EP108: Vitomir Jevremović

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u 108. epizodu. Ja sam Vaš domaćin Ivan Minić. Naš partner i u ovoj epizodi je kompanija Epson. A ja danas imam veliku čast i zadovoljstvo da ovde ugostim mog dragog prijatelja i kolegu, Vitomira Vitu Jevremovića, interno poznatog u zajednici kao Vita Laser. Zašto Vita Laser? Zato što kad god je nekome u prethodnih 20-ak godina trebalo nešto tako čudno, nesvakidašnje, inovativno, tehnološki napredno, pa to u nekom trenutku su bili ti laseri, projekcije, ludilo, mapiranje zgrada i to sve, Vita je bio osoba za to. Drugo, Vita je najbrža osoba koju ja znam. I postoji ta priča, koja je tačna, ali se odnosila na jedan period u vremenu i razvoju tehnologije da ne postoji nijedna Vitina fotografija na kome se vide obe ruke, obe šake… Znači, sve vreme se nešto pomera, sve vreme je nešto dinamično. I, realno, nama je to sve svima bilo beskrajno simpatično. Dobro došao!

Vitomir Jevremović: Hvala. Hvala na pozivu i bolje vas našao!

Ivan Minić: Ti si taj lik koji je prethodnih više od decenije se bavio tim nekim naprednim tehnološkim stvarima i bio uspešan u tome. Radio razne stvari, od kojih su neke bile, da kažemo, i promašaj, neki su bile i put pogodak, ali, u principu, bukvalno ti si taj lik koji kad nekom treba da na neobičan, inovativan način reši neki problem, pozove tebe i onda se to nekako desi. Nama sa strane nije baš najjasnije uvek kako, ali to obično se desi. Kako je biti taj čovek?

Čovek sa inovativnim rešenjima

Vitomir Jevremović: Taj čovek, da… Kako bih rekao? Pa, ti ljudi koji zovu obično zovu zato što su videli nešto na Jutjubu. I onda zovu i pošalju link sa Jutjuba i odatle sve kreće. A to je, u stvari, najstrašnija stvar u celom našem poslu zato što na Jutjubu, prvo i pre svega, ima jako puno, da kažemo, režiranih stvari i stvari koje nisu realne. Pa smo mnogo puta došli u situaciju da objašnjavamo da nešto ne postoji. Kao hologrami, to ne postoji takvo kako ste videli. To je, u stvari, kompjuterski generisana slika ili već nešto slično. Mnogo puta nam se to dešavalo. U stvari, u poslednjih 10-ak godina uvek se kreće sa tom nekom vau pričom. Zovu te i kaže: Nama treba nešto dosada neviđeno! Nama treba nešto što niko drugi nije radio! Nama treba nešto fantastično! Evo vam Jutjub klip da vidite šta to niko drugi nije radio, pa da uradimo isto! To je naporno. To je izuzetno naporno. Mi smo uvek na ivici zaista, ovo kao što si rekao u pravu si, na ivici tehnološkog razvoja onog dostupno nama, je li. Nažalost, ne programiramo naše čipove, pa da mogu da idemo toliko daleko. Ali, korišćenje tehnologije koja je dostupna, pa sad istražujemo šta sve može, dotle može da dođe, eksperimentišemo, uvodimo nova rešenja u nešto što već postoji. I to je naporno. Zato što je sklono neuspehu. Sklono je bagovima. Sklono je nepromišljenim prodajama, kao: OK, je li može ovo?! -Može sve! Daj da ga radimo! I onda se nekada dese uslovi. Recimo, svetlosni uslovi u supermarketu ne odgovaraju senzorima koje smo postavili da detektuju pokret ljudi i slično. Vrlo – izuzetno, da kažem, je naporno stalno biti inovativan, stalno pratiti nove tehnologije koje izlaze. Jer moraš da kupuješ novi hardver, moraš da istražuješ novi hardver. To ti niko ne plaća. To niko nije u fazonu: U, vi ste baš dobri! Evo vama 5.000 eura da kupite nove stvari, pa da istražite, pa da nam javite šta može. Naravno da ne. Moramo sami da se, da kažem, iz naplate da finansiramo nove stvari. Ali, eto, sticajem okolnosti zaista imali smo uspeha u tome. I mogu da kažem da i dan-danas uspevamo da pratimo najnovije trendove, stižu nam najnoviji headsetovi, najnovije naočare hologramske, senzori za pokrete lica… Bukvalno, trudimo se da budemo na toj ivici tehnologije koja trenutno se razvija.

Ivan Minić: Koliko tu postoji onaj momenat – mislim da je Dušan Uzelac kad je bio u podkastu pričao o tome, kad je on ulazio u svoj deo IT posla kojim se bavio – kad sedneš sa klijentima i pričaš – OK, prošlo je i neko vreme, malo smo matoriji, pa drugačije rezonujemo i sve to…

Vitomir Jevremović: Iskusniji, iskusniji. 🙂

Ivan Minić: Ali, u nekom trenutku kao: E, treba ovo da se radi. Je li hoćete vi to da radite? -Mhm. Hteli smo to ceo život da radimo, pa baš bi bilo lepo. -Pa, za koliko para? -Pa, mi bi ovo i džabe radili. Otprilike, samo mi daj, daj mi slobodu… Koliko je to problem? Koliko te to ograniči…

U radu sa klijentima

Vitomir Jevremović: Nemamo mi ovde klijente koji su ozbiljni. Ovde ne postoje ozbiljni klijenti. Ja sam izuzetno oštar prema klijentima, posebno u poslednje vreme, u poslednjih par godina, jer su neozbiljni. To su uglavnom ljudi koji nisu svesni koliko je naš posao komplikovan, koliko treba da nas slušaju, jer pričamo ono što znamo najbolje i iz te struke dolazimo. Ako si došao kod mene da ti objasnim kako da uradiš nešto, slušaj me. Svakodnevno nam se i dalje dešavaju problemi. Ima ljudi koji skapiraju i budu u fazonu OK, sad pratimo ono što nam ti kažeš i kako treba da se stvari rade uradićemo. Međutim, budžeti su veliki problem u Srbiji. Možda na zapadu… Mi nismo došli do tih milionski budžeta, da dotaknemo te neverovatno velike pare u kojima je kreativa, u stvari, onda slobodna da radi šta god hoće. To je uvek neko natezanje. To je uvek zatezanje. To je uvek spuštanje cene. To je baš jako komplikovana situacija. Koja u krajnjoj liniji dovodi – možda to ljudi ne kapiraju – ali, mi imamo neke plate koje treba da platimo, mi imamo neki prostor koji treba da platimo, treba da finansiramo te headsetove, kompjutere, lasere i čuda koja nabavljamo. To ne pada s Marsa. Nemamo mi finansijera nekog iza sebe. Mi smo samoodrživa firma koja živi od svog rada. I šta je tu interesatno? Vi kad kažete klijentu: To košta toliko zato što ti ljudi moraju da provedu toliko i toliko sati da urade taj posao. -Pa, dobro, može li to jeftinije? -Pa, ali to košta toliko. Ti ljudi rade te sate taj posao. Znači, ne može jeftinije. Nije to opcija uopšte. A ako hoćeš više, moraš da platiš više. I to samo zato što… Ja volim to da radim. Kao što ti kažeš, ja bih radio to za džabe, ali nije meni do mene. Nego imam ovamo ljude za koje sam odgovoran. Keep the engine running! Tako da se vratim sad na temu vezanu za kreativnost i slobodu i rad sa klijentima, zaista mislim da bi mnogo više da se uradi kada bi klijenti prema svojim agencijama, produkcijama… Mi volimo da se zovemo digitalna produkcija, nismo mi marketinška agencija. Mi smo fabrika što zavrće šrafove. Kad bi bili – ja to uvek na svakom sastanku sa klijentima prvo što pitam: Koliko para imate? Koliki vam je budžet? -Pa, jao! Pa, znate, pa ne možete vi to nas da pitate. Vi morate nama da te ponudu. -Neću da dajem ponudu. Koliko para imate? Mi možemo naš posao da uradimo – ovo je digitalna stvar: može da bude malo, veliko, detaljno, manje detaljno, 3D modeli ovakvi, onakvi, aktivacija ovakva, onankva. Znači, koliko para imate, vi kažete koliko imate, mi vam kažemo šta otprilike možete da dobijete za pare. Uklopimo se u to što imate nekako.

Ivan Minić: Jer sigurno nemate para da to uradimo onako kako bi bilo sjajno.

Vitomir Jevremović: Apsolutno! Nikad! Možda nam se jednom u životu desilo. Pošto obično pravimo tabele onako mini, midi i max, tj. basic, standard i advanced. I jednom se samo desilo da su uzeli najskuplji paket. Obično uzimaju najminimalniji. I to je šuma nekih cena, nekih matrica, vremena… Uvek kao: Jao, jao! Mnogo je to! Nemojte! Ali, suština je, mi se trudimo da uradimo posao kvalitetno. Ne može posao kvalitetno da se uradi za malo para. Mislim, to je užasno jednostavno. I razmišljanje ljudi koji ti dođu kod tebe, dođu kod mene u goste, je li tako, i hoće nešto da im mi radimo, treba da bude sa stanovišta da saslušaju onoga kod koga su došli šta on ima da kaže. A ne da dolaze sa idejom da su oni klijent veliki koji je sad moćan zato što ima 7.000 eura. Mislim, care, ne znam kako da ti objasnim. To nije mnogo bitno. Tako da…

Ivan Minić: Nije lako biti u industriji u kojoj se stvari stalno menjaju, u kojoj su fiksni troškovi ogromni, u kojoj ti je stalno potrebno da ulažeš neki novac za razvoj i za koji ti trebaju visokokvalitetni i visokokvalifikovani ljudi da rade, gde prosto postoji repetitivnost. Kad nešto napraviš, to može da se reciklira, ali nije to baš toliko često i mnogo više ljudi žele nešto za sebe.

Vitomir Jevremović: Nešto novo hoće. Stalno nešto novo. Kao: Sve ovo što ste vi radili super je, nego možete li za nas sad nešto novo da napravite? Da, to je veliki problem. Što se tiče biznis strane cele priče, i kad sam počinjao svoju firmu da razvijam, mi smo mislili da ćemo aktivaciju koju napravimo jednom kao dobru stvar moći da prodajemo kao paket, da je preprodajemo mnogo puta. Međutim, to se možda desilo svega sad tri-četiri aktivacije dosada koje smo radili i tokom niza od tih nekih 10-ak godina. Znači, nije to sad kao: E, ove godine smo napravili letenje orlom, i sad svi se ubiše da uzme letenje orlom, da ga mi reprogramiramo. Dešavalo nam se da tokom godina se to nešto sabira i množi, ali to uopšte nije toliko… Mislim, ja kažem, ovaj posao surov posao zato što je ovo servis. Mi smo servis za inovacije. I businesswise to nije održiva priča, to nije priča koja može da se scaleuje, to nije nešto što može da raste na pravi način na koji bi moglo. Jedini način na koji ovakvi biznisi mogu da rastu je da svoje servise naprave u produkte, tj. u proizvode. I jedino na taj način mi možemo da, u stvari, dođemo do neke ekonomije scalea, kako je zovu, i da možemo da prodajemo na više strana određeni proizvod. I to je upravo ono što smo radili sa VR-All-Artom. To je proizvod koji je postao firma, firma koja je napravila svoj proizvod sada i nadamo se da će ona postati noseći, da kažemo, noseća stvar koju radim ja lično, a, bogami, i ekipa – moja ekipa.

Ivan Minić: Svi gosti koji su mi bili, sve na početku pitam istu stvar – šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću…

Vitomir Jevremović: 🙂 Slušaj, sa mnom kad kreneš u tu temu… Ići ćemo malo u neobično pravcu. Ja sam hteo da budem baš, kad sam bio mali, hteo sam da budem ne astronaut zato što je to opasno gore da se to ide. Pusti ti to, nego da budem u kontrolnom centru. To mi je bila ideja, kao tu sam, ali nisam baš tu. Plašio sam se tih ipak prostranstava. To mi je bila želja. Ali mi je, takođe, bila želja, u stvari, na jednom predavanju sam čak i pričao o tome, kad me je pitala profesorka na fakultetu – pošto sam ja upisao ETF, pa sam posle dve godine napustio ETF i upisao arheologiju – i onda na prvom predavanju na arheologiji ta profesorka iz socijalne antropologije – sad došlo, skupilo se 120 studenata ovakva gužva u učionici, šta će ona sad da predaje: prvi dan, prvo predavanje, razumeš, šta sad da predaje. I kaže: Hajde da pričamo malo zašto ste upisali arheologiju. I sad proziva ona tu ljude iz prvog reda i oni sad pričaju: Ja kad uzmem lobanju, pa ja zamislim to drveni čovek. Ovaj drugi kad uzme kamen ruku koju je obrađivao praistorijski čovek, pa on zamisli kako je to bilo, itd. I ja se onako smeškam u pozadini, tu domunđavam se sa svojim drugarom, i ona meni: Hajde ti, ti! -Je li ja? Ja? -Ti, ti, što se smeješ! -Pa, hoćete iskreno da vam kažem? -Pa, iskreno mi reci. -Pa, ja sam upisao arheologiju zbog Indijane Džouns i Marti Misterije. Ali, nemojte pogrešno da me shvatite, mnogo manje zbog Indijane Džouns, mnogo više zbog Marti Misterije. Čisto da se to razume! Tako da, da, moj život je u suštini nekako vođen tom pričom o Marti Misteriji i oduvek sam želeo da budem Marti Misterija kad sam izrastao iz priče o kosmologiji, o putovanju van Zemlje. I upisao sam arheologiju zbog toga. Bavim se muzejima i kulturom zbog toga, i vodi me ta neka priča ceo život. I ono što je najinteresantnije, deluje mi kao da sam i dalje na tom putu. Mislim, znam tačno gde idem, znam zašto idem i ne znam šta me čeka – put je ono što je interesantno. Ali, šta je isto interesantno, zašto je Marti Misterija ta koja me je uvukla u celu priču zato što se Marti Misterija bavio, tj. strip, ko ne znam, koji se bavio istraživanjem drevnih civilizacija, tehnološki naprednih, koje su postojale pre naše civilizacije. Pričamo o Atlantidi, o Muu konkretno, i sad u stripu je bila teza da su to bile užasno tehnološke napredne civilizacija, koje su se samouništile.

Ivan Minić: Nešto kuda mi idemo sada.

Vitomir Jevremović: Pa, recimo, da. I u suštini je moja potraga za prošlošću, u stvari, bila potraga za budućnošću. I to je sad najveći… Mislim, shvatio sam to ja u jednom trenutku šta je fora i  zašto sam ja kompjuteraš koji je od malih nogu programirao, a onda ga je zanimala arheologija. U stvari, sve to ima veze sa tehnologijom i ta moja opsesija – ja ne znam zašto, ali postoji tehnologijom kao takvom. A opet i ta potreba da razumem zašto nas lažu. 😀 Pa, suština je da bilo ko ko se ozbiljno bavi i tehnologijom i arheologijom ne može da vas pogleda u oči i da vam kaže istinu, a da ne kaže da ne zna ko su uradili piramide, ko je gradio piramide. Znači, piramide nisu gradili drevni Egipćani.

Ivan Minić: Mislim, možda su oni šljakali.

Vitomir Jevremović: Pa, i to je pitanje kako su šljakali i šta su šljakali. Meni je to… To su neka pitanja, koja su po meni najznačajnija pitanja na kugli zemaljskoj. Znači, uopšte nije bitno – ništa drugo nije bitno nego je bitno ko je gradio piramide. Jer je to monumentalni… To je nešto neverovatno. Vi kad dođete tamo, pogledate kako to izgleda. Znači, prosto neko ozbiljno je znao kako to da napravi. Mislim, i danas da se dogovorimo, i da Amerika finansira, Kina da gradi, ne bi umeli da napravimo to. To je neverovatno nešto. I onda se postavlja pitanje  kako tako nešto postoji i eno kopa nam oči tamo u Egiptu, a niko se ne suočava s time da kaže: Čekaj, je li ovo neki znak da je nešto bilo pre nas? Je li to nešto propalo? Zašto je propalo? Šta je postojalo? Kako mi nemamo tehnologiju koju su oni tad imali mi nemamo danas? Šta se tu desilo? Nikog to ne zanima. To nije tema koja se obrađuje. Mislim, kakvi UFO?! Eno tamo piramide, možemo da odemo sad, sutra i kao nema veze. Zvanična… Mislim, ja ovo ne bih smeo – ne bih smeo zvanično da pričam uopšte, ali se nadam da kolege iz Egipta mi neće zameriti pošto smo počeli neku saradnju s njima tamo. Tamo moram da budem mnogo fin, da klimam glavom i da pričam kako je sve to tako. Ali, to upravo govori o tom paradoksu u kome živimo, da je i nauka i kultura i politika dovedena u to jedno društvo u kome ne postoji odobrenje za kritikom. Znači, nauka koja bi sama po sebi, po svom fundamentu, trebala da bude, u stvari, stalno preispitivanje dostignuća koja su napravljena do tog momenta, na tome počiva nauka, da ti osporiš nešto što je dosada usvojene, pa da dokažeš nešto novo, to prosto ne funkcioniše više tako. I naša civilizacija i društvo se pred našim očima raspada. Mislim, to je neverovatno, ali gledajući sve što se zbiva oko nas mogu to da kažem. Tako da sam s jedne strane tužan, a sa druge strane sam, u stvari, srećan. Upravo zbog te prošlosti koja nas juri, te napredne civilizacije koja je postojala i koja je propala, ja sam u fazonu: Je li hoćete tehnologiju? Je li hoćete tehnološki razvoj? Je li hoćete virtuelnu stvarnost? Je li hoćete da se igramo toga? Hajmo još brže onda! Hajmo još brže! Evo, ja ću da pomognem da idemo još brže! Napraviću ja stvari tu, i neka drugi prave, i hajmo! Hajmo još tehnologije! Dajte nam još svega toga! Ako propadamo, da propadnemo što pre! Da, to mi je stav. 

Ivan Minić: Znači, pomenuo si da si od najranijih dečačkih dana bio taj neki geek, koji je tu nešto čačkao, programirao, igrao se. Upisao si ETF, posle si se prebacio na arheologiju. Ali, šta je prva stvar koju su krenuo da radiš u životu? Šta je bio prvi neki posao kog se sećaš?

Prvi poslići: Izrada video-igara

Vitomir Jevremović: Interesantno, baš pre neki dan sam pominjao to pošto sam krenuo da programiram u 4. osnovne, ali da programiram ozbiljno, koliko god je to moglo da se. Prvi 3D softver – softver, program, radio u 6. osnovne, a nisam znao. Pročitao sam u Svetu kompjutera neki kod koji je koristio sin i cos. Ja nisam imao pojma šta su sin i cos, jer sam znao jednu stvar: Kad uđe ovde X, Y, Z, što je trodimenzionalna koordinata, ispadne iz ove formule X, Y, što je ekranska koordinata. I meni je to bilo dovoljno da ja znam već kako ću da napravim 3D softver. Te sam pravio prvu verziju softvera u 6., a onda drugu verziju u 8. razredu osnovne škole. Ali, interesantno da prvi put kad je neko hteo da me angažuje za lovu da programiram, to je bilo isto u osnovnoj školi nešto, ćale moj je imao nekoga ko je znao da ja dobro programiram i ako sam bio mali, hajde za pare da uradim neki, naravno, dosadni softver, nešto u ono vreme u tekstualnom modu i šta ti ja znam. Baza podataka, možeš misliti. Ja 3D, oni meni baza podataka. Ja za glavu. Uglavnom, ja se rasplakao tad. I ja sam rekao tati: Neću! Hoću da se igram još! Neću da me neko pritiska! I onda: Dobro, dobro, ne moraš! Niko te ne tera! Samo smo ti ponudili. Tako da prvi put za pare, ako se dobro sećam, sam krenuo da radim u 4. srednje i to sam krenuo da radim na kompjuterskoj igrici. Radili smo Capital Punishment. Ja sam tad radio PC verziju, a dobar deo ekipe je radio na Amiga verziji. Ja sam, u stvari, bio jedini koji je radio PC verziju, konverziju sa Amiga verzije. I to je isto bilo – to je posebna priča. 🙂

Ivan Minić: Šta je podrazumevalo? Koje su to godine prvo, a šta je sama igra podrazumevala?

Vitomir Jevremović: To je 17-18 g. Pa, Capital Punishment – čekaj da ti pustim s Jutjuba klip – je bio tuča. I radili smo, bogami, godinama. Nekoliko godina se to radilo. Aleksandar Petrović je angažovao nas nekoliko u Srbiji. To je bila varijanta: Ima u Srbiji nekih talenata – klinaca, koji znaju dobro da rade. Sad ćemo mi da pravimo igrice i da zgrnemo brdo para! To je stara priča, zgrnemo brdo para. Uglavnom, to je bila tuča. Ali, ono što je sad interesantno, angdota koliko hoćeš iz tog vremena, i moj život van kuće je bio kad smo dva meseca sedili tamo dan-noć, programirali. Znači, ja sam se odselio da bi sedeo i programirao. Drugi odu da se zezaju, razumeš, da partijaju, a ja otišao da programiram sav srećan. Uglavnom, interesantno je kad smo krenuli Capital Punishment da radimo, to je bila tuča za Amigu, i nije bilo u to vreme kad smo birali šta će da se radi, Aca je tada rekao: Hajde da radimo nešto čega nema trenutno na tržištu. Šta ima od igara trenutno? Nema ničega od tuča. Super, hajmo! Stara priča još od Commodorea International Karate, pa sad ćemo mi da radimo neku drugu tuču. E, u međuvremenu, dok smo mi radili, izašao Mortal Kombat I. A onda mi završavamo izlazi Mortal Kombat II. 🙂 Tako da, kako bi rekao, Capital Punishment je, eto, jedna škola života bila u tom trenutku.

Ivan Minić: To je negde 94-5-6.

Vitomir Jevremović: Ma, koje… Ne, u stvari, jes’, bogami! Upravu si, izvini! 95. To je 95.

Ivan Minić: Ma, sećam se ja kad smo išli da rentamo Sega Mega Drive 2 da bi igrali Mortal Kombat. I onaj spisak iz svesaka sa fatalitima i sličnim stvarima.

Vitomir Jevremović: Pa, to, to, to! Ja sam imao tada ja mislim 17-18 g. Tako nešto. To mi je bila prva lova. I onda sam od tih para kupio auto prvi, kao: U, ludilo!

Ivan Minić: I kako se razvijala priča sa poslom dalje? Šta si još zanimljivo radio?

Vitomir Jevremović: Pa, znaš šta, mene je nekako stalno pošto sam krenuo sa igricima, u stvari, prvi kompjuter koji sam dobio u životu i koji sam tražio, pa sam ga onda dobio – i to sam isto pominjao pre neki dan na temu Porodice i toga da li su tvoji roditelji odgovorili na sve tvoje potrebe u vreme kad je trebalo. Nisu odgovorili na sve moje potrebe i meni super što – meni je otac umro pre, bogami, pa ima sada već preko 10 g., u stvari, šta preko 10, preko 20 g. Međutim, mama mi je stvarno super. I ono što je super kad kažem super, mislim na to da je žena i dalje spremna da uči nove stvari, da se razvija i dalje, iako ima 78 g. I da pričamo o tome kako nam je izgledala porodica – mislim, istorijat u porodici, i kako su izgledali naši odnosi, i gde su oni grešili, i gde smo mi grešili i kako je to izgledalo. Bukvalno, iz dana u dan napredujemo. E sad, zašto sve ovo pričam? Zato što imam ćerku. I ćerka sada nema još dve godine, ali, bogami, već priča sve živo, broji… Mi smo u šoku svaki dan. Kad dođem kući, ja se šokiram ponovo! Koliko ima duda u krevetu? -Jedna, dve, tri, četiri, pet duda ima! Ja kao: Ti si izbrojala upravo do pet! Imaš godinu i osam meseci! Ozbiljna situacija, je li! E sad, zašto to pričam? Zato što je ono sa čim smo počeli, hajde tako da kažem, i tad kad je sve to nastajalo, to je neki 2. razred osnovne škole moj bio kada su se pojavili prvi kompjuteri. I kada sam prvi put poželeo da programiram – znači, ja nisam želeo da igram igrice, ja sam hteo da pravim svoju igricu. Ja sam bio u fazonu ja ću ovo bolje da napravim. I tad sam ja prvi put krenuo da cimam tatu da mi kupi kompjuter. I to se desilo dve ili dve i po godine kasnije. I sad sve to stavljam u neku perspektivu mog odnosa sa mojom ćerkom i činjenice da prepoznati određeni talenat kad neko ima viziju i kad već vidi sebe i smisao svoj koji nije igranju igrica i blejanju, nego u nečemu konkretnom, treba znati prepoznati na vreme i treba podržati na vreme. I to je vrlo komplikovana stvar. Dobro, u ono vreme naši roditelji su stvarno živeli u neko druge vreme. Ali, hoću da kažem da sam ja krenuo da programiram u 4. osnovne škole i zanimale su me igrice da ih programiram. I kasnio sam sa početkom programiranja, jer ljudi su već imali uveliko Amige i Atarije, i radili na njima i programirali, itd. Ja sam krenuo odmah sa PC-jem. Sad zašto opet sve ovo pričam? Zato što su mene te igrice vodile, u stvari, kroz većinu života, to programiranje igrica. I to je trajalo, bogami, posle Capital Punishmenta još sigurno 10-ak, možda i 15 g., je trajalo moje koketiranje sa game developmentom, hajde tako da kažem. I mi smo ovde imali zaista u Srbiji izuzetno teške prilike, hajde tako da kažem. Nedostupnost finansija, nemanje investitora nikakvih, nemanje tržišta, nemanje izdavača… Mislim, ništa nismo imali. Mi smo samo imali piratski softver. 🙂 I to je velika razlika. I zaista smo u tom dostupnosti piratskog softvera uspeli da razvijemo veštine koje drugi nisu mogli da imaju, jer nisu mogli da imaju deset programa, nego su imali samo jedan. Mi smo probali sve i izabrali najbolji. I onda radili na njemu. Hoću da kažem da u vreme kad sam radio razvoj igrica posle Capital Punishmenta pa tih nekih 10-ak, 15 g., hajde da se podsetimo koje je to vreme bilo: 91-95. moja srednja škola – to su bili ratovi u Jugoslaviji; pa smo onda od 95. do 99. behu kriza, sankcije, čuda.

Ivan Minić: Bombardovanje.

Vitomir Jevremović: Pa, 99. bombardovanje. Pa, 2000. skidamo Slobu ili 2001., tako nešto. Pa, 2002. – ne 2003. ubistvo Đinđića. Meni je otac umro 2002. E, uglavnom, svo to vreme mi u Srbiji sedimo, nismo pobegli, nismo otišli negde druge – mislim, ja pričam o meni, mojoj ekipi koja je tada radila na svemu tome – i radimo nešto, i trudimo se, i stvaramo, i onda… I ne uspemo. Mnogo puta smo probali, mnogo puta nismo uspeli. I većina ljudi sa kojima sam ja radio u suštini nisu uspeli. Nije stvar u tome da li smo mi bili dobri ili su neki drugi bili bolji, to je splet okolnosti. To je bukvalno splet raznih okolnosti: koga znaš, ko zna za tebe da te eventualno finansira, pa koliko si neiskusan, imaš li nekog mentora. Ja sam tražio mentora, nisam imao da nađem mentora, nisam imao koga… Mislim, baš je bilo teško. I hoću da kažem, iz fejla u fejl, iz fejla u fejl, ali uvek učiš nešto novo, je li tako. Ali su to bili sve neuspesi. U to vreme, recimo, svoju, hajde da kažemo, PC gaming istoriju završavam sa SlamIt Pinball. To je simulacija flipera koju smo radili, bogami, dugi niz godina, i koja je najbolja simulacija flipera koja je izašla na svetu. Jest’ da sad danas nisam pratio tržište, poslednjih 10-ak g., ali iako je neskromno reći tako nešto, ali zaista zvao nas je autor Terminator 2 flipera čuvenog, itd., direktno – zaboravio sam kako se zove čovek – direktno i rekao: Vi ste najbolji simulator flipera na svetu! Kako ste uradili fiziku? Šta ste radili ovde? Mi smo pravili naš engine za fiziku, da bi ta loptica mogla da udari, pa da odskoči, pa da udari u staklo gore, pa da se odbije dole, pa da… Pa, refleksija loptici…

Ivan Minić: Dobro, ti deluješ kao čovek koji voli sebi da komplikuje život.

Vitomir Jevremović: Apsolutno! 🙂 Ne da ga komplikujem, nego do krajnjih granica! To je, u stvari, neka potreba za perfekcijom i tim… Bolest, u stvari, realno. Mi smo svi realno u firmi bolesni zato što svi jurimo perfekciju u onome što radimo. I, što kažem meni moja koleginica Katarina kad smo radili Kikindskog mamuta, i sad radimo neki interaktivni CD i ja gledam neke lightmape, nije se dobro senka ovde pro… I ona meni priđe ovako sa strane i kaže: Vitomire, to samo ti vidiš. To niko drugi ne vidi. Hajde batali. Daj da uradimo posao.

Ivan Minić: Uzmi neke naočare, zamuti malo. 🙂

Vitomir Jevremović: Pa, stvarno mi smo… Obraćemo pažnju da li je refleksija ovde tačna takva kakva treba da bude u prirodi. Mislim, šou! Uglavnom, da se vratim na temu, i SlamIt Pinball tu smo završili sa pričom o PC-ju. I to je, u stvari, dobar uvod za ovu novu priču, a to je priča o virtuelnoj stvarnosti. Jer kako izgleda moj život? Mi smo uvek i uvek 20 g., 30 g. smo kaskali za tehnologijom. Kad je krenula Amiga u piku, mi smo krenuli da radimo neke stvari za Amigu, ekipa sa kojom sam radio. Amiga je otišla u zalazak, mi smo završili te stvari. Kad je krenuo PC, on je kad je dostigao neki pik, mi smo krenuli kao sad ćemo da rokam za PC, on je potonuo, krenule su konzole. Kad su krenulo konzole, dostigle neki pik, hajde sad da se radi nešto za konzole, konzole potonule, krenuli mobilni telefoni. Mobilini telefoni, čekaj da vidimo šta će biti s tim. Mobilni telefoni pikiraju, mi kao hajde da radimo za mobilne telefone, već je kasno, ima 10 miliona ljudi koji rade MMTV. Svaki put u istoriji razvoja raznoraznih tehnologija, gadgeta za koje smo radili stvari smo kasnili. I to smo kasnili pa između dve i pet godina, otprilike. Svaki put. Znači, kad je krenuo Fejsbuk: Ma, nećemo! Ko će da radi igrice za Fejsbuk? Katastrofa! Pogledaj na šta liči onaj veb interfejs, odvratno! Znači, mi ne možemo da se pomirimo s tim da je to odvratno. Razumeš, nama estetika ne da mira, ne da nam da radimo za to. Fejsbuk eksplodira, mi kao hajde da radimo za Fejsbuk. Kasno, razumeš! Fejsbuk ukinuo viral mehanike. I tu je interesantna priča i sa Nordeusom, šta se tu desilo i… Uglavnom, e, sad sam rekao, prvi put sam rekao: Neće sad tek tako da prođe! Došla VR tehnologija, nije još dovoljno dobra, sad radimo za VR. U stvari, ne sad, nego kad je VR počeo. Zato što su VR headsetovi bili lošiji kad su krenuli. Mislim, prvi ozbiljan VR headset je HTC Vive. U momentu kad je on izašao na tržište, tu je postalo jasno da će tu nešto da se dešava. I onda su kukali ljudi: Jao, nije rezolucija dobra! Jao, vide se pikseli! Jao, imamo ovaj problem, onaj problem! Ja sam rekao: Ne, ne! Sad rokamo za VR! Jer će sve to da reši – proizvođači hardvera će to da reše narednih 2-3-5 g. I momentu kada reše, onda će svi da budu u fazonu: Jao, hajmo sad da radimo za VR! -E, ćao! Mi smo već tu! I uradili smo posao. I to nam se sada dešava. I mogu da kažem da prvi put otkad radim na stvarima, u tom smislu programiranja i razvoja tehnologije, da je ovo prvi put da stvarno znamo zašto smo tu gde smo, da smo na vreme ušli u celu priču, da smo savladali sve izazove, savladamo ih, naravno, svaki dan nove, ali da je to next big thing će biti svakako.

Ivan Minić: Kad smo bili klinci – ti jesi malo stariji od mene, ali u principu to neko vrlo slično vreme, posebno što sam ja krenuo ranije da se razvijam 🙂 – ali kad smo bili klinci, nama je bio doživljaj da vidimo neki film sa novim efektima koje dolaze: vizuelnim efektima, 3D i svim ostalim. Jer kao, zapravo, ja sam onaj lik koji obožava ono staro vreme kad su ljudi pravili makete, pa snimali, pa je to izgledalo ludilo. Pa, izgleda realno, pa zato što jeste realno, samo je malo, samo je snimljeno drugačije. Ali, onda je počelo da se dešava to da sve više ulazi tehnogija do nekog trenutka kad sad više samo tehnologija… Sad više može glumac da ne dolazi, nije ni važno. Bukvalno, vrlo blizu smo toga. Ali, sećam se, i skoro sam baš dosta razmišljao i analizirao te neke stvari, prvi put kad su se pojavili neki efekti, sve to, koliko je to nama bilo ludilo. I 5 g. kasnije pogledaš to i kao: Pa, vidi se, brate, da oči nisu realne. Vidi se! Nije to ta kosa! OK je, ali sad ovo znam ja da napravim, a tad je to radio ko zna kakav tim ko zna koliko vremena. Jedina stvar, nije baš bukvalno jedina, ali jedna od retkih stvari za koje sam uvek bio u fazonu ovo ne može bolje od ovoga da se uradi, Terminator 2. Jer kao oni su baš sa merom uradili to i ja ne vidim nigde nešto i sada kada analiziram, možda da je to u nekoj 4K rezoluciji pa se vidi svaka tačkica i sve to, ne može ovo bolje. Čini se da su ti ljudi baš znali šta rade. Ali, sve ove ostale stvari upravo to – krene od nečega: Ma, low rezija i vide se poligoni i vidi se ovo. Pa, dobro ne vidi se baš toliko. Pa, nije ovo loše. I onda dođe do toga kao: Vau! Ovo je nerealno! I tad je već, što kažeš i ti, kasno. Tad već ne vredi. Ista priča je bila sa VR-om. VR kad se pojavio, svi mi geekovi smo bili u fazonu: Jao, što je ovo kul! Dobro, vidim ja – nije to baš. Jeste niska rezolucija i vidim… Ali, pomera se. Mnogo lepo kad se pomera nešto. Ti se krećeš i to se nešto dešava. I bilo je izvesno da stvari mogu da budu samo bolje. Da li će ljudi da nađu komercijalnu primenu za tu tehnologiju, da li će uspeti da ga smeste na neki način. Augmented reality je bio najkul stvar na svetu pre 10 g. I dalje mi se čini da se nije smestio negde gde treba kao pojedinačna stvar, ali u okviru VR koncepta je našao svoje mesto. Ali sam augmented reality osim to što idemo i skupljamo Pokemone pre par godine, nije mi to to. Gledaš kroz ekran, ali nema neku…

Vitomir Jevremović: Pa, ima alatki. Može da se koristi kao alat za razne stvari. Sad krenulo je to da se razvija, ali ti sada možeš da meriš stvari…

Ivan Minić: Možeš da staviš nameštaje iz IKEA-e, da vidi kako stoji.

Vitomir Jevremović: Tako je, tako je! Ima svoje ozbiljne primene. I ono što je u suštini okosnica razvoja AR je, u stvari, upotreba u VR-u. Tačnije, u mixed realityju i VR je za praćenje pozicije kamere u prostoru.

Ivan Minić: Da.

Vitomir Jevremović: Kad kažem kamere, mislim na nosioca kamere, telefona, VR headseta, čega god. Ali, precizna pozicija u prostoru gde se nalazi određeni uređaj je, u stvari, AR tehnologijom moguće izvesti. Tako da mislim da je to ono što je napravilo veliki iskorak i u suštini Epl sada sa svojim 3D senzorima, mada je to krenuo i Majkrosoft da radim sa Hololensom još podavno, je, u stvari, dobio kroz taj leader tehnologiju, tj. 3D skeniranje u realnom vremenu, još precizniji podatak o tome gde ti nalazi uređaj u prostoru. I mi ćemo to – mislim, mi to i koristimo za neke naše aplikacije koje razvijamo, ali svakako ćemo koristiti i više. Prosto tracking je fenomenalan, stabilan, i ta iluzija onda postaje jaka.

Ivan Minić: Ceo taj momenat kad Epl izbaci – i ne samo Epl, ali hajde pričamo o kompaniji sa tim što postane komercijalno upotrebljivo kroz vreme u principu lider. Obično ne ubace prvi, ali ubace u onom trenutku kad to stvarno nečemu da služi i može da se koristi. I vrlo često se dešava kad krene ta neka priča ubačena je nova tehnologija: Kome to treba? Šta će to? To ne služi ničemu. I dve godine kasnije si u fazonu: Jebote, šta ljudi rade?!

Vitomir Jevremović: Daj i meni! Treba mi! 🙂

Ivan Minić: I jako je zanimljivo to posmatrati sa strane. Verujem da je još zanimljivije kad si u svemu tome. Ali, voleo bih da te pratim na priču o fliperu. Zato što se ja sećam te priče. Mi se nismo znali tada, ali sam ja znao za priču da postoje neki ludaci koji prave nešto što… Onako mi se čini kao upravo dobar primer kako izgledao tvoj život u tom jednom periodu, gde ti kažeš kao: Mi smo pravili svašta nešto i fejlovali stalno. Niste fejlovali, odnosno fejlovali ste u smislu rezultata, ali vi ste napravili to. Samo se nije desilo ono nešto drugo. Sad kad pričaš ljudima, kao: Mi smo fejlovali. -Fejlovali ste tako što niste ispunili obećanje da ćete napravite to nešto što treba. E, vi ste uglavnom uspevali da završite. Samo se onda desi 1001 okolnost zbog koje to onda ne napravi dalje rezultata kakav treba.

Priča o jednom fliperu

Vitomir Jevremović: Pa, da. Mislim, sad kad sam stariji i iskusniji mogu da kažem da to je bilo prilično klinački. Mislim, gledati na te biznise uopšte na taj način. I jednom kada čovek prođe kroz imanje svoje firme, ozbiljno imanje svoje firme, plaćanje svojih plata dugi niz godina i znanje šta se kupuje, šta se prodaje i ko šta kupuje, i onda shvati, u stvari: E, pa da sam tada znao ovo što znam danas, drugačije bi radio stvari. Znaš, recimo, mi smo fliper kad smo radili, kad smo krenuli u fliper, to je bio projekat koji je trebao da traje 6 m, jer kao: Šta, fliper? Bum, bam, napravimo ga, pa ćemo onda posle toga da radimo football manager. 

Ivan Minić: Ah, pogreši čovek.

Vitomir Jevremović: Pogreši čovek, da! 😀 Ja sam, inače, football manager kretao da radim dva ili tri puta u životu, u prethodnom životu. 🙂 I momenat kada – moji kumovi su, inače, bili prvi finansijeri za fliper su bili u fazonu: Hajde, vidim to igrice… Da obrnemo neku lovu! Ja rekoh: Znate šta, stvarno mogli bi da probamo nešto da uradimo. Jer smo mi tad završili interaktivni Beograd. To je stvarno bio spektakularan projekat. To je rekonstrukcija Beograda iz 15 veka. To smo radili 2004. g. za 3D naočare. Imali smo 3D naočare i postavili smo 3D bioskop u Barutani, koji nije postojao u Srbiji tada. Mislim, nabavili smo naočare iz Amerike. To je isto posebna priča. 3D karticu, pazi, u real-timeu smo imali, milion poligona smo terali 2004. g. na kompjuteru. Mislim, ne znam da li ovi ljudi znaju šta to znači, ali to je bilo četiri nivoa tekstura. Na zidovima imaš teksturu, pa imaš mapu, pa imaš, curke smo ih zvali, oštećenja neka, pa imaš lightmapu osvetljenje. Nebitno. Uglavnom, šou! E, da, interaktivni Beograd se desio i posle toga puno je bilo interesovanja u mom okruženju, kao e, šta bi moglo sledeće. I jedna od tih stvari je bio i fliper. I kao: Hajde da radimo. -Hajde! Hajde da izbacim neke dve-tri ideje šta bi moglo da se radi, pa da vidimo šta ćemo. I ja rekoh: Jedno je football manager, to sam već probao da krenem, nismo imali love. To bi mogli da radimo. Ili fliper. I kažu kumovi: Hajde obe stvari da radimo! I ja kažem: Pa, nemamo toliko para, a i hajde da uradimo prvo ovaj fliper. To je mnogo manji posao od football managera. To iscepamo, za 6 m. ćemo ga završimo. Nema problema. I krenemo s time, i onda tu lovu od toga možemo da uložimo nazad u football managera, itd. Ja ne znam gde sam više zeznuo! 😀 Kad pogledam, bukvalno ne znam gde smo se više zeznuli. Niti je fliper trajao 6 m. da se napravi, nego je trajao 3 ili 4 g., ne znam koliko. Ja sam puko svojih para ne znam koliko. Nisam hteo da ispalim kumove, nego sam bio u fazonu: Vi ste uložili vaše. Vi nemate da brinete. To će biti gotovo. I ja to plaćam koliko god mogu. Zarađivao pare s druge strane, plaćao razvoj flipera. football manager nikad nije došao na red. Naravno, to je –  znači, pričam 2005-6 g. Kad je Nordeus krenuo? 2012…

Ivan Minić: 10.

Vitomir Jevremović: Recimo, 10-12. Pazi, 6 g. pre toga. I to nije bio pravi trenutak. Znači, nije bio pravi trenutak da se tada radi onlajn. Ideja je bila onlajn football manager. Znači, ne kao ovaj oflajn. Prosto nije bilo – tajming je isto užasno važan, taj network je bitan – momenat kada se pojaviš, gde se pojaviš, da li su tu spreman, nisi spreman. I to sam hteo da kažem za fliper, interesantna priča je: Ja sam na početku rekao jedna tabla jedan game. Znači, izlazi kutija sa fliperom – jedna tabla. To kupiš, pa onda ako hoćeš sledeći, pravimo novu tablu. Jer to je onda kreativa za tu tablu ozbiljno osmišljena priča, Aleksa Gajić crtao ilustracije, Jama je radio animacije. Mislim, ludilo šta smo uradili od tog flipera. I to bude jedan od najvećih fejlova. Znači, nijedan izdavač nije hteo da nas prihvati zato što nemamo tri table. Tad je bio standard jedan fliper – tri table. A mi kao jedna tabla. Pa, ko će da kupi jednu tablu?! -Pa, ovo je najbolja tabla na svetu! Ludilo! -Jeste, jeste, super je, ali trebaju tri.

Ivan Minić: I šta onda radiš?

Vitomir Jevremović: Pa, joj ti vraćaš me nazad… 🙂

Ivan Minić: 😀 Pa, traumatizovao sam ja dosta ljudi ovde…

Vitomir Jevremović: Pa, posle flipera, u stvari, puno stvari se dešava paralelno. Zato što nismo mogli samo fliper, jer nismo imali love.

Ivan Minić: Od nečeg mora da se živi.

Vitomir Jevremović: Tako je. Nego smo morali da živimo od nečeg drugog. Pa, u to vreme smo radili – dobili smo finansiranje od… To se zove RSEDP program – Regional Socio-economic Development Programme. Napisali smo najbolji projekat u to vreme. U smislu, najbolje ocenjen i najviše para dobio, itd. To je projekat Kikindski mamut. Znači, u suštini ja sam ostao blisko pri fakultetu i radio na fakultetu. Napravili smo prof. Tasić i ja Centar za digitalnu arheologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. I onda u okviru toga smo dobili sredstva za izradu tog projekta. Naravno, ništa manje grandiozan. Hajde sada da 3D skeniramo mamuta, i da pravimo repliku u prirodnoj veličini od 3D isprintanih kostiju, i da pravimo interaktivni CD o mamutima, i da pravimo 3D film o mamutima, i da napravimo celu stvar u Kikindi. Jer ideja je bila da se kroz te programe Evropske unije, u stvari, dobije finansiranje za razvoj regiona. Da se od regiona naprave novi centri, da ne budemo sve centralizovano u velikim gradovima. Jer su svi slili u velike gradove, sela i mali gradići su ostali potpuno zapostavljeni. I onda je bila priča… I, uglavnom, mamut je posebna tema. To bi mogli tri emisije da pravimo samo o mamutu. Mamut je stajao u fabrici Toza Marković, u delovima, kosti su bile na policima. I bilo je 3 mm prašine na njima. Znači, to niko nije obilazio, to niko… Oni su kao dovodili neke ljude, to je bila neka priča između Toze – Toza Marković i grada Kikinda, kao ovi čuvaju, ovi daju. Nebitno. Uglavnom, poenta je da smo mi bili u fazonu hajmo spasimo mamuta. I spasili smo ga. I dobili smo lovu. To je bilo godinu i po dana rada na projektu izuzetno ozbiljnog i teškog. Napravili smo 3D film o Kiki mamutu. Film se i dalje vrti u kikindskom muzeju. Ja lično podizao na merdevinama prvi 3D bioskop u Srbiji. 🙂 Ono plano, nismo mogli da kupimo da platno, nego smo morali da tražimo materijale da zašijemo to neko veliko platno. Jer nije bilo tog srebrnog platna, da uopšte nije bilo tržišta za to, nisu postojale te stvari, razumeš. Ludilo! I, uglavnom, tada smo zaista napravili tu veliku stvar i evo dan-danas ljudi mogu da odu u Kikindu i da vide repliku kikindskog mamuta, a krenulo je sve iz naše koleginice Sofije koja je bila na fakultetu u fazonu: Imamo mamuta na policima. Hajde da uradimo neki projekat! Ja sam bio u fazonu: Znam!

Ivan Minić: Imam ja ideju!

Vitomir Jevremović: Imam ideju! Da! 🙂 Tako da od ideja nastaju neke stvari, da, dešavaju. Tako da ne mogu da kažem – to nisu fejlovi. Mislim, to su veliki koraci, praćeni sa jako puno sitnih, manjih i većih fejlova, ali postignuti su neki rezultati. Tako da…

Ivan Minić: To je sve proces učenja.

Vitomir Jevremović: Pa, kako ne.

Ivan Minić: U kome ima i određenih trauma, kako to obično biva. I obično kad pokušavaš da rasteš izvan nekih okvira u kojima si, izvan oklopa u kom si smešten, tu imaš ono growing pains koji ide uz to. Prosto, prirodno tako funkcionišu stvari. Ali, nisi mi dao odgovor za fliper. Šta je bilo kad su vam rekli da morate tri table da imate?

Vitomir Jevremović: Pa, izdali smo na Steamu fliper. Možda čak i danas postoji da može da se kupi i skine. I ništa. I to je bilo to. Mislim, mi smo uzeli nekog lokalnog – drugar – posle je postao drugar, koji je bio publisher. Ali, to je bio digitalni publishing, a u to vreme digitalni publishing nije funkcionisao kao danas pošto je to bila 2005. 🙂 Jer su oni bili u fazonu: Ne možemo da vam izdajemo u kutiji. To je skupo. Evo, možete na Steam da idete. To je nešto novo, digitalno, počinje tek tamo. Otprilike, junk ide tamo, a sad je Steam sve na svetu. 🙂 Tako se završila priča o fliperu. Nisam se vraćao da pravim drugu i treću tablu. Nismo imali love. Tad su konzole krenule jako da drmaju. Onda su krenuli mobilni. Onda kao da li bi možda bilo dobro za mobilni. Krenuli smo da pravimo editor za pravljenje flipera, pa smo od toga odustali. Na kraju se sve to nekako razvodnjilo, i, nažalost, nije dobilo svoj… Ja imam negde u glavi ideju da jednog dana možda mogu da uradim, kako bi se to nazvalo, restyling verziju za VR, recimo, ili tako nešto. A, inače, interesantna priča za fliper je bila, i opet nikad dosta inovacija, fliper se zvao SlamIt Pinball zato što smo tada istripovao da bi bilo mnogo gotivno, i stvarno je gotivno, pošto sam ja tad cepao flipere u realnom životu. Izlazili smo u Dolar bili i tamo provodili noći i noći.

Ivan Minić: Uf, dobro… 🙂

Vitomir Jevremović: I tamo je bio fliper – znači, to smo kidali, Indijana Džouns i još poneki. Ali, Indijana Džouns je bila omiljeni. Uglavnom, ti ne možeš da igraš fliper ako ga ne udaraš. Nema igranja. To kao sedim i pipkam dva dugmeta kao devojčica neka, na stranu gender equality i sve je u redu, ima devojaka koje rokaju fliper, ali nekako ti pipkaš ta dva dugmeta i ništa se ne dešava. Ti moraš da ga zabodeš, ti moraš da igraš laktom, da igraš kukom, da celog drmaš. Mislim, imaš odnos s njim. To je bukvalno jedna specijalna naprava. 🙂 Uglavnom, šta je bila fora? Ja sam skontao da džaba simulacija flipera ako ti ne možeš da dočaraš tu energiju koju imaš kada igraš pravi fliper. I sad pošto je to bio fliper – igra se na kompjuteru, na tastaturi, i obično se fliperi igrali dva shifta, levi i desni, i kao udaraš to. I ja mislio: Čekaj, bre! Stani, bre! Daj da detektujemo da ti rokaš tastaturu rukama, ovako da udaraš, i kako ti gde udariš, tako vektor da izračunamo i tako zadrmamo fliper. I sad to je bilo da isprogramiramo da umremo pošto ne možeš… Do pet tastera može da se detektuje… Ma, tehnički je problem, nije idejni problem toliki bio. Uglavnom, rešimo mi to. I stvarno napravimo to da ima čak na trejleru za SlamIt Pinball, ima ga i na onlajn. Snimali smo neki video gde smo udarali to, i ispadaju tasteri iz tastature, lete bukvalno. Ali taj efekat je postojao. Mislim, to je stvarno radilo, i to je davalo taj dodatni doživljaj. Kao, ide loptica ti upadne sa strane, ti ga par puta rokneš po tastaturi i ona izađe. Jer one druge simulacije su imale varijantu na space da ga zadrmaš. Ali, ovde je bilo u zavisnosti gde udariš tastaturu, s koje strane, iz kog ugla, tako je reagovao fliper. Tako da, eto, još jedna od interesantnih priča.

Ivan Minić: Kao što rekoh, voliš sebi da zakomplikuješ život.

Vitomir Jevremović: Uvek! 🙂

Ivan Minić: Imaš takvu priču, u koju si uložio mnogo sebe, novca, vremena, svega i ta priča se ne završi onako kako si zamislio. Kako krećeš dalje?

Kako nastaviti dalje nakon neuspeha

Vitomir Jevremović: Pa, je li znaš šta? Pa, nijedna priča nije počela i završila se. Uvek su se dešavale druge paralelne priče. I onda je to valjda isto neki način da ne propatiš toliko, nego uvek imaš nešto drugo. Jednom u svojoj istoriji sam shvatio – u jednom trenutku sam se plašio da moram da realizujem ove ideje, jer možda neću imati nove ideje. I onda sam se uhvatio u nekom trenutku da je to potpuna glupost. Jer nove ideje imam na… Na mesec dana imam novu ideju, a šest meseci imam grandioznu novu ideju. Tako da uopšte nije pitanje da li će biti ideje. Ideje će uvek biti. Tako da sam prestao da imam strahove oko toga. To više nije tema. Tema je da se uradi nešto. Jer, u suštini, posebno ako postoje neki mlađi ljudi koji slušaju ovo, mogao bi da dam, na stranu sad ove šale i pošalice iz života, život me naučio jednoj najbitnijoj stvari, a to je da, i kad sam bio mali pitali mnogi bili, kao: Šta si ti završio? Šta si ti završio? Nema veze da li nije uspelo na tržištu. Jesi li ti uzeo nešto od početka do samog kraja i završio? E, to je momenat u kome se, u stvari, poznaju junaci. Tu je junaštvo. A u današnje vreme još veće je junaštvo u tome je što kad nešto napraviš do kraja, to, u stvari, nikad nije napravljeno do kraja, nego to treba da živi, i da živi, i da živi. Nekad ranije je to bilo kao uzeo si nešto, počeo si i završio si. Sad je to lansirao si ga, sad je u današnje vreme to priča. Ali, hoću da kažem da je neka lekcija iz prethodnog života za neki budući život svima koji nešto rade je da uzmu i da ne ostave na pola, nego da ga doteraju do kraja. I da to šta god uzmu, da li će da prave podkast ili će da programiraju ili će da crtaju cveće, nebitno je, samo kreni i završi ga. I svaki stvar koju kreneš, što bi rekao Joda – a moja ćerka kaže: Joda, Joda, Joda!, naučio sam je sve to, mora da zna odmah – kaže: Try not to or do not. There is no try. Znači, to je zaista jedna od najvećih mudrosti. Nemaš ti kao pokušavaš. Brate, ili ga uradi ili nemoj da ga uradiš. I nije problem da ga ne uradiš. Samo je bitno da nemaš osećaj kao pokušaću ovo, pokušaću ovo, pokušaću ovo.

Ivan Minić: Nemoj ni da počneš. Ali, ako si počeo…

Vitomir Jevremović: Pa, ili ga ne uradi i reci: Ne, odustajem od ovoga! Reci jasno i glasno prvo sebi odustajem. Ili ga uzmi, izrokaj ga do kraja, koliko god možeš da izdržiš, da izdržiš do kraja. Jer to je ono što ljudi koji počinju možda ne znaju, taj kraj je, u stvari, najteži i najduži. Početak je najlakši i najbrži. I deluje ti da si uradio – kaže ono pravilo 80/20, znaš pravilo?

Ivan Minić: Da, da.

Vitomir Jevremović: Znači, 20% vremena ti treba da dođeš do 80% proizvoda, a onda ti treba 80% vremena do dođeš do 20%, završiš poslednjih 20% proizvoda. I to je zaista tako.

Ivan Minić: Naročito ako imaš poremećaje, i nikad nije dovoljno dobro… Sve ove metodologije koje su došle uz startape i to sve vreme pokušavaju da nas nateraju da stvar pojednostavimo i dovedemo je do nečega što može da se tržišno testira, potvrdi pre nego što damo krv, suze i znoj da je završimo. Mi koji smo starovremenski ljudi – zvuči mnogo strašno kada ja to kažem u 36.

Vitomir Jevremović: Ne znam kako na ovim mikrofonima da kažemo: Mi smo stara ekipa! 🙂

Ivan Minić: Mi smo – ili ga radiš ili ga ne radiš. Nema to pa, dobro, napravićemo MVP, pa ćemo da probamo, pa ćemo da vidimo šta će da bude. Ne, brate. Mislim, OK, napravićemo, ali to će realno da budem tri puta kompleksnije nego što taj minimum nečega što možeš da pustiš na tržište. I to sa jedne strane jeste ograničenje i jeste problem i jeste nešto što te stavlja u nezgodnu poziciju. Sa druge strane, brate, kad ga napraviš – napraviš ga.

Vitomir Jevremović: Pa, da. Ali, i vremena su se promenila. Mi smo ranije kupovali gotov softver. Ti dođeš, pa kao auto – ne kupuješ ti beta verziju automobila. Ili imaš auto ceo ili nemaš. Tako smo mi ranije. One starije generacije se, naravno, sećaju: Imaš softver, snimiš softver na disk, i pokreneš ga i on radi. I sve radi, nema ništa da ne radi. Nema bugova, nema ničega, sve radi. Mislim, obično je tako bilo, bar u ono vreme se sećam. A u današnje vreme je potpuno normalno da ti ništa ne radi i da ti stalno nešto novo implementiraju i da ti menjaju… Ja sam poludeo bio – prvi put sam dobio epi napad kad je Fejsbuk krenuo da menja stvari. Jer sam bio u fazonu: Alo, bre, ja sam se pretplatio na ovaj servis, a ne ovaj novi što mi sad vi ste mi implementirali!, razumeš.

Ivan Minić: A oni su baš posebno hipici po tom pitanju. Jer oni kao promene nešto i ne dokumentuju to nigde. Nego kao: Pa, u naredna tri meseca će neko da sedne i da iskuca na osnovu feedbacka korisnika.

Vitomir Jevremović: Pa, da, ali to pričaš o ovim biznis stvarima. Ali, oni su menjali, bre, interfejsu, korisničkom interfejsu sve!

Ivan Minić: Sve!

Vitomir Jevremović: Hoću da kažem, i tu je krenuo taj trend onlajn proizvoda, u stvari, koji su postali softveri i koji su onlajn.

Ivan Minić: Onlajn poluproizvodi.

Vitomir Jevremović: Da, poluproizvodi. Da, u stvari, se softver pred tvojim očima kao korisnika menja. Ono što si ti kupio ili platio prvi put, to nije ono što ti imaš sutra ili prekosutra, imaćeš za dva meseca. Ja nisam zadovoljan sa generalnim razvojem i softverske industrije i projekt menadžment pristupa svemu to. Nema više projekt menadžmenta, pravo projekt menadženta. Ne postoji. Znači, ja se sećam, bre, ranije kad smo radili ozbiljne projekte, pa imaš gantt dijagram, pa su se radili PERT dijagrami, pa se to planiralo, pa ekipa, pa tim, pa za raspored, pa za zadacima, pa po mecima, pa nešto… Ko to sad ima… Ain’t nobody got time for that ili kako kaže ona crnkinja. 🙂 Nemaju, bre, ljudi vremena više ni za šta. A znaš onda do čega dolazimo? Dolazimo do jedne površnosti. Mi trenutno živimo u društvu površnosti. Sve je površno, sve je nema veze, sve biće zaboravljeno. I sve je tačno tako. Znači, niti je završeno, niti je kompletirano, niti postoji fokus, niti postoji jasan cilj, niti želja da se nešto nekako uradi. Nego to sve idemo od danas do sutra. Cela planeta, bre, počela tako da funkcioniše. Nije to kao Srbija, nego cela planeta. Ja razmišljam o tome mnogo ozbiljnije nego ranije zato što imam ćerku. I razmišljam o tome šta će ona da gleda na televiziji, šta će da gleda na Jutjubu, kako će da izgleda njen proces ulaženja u civilizaciju. Pa, to je skandal. Hvala Bogu ima na Jutjubu Kolibri. Pa, sad puštamo Kolibre, pa se nadam da ćemo puštati one stare Branke Kockice i slične stvari koje su bile ranije. A gde su takvi programi danas?

Ivan Minić: Mislim, ti možeš danas da praviš Branka Kockicu, ali ne možeš da praviš jednog dnevno. A ti sad ako nemaš daily upload, ti si irelevantan.

Vitomir Jevremović: Da, da! 😀

Ivan Minić: Ko ima toliko zanimljiv život da ima smisla da radi daily upload? Ali, postoje ljudi, ne kažem. Ima ljudi koji imaju toliko zanimljiv život. Ali, brate, nema ih ni izbliza onoliko koliko ljudi to radi svaki dan. I onda ti je sve negde u tom vrlo čudnom oblaku površnosti i svega sličnog. To što kažeš kako se platforme menjaju, kako se sve te neke stvari menjaju – jebote, ona stara inženjerska mantra je: Nije važno da li je dobro ili je loše, važno da je predvidljivo. E, sad ništa nije predvidljivo.

Vitomir Jevremović: Ništa.

Ivan Minić: Ništa ne možeš da pretpostaviš šta će da se desi za šest meseci do godinu dana. U najboljem slučaju ako si u dovoljan važan, oni te obaveste unapred. Ali, ne uz varijantu birate hoćete ili nećete. Ne, ne! Mi ćemo ovako, pa prilagodite se ili umrite.

Vitomir Jevremović: Agree! 🙂

Ivan Minić: Ali, eto, dobićete 6 m. ranije hardver na kom možete da testirate prelazak na novu tehnologiju, koja sve suštinski menja i moraćete da prepišete ceo softver, ali dobićete mogućnost da platite hardver 6 m. ranije da biste na njemu testirali.

Vitomir Jevremović: Da, bukvalno.

Ivan Minić: To naši fini ljudi iz omiljene kompanije Epl mnogo vole da urade. Kad sam kod hardvera, tvoja priča je krenula kroz softverski inženjering. Zašto softverski inženjering? Zato što to u principu ne košta ništa. Odnosno, nije baš da ne košta ništa. Treba ti nešto da bi mogao to sve da radiš, ali u suštini to je mnogo pristupačnije i jeftinije i tu kreativnost je ta koja te vodi, ali ne moraš sad da ulažeš neke beskonačne količine novca, posebno to vreme – Srbija, piratski softver, itd. U kom trenutku krećeš da se igraš ozbiljnije sa hardverom?

Tranzicija sa softvera na hardver

Vitomir Jevremović: Pa… Pa, recimo da smo krenuli – imao sam jednu firmu, zvala se Eyvision.

Ivan Minić: Sećam se.

Vitomir Jevremović: E pa, tu smo krenuli da se igramo sa hardverom. Tad sam krenuo da pravim svoj prvi hardver. Kao, prvi hardver. Pravili smo veliki multi-touch ekrane, koji su bili spektakularni, u smislu da su bili samo staklo, tu osetljivi na više dodira.

Ivan Minić: O kojoj godini pričamo? Čisto da ljudi steknu utisak.

Vitomir Jevremović: Jao, čekaj sad da…

Ivan Minić: 2003-04.?

Vitomir Jevremović: Ne, 2007-08. 2008. 08/09.

Ivan Minić: Dobro.

Vitomir Jevremović: Decembar. Novembar, decembar, pa na 2009. Da. 2010. kreće Communis. To je 2009. I to je, u stvari, mi smo dobili finansiranje tada za to i tad sam napravio firmu sa tom gospođom koja je finansirala ceo projekat. 2008. na samom, u stvari, u momentu globalne finansijske krize mi dobijamo finansiranje, potpisujemo ugovore i šta ti ja znam. I kreće raspad, i hvala Bogu, nije povukla lovu tada koju smo dogovorili, itd., nego je to sve bilo kako treba. I tu sad isto ima milion anegdota i priča. To je sad opet priča koja je trajala nekih godinu dana otprilike, i zašto je trajalo toliko kratko i kako se… Završila se eksplozijom i tako. Ali, hoću da kažem, tad smo krenuli da radimo taj multi-touch hardver. Mene je tada potpuno fascinirala ta multi-touch tehnologija. To je bilo pre ajfona. Ajfoni su izašli 2010. g., mi smo tada već krenuli da radimo eksperimente sa interfejsima, sa više ruku, sa pinch, zoom, rotate i sličnim stvarima.

Ivan Minić: U tom trenutku je to postojalo samo u filmu Toma Kruza…

Vitomir Jevremović: Minority Report!

Ivan Minić: Minority Report.

Vitomir Jevremović: Da, bilo je tu još par nekih klipova. Community se napravio oko tih do it yourself multi-touch ekrana. Pa smo mi naručivali lasere iz Amerike, pa su ti laseri… Najbolje nam je radilo, u stvari, varijanta da nismo imali ni dostupnost ovde materijala sa kojima smo mogli da radimo, pa je najbolje radilo kad smo puštali laserski zrak u liniji. Znači, laser razbiješ u liniju, pa onda ta linija kada prst preseče taj, u stvari, ravan laserske svetlosti, onda možeš kamerom kad snimaš iz drugog pravca možeš da vidiš gde su prsti dotakli to. Pa se onda kao pusti laserska linija preko staklene površine, u stvari, preko neke površine, koja je na kraju morala da bude staklena zato što ako nije staklena, nije dovoljno ravna. Pleksiglas se uvija. I tako, razni eksperimenti, fejlovi. I onda smo detektovali te prste i pravili smo te prve uređaje za multi-touch interfejs. Čak smo krenuli neki naš operativni sistemčić da radimo koji bi bio za te multi-touch stvari. I napravili smo taj prvi komad. I to je koristio… Imali smo – i tad, u stvari, počinje moj put u marketing kroz taj prvi projekat i kroz Eyvision firmu. Filip Moris je iznajmio četiri ta uređaja. Mi smo napravili arkanoid bili, sa igra se ovako dvoje ljudi u isto vreme. Na tom jednom displeju igrali su akranoid. Na tri žurke: Beograd, Niš i Novi Sad. To je izgledalo kao milion dolara. Nemam slike toga nigde, jer to je bilo zabranjeno da imamo. Možda bi mogao čak i da nađem negde, ali to je izgledalo ludilo. Četiri komada ovako poređana velika, redovi bili ispred, ljudi čekali da igraju. Baš je bilo spektakl.

Ivan Minić: Ulazak u takvu neku priču nosi sa sobom jedan novi set problema. Za osobu koja voli sebi da komplikuje život i u jednostavnijim okolnostima, to predstavlja jedan potpuno novi poligon da se sebi komplikuje život.

Vitomir Jevremović: Pa, da. Hardver je… Mislim, mi i dalje radimo sa hardverom, je li, realno. Pravimo touchscreenove, izmišljamo čuda neka nova sa senzorima ako imamo prilike da to radimo, ali je hardver jedna teška stvar. Zato što prvo treba da znaš to da radiš, drugo treba da imaš inženjere koji će to umeti da sastave, stručnjake… Ipak je to nešto fizički opipljivo, tako da podložno je pucanju, pa je podložno… 🙂 Ne možeš ti da nabaviš u Srbiji, nemaš dostupnost. Sad ideš u Mikro Princ da kupuješ raznorazne kontrolere, čuda. Dobar dan, ja došao… Je li imate ovaj izvor svetlost?! Poslednja stvar koju sam radio to od hardvera i to sad čeka da se završi je… Zovem ga 2.5D skener. Tačnije, to je specijalni skener, tj. nije skener, tehnologija skeniranja slika – tj. kad kažem slika, mislim na umetničkih slika – gde možemo da izvučemo finu teksturu sa površine slike. Znači, neravnine, kao i odsjaje, što je posebno teško. Četiri sloja detalja se skidaju. Skida se originalna boja, reljef, odsjaj i jačina odsjaja. I to su četiri teksture koje se dobijaju od toga. Ali, to je opet sada za to tržište umetnina i budućnosti digitalizacije kulturnog nasleđa i digitalizaciju umetnosti dosta važno, a to je isto hardver. Ali se u suštini taj hardver sada sveo na augmented reality i na jedan izvor svetlosti koji se kruži oko slike i slika se fotoaparatom. I onda komplesna matematika radi iza toga i dobijaju se te stvari. Tako da, eto, prave razne stvari. Ne znam stvarno… 🙂 Ti si prvi put neko ko mi je rekao da komplikujem sebi život na taj način i sad mi to odzvanja u glavi. Ja mislim da neću moći da spavam. U pravu si!

Ivan Minić: Nisi prvi gost kome sam to rekao. Ima dosta gostiju ovde je bilo kojima sam ja rekao da oni mnogo vole da sebi komplikuju život, ali ne bi bilo interesantno da nije tako. 

Vitomir Jevremović: Ali, ne bi bio život život da nije komplikovan, da ga ne zakomplikuješ sebi. Jer ako ti imaš taj drive da u sebi da praviš takve stvari – ne možeš ti da kopiraš nešto obično što već postoji, ti moraš da izmisliš nešto novo. Tebi, što kažu, imaš pundravce u dupetu, razumeš. Ne daju ti mira. Nešto te pecka ovde i ne vredi. Ne vredi, ne možeš ti protiv toga. Tako da…

Ivan Minić: Kako se tvoj život razvijao u poslednjih 10-ak godina?

Svet marketinga: Dodir sa realnim životom

Vitomir Jevremović: Pa, evo u tačno 10-ak g. razvijao se tako što sam izašao iz Communis marketing agencije, gde sam bio direktor, začetnik digitalnog sektora, u stvari. Posle Eyvisiona sam otišao u Communis i počeo da radim kao u digitalnom marketingu, koji je tad praktično nije ni postojao.

Ivan Minić: Tako je.

Vitomir Jevremović: I u to vreme smo mi pričali klijentima da treba da dođu na Fejsbuk i da je Fejsbuk nešto novo što treba – desiće se. Oni su bili u fazonu: Važi, važi. Pusti nas Fejsbuka.

Ivan Minić: Dobar si dečko. Dobar si dečko.

Vitomir Jevremović: Kakve, bre, društvene mreže. Koje su to gluposti! I onda kroz godinu ili godinu i po dana su oni dolazili kod nas i pričali o tome kako mi da budemo na Fejsbuku. I tu je krenulo, u stvari, taj, mogu da kažem, taj momenat je bio ključan, preloman u mom životu. Prvo, zato što je to bila prva, prava firma u kojoj sam ja radio. Ja pre toga nikad nisam radio u firmi. Ja sam pre toga uvek nešto svoje gurao.

Ivan Minić: Radio si u svojoj firmi.

Vitomir Jevremović: U svojoj firmi, da. Ali, to nisu bile prave firme. To su sve bili neki projekti, nešto kombinacija nekih, ne mogu da kažem sad, ideja. Znaš, imaš Centar za digitalnu arheologiju na Filozofskom fakultetu. Dobiješ finansiranje, ne komercijalnim aktivnostima, nego pisanjem projekata. Pa, onda taj novac nije klasičan novac. Tu se plaćaju neki silni porezi na to, pa uzima fakultet svoje, pa ovo, pa ono. Nemaš biznis model po kome funkcionišeš, nego se tako dovijaš. Pa, onda dobiješ finansiranje u kešu, pa onda šta da radiš sa tim kešom. I tako, razumeš, to je sad sve Srbija, brale! Nemaš od koga da učiš. Ti tad nisi imao od koga da učiš zaista, da te neko posadi i kaže: Vidim da si ti dečko talentovan. Hajde sad da ti objasnim kako se to radi. Ja bi prvi to saslušao. Ja bi danas saslušao da neko dođe i da mi kaže: E, super ste vi. Imate firmu, sve strava. Ali, gledaj sad kako ćemo da uradimo pravu stvar. Nisam došao do toga nikad. Uglavnom, da se vratim na temu. Communis marketing agencija, Ivan Stanković je direktor, cijenjeni. Zvao je sebe predsednik, ne direktor. Uglavnom, stvarno voleo sam ga i tada, volim ga i danas. Super je lik. Obožavam ga. I potpuno mi je jasno koliko sam se zeznuo u životu. Znači, ja sam se zeznuo u životu što nisam krenuo da radim u nekoj firmi ranije. Da prođem kroz sistem, da radim negde sa kolektivom, u kolektivu, da naučim kako to izgleda. I tada sam naučio jednu važnu stvar, a to je da je ponuda, tj. cost estimate kraljica, a faktura kralj. I tu počinje i završava se svaka priča. I ja to nisam znao ranije. Mislim, ne na taj način. Slali smo mi fakture i tada…

Ivan Minić: Ti si imao nešto potpuno drugo. Ti si imao drive da nešto napraviš.

Vitomir Jevremović: Tako je! Tako je! Ali, tu kreće, u stvari, moj pravi profesionalni, da kažemo, razvoj. Pravi. I momenat kada u Communisu uplivavam – i zato ja kažem svima, bukvalno savetujem, to ti je isto jedan od saveta: Ko hoće da se bavi nekakvim IT-jem, nekakvim inovacijama, nekakvim proizvodima, šta god da je, idi, bajo, radi u marketing agenciji jedno godinu-dve-tri…

Ivan Minić: Ili u nekoj ozbiljnoj firmi.

Vitomir Jevremović: Ne, ne, ne. Baš marketing agencija. Sad ću ti reći zašto. Šta je fora? Tebi prođe – to je jedno, kako bi rekao, to je jedan koktel, jedan koncetrat jednog iskustva za godinu-godinu i po dana.

Ivan Minić: Bootcamp.

Vitomir Jevremović: Ti ne možeš da zamisliš šta je meni prošlo kroz ruke za godinu dana-godinu i po dana koliko sam bio u Communisu.

Ivan Minić: Sećam se. 🙂

Vitomir Jevremović: To je po 15 projekata dnevno se radi različitih. Ja tačno se sećam situacije. Sad idem kod Stankovića gore, pričamo nešto o Narodnom muzeju, o virtuelizaciji – uvek sam bio u muzejima i toj priči – i sad završili smo taj genijalni sastanak. Hoćemo tadašnjem ministru kulture da ispričamo tu genijalnu ideju, šta bi tu moglo da se radi, ovako-onako. Uglavnom, ja sad izlazim iz njegove kancelarije posle dva sata sastanka, ozbiljne kreative i ideja šta bi moglo da se radi, silazim dole i zaustavlja me koleginica na hodniku i kaže: Vitomire, samo ona kampanja za Ariel što smo sada radili, nije za Ariel, bila je za Persil, tako nešto, Rekli su da povećamo font i zlatnici budu veći u kadru. Molim te, to vidi sa ekipom da uradiš! Kapiraš, pričamo o digitalnoj kulturi i svemu tome, i kao odmah, u roku od pet minuta ja se prebacujem na Persil, a onda posle Persila idem na Akva Vivu, tj. na Knjaz Miloš, a onda… Znači, to su takvi klijenti, kakve priče, kakvi susret – kako ja volim da kažem kad radimo sada i kad nam dođu klijenti – sa realnim životom. To je ono što je označavala ta prekretnica u mom životu, u radu u Communisu. Dodir sa realnim životom. Pre toga je bila jedna fantazija, koja je dala raznorazne interesantne stvari: od kikindskog mamuta, interaktivnog Beograda, u krajnjoj liniji flipera i svačeg nečeg još što se tu dešavalo. Ali, to je bilo jedno sanjarenje, jedan san. I onda je bilo jedno buđenje. Jedan rad sa realnim ljudima, na realnom tržištu, u realnim uslovima. I posle toga kreće, u stvari, moj pravi profesionalni razvoj, gde pravim svoju firmu kad sam izašao iz Communisa i krećemo da radimo, da pravimo proizvode za klijente po potrebi za fakturu, za pare. 🙂 Šaljemo ponudu. Ponuda biva usvojena ili ne. Onda mi radimo projekat i naplatimo ga. Ali, hoću da kažem, zašto preporučujem ljudima marketing agencije? Jer ti kada radiš u jednoj firmi, koja god da je, koja ima svoj proizvod, koja se bavi svojim tržištem, to je jedno. A drugo je kad dobijaš koktel svih firmi – mislim, svih firmi, gomile različitih firmi, različitih tržišta, različitih proizvoda, različitih nastupa na tom tržištu. Pa, neke firme umeju da urade dobar brifing, neke firme ne umeju da urade brifing uopšte. Neke ti firme dođu sa pričom: E, ovako nam izgledaju naši pillar brenda, i šta ti ja znam. A neke firme dođu i kažu: Ko vam je konkurencija? -Pa, ne znamo ko nam je konkurencija.

Ivan Minić: Napravi da bude svetski.

Vitomir Jevremović: Da. Napravi da bude vau, treba nam nešto inovativno. -Koliko vam je budžet? -Pa, 2.000 eura. -Pa, super. To je neverovatna količina raznoraznih nebuloza sa kojima se susretneš. I onda posle određenog perioda svega toga prosto naučiš kako cela ta stvar funkcioniše: kako funkcionišu brend menadžeri, kako funkcionišu velike kompanije, kako funkcionišu male firme, koja je razlika između jednih i drugih, kako se razgovara sa jednim, kako se razgovara sa drugima, koga da poštuješ, koga da ne poštuješ u smislu otvoreno ti kažem to što ti pričaš nema veze s mozgom, razumeš. Zato što prosto nije sad stvar u tome da – ne bi voleo da ljudi tripuju da sam ja sad neki egoista ili nešto. Samo sam u fazonu slušaj šta pričam. Zato što to što pričam ima neki background. I uvek ću prvi reći izvinjavam se, oprostite, najdublje se izvinjavam ako nešto sam pogrešio, a dešava se. Daleko od toga da se ne dešava. I sa kolegama u firmi i sa klijentima i slično. Ali je poenta u tome da, što ti kažeš, malo smo sad već stariji i 20 g. se bavimo nečim. U tih 20 g. kao mobilnih aplikacija koliko hoćeš, kakvih hoćeš, AR, VR, društvene mreže, aplikacije za društvene mreže, te ovo, te ono. Znaš ti šta je sve prošlo kroz moje ruke.

Ivan Minić: Znam. 🙂

Vitomir Jevremović: Da. I onda dođe ti neko sa nekom novom idejom: Ovo treba da radimo, ovo je super, ovo je novo! To će da uspe! Ja ono u fazonu polako.

Ivan Minić: Ja se samo sećam jednog projekta. Mislim, sećam se dosta tvojih projekata i sećam se nekih koji su bili vrlo vidljivi i po gradu, itd. Ali, jedan projekat je mene oduševio u to neko vreme kad je meni to sve bilo, brate, nezamislivo, a to je bio neki interaktivni šank. Znači, taj interaktivni šank je bio potpuno ono… To je bio momenat kad kao klinac si, imaš neke pare, po prvi put u životu imaš neke pare, možeš da izađeš na neko piće i da se ne prebrojavaš i to sve, i kao: Sad ću da odem tamo. Zato što tamo kad spustim čašu, onda će da se dešava nešto oko nje. Pa ću ja da pomeram ovako kao idiot. Dok ljudi normalni piju i muvaju ribu, ja ću da pomeram čašu i da gledam kako prati je. 🙂

Prvi interaktivni šank u Srbiji

Vitomir Jevremović: Jao, taj šank je priča za sebe. U stvari, realno kad pogledam, svaki projekat je priča za sebe. Ima svoje neverovatne stvari. Znači, taj šank… Au, kad se setim tog šanka. Znaš, sad kad bi mogli ovde da zasednemo. Ne znam da li ovi ljudi – da li im je ovo zanimljivo što pričam. Da, interaktivni šank – to je prvi i poslednji interaktivni šank u Srbiji, a, bogami, i u regionu koji je rađen. Radili smo 6 m dugačak šank. Jedan je bio 6 m, a drugi je bio 4 m. U istom lokalu, u Undergroundu. I vidiš kako se u životu sve vezuje jedno na drugo. To je, u stvari, taj interaktivni šank je mene naterao da otvorim DOO. Zato što smo morali da naplatimo šank zvanično, naravno, kao firma. Ali smo morali kroz tu naplatu da kupimo opremu. A da bi kupili opremu, dosta je nezgodno – kupuješ opremu kao agencija. Pošto sam prvo imao agenciju, tj. preduzetničku radnju. A onda kupuješ opremu, a PDV, razumeš?

Ivan Minić: Greota.

Vitomir Jevremović: Tako je. I onda daj kupi DOO, kupujemo deset projektora. Svaki projektor na po metar, razumeš.

Ivan Minić: Sećam se.

Vitomir Jevremović: I onda je bila varijanta, naravno, da se otvori DOO. Tako da je Digital Mind DOO je, u stvari, nastao kao potreba zbog interaktivnog šanka. A taj projekat je nama doneo Peca Ristić, a Peca Ristić je, u stvari, nama doneo prvi projekat koji je rađen sa Filip Morisom tada u Eyvisionu. I sve to je totalni splet neverovatnih okolnosti. Uglavnom, i radili smo taj šank. To je neverovatno stvarno bilo. Urađen je, pa slagaću te, ja mislim od nule za 25 dana, recimo. Tako nešto. Nemoguće! Znači, bila varijanta hoćemo, hoćemo, hajmo, planiranje, levo-desno, i onda na kraju kad je moralo da se plati zato što se moralo da se kupuje oprema i… Pa, onda nemaš deset istih projektora u Srbiju, pa ne možeš da nađeš nigde na stanju da imaju deset istih. Nije bitnih kojih, bre! A meni su pritom trebali oni short throw, znaš, uski. Pa, nije moglo to, pa onda koji imaju na stanju. Onda smo mi prilagođavali hardver, tj. noseće stalke za projektore i slične stvari projektorima koji su mogli da se nađe njih deset. Jer ja po specifikaciji šta mi treba, ali to ne može da stigne u Srbiju iz Austrije ne znam koliko. I sad mi zovemo ove iz BenQja: Je li hoćete? Možete da garantuje da će stići? A njima se otvara klub na dan, a šank finansira klijent. Znači, nema zezanja. Potpuno… I onda smo našli neke Epsone, nebitno. Tu sad moralo sa ogledalima da rešavamo celu stvar, a ogledala prave duplu sliku. Pa, onda ne možemo sa ogledalima. Onda first surface mirror, pa gde da nađemo u Srbiji first surface mirror. Pa, ne znam, neki lik u Čačku, lupam, radi first surface… First surface mirror je ogledalo koje ima reflektujuću površinu na gornjoj površini ogledala. Tebi svako ogledalo ima reflektujuću površinu sa zadnje strane ogledala. I kad pustiš projekciju u ogledalo, pukne ti slika na drugu stranu, ti imaš duplu sliku. A ovde nemaš duplu sliku, jer…

Ivan Minić: Jer ogledalo je suštinski staklo koje sa jedne strane ima srebrni fil.

Vitomir Jevremović: Da, tako je!

Ivan Minić: A taj fil je sa zadnje strane da bi bi zaštićen.

Vitomir Jevremović: Sa zadnje strane, a tebi treba sa prednje strane da ne bi bila dupla slika, razumeš. Mislim, šou! Pa, onda projektujuće površine, pa to nije moglo. Pa smo išli da tražimo folije neke. Nema nigde folije. Sad folija mora da pušta svetlost s jedne strane, a infracrveno svetlo da prima s druge strane. A pritom ti puštaš infracrveno svetlo s donje strane, pa se ono reflektuje od prstiju s gornje strane i vraća nazad dole. Tako da to mora da bude duplo propusno.

Ivan Minić: Da bi mogao da ispratiš šta se zapravo dešava.

Vitomir Jevremović: Tako je, na šanku! I sad to je bilo nespavanje jedno tri dana. Montaža je trajala pa ja mislim jedno 36 sati u kontinuitetu bez spavanja. I tako, bilo je baš… I sad nema licenca za kamere, pa sad treba kamere, pa nema licence, pa kupuj, pa zovem drugaricu u Ameriku da ona kupuje. Sve se dešava. Klub se otvara, recimo, slagaću te, u osam. Šank je proradio u tri minuta do osam, ali je proradio na nivou sve radi. I sve radi savršeno. Znači, ja sam bio u fazonu je li ovo realno. Jer kad su takve sitaucije, ti ništa ne gledaš oko sebe, ništa ne slušaš oko sebe. Samo si fokusiran u jednu tačku – da se to desi. I nebitno je. I samo sklanjaš ljude sa strane i samo fokus, fokus, fokus. Svi potezi, sve mora da ide jedno za drugim, jedno za drugim. Pa, kad ima fejlova, a sve vreme sve su fejlovi: ovo ne može, ovo ne može, softver ne radi, licenca ne radi, poveži ovo – ne radi, poveži ovo – ne radi… Rešavanje sitnih problema. I, uglavnom, šank proradi. Klijent dolazi, stavlja čaše, sve radi. Ovi iz kluba ne veruju! Pa da su oni tu sve vreme i gledaju u kojoj smo mi agoniji, razumeš. I u fazonu su: Vi si Bogovi! Kako? Kako?! Ja rekoh: Ćuti, eto!

Ivan Minić: Ne pitaj!

Vitomir Jevremović: Ne pitaj! Uglavnom, proradilo i sad je dolazimo do interesantne priče šta se dešava sa šankom. Znači, to ti je… Sve u Srbiji je isto, isto, isto. Znači, napravili smo proizvod kakav ne postoji nigde. U to vreme mislim da u Evropi možda nije postojalo ništa. Pazi, koja je to godina! Intekaktivni šank!

Ivan Minić: A to ti je ona priča, znaš, možda i postoji u Evropi: Oni su dali dva miliona evra da se to napravi. Možete vi to isto da napravite za 20.

Vitomir Jevremović: Pa, mi ga napravili za 20.

Ivan Minić: Pa, znam. 🙂

Vitomir Jevremović: Pa, šta da ti pričam. Uglavnom, šta je poenta? Poenta je u sledećem. Dve su stvari tu jako bitno. Prva stvar je dodir sa realnošću, što ja kažem realan život. Šta se sad stvarno dešava za tim interaktivnim šankom? Mi smo zamislili da ćeš ti da dođeš sada tu – ne ti, nego svi – ti si jedini koji je dolazio, stvarno ispuštao to i gleda čaše i gleda šta se dešava. Dođu ribe, brate, spuste jakne na šank, spuste pljuge na šank, spuste telefone na šank. Spuste sve. Zaklone one površine. Nema nigde… Boli nju uvo što je onaj šank interaktivan i što tu nešto sija. Za nju to sija. Ona je spustila jakne. Jer ja gledam šta se dešava, jer sam zainteresovan, naravno, i šta se dešava sa šankom. Uzela jednu tašnu, drugu tašnu, ranac i sve ih spustila na šank. Zašto? Jer šank je velik i jako zgodan da se sve stavi na njega! 🙂 Tako da smo mi veče za večeri završavali sa prepunim šankom jakni, torbi, telefona, i, naravno, i pića. OK, sve je to u redu. I da u suštini softver koji je zamišljen bio da bude čaša do čaše povezana nekim linijima, gde idu neke rečenice, nešto, da to uopšte nije moglo da radi, Zato što ti spustiš jaknu, ono cela jakna svetli s druge strane, kamera vidi… Znaš, ne vidi jednu čašu, nego vidi haos. I ja za glavu, šta ćemo da radimo. Uglavnom, šta je poenta? Poenta je u tome da prvo je susret sa realnim životom izgledao tako. A drugo je sve što u Srbiji što se radi – ti uradiš takav projekat, klijent vidi da to sve radi, potpiše tamo verovatno uradili smo to, dobro je, OK, naše sponzorstvo je uspelo; klub kaže: Klijent je uspešno, sve je zadovoljan je. OK, imamo šank koji radi. Super, super, sve je u redu. I niko se time više ne bavi. A taj šank je mogao da bude atrakcija, da ne pričam, što i jeste bio, ali moglo je da bude još veća atrakcija. I mi smo mogli da proučavamo šta ti ljudi rade za šankom i da prilagodimo softver u sledećoj verziji tome šta se stvarno dešava.

Ivan Minić: Dobro, kad uzmeš u obzir šta ljudi rade za šankom, to ne može da se prilagodi.

Vitomir Jevremović: Pa, da ti ne pričam da je pukao šank u jednom trenutku, jer je neki baja, crnja neki, košarkaš se popeo bio na šank i skakako po onom staklu! Znači, ja sam bio u fazonu dobro nije…

Ivan Minić: Dobro nije poginuo.

Vitomir Jevremović: Osekatio, razumeš! Uglavnom, šta hoću da kažem? Poenta je u tome da ti kada napraviš nešto i kad je to nešto vau, to što ti u tom trenutku misliš da je to vau, to uopšte ne mora da znači da to radi onaj posao za koji je namenjen. I mi smo mogli da proučavamo šta se dešava za tim šankom i da učimo iz toga i da eksperimentišemo, jer to je sada postala podloga koja je mogla da bude digitalna za eksperimentisanje razno i za sponzorstva drugih brendova i za raznorazne ideje koje su tu mogle da se dese. Znaš, ti imaš sad čašu, pa možda mogu da idu neke munje oko čase, nešto. Pa, ako ova spusti torbu, daj da oko torbe krene nešto da se razliva, da se nešto dešava, znaš. Ali, niko nije imao volje da se dalje bavi tim šankom. I takav ti je, u stvari, svaki projekat. Mislim, u Srbiji manje-više. Ne znam da li bih mogao sad da navedem jedan koji nije takav. Evo ti još jedan primer. Milion, u stvari, jedan primer. Svi primeri su takvi. Ali, evo jedan primer: Telenor banka. Prvi augmented reality vodič za banke.

Ivan Minić: Sećam se.

Vitomir Jevremović: Znači, ludilo isto. 3D skenirali smo Benčinu kao glumca, radili mu motion tracking, face tracking, koji u to vreme nije postojao. To je tek posebna priča – face tracking. Oživeli ga na karticama banke. Isto neki nerazuman rok. Isto je neki pritisak neverovatan da se to desi, da to izađe, da to bude vau, da to… I sve što smo rekli da će da desi se desi. I aplikacija je bila takva kakva jeste i radila je savršeno. I sve je bilo top, top! U to vreme prvi put viđeno kod nas! Telenor… To je bilo otvaranje Telenor banke, aplikacija za otvaranje banke. Kao digitalna banka, digitalni vodič, virtuelni vodič. Pazi, to je bilo koliko – to ima jedno 6-7 g. sigurno kako se to desilo.

Ivan Minić: Tako, tako.

Vitomir Jevremović: Telenor uzme – ja mislim da je on oglavašao tu aplikaciju bio, slagaću te, tri dana. Tri dana kampanja! Tako nešto. Bili smo kod Ivana Ivanovića u emisiji. Pravili smo kao neku foru da Ivan sretne virtuelnog bankara, levo-desno, to od marketinga. I to je to. I to je to! Mi smo u nekoliko navrata dolazili kod njih i rekli im: Ljudi, pošto kod nas na profilu je aplikacija uploadovana, rekoh: Imate, bre, downloade aplikacija. Ima, bre, 10-15.000 godišnje koji downloaduju ovu aplikaciju. Svake godine, već nekoliko godina. Daj da je upgradeujemo, da uradimo nešto s njom da zaživi. Ima organski download, razumeš. Ljudi skidaju. Ne plaćate marketing, ne plaćate ništa, a ljudi downloaduju aplikaciju! Daj da je malo upgradeujemo: promenimo malo tekst, uradimo neke nove fore, da ne bude blam i da se to koristi dalje. A sa druge strane i da možete to opet da marketinški dobro pokrijete da to bude nova fora. -Ne, ne, ne. Nismo zainteresovani. Zato što neke druge stvari su sada bitnije. Zato što je sada nova kampanja. I to je bila kampanja za otvaranje banke. To je poslužilo svojoj svrsi. Mi smo to odradili i to je bilo super. I to je to. I ključna reč u srpskom marketingu je reč kampanja. Sve se radi kampanjski, sve se radi od danas do sutra. Ne postoji nigde strategija, ozbiljna ne postoji nigde, plan na godinu-dve-tri-četiri. Znaš koliko primera imam? Do sutra bi mogli da pričamo.

Ivan Minić: I ja isto. Ali, tu postoji, znaš, i onaj momenat koji ja negde razumem, ne slažem sa njim, ali ga razumem, a to je onaj isti momenat kao zašto na nivou politike se neke stvari ne rešavaju, iako bi možda mogle. Ne mogu da se reše za jedan mandat. I ako ne mogu da se reše za jedan mandat, neće niko da ih počinje. Bez obzira na to koliko je to važno. E, ovde isto i sa klijentima. Treba da se nešto radi četiri godine, ali neću da budem tu četiri godine. Ja ću posle dve godine da palim u drugu firmu, jer ovde neću da dobijem ponudu za unapređenje, dobiću ovamo više para, whatever. Ali, kao imaš čoveka koji ti je ključni resurs i možda nekoliko ključnih ljudi, da kažemo, po sektorima, ti ćeš da dozvoliš da ti ljudi odu, a sve što treba je da ih samo s vreme na vreme ispoštuješ i to obično kao posledicu nekih rezultata koje ostvarili. Ne treba ti nikog da nagrađuješ zato što je on lep i dobar čovek, nego ti ga čuvaš zato što on pravi rezultate. Pa, ako nećeš da ga čuvaš, praviće ih neko drugi, ali nećeš imati taj kontinuitet. Konstatno ćeš imati stvar koja je to – na nivou, u najboljem slučaju, sezone. I svaki put kad dođe neko novi, sve se radi od nule.

Vitomir Jevremović: Da.

Ivan Minić: I onda se nikad ne pravi ništa veliko i trajno.

Vitomir Jevremović: Znaš koliko puta se nama dešavalo da nam dolaze klijenti koji su već naši klijenti, u smislu radili smo s njima ranije… Veliki problem sa našim poslom, ono što sam pričao da smo servis i da radimo za kampanje, u stvari, je upravo taj što je Digital Mind firma ima projektno orijentisana. Znaš, to je veliki problem. I to je ono što sam ja rekao da mi iz servisa pređamo u produkt, u stvari, da mi iz projekata prođemo u produkte. I da je to nekakva vizija za budućnost i cilj koji želimo da postignemo. Ali, imamo klijente, dođi i kao: Ej, je li biste mogli nešto?, mi kao: Pa, znate vi da smo mi već radili za vas? Znate da smo radili nešto slično? -Stvarno? Pa, nismo imali pojma! Pa, zato što informacije unutar firmi se ne propagiraju. Prosto, ima previše ljudi.

Ivan Minić: Naravno.

Vitomir Jevremović: I preveliki je broj promena koje se dešavaju unutar njih: fluktuacija, HR. 🙂

Ivan Minić: Ne, pazi. Ja sam se sećam, recimo, nekih situacija upravo tako sa klijentima, gde kao dobiju ljudi preporuke da rade sa nama, itd. I pošalju mi zahtev: Dajte neki portfolio, nešto. Ja im pošaljem portfolio gde je njihov logo 4. od 40 koliko ima. Aha, vi ste radili sa nama? A šta ste radili? Ja pošaljem spisak od 15 projekata u prethodnih 10 g. Kao: Stvarno? -Najstvarnije, brate! Najstvarnije!

Vitomir Jevremović: Pa, da, to je to. To je tačno tada.

Ivan Minić: Pa, ovde niko ne zna. -Pa, ne zna zato što pre 3 g. niko nije bio u firmi kada smo mi zadnji put radili sa vama! -U, pa… E, setila se devojka – iz finansija se setila. Pa, normalno da se setila devojka finansija kad je pustila fakturu.

Vitomir Jevremović: Kad je plaćala! Normalno!

Ivan Minić: Ali, to je prilično traumatična stvar. I mislim sve te priče su do jaja zato što ti stičeš neka neverovatna iskustva. I upravo to što si pomenuo negde – mi imamo to kompresovano iskustvo. Mi za 20 g. rada imamo 40 g. iskustva, jer smo radili te stvari koje su u suštini staviš mozak u blender, blenduješ, blenduješ, blenduješ, onda ga pustiš jedno osam sati da se smiri, onda opet. A konstatno radiš te neke nove i neverovatne stvari. I to je razvojno dobra stvar, ali za kao to da ostaneš zdrav i normalan baš i nije. Jer jednostavno previše stresam previše stresa kroz vreme. Na momente je to OK, posebno ko voli, ko voli taj adrenalin: Kao, brate! Da, sve se raspada i ništa nije OK, ali onog trenutka kad taj šank radi, brate, ti si kralj sveta!

Vitomir Jevremović: Nema te gudre koja može to da reši! 😀 Da, apsolutno.

Ivan Minić: U kom trenutku… Pomenuo si kako je nastao Digital Mind, tvoja firma koju dominantno ljudi na ovom tržištu znaju, marketari sa kojima si radio, razni klijenti sa kojima si radio neke konkretne stvari. Ali, priču u kojoj si ti sad – znači, s jedne strane je tu Digital Mind sa svojim projektima, ali priča u kojoj si ti sad već nekoliko godina krenuo da radiš je vezana za VR-All-Art projekat, koji je kad se pojavio, a ima tome dosta kako je krenuo da se pojavljuje negde, ja sam vidio i onako bio u fazonu: Jebote, ovaj ludak opet pravi nešto suludu! Šta praviš suludo? Šta već duže vreme praviš suludo?

VR-All-Art: Umetnost na dohvat ruke

Vitomir Jevremović: Da, pa projekat/firma se VR-All-Art. I to je, u stvari, Virtual Reality All Art. To je platforma za galerije, umetnike, muzeje, kolekcionare, biće i za univerzitete, škole; da ljudi mogu da kreiraju svoje virtuelne izložbe. I ideja je da stavimo što više, idealno kao sve galerije sveta i muzeje i umetnike na jednu platformu. Gde ti, u stvari, ulaziš u jedan svet, virtuelni svet umetnosti i kulture, gde posećuješ izložbe, gde se družiš sa ljudima, gde saznaješ više o kulturi i umetnosti, i u krajnoj liniji učestvuješ na tzv. art marketu, tj. kupuješ i prodaješ umetnost u virtuelnoj stvarnosti. I realnu umetnost, ali, naravno, da ćemo ići u pravcu digitalne umetnosti. Tako da vizija je došla u momentu kada smo krenuli aktivno da koristimo VR pre tih nekih 4, bogami, godine, ima možda i više sad, sa HTC Viveom prvim i razmišljanjima o tome šta je to bi u VR-u bilo za kupovinu, u stvari, specifično i bolje nego onlajn. I onda ne znam kako je prosto došla ideja da to može da bude umetnost i da to treba da budu izložbe. Zato što ti prosto u VR-u jedino možeš da staneš ispred slike ili skulpture ili nečega i da je sagledaš u njenoj celosti, a ne da na ekranu…

Ivan Minić: Potpuno je drugačije u odnosu na to kad vidiš dobru sliku. Koliko god bila dobra, i dalje je to je nekakva fotka i ti nemaš odnos prema tome.

Vitomir Jevremović: Tako je! Radili smo čak istraživanja sa drugarom mojim koji vodi Laboratoriju za eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, tj. radi u laboratoriji, ja mislim. Upravo oni se bave istraživanjem uticaja umetnosti na ljude, kako umetnost utiče na ljude. I dosada su radili sve realna istraživanja. I onda su radili istraživanje realna izložba – virtuelna izložba, kopija jedan na jedan kod nas u galeriji, i realna izložba – onlajn format izložbe. I neverovatno je da smo došli do toga da ne postoji statistički detektabilna razlika između doživljaja umetnosti u VR-u u poređanju sa realnim životom. A postoji i te kako između realnosti i onlajn prikaza. Tako da oni su dobili time, da kažemo, kart blanš da mogu da rade istraživanja, široka istraživanja o umetnosti u VR-u, upravo zbog rezultata tog istraživanja. Uglavnom, šta je poenta? Poenta da hoćemo da napravimo jedan novi sistem u kome ljudi više – znaš, tebi je umetnost da bi putovala negde, da bi ti izlagao negde u inostranstvu, to je pakao od troškova, od organizacije…

Ivan Minić: Od papirologije.

Vitomir Jevremović: Od papirologije, od svega. A ti ovde putuješ – za minut si u Londonu, Njujorku, posećuješ izložbe, galerije i slično. I ono što možda može da bude interesantno imamo sad novi rok i novi izazov i… U haosu sam ovih dana. Velika je stvar što sam došao dovde pričom, bukvalno. Imamo prvi rođendan u VR-u, koji radimo sa švajcarskim kolekcionarom koji zove svoji deset prijatelja. Kupio im je VR headsetove, poslao na poklon za svoj 60. rođendan. I naći će se sad u nedelju u VR-All-Artu, u našoj platformi, u njegovoj izložbi i imaće će virtuelni party sa avatarima. I to je sad novi, opet sledeći nivo, je da pored toga što imamo izložbe sad završavamo taj deo sa avatarima. I ti, u stvari, kad uđeš u VR, ti postaješ kao virtuelni lik i srećeš druge virtuelne likove i možeš da pričaš sa njima. Radićemo – ja se užasno radujem, to jedva čekam da se desi za par meseci, ja sam da ćemo stići – da uradimo i prve aukcije u VR-u, ali sa avatarima: da si ti sad na aukciji, i da stvarno dižeš ruku i da radiš aukciju. Mislim da će to biti neki drive koji je neverovatan. Ovo je toliko dobar osećaj da smo Aleks i ja prestali da imamo Zoom pozive, i da imamo uveče, kad hoćemo da pričamo, mi uđemo u VR i nađemo se k’o avatari da pričamo. Toliko je dobro. Znači, ljudi, svet se menja! Ne što ga mi menjamo, nego što se stvarno menja pred našim očima, da to nije normalno. I kripto ulazi sada duboko… Znači, haos će se dešavati u narednih 5 do 10 g.

Ivan Minić: Za kraj ovog razgovora, a mislim da ćemo da imamo bar još jedan…

Vitomir Jevremović: OK. 🙂

Ivan Minić: Kad se malo stabilizuje situacija. Za kraj hoću samo da se dotaknemo jedne stvari koje mislim da je jako kompatibilna sa onim što radiš i celom situacijom, a to je: Brate, pre godinu dana je krenula korona. I sve je otišlo do đavola. Sve!

Vitomir Jevremović: Kao, ne nama. 🙂

Ivan Minić: Mislim, u mom slučaju sredio sam život.

Vitomir Jevremović: Znam, slažem se.

Ivan Minić: Ali, u suštini, sve je otišlo do đavola. Jedan značajan deo posla je otišao do đavola. Event industrija ne postoji. Nema više putovanje, nema više svih tih nekih stvari. Hajde, bilo sporadično, ali, realno, to je… Pre neki dan sam gledao, baš sam pričao kolegama, iz nekog razloga taj neki period kraj marta početak aprila je period kad je gotovo nikad nisam bio u Srbiji. Pre godinu dana sam bio u Hjustonu, pre toga Kuba, Meksiko, a pre dve godine sam bio u Osaki, pre tri godine sam bio u San Francisku, pre četiri godine sam bio u Milanu, pre pet godina više ne znam, ali moguće da sam i tad bio negde. Nema toga. Brate, evo me, sedim ovde.

Vitomir Jevremović: Da, da.

Ivan Minić: OK, ne bunim se, ne žalim se. Kako je moglo da bude, meni je još i dobro. Nisam zakačio, vakcinisao se, sve super. Ali, brate, sve ono što smo mi negde posmatrali kao normalu je prilično otišlo do đavola, i ako se ikad, a nadamo, vrati, neće da bude isto. Neće da bude bez posledica. Mnogo ljudi je propatilo. Mnogo ljudi je našlo način – kad kažem ljudi, ljudi koji se bave poslom je našlo način da se adaptira, koji je više ili manje boleo, ali ko se adaptirao, jebi ga, preživeće nekako. Neće baš da bude najsrećniji zbog svega što se dešava, ali preživeće nekako ceo proces i sve. Šta se dešava sa vašim poslom?

VR vs COVID-19

Vitomir Jevremović: Pa, pričali smo malo o tome pre emisije. Mene je uhvatila ozbiljna panika bila u momentu kada je krenulo korona. Jer ja sam isprojektovao da će biti baš čupavo. I bilo je čupavo zaista. Prvih 6 m. telefon nijednom nije zvonio. Znaš, meni zvoni telefon – pa, nekoliko puta nedeljno zovu novi ljudi za nove projekte. Uvek je nekako bilo svašta bude, ali zvoni telefon, pišu ljudi. Samo je prestalo. Znači, ništa. Nula. Fala Bogu da smo imali to finansiranje od Fonda za inovacionu delatnost za VR-All-Art, pa smo nekako uspeli da prezimimo taj početak korone, tako da kažem, dok se ponovo stvari nisu vratile u normalnu donekle, i, što je najluđe od svega, i eksplodirale. Jer šta se, u stvari, desilo u našem digitalno-virtuelnom poslu? Kako su ljudi krenuli u koronu, kako je sve stalo, jer su svi se zamrzli ovako, stali su i bili u fazonu Gotovo! I onda kad su se ponovo odmrzli, kad su krenuli da funkcionišu, onda su shvatili da im je većina funkcionisanja, u stvari, digitalna, onlajn i virtuelna. Pa su onda krenuli da istražuju šta tu sve postoji, pa kako bi mogli da prilagode svoje poslovanje, pa da prebace neke aktivnosti u taj sektor i slično. Pa su onda počele ponovo da zvoni telefon. Ali, hoću da kažem da je civilizacija je nama sa poslom – to je jedno onako… Giba se to, ali opet ima ups and downs. Znači, ima i uspone i padove. Ima nalete potreba ljudi, pa onda ima nagle opet kao depresiva, razumeš. Udarite novi shut down, novi lockdownovi, pa opet mi nije dobro, pa neću ništa, pa, onda ponovo te nešto puste malo, pa onda se opet ljudi malo vrate u život, pa ponovo se dešava nešto s poslom. Mislim da nas tek čekaju ozbiljni izazovi. Ovo je ništa šta smo dosad doživeli i šta nas čeka u naprednom periodu. Ali je interesantno da je nama to, posebno za VR-All-Art, napravilo, u stvari, najveću odskočnu dasku. I koliko je god to stvarno strašno civilizacijski, ubrzalo je rad nama. Prvo, nas je ubrzalo na platformi da moramo brže i bolje da dođemo do rezultata. A drugo, ceo svet je počeo da traži rešenja za virtuelne izložbe. I odjednom ti bukvalno vidiš, kad bi ti pokazao Gugl analitiku, to bi video ovako vrlo mali broj poseta dnevni, baziran na pretragama to kao virtuelne galerije i virtuelne izložbe, i onda kreće mart, april prošle godine. April je bio pik totalni! I onda je to palo malo. Tokom leta je bilo značajno više nego godinu dana pre toga. I onda je ponovo u septembru počelo da raste potreba za time. I, evo sad i dalje raste. I mi smo se, između ostalog, dosta smo dobro pozicionirani sada na globalnoj mreži na te teme. Ali, hoću da kažem, dve stvari su se važne desile. Prvo, ljudi su morali hitno da se informišu o tome šta sve postoji. Drugo, morali su hitno da se prilagode. E, taj proces možda bi trajao inače 10 g., dok sad tamo neko nauči šta bi novo moglo njegovom poslu da se desi digitalno, virtuelno, pa šta je VR tehnologija, pa šta je 3D, pa šta je… Ljudi su bili u fazonu: Neka, neka, imam ja moju galeriju, imam ja moju izložbu. I sad su primorani bili da se obrazuju, da bi shvatili koliko to može da im unapredi posao, da im promeni pristup poslu i slično. Tako da smo mi s te strane stvarno prošli dobro, ali je ovo tek početak i dalje, pre svega edukacije. Znači, to je prvo i pre svega. Edukacija da postoji nešto novo, nešto drugačije od realne izložbe. Postoji neka mnogo veća publika koja se nalazili onlajn i u digitalnom svetu. I ti imaš mogućnost da im pristupiš. I onda ja tebe pitam: Ako tebi dođe na otvaranje izložbe ovde 30-40-50 ljudi, koje si morao da zoveš ponaosob, itd. i niko ti posle toga ne uđe u galeriju ili u muzej. A onlajn ti dolazi dnevno po 100-150 ljudi na izložbu. Je li postoji neka razlika? A mislim da neće biti sad 100-150, biće sutra i 1.000, biće 10.000 ljudi koji uđu da pogledaju baš, recimo, tvoju izložbu. Zato što stoji OK na front pageu ili negde, ali nije bitno, postoji način da ti dođeš na mesto na kome imaš pristup stotinama hiljada ljudi, a sediš gajbi i da praviš svoju virtuelnu izložbu. Tako da korona nas je upropastila žestoko sve nas. Ja mislim da je najveći problem psihologija, u stvari, da će nas tu rastaviti i nikad se nećemo sastaviti kako treba. Ali, opet, s druge strane, ja se nadam da će ovo biti povod da ljudi malo zarone dublje u sebe, da shvate koje su vrednosti njima bitne, kako izgleda njihov život, da ne jure toliko, da nemaju potrebu… Znaš, ako si ti zaključan u četiri zida i tu ti je sve, valjda ti je bitno šta se dešava u ta četiri zida, da ti tu bude prijatno i lepo. Da si nacrtao nešto, stavio na zid, da si okačio neku policu lepo, da ti je lepo sa partnerom svojim, sa decom svojom ako ih imaš. Da shvatiš gde su vrednosti života, da nisu u materijalnom samo, da su nekim u drugim stvarima. Mislim da postoji šansa da će korona biti razlog da mnogi od nas skoče na jedan viši nivo razvoja ličnog.

Ivan Minić: Vito, hvala ti.

Vitomir Jevremović: Nema na čemu. 🙂

Ivan Minić: Mislim da je ovaj zaključak upravo ono što nam je trebalo. Šta će da se desi, to ćemo da vidimo. I sigurno neće svi iskoristiti priliku da naprave iskorak. Uvek je tako. Uvek je to rezervisano za relativno mali broj ljudi, ali šansa postoji. I upravo to – ljudi kad su krenuli sa panikom pre godinu dana, kada je sve krenulo, kao: Ja ne mogu da budem zatvoren. Ja ne mogu sa sobom i sa svojim mislima. -A što ne možeš? -Pa, zato… -OK, možda je to onda signal da bi nešto trebalo da uradiš po tom pitanju. Nije jednostavno, ali, brate, ako to rešiš, to je prilično trajno onda. I daje ti neko spokojstvo za sve ostale stvari koje su u životu potrebne. Jer ako nemaš potrebu da konstatno bežiš od sebe, nije to loša osnova za sve ono nešto dalje.

Vitomir Jevremović: Da, da. Ma, dovedi u pitanje. Dovedi u pitanje! Nek’ svako od nas dovede u pitanje šta radi u životu, zašto radi u životu. Ja sam baš skoro – evo, da ne bude baš kraj, imam još jednu rečenicu, misao da kažem – ja skoro nešto sedim i razmišljam. I ja kažem: Ljudi, smisao života je u poslu. Nije ni u porodici, nije u partneru, ni u ljubavi, ni u čemu. Ne, smisao života je u poslu kojim se baviš. A znaš zašto? Meni je ta misao prošla kroz glavu zato što mi je umro jako – iz mog detinjstva, momak sa kojim sam proveo, bili smo deca mala, od kumova koji su finansirali fliper sin, kumče moje. I razmišljao sam nešto šta je to njega – i to je umro od alkohola. Sad možeš da zamisliš – sad možda ne treba ovo da pričam javno, ali što ne bi pričao javno – sad možeš da zamisliš jedno 42 g. Sad možeš da zamisliš šta tebe treba da dovede do toga da ti u 42. g. umreš od alkohola, od napijanja, i to koje traje godinama već! I onda skontam da je suština u tome šta si ti – posao. Kad kažem posao, ne mislim od 9 do 17 šta radim. Nego da to što si odabrao da ti bude tvoj život. Može to da bude i porodica kao posao, u smislu ja sam porodičan čovek.

Ivan Minić: Kao obaveza.

Vitomir Jevremović: Pa, obaveza, kao varijanta moj cilj u životu je da sad tu pravim porodicu, da imam puno dece, da pater familias da budem, lupam, izmišljam. Samo hoću da kažem, ono što si odabrao da bude tvoj život, kako ga živiš…

Ivan Minić: Poziv.

Vitomir Jevremović: Poziv, tako je, da je to, u stvari, tvoj smisao. Znači, ljudi moraju da se snađu i nađu taj neki svoj smisao, koji god da je.

Ivan Minić: Koji neće da bude destruktivan za njih.

Vitomir Jevremović: Mi bi da filozofiramo o tome da li je destrukcija pozitivna ili negativna i šta je negativno i pozitivno uopšte. Ali, hoću da kažem da tu leži smisao. Jer ti ako imaš smisao u onome što si ti svaki dan, kad ustaneš ujutru i imaš smisao u onome što radiš po ceo dan, tebi onda ljubav porodica, deca, obaveza, mama, tata, baka, deka, svi, oni ti svi dođu kao jedan slatkiš.

Ivan Minić: Added value. 😀

Vitomir Jevremović: Added value. Tako je, tako je, kolega! A onaj core koji tebe svaki dan tera da nešto novo provališ, snađeš se, ako si tu zadovoljan sa sobom, ako si se našao, ti onda se nećeš prokockati u 40. g. i latiti alkohola ili nečega. Nećeš bežati nigde, nego ćeš ga živeti onako, što kažu: Al’ ga je živio ovaj! 🙂 Tako da, eto, time bi zaključio.

Ivan Minić: Hvala ti još jednom. Hvala Vama što ste nas slušali. Hvala Epsonu koji nas podržava. Kao i dosad, sve svoje predloge, sugestije, komentare, pitanja, ostavite na za to predviđenim mestima na društvenim mrežama i u komentarima na Jutjubu. A mi se čujemo i vidimo sledeće nedelje.