Audio zapis razgovora:
Transkript razgovora:
Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u 110. epizodu. Ja sam Vaš domaćin Ivan Minić. Naša podrška je i ovoga puta kompanija Epson. A danas imam u gostima mog dragog prijatelja i kolegu, Petra Vojinovića, ispred Tango Six magazina, koji postoji već 16 g. Petre, dobro došao.
Petar Vojinović: Hvala ti puno na pozivu. Drago mi je što sam ovde.
Ivan Minić: Moja ideja je bila, kada sam pokretao sve, pravim sadržaj tako da šaram, da dovoljno šaram da svako prosto pronađe ono što će mu biti interesantno. S jedne strane, naravno, da ljudi nađu nešto što je blisko njihovim sklonostima, jer, naravno, to je bitno. A sa druge strane, da budu priče ljudi sa kojima mogu da se asociraju čak i ako sklonosti možda nisu iste. Jer tvoja priča može da se primeni i na mnoge druge industrije mimo same avijacije, jer je to priča o 16 g. konstantnog rada na nečemu. Ne postoji industriju u kojoj ako 16 g. radiš na nečemu, to neće dati rezultat. Ali, tvoja priča je upravo interesantna i zbog toga što je u pitanju specifična industrija, koja do skoro uopšte nije bila propraćena na taj način i zasićena. Bilo je propraćeno kroz klasične medije ono što se tiče klasičnih medija, ali to je zapravo vrlo mali deo priče. I ti si od samog početka na spisku, pa ja sad malo doziram kako kad kako, da zadržimo taj kontinuitet i zanimljivost. Ali, drago mi je što si došao. I baš pre nego što smo krenuli sam shvatio da u mojoj glavi je negde stajalo 14 g., ali ispostaviće se da je više. Svaka čast, 16 g. rada na nečemu je impresivno!
Petar Vojinović: Hvala, hvala. Hvala ti puno. I hvala tebi na pomoći zato što u tim nekim ranim počecima Tango Sixa, kad je Tango Six bio blog i kad je imao drugi domen koji, nažalost, nisam sačuvao, ti si bio ključan u pomoći. Dakle, baš prijateljskoj pomoći. To ti, naravno, mnogo hvala. Ti, i, eto, pomenuo bih ovom prilikom, jer sam se setio, davno je bilo, Nebojšu, našeg drugara Eniaca, koji mi je isto tada pomogao. E, tada je ta zajednica bila prilično možda manja – ja nisam nešto mnogo u toj priči – ali smo se zaista pomogali. Ja tad apsolutno nisam imao pojma o tom tehničkom delu, o delu internet izdavaštva. Tako da hvala i tebi na guranju. 🙂
Ivan Minić: Nema na čemu. Sve goste pitam istu stvar na početku, pitaću i tebi, iako je očigledan odgovor. Šta si hteo da budeš kad porasteš?
Kad porastam biću…
Petar Vojinović: Pa, da, pilot! Dakle, cela ta priča moja je zaista vezana za vazduhoplovstvo. S tim da sam ja to malo presekao, prebacio se u ovo, jer sam onda igrom sudbina shvatio da sam zapravo svestran. Bio je jako veliki problem da nisam znao kako ta svestranost i ljubav prema vazduhoplovstvu tek treba da se manifestuje, ali su se kockice složile, pre svega zbog interneta. Ja sam, dakle, završio gimnaziju, i pod uticajem, što je jako bitno – neko ima sreće, neko nema – oca koji je bio civilni pilot u JAT-u. Bio sam izložen atmosferi, fizičkom prisustvu, dakle, u raznim tim kokpitima, jer vazduhoplovstvo je uvek inspirativno. Naravno, što bi rekli, svaka osoba bi želela da postane pilot, tj. većina u tom nekom malom – vatrogasci, policajci i ostali. Neki imaju sreće da uđu u te i životne dinamike, kako to izgleda tada i pre nego što saznaju vezano za taj neki finansijski momenat. Ja sam imao tu sreću i jednostavno, da, želeo sam da budem pilot. I hajde. Međutim, kraj srednje škole, 99. g., možda malo par meseci pred bombardovanje, uđe u moj život jedna ekstremno bitna stvar, to je internet. Dakle, izađem na internet i ja tu počnem malo i da se drogiram tim nekim vestima iz vazduhoplovstva i uopšte da pratim tu industriju. I taj deo mog karaktera počinje malo da se iskače. I sad je to interna borba tog jednog – i dan-danas, naravno. Priznajem da je letenje, taj poziv, jedan od najlepših poziva na svetu. Ali, tada se videlo da nisam ja baš skroz za to, ali kao i svaki mladi, zbunjeni čovek još se tu ne nalaziš. Imaš možda čak i taj neki pritisak hajde ipak to probam. I to se dešava posle srednje škole, gde prvo, to je, da kažemo, bilo savetovano i uradio sam, krenem da letim te neke manje stvari, te jedrilice, da se vidi da li sam ja uopšte za to. Odradim to, vidi se da jesam. Jer taj drugi korak tog sna o pilotu zapravo postaje realan kad uđeš u te sprave, tu onda imaš posebne te dinamike, cela draž postati pilot je, na primer, savlađivanje mašine, obuka, teorija. Dakle, mnogo, mnogo neki slojeva koji su podjednako zanimljivi, kao i taj neki vrhunac, biti zaposlen, na primer, u avio-kompaniji ili biti vojni pilot. Dakle, tu ima dosta tih nijansi koje tebe mogu da lože.
Ivan Minić: I taj proces je zapravo jako dug i ima mnogo koraka koji moraju da prođu da bi neko došao do toga da bude komercijalni pilot ili vojni pilot.
Petar Vojinović: Tako je.
Ivan Minić: Da dobiješ neku licencu da možeš negde nešto da letiš, postoje određeni kursevi koje prolaziš i obuke.
Petar Vojinović: Tako je.
Ivan Minić: Ali, ovo ozbiljno vazduhoplovstvo je proces od mnogo godina.
Petar Vojinović: Tako je. I sada se pošto je ta komercijalna industrija, dakle, civilno-vazdušnog transporta sada prilično pre korone bila gladna ljudi, mladi ljudi odmah – sad da ne širimo priču vezano za finansije – ako imaju te finansije, odmah kreću u to. Ja sam išao malo drugačije, kao hajde da vidim malo to neko jednostavnije letenje, to tzv. na livadi. I odmah posle toga odem u tu Pilotsku akademiju u Vršcu, gde ulazim zapravo u tu realnu priču želeti da budeš pilot putničkog aviona, sa svim pratećim elementima, koji su i stresni finansijski momenat, koji čak i nije bio toliki problem i dan-danas zapravo, to što si rekao, dakle, nekih godinu i po otprilike ti traje celokupna ta obuka: od nule, da ti možeš da sedneš na desno sedište putničkog aviona; a ona je jako skupa. Znači, ona je tipa nekoliko desetina hiljada evra. Preko 40, recimo, otprilike. Ima tu razni nivoi. Ali, za razliku od drugih investicija u ne toliko obrazovanje, ovo je zapravo kurs, nažalost, cela ta priča nije priznata od višeg obrazovanja. To je još jedna druga tema. Ali, on je jako isplativ, jer ako nađeš taj posao, po zaradi koju ostvaruješ, ti sve to vrlo brzo vratiš. Dakle, nije toliko strašno. Tada kad sam ja bio, nažalost, nije bilo tih – to je neka 2001. – nije bilo ni kreditni opcija. Sada i to ima. Dakle, banke sad i to rade. I ja jednostavno – onda mi tu negde na polovini cele priče, ja se baš zbunim. S jedne strane, bude i finansijski momenat, ali mogao sam da ga rešim. Ali, internet kreće da me truje svim tim nekim fantasy svetom koji je ta industrija, gde ja zapravo počinjem da osećam koliko to mene zapravo loži, i vojna i civilna, ali na nekom mnogo većem nivou prisustva u tome. Apsolutno nisam to povezivao ni sa novinarstvom ni sa blogerajem ni sa sadržajem, nego, kako da kažem, nešto tu moram da uradim. Kombinacija tih faktora, ja onda to, da kažemo, prekidam. Blogovi tada postaju popularni i to je jako bitan deo ceo priče. Tada društvene mreže nisu postojale. Tada su postojali, dakle, prvi – prva stepenica su bili forumi, pa zatim blogovi. Mene blog kao forma, evo, i dan-danas se sećam, me je toliko inspirisala. Toliko je to bilo tada interesantno da sam jednostavno razmišljao kao pa, hajde ja da počnem to da radim. Hajde videću ovo što sam počeo, nastaviću, ne znam, bilo je tu još komocija, da kažem, bio sam mlad. I smislim to ime. Dakle, tada je bio TangoSixBlog.com. I zapravo shvatim koncept bloga kao originalni sadržaj, što će i kasnije da se ispostavi kao ključno, o civilnoj i vojnoj avijaciji, toj zajednici, koju sam tada jako dobro poznavao, poznavao ljude. I prvi možda kod nas krećem da pišem o toj industriji na način na koji niko dotada to nije pisao. Jedino si imao neku vrstu opcija komentarisanja na forumima, koji su opet bili ograničeni. I, eto, tako je ukratko počelo. San o biti pilot, kako da kažem, nikada kasnije – evo, dan-danas, zapravo, nisam završio tu svoju letačku obuku, iako sam vikend letenje s drugarima i ostalo, to je uvek.. Čak sam pre par godina i bio u jednoj austrijskoj fabrici aviona, gde su mi čak i dali da letim neki tip aviona koji nikad nisam ni leteo. Uvek se ponovo vratiš u taj emotivan deo cele te priče koji te je inspirisao, ali sam zapravo i to je uvek teško prepoznati, sebe prepoznao u toj svestranosti, koja koliko god da mene zapravo ispunjava, je obrnuto proporcijalno, što bi rekli, komplikovana i kompleksna. I tu počinje cela ta avantura.
Ivan Minić: Da, ti ako se opredeliš za ovo, to je lukrativna profesija od koje se lepo živi, ima svoje pozitivne i negativne strane – u smislu da mnogo nisi tu, mnogo imaš obaveza, ali si onda to i samo si to.
Petar Vojinović: Ključna stvar.
Ivan Minić: Vrlo je retko da može da budeš nešto više.
Petar Vojinović: Samo si to, da.
Ivan Minić: Nije baš nešto ako ti sad doziraš koliko ćeš, kako ćeš – ne funkcioniše tako. Dok si mlad treba da isforsiraš. Kad dođeš u neke godine, onda možda i možeš da doziraš, ali ne ostavlja prostor za sve te ostale stvari koje su te zanimale. Kada smo se mi upoznali, a ima tome 15-ak g., ti si bio jedan od mladih ljudi koji pišu neke blog-sadržaje kod nas, ali si bio jedan od retkih koji to ne pišu kao neku vrstu ličnog javnog dnevnika o životu i čemu god. Odnosno, OK, pisao si i to, ali si imao svoje usmerenje. Znači, zanimale su te neke konkretne stvari. Imao si svoju nišu i njoj si se posvetio. I, OK, u okviru nje si eksperimentisao na razne strane, ali imao si svoje usmerenje. Kako si ti to zamislio, kad si odlučio da ćeš da kreneš, šta ti je bila ideja?
Počeci Tango Sixa
Petar Vojinović: Pa, eto, da, počelo je prvo od imena, koje sam smislio, dakle, koje apsolutno ne znači ništa. Ali, koje, evo, sad je evoluiralo – do pre par meseci je Tango Six čak i fizički iznad svih medija u regionu, tako što je jedan od naših pasioniranih čitalaca u kalifornijskoj firmi koja proizvodi nano-satelite napisao Tango Six na satelitu. I, evo, sada negde tamo negde Tango Six napisano 500 km iznad niske Zemljine orbite, tj. u niskoj Zemljinoj orbiti. Trebalo je to napraviti kao proizvod, jer sam uvek – nisam skroman, u planovima sam uvek bio megaloman vezan za tu izdavačko-medijski krajnji cilj, zapravo, da ja od toga napravim neku vazduhoplovno-medijsku imperiju, što god to značilo tada. Ne znajući tad, u tom trenutku, internet toliko i gde će to otići, ali je tada sve počelo da se formira, iako je to bilo presmešno, iako ja sve što sam radio, ni za šta nikada nisam bio kvalifikovan formalno. Dakle, nisam imao nikakvu školu, obuku. Ništa. Ali sam početak dimenzionirao tako da taj brend može da bude posle 15 g. i nešto ogromno kao ime. To je ta teorija, dakle, smisli neko ime – ne znam, Gugl, na primer, kada je neki inženjer rekao ili tom kreativcu: Pa, šta to znači? -To ne znači ništa. OK, nebitno, sad je glupo, kasnije mu ti daš značenje. I sad je to termin. Tako i ovo. I želja i bila, dakle, da to zapravo bude mediji. Jer sam ja bio inspirisan inostranim medijskim sadržajem u industriji, koji me je neverovatno fascinirao i koji me je zapravo prevagnuo ka toj – ka ovoj priči koja počinje, dakle, 2002-03. I tu, dakle, imamo internet deo, imamo poslovni deo i imamo novinarski deo. Dakle, to je jedan triling i moje ličnosti i Tango Sixa, jer sam ja zapravo kad bi se ovo sve preseklo, sve ovo napravio prema sebi, da to može da bude onda moj neki način života. Ali, tada, to je jako interesantno, kao i sada, kada neko napravi neki svoj biznis na internetu, kako da napravi sve te neke elemente koji su kao i svaki biznis mnogi teški, jer zahtevaju početna ulaganja, edukaciju. Ja to ništa apsolutno nisam imao. Dakle, nisam imao nikakav početni kapital, nikakvo formalno obrazovanje, ni u poslovnom delu ni u tom delu kako napraviti firmu. Ništa od toga. Nego, jednostavno, hajde da to dimenzioniram, da to može da bude u početnoj, kreativnoj zamisli nekada ogromno, bar po ambicijama, pa da vidimo. I krenem. I onda dođe taj drugi segment, a to je taj poslovni aspekt svega toga, koji me je isto jako inspirisao i privukao. I tada sam jedan od prvih poslovao u tom, hajde da kažemo, konsalting biznis delu zapravo bila jedna ogromna Koka-kolina promocija, gde je Koka-kola angažovala neke helikoptere, obojila ih u tome. I onda sam se ja tu nekako ubacio kao neki posrednik, gde sam onda video da imam neku sopsobnost prodaje i sebe i nečega, što je i dalje bilo prilično smešno, ali rezultat je bio realan. Ja sam tu nešto nekome omogućio, spojio ih. Tad otvaram svoju prvu firmu. Evo baš danas imamo priču oko jednog političara koji ima razne neke ofšor račune, ja sam svoju prvu firmu otvorio Delaveru. Jednostavno sam otišao na internet, ošfor priče, ne znam iz kog razloga. To je taj deo učenja poslovnog aspekta svega toga. Da bih ja imao neki pravno-poslovni entitet, koji čak posle vrlo brzo je ugašen. Dosta lekcija sam tu naučio. Ali, ta prva, recimo, promocija sa Koka-kolom me je ubacila onda u taj deo marketing sveta, kasnije neke PR stvari, što sve fascinira. Ti i dalje mlad, glup i nesposoban kao mlad čovek, ali inspirisan ja počinjem otprilike da vidim da od toga otprilike možda i ne može da se zaradi. Nisam baš tada bio siguran u potpunosti da od pravljenja sadržaja apsolutno ne može da se zaradi, ali otprilike osećao da to nešto mora da se nekako spoji. I onda ulazim u svoj neki drugi biznis. Tada počinjem da zastupam jednu firmu koja radi u industriji učila za pilote. Tu dosta, hajde da kažem, zarađujem neke pare koje su za mene tad bile baš ogromne. I, to je ključno, svaki dan blogujem redovno. Dakle, originalan sadržaj, sve to. Takođe je bio tada, pre društvenih mreža, kad su bili blogovi, isto dobar feature da to radiš svaki dan na to građenju publike i svega toga. I dešava prekretnica. Dakle, kada zapravo ja se full-time posvećujem Tango Sixu kao mediju, kao biznisu, kao nečemu od čega živim od tada, je tada mogućnost da sam sebe isfinansiram svoj prvi put u inostranstvo na prvi Vazduhoplovni sajam na kojem sam ikad bio u Dubiju, na jednom od najvećih vazduhoplovnih sajmova, gde zapravo prvi put uživo vidim sve te stvari o kojima sam ja pisao. Evo, i dan-danas se naježim od tog osećaja i ulaska u tu priču. OK, avioni, taj neki prizemni deo tog loženja, sve je to i dalje spektakularno. Ali, ulaziš u tu industriju, upoznaješ firme, intervjuišeš ljude. Onda iscimaš nekog PR, PR te spoji sa marketingom. Onda vidiš da taj koji ti daje intervju da je on zapravo inženjer koji je sada u sales ulozi. Onda počinješ polako da razmišljaš da vidi kako da ta industrija zapravo koliko ona ima tih poslovnih segmenata gde je tada aktivnost na internetu vezano za sadržaj, za sve to bila na prilično malom nivou. To me je sve toliko fascinira da, eto, u povratku s tog mitinga u aviona, baš se toga sećam, tada kao svaki onaj preterano dramaturški opterećen lik sebi kažem: Ah, od ovoga ću da živim, iako opet i dalje nemam pojma kako to da se izvede. Ali, tad odlučim da će to da mi bude nešto od čega ću da živim. U početku, naravno, vrlo bitna podrška porodice i moje pokojne bake, mame, deke u celoj toj priči. Ali, otprilike kapiram taj neki obrazac, da je to zapravo presek sadržaja, biznisa i novinarstva. I da završim tu, da kažem, taj deo priče sa novinarstvom. Da u nekoj fazi jednostavno samo da bi bolje blogovao, nalazim neki kurs za novinare. Isključivo da bi hajde bar neki kurs završim, ali samo da bolje blogujem. Odem na taj kurs, i opet kakav sam, dakle, to mi je priroda, sad me naloži nešto potpuno treće – a to je to novinarstvo. Imao sam sreću da je taj kurs bio malo napredniji – šest i nešto meseci TV, radio i print. I vrlo brzo – opet, i dalje nastavljam da blogujem. Epilog tog kursa je praksa. Ja ulazim u tadašnji Blic i u nekom kratkom vremenu otprilike shvatam kakva je to ta mejnstrim industrija. Gde i dalje postoji ta neka želja za jednim od najfascinantnijih brendova ovih prostora – Miroslav Lazanski, vojska i sve to. Ali, ja brzo razumem da to sektorsko novinarstvo, i da bih ja samo se bavio time, da to ne postoji. Počinjem da shvatam koliko su mediji, kako da kažem, u lošem stanju i, hajde da kažem, relativno nebitno, ali i po ličnim prihodima. Tada je internet opet u mejnstrim medijima nije bio ovo što je sada. Ja to bataljujem vrlo brzo. Dobijam neku dobru edukaciju, što je zaista nakon toga unapredilo celu Tango Six priču. I drugi deo priče vezano za vojnu tematiku je kada sam umesto služenja vojnog roka kao služenje civilnog vojna roka radio kao novinar u magazinu našeg Ministarstva odbrane. Tu odslužio vojni rok i stekao, da kažemo, neki upliv u celu tu vojnu priču. Pa sam posle i nakon toga ostao u toj Odbrani. Čak i trebao sam da bukvalno izađem, malo su oni bili – ja kažem: Je li mogu da nastavim da dolazim u kancelariju da nešto radim? -Pa, imao si ovo što si trebao da uradiš, sad idi, ali ako hoćeš, ostani. Pa, onda ja i ostanem tu neko vreme. Naravno, sve paralelno i dalje blogujući. I tako zapravo – to mi je isto bilo odlična škola. I već otprilike i skapiram te neke standarde. Da ne mogu samo da privlačim čitanost i efekte na osnovu nekih mnogih jakih mišljenja, koji su dosta u tom nekom početku bili neobuzdani, koji su bili jako zanimljiviji, većinom tačni. Ali sam onda nakon svih ovih, da kažemo, edukacija i ušao u priču i novinarstva, koje, eto, i dan-danas praktikujem na sajtu.
Ivan Minić: Jedna od glavnih stvari za ljude koji su ulazili na taj način u ovu priču – ono što vole, o čemu su pisali i gradili neku svoju vidljivost, naravno, ko je opstao u tome, ko je te to radio dovoljno dugo – je bila to da verovatno u startu baš i nema tu para. OK, nema para, ali se stvore neke prilike da doživiš neke stvari koje u normalnim okolnostima ne bi mogao da doživiš. Odnosno, da ne radiš to što radiš, da nisi prepoznat kao neko ko poseduje stast ka tome, određeno znanje i sve ostalo, verovatno ne bi mogao da doživiš sve te stvari. Sad ti si ovde nabrojao nešto od toga što si dobrim delom, OK, sam sebi omogućio i svojom inicijativom napravio, ali siguran sam da je bilo i stvari gde si prosto pozvao, a ne bi bio pozvan da se već nije znalo da si ti taj momak koji piše na tu temu. Šta su ti kao neka od najfantastičnijih iskustava koje si doživeo koje su ti mnogo lično značila kroz tu priču?
Neverovatna iskustva koja su došla s poslom
Petar Vojinović: Da. Pa, zaista mnogo ih ima. Tako je, dakle, ti mejnstrim mediji su izgubili taj sektorski momenat, da postoje novinari koje rade isključivo neke teme. OK, ima ih i dalje, ali to nije kao nekada. I, naravno, cela sada mnogo ta brža mejnstrim medija dinamika zahteva komentare, smatrače i eksperte, kako god. Sada možete da me vidite kad god, ne daj Bože, padne neki avion ili se desi neka političko-problematična stvar sa vazduhoplovstvom, šta god da je interesantno. Naravno da mi je to dalo veliku vidljivost. Naravno da smo, na Tango svi su iskoristili kao platformu, dakle, za neke, da kažemo, PR usluge, za te razne klijente za taj native sadržaj. A to što mi je tada blog omogućio je zaista bilo fascinantno. Uvek je, naravno, ljudi koji su bili u toj tematici uvek je bila priča počni da pišeš blog da bi te neke prepoznao u toj, je li, industriji, što i po samoj toj definiciji malo, neću da kažem, fejk, ali, kako da kažem, retki su to uspeli da izguraju. Evo, na primer, ti, recimo. Ti pišeš na razne teme, razne lokacije, ali se vidi da si to ti. Dakle, lične emocije, smatranja, kao i ovo moje. Dakle, zapravo način života, samo ti trebala platforma. Isto je sad moguće na nekom Instagramu i sve to, ali je tada to bilo mnogo, da kažemo, ozbiljnije zbog malog broja platformi. Šta mi je obezbedio Tango Six, koga sam sve upoznao? Zaista mnogo lepih stvari, mnogo ljudi. Od ljudi koji su sarađivali, i dalje sarađuju sa mnom, do nekih tih interesantnih, poslovnih aranžmana, koji su uvek bili interesantni po, baš ovo što si rekao, dakle, ne možeš zaraditi mnogo, u mejnstrim novinarstvu čak ne možeš uopšte da zaradiš. Ali, kako ćeš onda da radiš neki sajt ovo tipa, blog, kasnije portal, a da nešto zaradiš? To je trebalo rešiti. I onda zapravo ja otprilike kapiram da je i deo, dakle, tvoje aktivnosti kao sajta, tvoja publika, veštine prodaje, da sve to treba da bude nekako spojeno, ali bez prakse, bez da to probaš, dakle, ne možeš ništa uraditi konkretno. Ja sam jednostavno krenuo glavom kroz zid. I imao sam uvek tu sopsobnost da nekoga ubedim da mi da šansu, u tim nekim, pa čak i vrlom ozbiljnim kompanijama, kojima tu uvek, naravno, sigurno u tom početnem delu priče bilo simpatično. Niko drugi nije to radio. Onda je samo bilo potrebno da to zaista isporučiš. Jer ne možeš da fejkuješ, možeš vrlo kratko. I ja sam to uspeo da izvedem. Ali, onda dolaziš do tog konflikta medija kao u bilo kojoj formi, da on zapravo nikad ne može da bude potpuno profitibilan. Jer ako bude toliko blagosloven parama, on mora da pravi kompromise sa svojom strukom, što je potpuno kontraintuitivno. Ja sam to rešio na razne načine. I, na primer, eto jedna od uvek kontraverznih priča koja će tu biti zauvek i nacionalna avio-kompanija, koju ja sam uvek podržavao. Sve u Srbiji se politizuje. Dakle, to je isto jako veliki problem Tango Sixa, što smo mi ušli u politiku ne zato što smo stranački opredeljeni za bilo koga ikada, već je sve politika. Na primer, eto, moje kolege iz Netokracije, IT, recimo, nije bio toliko optrerećen politikom, ali čak evo i u poslednje vreme i to jeste. Ti ne možeš da izbegneš politiku. Oni koji komentarišu, koji nisu baš posvećeni u tim društvenim odnosima, ne razumeju da je sve politika. Lični odnos je politika, međuindustrijski… I jednostavno ja sam video da je to i interesantno i nacionalno avio-kompanija u svojoj prethodnoj verziji i ovoj je bilo nešto što sam ja zapravo uvek podržavao. Zašto? Ne zato što sad ima raznih razmišljanja da li sam od ovih ili onih, da li sam pre bio ovakav ili onakav. Ne, nego zato što me je ta nacionalna avio-kompanija othranila kad sam bio malo dete. Ta vrsta emocije je nešto potpuno drugo, ali onda vidiš da i tu nešto nekada ne štima, pa onda piši o tome. To kulminira celom pričom da sam ja u početnim fazama ove nove priče, kao, hajde da kažemo, i taj biznis deo Tango Sixa koji radi razne usluge klijentima vezane pre svega za multimedijalnu produkciju i sadržaj, smo bili čak i angažovani u nekom delu vrlo rano od strane Etihada. Mi smo nastavili da pišemo o toj nacionalnoj avio-kompaniji. To je opet, naravno, čitaocima davalo da konstatuju prilično objektivno. Na našem sajtu može da se nađe dosta sadržaja koji su i adekvatno kritični. Ne radimo propagandu, ne radimo, da kažemo, ta neka hvaljenja i ostale gluposti. Ali mi je to bio jedan jako interesantan upliv u najveći taj stadijum poslovanja neke industrije sa tom kompanijom. Šta se desilo kasnije, to je prirodan tok te poslovne saradnje, te nacionalne avio-kompanije. Ali, u tih prvih par godina, ja budem angažovan za razne neke stvari u tom, hajde da kažemo, konsalting, PR delu, sadržaju. I tada testiram prvi put sebe. OK, ja sada se vežem poslovno sa nekim o kome izveštavam, kako to može da izgleda? Da li ću ja da izgubim taj jako bitan sastojak, a to je kredibilitet koji ti zapravo daje čitanost? I dođe test na najinteresantniji mogući način, koji je zapravo i definiše objektivnost Tango Sixa, gde u toj početnoj priči su svi videli kako nova nacionalna avio-kompanija treba da izgleda, tj. avioni kako treba da budu obojeni, ali u tim 3D renderima i to. I niko još nije video pravi taj avion. Ofarban. Oni meni kažu otprilike: Pa, da, to treba da dođe. Mi ćemo od toga da napravimo spektakl, da taj prvi avion tako ofarban bude žurka u nekom hangaru, sve to. Ja kao: Super. Tu me isto pitaju za te neke stvari vezane za – da li to može da se održi kao tajna ili ne može. Pa, tu imaju razne neke interesantne stvari – spoteri koji slikaju avione i ostalo. Nebitno. I ja otprilike znam da oni to baš taj i da hoće da naprave baš veliki spektakl od toga. Znam informaciju koju malo drugi zna. Igrom slučaja, tada su već društvene mreže krenule. To je bila 2012. valjda. Ne, 13. I ja pošto imam svoj engleski Tviter gde pratim dominatno te novinare u industriji, te vazduhoplovne sadržaje, neko kao: E, vidi, novi avion Er Srbija ofarban! Evo ga u Arizoni! Neki lik. Jao kao: U, je… Ja ga reply: Pa, je li možeš da mi pošalješ fotografiju? -Pa, ne, ne, ne znam. Samo sam eto nekako sazna. Ta firma koja to farba je tu u Arizoni. Ofarbali prvi avion i to. Sad tu počinje ta interesantna, što bi rekao Galeb, formativno iskustvo, da li sad ti tu si u nekom timu, što te neke angažovao ili nešto? Ili si ti novinar? Šta si? Ako si zaista novinar, u tom trenutku kreće da ti radi ta emocija, taj trip, to, što bi rekli mladi, loženje. Ti možeš da istražiš. Pa, hajde da vidimo kako će to da se završi. I ja krenem da guglam. Nađem tu firmu, pošaljem im, ja kao neki novinar: Možete li da mi pošaljete neku sliku? Naravno da je to nešto što nikad nije moglo da se desi. Ni ne odgovore mi. Ali, ja tad nastavim da kopam. Nađem to neko Udruženje spotera Arizone. Pišem im, kažem: E, ja sam lik taj i taj. Ja sad kad bih dobio tu prvu fotku, ja bih bio prvi čovek u istoriji koji… Odgovara mi lik neki: E, pa, dobro…Pazi, to je nekih 50 km ovde gde ja živim. Ja kao: Hajde, brate, molim te! Bukvalno je tako išlo. I čovek zaista ode – i on kao: Pa, dobro, hajde. Ali, nije nekako odgovorio – nije bilo jasno da će on to da uradi. Čak sam ja rekao: Platiću! On kao: Ma, ne, ne, ne! Ali, nije rekao baš to ću uraditi. Tada se sećam da je tada bio Tvitap u našem tada omiljenom lokaciji, HQ, to veče kada ja na kraju čak tog nekog Tvitap, pošto, naravno, uvek sam nosio i dan-danas nosim laptom sa sobom – to je ta deformacija, ko zna šta nekad može da se desi kao breaking news – meni stiže mejl. Ja dobijam fotografiju prvog ofarbanog aviona nove nacionalne avio-kompanije. Neko bi mogao da kaže: Pa, dobro, to su ti oni poslali. Ti si zapravo sve radio s njim. To bi bilo kad bi oni pored tog aviona došli i slikali. Ovo je ispalo tako savršeno, da je to bila zapravo prava paparaco fotografija. Dakle, čovek, naravno, nije mogao da uđe unutra, nego gde je avion slikan preko ograda nekih, ali se super video. I ja ono istorijski momenat, sve to, ovo-ono, a ovamo već ljudi planiraju reveal žurku, efekat PR, medijski, ovo-ono. Ja tu razmišljam jedno četiri do pet sekundi, i kao sve dotada kad je ipak bilo na nekom malo manjem nivo i poslovanja i aktivnosti, i gde nisam mogao mnogo da izgubim, mada i mogao sam, odlučim da to objavim. To bukvalno eksplodira. Ali, tek nakon što sam objavio, ja tim nekim bitnim ljudima iz te priče pošaljem mejl i kažem: Evo vam link. Ja sam ovo morao da uradim. I to je to. Budući da je to bilo u delu tog nekog PR-a ili šta god, vođeno od strane nekih stranaca, i verovatno je i to svima odgovaralo, oni su bili u fazonu ne, super, OK. Ta fotografija, naravno, završi u svim medijima. I tada je već to formalno i prebrendirano kao portal. Dakle, Tango Six je tada bio portal, ali opet i dalje u nekom blog formatu. Ta fotografija završi na naslovnoj strani Politike sutradan ujutru. Mislim, bilo je pre toga izlazak u mejnstrim medije, ali ja tada shvatim da zapravo: OK, u svakom društveno-političkom okruženju će uvek postojati cenzura, pritisak, interes, sve to. Uvek ćeš ti moći da nagrabusiš, ali da je, takođe, interesantno da opet zavisi od tebe. Naravno da sam ja u nekim delovima uvek bio dovoljno mali, da sam i toliko nebitan, i da je moguće i ovo – dakle, da na neki način zapravo možeš možda i da zarađuješ i da praviš, hajde da kažemo to pod navodnicima, što danas mora da se navodi, pravo novinarstvo. Tako da mi je to bio neki eksperiment i odgovor na tvoje pitanje šta je sve bilo zanimljivo – zaista, zaista mnogo stvari.
Ivan Minić: Pošto sigurno postoji neko – hajde, nema baš mnogo dece koja nas slušaju, doduše – ali sigurno postoje neki ljudi koji ovo slušaju, koji su imali iste strasti koje si ti imao, koje su te privlačile prema svemu tome. Voleo bih da ipak podeliš neka mesta, neke doživljaje koje si doživeo, koji su vanserijski. Ja sam deo toga ispratio gledajući sa strane i radujući što to sve doživljavaš, ali ja ne razumem težinu i kontekst toga. Meni je to samo nešto lepo što se dešava – šareno, lete ljudi. Ali, siguran sam da iz tvog ugla je to ipak malo drugačije.
Inicijativom do svakog kutka sveta
Petar Vojinović: Pa, da. Dakle, ja sam od tog prvog Vazduhoplovnog sajma obišao bukvalno sve. Do pre dve godine na svakom Pariz, Dubai, London. Ogromni ti sajmovi, gde je to je to interesantno u ovoj priči gde se zapravo cela industrija sjati bukvalno globalna u sedam dana i ti onda imaš mini-avanturu od svega toga: da izveštavaš i sve to. Naravno, to je ekstremno naporno. Ti onda, ne znam, primeti te, na primer, američka ambasada. OK, uvek si bio od ovih pošto imamo jako – možemo i o tome da pričamo – specifičnu čitalačku bazu, koja u tom vojnom delu malo i nekad ekstremna na razne načine. Pa sam eto bio prokazan kao neki pro-nešto, pa eto i pro-američi. Ali, zapravo, ova druga strana nije bila toliko proaktivna, nego ova leva strana, dakle, Zemljine kugle te primeti i onda ja se sprijateljim s njim. I kao: Pa, idem ja u to, to… Ali, opet ti moraš nešto da iniciraš. Znači, ti moraš da budeš taj neki koji traži. OK, vi imate tamo neko veliko prisustvo vaše vojke, posebno u tom Dubaiju, pa mogu ja da dobijem neki bolji pristup, nemam pojma. I oni kao: Super! Ljudi odavde iz konkretno američke ambasade, mada je tu bilo još drugih zemalja, da ne budu samo oni. Oni mi obezbede, recimo, posetu nosaču aviona, koji je u okviru tog sajma bio tada. I to je nešto, kako da kažem, to te posle drži mesecima. Ali, u isto vreme je taj deo priče da ti već si se obavezao, da si postao neka destinacija za sadržaj, za informacije i ti onda moraš da radiš i posao. Pa, još u prvim tim odlascima sam bio sam, i t je bilo i smešno i interesantno. Pa sam dosta sa kamerom radio. Pa, ne znam, uzmeš svoj stalak, kameru, sam sebe snimaš i ostalo. Što je posle postao standard kad se urušilo što se tiče medija. Ali, eto, to je bilo interesantno, ljudi koje sam upoznavao. Sama činjenica, dakle, da bi ovaj posao kao svaki novinar, posebno svaki sektorski, tj. neko ko prati industriju, ti moraš da znaš sve: da znaš sve ljude, da sve informacije. I, naravno, one počinje tebi da teku i onda dobiješ jedan poseban deo te privilegovanosti, gde zapravo eto si u svemu. Jedan deo koji te jako privlači su te eksluzive i te neke priče. Dosta interesantnih konkretno ljudi, informacija, letenja. Možda još samo eto nešto, ne znam, mnogo brzo vojno nisam leteo u, da kažemo, kapacitetu novinara, ali… Jako, jako zanimljivo, kao što je zapravo svaka industrija interesantna ako se posvetiš njoj. Samo što, naravno, ne može da bude neki, ne znam, sajt o agrokulturi pojednako interesantan kao avijacija. Dakle, eto, ne mogu zaista sad da se setim nekih dobrih primera, ali… 🙂
Ivan Minić: Dobro, ljudi koji su zainteresovani za temu verovatno i sami znaji, a i mogu da prelistaju unazad pa da vide šta je to sve. Ali, činjenica je da zahvaljujući svemu tome dobio si prilike. I, što je vrlo bitno, verujem da je vrlo važan taj momenat, da si naglasio: OK, prvo, ti moraš da se ponudiš, ti moraš da se prikažeš. Ti možeš da sačekaš da te primete, ali mnogo će lakše da te primete ako im skreneš pažnju.
Petar Vojinović: Apsolutno.
Ivan Minić: A sa druge strane, ako postoji, a nema toga u svim industrijama, ali u nekom obliku u većini ima – ako postoji neko centralno mesto gde se ti ljudi skupljaju, pa budu ti.
Petar Vojinović: Apsolutno.
Ivan Minić: Žrtvuj sve što može da bi bio tu. Jer, prosto, to je jedini način da započneš razgovor u pravom svetlu. Danas sve može da se počne i tako što ćeš da pišeš nekome na Linkdinu ili na mejl, ali nije isto.
Petar Vojinović: Tako je, tako je.
Ivan Minić: Jer previše ljudi piše na mejl, previše ljudi… Ovo je nešto gde se ljudi skupe i potpuno su skoncentrisani na to. Iako si ti deo toga, ne možeš da ne budeš primećen. A posebno što kada uzmeš da radiš nešto i radiš to za sebe ili k’o za sebe i uradiš ga dobro. Nema mnogo dobrih intervjua. Uglavnom ljudi zapamte ako je neko uradio dobar intervju sa njima. Pa, jednog dana kada im treba nešto, jave se tom nekom, a ne bilo kome.
Petar Vojinović: Tako je! Kao ti, na primer! Tvoja strast prema sportu ne može da napravi loš sadržaj, odnosno pravi jako interesantne sadržaje, jer se tu vidi koliko je neko emotivno povezan sa temom, kvalitetno je napiše. Tako i ovde. Dakle, ja isto ne bih mogao ništa da postignem da zapravo mene cela ta tema toliko ne zanima, da je ja nisam toliko upoznao. I, naravno, tu treba da postoji, hajde da ga nazovemo, talenat, lucidnost ili kako god, da se ti nekako izražavaš, da ulažeš u kvalitet, jer cela ova priča – OK, ja mogu da živim od ovoga, ja ima nekoliko ljudi – varirao je broj ljudi u Tango Sixu, ali tu nema mnogo dodatnog profita, odnosno ako ti si sve, u ovom mom slučaju, dimenzionirao kao tvoj način života, ti želiš da to bude kvalitetnije. Pa, onda reinvestiraš u to, pa onda imaju razni stresovi poslovanja, a tek medijskog poslovanja, što je tek šizofrena kategorija sama po sebi. Ti, dakle, jednostavno, uvek ulažeš u taj kvalitet. Sada, to smo eto baš pričali, mladi ljudi ili stari ljudi, nebitno, koji bi sada da počnu nešto, jako je teško. Jer postoji toliko kanala emitovanja, toliko društvenih mreža, da bez ozbiljne neke finansijske investicije ti ne možeš da se probiješ. Dakle, sve ovo što sam ja uradio, što si ti uradio, je, takođe, plod vremena. OK, dakle, kad si mogao da budeš prvi i jedini i zaokupiš pažnju i sve to, ali osnovni sastojak i kvalifikator je vreme. Dakle, moraš da traješ i to bi sada bukvalno ocenio na 10+ godina da ti moraš nešto da radiš, da to postane zaista neki, da kažemo, brend ili poverenje ili destinacija koju će neko pre – ako bi sad ušao u naše statistike, video bi da je domen jako jak i svi ti neki delovi tih ogranski poseta i šta god. Dakle, to je sve posledica pre društvenih mreža. A sve to ne može bez te kombinacije, da kažemo, sa strašću prema temi, i, ono što smo rekli malopre, dakle, OK, jeste da ćeš da imaš te tehničko-industrijske, posebno u PR-u, savete napočni blog da bi te neko kao video, ali to je samo alat. I to kao i svi kada počinju blog, počinjem blog od srede, pa ću da pišem, i to, naravno, niko nikada ne uradi, jer, eto, vrlo, vrlo je specifično.
Ivan Minić: Jedna od posebnih stvari je što ako planiraš nekakvu dugoročnu aktivnost, a opredeliš se za platformu koja dugoročno neće opstati, onda si džabe pravio to sve. A tako je uglavnom. Znači, period poluraspada neke društvene mreže je do 10 g. najčešće. Ovako kada ti gradiš svoje prisustvo, plus je vidljvost na mrežama u onoj meri u kojoj ti to možeš i želiš da ispratiš, onda je to samo dodatak, suplement celoj priči.
Petar Vojinović: Tako je.
Ivan Minić: A nije neka osnova od koje se počinje i sa kojom se u suštini sve završava. To jeste jedan – znaš, dosta kad istražuješ fenomene influensera, iako o mene u principu generalno užasavaju, dolaziš tih nekih momenata gde treba napraviti stratešku odluku da li ostaješ na platformi na kojoj si koja je u padu ili ideš za publikom na novu platformu za koju ne znaš da li će uspeti. Pa se ti klackaš između ta dva, malo jedno, malo drugo. Ako radiš malo jedno, malo drugo, ne radiš nijedno. Ako pređeš, može to da bude super za tebe, a možda to nikad ne poleti.
Petar Vojinović: Tako je, a baš je stresno! Evo, super primer, dakle, TikTok – ja se drogiram baš TikTokom. Ako si neka prosečna, ne znam, fashion influenserka, nebitno, mada rispekt i za njih, šta hoćeš, da radiš samo na Instagramu? Šta ako, ne znam, Instragram – ako ne znaš two-factor authentication ili izgubi ti se profil ili Instagram nešto pukne…
Ivan Minić: Ili samo ljudi ostare i prestanu da dolaze, kao što je bio slučaj sa Fejsbukom.
Petar Vojinović: Tako je, tako je. Ali, baš ono što si rekao, znači, trendovi, ali ako si rešio, i sad se vraćamo u onaj moj romantično, filozofski, bez veze put avionom nazad i odluka koje neću sada nešto da preterujem – to je čisto neki trip bio, ali zaista moraš da doneseš odluku i da onda zaista i kažeš investiranje u te razne stvari, što je zapravo evo, na primer, sad Tango Six i postao. Dakle, nije samo sajt. Znači, ima tu i društvenih mreža gde smo isto jaki, ima Jutjub kanal koji je isto jak. Postoji drugi aspekti biznisa: postoji izdavaštvo, gde smo izdali dve knjige, isto logički povezujuću tu veliku publiku, njihove želje za nekom literaturom. Tada je to bilo, dakle, pošto Tango Six ima, hajde da kažemo, angažovane ljude po smislu honorara i plate i čega god, i saradnike. Jedan od prvih saradnika je bio pokojni Suad Hamzić, pilot, čije smo priče objavljivali jedne dve-tri godine.
Ivan Minić: Koje su bile beskrajno interesantne, čak i za nekog ko ne želi da bude pilot.
Petar Vojinović: Apsolutno. I onda su ljudi krenuli u komentarima – komentari su kod nas posebna kategorija, maltene forum – hajde knjigu. I ja sam to opet povezao, dakle, OK, mi imamo tu platformu, hajde da napravimo knjigu. Napravili dve knjige, tj. izdali dve knjige. I videli da zapravo ta cela niša može da bude isplativa u tom smislu. Onda smo krenuli u događaje. Dakle, Tango Six ima i svoj podbrend koji ogranizuje događaje. Imamo sada tri konferencije, četvrta je u pripremi. Što onda, takođe, te stavlja na mapu drugih vrsta aktivnosti. I jednostavno nam je toliko, što bi rekli popularno u poslovnom kontekstu, diversifikovao, da jednostavno možeš i da preživeš ako se trendovi menjaju, ali i možeš da objedinjuješ svoje usluge, svoje poslovne ponude. Jer koncept – jedan od koncepata Tango Sixa je vrlo jednostavan. Dakle, mi o tvojoj jako interesantnoj firmi, kojih u Srbiji baš ima, što interesantno, mnogo više nego, recimo, u razvijenim eks Ju zemljama, to je vazduhoplovna firma – ako dobro radi, ako tu ima interesantnih ljudi – ja hoću da pišem o tome. Ali, kako da ti kažem, ne mogu, nemam vremena sada. Ja imam neke vesti. Hajde da napravimo neku saradnju. Hajde da se ja posvetim tebi. Hajde da ja napravim sadržaj koji ti kao firma ne bi nikada mogao da napraviš sam na tom kvalitetu. Pa, da ti ja kažem šta još mogu da da ti uradim. Pa, da ti pokažem kako nas mediji prenosi, pa kako ja sarađujem sa drugim medijima, itd. I to onda postaje i biznis, koji – znači, moguće je sve to odraditi. Tu je uvek bilo, sećaš se, raznih ciklusa komentara ma društvenim mrežama da li mogu da budu novinari, ono kako beše, bloger ili ostalo i razne te pojave. U isto vreme i baš je i mnogo nemoguće da sve uradi ovo što sam ja uradio. Mislim, sigurno da ne budemo sada i nerealni da vidimo neki procenat tih ili koji nisu uspeli ili da nije toliko izvodljivo. Ali, opet je sve vrlo specifično. Dakle, da ne postoji jedan recept, a posebno sada na internetu gde toliko moraš da se raširiš da je to previše za jednu osobu. OK, možda ti ostane više profita tebi kao jednoj osobi, ali to, i vraćamo se na početak priče, je interesantno da ako si pre toga doneo filozofsko-stratešku odluku, to može da te održi. Da ne ispadne sada da sam nešto previše kvalitetan u tome – motivacija, odluka i celi svi ti bullshiti. Bilo je dosta problema, dosta katastrofa, dosta stresova, ali, eto, to ti je način života i tvoj posao.
Ivan Minić: Dobro, bilo je problema. Problema ima uvek i u svemu što traje duže od X. Tako da je to potpuno normalna stvar. Ali, ono što je bitno, naravno, da si istrajao, da si napravio jednu jako kvalitetnu core ekipu i interno i eksterno ljudi sa kojima sarađujem. E sad, pomenuo si dobar deo tih stvari, ali voleo bih da ih posložimo. Ti si doneo odluku da će to da bude tvoj posao pošto je već bio tvoj poziv, pa doneo si odluku da bude i posao. Ali, napraviti od toga posao nije jednostavno i linearno upravo zato što to nije nešto gde ćeš da živiš od prodaje banera i svakog meseca će sigurno da ti leže – da li će da legne 1.000 ili 1.500 nije baš izvesno, ali će sigurno da legne neka količina – toga nema. Toga prosto nema, to ne funkcioniše na taj način. Postoje neke industrije u kojima to jeste tako, ali i njih je sve manje. Zato i rade mediji to sve što rade da bi opstali. I ne opravdavam ni u kom smislu, u principu mi se sve to prilično gadi. Ali, ima nekih svetlih primera. I ti primeri su uglavnom vezani ovako za neku usku struku ili nišu. Pomenuo si šta su stvari koje vi radite, ali hajde da probamo da ih posložimo kroz neke, da kažemo, vertikale iz kojih imate izvore prihoda, neke aktivnosti na kojima stalno radite, kako prosto uspevate da izgurate svaku godinu bez obzira na sve izazove kojih ima, a bilo ih je u poslednje vreme i mnogo više nego što je normalno.
Tango Six Group – objedinjenje usluga
Petar Vojinović: Tako je. Evo naša treća konferencija – dakle, mi kad radimo konferencije, to je razmera hotel, to je do 1.000 učesnika, sve najveće vazduhoplovne globalne firme. Dakle, mi smo prva firma koja je ovde imala nastupe i uopšte organizovala konferenciju. Zapravo, konferencija je jedina u eks Ju prostoru, od Erbasa, Boinga, svih najvećih vazduhoplovnih civilnih i vojnih priča. Ona je bila otkazana zbog korone. Cela industrija je otišla u kanal. Ali, na primer, događaji su bila, da kažem, eto strateška odluka, kao i – to apsolutno ništa ja nisam izmislio – većine medijskih organizacija ovih manjih, koji prave i konferencije, jer, znamo, sponzorstva i iznosi, i to nekad može da tako da iskoči u iznosima. I onda sam eto opet ja bio, kako da kažem, možda jedini koji to može da uradi. Apsolutno, kao i cela ova priča, hronološki ništa nisam znao o konferenciji, osim da sam išao na njih, i to pre svega na ove IT konferencije. To me je delom i naložilo na sve to, a posebno kada sam bio u inostranstvu i gledao sve te sajmove. Pa, hajde da to uradimo u Srbiji. I to uradimo. I jednostavno interesantno da je ideja bila u jednom vremenskom trenutku, i ja zbog nekih drugih aktivnosti redovnih zaboravim to da realizujem, opustim se, prođe neka tri meseca odakle i jedan čovek, da ga sad ne pominjem, nebitno, jedan od prilično jake medijske organizacije koja isto radi događaje: E, vidiš avijacija sad postaje – ti to radiš. Hajde da napravimo nešto! Ja u fazonu: Au, neko sad skapirao da ja tad, kad je to bilo – 14-15., zaboravio sam, 16., zapravo, i nova nacionalna avio-kompanija, aerodromi i razne stvari, Au, vidi čovek mnogo jači od mene, mnogo sposobniji to radi, on to smislio. Krenem sebe da prekoravam, pošto sam isto jako strog prema sebi, kao: Pa, šta će sad čovek da te angažuje da ti to uradiš za 300 evra, da budeš neki konsultant? I ja ubrzam sve ovo što sam ranije planirao, jer, zapravo, on ne bi mogao da dođe do – to su sad neke veće priče kontakata i ostalo – to zaista mogu samo ja po mom tom nivou kontakata. I krene ta priča konferencija, koja je jako bitna za medije malih veličina, gde po nekoj poslovnoj, da kažemo, razmeri je to dovoljno da te to finansira nekih par meseci. I tome smo se baš posvetili. Proširio sam i tim baš sa ljudima, gde fantastične devojke koje su tada radile na baš događajima, pa onda paralelno i na izdavaštvu. Jer taj, da kažemo, sve fizički što možeš da prodaš sada u digitalno vreme je možda ima neki, hajde sad to vrlo grubo, filozofski da kažem, revival – dakle, da ljudi žele da uzmu, što bi takođe isto i brendirali kao merch, tj. majice, knjige, razne neke stvari. To ljudi sa strastima u određenim nišama sigurno žele da kupuju. Moja neka strateška odluka je bila da su to knjige. Radili smo dosta stvari drugih, ne znam, delimo kalendare uvek i ostalo. To je deo priče. U tom izdavaštvu smo bili prilično uspešni. Baza cele priče je uvek sajt. Dakle, ta čitanost, koja ima neke svoje cifre, koje kada vidiš da se neko na internetu koji ima neki sajt hvali ciframa, odmah znaš da je on tek počeo i da to njega fascinanira i da on nešto tvrdi da njega čitaju neke hiljade. Zapravo, uopšte nije to poenta kako zaraditi, već kako i tih ako ti imaš, lupam, 500 nečega, ti ako imaš ideju kako da ubediš nekoga da mu prodaš neku uslugu koja je vezana za taj sadržaj koji čita tih nekih 500, možda ćeš pre to da uspeš nego neko ima milione poseta. I ja sam to vrlo rano shvatio, jer je zaista prihodna strana Tango Sixa zapravo počela, što opet jako bitna stvar – dakle, bez pomoći, bez nekih ljudi na početku kojima sam bio jako i simpatičan, konkretno, moram da ga pomenem, Vlada Trifunović, kompanija SKY Partner. Čovek, recimo, koji je bio veliki fan, koji je bio u nekoj priči, a bio je u avijaciji, kao: Ja sad nemam, ali kako bih ja voleo ovo što ti radiš da ja nekako tu nešto pomognem. I pomogne on meni nešto presitno. Igrom slučaja, čovek postane jako bitan u nekoj jako velikoj firmi u celoj toj avio-priči. I to je neki odnos koji, kako da kažem, mogu ljudi da te nauče sad, kad bude nastavio priču prihoda, na nekom kursu kako da strukturiraš prihode, kako da se diversifikuješ, kako da naplatiš. Ali, ako ti nisi normalan, fer, ako nekome nisi simpatičan i neko ne smisli da to što ti radiš je vredno, neće biti kao što je meni bilo – dakle, da su razni ljudi pomogli. I kad su – evo, recimo, isto jedan je kad sam sećam se tražio neke prve oglase, i uvek kada tada neko napravi WordPress temu, tj. uzme WordPress temu, sve WordPress su imale onaj sidebar sa četiri…
Ivan Minić: Pozicije za banere. 🙂
Petar Vojinović: Pozicije za banere, i ti gledaš: Oh, ovo sad može da se zaradi lova! Ja ću sad da uzimam po 5.000 evra svakome i od toga ću da živim! Kad kreneš u realnu priču, čak i pre toga, tj. napočetku ovoga, pre današnjeg interneta, ja sam tada pitchova, dakle, needukovano govereći – mislim, Tango Six je uvek imao super brojke. Ali, to je jedan od tih koji je ima neki biznis, neki čak i plaid shop, je bio u fazonu: Jao, znaš… Mislim, nema… Ali, hajde ti si baš…, isto cela priča, simpatičan i sve to, evo tebi kamera. I on je čovek meni zapravo tada kupio video-kameru, koju sam ja posle godinama koristio. I tako počne! Onda ti, znači, kako da kažem, ako neko ne oseti neku strast u tebi, kad ti kreneš priličnu bazičnu prodaju, gde zaista lupaš gluposti i nemaš pojma, možda ne možeš da dođeš do nekog većeg nivoa. Onda učiš i onda – ja sada, recimo, apsolutno kada prodajem, a sada dolazimo na taj odgovor, dakle, strukturiramo celu priču native sadržajem. Dakle, baš tom filozofijom. Dakle, mi zaista pisali… Iako oni koji ne prate vazduhoplovstvo razmišljaju pa, šta ima tu toliko da se piše, zapravo, sada vidite po mejnstrim medijima da i o najglupljoj temi neko zbog internet dinamike može da napiše svašta. Ovde zaista ima mnogo toga da se priča. I mi onda kažemo: Pa, ne. Pazi, ti ovo sad što radiš, ti kao firma ti si super, ali mi jednostavno nemamo vremena tebi da se posvetimo. Mi imamo ove vesti…
Ivan Minić: Da, ili ćemo se posvetiti u nekom mnogom manjem obimu nego što bismo kada bismo mogli da se fokusiramo.
Petar Vojinović: Tako je, tako je. Ali, u ovoj prodaji tvog rada ti možeš da dođeš tek kada toliko i uticajan, kad toliko tvoje newsletter baze imaju toliko i toliko toga, i onda mora da dolazi presek između tvoje veštine prodaje i istine toga što prodaješ. Jer ima mnogo onih koji lupaju gluposti i sebe, je li, hvale. Ali, u nekom trenutku dolazi do toga da ti zaista to mnogo pomaže. Može da isporučiš i taj procenat konverzije zaista ispunjavaš. Ja sam to godinama opet samouk, jer zaista nikada nisam nikoga ni lagao u tim efektima i uvek bio iskren, isporučivao te rezultate. I onda kad to prodaješ, ti već znaš i kako to da radiš. I znaš da kad gledaš čoveka u oči, kad mu onih prvih 20 sekundi saopštiš to, odmah vidiš po pokretu očiju da li se odmah isključio ili ti veruje. I jednostavno krećeš da nudiš nešto što tim kompanijama zapravo mnogo treba, jer naravno da je uvek prvi odgovor što ja da plaćam za PR, za šta ja... A, u stvari, posebno ovi koji imaju preseke i sa vojnim i sa tim, Nemoj sada to! Evo, tek smo sada počeli da nas sad neko o nama nešto sazna. Pa, onda ti moraš da ih edukuješ, da vidiš, dakle, sa njima celu priču mnogo pre nego što su se i pojavili. Ja sam to radio, dakle, i pre kad je native postao brendiran, pa čak i ovaj sada employer branding isto. Dakle, to je bilo potpuno logično da hajde da ostvarimo saradnju gde ćemo mi da pričamo o vašim ljudima, to će da vam pomogne pri zapošljavanju, i ostalo. Tako da taj deo, dakle, native sadržaj. Multimedijalna produkcija je isto jako velika priča koju smo isto radili. Posebno u tom video delu. Tu smo dosta stvari radili. I jedan treći ili četvrti deo je taj neki konsalting. To je opet vezano isključivo za mene. To je jako interesantna kratka priča kad sam upoznao jednog jako, jako bitnog lobistu za jednu jako veliku globalnu firmu u vazduhoplovstvu ovde. Čovek mi je eto davao neke informacija kao novinaru, pričao šta se dešava i ostalo. I onda je on meni rekao kao – ja tu, naravno, uvek pa, dobro, hajmo da vidimo je li mogu oni nešto da me pošalju neki put, da ja to nešto, neka kompezacija, nešto. Pa, dobro, sve to može. Ali, vidiš ti, sad si kao blog. To je malo neozbiljno. Tad mi je, recimo, taj čovek konkretno rekao: Pa, hajde, znaš, vidi da to nešto malo uozbiljiš, da ovo, da ono. I on me, između ostalog, i uputi u te neke načina funkcionisanja svega toga. I on mi, takođe, kaže: Pa, evo, vidiš. Ja ovaj posao koji radim povezujem ljude i sve to. Ali, ovo što si mi ti ispričao… Kako da kažem, evo, to čak ni ja nisam znao. Šta sam ja ispričao? Ja sam mu preneo neke stvari koje se pričaju, jer gomila neprofitabilnog vremena koje kao novinar provodiš je u toj nekoj apsorpciji sadržaja, vesti i svega toga, i kontakata sa ljudima. I čovek mi jednostavno kaže: Ti bi trebao da plaćuješ kafe da neko sedne s tobom. Te informacije koje ćeš ti njemu da kažeš to košta. Naravno, meni je to bilo jeste li normalni, kako to da… Nisam razumeo priču, ali sam ja na to kasnije počeo da spaja sa zapravo sa nekim dodatnim uslugama koje se vežu za objavljivanje sadržaja na vrlo specifične načine, kroz razne discipline o koji, naravno, ne bih da pričam. Zapravo, nikad neću ni pričati, jer su baš specifične. Ne bih to mogao da nekome savetujem kako da uradi, ali je to prirodna ekstenzija toga da se baviš time. Kao, na primer, što će novinari da završavaju u PR agencijama, da ih angažuju za razne neke projekte, što je, nažalost, sada realnost. Dakle, da tu svoju core veštinu, koju nikako ne mogu da naplate zadovoljavajuće, jednostavno prošire. To sad zovemo vrlo lako, sivo i konfuzno i neodređeno konsalting, ali ima dosta, da kažemo, izvora prihoda i od toga.
Ivan Minić: Ono što je vrlo bitno, ti si se dotakao toga, a ja ću se vratiti na to, to je da kroz te komercijalne saradnje vi zapravo zbog reputacije koju imate, publiku koju okupljate, vi zapravo većini klijenata možete da garantujete rezultat. I ja konkretno znam primere koji su bili vezani za škole letenja i takve stvari, gde prosto – da, to je nešto što može da se marketira na mnoge načine, ali ograničena je količina ljudi koji mogu da krenu po generaciji u tako nešto. Mnogo tih ljudi se okuplja kod tebe. Ti si idealna adresa da se sa tim krene i vi ste sa tim imali sjajne rezultate. To je samo jedan od konkretnih primera.
Petar Vojinović: Tako je.
Ivan Minić: Ali, siguran sam da ih ima i dosta više. Možeš li malo više o tome?
Kako ostvariti komercijalnu saradnju
Petar Vojinović: Pa, kompanije kao takve, što je uvek prilika za sve one koji imaju sajtove, koji se bave sadržajem, da kompanije nikada nisu toliko agilne da one same sebi, osim najvećih, da one same sebi rade promociju, oglašavanje. Na primer, eto, konkretno škola letanja, koja je u Srbiji kojih ima mnogo. Igrom slučaja, za standard ljudi ima ih pet puta više, recimo, nego u Hrvatskoj, na primer, koja je po standardu možda malo jača od Srbije. Ali, desi se opet ta nova nacionalna avio-kompanija, koja drastično promeni industriju obuke pilota. Stvori mnogo više posla, jer se proširala od one prethodne verzije nacionalne avio-kompanije. I sve se pomere u lancu ishrane za jedno mesto na gore. Klinci vide, uh, evo sad nova kompanija, ima i posla. Nego samo tu, ima posla i u poslovnim mlaznjacima, koji u Srbiji ima četiri kompanije sa ogromnim flotama aviona, koje BTW ako neko ne zna, tipa nije da to neko leti iz Beograda, da ima para, da je srpski biznismen – ne, ne, oni iznajmljuju te avione da lete na liniji za bogate Ruse, tipa Moskva-London, ali je taj avion iz firme u Beogradu. I to je neverovatno, kako da kažem, tržište. Ali, sve te škole letanja uvek imaju, ako konkretno analiziramo taj deo, prirodan intake, odnosno upliv ljudi. Jer opet vraćamo se na ono kao i moja priča, svi to hoće da rade i sad već ljudi imaju para. Ali, niko od njih ne ulaže, na primer, u internet marketing, već rade one osnovne stvari vezane za boostovanje kad tad, ne rade retargeting, ne rade razne neke stvari. I ja sam to mnogo pre shvatio da je zapravo cela ta internet marketing priča zapravo kod mene i skoro sa svima sam sarađivao. I jedna od primera je bila ta konverzija 80% – jedan taj kurs je prodat 80% zato što su svi išli preko mene, pa im ti onda kažeš: OK, treba i… Ti onda opet moraš da ih edukuješ. Hajde da pravimo neki mali popust na to, da bismo napravili efektnu akciju od toga. Hajde da mi to napravimo sa dodatnim sadržajem. Ja imam ekipu ljudi koja radi i video i foto, pa da to izgleda ovako super. I onda ispada da zaista njima, naravno, kao i svim malim firmama, što je uvek prilika, jeftinije da angažuju tako nekog specijalistu, koji BTW ima najveći kanal distribucije tog sadržaja – to je portal. Nego da angažuju fiksnu neku agenciju ili čak i povremeno koja će mnogo više koštati. A ako se u sve to spoji da taj koji to radi mnogo dobro razume tu industriju, može da napiše taj neki tekst ili nešto o tome iz njegovog ugla koji to isto radio, što sam u tom slučaju ja, tu nastaje savršen spoj tih vrsti saradnje. Tu su onda dobile… Dosta raznih kurseva. Sad imamo neku novu saradnju sa jednom isto školom koja radi obuku dispečera za isto vazdušni saobraćaj. I, jednostavno, niko od njih nije ulagao, a može da ulaže, jer danas na internetu SEO optimizacija, oglašavanje, ovo-ono – znači, kad neko šta god, za koju god uslugu da je interesovan, prva stvar koju će da uradi je da izvadi telefon i da u Gugl upiše to, pa da vidi. Ako ti nisi na taj prvoj, drugoj, trećoj poziciji, a danas ne možeš ništa da napraviš vezano za ovu priču, a da budeš ispred Tango Sixa. Niko od njih ne ulaže u to, što je opet i logično, jer za šta će, jer imaju, hajde da kažemo, uvek stabilnu bazu ljudi. Ali, naravno, uvek se tu i traži, naravno, naša pomoć. I onda je tu jako bitno da, opet se vraćam na to, dakle, nije toliko precizno kao recept, ali se sve konvergira. Dakle, ja spajam onda tu neke razne aktivnosti. Pa, onda naplatim nešto više, nešto manje, ako ćemo da redovno sarađujemo.
Ivan Minić: Jasno.
Petar Vojinović: Pa, hajde da počnemo to na manjim iznosima. Ali, bukvalno, kad se, dakle, onda proda neki native promo sadržaj – tu konkretno u našoj priči, dakle, i taj post i Jutjub video i newsletter koji je zaista – mi sad imamo nekih 4.000 subscribera, sa vrlo velikim čitanjem svega toga. I onda jednostavno napraviš neku vezanu uslugu. Jedini si u tome koji to radi na tom principu. Zaista ispunjavaš to što si obećao. Dakle, ne garantuješ nikada, naravno. Ali, taj reach zaista postoji. Naravno, ne možeš da se, kao što smo rekli, uzdaš u poslovnom smislu, na primer, eto na Fejsbuk. Sećamo se pre par godina je bio taj skandal kad su oni prepolovili reach, pa cela istorija – prvo lajkovi bitni, pa ovo, pa ono. Sada, kako da kažem, ni to. Sad neki se i dalje, kako da kažem, lože na to da oni razvijaju zajednice od ne znam koliko desetine hiljada pratilaca i sve to. Ali, neko kad bi video sve te insighte, vidi da to – uvek ti treba ta neka vrsta saradnja. I ti neko koji se bavi time kao mi, dakle, uvek moraš da budeš proaktivan. I velika je većina tih saradnji je, dakle, zapravo moje ubeđivanje njih da im to treba, nego da oni dolaze kod mene. Ali, eto…
Ivan Minić: Ali, onda oni shvate da im to treba.
Petar Vojinović: Apsolutno, apsolutno.
Ivan Minić: Avio-industrija je prilično pogođena svim ovim što se dešavalo prethodnih godinu dana. I dalje se dešava. I ne znamo do kad će se dešavati, ali nešto nije baš izgledno da će da stane vrlo brzo. Civilna posebno, a ne znam kako je u ostalim segmentima. Ali, voleo bih da mi ti daš jedan pregled situacije kako to sve tebi izgleda, šta su informacije koje ti imaš. Sad već imamo i neki distancu sa koje gledamo na sve to, barem onaj sam početak kad je bilo i najgore. I šta je to donelo kao promene? Na koji način se industrija promenila i kakve će dugoročne posledice da budu?
Pošast i na nebu – presek trenutne situacije
Petar Vojinović: Vremenski sve te industrijske lobi grupe, udruženja interesantno, ne samo avio-kompanija nego i aerdroma, previđaju povratke na brojke iz 2019. 24-25. To su predvideli pre, tj. u 20., pre 21., jer tek u 21. vidimo da čak i vakcina ide sporo. Ali, oni su i pre toga, jer mogao da se nadaš brzo će vakcina pa će to da se reši za par meseci, rekli do 24-25. zašto? Ne zato što ljudi neće da pohrle nazad kada u nekom imaginarnom trenutku virus ne stane, jer hoće. Nego oni cene – znači, govorimo o poslovnim aktivnostim industrije, poslovne aktivnosti kao što su: kupovina aviona, plate, kreditna zaduženja; sve te poslovne dinamike koje su sada došle na neverovatno dno i trebaće im toliko godina da se vrate. Jer je industrija bila u neverovatnoj ekspanziji, pa čak i u Srbiji, što je opet neverovatno, da je evo konkretno ova vlast uložila, pre svega, u vojnu industriju milijardu i trista miliona evra od 2016. do danas za nabavkog hardvera i vazduhoplovnog. Što je eto nama dalo priliku da pišemo nikad više. Imamo opet saradnje sa velikim stranim vazduhoplovnim kompanijama koje to prodaju. I vojni deo je prilično ne pogođen time. Imali smo jednu od najvećih, na kojoj sam isto par puta bio, Sajam u Abu Dabiju IDEX, koji je održan pre mesec dana u najgorim mogućim brojkama korone, sa kao, je li, svim epidemiološkim zaštitama, ali je poslovni princip vrlo jasan. Dakle, Arapi toliko para imaju da ako odemo tamo da dobijemo sidu, neka – vas dvoje-troje odete da mi nešto zaradimo! Tako da taj deo, pa čak i u Srbiji, koja, naravno, ima neke velike objektivne probleme, pa ljudima i dalje nije jasno zašto to nabavljamo, i toliko oružja i svega toga. Zapravo, da skratim priču, vrlo jednostavno – decenijama se ništa nije obnavljalo i sada mora, plus se to spaja sa političkim populizmom, i to je sve super. A civilni deo priče – dakle, ljudi će da se vrate da lete, onda je priča da li će imati pare da lete. To treba da se vidi. Avio-kompanije konkretno i aerodromi vezano zarađuju, pre svega, od poslovih putnika. Kompanije će, i vidimo i strateški – pre svega, ko prati IT, na primer, vidi da je remote work će biti; dakle, kancelarije odlaze u nekim kompanijama, u nekim pričama u prošlost. Putovanja se sada vide da mogu da se eliminišu za ne toliko potrebne stvari. To im je bio jako veliki izvor prihoda. Druga kategorija u prevozu avio-saobraćaja je tzv. VFR saobraćaj (Visiting friends and relatives). Dakle, populacije koje idu potpuno logično ekspati, Božići, Nove godine i ostalo. Ti znaš da ta populacija ljudi ide, ali to je opet malo. I treći deo priče je turizam – dakle, avio-kompanije zarađuju leti, zimi. To je jako veliki problem. Dakle, ljudi, kako da kažem, ljudi ne razumeju – razumeju, ne cene. Dakle, da te neko stavi u stolicu, i stavi na 10 km visine, da letiš iz Beograda do Londona za dva sata, to mnogo košta. OK, industrija je to optimizovala i sve to, ali ti kao prosečan konzument sve što je skuplje od 50 evra za avio-kartu, ti si u fazonu ah, ovo je… I onda kako oni, sada kada bolje čovek razmisli laički, kako oni da – jer taj avion treba da se kupi; te posate, tehničari, to su ogromne zbog bezbednosti i plate i sve to. I onda zapravo dođeš do zaključka da oni zimi onda niko nigde ne ide, osim poslovnih putnika. Znači, leti svi putuju. I onda oni imaju problem. Kad je taj avion parkiran, on mnogo košta. I oni su imali pre toga eksternu sezonalnost u poslovanju. I sada je svakoj, i to je to – prostor koji se treba posmatrati – svakoj nacionalnoj avio-kompaniji, svakoj većoj ne toliko stabilnoj će biti i ovo leto jako ključno. Dakle, ako se nešto ne improvizuje – sada da ne idemo u sporost vakcinisanja, ostale dinamike turističkih destinacija – to može ili da ih slomi ili da im obezbedi da se ne udave…
Ivan Minić: Da prežive do zime. 🙂
Petar Vojinović: Tako je. I to treba da se vidi. I ta struktura koju sam rekao putnika, i četvrta neka kategorija su ti transfer putnici. Da sad ne širimo priču, ali to je priča zašto je Er Srbija toliko velika. Oni su imali jednu u nekom delu priče strategiju da oni povezuju celu priču, i da onda ti preko Beograda si kao transfer putnik. Dakle, da oni prodaju tebi kartu od Bliskog istoka do Beograda, pa onda Beograda do Njujorka. Ima i tu neka margina zarade.
Ivan Minić: Da, ja kad sam išao, bilo je sigurno 40% stranaca u avionu.
Petar Vojinović: Tako je. To mnogi ljudi ne razumeju. OK, sve te kritike koje opet i mi iznosimo – dakle, koliko god da sam rekao da podržavam nacionalnu kompaniju, kao poslovno-politički projekat on ima ekstremno mnogo problema i ljudi ne mogu da shvate, kao poreski obveznici, zašto oni to sve finansiraju. Ali, u ovom četvrtom izvoru, načinu kako oni zarađuju, ti transfer putnici su jako interesantni. Tu se isto kompanije bore da ih zadrže. Ali, i to je u padu. Ali, na primer, je cela ta priča potpuno slučajno Srbiji, tj. Beogradu donela koncesiju aerodroma, koji je genijalan potez na kraju se ispostavio, po toj neverovatnoj ceni, da je cela nacionalna avio-kompanija zbog tog dramatičnog porasta putnika po tom transfer principu dobila neke astronomske brojke, gde je onda neko uleteo sa para na 25 g. da se ti ne zadužiš. I čak ima sad obavezu da usred korone nastavi sa tim enornim investicijama. Tako da, na primer, Srbija nije loše prošla tu. OK, ima sada dosta i pilota koji ostaju bez posla, koji su na minimalcima, kontrola letanja koji imaju drastično smanjene plate. A to su opet, nažalost, naravno, stilovi – sada, nažalost, ali stilovi života koji su imali velike prihode, razni krediti, šta god. I svi su jednostavno na nekim minimumima, ali opet ta industrija je toliko regulatorno terorisana od strane regulatora, da tu, naravno, bezbednost nije ugrožena. Ali, prihodi – ko će tu da preživi. Evo, sad imamo onaj novi napad Rajanera u Zagreb. Evo, pre neki dan su otvorili 17 linija iz Zagreba. Videćemo šta će biti ovde. Cela industrija civilna trebaće joj mnogo dugo da se oporavi. I jednostavno ta poslovna njena aktivnost neće više biti toliko optimizovana za rast, već za preživljavanje, pa i bukvalno 10 g. od sada. A, što se tiče fizičkog lica koje ovo sad gleda i kaže: Pa, dobro, hoću li moći ja kad završi se korona da letim?, moći ćeš, biće. Ali, u tom poslovnom segmentu za njih će biti baš, baš teško.
Ivan Minić: I, generalno, koliko sam ja razumeo, biće vrlo problematično da imamo one uslove koje smo imali pre korone i da cene budu – da možeš da ako planiraš na pravi način, dobiješ toliko povoljne cene letova i svega ostalog.
Petar Vojinović: Na primer, Njujork za datum – let Er Srbijom do Njujorka je oko 800 evra za neki datum u maju. Baš sam…
Ivan Minić: Bio je oko 400.
Petar Vojinović: Eto. Drugar neki pitao, pa ja proverio. I, kako da kažem? Sad tu ima dve priče. Iz uglova poreznih obveznika ta cela priča je… Ona košta i nije poslovno opravdana. Kad bi tebi neko dao neke pare XL, da li ima to smisla. S druge strane, i to treba posmatrati u kontekstu Srbije, pre 19. je konkretno ova verzija vlasti sada zapravo imala neke prihode generalno gledano kao država. I oni su svesno rekli: Ubacićemo sve pare tu. I taj Njujork konkretno nam je deo prestiža poslovnog nekog tripa da mi zapravo pravimo sada razne neke projekte ovde. OK, možeš ti sa Lufthanzom da letiš i možda jeftinije i mnogo više frekvencija, jer je jako skupo s jednim avionom to sve raditi, to je onda svesna odluka da gubiš pare na osnovu nekog predloga vrednosti za neku kategoriju putnika, pa i ove transfer i sve to. E sad, vidiš kako sad kad objašnjavam, sad bi neko mogao da kaže: Aha, sad ti braniš ovu vlast i tu njihovu… To je gubljenja para! Uvek ima kontekst, uvek ima širi kontekst, i posebno u ovoj priči. Poslovni parametri koje samo ja kao mediji i komentator nikad ne smem da negiram – ovaj prvi da opravdanost trošenja para poreznih obveznika je nešto o čemu treba da se priča – ako bih ja to negirao, onda bih radio propagandu. Ali, s druge strane, treba objasniti zapravo da to može da funkcioniše čak i ako gubi pare i da jednostavno pravi neke druge indirektne prihode, koji su u kontekstu konkretno koncesije za aerodrom potpuno ne planirano. Dakle, opet sada da kažem, ne radimo propagandu nikome, ali ako nacionalnu avio-kompaniju, lupam, 400-500 miliona evra, igrom slučaja potpuno je ona napravila, dakle, velike brojke na beogradskom aerodromu. Napravi se tender i jedan koncesionar kaže: Evo vama 501 milion evra odmah, tako je i bilo. 700 i nešto miliona evra širenja ovo sad što vidimo zgrade i drugih raznih investicija. Plus se ti kao država ne zadužuješ kreditno i sve to. Naravno da ko god da je sve ovo kreirao nije bio toliko sposoban i pametan da to unapred isplanira, poveže. Jednostavno se desilo. Ali, to je ta poslovna filozofija: Ako ti ne kreneš da radiš i ne ulažeš u nešto, neće, što bi rekli, da se oplodi. Ovo sam sad ovako skrenuo priču da eto se baš vidi način na koji i ja komentarišem te teme i izveštavam o njima. Jer mnogi, da se vratimo sad na taj medijski deo, misle da moraju da budu na jednoj ili drugoj strani, posebno sad u ovim toksičnim društvenim mrežama i svim tim pričama. Ali, uvek će biti mesta za one koji objasne celu priču, ceo kontekst. I samo je bitno, dakle, s jedne strane ne radiš propagandu, a s druge strane da imaš veštinu i znanje i iskustvo da objasniš mnogo dublju priču. Naravno, to neće možda da mnogo čitaju ljudi u long-form člancima masovno, ali ćete eto zvati neki mediji, neke razne druge stvari su moguće. Tako da, eto, samo sam pomislio na to.
Ivan Minić: Ja mogu da kažem samo kao putnik da ne postoji bolje iskustvo nego kad uđeš na avion u Beogradu, i izađeš na JFK, i nemaš tri presedanja usput, i tih 7.5-8 sati…
Petar Vojinović: Prepešačiš ceo aerodrom za 10 minuta.
Ivan Minić: Da. Jer gotovo sve osim tog puta u Njujork pre nekoliko godina gotovo sve ostale varijante su podrazumevale nekoliko presedanja kada sam išao u Ameriku i to je strašno. Posebno što koliko god to bilo dobro isplanirano desi se da negde nešto prokliza, desi se da se neke stvari ispomeraju i onda se stvari mnogo iskomplikuju. I dalje magija da mi sa jednog na drugi deo Zemljine kugle pređemo za manje od jednog dana, ali može da bude mnogo napornije nego što je ovako.
Petar Vojinović: Vrlo brzo. Objašnjenje je vrlo jednostavno. Dakle, ti kao konzument, kao putnik imaš svako pravo da tražiš cenu karte što nižu zato što si video da postoji neki poslovni fenomen zvan low-cost avio-kompanije. Da ne ulazimo sad u tu priču kako oni to rade. I, naravno da ti, kao i slobodno tržište, ideš gde je jeftinije. Ali, s druge strane, i to je interesantno – eto, da čitaš nas ili da ja o tome komentarišem nekad, nećemo sad u detalje – da je to toliko skupo. Dakle, da to zaista može – ja sam naravno karikirao – ali svaki deo aviona je tripliran – dupliran, neka i triplirana ta fail-safe koncept. Dakle, jako jedan otkaže, da drugi ovo. I sama industrija je to skapirala u poslovnom delu. Hm, pa, dobro vidiš. OK, ja garantujem da neće da se sruši, a ja to naplatim papreno. Bilo koju žicu, bilo šta, tipa vatrostalne – vatrootporne ćebadi kojom se ti pokrivaš. To su ogromne zarade. Velike cene. I to optimizovati je potpuno, skoro pa i nemoguće, posebno u današnje vreme. Opet neću da idem sad u detalje, da ne gubimo vreme, kako su to low-cost avio-kompanije uspele. Mada, nisu ni one uvek toliko low-cost. I onda je to sve evolucija tog – najneprofitabilniji biznis su zapravo avio-kompanije – evolucija tog koncepta kome treba da zahvalimo najviše nacionalnim avio-kompanijama, jer u istoriji 40-ih, 50-ih tek tada možemo da zamislimo koliko je bilo skupo napraviti nacionalnu avio-kompaniju, tj. avio-kompaniju, pa su onda to radile države i onda se sve, je li, diversifikovalo, outsourceovalo kao i u svim drugim granama ekonomije. I, zapravo, to je interesantno, dakle, da to nikada ne može da bude jeftino, ali vi sad imate toliko izbora da sebi možete da nađete nešto prilično, eto, hajde da kažemo, jeftinije, što i dalje, kako da kažem, da sad ne idem u detalje, koliko tu ima troškova, koliko tu ima ljudi koji su obučavani po – da li neki IT profesionalac mora godišnje da dva ili tri puta obnavlja svoju licencu; ako već ima neku veštinu u sebi, ne može da možda potencijalno ubije nekoga. Svi ovi koji rade mogu. I onda su to enormni, enormni troškovi. OK, i negde velike plate. Ali, eto, bar to da oni koji nas sad slušaju…
Ivan Minić: Ali, u suštini ti moraš da platiš za komfor. Ti možeš da pređeš od tačke A do tačke B na mnogo načina i sa mnogo opcija u ceni, ali ako želiš komfor – komfor košta.
Petar Vojinović: Apsolutno.
Ivan Minić: Petre, hvala ti što si podelio priču Tango Sixa i tvoju ličnu priču.
Petar Vojinović: Hvala još jednom na pozivu.
Ivan Minić: Nadam se da Vam je ovo bilo interesantno. Sva Vaša pitanja, predloge, sugestije i sve ostalo ostavite u komentarima na Jutjubu. Hvala kompaniji Epson što nas podržava. Hvala Vama što ste nas slušali. Hvala tebi što si bio. Vidimo se i čujemo sledeće nedelje.
Nove epizode u vašem inbox-u:
Podržite Pojačalo:
Donirajte jednokratno ili kroz dobrovoljnu mesečnu pretplatu već od 5 EUR.
Pratite nas:
Društvene mreže:
Podcast platforme:
Biografija:
Petar Vojinović
Petar Vojinović je osnivač, glavni i odgovorni urednik vazduhoplovnog portala Tango Six i direktor Tango Six Group. San da postane pilot aterirao je kako bi počeo da se bavi izveštavanjem o civilnoj i vojnoj vazduhoplovnoj industriji.
Za 16 godina rada prevalio je put od blogera do medijskog preduzetnika. Danas je Tango Six broj jedan u regiji što se tiče vazduhoplovne scene. U međuvremenu, osnovao je i Tango Six Group, koja se pored novinarstva bavi i marketingom, PR-om i konsaltingom.
Takođe, grupacija je zašla u sferu izdavaštva, kao i u event industriju. Objavila je dve knjige dosad: Letačke priče i Zaboravljeni album: fotografije i priče iz prvog veka avijacije: 1912-1920, te organizovala tri vazduhoplovne konferencije SEAS (Southeast Europe Aviation Summit – Vazduhoplovni samit jugoistočne Evrope), koje su zvanično najveće vazduhoplovne konferencije u ovom delu Evrope.