EP112: Katarina Sharon i Danilo Vasić

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Dobro došli u 112. epizodu Pojačalo podkasta. Od ove epizode imaćemo malo drugačiji uvod, ja ću nakon svakog snimljnog razgovora snimiti jedan kratak pregled o čemu smo zapravo pričali i on će biti uvod za svaku od narednih epizoda. U ovoj epizodi, gosti su nam Danilo i Katarina Sharon, poznati wedding fotografi i dvoje fantastičnih mladih ljudi, koji su odlučili da jedno prilično poznatu oblast rade na veoma drugačiji i potpuno svoj način. Oni su ispričali celu svoju životnu priču, od rane mladosti i upoznavanja, do toga kako su krenuli da grade brend koji imaju danas, kao i sve ono što su prolazili na profesionalnom i ličnom planu, u tom procesu koji traje već desetak godina. Verujem da će vam epizoda biti veoma interesantna.

Realizaciju ove epizode podržali su kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Takođe, od ove epizode imamo još jednog sponzora. U pitanju je Masterbox. Masterbox je vodeća regionalna platforma za učenje u oblasti digitalnog marketinga. Bez obzira na to da li želite da gradite karijeru kao marketar ili prosto želite da svoj posao dodatno razvijate uz pomoć različitih oblasti digitalnog marketinga – Masterbox je idealno mesto za vas. Imaćete priliku da učite direktno od Istoka, Bildija, Roberta, Kojota, Ćose, Brzice i drugih kolega, kao i da budete deo zatvorene Facebook grupe za podršku u kojoj su predavači i drugi polaznici i gde se diskutuju i rešavaju realni problemi iz prakse. Ukoliko prilikom registracije na platformi upotrebite promo kod “pojacalo” dobijate dodatnih dva meseca pristupa svim sadržajima besplatno.

 A sada da pređemo na današnju epizodu.

Moji današnji gosti su Danilo i Sharon. Dobro došli.

Danilo Vasić: Hvala, hvala.

Katarina Sharon: Hvala.

Danilo Vasić: Bolje vas našli, što se kaže. 🙂

Ivan Minić: Wedding fotografija – znači, kad se ukuca ta kombinacija, Danilo i Sharon, uvek izađe vaš sajt na prvom mestu i tu je primarno fokus na wedding fotografji, nečemu što se radili na mnogo lokacija, za mnogo nacionalnosti. Generalno, proputovali ste svet kroz tako proživljavanje iskustava venčanja raznih ljudi. Biće tu milion priča vezano za to, ali kako biste vi opisali to što danas radite? Jer to nije samo to, mnogo je više. Šta je u suštini to što vas dvoje kao fotografi i kao studio radite?

Čime se Danilo i Sharon bave

Katarina Sharon: Hoću ja? Pa, kao što si rekao, fotografišemo i  snimamo venčanja na jedan malo drugačiji način. I, iskreno, ni mi ne znamo da ga opišemo kakav je to način, ali nekako kako mi to osetimo, tako to i predstavljamo.

Danilo Vasić: Od srca. 🙂

Katarina Sharon: Od srca. 😀 I pored toga se bavimo i modnom i komercijalnom fotografijom. U poslednje vreme zato što se desila korona. I odnedavno sam ja jutjuber, a Danilo je tehnička podrška. 🙂

Ivan Minić: Da, taj deo, zapravo, tvojih aktivnosti na Youtubeu, gde, ako se ne varam, svakog četvrtka izbacuješ video, gde prosto prolaziš neke svoje lične teme, priče. Ima tu malo i o ishrani, ima tu malo i o vašem poslu, o nekim vašim svakodnevnim rutinama, o vašem životu koji je prilično neobičan, kao i način na koji radite to – na koji radite vaš posao – je zaista pravo osveženje. I ja koji nisam neko koga u principu zanimaju dobar deo tih tema, nisu nešto što mi je u fokusu, mi je vrlo interesantno da poslušam. Nije dugačko, neopterećujuće je, sjajno izgleda, ti divno pričaš. Otkud uopšte ideja za time?

Otkud ideja za Youtube kanal

Katarina Sharon: Pa, Danilo i ja smo u novembru dobili korona virus, i ležali smo dve nedelje i gledali Netflix. U stvari, deset dana smo gledali Netflix, i onda smo shvatili da nam je dosta, stvarno ne možemo više da ležimo. I setili smo da smo imali ideju dugo vremena da napravimo i otvorimo Youtube kanal i iskoristimo te alate koje imamo. Imamo mini-produkciju koju možemo da iskoristimo za nas. I shvatili da to treba da uradimo tada. Bukvalno smo samo – ja sam pravila prvi recept da nisam osetila – i dalje nisam imala čulo mirisa i ukusa. 🙂 Tako da, eto, korona nas je naterala na to.

Danilo Vasić: Zapravo, izvini, zapravo smo mi, u stvari, dugo, dugo pričali o tome, da mi to želimo da radimo. Mi smo, u stvari, imali vlog, tj. blog o kuvanju još neke 2013. godine.

Katarina Sharon: 2013., da.

Danilo Vasić: Znači, u isto vreme kad smo počeli kao Danilo & Sharon, te godine smo i otvorili kuvarski blog Jedi, uči, voli za studente. S tim što nije bio veganski, naravno, u to vreme, ali to su bila neka jednostavna jela koja možeš da napraviš kao student. Međutim, onda nas je odveo ovaj posao u drugom pravcu, ali nam je ostala ta neka ljubav prema tome i uvek smo maštali o tome da bismo voleli da imamo jednog dana – da napravimo neku kao emisiju o kuvanju.

Ivan Minić: Ali, nije samo kuvanje.

Danilo Vasić: Ne.

Katarina Sharon: Ne. 🙂 Počelo je samo…

Ivan Minić: Zapravo, to je ceo životni stil.

Katarina Sharon: Jeste. Počeli smo samo sa kuvanjem. Mislili smo da će ostati na tome. I onda se desilo da zbog posla nismo stigli da snimimo epizodu, a za jednu epizodu treba dva dana da se ona osmisli, da se snimi, izmontira, da se ubaci prevod, da se sve što treba odradi. I imali smo jedan pošto, u stvari, u četvrtak smo shvatili da nemamo epizodu i kao hajde da snimimo nešto, daj da pričamo. I snimili smo epizodu u kojoj sam ja pričala i ta epizoda je tada imala najviše pregleda. I ljudi su baš lepo reagovali i tu smo pitali ljude šta bi želeli još da čuju. I onda su ljudi ispod u komentarima pisali koje su to sve teme koje bi voleli da čuju od nas. I samo smo ih poslušali. Tako da je sad to sve. Još uvek smo… Pitamo se da li treba da bude sve ili da se fokusiramo samo na jednu temu. Ali, zasad je ovako – igramo se.

Danilo Vasić: U suštini, istražujemo, da. Radimo… Mi smo, u stvari, sad počeli to da radimo po principu gledajte, ljudi, šta smo skapirali. 🙂 To je… Bukvalno, to nam je sad negde koncept. Hajde da vidimo sve one stvari koje smo mi skapirali da su možda negde kao pravilnost prihvaćene u društvu, a da ne mora tako. I da pričamo o tim stvarima i kako smo te stvari skapirali da možemo da ih radimo drugačije. I onda smo krenuli da pričamo malo o kuvanju, malo o ishrani, malo o životnom stilu, malo o tome gde možeš da živiš – ne moraš samo da bi bio uspešan da živiš u Beogradu.

Katarina Sharon: Malo o treningu, malo o uređenju doma.

Danilo Vasić: Treningu, uređenju doma. Sve te neke stvari koje smo mi usput, radeći na sebi, kapirali i hajde sad da ih podelimo sa ljudima koje bi to moglo da interesuju i kojima bismo mogli da pomognemo.

Ivan Minić: A koliko vam je, da kažemo, vredan taj feedback koji dobijate od ljudi? Ne koliko je vredan – vredan je svakako, nego prosto taj crowdsourcing ideja i sve to nešto što možeš da dobiješ kroz iskren razgovor sa ljudima koji su investirani i zainteresovani za ono što radiš je stvarno fantastičan. Treba vremena, zahteva dosta truda, ali šta su neke stvari koje ste za ovih nekoliko meseci aktivnog rada na tome dobili od ljudi i šta ste shvatili u toj priči?

Od kolikog značaja je povratna informacija

Katarina Sharon: Hoćeš ti? On je jednak deo Katarina Sharon Youtube kanala…

Danilo Vasić: On se tako zove. 🙂

Katarina Sharon: Samo ja sam ispred. 🙂

Danilo Vasić: Pa, ali možda je ovo više za tebe, u stvari, stvar da odgovoriš, jer Katarina otkad je otvorila Instagram nalog svoj, a to je još kad bilo, je konstatno u razgovoru sa svojim pratiocima, sa ljudima – ja to ne bih rekao pratioci, to su stvarno više nekako ljudi koji su tu sagovornici – i kroz sve te razgovore je i shvatala šta je to što bi ljude moglo da interesuje, šta je to o čemu bi ljudi voleli da čuju više. Jer nekako staviš jednu fotografiju, pa lajkovi nisu toliko merilo uspeha, ali su merilo toga šta ljude interesuje, šta se ljudima dopada i možeš da shvatiš o čemu možeš više da govoriš i šta će doneti više vrednosti ljudima kojima se obraćaš. Tako da je to sad samo se nastavilo, malo se scaleovalo, ali, u suštini…

Katarina Sharon: Meni je, na primer, kada dobijem poruku, feedback, da se nekome dopada taj video, da mu je značio – video gde sam ja podelila o tome kako smo mi osnovali biznis, da mi pošalje nekoliko devojaka poruku – poruka – ali nekoliko njih je poslalo da smo sad postakli da i oni naprave neki korak. I to mi je stvarno – jer, kažem, dva dana nam oduzima nedeljno – daje vetar u leđa da nastavimo da dajemo svoje vreme u nešto što znači drugima, pre svega.

Ivan Minić: Upravo to je i motiv svega onoga i što ja radim i jedan od razloga, osim što ja volim da čujem sve ove priče – ja sam krenuo da snimam podkast zato što ja volim da čujem ove priče, pa sam računao da valjda ima još nekoga ko hoće da čuje. Ispostavilo se da ima, ali upravo to i jeste momenat – mi znamo da će poslušati par hiljada ljudi i da će jedno-dvoje-pet u narednih nekoliko godina odreaguje, da ih triggeruje to na nešto. Kao, Hajde da im usadimo tu mogućnost da razmišljaju o tome.

Danilo Vasić: Tako je.

Ivan Minić: Sve goste pitam, kada dođemo do tog hronološkog dela razgovora, pitam šta su hteli da budu kad porastu. Šta si ti prvi hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastemo bićemo…

Danilo Vasić: Ja sam hteo da budem smećar.

Ivan Minić: Dobro, zašto?

Danilo Vasić: Zato što mi je jako bilo simpatično, tj. interesantno kako ubace smeće iz kontejnera, bace kontejner i onda se zakače na kamion i voze se. Mislim, ko se tako vozi?! To je bilo prefascinantno. Onda sam se ceo dan kačio na kapiju i maštao o tome da sam – zakačim se na kapiju i vozam se tamo-vamo. To mi je bila ludnica. Tako da dugo me je to držalo kao ideja. Onda sam shvatio da možda nije baš najisplatljiviji put, pa sam posle menjao različite neke ideje o tome šta bih voleo.

Katarina Sharon: Ja mislim da te je držalo dugo i to da si hteo da budeš arhitekta.

Danilo Vasić: A to je kasnije došlo. To je negde tek u srednjoj školi.

Katarina Sharon: Ali, zanimljivo je da je kao mali još u Paintu crtao kuće i sve ono… Mislim, meni je to, kad smo se upoznali i kad mi je pokazao to što je pravio sa 8-9 godina, nerealno bilo da tako neko dete crta…

Danilo Vasić: U PowerPointu. U PowerPointu! 🙂

Ivan Minić: Tim gore. 🙂 Šta si ti htela da budeš kad porasteš?

Katarina Sharon: Ja sam htela da budem pevačica. Ne znam da li je OK da kažeš sebe da lepo pevaš, ali mi je to stvarno bilo – celo odrastanje sam htela da se bavim pevanjem. Išla sam u muzičku školu i nekako sam mislila stvarno da će mi to biti neki put. Dok nisam upoznala Danila. I dok – onako kad si mali, onda si ubiju tu nekako želju. Nemoguće da se baviš time, jer da bi se bavio time, moraš da ideš po nekim standardima koji, naravno, u tvom okruženju nisu OK i kasnije shvatiš da to nije OK. Ali, verovatno sada, kada smo izgradili ovaj brend, shvatam da postoji drugi put i za to. Tako da, da, htela sam da budem pevačica. Danas smo baš pričali o tome kako sam zapostavila to, jer bukvalno kad sam uzela aparat u ruke, ja više nisam pevala uopšte. 🙂

Ivan Minić: Vidi, sad imaš Youtube kanal, pa tako da nebo je granica. 🙂 Od tih nekih prvih dečačkih i želja devojčica do onoga čime se na kraju bavimo prođe mnogo promena. I u mnogo situacija nas i okruženje, da kažemo, odvrati od ideja, a sama neka realnost kroz koju prolazimo: vrlo često i škola i sve te neke stvari. Vaš put je prilično neobičan. Kako ste vi uopšte otkrili fotografiju? Ti si prvi, u suštini. Ali, kako ste uopšte otkrili fotografiju i shvatili da je to nešto čime želite da se bavite?

Kako su otkrili fotografiju

Danilo Vasić: Meni je fotografija bila u prvom momentu samo put do toga da dođem do neke diplome sa takmičenja u osnovnoj školi da bih bio vukovac. 🙂 A pošto je moj otac akademski slikar, to mi je bilo negde – kad sam pogledao listu takmičenja gde bih mogao da idem: matematika, hemija, fizika; tu nije ni moglo baš mnogo da se snađeš. Ovo je bilo – treba doneti pet lepih fotografija za takmičenje. Meni je to bilo OK. Pitaću ćaleta, sigurno je imao neku predmetnu fotografiju na Akademiji. Hajde da vidim sa njim da li će da mi pomogne malo oko toga. Međutim, on je tu uradio jednu super stvar, a to je da mi nije uradio posao za mene. Nego je insistirao da ja napravim fotografiju. On mi je pomogao, ali sam ja fotografisao, napravio te snimke. I s tim fotografija sam osvojio prvo mesto na tom kao nekom prvo opštinskom takmičenju. Onda sam išao na okružno takmičenje, onda sam tu osvojio prvo mesto. Opet uz njegovu pomoć. I to mi je negde onako rodilo ideju o tome da – znaš kad si klinac, pa ti neko kaže ti si talentovan za to. Onda ti to prihvatiš kao da, ja sam talentovan za to i to mi se negde – OK, ja sam talentovan za fotografiju. Fotografije su sada smešne kada ih vidiš, ali jednostavno tebi kao klincu kada ti neko da potvrdu tvog talenta u vidu neke diplome, šta ti dalje treba od toga da nastaviš dalje u tom pravcu.

Ivan Minić: Posebno ako je to nešto što se naslanja na ono što te i zanima.

Danilo Vasić: Pa, tako… Ali, to ide jedno… Mislim, da je to krene korak, dobiješ malo nekog feedbacka, pa korak toga da tebe više zanima. Opet ako se napravi prevelika razlika između toga koliko te zanima i koliko dobijaš odgovora na to da li to što ti radiš je dobro ili nije dobro, onda mislim da počne velika sumnja ili se desi da te previše nešto ponese, a ti ne uspeš da ispratiš to kao samopouzdanjem ili svojim radom. Tako da…

Ivan Minić: Kako je bilo sa tobom?

Katarina Sharon: Pa, još u osnovnoj školi sam mobilnim telefonom slikala sve i svašta. I zanimljiva stvar da smo se nas dvoje upoznali, iako živimo u Somboru oboje, na internetu. Na Krstarici smo se upoznali. I u to doba je bilo jako popularno da deca prave sebi sajtove. Ja se sad ne sećam kako se zvala ta platforma.

Danilo Vasić: Piczo.

Katarina Sharon: Piczo, gde bukvalno napraviš sebi prezentaciju, kao mini-sajt, i zanimljivo da smo se upoznali, u stvari, preko dizajna sajta jedno drugo. I ja sam tu kačila tako slike sebe i drugarica, cveća, nešto što sam fotkala. I kad sam upoznala njega, to je bilo očigledno – njega interesuje fotografija i mene je u tom trenutku je više interesalo da on mene slika. I mi smo prvih par godina našeg zabavljanja svaki trenutak provodili tako što je on mene fotografisao i to u sobi u kući njegove babe, gde sad smo mi to renovirali, to je naš prostor. I sinoć me je slikao za neki editorijal baš u toj sobi, ja razmišljam: Vau, pre nekoliko godina smo se ovde igrali! Sad stvarno ovo nešto znači što radimo! Tako da sam bila prvo model njemu. I, zapravo, kada se desilo da je Danilo bukirao prvo venčanje, on je bukirao da… ponudio mladencima i snimanje i fotografisanje, iako jedna osoba možemo da radi samo jedno. Tako da je meni uvalio fotoaparat i rekao: Ti slikaš, ja ću da snimam. I ja sam prvi put fotografisala, zapravo, na jednom venčanju i otada sam fotograf. 🙂

Ivan Minić: Ta priča sa ulaskom u fotografiju je nešto o čemu si ti pričala na kanalu. Ali, mislim da je posebno interesantan taj momenat kao: OK, to je nešto što te interesuje, čime pokušavaš da se baviš. Učiš nekim tempom koji možeš. Lagano se opremaš svi stvarima koje su ti potrebne, jer kad uđeš u to malo ozbiljnije, shvatiš da je to ipak malo više od fotoaparata i jednog objektiva. I da treba dosta vremena i da je to prilično skup hobi. Ali, ako razmišljaš o tome da ti postane profesija, onda se malo drugačije postavljaš prema svemu tome. Vi ste se malo drugačije postavljali prema tome još od tih nekih najranijih dana, što mislim da je jako dobro. Jer ako kreneš na jedan način i promeniš to u nekom trenutku kad kao stasaš, svi oni sa kojima si do tog trenutka radio, sva ta vrednost koju si skupio, ko god da je u pitanju: bilo da su u pitanju prijatelji, rodbina, komšije, sugrađeni, nije važno; ako promeniš odnos prema njima, ti si kreten, jer to se ne radi. Ali, ako od starta pokušaš da stvari postaviš na neku zdravu osnovu i neku fer osnovu kojom su obe strane zadovoljne ili ako nisu, onda se ne radi – onda to može da ima nekog potencijala. Kako je to sve počelo?

Kako je sve počelo

Danilo Vasić: Ali, timeline tih događaja je toliko ispresecan svih živim stvarima da morao bih… Ispričaću, probaću da ispričam neku jednostavniju verziju svega toga. Dok sam fotografisao Katarina i objavljivali smo te fotografije na Facebook, to je bilo prvi-drugi srednje škole. Mi smo praktično bili jedini fotografi u društvu. Jedini koji se bave fotografijom, u stvari. Nismo bili fotografi, tj. ja. I, naravno, drugi su počeli da se interesuju za to, jer hteli i oni da im pravimo fotografije. Međutim, meni je od starta, oboje smo negde u tome svemu… Ja sam fotograf. Tehnički sam ja pravio te fotografije, ali nekako smo sve vreme zajedno kroz to rasli i razmišljali kako to treba sve da izgleda. I meni je u startu bila ideja: OK, hajde da… Ne mogu da priuštim da ih fotografišem sve džabe zato što će onda da mi zakači cela gimnazija, 400 đaka, da ih slikam za džabe. Hajde da probam da nađem nešto što će biti win-win. Hajde da probam da nađem nešto što je OK, nešto što je njima OK da izdvoje novca, 10-ak eura, 15 eura, a što će meni značiti da ako dođe njih desetoro, ja mogu da kupim neki reflektor, nešto, zilbericu, nešto što se tiče opreme. I onda kad smo krenuli prvi put, drugi put, to je svima bio prvo ogroman šok, kao šta, ti ćeš sada meni da naplatiš što si mi najbolji drug. Meni je moj najbolji drug, koji mi je i kum sada, on mi je bio prva mušterija. 🙂 On je prvi platio. Ali, to je negde momentalno definisalo naš stav i stav drugih ljudi prema nama u smislu šta da očekuju od nas. I mislim da je to u startu njima onda i učinilo da oni cene to stvarno što smo mi njima radili, jer mi nismo lako dostupni, bez obzira što mi nismo bili ne znam kakvi fotografi u tom trenutku. Ali, nismo bili lako dostupni, mora si ipak da izdvojiš od džeparca. Morao si da izdvojiš novac koji bi možda potrošio u izlasku na fotografiju. I to je taj momenat odluke. Ja sad to gledam ovako filozofski. Meni je tad to, u tom trenutku, nije bilo – nisam imao toliko shvatanja o tome. Meni je jednostavno tad, u tom trenutku, bio samo kao OK, želim da me plate zato što ne želim da fotografišem celu gimnaziju za džabe i ne znam kako ću da odbijem nekoga. Imaćeš taj momenat, glupo mi je, kao Hej, izvini, tebe neću da slikam, jer… Nego, kao OK, ko hoće da izvoji novac za to, simboličnu cifru, fotografisaću ga. Meni je dobro, ja mogu da napredujem, mogu da napravim sledeći put bolje fotke. Njima je dobro, jer su dobili nešto što ima čak i monetarnu vrednost.

Ivan Minić: A svi se – kada imaš taj momenat da si izdvojio nekakav novac, ti ćeš izdvojiti i vreme.

Danilo Vasić: Tako je.

Ivan Minić: Potrudićeš se. Biće ti stalo da dobiješ iz toga nešto što je zaista vredno.

Danilo Vasić: Tako je.

Ivan Minić: U suštini, osim samo tog novca, ti ćeš znati zašto se trudiš, on će ili ona zato što imaju tu jednu dodatnu obavezu da se ponašaju odgovorno i prema terminu i prema svemu što se tu dešava. I kao, zapravo, će biti win-win.

Katarina Sharon: Tako je.

Danilo Vasić: Tako je.

Ivan Minić: A taj trenutak kada ste prvi put, odnosno hajde da se dotaknem prvo jedne stvari koju si pomenuo, a mislim da je jako važno, a to je da fotografija danas to kako se vi, ali i brojni drugi ljudi koji se ozbiljno bave fotografijom, time bave, to je mnogo više od toga da imaš opremu i škljocaš nešto. I mnogo je kompleksniji proces, zapravo, osmišljavanje svega toga, planiranje svega toga, i, da kažemo, tog nekog vizuelnog storytellinga koji uz tehnički dobru fotografiju. Tehnički dobru fotografiju može da napravi svako. Fotografiju koja će da bude vanvremenska vrlo malo ljudi može da napravi, jer ona podrazumeva mnogo više od tog tehničkog aspekta. E sad, kako se uopšte oblikovao taj vaš izraz koji danas imate? To je proces, ali od čega kreće?

Od čega je potekao njihov današnji izraz

Katarina Sharon: Dobro pitanje. 🙂

Danilo Vasić: Odlično pitanje. Jedna od stvari, mogu da kažem, je – možda i osnovna stvar, u stvari, je ideja o tome da smo mi prihvatili da je OK da napraviš fotografiju koja nije tehnički savršena, ali da budi neko osećanje, da je ne obrišeš. Znači, da pogledaš te fotografije ne kao fotograf, ne kao neko ko je pasioniran da napravi idealnu fotografiju, već da pogledaš nekim drugim očima. E sad, naravno da se mi bavimo product fotografijom, da ne bismo mogli da ostavljamo te fotografije, jer ne bi mnogo ljudi mogli da saznaju o tome šta je na toj fotografiji. Ali, kada nekako razmisliš zdravorazumski, i kada se zapitaš šta je cilj, šta ja želim da postignem ovom fotografijom, da li ja želim da zadovoljim sebe i zumiram je hiljadu putu, zumiram nokat mojih mladenaca i kažem gledaj kakva rezolucija, kako je ovo oštro, kako je ovo perfektno. Ili želim da njima dostavim fotografiju na kojoj će oni da plaču i oni kažu vau, ovo je to, ovo je suština, ovo je srž onoga što mi osećamo jedan prema drugome uhvaćeno u jednoj fotografiji. Ta srž nikad nije savršeno oštra fotografija u boji. To je obično – jer mi nekako i kad doživljavamo sebe, puno kad razmišljaš o tome malo sa filozofske strane, sve intimne momente koje pamtimo – ne pamtimo ih kao savršeno osetljene, idealne, oštre trenutke. To su obično neki mutni trenuci. To je obično nešto obično taj neki – nešto što skoro pa možeš da dodirneš. I tera te više na maštu nego da je tu sve, da nije konačno.

Katarina Sharon: To, to.

Danilo Vasić: Kako, izvini?

Katarina Sharon: To, Danilo, to.

Danilo Vasić: Tako da, to je negde kad smo krenuli, kad smo sebi dali odobrenje da tako posmatramo sve što radimo, jednostavno smo počeli drugačije, da pravimo drugačije fotografije. To je bilo to. Ne mogu da… E sad, kaže, to je u ovom smislu kod nas zato što se bavimo wedding fotografijom, zato što je stvarno cilj da se prenese emocija. Kao, šta je to što nosi emociju? To je pokret, ta nesavršnost, to je taj neki, što kažu, mood. 🙂

Ivan Minić: Dobro, to je ta neka emocija, to je taj neki pogled.

Danilo Vasić: Tako je.

Ivan Minić: To su neke stvari koje ne mogu da se isceniraju. Ima ljudi koji imaju prelepe, iscenirane fotografije sa venčanje, čega god, krštenja, svih tih nekih bitnih trenutaka u životu. Ali, kod nas postoji običaj da se i fotke urame, čuvaju i sve ostalo. Ali, kad pogledaš, ti si u fazonu mi nikad nismo ovakvi, mi baš nikad ne izgledamo. To je kad uvučeš stomak. Brate, nisam taj lik.

Katarina Sharon: Kod nas je… Mislim da je velika razlika nastala u momentu kada sam se ja opustila u biranju fotografija. Jer ti kad dođeš sa venčanja, ti dođeš sa 6-7-8.000 fotografija i treba da izvučeš – mi ostavljamo 500 za ceo vikend venčanja, koja su uglavnom napolju i tako traju tri dana. 500+, pa sad bude možda 600, nekad 700, zavisi od sadržaja. I prvo sam birala samo te savršene, prelepe fotografije. I u jednom momentu sam shvatila, naravno, gledajući i šta su drugi fotografi van fotografije venčanje šta rade u fotografiji, neke street fotografe. Kad sam krenula da se inspirišem malo dalje od same fotografije venčanja, sam shvatila, zapravo, da se meni dopadaju ti momenti na ulici: to kada neko prođe, kada ne gleda, kada nije svestan fotografa. I onda sam krenula da tražim te fotografije u tih 5.000 fotografija, baš te između. Tako da ja imam, na primer, deset fotografija gde mladenci poziraju i u jednom momentu on njoj krene da namešta nešto na kosi. I ja nikad neću staviti tu sliku gde su oni bili… gde poziraju, nego taj momenat kada on nešto njoj hoće da uradi. I krenula sam da izbacujem sve te savršene fotografije i stavljam samo te momente između. I prvi put kad smo to uradili smo dobili jako dobar feedback od mladenaca. I mi smo shvatili da je to ono što želimo da bude potpis naš – naš lični potpis.

Ivan Minić: Ja se sećam u mojim nekim eksperimentima sa fotografijom – to kad kreneš, kupiš prvi DSLR, pa onda to krene, postane jako komplikovano vremenom – najvredniji savet koji sam dobio od prijatelja koji je ozbiljan fotograf je bio: Nemaš film. Slikaj! Jer sve vreme si u fazonu čekaš taj idealan trenutak i onda okineš jednu i šta bude.

Katarina Sharon: Jeste. 🙂

Ivan Minić: Ne, ne, brate. Pritisni i neka okine dvadeset pet i jedna će da bude kako treba. Ako čekaš taj trenutak, nikad ga nećeš uhvatiti. Posebno ako je to nešto što je dinamično. Ja sam konkretno tad išao da fotkam neki sport i kao, brate, niko ne uhvati tu jednu sliku treba. Napravi ih petsto i izvuče četiri koje su dobre od toga.

Katarina Sharon: Ja sam isto. Venčanje je jako dinamično. I ti ceo dan trčiš i praviš storytelling od osam ujutru do ponoći otprilike. I sad kad smo ušli u studio, ja i dalje imam tu potrebu da samo slikam, slikam, slikam. I svi oko nas, cela ekipa, šminker, frizer su u fazonu šta radi ova žena. Ja ne prestajem da slikam. I uvek tražim, sada i u modnoj fotografiji kada radimo, taj momenat neki između. Tako da to smo… 🙂

Danilo Vasić: Između, da. 🙂

Ivan Minić: Svakako, uvek imaš i te ostale fotografije, pa možeš da ih probereš, ali vrlo retko je magija u tim trenucima kada je sve iscenirano i fake na kraju dana.

Katarina Sharon: Jeste.

Danilo Vasić: Jeste.

Ivan Minić: Kako je došlo do toga da fotkate vaše odeljenje, odnosno da fotkate maturske fotke za školu? Pošto je to isto događaj koji mislim da je prilično vau.

Prvi poslić – škljocanje maturanata

Katarina Sharon: Jeste. 🙂

Danilo Vasić: Pa, to je prekretnica, ja bih rekao, u našoj karijeri bukvalno. Zato što je to prvi profesionalni projekat. To je bilo – hajde ovo slikaj drugara za džeparac, to je jedna stvar. Ali, ovo je bilo – ti sad to prihvatio stvarno jednu ozbiljnu odgovornost, gde tebi stotinu ljudi, maturanata dalo novac da ti njima napraviš portret njihov za kraj škole. To je nama bilo stvarno – prihvatili smo to kao…

Ivan Minić: To, inače, kod vas u gradu je običaj. Mislim da u Beogradu generalno nije.

Katarina Sharon: Nije, ovde…

Ivan Minić: Ima slučajeva, ali retko.

Katarina Sharon: Ja mislim da to sigurno… Ma, ne! U gimnaziji postoje ti potreti sigurno stariji, 70…

Danilo Vasić: Iz 60-ih godina. Iz 60-ih godina sigurno.

Katarina Sharon: Da, da. Okačeni su u školi. I na kraju godine sve, ne samo gimnaziji, nego sve srednje škole u Somboru se fotografišu i prave se veliki panoi koji idu u izloge grada. I onda svi koji prolaze, mame, babe tu ponosno se šeta u maju da se vidi ko je…

Ivan Minić: To je za maturante.

Danilo Vasić: Tako je.

Katarina Sharon: To je za maturante. Samo za maturante. Znači, kad se završi škola, tako se obeležava, što je stvarno lepo. I na bukvalno yearbook, kao na kraju godinu, kao Americi, se dobijaju slike svih ljudi iz razreda…

Danilo Vasić: Da, samo što se ne pravi ta knjiga, u stvari, nego sve stavlja na – kako?

Katarina Sharon: I album ima sada.

Danilo Vasić: Da, dobija se album. Da, ali nema ono – nije štampano, pa knjiga, pa sad piše svako nešto. Nego samo su fotografije svih uspomena na sve ljude sa kojima si išao.

Ivan Minić: Mislim da ima par škola u Beogradu koje su to radile. Ne znam koliko su redovne bile u tome, ali je bila ta varijanta da neke škole su se snalazile, između ostalog, tako što stave bilbord na obod dvorišta i onda tad, taj mesec je na tom bilbordu njihova generacija maturanata.

Danilo Vasić: To.

Ivan Minić: Šta je bio problem sa fotkama koje su bile do tog trenutka?

Danilo Vasić: Pa, problem je bio što su svi nosili isti šešir na slici. 😀 Ma, ne, zato što su imali… Tu je bilo nekoliko studija i – daleko od toga, ja stvarno šalim se, naravno – ali, uglavnom to su bile neke – pristupalo se tome na neki tradicionalan način. I pošto smo mi bili sami učenici i bližila nam se matura, nismo želili da naše fotografije budu takve. Naše maturske fotografije. Onda smo razmišljali kako bi mogli te maturske fotografije da se urade bolje, drugačije. Ni jednostavno bolje, drugačije. I krenuli smo da razmišljamo, da se eksperimentišemo, da mi sami pravimo neke test fotografije kako bi to moglo da izgleda. I ništa tu nismo mi neku neverovatnu promenu u tome, ali smo jednostavno pristupili tome modernije. Napravili smo – modernije su izgledale te fotografije. Svetlo je bilo modernije, pozadina je bila jednobojno.

Katarina Sharon: Poze.

Danilo Vasić: Poze su bile drugačije. Nije bilo ono pogled preko ramena i ostalo.

Ivan Minić: To, to. 🙂

Danilo Vasić: Nego su malo bile više, hajde da kažem, više inspirisane nekim modnim fotografijama. I to se, naravno, mladima dopalo, jer su… se informisali na drugim mestima. I te godine, prve godine, pošto mi smo morali, naravno, da dobijemo odobrenje od direktora da uopšte apliciramo za to, i, iskreno, svaka čast čoveku što nas je pustio, jer verovatno sad bismo imali ozbiljan problem sa porezom i inspecijom. 🙂 Jer čovek nam je dozvolio da apliciramo. On je rekao: OK, možete da uđete – da ponudite vi svoju ponudu. I prva ideja je bila u tome, prva pomisao je bila OK, mi ćemo da uradimo to jeftinije. Ali, onda smo shvatili: Ne, nećemo da uradimo jeftinije, jer bi to stvarno bilo baš nefer prema svim ovim fotografskim radnjama koje su pružale te usluge dotada. Hajde da budemo skuplji, jer mi prodajemo nešto što je bolje.

Ivan Minić: I više ćete da se iscimate na kraju.

Danilo Vasić: Mi smatramo da je to bolje. Mi ćemo više da se iscimamo. Hajde da to onda bude i skuplje. Da ne bude bolje-jeftinije, jer to ide. To stvarno nigde da postoji. I dođemo sa našom ponudom koja je bila skuplja i cela gimnazija nas bukira. Ali, mi u tom trenutku nismo i dalje imali studio kompletan za to, da izvedemo to sve što je nama trebalo. Mi to generalno tako pristupamo…

Katarina Sharon: Imali smo jedan Vip providan kišobran i u njega je udaralo svetlo. To je do tada bio…

Danilo Vasić: Da, da. 😀 Beli, običan kišobran. Baš bukvalno kišobran za kišu, koji smo zalepili selotejpom nešto neko svetlo. To je bilo čudo. 🙂 I onda smo skapirali: OK, ovo je sad ozbiljno se dešava. I onda smo ceo taj zimski raspust, u stvari, proveli perajući čaše da zaradimo neke novce. Jer nismo imali toliko klijenata koji su bili voljni da nas plate tih 10-ak eura, tako da smo onda za dnevnicu svaki dan. Izračunali smo koliko nam treba i to je to bilo. Svaki dan smo išli. Katarinina tetka je držala kafić u tom trenutku, tako smo imali – brzo smo uspeli da nađemo posao i cele zime pranje čaša. Skupili smo novac, adaptirali atelje moga oca, u stvari, u neki mini-studio za tih mesec dana, koliko je trebalo da se uradi taj posao. I to je bilo to. Ostalo je istorija, što se kaže. 🙂

Ivan Minić: I kako vam danas izgleda to što ste radili?

Katarina Sharon: Pa, lepo. Često u Somboru kad odeš negde ljude tako vole da izlože sliku svog deteta – kod advokata ili ne znam. I vidimo te slike i nije loše. Stvarno nije loše. 🙂

Danilo Vasić: Neki dan sam bio kod advokata i kažem: Imate ovde jednu moju fotografiju. Ono njegov sin. 🙂 Presimpatično. Uopšte, da, daleko od toga da je bilo loše.

Ivan Minić: A samo iskustvo da prvi put radiš nešto na malo većoj skali, nešto što zahtevnije, ima mnogo više posla, ima mnogo više organizacije, ima mnogo više ljude, pa samim tim ima i dosta te neke interakcije i feedbacka koji nije uvek idealan, itd. Prosto, kako je bilo proći kroz to iskustvo?

Kako pristupiti prvom poslu

Danilo Vasić: Znaš kako? Kad si klinac, kad imaš 16 godina, baš te briga. Nekako uopšte se nismo previše stresirali oko toga, nekako… Imali smo neku svest o tome da šta ima veze. I da sad sve zeznemo, pa vratićemo pare i šta sad – ići će nekog drugog.

Katarina Sharon: A imali jedan cilj. Danilo je imao cilj da dokaže njegovoj mami, koja je profesor u gimnaziji, da može da se bavi fotografijom.

Danilo Vasić: Tj. da može da se živi od fotografije.

Katarina Sharon: I da može da se živi od fotografije. I taj momenat kada je on pokazao novac koji je on sa 16 godina zaradio, mislim da je bio presudan trenutak da ona otpusti i da ga pusti… 🙂

Danilo Vasić: Inicijalno, ali joj je trebalo sigurno još nekoliko godina da je baš ubedim. Jer to je bila prva kao dozvola. Pa, mislim… Moji roditelji su oboje stvarno, da kažem, akademski obrazovani, oboje su iz nekog… Došli su iz te ideje o tome da mora da se završi fakultet da bi bilo šta u životu postigao, da jednostavno… I nisam ja imao ništa protiv da završim fakultet, ali neki ozbiljan fakultet: neku ekonomiju, neko pravo; nešto, pa se ti bavi čime hoćeš u međuvremenu. Ali, onda kad su oni videli koliko je mene zainteresovala fotografija, onda su se ozbiljno ljudi uplašili. Bez obzira, i otac mi je akademski slikar, ali i on je bio čovek u strahu, kao čekaj, njega je sad povuklo nešto; otiće od škole, prestaće – skrenuće sa sigurnog puta, poželeće da radi nešto što je neizvesno. 🙂

Ivan Minić: Ali, onda skapiraš da ne postoji siguran put.

Danilo Vasić: Apsolutno.

Ivan Minić: Ako smo nešto naučili za prethodnih 30 godina, to je da ne postoji siguran put.

Danilo Vasić: Ja sam njima sve vreme ukazivao na to.

Katarina Sharon: Bilo bi dobro dovesti tvoju mamu u podkast, koja bi verovatno sada ispričala, uverila te da je moguće. 🙂

Danilo Vasić: Ali, pričamo mi često o tome i za ručkom. Ali, i u pravu je, jer ona je na kraju izvukla zbog čega je bila u pravu. Jeste bila u pravu, jer da me nisu toliko pritiskali sa idejom o tome šta kontra treba da uradim, ja se verovatno ne bih dao toliko srčano u ovo što ja želim onda da dokažem da može da se uradi. Jer da su mi rekli: Ma, OK, sine! Ja ću da ti kupim svu opremu i studio, vrlo je verovatno da bih sa mnogo manje ozbiljnosti pristupio. Da se ne bih toliko borio, da se ne bih… Mislim, oboje. Tako da mislim da je to…

Ivan Minić: Obično je tako. Da kada nešto dobiješ, ne boriš se za to. I samim tim, mnogo manje energije, truda ulažeš, mnogo manje učiš. Naročito ako imaš taj momenat – sad to svi zovemo zbog Youtubea i svega ostalog – ta instant gratifikacija. Ako imaš to, nećeš se pozabaviti četvrtim stepenikom, ako si već na prvom dobio diplomu da si najbolji na svetu.

Katarina Sharon: Jeste.

Danilo Vasić: Tako je.

Ivan Minić: Vrlo je retko. Nekad te povuče, ali je vrlo retko. Srednja škola je u principu period kada većina nas ne zna šta će sa sobom i ne zna šta će dalje. To je možda malo i problem našeg obrazovanja, što gomila ljudi prođu kroz srednju školu, pokušaju da provedu taj negde život da im bude interesantan, da im bude zabavno. I onda dođe ta četvrta godina. Vrlo brzo dođe. I ti skapiraš da nemaš predstavu šta hoćeš da radiš, a to je tu. Odmah je tu, iza ćoška. Ako ne upišeš fakultet, bukvalno je odmah tu. Ako upišeš fakultet, i dalje je tu za par godina i čeka te dosta nekog rada i neka vrlo važna odluka koju treba da doneseš. Šta je bilo vaše razmišljanje i kako ste onda, da odmah najavim, kako se onda odustali od toga? 🙂

Životna raskrsnica: Šta posle srednje škole

Danilo Vasić: Možeš ti? Pa, samo ja pričam! 😀

Katarina Sharon: Pričaj, hajde! 🙂 Uključiću se ja. 🙂

Danilo Vasić: Pa, dobro, kako god. 🙂

Katarina Sharon: Ja pričam na Youtube, ti možeš na podkastima. 🙂

Danilo Vasić: Da, da. 🙂 Opet zbog tolikog otpora, pogotovo od strane mojih roditelja, mi smo bili sve vreme u potrazi za samostalnošću što pre. I to nam je bila prva stvar koja nas je gurala i želili smo što pre da imamo izvor prihoda koji će na obezbediti da mi možemo da kažemo mi odlučujemo. Znači, ne daj mi sve što ja želim, nego ja sam obezbedio sebi sve što želim, a sad ja odlučujem o tome šta ću da radim. I vrlo brzo smo uspeli da se izborimo za to, jer smo radili jednostavno aktivno na tome. Nismo sedeli, žalili se, da ne možemo zato što nam roditelji ne daju. Nego smo – svađam se svaki dan sa roditeljima i išao da radim nešto da zaradim novac, da obezbedim sebi konačnu tu samostalnost. 🙂 I onda kad smo završili srednju škola, ja sam, u stvari, prvi završio srednju školu…

Ivan Minić: Ti si godinu dana stariji.

Danilo Vasić: Tako je. Ne, ona je pala razred. Šalim se! 😀 Ja sam otišao u Beograd i upisao sam Ekonomski fakultet u Beogradu. I u međuvremenu mi je Katarina našla posao u jednoj modnoj agenciji da fotografišem one testove modelima, ono par fotografija što trebaju novim modelima za početak. I ja, normalno, sam otišao jednom ili dvaput na predavanja, sve ostalo vreme sam proveo fotografišući u tom modnoj agenciji. Opet zarađujući tu. I na kraju sam shvatio, nema smisla, Katarini se stalno približavao kraj…

Katarina Sharon: Ali, u isto vreme sam i ja radila u toj modnoj agenciji. To je zanimljivo. Zanimljivo je kako smo mi na sve imali – bili smo otvoreni prema svemu u tom trenutku. Mi dolazimo na razgovor za rad u toj modnoj agenciji, i vlasnik agencije govori: Danilo, ti ćeš da fotografišeš, a šta ti radiš? Ja kao: Pa, ništa. Ja sam ga dovela ovde. -Je li znaš ti da šminkaš? -Pa, ne znam. -Ti ćeš biti šminker. Znači, vas dvoje radite testove. Ti šmikaš, ti fotografišeš. I meni tu se bližio 18. rođendan i ja sam sav novac koji sam imala – dobila za 18. rođendan ulažem šminku, Youtube koji tada nije mogao da primiriše ovome što je sada na Youtube vezano za šminkanje. Gledam, šminkam sebe ceo dan i odlazim na to. I ja postajem šminkerka! Super je stvar što sam ja opet u srednjoj školi već zarađivala odličan novac tada, za te godine, šminkajući. I kupila sebi ajfon, pa to nekako te vodi, kao aha, ti sad možeš. I nama je to bilo super u tom periodu. Ali smo vrlo brzo shvatili da to nije konačno i da nije nešto što će da traje. I onda smo preselili u Novi Sad, kada sam ja upisala – Danilo je upisao ekonomiju u Beogradu, ja sam sledeće godine upisala ekonomiju u Novom Sadu, a Danilo upiše građevinu u Novom Sadu.

Danilo Vasić: Izvini što će da prekinem. U stvari sam ja upisao fotografiju u Novom Sadu tada kada je ona upisala ekonomiju u prvom roku. I negde u avgustu-septembru mene uhvati neka teška kriza: Ma, šta radiš ti?! Ma, ti treba možda stvarno isto da upišeš ozbiljan fakultet. I u drugom roku se, tipa za deset dana, pripremim i upišem građevinu. 🙂 I onda smo krenuli, ja građevinu, Katarina na ekonomiju. Izvini, ja sam upao, nastavi. 🙂

Katarina Sharon: Ništa. I mislim da je trebalo manje od prvog semetra da shvatimo da ja tamo odlazim, u amfiteatar, ovaj priča. Sve oko mene ekonomisti, završili ekonomsku školu, ja nemam pojma šta pričaju bukvalno, niti me interesuje. I onda sam shvatila da me jednom Danilo dovezao ispred fakulteta, ja sam rekla: Vozi me, ne želim da uđem unutra. Znači, mi sad moramo da odlučimo nešto i da krenemo da se bavimo u životu onim stvrano što želimo i da budemo ispunjeni u tome. Jer ne ispunjava me fakultet, kako će me ispunjavati taj posao. Marketing sam bila upisala na Ekonomiji. I odlučujemo tada, još uvek nas roditelji finansiraju, da kažemo našim roditeljima da ćemo mi da odustanemo od fakulteta i da krećemo da se bavimo wedding fotografijom. Krećemo onlajn da pravimo sve kurseve koji su bili besplatni. Na CreativeLiveu, ne znam da li znaš za tu platformu, dok je live je besplatno, a posle se plaća. Znači, u Americi su kursevi, mi celu noć gledamo to, upijamo i tu je, u stvari, nastao taj brend, naš sada brend, Danilo i Sharon.

Ivan Minić: Ali, ima taj momenat kao… Svi mi koji se danas bavimo marketingom smo u principu samouki. Dobar deo ljudi, naročito u digitalu je to baš izraženo, jer nisi realno gde da ga naučiš.

Katarina Sharon: Tako je.

Ivan Minić: Ja sam krenuo da se bavim 2005. time. Agencije su krenule da se bave time 2011. Prosto, takva je stvar. Ali, to kad kao razmišljaš šta te zanima, gledaš šta drugi ljudi rade. Čime se ti baviš? Bavim se marketingom. OK, hajde da studiram marketing. I onda skapiraš da, brate, kad upišeš marketing, marketing nema do treće godine i tad se pojavi na dva predmeta koju su zastarela 70 godina. Ali, ne ono kul što je bilo pre 70 godina, jer bilo je mnogo kul stvari. Ne, ne, to ni ne pomeneš ni u jednom trenutku. Nego se baviš nečim što je toliko suvoparno i neprimenjivo da za mnogo ljudi mislim, iako ima jako dobrih stvari koje se tiču teorijske osnove i pripreme i ima mnogo toga što treba naučiti – brate, ima toliko stvari koje te toliko odbiju od svega. I nisi na kraju išao na fotografiju. Ja znam dosta ljudi koji su išli na fotografiju, koji su završili fotografiju na Primenjenoj, i imaju nešto. Znači, imaju nešto zaista vau što su dobili od svega toga. Ali, recimo, u velikom procentu slučajeva nisu dobili nijedno savremeno znanje koje 2021. ima smisla.

Katarina Sharon: Tako je.

Ivan Minić: Oni ne mogu da se bave fotografijom. Oni mogu da predaju fotografiju nekom, ali oni, zapravo, u sistemu, u kome ima mnogo različitih mesta za ljude koji se bave time, nema mesta za njih. Oni nemaju svoje mesto, oni nisu gotov proizvod. Jer je jednostavno obrazovanje takvo.

Danilo Vasić: Ja sam imao ozbiljan problem sa idejom – ja nisam upisao Akademiju, fotografiju na Akademiji. Upisao sam fotografiju na Visoko tehničkoj školi, tako se zvalo, s razlogom. Nisam želeo da upišem fotografiju na Akademiji upravo zato što sam se – nekako sam sve vreme imao osećaj da koga god sam upoznao sa Akademije je učen da je manji od drugih. I nisam nikako želeo, nisam hteo da mi neko usadi to u glavu, jer će mi to srušiti svo samopouzdanje koje možda bazirano na glupostima, ali postoji. I sigurno će mi više pomoći to besmisleno samopouzdanje nego da ga nemam uopšte, a da sam odličan fotograf. I to je bila jedna stvar koju smo – kažem, tu smo batalili skroz, jer smo shvatili da toliko postoji besplatnog, dostupnog štiva kojem može da se posvetiš, da sam sebi kreiraš fakultet koji ćeš da završiš. Znači, nije to ti danas završiš fakultet, pa ne znaš ništa. Nego jednostavno biraš sam knjige koje ćeš da čitaš, slušaš, biraš sam sadržaj koji ćeš da pratiš. I negde onda shvataš tu, u svemu tome, kapiraš gde si bušan i to popunjavaš. Ali, samo ti dođe, sam shvatiš gde si bušan. Ne mora niko da dođe i kaže ti: Gledaj, sve nauči ovo, pa ćeš videti posle zašto ti to treba. Jako mi je težak taj koncept bio, oboma, da shvatimo zašto da naučim sve nešto što ne znam za šta će mi trebati, pa posle da skapiram za šta mi je trebalo, a pola sam zaboravio, pa onda nešto nisam baš dobar u tome. Ne znam, to mi je užasno nezgodan neki sistem za…

Ivan Minić: Ne, ja sam skapirao kad sam pričao sa tim ljudima dosta, da ima taj momenat gde ti njemu kažeš: OK, meni treba ovo. I onda on tebi objašnjava da tebi, u stvari, ne treba to, nego on je učio… Ne, brate, meni treba ovo. Mene uopšte ne zanima šta si ti učio. Mene zanima da se ovo desi i meni treba da ti ovo napraviš. -Ne, ne, ali to nije… -Brate…

Katarina Sharon: Da, po pravilima nekim.

Ivan Minić: Ne zanima me. Nije ispit. Nije ispit, klijent je. Klijent kaže da treba tako. Dakle, to treba tako. Je li umeš ti to da napraviš? -Pa, ne umem. -Pa, što ne umeš? -Pa, mi to nikad nismo radili. I onda skapiraš da ni u jednom trenutku za X godina obrazovanja, jer kao i to je teško i naporno, niko ih nije pitao šta njih zanima, kako bi oni hteli nešto da urade. Nego su dobili određeni set pravila, koji je dobra polazna osnova sigurno i nije loša da je čovek ima, ali, brate, ne završava se život na setu pravila koje je postavio Ansel Adams.

Danilo Vasić: Da, upravo tako.

Katarina Sharon: Tako je.

Ivan Minić: Iako respect i sve to. Kad počinješ, definitivno treba da znaš, ali može to i na mnoge druge načine. E, upravo to – može to drugačije je ono što ste vi doneli. E sad, odlučili ste da se bavite wedding fotografijom. Ako pričamo o fotografiji za svadbe, prevedeno na srpski, to zvuči kao nešto užasno traumatično. Meni je traumatično kao introvertu i kada odem na svadbu, a kamoli – mogu da zamislim kako je ljudima koji to u našim okolnostima rade. Kako ste vi krenuli sa tom vašom pričom?

Kako je počela priča sa wedding fotografijom

Danilo Vasić: Slučajno. 🙂 Dok sam ja to fotografisao u toj modnoj agenciji, a Katarina šminkala, bili su neki ljudi tu u blizini, pored Sombora, mesto Apatin. Zvali su nas kao da li bi mi fotografisali njima venčanje. Nama je to bilo totalno, Pa, hajde. Slobodni smo za vikend, što ne bismo. Uzećemo neki novac. Kul. Možemo da probamo. Odemo, fotografišemo to venčanje. Na samom venčanju mi nismo videli nikakav smisao u tom samom fotografisanju celog tog procesa čina venčanja, proslave, svadbe, da kažem. Ali smo se jako radovali tome da probamo da napravimo nešto potpuno drugačije kada su u pitanju fotografije mladenaca. I tom smo čak sa njima dogovorili. Hajde da vas fotografišemo zaseban dan. Da odemo na neko lepo mesto, da vas tu fotografišemo. I da mi probamo da unesemo to što naučili u tom radu u modnoj agenciji u fotografiji venčanja. Opet ono – da opet uzmemo matursku fotografiju i preinačimo je u nešto, neko naše viđenje svega toga. Isto to smo probali da uradimo sa fotografijom venčanja tada. I napravili smo nešto – mislim, nama to je bilo u tom trenutku, mi smo mislili to je to. Mi smo otkrili novu koka-kolu. Ovo niko na svetu ne kapira! Ovo smo samo mi sad skapirali! Poveznica između modne i wedding fotografije – to je to! Međutim, vrlo brzo smo shvatili da je to već odavno u Americi počelo, da mi jednostavno nismo o tome još uvek bili obavešteni, nismo shvalii. 🙂 Možda nije davno, ali tad je to je bilo možda tri-četiri godine već u povoju kad smo mi… Znači, i dalje nismo krenuli među prvima u svetu da se bavimo, da pristupamo na taj način fotografijom, uz još jedno 100.000 fotografa koji su isto to shvatili u tom trenutku. Ali, to je bio taj momenat – OK, ovo je okidač. Ovo je nešto što mi možemo – gde mi možemo da briljiramo od starta. Možemo da budemo potpuno drugačiji od svih i da momentalno krenemo da pružamo nešto bolje čime ćemo se izdvojiti od drugih.

Katarina Sharon: A i nekako smo od starta videli ta venčanja kao poligon za igru. Jer imaš jako puno vremena u toku celog dana da se igraš.

Danilo Vasić: Da.

Katarina Sharon: Mi smo već ja mislim na drugo-treće poneli fotoaparat na film, pa igrali se sa filmom, pa krenuli da snimamo te videe koji su bili potpuno drugačiji. Stvarno imaš – 12 sati ti neko da da se baviš fotografijom, samo što je nečiji dan u pitanju. I od samog starta smo se mi samo nekako zezali…

Danilo Vasić: Imaš te neke momente koje moraš da uhvatiš. Moraš da uhvatiš prvi poljubac. Ne možeš da se zezaš na prvom poljupcu, da hvataš da slikaš luster u crkvi. Moraš da uslikaš prvi poljubac, moraš da uslikaš stavljenje burmi, moraš uslikaš kad kažu da ili kad se potpisuju. To je OK. To smo shvatili. OK, tu ćemo da fotografišemo, da to se vidi, da to bude sve kako treba. Ali, šta je sa svim ovim ostalim vremenom? Možemo da… da se igramo.

Katarina Sharon: Mislim da je tu najbitnija komunikacija koju smo mi imali sa mladencima od samog početka. Da mi nismo tu da fotografišemo goste, nego da smo tu da fotografišemo njihov dan. Znači, nismo fotografi koji će da vuče neko i da kaže slikaj me, slikaj me. Ne, ako želite to, uzmite dodatnog fotografa da vam to radi. Ali, ono što ćete dobiti od nas je nešto stvarno drugačije, posebno da pravimo umetnost od celog dana.

Danilo Vasić: I opet, izvini, opet odmah smo stavili cenu, koja je nesumnjivo skuplja od svega drugog što se nudi na tržištu, što je opet davalo tim ljudima ideju o tome da to ipak je nešto što vredi. I da opet cene, da upravo to ako im kažemo: Vi nas plaćate toliko i toliko. I sad očekujete da za taj novac dobijete isto što biste dobili za mnogo manje novca, vama to nije baš pametan potez. Onda uzmite nekog ko će da vam radi to malo novaca. Uzmite nas da vam radimo ovo. Ili, ako vama ne znači ovo što mi radimo, uzmi se samo onoga i to je to. Taj momenat gde smo momentalno mi odredili i rekli mi ovo radimo, to je ono što možete da očekujete od nas.

Ivan Minić: Ali, kako je to bilo iskomunicirati? Jer to što postoji nešto kao trend u svetu, iako u tom trenutku realno ni ne znate da postoji početak tog trenda, ovde ne postoji. Ovde to funkcioniše na užasan način već jako dugi niz godina. I to je nešto što svi rade po jednom modelu i onda vi dođete tu i treba da komplikujete ljudima život i organizaciju. Kako je uopšte objasniti nekome – mislim, prvi put, drugi put, treći put, peti put kad vas zovu, zovu vas zato što radite to, pa je to OK. Ali, tih prvih nekoliko puta – znaš, veliki je problem kada neko ima očekivanja, svi se potrude, to bude plaćena, a očekivanja ne budu ispunjena. A mi generalno kao narod imamo ozbiljan problem u komunikaciji, mnogo podrazumevamo stvari koje ne bi trebalo. Kako ste vi to rešili u razgovoru sa klijentima?

Kako klijentima predočiti očekivanja

Katarina Sharon: Hajde, hoćeš ti? 🙂 Juče smo pričali o tome. Bukvalno smo seli sa klijentima i rekli im: Mi vama obećavamo da će se to vama dopasti.

Danilo Vasić: Morate nam verovati. 🙂

Katarina Sharon: Morate nam verovati. Ovo će se vama jako svideti. Obećavamo da ćete imati fotografije venčanja kakve dosada niste videli. Stvarno bili smo toliko bezbrazni da to kažemo. 🙂

Ivan Minić: Ja ne bih smeo da kažem – nijednoj mladi i mladoženji ne bih smeo da kažem nešto tako. 🙂 Taj bes potencijalni mi zvuči zastrašujuće.

Katarina Sharon: 🙂 Mi smo tada imali 19 godina. Tako da mislim da to ima veze sa godinama. 🙂

Danilo Vasić: Opet je to, da. Kad kreneš jednostavno u tim godinama, stvarno ti je… Nije da nas bilo baš briga šta će ljudi da misle o tome, ali i te kako smo želili da im damo ono najbolje što može. Ali, uvek smo imali to nešto, šta je sad najgore što može da se desi. Da im se ne svide? Pa, i dalje, opet će biti verovatno bolje nego što bi dobili inače. Te fotografije…

Ivan Minić: Ako ti uložiš svojih 300%, ne može da bude toliko loše.

Danilo Vasić: Pa, da. Tako je.

Katarina Sharon: Da.

Ivan Minić: Samo može da bude drugačije od očekivanja. A to drugačije od očekivanje ne mora nužno da znači gore. Vrlo često kroz te varijante dođete do nečega što bude mnogo bolje rešenje za klijenta.

Danilo Vasić: Da. Ali, jednu stvar važnu smo radili od starta. Nismo nikada – ovo što mi sad radimo, kad je wedding fotografija u pitanju, to što smo tad radili veze nema jedno sa drugim u smislu vrednost koju mi sad pružamo kroz naš rad sa tim klijentima je dvesta puta veća u odnosu na tada. Ali smo uvek imali šta je to što ćemo da mi da istaknemo i da kažemo klijentima: Ovo je bitno! Nije vama sad ovo! Tada je to bilo ispašćete mnogo lepši nego na onim fotografijama. Znači, ako tebe neko tera da se ti sakrivaš iza drveta, ovaj te juri oklagijom i ne znam šta, i kad ti vidiš te fotografije i vidiš ove fotografije gde ti izgledaš kao da te neko poštuje, pre svega, fotograf koji te fotografiše, kada si ti na tim fotografijama, hajde da kažemo, 5% izgledaš lepše nego što sam sebi izgledaš u ogledalu – to je već neki materijal koji ti možeš da prodaješ, kojim ti možeš da kažeš ovo je zbog toga ovo košta. I onda smo išli prvo sa tim. Prvo je to bila poenta onoga šta mi nudimo, pre svega. E, onda kako smo uspevali da kreiramo bolje fotografije na samom venčanju, kako mi sami istraživali, pronalazili to gde mi sve više možemo još da ostvarimo vrednost – mi smo počeli da pokazujemo i dalje to. I, iskreno, mi i dan-danas – ljudi se nama, pre svega, javljaju zbog lepih fotografija, zato što im ljudi izgledaju jako lepo na našim fotografijama. A mi im kasnije, u toku razgovora, kad im predočimo pakete i kad im predočimo druge prednosti koje je teško iskomunicirati na društvenim mrežama – jako je teško da ti iskomuniciraš na društvenim mrežama zašto je neka fotografija koju samo ti i ta mlada razumete da je bitna, a razumete je zato što ste se dobro upoznali i dobro ste shvatili šta je to što njima daje vrednost; i onda ti njoj to pokažeš i kažeš: Gledaj šta sam napravio sad za tebe ovde! Da li je to fotografija, ne znam, tate u nekom simboličnom momentu koji predstavlja njihov odnos. Da li je to fotografija njihovih roditelja koji su razvedeni, a u tom trenutku su imali ipak neki intimni momenat, gde proslavljaju… Znaš, to su neke stvari koje kada vidiš, kada shvatiš, kada uložiš vremena i energiju da takve stvari zabeležiš, pa im pokažeš – onda to ima nesumnjivu vrednost, onda tu nema više…

Ivan Minić: Nikad neću zaboraviti jednu scenu kada se venčavao jedan moj kolega. Ja sam u tom periodu voleo da pobegnem sa venčanja čim se završi formalni deo. Odnesem kovertu, ispoštujem sve što treba i onda zapalim. Jer stvarno ne mogu, sve što ide uz to. Ali, ostaneš na onom delu kad završava se procedura i onda se fotka i to sve. I fotkanje nakon svih onih potpisivanja i svega toga, i roditelji mlade, roditelji mladoženje, njih dvoje i fotograf koji im kaže: A sad se pogledajte kao da se volite! 

Katarina Sharon: Jao!

Ivan Minić: Brate! 😀 OK, pritom, on je kreten koji kreće da se smeje, naravno, u tom trenutku, jer, dobro, pa overiće bukvalno. Ali, i ovaj čovek koji je verovatno – više mu je muka svega, naročito posla kojim se bavi, i koji je kao hajde se pogledajte kao da se volite. Jes’, to je to! Kako je izgledao taj clash vaše i ostalih realnosti na venčanjima ovde? I to obično praksa ovde po restoranima i salama za venčanje i slično da kao imaš određeni set obaveza koje – odnosno, određene stvari su ti uključe, pa sa ti možeš da ne iskoristiš, ali već si platio, pa ćeš ih sigurno iskoristiti. To su oni ljudi što idu okolo i slikaju, i onda nose sve to. Kako izgleda kad postoje dva tima fotografa na venčanju sa različitim agendama?

Kako izgleda kad si rame uz rame sa konkurencijom

Katarina Sharon: Jako zanimljivo. Pogotovo najzanimljivije je bilo na venčanju gde je bilo 600 ljudi. I ti fotografi imaju određenu obavezu da plate restoranu po broju ljudi penal ili šta već da bi oni mogli da fotografišu uopšte to venčanje. I sada ako je to puta dva eura po osobi, pa sada je to toliko ljudi, znači on je imao jako veliku obavezu da ispuca jako puno fotografija i da proda te fotografije. A u isto vreme su nas mladenci uzeli da napravimo njima uspomene za ceo život koje neće se uopšte prodavati gostima, nego su vezani samo za njih. I desila se situacija da sam ja na venčanju došla u sukob sa tim glavnim čovekom iz drugog tima.

Danilo Vasić: Tihi sukob u crkvi. 🙂

Katarina Sharon: Tihi sukob, ceremonija, pop venčava njih, i ja hoću da uhvatim kadar i on meni ne da ja uhvatim taj kadar. Ja kao gledam, šta radiš, čoveče. Pritom, njemu uopšte nije, to je zanimljiv momenat, da njemu nije cilj da on uslika tu fotografiju, jer on to neće prodati. On će prodati fotografiju gostiju. Ali, u tom momentu sujeta radi i on sad želi, jer sad to fotkam, da i on to uslika. I nas dvoje krećemo tu da se raspravljamo nešto. On kreće da psuje usred ceremonije, kažem, pop tamo venčava. Danilo mu prilazi i on govori Danilu hajde napolje da se obračunamo.

Ivan Minić: Da to rešimo.

Katarina Sharon: Da rešimo to. I onda shvatiš da… Na kraju se taj čovek izvinjavao, jer je zaista pod velikim pritiskom da zaradi taj novac, jer je u minusu…

Ivan Minić: Da vrati investiciju.

Danilo Vasić: Da vrati dug, tako je.

Katarina Sharon: Samo da dođe na nulu je pod velikim pritiskom. I onda smo mi shvatili da želimo da izbegnemo ta venčanja potpuno. I krenuli smo da radimo u Beogradu venčanja samo u restoranima gde se ne uslovljava fotografom. I, da, savetujemo mladence da uzmu preko nas fotografa ako žele fotografije sa gostima koje će trajati malo duže, da im to odradi na elegantan način, da ne mora to da bude jedan cirkus da bi se došlo do fotografija. I tako smo rešili taj problem. Jer ti si rekao da si introvert, ja sam isto introvert i radim venčanja.

Ivan Minić: Jeee. 😀

Katarina Sharon: I radim ih na način na koji ja želim da ih radim, a to je da ne želim da komuniciram sa ljudima. Dakle, ja na venčanju sam ti kao duh. Samo idem okolo, i ja unapred pripremim mladence i kažem da poziraju meni, da me ne gledaju, da kažu svojim roditeljima da ne obraćaju pažnju na mene. Ja se krećem na tom venčanju da me niko ne primeti i to se trudim. I tako uspevam da radim sa nekoliko stotina ljudi posao. 🙂 Tako da…

Ivan Minić: Ti si moj idol! 🙂 Ti si moj idol.

Danilo Vasić: Ali, istu stvar koju smo postigli je da smo – shvatili smo da moramo da dođemo toga da mladenci prvo kontaktiraju nas pre nego što su izabrali restoran. I onda smo gurali na sve moguće strane: Google, SEO, Instagram, Facebook, gde god je to bilo u tom trenutku aktuelno da se radi. Praktično su mnoge naše mlade znala da ćemo mi biti fotografi i pre nego što su imale momka. I to je bilo fenomenalno. Zato što onda dođu sa nama: Mi planiramo da imamo venčanje nekada na leto ove godine, i onda mi kažemo, E, sjajno! Poslušajte nas sad ovo! To, to, to, tako i tako. I damo im upustvo kako da njima to venčanje bude lepo, kako da im bude lepo na tom venčanju, da izbegnu gluposti na koje mogu da naiđu u celoj toj priči.

Ivan Minić: Vama je prvo, nama je stoto. Pa, evo da vam damo neki know-how.

Katarina Sharon: Pa, jeste. 🙂

Danilo Vasić: Upravo tako. I to su ljudi koji su nam… Pazi, već to je vrednost koju pružaš. Da im ne fotografišeš venčanje, dužni su ti nešto, što si im upravo promenio tokom, izgleda venčanja. Da neće trčati okolo i juriti fotografi sa peškirima oko vrata, nego će imati nešto će izgledati mnogo elegantnije, nešto što mnogo više liči na jednu svečanu proslavu.

Ivan Minić: Fotografija venčanja na ovim našim prostorima ima, znači, prosto tradicija je takva kakva je. Naravno, postoje neki ljudi koji žele nešto drugo, žele da razvijaju tu priču. Ali, verovatno ne bi cela vaša priča bila toliko interesantna i uspešna da se zadržala na ovim našim prostorima. Kako je došlo do toga da uopšte izađe iz okvira Srbije, Beograda?

Proširivanje poslovanja van granica Srbije

Katarina Sharon: Hoćeš ti ili ja? Tako što smo fotografisali nekoliko venčanja u Beogradu, na Kalemegdanskoj terasi. I shvatili da jako puno gostiju na tim venčanjima je iz inostranstva. Da je mlada, na primer, otišla da radi nekoliko godina napolje i sad se venčavaju tu, jer mnogo jeftinije njima da se venčaju u Srbiji za – ne znam, upola će platiti venčanje, ako ne još manje nego da se venčaju negde napolju. A i tu im je porodica i onda se vežu za to.

Danilo Vasić: A odaberu Kalemegansku terasu i Kalemegdan zato što je to mesto koje je…

Katarina Sharon: Turistički.

Danilo Vasić: Tu dolaze, tu dođeš da vidiš najpleše od Beograda.

Ivan Minić: A i vau je zaista.

Katarina Sharon: Jeste.

Danilo Vasić: Upravo to. I tu su dovodili goste iz inostranstva.

Katarina Sharon: I mi smo shvatili posle nekoliko venčanja da je to patern koji ponavlja. I u to vreme smo istraživali SEO i hajde da probamo mi da se pozicioniramo za Kalemegdanska terasa wedding pojam na Googleu. Mi smo sami odradili sebi taj SEO. Znači, nismo nikoga uzeli. I ono što je zanimljivo je da Kalemegdanska teresa ne znam da li je radila SEO ili nije, ali nije bio dovoljno dobar. I mi smo kad ukucaš Kalemegdanska terasa…

Danilo Vasić: Wedding.

Katarina Sharon: Izlazili pre njih. I tako su mladenci mnogo pre nego što će da uopšte da uzmu restoran, oni uđu na naš sajt, vide, Aha, super venčanja na Kalemegdanskoj terasi, daj da vidimo to. I bukiraju nas zajedno sa restoranom. I tu smo došli do puno venčanja gde su bili gosti ljudi iz inostranstva, koji su počeli nas da zovu: kada su videli fotografije koje drugačije, kada su čuli iskustva mladenaca…

Danilo Vasić: Pa, kad su videli nas opet na tom venčanju, da se trudimo da budemo – da iskažemo najviše moguće poštovanje prema svime.

Katarina Sharon: Nama uglavnom na kraju venčanja ljudi prilaze i kao: Jao, koliko ste vi profesionalni, koliko ste se trudili! Svaka čast! Nisu ni videli fotografije – gosti. I tu su krenuli da nas zovu ljudi i tako smo krenuli da putujemo i samo se dalje širilo. Sada fotografišemo možda dva venčanja godišnje u Srbiji.

Ivan Minić: Izlazak iz okvira Srbije podrazumeva i upoznavanje sa drugačijim običajima, drugačijim kulturama, drugačijim očekivanjima svih tih ljudi. Sad kod stranaca zavisno od toga koji je background interesovanja i sve to, postoji i običaj da oni otputuju negde da se venčanju, da to bude mala ceremonija, ali da i to žele da zabeleže na neki poseban način. Voleo bih ako možete da podelite neka od iskustava koja ste stekli za prethodnih 7-8 godina, koja su vam bila posebno transformativna u tom nekom smislu. Kao prvi put kad skapiraš da to ne mora da bude sve onako kako si ti navikao, a onda i kad kreneš da razumeš sve te ljude i šta su njihova očekivanja, šta su njihove želje, kako oni razmišljaju. Kapiram da svaka od tih stvari upali negde neku lampici i natera na razmišljanje.

Transformativna iskustva: Rad izvan šablona

Katarina Sharon: Meni je prvo bilo transformativno što su venčanja u inostranstvu mnogo lakša za fotografisanje nego ova u Srbiji. 🙂 Kod nas je raspored nabijen. Tu se ide odavde dovde, pa se po gradu trči, hoćeš stići ti pre mladenaca u crkvu, hoćeš stići pre mladenaca u restoran.

Danilo Vasić: Hoćeš naći parking, pre svega. 🙂

Katarina Sharon: A napolju je to sve vrlo elegantno, sve se dešava na jednom mestu, lagano je. To mi je bilo prvo kao vau! Možeš ti da kažeš šta nam je bilo…

Danilo Vasić: Ali, stvarno je… Praktično na svakom venčanju saznaš nešto novo. Bez obzira, i sad mi kad odemo na venčanje. Sad smo bili na nekom fenomenalnom – u septembru, poslednje venčanje što smo radili u inostranstvu… Kad ti imaš priliku da upoznaš – mladoženja je bio doktor, doktor, doktor. Znači, trostruki doktor nauka.

Katarina Sharon: Iz različitih oblasti.

Danilo Vasić: Iz različitih oblasti. Znači, dva puta je doktor medicine i jednom je doktor klavira.

Ivan Minić: Uporan!

Danilo Vasić: Ali, kad imaš priliku da upoznaš tako nekoga. I to ti otvara oči kad vidiš da to može, da takvi ljudi postoje. I da on nije došao tamo na venčanje – čovek se proveselio, njemu je bilo predivno. Ti vidiš da on živi jedan život po svojoj meri. Odabrao je sebi kako on želi da živi, šta on želi da radi. A sad da ne pričamo o kulturološkim razlikama. Bili smo fotografisali venčanje na Dominikani Indijcima. I kako izgleda indijski venčanje.

Katarina Sharon: U stvari, indijsko-američko venčanje.

Danilo Vasić: Indijsko-američko venčanje.

Katarina Sharon: To je bilo neverovatno videti. Prvi put se – uglavnom se na venčanjima prvi put porodice upoznaju. I gde se jedna onako prilično konzervativna američka porodica upoznaje sa jednom otvorenom, ludom indijskom porodicom. 🙂

Ivan Minić: Sve samo ne konzervativno.

Katarina Sharon: I to očima videti i zabeležiti je bilo stvarno neverovatno. Pritom, to venčanje je toliko intezivno. Mi to nismo ni znali da to traje tri dana. Mi smo svakih 15 minuta koje smo imali išli u sobu da spavamo.

Danilo Vasić: Jer nas još udarao jet lag na sve.

Katarina Sharon: Da, da dolazimo sebi. I Indijci jako vole da se slikaju kao kod nas sa gostima, ono slike jedni sa drugima, gde ja drugi dan plakala, jer više nisam mogla da izdržim to da samo idem i slikam ljude – iste ljude koji žele još fotografija. Još, još, još!

Danilo Vasić: Ali, nije organizovano kao kod nas, vozić onaj, pa posle ceremonije svi. Nego te ceo dan, bez prestanka…

Ivan Minić: Sponatano je! 🙂

Katarina Sharon: Spontano. 🙂

Danilo Vasić: Spontano je, bez prestanka, ceo dan. 🙂

Katarina Sharon: A u isto vreme su nas ljudi ugostili i častili. Mislim, stvarno smo se osećali kao deo. Mi generalno se uglavnom osećamo kao deo venčanja, kao da smo deo te porodice, i svi se potrude. Ne znam, možemo da pričamo o tome ja mislim ceo podkast. Tu isto to indijsko venčanje gde smo upoznali ljude koji su od rođenja vegetarijanci, koji od rođenja praktikuju jogu, meditaciju, kojima je to normalno, a ovde se sada tek o tome priča, tek se uči o tome. To mi je bilo zanimljivo vezano za to venčanje. Onda smo imali jedno divno venčanje u Italiji, gde smo – to je venčanje od 15 ljudi, gde smo mi zajedno sa njima proveli tri dana u jednoj vili. A mladoženja je somelijer poslednji u klasi – ne znam sad kako to ide…

Danilo Vasić: Da, najviše…

Katarina Sharon: I baš je zbog te vile i te vinarije koja je tu odabrao da tu bude venčanje. I tu smo degustirali vina sa njima, tri dana samo pili. Do venčanja u Hong Kongu, koja nam je – verovatno smo stekli prijatelje do kraja života na tom venčanju. Tako da…

Ivan Minić: Za neka od tih venčanja možemo da vidimo i fotografije i neke testimonijale. U nekim slučajevima postoje i neki kratki video-snimci, koji su neki behind the scenes toga svega. Ali, šta je to što je različito, šta je to što je isto? Jer ceremonija je svuda verovatno različita, običaji su različiti i verovatno su svuda čudni, u najmanju ruku. Ali, postoje i neke stvari koje su univerzalne. Ipak vas pozivaju ljudi koji su videli nešto što je potpuno van njihovih okvira i poželi da imaju to nešto za sebe. Kako to vama izgleda?

Sličnosti i različitosti tržišta

Danilo Vasić: Prvo, moram pre svega da kažem da bi ovo imalo smisla, stvar koju smo mi shvatili, hajde nije nedavno, ali pre jedno dve godine, je to da ti na venčanju doživljavaš praktično – možeš da doživiš kompletan utisak o jednoj kulturi. Znači, sa svakog aspekta. To nije sad samo dešava se venčanje. To je dešava se skup ljudi na jednom mestu, gde oni pokazuju pravo ja. I ti ljudi dolaze sa različitih krajeva sveta. Često su na istom venčanju, sa različitih krajeva sveta. I ti tu shvataš, vidiš različitost između ljudi. Ali, to nije ono generalizovanje sad: Nemci su ovakvi, Italijani ovakvi, Kinezi su ovakvi. Ne. Nego ti vidiš da tu, zapravo, odgovor na tvoje pitanje je nema tu pravila. Drugačiji su ljudi. Drugačiji su Kinezi na venčanju u Nemačkoj, i drugačiji su Nemci na venčanju u Kini i drugačiji su Kinezi na venčanju u Kini, itd. Jako je teško ustanoviti jedno pravilo po kom sad možeš da staviš ljude u jedan koš i kažeš: E, ovi ljudi su ovakvi, ili, Oni ljudi su onakvi. Znači, stvarno smo shvatili da postoji bezbroj varijacija kakvi su ljudi i da… Jer sa različitih aspekata kada ih gledaš, oni svi tu slave ljubav. Oni su svi došli tu, okupili su se da slave ljubav i da učestvuju u nekom socijalnom događaju. Ali, način na koji se raduju je za svakog drugačiji, ne vezano za to odakle dolazi. To je stvarno tako. Na indijskom venčanju ti si imao ljude koji su bili povučeni, imao si ljude koji skaču. Evo, mogu da kažem eventualno to – u Hong Kongu na venčanju su svi sedeli. 🙂 Znači, to je bilo jedino – to je bilo baš kao… To je bilo pravilnost, ali mislim da čak sam uhvatio par kadrova gde su onako – ponelo ih je malo, pa su krenuli da nazdrave preko stola, ali odmah sednu dole. Nije bilo đuske uopšte, ne znam zašto. Jer oni kao uopšte nisu đuskali na venčanju…

Katarina Sharon: Ali, arapsko venčanje bez alkohola su igrali kao da su popili svi dve flaše. Znači, neverovatno!

Danilo Vasić: Da, da. Znaš, totalno neke čudne stvari. I jako je zanimljivo sa antropološke i sociološke strane stati sa strane ponekad i samo posmatrati te ljude i šta oni rade. I naučiti iz njihovog nekog patterna ponašanja gde bi ti mogao da sebe možda promeniš. Vidi, ja bih mogao da se radujem možda više ovako. Znaš, vidiš nekog ko se raduje i kažeš sebi: Pa, da! Ili prepoznaš sebe ili prepoznaš ko bi ti želeo da budeš, na primer. I onda kažeš: Aha, vidiš, on to tako radi. Pa, možda bih i ja mogao da se malo više opustim. Jednostavno ti otvori prozor u ljudsko ponašanje.

Ivan Minić: A postavka cele stvari, gde postoji toliko varijabli, a vi na kraju idete sa veoma važnim zadatkom i ono što treba da isporučite na kraju svega je nešto što je ljudima uspomena na jedan od najvažnijih događaja u životu. Kako se vi danas postavljate kada komunicirate sa tim ljudima, kada pravite dogovor uopšte? Prosto, OK, postoji komercijalni deo i sve ostalo, ali kako danas sa ovim znanjem i iskustvom postavljate celu priču tako da budete što sigurniji da će oni biti zadovoljni time? Kako prilazite svemu tome? Verujem da je i na mestima gde to nije toliki stres kao ovde i dalje stres. I dalje je to događaj koji nikome nije jednostavan. Da, ti se raduješ, ali ima toliko faktora koji su potencijalni izvor stresa u tom trenutku.

Kako iskomunicirati da obe strane budu zadovoljne

Danilo Vasić: Postavljamo pitanja. Puno pitanja. Ne prihvatamo više venčanja nego što bismo mogli da obradimo na taj način, sa toliko detaljno. I onda jednostavno postavljamo puno pitanja. Trudimo da se upoznamo sa tim ljudima što je bolje moguće.

Katarina Sharon: Da shvatimo šta je njima važno.

Danilo Vasić: Da shvatimo to – ko su oni, šta oni žele, šta oni vrednuju.

Katarina Sharon: Jer postoje mladenci koji će uložiti, sad se ne zezam, ali stotine hiljada eura u dekoraciju. Znači, njima je to važno.

Ivan Minić: Poznato mi je. 

Katarina Sharon: Njima je to važno. I ti u razgovoru sa njima dolaziš do zaključka da moraš da posvetiš sat i po vremena u toku dana fotografisanju toga, jer su jako puno para dali na to.

Danilo Vasić: I važno im je.

Katarina Sharon: Postoje mladencima kojima to apsolutno nije važno, niti imaju… Fotografisali smo venčanje nekim milijarderima iz Minhena. Što se tiče dekoracije, rekao bi čovek nemaju dinara. Gde je bilo venčanje i hotel – sve to je bilo stvarno nerealno kako je sve dobro izgledalo.

Danilo Vasić: Hotel je, pre svega, njihov. 🙂

Ivan Minić: Pravili su k’o za sebe, što kažu. 🙂

Katarina Sharon: Ali, shvatiš da njih to ne interesuje. Njih interesuje nešto drugo. Međusobni odnosi tu između ljudi… Nekog interesuje šta je obukao i daje najveći značaj tome. Toliko je interesantno koliko ljudi drugačije percipiraju taj dan i čemu daju značaj. I to – komuniciramo šta je njima važno, da bismo mi mogli da i kažemo šta je nama važno. Da vidimo, pre svega, da li se podudaramo u tome. I onda ako shvatimo i mi i oni da je to to, onda idemo zajedno u priču.

Danilo Vasić: Jer užasno je teško da ti samo njima ispuniš sve njihove želje. Jer onda jednostavno postaješ alat. Poslušamo sve to šta je njima važno i gledamo gde mi imamo prostora da uradimo ono što je nama važno i da im dostavimo to što mi smatramo da je važno da im dostavimo posle.

Katarina Sharon: A često kada prvi put imamo sastanak sa njima, na primer, njima nije važno, u stvari, oni ne znaju da treba da im bude važno to što mi im pričamo kasnije i promenimo im pogled na to šta je važno na tom – na venčanju. Tako da…

Danilo Vasić: Da, da. Jer, evo primera radi, većinu venčanja, 95% venčanja koje fotografišemo, radimo nas dvoje sami. I ja radim video, Katarina fotografiše. I mladencima nam dođu i pitaju nas: OK, mi pravimo venčanje od 200 ljudi, da li ćete vi moći da fotografišete venčanje od 200 ljudi tako sami? -Zavisi šta vam je važno. Ako vam je važno da ne vidite ko vam fotografiše venčanje, da ne vidite ljude koji vam fotografišu venčanje, da nemate ogromnu ekipu koja trči okolo i koja skreće pažnju na sebe, nego želite da se zabeleže ključni momenti na jedan takav i takav način – onda smo mi pravi fotografi za vas. Ako vam je važno da se zabeleži svaki ghost u svakom trenutku sa svake strane, onda nismo pravi fotografi za vas. Ili možemo da budemo, ali moramo da organizujemo ekipu koja će to da uradi za vas. Tako da… To su stvari gde jednostavno pristupiti svakom tom poslu zdravorazumski i shvatiti da je svako venčanje, koliko god bio protokol isti, potpuno drugačije, jer uključuje ogroman ljudski faktor u celu priču.

Ivan Minić: Sećam se nekog primera gde ste zapravo fotografisali venčanje nekog para koji je došao. Mislim, u Pariz da se venča. Gde ste to uradili tako kako je dogovoreno, ali ste imali još neko vreme. Oni su se presvukli u normalnu gardarobu i sve to, i, zapravo, tada su nastale najbolje fotografije, koje uopšte nisu bile ni planirane, ni očekivane, niti je to delovalo kao nešto što oni žele da imaju. Ispostavilo se da, zapravo, to prava stvar. Kako je to izgledalo? Šta je bila priča, zapravo, iza toga?

Zašto treba ostaviti predrasude o angažmanu po strani

Danilo Vasić: Evo, to je to. Mi smo pristupili tome sa predrasudom. To je bio kineski par koji dolazi u Pariz da napravi fotografije. I to je ono – jedni od Kineza koji dolaze da se fotografišu negde u Evropi. Našli su nas na Instagramu i žele da ih mi fotografišemo.

Ivan Minić: Bogati Kinezi.

Danilo Vasić: Da, recimo. I mi dolazimo u Pariz da ih fotografišemo i pristupamo sa znanjem većine kolegama, iskustvima kolegama od kojih smo čuli kako to treba da izgleda. Maltretiraće te pet sati da ih fotografišeš na značajnim mestima u Parizu. Tražiće se da se slikaju u nekim ne znam kakvim pozama.

Katarina Sharon: U ne znam kakvim haljinama.

Danilo Vasić: Ne znam kakvim haljinama. Promeniće šest haljina. I to je to. Neće ti verovatno nikad zahvaliti.

Katarina Sharon: Ali, najbolja stvar, mi dolazimo u Pariz, i na nekom mostu smo, i jedno pet mladenaca, pet parova. Ovaj odsjaj bare fotografiše. Vidiš sve ono što ne želiš da radiš!

Danilo Vasić: Samo kič – ovaj je drži na ruci, ona je tamo negde iza. Znaš, pakao. 🙂

Katarina Sharon: Ali, mnogi fotografi to rade samo zbog para, jer oni te plaćaju. I mi smo otišli, jer smo prvi put dobili upit takav, tog tipa, da fotografišemo u Parizu Kineze za pre-wedding.

Danilo Vasić: I mi dolazimo, upoznajemo se sa ljudima i sve vreme ih gledaš sa predrasudom. Sve vreme ih gledaš, ti već znaš ko su oni, a ne dozvoljavaš sebi da čuješ ko su oni. To je stvarno bila prekretnica. I dva dana provedemo sa njima, dva dana ih fotografišemo. Daleko od toga da smo mi napravili loše fotografije. Napravili smo prelepe fotografije, prelep video. Ali, to su bile fotografije i video mladenca. To su oni neki mladenci. Znači, ona je mlada, on je mladoženja. I to je to. Mi njih ne znamo iz druge priče. I kad se sve završilo, pošto sve vreme neka lepa energija bila u celoj toj priči, kad smo sve završili, oni nas pitaju da ostanemo – da poručimo picu i da popijemo pivo. Kao da se zahvale za sve, i kao vidimo se i to je to. I mi ostanemo kod njih u stanu, oni samo će da se presvuku u sobi. I oni odu da se presvuku. Izlaze napolje, izlaze dva kineska gangstera. Ona je u nekom Superdry duksu sa nekim hologramom, pustila kosu preko lica. Izlazi i pruža ruku – i pošto oni imaju englesko ime i imaju kinesko ime, i sve vreme se ona predstavlja kao Džavins, to je kao englesko ime – izlazi napolje, pruža ruku i kaže: Hi, I’m Tin-Yu. Mi kao… Znaš, eureka momenat. Pali se, ne sijalica, nego reflektori iznad glave! Čoveče, ti nisi kapirao ko je ovo uopšte! On izlazi u nekom šorcu, istetovirane noge. Pazi, Kinezima da su istetovirane je ozbiljno. To moraš da budeš faca da si istetoviran u Kini. Njima je to znak da si deo nekog ganga. Nije čovek deo ganga nikakvog, ali jednostavno voli tetovaže. I vidi se da je odvažan, vidi se da je neko ko vodi život kakav želi.

Ivan Minić: Nije onaj čovek od pre par sati.

Danilo Vasić: Daleko od toga da je taj čovek. I mi…

Katarina Sharon: Pritom, mi smo sve vreme videli da je njemu neudobno u tom odelu ceo dan, ali gura on to – guramo i mi. 🙂

Danilo Vasić: Pa, dobro. Neudobno je većini mladoženja u odelu. Meni je bilo neudobno.

Katarina Sharon: Mi smo se dobro napili.

Danilo Vasić: Mi smo se tu dobro napili. Mi smo tu ušli u neki dobar razgovor sa njim. Bilo je dva ujutru, kažem: Ljudi, mi ne možemo da odemo i da vam ostavimo samo ove fotografije. Mi moramo vas da fotografišemo ponovo.

Katarina Sharon: A u šest ujutru treba da krenemo na avion nas dvoje.

Danilo Vasić: Da. I mi smo znači tu negde dva-pola tri izašli napolje, na ulicu, tako kako su bili obučeni da fotografišemo njih crno-belo na film po Parizu, nekim blicem. Totalno neke urbane, totalna neka druga priča fotografije onoga kako oni treba da izgledaju. Fotografije njih – to su fotografije njih. I faza ne znam koliko je bilo, da li je već bilo pola pet, već poslednji momenat da mora da se kreće, mi se grlimo, rastajemo i oni nama kažu: Vidimo se u Hong Kongu! Pazi, nemoguće je, na granici nemogućeg je da te Kinezi zovu da fotografišeš kinesko venčanje u Kini ili Hong Kongu, jer je to, kao i ovo indijsko, ti moraš znaš, da razumeš šta se tu dešava i šta se radi, a niko te neće uputiti, jer se dešava prebrzo. Zaboravi na srpsko venčanje i običaje. Ovo je devet puta, devet puta…

Katarina Sharon: I niko ne priča engleski.

Ivan Minić: I ni sa kim ne možeš da se sporazumeš, da.

Danilo Vasić: Tako je.

Katarina Sharon: I mi odlazimo. To je bilo u maju. Mi u oktobru odlazimo u Hong Kong. Oni nas dočekuju. Pet dana sa njima smo proveli. Znači, oni su organizovali venčanje ja sam sigurna samo da bismo se mi družili. 🙂 Pošto smo mi pet dana proveli po Hong Kongu, na ulici sa njima. To su bile stvarno nerealne scene, koje ćemo pamtiti do kraja života šta se tu dešavalo. Zaista jedan od boljih iskustava u životu. I stekli smo prijatelje za ceo život.

Danilo Vasić: I ogromna škola. Da jednostavno više nikada, nikada od toga dana stvarno… Iako krenemo u tom pravcu, uhvatimo sebe i kažemo: Ne, nemoj ići! Nemoj da zaključuješ! Nemoj da donosiš zaključak pre nego što si video o čemu se radi!

Ivan Minić: Kad ideš sa predrasudom, u velikom procentu slučajeva ćeš biti u pravu. Ali, u onom procentu u kome nećeš da propustiš neke vau stvari.

Katarina Sharon: Jeste.

Danilo Vasić: Upravo to.

Ivan Minić: I to je uvek ono što je problem.

Danilo Vasić: Pa, da, ali pustiš se… Vidi, dođeš tamo, opet imaš predrasudu. I ako ti se potvrdi ta predrasuda, OK. Ali, moraš da pustiš taj momenat, da vidiš da li je to zaista tako. Moraš da daš šansu. 15 minuta daj šansu. Probaj da vidiš, da istražiš da li je to neka druga priča. Ako nije, pa OK…

Katarina Sharon: Samo jedan fun fact. Posle tog venčanja su njihovi prijatelji predložili nas nekim Kinezima, koji su se oduševili našim fotografijama. I mi smo sledeće godine opet išli u Hong Kong da fotografišemo njih, ali oni ne pričaju engleski. To je zanimljivo. 🙂 Eto, fotografisali smo ljude sa kojima nismo mogli da se sporazumemo, ali smo se toliko dobro na kraju sporazumeli nekako da je stvarno bilo super. 🙂

Ivan Minić: Zvuči zastrašujuće. 🙂 Ono što smo pomenuli samo u tragovima, malo smo opisali šta je to što radite, odnosno šta je to što ste radili pre nego što je došla korona – pričaćemo i o ovom drugom delu. Ali, ono što smo se samo dotakli na momente je, zapravo, kako izgleda izgradnja brenda koji stoji iza vas, koji ste vas dvoje. A mislim da ste to uradili na jedan zaista, zaista sjajan način. Naročito kad uzmemo u obzir da je to priča koja je organski rasla od nule, ali baš bukvalno nule, početka gde nije bilo nikakvih resursa, do nečega što je danas jedna jako ozbiljna priča i omogućava vam da živite život koji želite. Kako ste došli do ideje za ime? Kako ste napravili prvu neku svoju onlajn prezentaciju toga što radite? Na koji način ste se prikazali i marketirali?

Kako osmisliti zvučno ime brenda

Katarina Sharon: Samo da kažemo koliko je fenomenalno što mi pričamo o fotografima venčanja kao brendu. To je ono što smo mi želeli od samog početka, da stvorimo brend oko ovoga. Jer postoji puno fotografa venčanja i u Srbiji i u inostranstvu, ali niko ne gradi to kao brend, nego kao…

Ivan Minić: Uslugu.

Katarina Sharon: Uslugu. Pa, Danilo je zaslužan za to, pošto je bio inspirisan Eplom jako dugo, tako da ti moraš da pričaš. 🙂

Danilo Vasić: Dobro, ne samo Eplom. Pa, da, dobro. Od starta… Pošto kad ništa ne znaš o nečemu i kreneš da radiš to, a ništa ne znaš o tome, onda negde imaš i svoj lični, pre svega, kreneš sa nekim svojim ličnim pristupom. Mi nismo bili fotografi venčanja, pa počeli da radimo ovo što sad radimo. Mi smo bili fotografi ničega. Bili smo kao fotografi u pokušaju i onda smo shvatili, OK, ovo je neki pristup drugačiji na koji želimo da radimo ova venčanja. Ali, taj momenat kao kreće ovo da radimo, odlučili smo da ćemo da budemo fotografi venčanja, ovo onda mora da bude nešto što će nama da donese uspeh u životu. Jednostavno, nismo se mirili sa tim da to bude nešto malo. Mi tu sad fotografišemo neko venčanje, imamo puno slobodnog vremena i to je to. Jednostavno smo stvarno imali ozbiljan drive, jer smo mladi. I dalje smo mladi, ali smo tad bili baš mladi. I kad imaš 18-19 godina, stvarno sebi želiš najviše što možeš da postigneš. I onda kao hajde da vidimo kako da postignemo najviše od toga. Puno je bilo tada već priča o tom brendiranju, i koliko je brendiranje, pogotovo taj self branding koliko je bitno da se izvede i da se uradi. Velika sreća je u celoj priči što se Katarina zove Katarina Sharon. Stvarno, u ličnoj karti. 🙂 Tako da smo shvatili kao: OK, hajde da napravimo nešto što će biti zvučno ime, nešto što će ljudi da primete i idemo redom. Hajde da vidimo šta nam prvo treba. Ime? Danilo & Sharon. Internacionalno je dovoljno da mogu ljudi da čuju. Danilo je kao srpsko ime, ali postoje Italijani koji se zovu Danilo i nema nikakvo Ć, Ž, NJ. Kul.

Ivan Minić: Da, može da se izgovori.

Danilo Vasić: Tako je, može da se izgovori. Čak i razmišljali smo da li da ga nešto skraćujemo, ali ne. Jer kapirao sam biće mi jako neprijatno da mi sutra neko dođe i kaže: Ćao, Dan! Ja budem u fazonu… Nisam mogao to. 🙂 I onda smo kao presekli, OK, Danilo & Sharon, jer Danilo i Katarina već ne bi bio tako zvučan brend. Krenuli smo sa tim. I u tom celom procesu, bez dinara, shvatamo da nam treba sajt, da nam treba logo, da nam treba mali milion stvari. I shvatamo – negde od starta smo mi skapirali da nama – da ono na šta najviše fotograf obraća pažnju, gde je suština za uspeh, dobra oprema. Uopšte nije bitno. I mi, kao potvrda toga, mi dan-danas koristimo iste fotoaparate. Znači, mi nismo promenili fotoaparate od momenta kad smo osnovali Danilo & Sharon. Znači, mi koristimo iste Canon 6D fotoaparate, koji na sebi imaju više kilometara nego golf iz ’86., ali ne zanima nas to. Jer nema nikakve potrebe za tim. Jer ne radimo product… Maši se suština kada juriš da promeniš pravi objektiv na venčanju i ostalo. Mi fotografišemo sa dva fotoaparata. Na jednom 35 mm objektiv, na drugom je 50 mm objektiv. 50 mm je ono što vidiš jednim oko, 35 mm je ono što vidiš sa dva oka. I to su tvoje uspomene. I kad tako vidiš, kad shvataš da ti praviš ljudima uspomene, to mora da izgleda kao uspomene. Ti kad fotografišeš venčanja sa objektivom 70-200 ili zumiraš nekog gosta koji se nalazi na 300 km od tebe, niko tako ne vidi.

Katarina Sharon: Ili makro detalje koje postaju plastične čim pogledaš tu fotografiju.

Danilo Vasić: To niko tako svojim očima ne vidi. I ti kad shvatiš da to je suština, to je ono što mi prodajemo, to je ona glavna vrednost koju mi radimo i kojom se mi bavimo – to je to. Ne zanima me da uložim više dinara u opremu. Znači, imamo osnovnu opremu koja nam treba za to u šta mi verujemo. Idemo sad da ulažemo novac i vreme u one stvari u koje drugi ne ulažu novac i vreme, a, zapravo, čine tu razliku zbog čega te ljudi zovu i zbog čega će te ljudi angažovati. I onda smo…

Ivan Minić: Ali, ima tu jedna stvar, da prosto kad počinješ, moraš da praviš neke kompromise. Ali, postoje stvari oko kojih možeš da praviš kompromise, postoje stvari oko kojih ne bi trebalo da praviš kompromis. Ili bar ako ih praviš, treba da budeš svestan toga da možda nisi trebao da ih napraviš. Oprema je svakako bitna stavka i vremenom se stvari drastično komplikuju – za prethodnih 7-8 godina šta se sve pojavilo i šta je sve dostupno. Ali, upravo to – jureći konstatno za poslednjom opremom koja je izašla ti gubiš sve ono ostalo.

Katarina Sharon: Gubiš fokus.

Ivan Minić: I, što je vrlo bitno, znaš mi smo godinama koristili Canone za sve i oni su… To je savršenostvo. Kao što je Nokia bila savršenostvo.

Danilo Vasić: Da, da.

Ivan Minić: Ne poredim dve stvari. Samo prosto kvalitet izrade, način na koji funkcioniše, da bukvalno žmureći znaš gde je šta u meniju. I onda u nekom trenutku, zbog potrebe posla, promeniš tehnologiju, jer za neke stvari ti drugi proizvođači daju mnogo više za taj novac. Ali, nešto žrtvuješ. Žrtvuješ to da imaš aparat koji kad uzmeš u ruke i ako ga koristiš dve godine, i dalje ne umeš da koristiš meni.

Danilo Vasić: Tako je.

Ivan Minić: Brate, kako neko može da napravi ovako nešto i da ne reši tu bazičnu stvar? Ili da imaš aparat koji to što izlazi iz njega, taj fajl koji izlazi je spektakularan na hiljadu načina. Ali, kada držiš taj aparat u ruci, osećaš se užasno, osećaš se kao da držiš igračku. Ako imaš toliko stvari sa kojima nisi komotan, ne možeš da se fokusiraš na ono što ti je bitno. Jedna od stvari, recimo, koje se sećam kad smo slušali o vama, vrlo važna bila ta prezentacija. OK, ime – da, zvučno je, interesantno je, ostavlja utisak. Sve kul. Ali, i vizuelna prezentacija svega je to trebala da prati. A kako je uradiš na dobar način ako nemaš resursa, nemaš znanja u tom trenutku, samo znaš šta hoćeš da dobiješ, ali ne znaš baš kako da dođeš do toga?

Kako uraditi vizuelnu prezentaciju bez cvonjka

Danilo Vasić: Je li sećaš one priče da sam radio – projektovao kuću u PowerPointu? 🙂

Ivan Minić: Uporan dečko.

Katarina Sharon: I da smo veb-sajtove pravili kad smo se upoznali. 🙂

Danilo Vasić: Eto tako. Znači, jednostavno zanemariš sve ono što su pravila i samo praviš nešto što izgleda onako kako treba da izgleda. Naš prvi sajt je bio doslovno jedna velika fotografija. Jer mi nismo imali pojma kako se pravi sajt, ali smo znali da slažemo layere u Photoshopu. Znači, to je bilo katastrofa. 🙂 Tehnička izvedba je bila užasna, ali vizuelno je ostavilo utisak. Jednostavno shvatiš… Meni je sve vreme analogija u glavi, ne znam koliko će biti jasna drugim, meni je vrlo jasna, ali ono kad jedeš sendvič pa ga izgrizeš s jedne strane, a ovde ti se pojavi onaj deo koji intuitivno da sad tu zagrizeš. E pa, tako smo išli sve vreme. 🙂 Jer ako nastaviš s ove strane da grizeš, bićeš musav.

Ivan Minić: I raspašće ti se sendvič, što nije dobro.

Danilo Vasić: I raspašće ti se sendvič! Znači, ideš malo po malo. Pa, zagrizeš tu, aha, sad ću vamo. Pa, zagrizeš tu, aha, sad ću vamo. I postepeno ti dođeš, pojedeš taj sendvič do kraja. Idemo sledeći sendvič i opet ispočetka na isti način. Ako ti sad sedneš i izučavaš filozofiju toga kako da taj sendvič, s koje strane ga uzgrizeš – prvo, prođe vreme, a ništa se ne uradi.

Katarina Sharon: I super stvar kod ovog posla je što smo imali tu van sezonu, zimski period kada ne radimo. I mi smo odlučili da taj ceo zimski period iskoristimo za učenje, da možemo sami sebi da pravimo sajt, da dizajniramo brošure, sve što radimo.

Danilo Vasić: Tako je.

Ivan Minić: A sve je to vrlo blisko. Znaš, ne izlazimo mi izvan okvira… Interesovalo te je projektovanje kuća, oboje ste vizuelci. To je samo još jedan novi set skillova koji se nauči za nekoliko dana, nekoliko nedelja – zavisi koliko si posvećen tome, ali možeš da ga stekneš. Kad znaš da ti treba i kad imaš ideju šta hoćeš da uradiš, naći ćeš način kako. Čak i ako ne nađeš način kako, znaćeš kako da angažuješ nekog da to uradi za tebe, a da te to ne košta previše.

Katarina Sharon: Tako je.

Ivan Minić: Jer znaš šta želiš da dobiješ.

Danilo Vasić: Upravo to.

Ivan Minić: To je jako veliki izazov. Nema ništa gore, ali to je u marketingu, nažalost, užasno česta stvar, kad dođeš kod klijenta: Šta hoćete? -Da bude svetski! Ali, nije problem kad ti on kaže da bude svetski, ima poverenja da ćeš ti to da uradiš kako treba. Ne, ne, da bude svetski kako je on zamislio, ali on to neće da ti kaže.

Katarina Sharon: Da, da.

Ivan Minić: I sad ti treba da izmisliš nešto i da pogodiš u malom broju pokušaja da bi i jednim i drugim to odgovaralo. I taj izazov je baš užasan.

Danilo Vasić: Ja ni ne krivim te klijente, jer često ljudi ne mogu da verbalizuju to što zamišljaju da je svetski. Mi samo nismo umeli da verbalizujemo u početku to što mi želimo. I zbog toga smo jednostavno navikli da kao, OK, odeš kod jednog grafičkog dizajnera, drugog, trećeg, peto, ti misliš da si ti njima objasnio ono što želiš. Oni tebi dostave nešto skroz drugo. Sad, ko je tu bio u krivu, ja ne znam, ali proizvod nema veze sa onim što smo mi zamislili da bude.

Katarina Sharon: A i kad radiš sa nekim drugim, imaš to da imaš određeni broj promena. On ti da neki proizvod, ti si na kraju kao pa, ne sviđa mi se, pa ga ponovo ponovo menjaš. Pa, koliko puta ti se sad ne sviđa. Imaš odgovornost prema nekome što je uložio vreme, i trud, i, naravno, plaćaš ga. A ovako smo sami mogli to da menjamo sto puta dok… Mi smo menjali logo – zvanično logo, ne onaj koji je – mi smo imali sedam logoa sigurno…

Danilo Vasić: Najmanje.

Katarina Sharon: I sedam sajtova i različitih dizajnova dok nismo došli na kraju: Aha, ovo je – ovde sada vidimo Danilo i Sharon, u ovom dizajnu.

Danilo Vasić: Izvini samo, ali vodilja dizajna za Danilo i Sharon nam je bila… Znači, ako imamo mladu – nama je cilj mlada, računamo one traže fotografa.

Ivan Minić: Mlada odlučuje, jasno.

Danilo Vasić: Ako mlada voli brendove kao što su Apple, kao što je, ne znam, Jacquemus, kao što je u modi ili ne znam ovaj ili onaj…

Katarina Sharon: Prada.

Danilo Vasić: Prada, nebitno. Ako naš sajt, naša prezentacija liči na to, kog će ona fotografa izabrati među fotografima venčanja? Jer obično kad su fotografi venčanja – u bilo kojoj sferi poslovanja, ljudi gledaju konkurenciju. Šta radi konkurencija, ja ću to da radim. Ali, pazi, to može kad ti radiš nešto što je usluga koju prodaješ iznova, iznova i imaš stalne klijente. Ali, ti ovde imaš jednom jednog klijenta kojeg moraš da oduševiš odmah i taj ti više nikad ne dolazi. Dolazi ti neko sledeći.

Ivan Minić: Ma, ima ljudi koji se više puta venčavaju. 🙂

Danilo Vasić: Ne kažem. 😀 Ali, to je bio taj momenat. Tu smo shvatili želimo da se dopadnemo toj mladoj, nije bitno da li se dopadamo drugim fotografima venčanja. To je, pre svega, bilo presudno da se odluči.

Ivan Minić: Oni vam nisu ni klijenti.

Danilo Vasić: Jer nam oni nisu klijenti. OK, ko je nama klijent? Ta i ta mlada. Ona voli to, to i to. I mi volimo slične stvari. Hajde onda da to što mi nudimo liči na to što ona voli i da ona zbog toga se odluči za nas.

Ivan Minić: Imate jedan citat Henri Forda, koji sam mislim citirao jedno sto puta dosad. Možda ne u podkastu, ali sigurno nekoliko. A to je da postoje stvari koje možeš da očekuješ kao povratnu informaciju od ljudi, ali postoje i one koje ne možeš. I kad god je to neka evolutivna promena, to nije problem, jer to sve liči na ono što je bilo do tog trenutka. Ali, kad se dešava nešto što je skok potpuni, što je revolucija u odnosu na ono što je bilo dotad, ne možeš da očekuješ da ćeš to dobiti kao povratnu informaciju. I to je kad kaže: Da sam pitao ljude šta žele, rekli bi mi brže konje.

Katarina Sharon: Tako je.

Danilo Vasić: Da.

Ivan Minić: I to jeste ono što ljudima treba. Kako ćeš ti da im rešiš taj problem? Pa, možeš da ga rešiš na mnogo načina. Ali, brži konji verovatno nisu jedan od njih. Mada, možda i jesu. Nismo probali. Kako ste se marketirali? Na koji način su ljudi dolazili do vas? OK, jedan deo je prosto bilo po preporuci i verujem da je to veoma značajno.

Danilo Vasić: Apsolutno.

Ivan Minić: Ali, nije jedino. Ne možeš, odnosno možeš, ali uz mnogo više vremena da izgradiš neku priču ako ideš samo tako.

Kako se adekvatno marketirati

Danilo Vasić: Nije ni trebalo puno vremena, koliko je problem bio što ne izlaziš više iz tog kruga ljudi. A da bi napredovao, da bi dolazio do venčanja sa većim budžetima i da bi dolazio do venčanja koja se nalaze na drugim destinacijama, ne možeš da se vrtiš u istom krugu ljudi sa preporukama. Tako da onda morali smo da nađemo puteve. Prvi strateški način za marketovanje nam je bio taj SEO koji smo radili za Kalemegdan. I zbog toga smo dobili strana venčanja. Ali, opet ista stvar kao sa sendvičem. Znači, nismo pokušali da sve odjednom uradimo. Ni sad. Znači, mi smo odustali potpuno trenutno od SEO-a. SEO nas sad uopšte ne zanima, jer jednostavno naši klijenti nisu ljudi koji traže jedan bazični pojam wedding photographer. Znači, to nisu ljudi koji traže rešenja problema wedding fotografije. To su ljudi koji žele nešto drugačije i ti ljudi nas nalaze na drugim kanalima. Sada se fokusiramo maksimalno na Instagram, jer je to mesto gde možemo vrlo brzo da privučemo pažnju i da ostavimo utisak i da ta osoba nastavi da nas prati. Jer ne followuješ sajt. Možeš da ga staviš u bookmark, ali nije baš da mnogo vršljaš po bookmarku. Znaš, nije da otvorio telefon i vršljaš po bookmarkovima. 🙂

Ivan Minić: Ne znam, ja sam čuo da postoje ti slučajevi, i ti si pomenuo to u jednom trenutku, kao žene koje možda još uvek nemaju mladoženju, ali znaju ko će da im fotka venčanje. Kao potencijalni mladoženja, to zvuči zastrašujuće malo, ali dobro. OK. 🙂 Ali, kažeš sada je Instagram nešto što je zaista big deal. Kad mi je bio Bojan Stefanović Logoholik, moj dragi prijatelj i jedan od najnagrađivanijih logo dizajnera iz ovog dela sveta, on je, zapravo, rekao da barem trećinu ukupnog vremena koje provede radeći mora da provede, da prezentuje svoj rad na pravi način. Ne možda nužno da dizajnira kako će to, ali da prosto osmisli, isplanira, da to ima nekog smisla. I vi, čini mi se gledajući to sa strane, ulažete dosta vremena u tome da prosto izabere, predstavite, ispričate sve te stvari na neki adekvatan način. Kad ste to krenuli, kako ste to krenuli i šta su vam neke vodilje kada planirate i razmišljate o tome?

Kako učinkovito predstaviti svoj rad

Danilo Vasić: To je Katarinin rejon.

Katarina Sharon: Pa, zanimljivo da smo se pa dosta rano podelili ko šta treba da radi u firmi. I ja sam preuzela taj vizuelni deo. Pošto provodim, je li, imam Instagram – Danilo nema Instagram, naravno. On nema ni telefon, njega ne interesuje uopšte to. 🙂

Ivan Minić: I nije jutjuber, da.

Katarina Sharon: Tako da i kako su venčanja bliskija ženama, jer one organizuje sve, ja sam preuzela to na sebe. I taj momenat gde smo shvatili da je jako bitno šta postavljamo. Da ako dođemo sa venčanja sa 5.000 fotki, krešem ih na 500, to krešem na kraju na 5 fotografija koje idu na Instagram. Odmah smo shvatili da ne želimo da sve stavljamo što radimo, nego samo da biramo najbolji rad koji će da privuče klijente.

Danilo Vasić: Odnosno, rad koji najbliže reprezentuje ono čime mi želimo da se predstavimo klijentu.

Ivan Minić: A to nije uvek i ono što je klijentu možda sa tog venčanja bilo najvažnije.

Danilo Vasić: Tako je.

Katarina Sharon: Definitivno. Uglavnom nije. Zanimljivo je da mi privlačimo mlade fotografijama koje na kraju i kad one dobiju takve ili slične fotografije njima nisu najvažnije. Najvažnije su im one fotografije koje mi ne objavljujemo.

Danilo Vasić: Ali, ti si spomenuo malopre da radimo neke behind the scenes videe. Mi radimo videe venčanja, ali se ni u šta to ne reklamiramo. Ni ne trudimo se. Skapirali smo – to je upravo to – skapirali smo jednu stvar koja nama treba da dođemo do mlade – fotografije koje će nju uveriti da će ona izgledati jako lepo, pre svega. To je entry level. To je entry point. Tu ona ulazi u konverzaciju sa nama. Sve dalje je građenje koje se radi – to je dalje prodaja. Ali, ovo je marketing.

Katarina Sharon: Ali, pre prodaje i marketinga smo morali da osmislimo ko je idealan klijent naš: koja je ta mlada koja kupuje nas, koliko ona novca ima, koliku platu ima, koliko je spremna da uloži u venčanje, koliko je spremna da izdvoji za fotografa venčanja, šta su njena interesovanja, čime se bavi u slobodno vreme da bismo znali koje to ona sajtove posećuje, koje ona to Instagram stranice posećuje da bismo videli šta ona gleda svojim očima, da bismo mi njoj mogli da približimo venčanje na taj način.

Ivan Minić: Koje su neke najvažnije stvari koje su se desile, a tiču se drugih ljudi koji su primetili vaš rad, bilo iz industrije, bilo nekih javnih ličnosti, bilo nekih zanimljivih stranica koje curateuju tu vrstu sadržaja, koje su vam donele nešto? Znači, kako je došlo uopšte do toga? Najčešće dođe slučajno, ali koji su to bili momenti i šta je bio end result za vas bukvalno iz toga svega?

Prepoznatost i slava na svetskom nivou

Katarina Sharon: Pa, jedno je bilo to što smo proglašeni za 30 Rising Stars na svetu u wedding fotografiji. To radi jedan njujorški magazin, koji je kao Oskar za fotografe venčanja. I kada oni objave tih 30 fotografa za tu godinu, to ide od Daily Maila do Word Pande i raznih medija. Tu smo definitivno dobili veliki exposure. A desilo se to i da sam ja stvarno, to što kažeš, slučajno objavila neku fotografiju za koju nisam uopšte očekivala da će da izazove bilo kakve reakcije. I ta fotografija je buknula na Instagramu preko noći.

Danilo Vasić: Pre noći. Doslovno. Mi smo zaspali…

Katarina Sharon: Ne, nismo zaspali. Mi smo išli za Beč. Nismo imali interneta i kad smo stigli u Beč smo otvorili, kao šta se desilo. Ne znam koliko hiljada followera smo dobili. I postoje, naravno, Instagram stranice koje se bave samo reshareuju, repostuju fotografije venčanja. I sve te stranice su taj dan objavile tu fotografiju, gde je konkretno dizajner koji je dizajnirao tu venčanicu koja je bila na toj fotografiji je posle mesec dana rasprodao po celom svetu venčanice i više nije bilo materijala koji on može da kupi da pravi te venčanice. Tako da, to je bila eto…

Danilo Vasić: Ali mi nismo ja mislim zakazali nijedno venčanje na osnovu te fotografije.

Katarina Sharon: Na osnovu te fotografije, da.

Danilo Vasić: Jesu nam se javile mlade, ali nisu bile klijenti za nas.

Katarina Sharon: Budžeti su im bili mnogo niži od onoga koliko smo mi tada naplaćivali venčanje. I onda smo shvatili ta fotografija jednostavno nije nešto što predstavlja naš brend i da mi treba da se marketujemo sa nečim drugim.

Ivan Minić: Pre godinu dana, malo više, je počela korona. I sve je otišlo do đavola, generalno. I to je podrazumevalo potpuno promenu životnih ritmova, stila. Industrija venčanja kod nas koja je, takođe, izuzetno jaka i razvijena na neki svoj način, onako industrijski bukvalno, je, takođe, bila u potpunom autu i godinu dana se ništa nije desilo. Većina venčanja je samo pomerena za godinu dana.

Katarina Sharon: Tako je.

Ivan Minić: To je automatski značilo i za vas reorganizaciju posla. Nemogućnost da putujete, odnosno mnogo manju mogućnost da putujete, uz mnogo više komplikacija. Kad je sve to krenulo, kapiram da je u prvom trenutku je olakšanje što možeš malo da se odmoriš. Ali, vrlo brzo prođe to olakšanje i onda kažeš OK, šta sad? Šta sad? Odnosno, šta tad? To je bilo pre godinu dana.

Kada pandemija udari na tvoju industriju

Danilo Vasić: Prvo smo počeli da, to što si rekao, olakšanje – počeli smo da živimo. Prvi put smo živeli…

Katarina Sharon: Ali, samo da kažem da je 2020. godina finansijski i u smislu venčanja koje smo zakazali bila godina koja je trebala da bude…

Danilo Vasić: Godina eksponencijalnog rasta, evo mogu tako da se izrazim. 🙂 Znači, to je bilo nestvarno šta smo mi imali. Mi obično se venčanja zakazuju postepeno kroz celu godinu. Mi smo u februaru već bili – mi nismo znali gde ćemo.

Katarina Sharon: I budžeti za ta venčanja su bili…

Ivan Minić: I onda je došao mart.

Danilo Vasić: I onda je došao mart. Nestvarno. I onda je došao mart. I u tom bunilu ni mi nismo znali… Znaš, stvarno ne znaš šta će da se desi. I nama je nekako baš prijalo. Mesec dana-dva sad ćemo mi da iskuliramo. Stižu kapare, što je fenomenalno. Zakazuju se venčanja. Ljudi svi koji su želeli da nas zakažu za 2020. zakazivali su nas za 2021. I, pazi, stiže ti neki novac, ti moraš da radiš ništa u principu. 🙂 Sve je stalo. Niko ni ne očekuje od tebe da ti u doba korone sad objavljuješ fotografije venčanja. Malo je čak i neukusno. Nego, super, baš nam ovo lepo prija…

Ivan Minić: I nije ti svejedno da objaviš crno-belu fotografiju. To moram da kažem. 🙂 Znači, imam traumu, baš ozbiljnu. 🙂

Danilo Vasić: Jednostavno, dato ti je odobrenje od strane sveta da se odmoriš. I mi smo to oberučke prihvatili. Počeli malo više da se bavimo nekim poslovima po dvorištu, što smo uvek odlagali. Nikako neke stvari da… Znaš, imaš kuću, imaš dvorište, koje gledaš kroz prozor, ali nikad ne izađeš u njega, jer jednostavno se baviš nečim drugim. I baš nam je prijalo. Međutim, onda smo počeli da pijemo puno vina, da se kartamo. Sve je bilo kul. Ja sam jedan dan bacio treću flašu vina za taj dan u kantu za smeće i shvatio kao OK. Ne da smo mi bili u lošem, bilo nam je super. Nismo mi pili kao jako nam je loše, pa pijemo sad da ubijemo tugu. Nego smo uživali, jednostavno hedonistički, onako totalno. Onda sam shvatio kao nije ovo baš možda…

Ivan Minić: Nije održivo, u najmanju ruku. 🙂

Danilo Vasić: U najmanju ruku. 🙂 I onda smo krenuli da razmišljamo: OK, šta je to što mi možemo da uradimo iz ove perspektive, iz ove pozicije? Šta mi imamo? Šta sad možemo da radimo?

Katarina Sharon: Ali, nismo u tom trenutku ni videli šta možemo. I stvarno je bio jedan mesec dana period onako…

Danilo Vasić: Težak.

Katarina Sharon: Težak period, kada ti ne vidiš sva venčanja. Mislio si da će u septembru da se desi, barem taj drugi deo sezone da će da se desi. Ali, taj deo se…

Danilo Vasić: A desilo se jednom.

Katarina Sharon: Da, slučajno. Tako što smo krišom ušli u Nemačku. 🙂 Ali se prebacilo sve za sledeću godinu. I ti sad postaješ svestan: OK, godinu dana ti nećeš imati posao. I tu smo… Šta treba da radimo? Hajde da krenemo od knjiga. I onda smo kupili knjige. Čitaj, čitaj, čitaj, čitaj. Nešto inspiriši se, barem nešto da te pokrene. I tu smo shvatili da možemo da ponudimo, tj. ograničeni smo sada – celo poslovanje smo zasnovali na inostranstvu i sada treba da se okrenemo da radimo u Srbiji. Tj. da se vratimo da radimo u Srbiji. I šta mi možemo da ponudimo ljudima? Pa, jako puno ljudi nije moglo da nas priušti za svoje venčanje i onda smo odlučili da napravimo Open Studio Day u Beogradu, gde jednom mesečno pravimo otprilike pet fotografisanja u jednom danu za neku sumu koja je OK ljudima da izdvoje. I počeli smo sa tim. I onda smo napravili jedan editorijal koji smo plasirali da vidimo kako će ljudi reagovati na to. I trenutno imamo nekoliko meseci unapred bukirane te sessione, radimo razne kampanje i imamo toliko posla da ne znamo šta će da se desi kada krenu venčanja. 🙂 Tako da…

Danilo Vasić: Osnovali Youtube kanal u međuvremenu.

Katarina Sharon: Da.

Danilo Vasić: Koji opet generiše neverovatne prilike zato što je niša, zato što bavljenje zdravim životnim navikama, veganskom ishranom, što klijenti jednostavno nemaju trenutno na raspolaganju na ovom tržištu u toj meri. Onda vape za takvim sadržajem.

Katarina Sharon: U suštini, desila nam se najbolja stvar, jer smo imali samo jedan izvor prihoda. Sad imamo nekoliko.

Danilo Vasić: Da.

Ivan Minić: Ono što mislim da je isto vrlo važno to je da i dok ste putovali po svetu i obilazili najrazličitije destinacije i proživljavali mnogo venčanja godišnje sa drugim ljudima, vaša baza je već neko vreme Sombor, što baš i nije uobičajno. Jeste sad da oni koji te prate znaju da imaš najjaču kuhinju na svetu i da imaš neki komfor koji mnogo lakše možeš da priuštiš sebi u okolnostima malog grada. Posebno malog grada u kome znaš sve i gde imaš svoje oko tebe. Ali, mnogim ljudima koji razmišljaju o nečem sličnom, imaju slične želje kao vi, možda nisu baš spremni da se iscimaju najčešće toliko, ali imaju neke slične želje, plan bi bio da budu u nekom Njujorku, Londonu ili makar Beogradu. I da pokušaju tu nešto da urade, gde bi to sigurno bilo mnogo veće startno opterećenje i mnogo veća količina stresa i sve ostalo. Kako ste vi došli do toga da odlučite da Sombor bude vaša baza?

Dom je tamo gde ti je srce

Danilo Vasić: Pre svega smo iz Sombora. Rođeni smo u Somboru. 🙂 Ali, pre te odluke, tj. živeli smo u Somboru do kraja srednje škole, pa smo se preselili – ja se preselio onda u Beograd, pa smo se zajedno onda preselili u Novi Sad. Živeli smo jedno vreme u Novom Sadu kao studenti, pa smo onda prešli opet u Sombor neko vreme, jer smo hteli da otvorimo kafić. To nam je bila jedno vreme jako želja, jer smo hteli da otvorimo neki mali kafić u Somboru. Onda smo shvatili da nemamo uopšte tržište za to. Onda smo otišli iz Sombora za Beograd, gde smo počeli da radimo u jednoj marketing agenciji čak kao fotografi radnim danima, a vikendom smo fotografisali venčanja. Nestvarno je potpuno… Zdravstveni problemi su morali da preseku tu priču bukvalno. I onda smo iz Beograda se vratili u Novi Sad, kao biće nam tu lakše. U međuvremenu smo dobili dete. I tu kreće ona panika. Imamo dete i ne želimo da odraste u Srbiji. Znaš…

Ivan Minić: Znam.

Danilo Vasić: To se priča. To se tako priča.

Ivan Minić: Mislim, nemam, ali čuo sam.

Danilo Vasić: Ne treba dete da ti odraste u Srbiji. Moramo da se preselimo negde napolje. Moramo da se preselimo u neko inostranstvo. I Katarinin tata je preselio pre toga u Štokholm. I to je to, mi se selimo u Štokholm. I odlazimo više puta u Štokholm na po dve nedelje da vidimo kako se to nama sviđa. I ubeđujemo se da nam se to sviđa. 🙂 Iako nam se nikako ne sviđa. I onako, u jednom momentu, još na sve to dobijamo informaciju da Šveđani se ne venčavaju. Oni to uopšte ne rade. Oni jednostavno žive ljudi u vanbračnim zajednicama ceo život. Oni posle ja mislim šest meseci zajedničkog života imaju sva prava kao da su venčani i zanima ih uopšte taj čin venčanja. Oni vrlo retko prave. Iako prave, prave nešto malo. Znači, lokalno tržište…

Ivan Minić: Ali, ima naših tamo koji pravo, ali to je vrlo specifična publika.

Danilo Vasić: Pa, nije nam to tržište, da. 🙂 I mi shvatamo da ako se preselimo u Švedsku, osim što ćemo živeti na drugom mestu na planeti, nama se fundamentalno neće promeniti ništa. Mi praktično prebacujemo se u drugu državu, osim što će nam biti teže. Prebacujemo se u drugu državu sa bebom, gde mi gde god da idemo u svetu da fotografišemo neko venčanje moramo da ostavljamo bebu nekome. Kome? Ne znamo, moramo da vidimo. Ili ćemo da zovemo mame, da vikendima doleću svaki vikend u Švedsku, pa da im ostavljamo bebu, pa da mi nešto kombinujemo oko toga. Ili ćemo da ostavljamo bebu sa bejbisiterkom, što nam je bilo baš zastrašujuća ideja. I to se sve dešava… Ta sva iskustva se dešavaju, ali mi i dalje nekako moraš da se preseliš iz Srbije, moraš da odeš iz Srbije. To je neka opšte prihvaćena činjenica u okolini u kojoj se krećemo u tom trenutku. I u tom periodu tranzicije smo neko vreme – znači, odjavili smo se iz stana u Novom Sadu da bismo još malo uštedeli novaca i proveli smo vreme u Somboru. Tih nekih, da kažeš, mesec dana-mesec i po dana. I bukvalno nedelju dana pre nego što je trebalo da bude taj presek gde se mi sednemo na avion i odemo u Švedsku, mi shvatamo ne. Mi nismo mogli da spavamo. Znaš, sediš i ne možeš da prospavaš noć zato što te toliko muči nešto da ti radiš toliko… Prvi put u životu – znači, sve dosad smo u životu radili onako kako smo mi želeli. Sad prvi put mi radimo nešto potpuno kontra od onoga što je nama intuitivno da radimo, a to je ono što ti društvo kaže i nalaže da treba da se uradi – da se pobegne što pre iz Srbije za boljim životom. I odlučujemo da sav novac koji smo uštedeli uložimo u renoviranje kuće, moje porodične kuće, gde više niko nije živeo. Moja mama je živela na spratu, ali pošto su kao dva stana, u donjem stanu niko nije živeo – baba je umrla. I renoviramo u potpunosti kuću. Promenimo… Ali, napravimo je onako kako mi želimo da izgleda. Napravimo sebi potpuno drugi jedan ekosistem i kažemo: OK, mi svakako putujemo za svaki posao gde idemo. I Sombora nam je Budimpešta isto kao i Beograd otprilike udaljena, a iz Budimpešte su neuporedivo jeftiniji letovi. Druga stvar, niko te ne cima na carini, jer prelaziš na mali prelaz. Niko te ne smara za opremu: šta nosiš, gde nosiš, zašto nosiš. Kad uđeš u Evropsku Uniju, putuješ po Šengenu, više pasoš ne pokazuješ. Pasoš staviš u torbu i to je to. Toliko je bilo benefita da nismo videli razlog. I na kraju, na sve to, i da kažeš da ništa od toga ne postoji, mnogo je bilo jeftinije. 🙂 Uz sve te benefite smo samo odlučili da napravimo taj korak, da kažemo: OK, mi ćemo da živimo u Somboru. Sad smo non-stop na relaciji Sombor-Beograd. To je malo cimanje. Ali, i dalje mislim da bi nam bilo cimanje iz Beograda. Tako da… Jer tih dva sata puta…

Ivan Minić: Isto vremena ti treba sa Novog Beograda do starog dela kao iz Sombora do starog dela.

Danilo Vasić: Pa, da. Pa, stvarno. Ali, nekako kad se vratiš u Sombor – znaš, kad se vratiš u stan u Beogradu, nemaš to uzemljenje kao što imaš kad se vratiš u kuću u Somboru.

Katarina Sharon: Jeste.

Danilo Vasić: Znaš, tu se resetuješ i onda možeš ispočetka sve. Ti benefiti, imati na raspolaganju baka-servis – ostaviti dete, odeš na 3-4-5-7 dana negde na put i znaš da je dete obasuto ljubavlju, obasuto pažnjom, da ne pati za tobom, da mu ne fališ, da kad se vratiš je u fazonu…

Ivan Minić: Kad ćete opet da idete? 🙂

Danilo Vasić: Kad ćete opet da idete? 🙂 To su stvari koje su nama bile – ozbiljno definisale to da želimo da ostanemo ovde. I, ono što smo pričali malopre, ja mislim da je stvarno kul da spomenemo, van podkasta, pre nego što smo ušli. Taj momenat da prihvatiš to odakle si kao kul stvar, i da prepoznaš u sebi koliko si ti zapravo isti kao ono što ne voliš u svom okruženju, koliko ima stvari sa kojima se ti, u stvari, prepoznaš i kod sebe, a to prepoznaš kad odeš negde preko. Pre svega, i provedeš neko vreme preko, i shvataš da ti ne pripadaš baš tom društvu, i da te stvari koje te ovde nerviraju ako pripišeš kulturi ovog naroda i jednostavno jedinstvenosti ovog naroda, onda postanu vrlo simpatične, u stvari, i počneš da uživaš i u tome. Jednostavno ti postane sve to nekako normalno. Kad odeš u Švedsku, oni, ja sam shvatio, Šveđani rade najjači marketing na svetu. Kakvi Amerikanci! Šveđani rade najjači marketing na svetu. Šveđani se predstavljaju za najsrećnije ljude u univerzumu. Znači, nigde nema ni u jednom univerzumu srećnijih ljudi od Šveđana. Apsolutno nije tako. Kad odeš tamo, kad provedeš tamo neko vreme, shvataš da to nije tako. Nema nigde univerzalne sreće. Nema nigde sreće da ti sad odeš, pa da si ti tu srećan zbog toga što si tu. Nema toga. 🙂 Jednostavno, sve ima svoje prednosti i mane, i svako društvo ima neke svoje lepote, neke svoje – nešto što ti se ne sviđa. Ali, kad si ti deo tog društva iz kog si potekao, onda ti nekako bude lakše valjda da to prihvatiš i prevaziđeš kada shvatiš, kad prepoznaš da treba da prihvatiš i prevazići ćeš.

Ivan Minić: Moraš da formiraš neko razumevanja šta se zapravo dešava oko tebe. 

Danilo Vasić: Tako je.

Ivan Minić: Znaš, i u Švedskoj ćeš biti nesrećan ukoliko konstatno pokušavaš da promeniš nešto što je sistemska stvar, koju ti ne možeš da promeniš. Ako očekuješ da bude toplo, brate, nećeš biti srećan. Ako očekuješ da bude sunce, onda idi na Jamajku, jer tamo jeste. I potpuno je sve drugačije, ali ta potreba da… Znaš, kao naši ljudi koji konstatno tuguju za tim što Srbija nema more. Ljudi, jeste li vi svesni šta Srbija ima?

Katarina Sharon: Jeste.

Ivan Minić: Naravno da nisu. Gotovo niko nije svestan. I tek kada budeš osuđen na to da budeš u Srbiji, skapiraš da zapravo ima tu fantastičnih nekih stvari. I, da, i dalje želimo da idemo na more. Da se razumemo, sve je to super, ali postoji toliko toga drugog što ni ne znaš, o čemu vrlo često ni ne vodiš računa, jer ga doživljavaš kao nešto što ti je eto tu dato. Ja sam uvek imao taj doživljaj kada odem u Sloveniju. Nije ništa vau, ali je lepo. Lepo je. Cela Slovenija je k’o 50 km oko Beograda. Ali, gde god odeš, lepo je, čisto je. Vidiš neku plavu vodu, osećaš neki miris šume, osećaš… Ovde kad dođeš negde i osećaš miris, obično nije lep. Ljudi se ponašaju kao da im je stalo. Kao oni što treba da se slikaju kao da se vole. Samo malo promeniš neke stvari… Ali, kreneš od sebe.

Katarina Sharon: Tako je.

Danilo Vasić: To je suština. Mislim da ako svi ljudi koji žele to da promene odu, neće se nikad to promeniti. Taj život koji jednostavno… Znaš, prva generacija koja se preseli bilo gde, osim ako, naravno, ima izuzetaka koji odlaze kao ogromni stručnjaci, koji momentalno dobijaju zaposlenje, o kome bi mogli samo da maštaju da su ovde – to ne pričam. Ali, ljudi koji bi uz malo više truda mogli i ovde da postignu možda čak i više nego napolju, mislim da bi trebalo da razmisle o tome da daju šansu i da se zaista potrude. Znaš, ima jako puno ljudi koji odu u Nemačku i rade dva posla, ali ovde nisu radili dva posla. Ali, zašto ti je tamo to OK? Zato što je okolina u kojoj se nalaziš takva da je to OK. Ovde ljudi više vole da sede po kafićima.

Ivan Minić: Ali, i nemaš taj momenat kada odeš negde – nemaš backup.

Danilo Vasić: Tako je. 

Katarina Sharon: Tako je.

Ivan Minić: Nema da ti keva pošalje busom, znaš, šerpu punu sarmi, pa, jebi ga, možeš tri dana nešto da preguraš tako. Nema. Tamo moraš. Tamo šta uradiš – uradio si.

Danilo Vasić: Tako je.

Ivan Minić: I to ti je to. I zašto samo sebe ne postavimo u tu situaciju? Možemo.

Danilo Vasić: Upravo to. Ili prihvatimo ono ko jesmo. Ili prihvatimo ja želim da radim dva posla. Volim da provodim puno slobodnog vremena da budem sam sa sobom ili društvom, što jednostavno nemoguće da mi donese veliko bogatstvo i ne znam kakav uspeh, ali nose svoje prednosti. Mnogi ljudi bi voleli – pa, mnogi ljudi ceo život rade da bi to živeli. 🙂 I, OK, ako si to odabrao da radiš to, uživaj u tome. Samo… Niko nije kriv za to. Mislim da je važno krenuti, to što si rekao, od sebe, probati napraviti neke male promene na sebi, otići negde, pogledati šta je to – projektovati svoju sliku negde tamo i onda projektovati aha, mogu li to ovde isto.

Ivan Minić: To često kad ljudi prožive neka iskustva putujući, i kao fantastično je otići… Barselona je najlepši na svetu. Moje iskustvo je isto da je najlepši grad na svetu, ali ja nisam video ništa loše od Barselone. Ja sam bio sedam dana, meni je bilo prelepo. Gde god sam bio, meni je sve bilo savršeno. Da sam doživeo tri neprijatnosti, počeo bih da se pitam koje još neprijatnosti postoje.

Katarina Sharon: Da.

Danilo Vasić: Tako je.

Ivan Minić: Ali, to kad doživiš  to na taj način, kao i kad, ne znam, imaš gomilu tih naših ljudi koji su otišli negde, tamo žive kako žive, ali imaju plate koje imaju, onda gledaju tokom leta ili kad god mogu dođu ovde i njima je ovde fantastično, cene su niske i sve to. Pa, kao super, ali ti nisi iz ovog konteksta. Tebi je pivo u Danskoj 14 eura, i onda kad dođeš ovde i dva je tebi je super, ali tvoja plata u Danskoj je dosta veća nego što je ona ovde.

Katarina Sharon: Jeste.

Ivan Minić: Svuda može da se nađe neko rešenje. I, u principu, mogućnosti jesu velike i neograničene. Posebno za nas, čak i mene, koji smo kao još uvek dovoljno mladi da možemo da napravimo razne iskorake i nismo vezani toliko i nemamo toliko ograničenja, koja prosto vremenom život ti nametne. Kad imaš četvoro dece, ne možeš da rizikuješ baš onoliko koliko možeš kad nemaš nikog.

Katarina Sharon: Jeste.

Ivan Minić: Možeš, ali malo je pogrešno. Ali, onda iskoristi te mlade godine da možeš da probaš različite stvari, da možeš da radiš posao i nakon posla, provedeš određeni broj sati učeći nešto što želiš, razvijajući hobi da postane nešto više od toga. Ima mogućnosti, ali mnogo je važno da svi, barem se meni tako čini, preuzmemo odgovornost za sebe i stvari koje radimo. Ali, ne virtuelnu odgovornost ja sad to hoću, ali neću da uradim ništa po tom pitanju, nego ću da čekam da se desi. Ne, ne, preuzmi zaista odgovornost! Stavi sebe zaista u poziciju da sve zavisi od toga! Jer samo tad ćeš se zaista iscimati, samo tad je to nešto što stvarno važno.

Danilo Vasić: Pa, to je ono što kažu: Da li želiš taj rezultat? Ili prihvataš i proces da se dođe do tog rezultata ako ga želiš? Jer ako samo želiš taj rezultat, gde god da si na svetu, svakako se neće desiti bez da prihvatiš i taj proces. Tako da mislim da je stvarno to od ogromne važnosti za celo naše društvo. Pogotovo za mlade ljude danas da to razumeju, da to prihvate. Mislim, evo ću sad ono da stvarno da banalizujem samo šta smo mi, na primer, uradili. Kad si klinac, i gledaš američke filmove, i u američkim filmovima sve porodice kojima je lepo u životu, koje su stale na noge, žive u nekim predgrađima, suburbsima tim njihovim, je li tako.

Ivan Minić: I imaju zlatnog retrivera.

Danilo Vasić: Imaju zlatnog retrivera, imaju veliku kuću. I uglavnom sedaju u kola, i idu dva sata negde u neki grad da nešto rade, vraćaju se kući i to je to. Vidi, živiš u Somboru, voziš se dva sata do Beograda, imaš lepu kuću u Somboru u kojoj uživaš. To je isto. Meni je to bukvalno… Meni je zaista to potpuno ista stvar. Samo ako je tako shvatiš da je to tako. E sad, nije isto pošto smo mi praktično jedini – hajde, ima nas nekoliko, ima ljudi koji su čak došli iz Beograda nekoliko porodica da žive u Somboru. Baš u Sombor, jer im se dopao kao grad. Ali, ako bi više ljudi to shvatilo, počelo da ide tako po malim mestima i počelo da se prave onda te zajednice njih ljudi koji kapiraju neke stvari, rade neke super stvari, pojavljuju se da žive u tim manjim sredinama – pa, to je potpuno jedan drugi ekosistem. Postaje ti odjednom sve mnogo interesantnije i mnogo bolje. Ali, mora neko to da uradi, mora neko da krene s tim. Ne možemo svi da maštamo da se to desi, a da niko ne uradi ništa po tom pitanju.

Ivan Minić: Znaš, filmovi su divna stvar za inspiraciju. Filmovi su divna stvar da ti usade neku ideju i nekad možda da ti daju hrabrost da nešto probaš. Ali, ja se sećam prvi put kada sam bio u Njujorku i zasad jedini. Proveo sam sedam dana na Menhetnu sa prijateljima. I, kao znaš, jebi ga, odrastao si na tome. Od Nindža kornjača preko svega ostalog. I ti si toliko toga video toliko puta i sada šetaš svako veče i popodne. Nije baš bilo – u centralom delu dana nije baš bilo za šetnju pošto je bio jul. Bilo je možda 45 stepeni. Sve usijano. Ali, popodne, predveče, noću je super. I na Menhetnu si, u principu, si bezbedan. Šetaš se, šetaš se, šetaš se. I sećam se samo sa najboljim prijateljem šetam i samo razmišljam: Brate, prvo, vau ti je prvi put kad sve to vidiš. Pet put kad vidiš Empire State Building, brate, daj Empire State Building. Ali jednu stvar nikad neću da zaboravim i sad mi se vrati to, jer ta senzorna pamćenja vrlo često su… i mirisi i taktilnost i sve to, i kao: Brate, nijednom u filmu ovo nije smrdelo ovako! 🙂 Njujork, Menhetn je baš karakterističan po tome i nije to strašno. Ti se peti dan navikneš na to.

Katarina Sharon: Navikneš se.

Ivan Minić: Ali, jednostavno, toliko ljudi, toliko prljavštine, toliko svega toga, vrućina, sve. I, kao, brate. I to i koliko je sve prljavo. Znaš, na nekim mestima gde odeš – po Americi, u San Francisku nemaš taj vibe ni u jednom trenutku. Shvatiš koliko šta košta, pa ti nije dobro. Ali, lepo je, malo je, sve je sređeno, sve to. Njujork je džungla i s te strane je baš stresan. I super je videti. Ali, kad staviš u Excel koliko je tu da živiš i šta moraš da uradiš da bi se to desilo, to je jako strašno. E, za sam kraj voleo bih pošto već neko vreme objavljujete na njenom kanalu sadržaje koji su krenuli od kuvanja, ali su u suštini sada bave vašim životom, vašim rutinama i svim nekim stvarima – zaista najtoplija preporuka svako da pogleda, jer će verovatno naći nešto što može da proba u svom životu. Ali, jedan bitan deo svega toga upravo zato što ja najiskrenije mislim da ste vi sjajni, mladi, divni ljudi, koji ste maltene jedini primer vegana koji nisu militantni i koji ne objašnjavaju svima i ne pokušavaju sve da preobrate silom u tako nešto. 🙂 Zahvaljući tome što radite i tome kako to radite, svako ko to gleda razmišlja da bi možda to želeo da proba, da prosto neki deo vremena posveti tome da eksperimentiše i možda mu to prija. Jer svi smo mi odrasli na nečemu što je bilo vrlo tradicionalno. Onda su se izdešavale prethodnih 15-ak godina prilična revolucija na ovim našim prostorima što se tiče kuhinje. Pa, ti sad zaista na svakoj dostavi, na svemu, imaš sve opcije hrane i stvarno možeš sve da probaš. I onda skapiraš da koliko god možda bio konzervativan u nekom trenutku te neko natera da probaš i onda se otvori dizna i desi se čudo. Pomenuli ste u jednom trenutku kako ste se vi prvi put susreli sa tim na jednom od venčanja. Ali, kako ste prebacili to da kao – mislim, Sombor, ljudi ne očekuješ vegane iz Sombora – kako ste vi ušli u tu priču i šta je to vama danas?

Veganstvo za početnike

Katarina Sharon: Ja sam započela to. Ja uglavnom započinjem stvari kod nas, a Danilo ih onda razvija. Pratila sam neke ljude na Instagramu koji su vegani, koji su bili vrlo agresivni i mene je ta agresija naterala da pogledam određene dokumentarce. I kada sam pogledala te dokumentarce, ja sam predložila Danilu hajde da probamo nedelju dana-dve nedelje da jedemo tako. Ne pravimo mi odluku da ćemo tako do kraja života, nego da probamo. Čisto da vidimo da li se stvarno dešavaju te promene koje oni obećavaju da će ti se desiti. I ja se sećam u kolima smo, u Somboru, na nekom semaforu i on: Jesi li ti normalna, bre?! Šta, bre, ja meso u životu neću moći da izbacim?! Pa, vidi kakve zube imam! Pa, on krene sad, pa ja njemu zašto da, on meni zašto ne i tu rasprava. Ali, pošto ja kuvam, a on ne zna ništa da skuva, niti kuva, bio je osuđen da jede tako kako sam ja pravila hranu. I ja sam odlučila te dve nedelje da probam da pravim vegansku hranu i moram da kažem da je bilo jako teško, jer nisam imala prave izvore odatle bih se inspirisala. I to se zasnivalo uglavnom na nekim salatama i jednostavno smo bili gladni ceo dan. Nismo se osećali baš najbolje, ali promena u smislu energije koje smo imali, iako smo bili glavni i zbog toga se nismo osećali dobro kao psihički. Stvarno dobiješ puno više energije smo mi dobili u tom momentu.

Danilo Vasić: Nemaš taj momenat da variš. Nemoj taj momenat pojeo si, sad moraš da legneš da svariš.

Katarina Sharon: Težine, da.

Ivan Minić: Da, i nemaš onu sinusoidu.

Danilo Vasić: Da.

Katarina Sharon: Da. I onda smo otišli u Zagreb na jednu konferenciju za fotografe venčanja u sklopu te dve nedelje i tamo smo bili osuđeni da jedemo na ulici nešto. I sve te stvari koje smo mi probali veganske su bile odvratne. Ja to moram da kažem. Uglavnom, pre tri godine sve što je bilo da se kupi je bilo gadno.

Danilo Vasić: Ili mi nismo znali…

Katarina Sharon: Gde da gledamo.

Danilo Vasić: Gde da gledamo, jer to gde smo…

Katarina Sharon: I onda smo završili na pomfritu i kao: Ovo nema nikakvog smisla ako ćemo sad jesti pomfrit u Mcdonaldsu. Hajde da mi probamo sada da se ne vratimo na staro, nego da uvedemo mlečne proizvode i jaja. I mi stvarno tada prvi dan kad smo rekli hajde da probamo da jedemo veganski, nikad nismo više meso vratili u ishranu. Jer smo shvatili stvarno da je istina to što pričaju ti ljudi, da su ti benefiti takvi kakvi jesu. I u međuvremenu se razvila ta i svest o životinjama, koju mi ranije nismo imali. Nismo imali tu svest ni pre godinu dana. Mi smo iz lične…

Danilo Vasić: Da, stvarno. Krenuli smo, pre svega, iz neke egoistične potrebe da jednostavno sebi učinimo bolje time što ćemo imati više energije i kao, hajde da kažem, hraniti se zdravije. Ne kažem da je zdravija veganska ishrana, ali ako sebi onemogućih da jedeš meso, time si sebi onemogućio da jedeš hamburgere, pice i slične stvari koje su ti onako…

Ivan Minić: Dolaziš svakako u situaciju da moraš da se baviš pripremom ishrane, što automatski…

Katarina Sharon: E, to! Bili smo osuđeni da kuvamo.

Danilo Vasić: I razmišljaš o tome šta jedeš.

Ivan Minić: I planiraš.

Danilo Vasić: Tako je.

Katarina Sharon: I ta osuđenost na kuhinju je najbolja stvar koja se nama desila, jer ja obožavam da kuvam i ja sam to krenula da istražujem. I sigurno je godinu dana trebalo da ja istražim vegetarijsku i vegansku kuhinju. A mi smo vegani od prošle godine. Otprilike godinu dana, malo manje. I nismo 100% vegani. Znači, ja nisam u fazonu da nikad ne pojedem sir. Desi se kad odem na neku proslavu ako želim, ako osećam potrebu, i jednostavno ako je baba moja napravila nešto…

Danilo Vasić: Ili ako je baba napravila. 🙂

Katarina Sharon: I odem kod nje i ona me gleda okicama, ja ću to da pojedem. Jer, kao što si rekao, ne želim vojnički da pristupam tome i da kažnjavam sebe. Ali sam odlučila da idem ka tome, i verujem da ću jednog dana biti 100% vegan i neću jesti ni to malo sira, ali to nije bitno. Uglavnom, mi smo to iz zabave, iz želje probali, shvatili da je super. I krenuli da istražujemo kuvanje na jedan potpuno drugačiji način, krenuli da koristimo namirnice za koje pre nismo ni znali, koje nismo kupovali. I onda se desila ta želja da to podelimo i sa drugima.

Ivan Minić: Kakve su reakcije ljudi?

Katarina Sharon: Fenomenalne. 🙂 Stvarno! Omiljene su mi poruke koje dobijam na Instagramu moj muž koji nikada ne bi probao ovako nešto se oduševio. Stvarno imam želju da predstavim te neke recepte koji su nama u kući omiljeni, da ljudi probaju, i da shvate da je to ukusno, i da je hranjivo i da si sit posle toga. Tako da, eto, stvarno su fenomenalne.

Danilo Vasić: I obično kad ti neko predstavlja veganski neki recept, to je obično chef. Ako neko ko je chef, nema možda baš toliko razumevanja za to koliko neko ne zna da kuva. A ovako kad si ti neko iz naroda, ko i sebi pravi obroke, onda možeš to da kažeš: Aha, e, ovo je realno da neko napravi! I onda to je bila prva ideja. Čak je neko i pisao nam, bio kao u fazonu šta, sad vi ste fotografi i sad odjednom kuvate. 🙂

Ivan Minić: Volimo, volimo. 🙂

Danilo Vasić: Nije poenta da mi kuvamo. Mi samo hoćemo… Nismo mi profesionalni kuvari. Mi predstavljamo ljudima – mi želimo da podelimo ono što smo mi skapirali, što smo videli da je super, da je nama na neki način promenilo život nabolje i to je to. Ko to prepozna kao super stvar, super; ko ne, ima jako puno chefova, od Gordon Remzija do Džejmija i ostalih.

Ivan Minić: I to, recimo, Džejmi je napravio fantastičnu priču za svoju karijeru, ali taj momenat kad je krenuo da se bavi time šta možeš da spremiš za 10 minuta, šta možeš da spremiš za 15 minuta, je ono što je vau.

Danilo Vasić: Tako je.

Katarina Sharon: Jeste.

Ivan Minić: Jer to je ono za šta imaš vremena.

Danilo Vasić: To ljudi traže.

Ivan Minić: Super, volim ja provedem celo popodne spremajući nešto i volim da gledam kako se nešto dinsta i sve je to super. Ali, kad imaš vremena za to osim kad je korona. Pa, neće valjda stalno da bude.

Katarina Sharon: Jeste. 🙂

Danilo Vasić: Upravo to.

Ivan Minić: I onda jednostavno tražiš neko rešenje koje je izvodljivo, koje je kada gledaš – svi mi volimo da gledamo kako chefovi rade nožem i sve ostalo. Neću nikad naučiti kao ljudi, nikad neću naučiti. 

Danilo Vasić: To.

Ivan Minić: Jer nikad nemam..

Katarina Sharon: Toliko vremena…

Ivan Minić: Dva meseca da svaki probam da bih došao da toga da mi to postane rutina. Ako i zaređam tri-četiri dana, onda dve nedelje ne stignem da uzmem nož u ruke.

Danilo Vasić: I namirnice. Namirnice koje su stvarno jedna od možda najvažnijih stvari. Jer kad ti gledaš veganske recepte nekoga iz Londona, pola tih namirnica ti ne možeš da kupiš u Somboru. Ovo sve što mi predstavljamo može da se kupi i u Somboru, što znači sigurno ima i u drugim gradovima u Srbiji. Znači, garantovano je da možeš da probaš i napraviš. To je ono što nam je bilo odmah u startu, jer prvo smo krenuli mi kao to će biti kul kad donesemo iz Hong Konga – to je to! Ne, ne! Pa, ne jedu ljudi… Ne pravimo mi ovo da ljudi gledaju očima. Mi pravimo ovo da ljudima se dopadne, da ih privuče vizuelno, ali onda i da probaju to i da nastave da uživaju u tome što im priređujemo.

Ivan Minić: Ljudi, hvala vam što ste podelili priču. Nadam se da ćemo motivisati neke nove klince, a možda i ne klince, da krenu da razmišljaju o tome da možda svoju buduću karijeru mogu da grade na neki sličan način, koja god ona bila, da ne moraju sve stvari da se rade isključivo na jedan isti, predvidljivi način, da možemo malo da se bude drugačiji, da to ima svoju cenu, ali ima i svoje benefite koje nosi sa sobom.

Ukoliko vam se dopala današnja epizoda, razmislite da se pretplatite na naš YouTube kanal ili prijavite na našu mailing listu ili da počnete da nas pratite preko platformi za distribuciju podkasta. Ja bih iskoristio priliku da se zahvalim našim sponzorima – Masterbox-u i kompaniji Epson, kao i svima vama koji redovno komentarišete i dajete nam predloge, sugestije, ideje i pitanja za naredne epizode. To bi bilo to, vidimo se sledeće nedelje.