-mesec i po dana lansirati novi proizvod je vrlo zahtevno. Tako da…

Ivan Minić: To oko piva to traje. Ono se kuva.

Kosara Dangić Melentijević: Da, minumim četiri nedelje. Da, i odležavanja, i… Tako da u tom smislu nije uvek bilo lako predvideti koja piva će da potraju, koja ne. I vrlo je zavisilo od tržišta. Recimo, Olga je kuvana specijalno za Brazil, ali je imala lep odziv u lokalu i onda je ostala. Tako da…

Ivan Minić: Ima tu dosta, da kažemo, različitih stvari. OK, nisi tehnolog. Razumem, poštujem. Ali, jesi uživalac, kao i što mene često pitaju da preporučim nešto i objasnim makar na laičkom nivou. Znam da, recimo, da jedna od stvari koja je tu vrlo interesantna da se suštinski skoro sva vaša, i ne samo vaša kraft piva, kategorizuju kao tamna, iako nisu u odnosu na to šta je negde uobičajno.

Kosara Dangić Melentijević: Da!

Ivan Minić: Samo par nekih izuzetno svetlih prolazi tu kategoriju.

Kosara Dangić Melentijević: Jeste!

Ivan Minić: Iako to realno nije tamno pivo iz ugla konzumenta, ali na etiketi piše da jeste.

Kosara Dangić Melentijević: Baš tako, da! Mi smo u opisima na web-shopu imali isto te zabune da li je – šta mora po zakonu da stoji kao svetlo-tamno, a šta ne. Ono što bih ja svakako preporučila, hajde da tako kažemo, pri uparivanju sa hranom ili generalno nekoj degustaciji u idealu krenuli bi sa nekim ili voćnim ili sour pivima ili laganijim lagerilovima. Sa pitanje količine alkohola, pitanje, naravno, i ukusa kao nekih aperitivnih pića. Onda bi tu svakako bile neke IPA-e, duple IPA-e, belgijski stilovi. Sad neko bi ubacio da pročisti da paletu tu negde sour, jer opet ima i različitih soura. Vit, onda čak i neka odležala piva. Sve zavisi opet da li konzumiramo hranu, da nas ne uhvati ili ne. Tamna piva po nekom tom bontonu pivskom bi trebala da idu na kraju stav Porter. A barikirana bi realno isto mogla da budu krajnja dezertna piva, kao što je, recimo, kolaboracija. Tako da to je nešto kako može da se radi degustacija. Mi u pivari i nudimo najčešće između četiri do šest piva da se probaju u tim malim dozama zato što su vrlo intezivna. Sad neko ostane na stilu koji im se svidi, što je isto…

Ivan Minić: Taj upravo momenat koji je kraft pivarstvu donelo da ti imaš mogućnost da probaš više različitih stvari, da imaš degustacione čaše i da onda, OK, probaš svašta to nešto. Opredeliš se za jednu stvar ili više njih ili možeš da probaš još nešto – nije važno. Ali, donelo je to da pivo nije ono čega popiješ 15 nego je nešto u čemu zapravo možeš da uživaš. I imaš sve elemente toga da u tome uživaš. Mislim, ja sam bio jako mlad i tad nisam bio ovako težak čovek kao što sam danas i period kada je meni bilo jedino bitno da to bude pitko, da bi mogao da popijem dovoljnu količinu.

Kosara Dangić Melentijević: Da.

Ivan Minić: Ali, sada mnogo više volim da uživam u jednom i da tu ima sve to nešto… Čak i sa ovim komercijalnim pivima ako ću da popijem, izabraću da popijem neko koje će stvarno da mi ostavi nešto… Sećam se prvi put – ima više od 10 godina, možda ima i 15 – ima 15 sigurno, kad sam se sreo prvi put sa Paulanerom.

Kosara Dangić Melentijević: Nešto posebno. 🙂

Ivan Minić: To je divno. 🙂

Kosara Dangić Melentijević: Da, da, da. 🙂

Ivan Minić: To je divno. Hoćemo još? -Nećemo. Polako, stani, sedi, probaj.

Kosara Dangić Melentijević: Pitanje tog kvantiteta su Brka i Lutka, recimo. Znači, neki najblaži american i belgian stilovi. To je po meni nešto što kraft nudi kao opciju hoćemo da pijemo pet čaša ili koliko god litara. A onda opet, znači, ima i ove verzije koje su bukvalno… Da li si ikad pomislio da može melisa da uđe u pivo? Evo, izvoli! To je Melisa u zemlji čuda ili tako nešto. Znači, stvar je u tome da zavisi kojom prilikom pijemo pivo. Da li ga pijemo – da nas jedno pivce da nas opusti za ručak, što je moja baka uvek radila; ili je to hoćemo da impresioniramo nekoga, pa zato neki, ne znam, čokotortu koju smo pravili da imamo bombon koji je ujedno sa karamelom, pa da to ispadne kao jedan potpuni ugođaj. Tako da mislim da je vrlo – to je u stvari lepo svakog zanatskog proizvoda, da može da se pristupi na jedan poseban način.

Ivan Minić: Ima mnogo slojeva.

Kosara Dangić Melentijević: Baš to.

Ivan Minić: Restoran i ceo kompleks na Kosmaju, kao što si rekla, prilično je to monumentalno bilo. I dok nije bio restoran. Ali, šta je bila vaša ideja? Mi kad smo se upoznali pre pet godina, tada je već sve pravljeno sa ciljem da to postoji. Samo prosto nije došlo vreme, nije se desilo. Pre jedno godinu i po je krenula priča. Pre jedno godinu i po to se desilo. Kako ste postavili to i šta je bio feedback kad je to krenulo? Pošto mi se čini – nisam bio, jer se poklopilo sa svim ovim ostalim stvarima koje su se dešavale u mom životu, ali mi se čini da je to postalo jedno divno mesto okupljanja, gde makar vikendom ljudi gledaju da pobegnu tamo. A kad ljudi gledaju da pobegnu kod tebe, onda radiš nešto dobro vrlo verovatno. Ali, šta je bila ideja? Kako ste vi to postavili? I šta je bio feedback koji ste dobili od ljudi i na koji način ste se dalje prilagođavali?

Kosmaj – oaza mira i spokoja

Kosara Dangić Melentijević: Pa, mislim da često preduzetničke priče imaju taj momenat da polaze od svojih potreba koje traže da budu zadovoljene. Tako i nama kao jednoj mladoj porodici falilo mesto za beg u prirodu. I plus iz svih tih silnih putovanja smo shvatili da je lepo imati neku oazu sa kvalitetnim proizvodima, gde čovek ode da se opusti i odmori, ali da to nije pretenciozno, a opet da bude drugačije. I to je to šta smo mi od početka hteli. Ono je stvarno prelepo i dizajnirano. Đorđe Gec i studio Fluid su učestovali na tom projektu, kao i Zoran Aleksić. Generalno, sam pogled je dovoljan da stavi čoveka u zen, bez vitamina B. A onda uz to hrana opet koja… Hteli smo – taj kraj je poznat po pečenjarama. Nije baš da fali tog gastro šmeka. Ali, mi smo hteli nešto drugačije, tako da i tu smo se potrudili sa Maksom da meni nije toliko širok da vas zbuni i da vam oduzme mnogo vremena. Nego da onako bude prilagođen tim pivima. I ono što je sticaj tih životnih okolnosti bio da mi nismo stigli i nismo ni planirali negde što ekonomsko gledano da baštu pravimo. Nego je tih dva hektara koje postoje trebalo da se koristi za piknik. E, onda se potrefilo sa prošlom godinom, koja znamo kakva je bila, i ispalo je sjajno. Jer ljudi su stvarno imali prostora…

Ivan Minić: Nikad ljudi više nisu želili da idu na piknik nego prošle godine. 🙂

Kosara Dangić Melentijević: Bukvalno. Tako da, eto, nekad se taj tajming isto potrefi da mi nismo morali onda dodatno da promovišemo to, nego je prosto sve bilo idealno. Videćemo u budućnosti. Kosmaj opet sad ima neku svoju mikro priču koja se vrlo razvija sa tim celim trendom života čak van grada, gde ljudima je OK da putuju 45 minuta i to prigradsko…

Ivan Minić: Jer putuju po gradu 45 minuta, pa nije bitno. 🙂

Kosara Dangić Melentijević: Jeste, baš tako. Tako da to ima vrlo jednu lepu svoju priču. To su ti neki novi momenti koji ćemo videti kako će da se razvijaju lokalno.

Ivan Minić: Da, ta mikro klima tamo je generalno jako dobra. Dosta ljudi je aktiviralo vikendice koje nisu korišćene godinama. Kao Kosmaj i jeste bio jedno od vikend naselja koje je suštinski bilo prazno veći deo godine. Ja sad imam nekoliko prijatelja koji su se tamo preselili.

Kosara Dangić Melentijević: Jeste, svi. 🙂

Ivan Minić: I s vremena na vreme dolaze do obiđu svoje stanove, ali vrlo su blizu odluke da… Pošto, naravno, većina njih su iz IT-ja mogu da rade remote i moći će da rade remote neograničeno. Shvatili su da ta vrsta komfora koju tamo imaju i mira i tišine i svega ne može da se – i mesta za parking – ne može da se nadoknadi na neki drugi način.

Kosara Dangić Melentijević: Jeste.

Ivan Minić: Vi ste tamo i u lepom društvu. Bila nam je Mina iz Kosmajske.

Kosara Dangić Melentijević: Jeste.

Ivan Minić: To je sve tu, tako da neko može da iskombinuje kada ide u posetu da vidi više različitih stvari. Šta su planovi za naredni period? Znam da je to vrlo nezahvalno u ovom trenutku reći, jer je situacija takva kakva i ne znamo do kad će biti takva.

Kosara Dangić Melentijević: Jeste.

Ivan Minić: Ali, prosto šta su neka vaša razmišljanja i u kom smeru želite da se priča dalje razvija?

Planovi za budućnost

Kosara Dangić Melentijević: Pa, mi se nadamo ozbiljnom oporavku izvoza. Sad to ćemo videti kom dinamikom da ide. Prošle godine je to bilo sedam zemalja. Sad to je ozbiljan pad sa onog na šta smo navikli. Ova lokalna gastro priča, koja svakako raste, mi bismo voleli i tu da imamo još jednu drugu kuhinju. Mi imamo, inače, dva menija. Jedan piknik, drugi je za gornji restoran. U slučaju tog tzv. trećeg restorana iliti nečeg sa sedenjem napolju, onda bi tu bio opet poseban meni. To su neki od… Naravno, ovi novi proizvodi što smo ih pomenula. Da nastavimo uopšte vrednosti Kabineta koje su inovativnost i kvalitet, i ta potreba da vas uvek nekako osveži i iznenadi. Ja mislim da je to ono što zbog čega se u stvari i vraćamo nekom brendu. Znači, s jedne strane, ima ta pouzdanost i stabilnost nekog kvaliteta, ali i neka doza vrcavosti, koja možda ne treba da bude non-stop. To smo shvatili. Nema potrebe da izlazi novo piva na svakih mesec dana. Ali, lepo je…

Ivan Minić: Dobro, u nekom trenutku je to bio taj momenat opet ima neko čudno pivo; 🙂  dobro, a je li može nešto malo klasičnije? Neki balans između toga, jer desi se neretko da upravo ta čudna piva izazovu neke super reakcije. To možda neće da bude masovno, ali flavour kod zanatski proizvođača je jako važan.

Kosara Dangić Melentijević: Jeste.

Ivan Minić: I posebno ako postoji idealan sklop stvari, kakav postoji kod vas, a to je da imaš sve ono najbolje iz zanatskog: sve te finese, svu tu umetnost, pažnju, detalje utkane u to; a imaš industrijski pristup u smislu kontrole kvaliteta i svega ostalog, jer, nažalost, kod nas postoje fantastični zanatski proizvodi godinama unazad, koji prosto nikad nisu prošli nikakvu smislenu ni standardizaciju ni bilo šta slično. I onda najgora stvar koja može da ti se desi kada imaš proizvod koji ljudi vole je da nije isti svaki put.

Kosara Dangić Melentijević: Slažem se. To je nekad – ljudi hoće da imaju nivo tolerancije možda za neku garderobu ili nameštaj ako nije svaki komad i stil shvataju da je zanatski, ali hranu možda malo teže, što je normalno. I to u stvari sprečava rast tih firmi. Znači, one mogu da funkcionišu u nekom lokalnom nivou, ali mi evo konkretno zbog tih silnih izvoza smo morali ozbiljno da znamo šta radimo. A to nam je i od početka bio deo biznis plana. I onda smo znali da će ovde tržište mnogo sporije da prihvata novitete. Tako da smo negde i računali, ponavljam, zato što smo oboje imali dosta te internacionalne karijere na taj neki momenat prihvatanja u inostranstvu. Što jeste zanimljivo računati na to. Ne znamo iskreno sada gledano odakle tolika sigurnost, ali tako se eto i potvrdila…

Ivan Minić: Samo bih hteo za sam kraj jednu stvar da te pitam, da te zamolim da objasnimo, jer shvatio da smo to pominjali u nekoliko navrtata, a da zapravo to ni u jednom trenutku nismo objasnili, a to je… Da, ovaj proizvod je u odnosu na industrijsko prosečno pivo luksuz. Razlog za to je i način na koji se proizvodi i šta sve ide u njega.

Kosara Dangić Melentijević: Jeste.

Ivan Minić: Ja se sećam kad smo se upoznali, a tad je cela priča – nije bila na početku, već je ona bila ozbiljna, ali bila je mnogo manja nego što je danas – ja se sećam tog trenutka kada Branimir kaže: Znaš, malo mi je žao što u ovo što pravimo ne ulazi ni jedna sirova koja je odavde osim vode.

Kosara Dangić Melentijević: Da.

Ivan Minić: A i ona prolazi nekakav sistem…

Kosara Dangić Melentijević: Da, ili nekog začina – te melise sa Kosmaja.

Ivan Minić: Dobro, da, naravno. Ali, generalno…

Kosara Dangić Melentijević: Jeste. Pa, i hmelj i slad i kvasac se uvoze. Flaše se uvoze.

Ivan Minić: Sećam se čak u jednom trenutku da je bila priča – ne znam da li je sa vama, ali sa nekim od proizvođača koji su imali brutalno dobra pakovanja, kao: Znaš, mi smo probali na sto mesta. Na kraju uvozimo i etikete. 🙂

Kosara Dangić Melentijević: Da, da, to su ti momenti. I tu opet mogu da se nađu promene u ceni, pa onda tražiš novog dobavljača. Generalno, nabavke hmelja moraju često da se bukiraju godinu dana unapred.

Ivan Minić: Limitirane su količine. To su isto proizvodi vrhunskog kvaliteta.

Kosara Dangić Melentijević: Jeste. Tako da to je glavni razlog cenovno zahtevnosti. Drugo, serije, količine. Kvantitet svega toga, količine koje ulaze. Samim tim, nema nikakvih veštačkih dodataka. Onda isto, kako bih rekla, sva in-house – mi smo jedno vreme i distribucija čak radili sami. Znači, broj zaposlenih na tako jednu opet zanatsku proizvodnju… Mislim, to su sve neki momenti. Moj ujak je, recimo, bio predstavnik jednog stranog preduzeća, pa onda vam oni daju know-how. I to ima svoj rizik, ali nekako bar…

Ivan Minić: Da, možda to ne radi na ovom tržištu, ali imaš nešto za šta može da se uhvatiš, od čega krećeš.

Kosara Dangić Melentijević: Jeste. Baš tako. A ovo je onako – sve kreiraš od početka. Znači, bukvalno sva pravila. Ti negde si čitao knjige kako je BrewDog šta je uradio ili… Što je opet mislim potpuno drugo tržište. Ta Engleska ne može da se poredi ni sa čim – s nama. Ali, generalno, da, ima tu dosta nepoznanica. I mislim da smo svi pojedinačno toliko tog naučili kroz ovaj posao u prvih tri-četiri godine. Jer neka pravila probaš, neka… Ima dosta administracije isto u Srbiji, koja u neku ruku ograničava i neke kreativne stvari. Ne kažem, možda tako mora. Recimo, šta sve na etiketi treba da bude, pa onda to onako bude nekad i gužva, pa onda se to nekad promeni. Tako da, da, preduzetničke vode, kao što su ti verovatno većina rekli, su vrlo jedna uzbudljiva stvar.

Ivan Minić: Sećam se – mislim da se to nije značajno promenilo, ali taj trenutak kada pričamo o skali svega, kad sam ja pitao: Je li mislite da ne smetate ovim velikima? Mada su sada poslednjih godinu-dve i veliki krenuli sve više da eksperimentišu sa tim nekim stvarima.

Kosara Dangić Melentijević: Jeste.

Ivan Minić: Što mislim da je jako dobro za tržište. Da oni imaju nekad premium piva, da imaju piva sa premium sastojcima ili barem delom njih ili da imaju piva od onoga od čega se pivo za početak pravi, što isto je bar jedan mali korak napred. 🙂

Kosara Dangić Melentijević: Jeste! 🙂

Ivan Minić: Ali, sećam se tad da ste mi rekli: A zašto bismo im smetali? Naša godišnja proizvodnja je jedna smena jedne njihove fabrike.

Kosara Dangić Melentijević: Da, jeste.

Ivan Minić: Znači, to je toliko malo, a opet dovoljno veliko da može da bude jedna lepa priča ako su u očekivanja u skladu sa realnošću.

Kosara Dangić Melentijević: Da. Pa, ja duboko verujem, znači, da je to trend koji hoće rasti, samo ne toliko brzo kao što je imao bum u Americi i koliko se očekivalo. Jer u jednom momentu ovde po tom copy/paste modelu ja sad ne znam da li je bilo 40-ak pivarica – raznih tih kapaciteta, to ne ulazim, ali toliko je negde registrovano ja mislim preko udruženja. Bilo je i na tim festivalima, što je bilo s jedne strane sjajno, kao upravo taj neki entuzijazam: što nas je više onda se brže edukuju, sada se taj community spirit. Ali, s druge strane, nažalost, nije održivo, nije realno. Tako da svaki taj nagli rast mislim da često nije zdrav. Bolje polako. Da, apropo velikih, mislim da oni će nastaviti da – ja to zovem flertovanje sa zanatskom – da će stvarno da otvaraju prave zanatske pivare. Ima i tih slučajeva. Ili da kupuju. Ima raznih modela. Znači, mislim da će opet svako tržište imati nešto svoje, ali moraće, jer prosto ljudi sve više to – vole prirodno, čitaju šta unose u telo, vode računa, piće manje, a bolje. Nove generacije su vrlo svesne, hoće da menjaju. Tako da mislim da biće tu…

Ivan Minić: Ja se samo nadam da će kroz taj proces svi mi dobiti bolje proizvode na kraju, a da će možda neke dobre stvari, jer nisu korporativno – u korporativnim pričama nisu sve stvari loše – možda će neke dobre stvari da se prenesu na to. Za početak mislim da najbanalnija, ali prva stvar koja mi pada na pamet – OK, ako si deo velikog sistema, ne razmišljaš o distribuciji. Ne razmišljaš ni o čemu od toga. To su sve stvari koje su ti rešene.

Kosara Dangić Melentijević: To je divno, da. 🙂

Ivan Minić: Tako da makar ta neka vrste neke podrške, razumevanja, može da bude super. Jer realno marža na industrijskom proizvodu je tolika da njima ovo nikad neće biti komercijalno interesantno.

Kosara Dangić Melentijević: Slažem se.

Ivan Minić: Ali, eto, možda mogu da podrže neki dobar trend.

Kosara Dangić Melentijević: To bi bilo sjajno, kao win-win!

Ivan Minić: Ako vide da nema ugrožavanja sa vaše strane.

Kosara Dangić Melentijević: Da, to bi bilo…

Ivan Minić: Kosara, hvala ti puno na razgovoru. Nadam se da se vidimo uskoro na Kosmaju. Jedan vikend ću da prekršim sve ovo što radim, jer zaista želim da to doživim. Ali, bilo je malo hladno, čekam da malo bude neko lepše, a ne pretoplo vreme. A do tad ću da uživam u tome šta ljudi shareuju na Instagramu svaki vikend! 

Kosara Dangić Melentijević: To je virtuelni život! 😀

Ivan Minić: I nadam se da će neke od ideja koje ste isplanirali da se realizuju, da će ova cela situacija da se smiri i da ćemo da se vratimo u neke nazovi normalne tokove i da priča može da se razvija dalje na jedan dobar, zdrav, predvidljiv način. 🙂

Kosara Dangić Melentijević: 😀 Hvala mnogo! Stvarno je čast biti ovde, uz sve divne goste koje si imao do sada!

Ivan Minić: Nadam se da vam je ovo bilo interesantno, da otvorilo neke teme za razmišljanje, da ćete možda nakon ovoga što ste čuli malo bolje da razumete i okruženje i sebe i da nađete neki način da ostvarite sklad sa stvarima i nekad i ljudima sa kojima se konstatno borite, a možda ne biste morali. Ukoliko vam se dopala današnja epizoda, razmislite da se pretplatite na naš YouTube kanal ili prijavite na našu mailing listu ili da počnete da nas pratite preko platformi za distribuciju podkasta. Ja bih iskoristio priliku da se zahvalim našim sponzorima – Masterbox-u i kompaniji Epson, kao i svima vama koji redovno komentarišete i dajete nam predloge, sugestije, ideje i pitanja za naredne epizode. To bi bilo to, vidimo se sledeće nedelje.