EP107: Aleksandar Šćepanović

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u 107. epizodu. Ja sam Vaš domaćin Ivan Minić. Naša podrška i u ovoj epizodi je kompanija Epson. A danas u gostima imamo jednog veoma zanimljivog gospodina, koji radi svašta nešto, i kroz život je radio svašta nešto. Ali da ne bih ja to nešto mnogo prepričao, Aleksandre, molim te da predstaviš i da kažeš čime se ti baviš.

Predstavljanje gosta

Aleksandar Šćepanović: Krenuli odmah s teškim pitanjima. Hvala ti, Ivane, što si me ugostio ovde u ovom prijatno ambijentu Pojačalo studija i što mi daješ priliku da podelim svoju priču sa tvojim slušaocima, gledaocima. Čime se ja bavim? Ako kažem preduzetnik sam, što defakto jeste stvar, nekako će da zvuči možda malo obično. Krenulo je sa muzikom, nastavilo se kroz turizam, zatim smo pokrenuli platformu Zanateria, koja okuplja male proizvođače iz Srbije, koju sada razvijamo, koja raste. A ceo taj put koji traje već 20-ak plus godina je prožet mnogim putovanjima na raznim meridijanima, nekim iskustvima. Tako da je sve to negde protkano kroz sve što radim je zapravo uvezano i sa mojim lifestyleom. Zapravo, to je možda i najbolje objašnjenje da nikada mi nije bio u potpunosti razdvojen privatni od poslovnog života, da je to uvek nekako bilo isprepletano i kako sam ja negde evoluirao, tako su evoluirale i moje ideje, moji projekti. Tako da evo me danas ovde da pričamo o toj evoluciji.

Ivan Minić: Sve goste pitam isto pitanje na početku, a to je šta si hteo da budeš kad porasteš.

Hevi metalac

Aleksandar Šćepanović: Da, sećam se baš, naš zajednički drugar Uzelac, kada ti je gostovao u podkastu i on ti je odgovorio kako je želeo da bude preduzetnik i kako je crtao stalno simbole nekih imaginarnih firmi. Ja sam hteo da budem frontman hevi metal benda. To mi je bio najveći san. I ja sam isto tako – kako je ta evolucija mene kao hevi metalca tekla od blagim ka sve ekstremnijim i kvavijim žanrovima, tako da sam ja sve krvavije i šiljatije logoe iscrtavao. Većina tih bendova nikad nije ni zaživela, ali neki na kraju i jesu. Tako da sam ja donekle taj svoj san ispunio. Ja sam bio frontman metal benda i snimali smo album i svirali smo puno. Imali smo spotove. To je kao funkcionisalo sasvim lepo neko vreme. Tako da to možda jeste neka klica moja začetna preduzetnička je zapravo ta iz hevi metala stigla.

Ivan Minić: A što se tiče onog nekog, da kažemo, formalnog obrazovanja i tog nekog standardnog obrazovnog-razvojnog puta, kako je to kod tebe izgledalo?

Nesuđeni građevinac

Aleksandar Šćepanović: Da, to je isto bilo simpatično. 🙂 Znači, ja sam se rodio i odrastao u Obrenovcu. Preselio sam se u Zemun pre nekih 20 i neku godinu. I tamo sam završio osnovnu školu, završio sam obrenovačku gimnaziju. I u trenutku kad je trebalo već da se razmišlja o upisivanju faksa, ja sam do te mere bio zaglibio u metal i samo me je to zanimalo. Imao sam kosu do pola leđa. Znači, sve ful: redenici, nitne, sve. Bio sam dobar đak, ali kao moja strast je bila da odem na svirku i to. Tako da kad je došlo, već se približilo za faks, Hej, pa šta ćemo?, onda sam ja odlučio – bio sam prirodni smer, hajde da spremim matematiku za prijemni, hajde da upišem Građevinski fakultet. I ja sam upisao Građevinu. I to je tako – u početku nije to loše išlo i onda sam se zaglavio tamo na Građevini. Već u jednom momentu kad sam dogurao do 3. godine Građevine, što taj put nije trajao tri godine, ja sam se tu negde zaglavio i odlučio sam da odustanem. Onda sam posle otputovao prvi put za Ameriku. Inače sam tad bio – možda ćemo doći i do te priče – zaglavljen nekako u životu, po svim segmentima. Sve što sam želeo da uradim se nekako zaglavilo u tom trenutku i tad sam otputovao. I kad sam se vratio, napustio sam Građevinu. Upisao sam Fakultet za medije i komunikacije i tu je fino krenulo. Ja sam to upisao sa idejom da budem nešto u marketingu, da se zaposlim u nekoj agenciji, da diplomiram, da se zaposlim kao čovek marketinga. Ali su onda krenule toliko da mi iskre neke druge ideje, onda me je to povuklo u preduzetništvo – ta neka znanja koja sam na faksu stekao i koje sam kasnije nadogradio. Tako da nisam ni taj faks završio. 🙂 Nije puno ostalo, ali nikako da dođe na red. Tako da moje formalno obrazovanje je – to je ono što se moja žena ljuti kad moramo da popunjavamo, ja napišem da sam završio samo gimnaziju. Tako da moje formalno obrazovanje je obrenovačka gimnazija. 🙂

Ivan Minić: A kada si u životu prvi put krenuo nešto da radiš i šta je to bilo?

Prvi poslići

Aleksandar Šćepanović: Da, kad sam nešto krenuo da radim. Pa, mogu da kažem ovako da sam prvo zapravo krenuo da sviram sa bendom. I sad to možda iz ove perspektive ne zvuči kao posao, ali mi smo to stvarno zaista jako ozbiljno radili. I tome smo bili jako puno posvećeni. Srećom, imao sam tu podršku roditelja, koji su me pustili da tako – da se bavim metalom. I mi smo uhvatili taj neki… Da krenemo ispočetka: Zapravo, mi smo klinci metalci iz Obrenovca. Ja sam tu upoznao ortaka koji je došao iz Švice. Ćale ga poslao tu da trenira fudbal, on otkrio metal. Propao u fudbalu kao na Građevini. Ali smo se mi tu skontali, svirali smo, okupljali smo neku ekipu. To je nekako raslo, raslo, raslo. Razvijali smo neki svoj stil. Kad nam se učinilo da je to zrelo, mi smo snimili album. To je objavljeno. To je relativno dobro prošlo. Tad je i drugačija klima bila. Na televizijima su postojale emisije koje su puštale alternativnu muziku. Imao si TV Metropolis, koji je pušta. 92 je ima emisije, Treće kanal, RTS 1. Znači, ti si u tom trenutku kad imaš bend koji svira alternativnu muzika mogao u toku nedelje da se pojaviš u 6-7 emisija. I bili su i klubovi, sviralo se po Srbiji. To je bio tako onaj period godinu-dve posle 5. oktobra kad je taj nekakav zalet postojao, kao verovalo se da će Srbija sad da bude neka zemlja alternative i to. I ja sam se tome stvarno ozbiljno posvetio. Mnogo smo svirali, vežbali smo. Baš smo se cimali oko toga. I kad je to već počelo onako da… Uopšte u državi više nije bilo plodno toliko plodno tle za sviranje, a i mi smo nekako opadali i kreativno i sa entuzijazmo i u svakom drugom smislu. I tada sam se zaposlio u hostelu. To je bilo – pošto još uvek sam bio na Građevinskom faksu i onda više mi bilo glupo da se od matoraca grebem za kintu i onda sam se zaposlio u hostelu. Tu me nešto burazer ubacio preko veze. Tad su tek krenuli hosteli u Beogradu. Znači, to je možda bio prvi ili drugi beogradski hostel. Jedna onako lepa vila na Zvezdari je bila. I to je bio OK poslić. Nisi morao mnogo da se uključuješ u smislu ne znam kolikih odgovornosti. Tu su neki stranci, ti njima objasniš šta ima u gradu, popiješ pivce s njima. Sve super. I to je moje prvo zanimanje, gde išao i primao platu. I onda sam ja to iskoristio pošto smo mi ta generacija bili Milošević, sankcije, protesti, haos u zemlji, a ja nikad nigde nisam putovao. Ja sam imao tu strašnu frustraciju što ništa sveta nisam video. I onda sam od te plate iz hostela skupljao sa strane, pa sam kupio voznu kartu i obišao Evropu. Naravno, prateći koncerte od grada do grada. Tako da sam ja sasvim slučajno završio u turizmu, što će kasnije da me odvede na neke druge preduzetničke puteve turizma, ali je to tako krenulo. Da, hostelsko – hostelska priča.

Ivan Minić: A šta su neke stvari koje sad kad razmišljaš sa ove vremenske distance neke dobre stvari koje si povukao iz svega toga što si radio? I iz svirke, i organizacije svega toga, i iz toga rada u hostelu?

Prve životne lekcije

Aleksandar Šćepanović: Da, da. Pa, što se svirke tiče, stvarno može da se kaže da je neki početak nekog preduzetništva koje se u meni rađa. Jer ti moraš prosto da vodiš određeni tim ljudi, da komuniciraš sa medijima, da negde trasiraš viziju gde je bend za godinu-dve-pet, producenti, snimatelji spotova. Znači, tu je bio jedan menadžerski posao. I to sa bendom me je dosta s te strane edukovale. A što se same muzike tiče i uopšte, još kao klinac kad sam otkrio metal, taj momenat – metal me je naučio te dve stvari. Prvo, otkrio sam strast – kad se na nešto jako ložiš. Meni nije bilo teško: Sednem u Lastu iz Obrenovca, do SKC-a se vodim sat vremena po snegu, kupim kasetu, pa Lastomnazad da preslušam, jer je moj omiljeni bend izbacio album. I tad sam naučio da je skroz OK da se ti razlikuješ od drugih, da drugi misle da to što ti radiš da je glupo. Ako ti u tome uživaš, oni će se prosto navići na to. I to je kasnije nešto što mi je jako pomoglo u preduzetništvu, jer jako često – to svi preduzetnici znaju – jako često ljudi iz najbolje namere kreću da ti dele pogrešne savete, da te obeshrabruju. I meni je ta neka klica bunta, koja je tad posejena, jako pomogla za dalje. E sad, tu sam napravio i dosta grešaka. Dok smo svirali, tu smo pravili katostrafalne greške sa HR-om. Mislim, mi smo jako puno smo postava menjali, jer nismo znali da prepoznamo: da neko je dobar svirač, ali ima potpuno druge ambicije od tebe; neko je super ortak, ali ne zna dobro svira. I onda smo stalno dolazili u neke ćorsokake, mnogo smo ljudi promenili. Tu se nekako i ta energija razvodnila. A što se turizima tiče, tu sam shvatio zapravo u turizmu da bih ja mogao da se bavim nekim poslom. To je krenulo, u tom hostelu, prvo sam bio poluzainteresovan za to. Onda malo provališ kako funkcionišu ti sistemi, kako se primaju rezervacije, kako se vodi računa o zadovoljstvu gosta, kako se organizuju timovi. Ti onda vidiš da ti ljudi ne rade ništa što ti ne znaš da uradiš, samo prosto oni napravili taj korak. I onda ja sam u tom hostelu – ne mogu da se setim tačno koliko sam radio, ali se sećam kada sam otišao prvi put u Ameriku i kad sam vratio sam se vratio da radim u tom hostelu. Ta Amerika je mene baš dosta promenila. Bukvalno sam se kao drugi čovek vratio. I sećam se da sam se vratio onako nekako poletniji, da sam bio neki, kako kažu, onaj entrepreneurship, da sam preuzeo inicijativu iako niko od mene nije tražio. Jer tamo sam video šta sve može. I onda se sećam da sam se s nekim društvom povezao koje dovodi neke autobuse nekih gostiju u Beograd povodom neke humanitarne akcije, nešto je bilo. I sećam se, ja sam napunio hostel na nekoliko dana ceo autobus. Na primer, to je baš bila velika rezervacija. I sećam se, vlasnica hostela dođe i otvori onu mašinu za sudove i kaže: U mašini za sudove je prljava šoljica od turske kafe, a ja u spisku računa nisam videla da je kafa naplaćena. Ko to čašćava kafom na moj račun? U tom trenutku, na primer, oni su uzeli red veličine 7-8.000 eura na rezervaciju, a kafa košta 20 dinara. Ja kažem: Pa, ja sam to častio vozača. Ona kao: Pa, ne možeš ti da čašćavaš. 🙂

Ivan Minić: Dobro. 😀

Aleksandar Šćepanović: I tu se ja smorim. I bio sam u fazonu OK, putovao sa, znam jezik, znao posao, bar u nekom drugom hostelu mogu da se zaposlim. Već sam upisao FMK, plaćao sam školarinu. Nisam sebi mogao da priuštim da ne radim, ali sam sebi mogao da priuštim da dam otkaz. I bio sam u fazonu ako ću da radim u hostelu po nekoj inerciji, hajde da vidim šta je najbolji hostel u Beogradu. Tad se otvorio taj hostel na Duvanu, kod hotela Jugoslavija, AkvaBarka. Svetski mediji su pisali o njemu, floating hostel. I ja sam njima pustio mejl: E, ćao! Ja bih da radim ovde u hostelu kod vas. Ja imam iskustva tog i to. Oni su me odmah pozvali i to je krenulo. I sad tamo kad sam počeo da radim, tamo je bila malo drugačija atmosfera. Pike, koji je osnivač hostela, je onako vrlo specifičan tip i dosta sam od njega naučio. I on je mene tu zaposlio, dao mi da radim noćne smene i to. Ja sam provalio da je on imao tu foru kao hostelski posao je shitty job i onda ne treba da zaposliš 3-4 čoveka, nego treba da zaposliš 10-15 ljudi da rade male smene da im to ne bi dosadilo. Onda je problem što ti u tom timu – ti ljudi ne stignu da se upoznaju i ne stignu da naprave nekakav sistem, ne stignu da jedni druge podrže, zamene – ako ti ne možeš, da neko uskoči. Nego je tako svako bio neki solo player. I pošto se tu malo raspadala komunikacija, ja sam napravio neku svesku i stavio sam da svako na kraju smene upiše šta se desilo u smeni i neki savet za ovog sledeće smene ako ima neki problematičan gost, neko dolazi kasno, tako da je prosto u toku. I onda je on video tu svesku, pa mi ništa nije rekao. Bio je u fazonu nastavite ovo da popunjavate, ovo je kul. 🙂 A onda su ovi ljudi iz hostela koje sam ja znao me zvali, kao: Hej, imaš mesta za 15 Čeha, 20 Turaka? Ja sam kao: Da, da, šalji, šalji. I onda je on video tu da njemu dolaze i gosti. I jedan dan me zvao na sastanak i kaže: Sedi, imam nešto da te pitam. Ja kažem: Pa, reci. -Ko te poslao? 🙂 Ja kažem: Kako misliš, ko me je poslao? -Ko te je poslao? Krenuo si da mi uvodiš red na recepciji, krenuo si da mi dovodiš goste. To niko nije radio pre tebe. To nisu čista posla. Ko te je poslao? Ja kažem: Nemoj da si paranoja. I sećam se njega koji mi se onako unese u facu i kaže: Paranoja je najbolja osobina za srpskog preduzetnika. 😀 I onda je on rekao: OK, možeš da ideš. Sve je kul, ali provaliću ja ko je tebe poslao! I išlo je to tako dalje. Ja sam šljakao. Pošto je tamo bila prilično opuštena atmosfera: ti radiš, dođi ti društvo na kafu, sve je to OK. I on je tako prisluškivao malo što mi pričamo i skontao da ja spominjem neki plac na Kopaoniku koji mi imamo porodično i kako ja odlazim da završim neku papirologiju tamo i sve. I on dolazi i kaže: Sad sam te provalio! Ti si došao kod mene da kradeš zanat da bi ti napravio ovakav isti hostel na Kopu! I on kad mi je to rekao, prvo mi je zvučalo sumanuto, jer sam bio u fazonu ne, ne, ja studiram FMK, ja ću da se bavim marketingom. Ali mi je on tu pustio nekog rovca u glavu i onda sam ja stvarno krenuo da skidam njega. Onda sam odlazio u njegove sobe, pa sam malo pažljivije posmatrao arhitekturu, pa kako je on to rešio, pa kako je rešio zajedničke prostorije, pa gde je isfejlovao, a gde je dobar. Pa sam onda počeo da analiziram unuzad, ovo gde sam radio pre toga…

Ivan Minić: Građevinac u tebi je krenuo da analizira. 😀

Aleksandar Šćepanović: Krenuo, krenuo je građevinac da radi. I onda je to krenulo u tom pravcu. I onda tu se desilo par stvari, nekih koincidencija. U tom trenutku je moj burazer bio u Americi na Work & Travelu u Koloradu. Radio tamo u nekom planinskom odmaralištu, tipa neko imanje od par hektara, samo sa brvnarama i kamp-prilikolicama. I ja sam – tad je bilo Vlada Srbije imala je neku akciju… Pošalješ neki draft biznis plana. Mogu da te pozovu na neku mini-obuku za preduzetnike. Ako prođeš tu mini-obuku, imaš prednost dodeljivanja onih – to su bili oni startap krediti od 1% kamate. I do te mere je bila prosta forma, to nije ni biznis plan. To je bukvalno forma od tri-četiri polja bila. I oni su mene pozvali. Ja sam to prošao. Onda smo dobili taj kredit i mi smo tad već u tom trenutku imali neku započetu brvnaru tamo. Tad je bilo milion i po dinara, a evro je bio nešto manje od 100. Znači, recimo oko 16.000 evra. I ja sam bio u fazonu 16 soma evra, šta ću ja sve da napravim za ovo! I tako smo mi krenuli u akciju sa turizmom.

Ivan Minić: I to je priča koja i dan-danas živi. Naravno, pričaćemo o tome kako se razvijala, kako je došla do ovog oblika u kome je danas. Ali, pominjao si u nekoliko navrata koliko je značajno za tebe lično bio odlazak u Ameriku. Kada se desio prvi odlazak i šta ti je on doneo? Pošto to je bio Work & Travel.

Aleksandar Šćepanović: Tako je.

Ivan Minić: I u principu Work & Travel za 90% ljudi je ideš, kao nešto radiš, blejiš, obiđeš nešto malo Amerike, kupiš ajfon i vratiš se otprilike.

Aleksandar Šćepanović: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Kako je u tvom slučaju to izgledalo?

Putešestvije po Americi

Aleksandar Šćepanović: Pa, već sam malopre napomenuo. Ja sam se tad zaglavio u životu. Na Građevini sam 4-5 puta zaredom padao neki ispit, koji čak nije ni bio neki monumentalni ispit na faksu, nego tako neki ispit koji ljudi prolaze, ali ja sam se zaglavio. Sa bendom smo snimili drugi album. Porodili smo se dok smo ga snimili. Mnogo je dugo trajalo to snimanje. I nismo napravili dobar izbor producenta, menjali smo članove usred snimanja, snimali smo album u tri studija. Na kraju kad smo ga završili, mi smo imali već spreman sledeći album. Nismo uopšte više te pesme tako doživljavali. Dobili smo neke baš očajne ponude za objavljivanje. Tako da sam se ja tu osetio malo onako – nisam znao gde ću. Sve nekako u šta sam ulagao, kao i faks i bend, sve je negde stalo. Do zida nekog je došlo. A godinu dana pre toga je moj brat bio na Work & Travelu i on je bio u Koloradu. Bilo mu je strava, radio, zaradio, vozio se. Išao u Njujork, bilo mu super. Video L.A. I kao: Što ti ne odeš to da uradiš? I ja se prijavim. I imao sreću tu kad se to za vizu… To je bilo još uvek prilično analogno vreme. I onda ja pošto mi nešto nije išlo na Građevini, ali toliko me mrzelo da se time bavim da brdo nekih starih ispita nisam ni upisao u indeks. A to je funkcionisalo: Ti odeš kod profana, on ti da papirić da si položio. Ti odeš u službu, oni ti upišu i taj datum kad su ti upisali. Onda moj indeks odjednom bio prepun svežih ispita i tako sam lako dobio vizu. 😀 I izabrali smo da odemo u Vermont.

Ivan Minić: Zašto? 🙂

Aleksandar Šćepanović: Da, to je isto interesantno. Ja sam pitao burazera: Hajde mi savetuj. Gde da idem? Ovde su neke ponude. On je ovako otvorio mapu Amerike i on kaže: Ovaj Vermont je dosta blizu Njujorka. I tu ako ti ne bude išlo, ti sedi na autobus nekoliko sati, pa Njujorku ćeš se već snaći. To je grad mogućnosti.

Ivan Minić: Na nekoliko sati.

Aleksandar Šćepanović: Nije baš nekoliko, malo više od nekoliko, ali dobro. I pokupim ja još jednog ortaka. Nas dvojica zajedno apliciramo za to. I odemo u Vermont i tu je bilo neko kašnjenje aviona, sećam se. Stižemo tamo, na onom aerodromu nigde žive duše. Mi dva sata stojimo, ne znamo ni kome se javimo. Taj lik što treba da nas čeka nije nas čekao. I samo se tako pojavi neki lik u japankama, neki Moldavac. Ispostavi se da on neki naš šef. Pritom, klinac mlađi od nas u tom trenutku. On je nešto bio u Work & Travel u moldavskom, ostao na crno, oženio se, napravio firmu i postao neki pimp za Work & Travel, znaš. 🙂 I on nas odvede u neki stan: Vi ćete ovde živeti. Mislim, ona rupa neka heavy, dušeci po podu. Izmešani muški, ženski studenti, preplašeni. On kao belo roblje ih – samo im pasoše nije uzeo još. I mi smo potpisali taj ugovor kao da ćemo da radimo u hotelima. On kao: Ma, pusti to. Imam ja bolji posao za vas.I odvede nas kao TGI Fridays restoran da peremo sudove u noćnoj smeni. To je zapravo pereš sudove za večeru, ali se toliko toga nakupi da ti to sve dok opereš, složiš, to je dva-pola tri si tek gotov noću. A kuća, taj stan gde živimo, je tipa dva-dva i po sata pešaka noću bez prevoza. I sad malo ti frka, ne znaš. A drugo, umoran si, ne ide ti se u dva noću da pešačiš. I pozovemo mi ovog Moldavca i kažemo: Tebra, ne možemo ovako. I on onako šmekerski okrene stolicu naopako kao u onim detektivskim filmovima i kao unese mi se u facu i kaže: Ako ti se ovo ne sviđa, ja ću da ti poništim vizu. I ja mu kažem: Pa, vidi, pa ne ide to baš tako. Ti mene prijaviš, pa uzmu izjavu od tebe, pa uzmu izjavu od mene. Pa, to je ceo proces i dok ti to završiš ono već prošla ona četiri meseca moje vize. Ja otišao kući. Mislim, nije ti baš neka pretnja. Hajde da ovo rešimo. I on kaže: Ovo što si sad mene rekao, nemoj nikom da si rekao. I ja ću tebi da kupim bajs. 🙂 I nije se on pojavio, nije nam kupio bajs. E, tu se sad dese neke tako stvari u životu koje te odrede. Taj drugar i ja smo šetali. To je Burlington, Vermont je grad. To je najveći grad. Ja mislim da ceo Vermont ima 700.000 ljudi. Tako da taj najveći grad je gradić. A mi smo bili u nekom predgrađu. I sad ti šetaš ulicama tog predgrađa se ništa ne dešava i kao: Brate, šta ćemo mi s našim životima? Ovo nije kul. I šetamo tako i puca jedan veliki parking. I pored parkinga je izlog, i u izlogu zalepljena nalepnica kao onaj Vegeta kuvar. I ja kao: Je li ovo Vegeta? On kaže: Ja mislim da jeste. -Hajde da vidimo šta je. I tu je bila neka doktorska ordinacija i ta prodavnica. Mi uđemo. Kako se otvore vrata, Balkan ful. Pritom, mi nismo ni znali. Ispostaviće se da u Vermontu jako, jako brojna bosanska populacija. Oni su davali iseljeničke vize mešovitim brakovima, koje god dve nacije da su izmešane oni su mogli u Vermont da idu odmah. I lepo su ih tako prihvatili. I ti ljudi su se koliko su mogli poprilično asimilovali. Nema gasterbajterske one priče da pljuješ po zemlji koja te je ugostila, nego svi tako bili OK. I mi uđemo u tu prodavnicu, tako neka žena – plavi mini-val, totalno SFRJ. I ja kažem samo, sećam se da sam rekao: Dobar dan, je li moram ja na engleskom ili možemo mi ovako? I ona kaže: Ma, kakav engleski! Odakle ste vi? -Iz Beograda. Tamo, vamo. Ja joj kažem: Mi smo u frci. Tražimo neki stan. Je li znate nekog ko ima nešto? Kaže ona: Imam ja ceo jedan sprat u kući, ali ne mogu samo za vas dvojicu. Ne isplati se ni vama ni meni. Hajde skupite. Mi se vratimo u onaj stan. Hoće neko sa nama da se seli na bolje mesto? Svi se odmah spakuju. I mi se isti dan preselimo tamo. I onda nam oni nađu preko bosanskih veza poslove na benzinskim pumpama. Plava Mobil šulja, sve OK. Sećam se, to je bilo baš onako bilo uzbudljivo. I strava je pošto su oni, iako smo mi relativno dobro govorili engleski, kad god i naši menadžeri na pumpama nešto hoće s nama, oni pozovu Bosanca menadžera da nam on kaže. I to je jako smešno. Inače, interesantno što oni kao naučili su engleski, ali to je onaj engleski pravi roštilj u backyard i to, znaš. I ja se sećam kako mi se jedno, recimo, desio mi se da se pokvari aparat za kartice na bezinskoj pumpi, a tu se pored tek završila fudbalska utakmica i na pumpi imam sto ljudi. Svi hoće da plate karticom, ono ne radi. I tad sam prvi put video šta znači kad su ljudi fini i pristojni. Svi su u fazonu pa, dobro, ti imaš problem, mi ćemo da sačekamo; možemo li nekako da ti pomognemo? I sećam se daju mi Bosanca menadžera me zove i kaže – sad tu ima kad se gurne u taj aparat za kartice ona rolna, ti stisneš dugme feed da on povuče rolnu – i ovaj viče: Ma, fidaj! Jesi fidao? Ja kažem: Jesam, ne radi. -Ma, nisi ti to fidao! Fidaj ti to! Tako da je bilo jako zabavno u tom kulturnom sudaru Vermontera i Bosanaca i nas negde između. E, šta se tu zapravo dešava? Mi smo u tom trenutku – u međuvremenu, dolazi i treći ortak sa nama, moj drugar iz benda, gitarista, da i on živi s nama; ne da radi, nego on ima švajcarski pasoš, pa može do Amerike, pa hajde kad smo mi već tu da bude i on tu.

Ivan Minić: Da bleji.

Aleksandar Šćepanović: Da bleji. I onda je on tu nalazio neke posliće, nešto se cimao. I u jednom momentu mi skontamo: OK, mi smo željni putovanja, željni smo svirki, željni smo da vidimo sveta, željni smo žurki, željni smo Amerike iz filmova. Ovaj Vermont je prelep, ali nije ovo ono zbog čega smo mi došli. Mi hoćemo festival, hoćemo da cirkamo, hoćemo da živimo život kao iz filmova. I šta ćemo? Super je to Vermont, usred grada je vodopad. Sve je strava, ali mi imamo 21 i neku godinu i nije nam to fazon. I ja se setim – ja sam bio aktivan na forumu nekog benda za koji otprilike niko nije čuo i on je imao svoju bazu od nekoliko stotina hardcore fanova u svetu. I bila je tu neka devojka iz Minesote, s kojom sam ja uvek – bili smo kul na tom forumu. I ja joj pustim poruku, kao: Hej, ćao! Nas je trojica ovde Srba u Vermontu. Nama je ovde dosadno. Je li ima tu neka kombinacija da mi dođemo u Minesotu da se nešto radi? I ona kaže: Dođite! Imate mesta, dođite kod mene! U dnevnoj sobi ćete na kaučevima da spavate. I ja ću da vas zaposlim, da vam nađem gajbu. I nemate nikakve frke, ja radim u firmi koja zapošljava ljude. 🙂 I mi se pokupimo, damo otkaze, stavimo pare u džepove, zatvorimo račune u banci, idemo mi u Minesotu. I stignemo tamo u Minesotu. Sad malo je to u početku bilo heavy. To je potpuno druga kultura. Minesota je ono ljudi se rode i umru u istim kućama, žive u zajednicama. Kao ovde u Srbiji. I ja su tako… Tu su uglavnom doseljenici nemački, holadnski, švedski. I ti su ljudi koji su jako malo putovali. Nikad nisu išli u L.A., nikad nisu išli u Njujork, nikad nisu napustili Ameriku. To su prilično lokalni ljudi. I mi koji smo se usred toga našli. I tako nekoliko dana je tu bilo super. Oni su nas vodili okolo, da nas pokazuju ljudima. Dešavalo se da uđemo u veliki supermarket, gde svi se sjate oko nas, jer čuju da imamo akcenat. Nikad nisu videli stranca i to. To je neko predgrađe Mineapolisa. Zvalo se Šisago. I prođe 4-5 dana, ja kao: Hej, hoćemo da vidimo za onu šljaku nešto? Pošto ne ide ovako. I ona kao: Naravno, naravno. Zakazala sam ja kod mog šefa sastanak. I mi odemo tamo i ja vidim se sve vreme čovek čudno ponaša. Ja preuzmem inicijativu i otvorim mu pasoš i kažem: Ova viza, to je viza – na njoj može da se šljaka. Sve je kul. Mi smo legal, sve je legit. Nemoj da se bojiš. On kaže: Ma, nije to moj problem. Vama Stefani nije baš objasnila. Naša firma nalazi poslove, ali nalazi poslove kao mental disabled people, znaš. Mi onim ljudima koje niko neće da zaposli mi napravimo dil sa lokalnim kompanijama. Pa, neko pakuje kese negde u prodavnici. A vi em ste OK, em ste još i stranci. Znaš, ja ne znam kako bih ja vas mogao da zaposlim. I kao: OK, ceo naš plan se upravo u prah pretvorio. Ali, kao nema veze. Kul smo, naći ćemo mi. Međutim, Minesota, leto, pored tu je skroz blizu granica s Viskonsinom. Inače, jako zabavno je to što u Minesoti je crkva izdejstvovala da nedeljom ne sme da se prodaje alkohol, pa onda – a Vinskonsinu, njih razdvaja reka, i bukvalno kako pređeš most prvi lokal je ogroman liquor store, gde ovako na parkingu sa Minesota registracijama. I tako smo i mi, naravno, išli. I tu u tim šumama su se dešavali festivali. Mi smo gledali sve bendove koje smo ikada hteli. Onda ti odeš na svirku, pa cirkaš, pa ti treba ceo dan da se oporaviš od toga, pa onda malo kuliraš, pa je sutra neka žurka. Tamo su, ja ne znam kako, ali i radni danima stalno smo na nekim žurkama završavali. I to je tako išlo, išlo. Pritom, to su žurke – mislim, tamo svaka kuća izlazi na jezero maltene – i to su žurke gde oni imaju te… Ameri kako pecaju tako što imaju kućicu koja pluta na jezeru i u kojoj otvoriš patos i kroz to pecaš, sediš u fotelji i sve je ful. Nema komarci, nema ništa. I kao mi smo po tim kućicama visili. Odemo na sred jezera. Bilo je super, ali su sve se pare istopile. I nikkako da nađemo posao. I sad ti kad odeš, kažu: Hej, traži se ko će da utovara gajbice u Koka Kola stovarištu! Mi odemo, oni nas vide, mi kljakavi, mamurni od sinoć, sa nekim akcentom. Ne, hvala. I potrošimo mi sve pare. I sad kako su već te pare već krenule, već je bilo malo frka, ja okupim ovu trojicu, tj. njih dvojicu i kažem: Ljudi, mi smo u frci. Hajmo u Njujork još dok ima nekih para da se čupamo, jer ovo je vrlo na granici. I kaže jedan od drugara, ovaj Švajcarac kaže: Ma, jok. Nije frka nikakva. Ja imam ćaletove kartice. Ako bude nešto trebalo, ja mogu tu da skidam koliko god treba i onda Njujorku ćemo da se raskusuramo. Samo opusti se. Ima ovde još par svirki, hajmo na neku žurku i to. I ja budala pristanem: Hajde, što ja da budem partibrejker. Međutim, ništa se ne desi. U jednom momentu on ostane, jer kupovao preko ebaya neka pojačala i nisu mu stigla, pa je morao da ostane u Minesoti da čeka. A nas dvojica uzmemo autobusku kartu Mineapolis-Njujork. 30 i nešto sati, sa dva presedanja, Klivlend i Čikago. I nas dvojica jedina dva belca u autobusu. Taj put se nikad nije završio. I kaže on nama – da, mi treba da krenemo na taj autobus i stajemo da podigne on, da nam da nešto para sa kartice. Jedna kartica blokirana, druga blokirana, treća blokirana. I on kaže: Uf, blokirane mi nešto sve kartice. Evo vam ova. Taj i taj je PIN. Čim stigneš u Njujork ti ćeš da podigneš pare odatle i nemaš frke. Vi putujete 30 sati, dotle ću ja sa ćaletom da sredim ja to. Mi kao: OK. Mi na bus, nemamo pojma. Stižemo u Njujork, ja gurnem u bankomat, blokirana. Ja ga zovem, rekoh: Brate, ovo blokirano! Kaže: Znam, ništa ne pitaj. Ćale se mnogo naljutio. Potrošio sam mu sve pare s kartica na ebayu. I rekao mi vraćaj se kući. -Pa, hoće li da se odblokira? -Pa, neće. I ja sam tad imao svoju kreditnu karticu srpsku i uspem s nje da izvučem neku kintu. Iscimam nekog drugara iz Obrenovca, kojeg znam tako kao klinac iz kraja, znam da je u Njujorku nešto bio. On nas primi na gajbu. Jednu noć kod njega, drugu. Posle nas vidi taj njegov cimer i kao: E, ne može! Ova dvojica su spavali dve noći. To ti je to! A mi sve vreme pokušavamo da nađemo šljaku. Znači, sve vreme idemo po restoranima, tamo-vamo. Ništa se de nešava. I on kaže: Ja ne znam šta ću, ja ne mogu da vas večeras kod mene. Ali, ima neka žurka. Hajmo na žurku. -Hajmo na žurku. Idemo na žurku. Ono neka ex-YU žurka, krajiške pesme, igra se kolo, sve ful. Mi tu sačekaćemo jutro. Vidi neki lik da mi tu previše dugo sedimo. Šta je, momci, vaš problem? Mi kao: Eh! Mi na žurci čekamo jutro, nemamo gde da spavamo. -Hajde kod mene na gajbu, možete večeras. Posle se ispostavi da je dečko – kasnije smo se ovde u Beogradu viđali na nekim projektima skroz drugim –  dizajner, skroz gotivac. Posle se vratio on ovde. Mislim da je sad negde po Evropi. Tamo-vamo, međutim, kreće tu stvarno period beskućništva pravog. Znači, nemamo.

Ivan Minić: Dobro, i to je svakako ekstremno skupo mesto da nemaš para.

Aleksandar Šćepanović: Tako je! Tako je! I tu se dešava ta situacija da ja zapravo prvi put – to sad kad si me ti pitao kad si prvi put šljakao – da taj momenat gde su mene roditelji puštali da ja sam sazrim i da tako dođem do nekog svog odgovora na životna pitanja. Ali, znaš, uvek sam imao kući plaćene račune, pun frižider. I znam sam najgore što može da se desi da se malo stisnem. E sad, ovde si u slobodnom padu i nemaš za šta da se uhvatiš. Čuješ sa matorcima, ali si u fazonu e, super mi je, našao sam posao, gde ćeš sad njih da plašiš odavde. I onda odemo na autobusku stanicu, pa se pravimo da čekamo autobus. Pa, kad postanemo sumnjivi, odemo na drugi peron, pa se malo tamo pravimo da čekamo autobus. I onda svane i onda tako dremamo gde stignemo. I tako jedno dva-tri dana smo se… Bilo je baš – i sve vreme sad dok tebi ovo pričam je simpa. Znaš šta me je spašavalo moj razum od svega toga? Bili smo u fazonu koliko će ovo da bude dobra priča jednog dana. 😀 I, evo, pričam je sad u Pojačalu kod tebe. I baš je bilo heavy. I sećam se u Njujorku smo sedeli na Junion Skver Parku i prođe jedna od devojaka koja je bila na toj žurci, toj ex-YU na kojoj smo mi bili. E, znam vas dvojicu! Šta bi? Čula sam da treba da se snađete. Jeste se snašli?! Mi kao: Pa, nismo baš. I ona kao: U, dva moja ortaka otišla im cimerka da surfuju. Hoćete da probam da vas kod njih privalim na gajbu? Mi kao: Hoćemo! I ona ih pozove, oni stvarno momci dođu. Mi tu konačno istuširali se, seli na mekano. I onda ti je lakše da tražiš šljaku. Ali ovaj ortak što je sa mnom, znaš to su ti oni statični ljudi. On stane iza mene, smoren. Dok ja pregovaram o poslu, oni vide njega, vide da mu se ne radi. I onda obojicu nas isteraju napolje. I nema šljake, nema šljake. I postaje već baš zeznuto. I nešto smo tu i krenuli da se pozajmljujemo. To je onako vrlo jedan lowest point of my life. I oni kažu: Ova se vraća sa surfovanje. Morate da palite i da uklonite sve tragove da ste ovde bili, inače će nas najuri. A lokacija ludilo tamo, to centralni Menhetn. Milina. I kao gde ćemo, šta ćemo? I meni padne na pamet: Hajde da ja idem do Srpske crkve. Tamo su naši ljudi, možda će neko da nešto mi pripomogne. I to je bio sećam se utorak. I znam da nedeljom su službe, ali idem, možda tamo ima neki domar. Nekog ću da nađem. Međutim, crkva fino popunjena. Bio je neki praznik i unutra služba. Ja uđem, sve sednem, ful. Gledam malo levo-desno ljude. OK, deluju tako pristojno, možda će moći. I završava se ta služba i oni izlaze. I ja izlazim. Šta sad da radim? Ne mogu da ih jurim po ulici. Međutim, oni pored Srpske crkve u Menhetnu ima ta velika crkvena zgrada. Vidim svi ulaze u nju. Idem i ja za njima. I tu postavljen veliki sto: đuveč, pasulj, gulaš, turska kafa se kuva. I tu ti kao klopaš posle službe. To platiš crkvi koliko hoćeš da platiš. To je neka vrsta tvog doprinosa crkvi. I tu Srbi mingleuju. I tako ja sad kupim jednu kafu i čučnem u ćošak i neprijatno mi je. Nekako imam osećaj da mi na čelu piše beskućnik, znaš! 😀 I snimi me pop. Dođe pop i kaže: Zdravo, ja tebe ne znam. Odakle si ti? Ja kažem: Iz Beograda. A on kaže: A gde radiš ovde? Ja kažem: Pa, ne radim nigde, ali tražim posao. I zove nekog čoveka: Đuro, dođi vamo! I dođe taj čovek i kaže: Vidi, ovaj mali nema posao. Dobar, vredan, a pop me zna deset sekundi, da ti njemu učiniš da se on zaposli. I on meni održi sa nekim jakim akcentom: Šta ćeš u ovom gradu?! Ovde ti je ljudski gabić! Što si ovde dolazio da tražiš sreću?! Zvaću ja te, radićeš kod mene na građevini, na constructionu.

Ivan Minić: Dobro da nije rekao bauštelu. 😀

Aleksandar Šćepanović: Baušteli, da. 😀 Radićeš ti kod mene na constructionu sa Meksikancima u Bruklinu. Ja rekoh: Važi, daj šta daš. I, naravno, nikada me nije pozvao, ali pop nastavlja razgovor sa mnom i kaže pop: A gde živiš? Ja kažem: E, to je drugo škatljivo pitanje. Ne živim nigde. I kaže pop: Ah, pa ne može Srpska crkva da dozvoli da njena deca lutaju Njujorkom! Koliko vas je? Kažem: Dvojica. -Dođite vi danas posle četiri kod mene, iza crkve. Javite mi se u moju kancelariju. Ja ću vas primim da tu živite. Dođemo mi… A pritom ljudi koji nisu bili u Njujorku i koji ne znaju gde je Srpska crkva, znači Srpska crkva u Njujorku je kao, recimo, u Beogradu pozicija crkve Svetog Marka. Znači, to je kao top pozicija na…

Ivan Minić: Ili Saborna. Bukvalno, centar centra.

Aleksandar Šćepanović: Bukvalno, da. Tako je, pored Medison Skver Parka, između 6. i Brodveja, onako u centru Menhetna Srpska crkva. I dođemo mi tamo. Primi nas pop, kaže: Idite gore. Uz lepe, drvene, rezbarene stepenice. Iznad oltara jedna velika soba. I sobi su onako dušeci po podu, neke šarene posteljine, neki pet-šest mučenika kao mi koje je tako pop pokupio. I bio u fazonu samo pop lepo ponašajte. Mene je zamolio da skinem minđuše. Ja sam tad imao dve u ovom i dve u ovom uvetu minđuše, kao metalac, sve ful. I on je bio u fazonu skini minđuše, meni to smeta. Ja sam bio u fazonu OK. I lepo se ponašajte. Kad je služba, budite tihi i pazite. I tu se mi naspavamo tu prvu noć. Znači, prvi put nisi se – nekako tu nije pop, tu su neki isti mučenici kao ti i nemaš taj grč da si se nekom privalio. Nekako sam se baš lepo naspavao. I ujutru ustanem, siđem kod popa u kancelariju da vidim šta ima od poslova u Njujorku, kao onlajn, na njegovom kompu lepo. I tad sam – to je još jedna od tih preduzetničkih momenata koji se tad desio. Recimo, mi kad smo imali bend i mi se cimamo, a onda izađe spisak bendova za neki festival gde nas nisu zvali, a mi se ljutimo. Zvali su ovog, a on nema ni album! Zvali su ove, ovi su sranje! A nas nisu zvali! Mislili smo da nam nešto pripada. Nismo znali da je skroz OK da tražiš nešto. Zovneš organizatora, kažeš: Hej, mi smo navežbani, hoćemo da sviramo. Mi to nikad nismo uradili, nego smo stalno biti tako nešto ljuti. I tad u Njujorku sam skontao da više taj momenat ja nešto zaslužujem i to će da se desi – to ne pali. I ja odem, vidim neki restoran traži food runner. Čak nisam ni bio siguran šta to znači. I ja odem, vidim gde je on na mapi, zapucam peške. I onako srpski, seljački uđem u restoran i kažem: Mogu da priča sa vlasnikom? 😀 I oni kao: With the owner? Ja kao: Yes! -With Tony? -Yeah, with Tony! 😀 I silazi lik, ful sređen. Na kraju će se ispostaviti da je on neki multimilioner i da su svi oni konji iz Hrabrog srca njegovi konji. On je tako neki irski, škotski milioner, koji je došao u Njujork, otvorio restoran. Eto, bio mu fazon.

Ivan Minić: Da ima, da ima.

Aleksandar Šćepanović: I kao gleda me i kao: Šta hoćeš? Ja kao: Pa, video sam oglas za food runnera. I on kao: Pa, što si mene zvao? -Pa, da razgovaramo, da me zaposlite. -Pa, ja ne zapošljavam. Zovi menadžera kuhinje. Daj, pošaljite mu Boba! I dolazi neki debeljuca, a ovaj već ljut odlazi. I kao: You know Tony? Ja kao: Yeah, yeah, he sent me talk to you. Pa, on me je poslao da razgovaramo o poslu. Za food runnera. I kao: Jesi li to radio ranije? Ja kao: Pa, nisam. I on mi kažem sećam se: Are you bilingual? Da li govoriš dva jezika? A bilingual je kao engleski i španski da bi… I kao: Yes. Pričam ja srpski, koji mi neće trebati tu, ali nema veze. 😀 I on kao: OK. Da znaš, težak je posao. Lepo se zarađuje. Dođi sutra. I ja stvarno dođem sutra i bukvalno pod čekić tamo uletim. Meksosi pričaju samo španski između sebe u kuhinji. Ja ne znam ni jedno jelo kako se zove. I kad mi gosti traže ekstra nekog sosa, ja ne znam sosove. Znači, to je baš onako bilo je vrlo traumatično. Ali, malo po malo, malo po malo. Ovaj ima neke poljske krvi taj menadžer kuhinje, pa valjda po toj nekoj slovenskoj liniji me…

Ivan Minić: Sažalio se.

Aleksandar Šćepanović: Sažali se i zagotovio me je. I tako je sa mnom pričao. I kad nije busy, hteo je da priča i o muzici i ovom-onom. Nije baš da su nam se poklapali interesi, a ja sam se pravio da su nam se poklapaju, jer sam bio u fazonu vi me čupate. I krene tu. I ja se vraćam, sećam se, posle prve svoje smene u restoranu, ja se vraćam nazad u crkvu i neki čovek parkirao pik-upa. Oko crkve su sve palme u saksijama i neki čovek parkirao pik-upa i tovari palme. I ja, bilo mi glupo, vidim ga tovari sam, ja spustim ranac i krenem da tovarim s njim. I on kaže meni: Ti si vredan. Je li imaš ti posao? Ja kao: Brate, imam, ali reci. -Pa, znaš, meni trebaju vredni momci. Ja tu prodajem palme. Je li bi ti hteo da radiš? -Mogu ponekad kad imam slobodan dan, ali imam drugara koji traži posao. Može on kod tebe? -Može. I onda zaposlim ovog ortaka kod njega i tu smo isto part-time nešto radili. To je isto jako bilo zabavno. Taj tip je neki – bio je bokserski trener i bio je u onoj ekipi oko kojoj sad, to je medijima večito interesantno, oni naši krimosi u Parizu: Alen Delon, Stevica, ovo-ono. I on je bio deo te ekipe u nekom drugom ešalonu. I kad je krenula frka, on pobegne u Rim. Tamo se smuva s nekom glumicom i s njom odleti. Ona snimala u Njujorku filmove, on otišao s njom i statirao. I statirao pošto je jako krupan, velik.

Ivan Minić: To, to, lep dečko.

Aleksandar Šćepanović: Da, ovako plav, ogroman. I on je tu statirao. I kupovao udžurice po Harlemu od tih honorara koje se raspadaju kućice. I kako se Menhetn širio, on to zavaljao. Postao milioner. Kupio na Floridi plantaže, tu gaji palme i prodaje ih u Njujorku. I svi ga znaju. Tamo on je kao legenda. Chris King of plants. Inače, Živorad Krstić, ali je Kris. I onda smo i kod njega radili. To mi je bilo strava, jer sam mogao tad Njujork malo da vidim iznutra. U smislu, palme za stanove kupuju bogati ljudi. Onda ti tako odlaziš kod nekih milionera, unosiš im one palme i to. I tu sam isto naučio da hustleujem malo. Pošto smo mi to vozili, i onda je bila varijanta kao nas ne cene toliko i nikad ti neće dati bakšiš. I onda baš neki dečko iz Niša me savetao, kaže: Moraš da se svađaš. Moraš da se svađaš s njim, da se dereš na mušteriju da ti da bakšiš. Rekoh: Brate, ali ja nisam taj tip. I on kao: Pa, šta da ti radim. I ja provalim foru. I oni kada me natovare, oni mi daju listu ljudi kojima treba da odnesemo te palme i njihove brojeve telefona i adrese. I ja na svaki telefon napišem: Poštovani, Vaša palma je uprava krenula iz našeg magacina. Znaš vozač će biti tu u narednih 15 min. Njegovo ime je Aleks. And your tip would be appreciated. 😀 A to zapravo ja šaljem sa svog ličnog telefona i otad je tu fino isto krenulo bakšiša i sve. I krene to lepo. Krene restoran, krene ovo. Počinje da mi se malo vraća i samoupozdanje i osećam se bolje. Iskreno, bilo mi glupo da živim u crkvi sad kad već privređujem i to. I nađem ja neki stan u Harlemu. Bračni par crnaca. Znači, u stanu imaju samo dušeke, sprave za vežbanje i kučiće. 🙂 I ja rekoh: Mi bismo da dođemo živimo dvojica tu kod vas. Kažu oni: OK. I ja odem kod popa. Srećom ništa nisam platio. Odem kod popa: Znate šta, hvala vam puno. Pomogli ste nam. Naspavali smo se, odmorili smo se i mi ćemo da se selimo. I on kao: Što se selite? Što ne ostanete ovde? Nama treba pomoć u crkvi. Malo tu pripomognete. Ima da se šljaka. Imamo mi te buvljake crkvene, ovo-ono. Budite tu, brate. Šta ćeš u Harlem? Ovde živiš na sred Menhetna. -Pa, meni glupo. -Šta ti glupo? Vidi koliko njih tu živi. Sedi! Ja rekoh: Pa, hajde. I ostanemo. I stvarno smo im tu pomogali. Pošto pored crkve je parking koji se izdaje za zaposlene u tim tu velikim zgradama okolo. I nedeljom oni ne dolaze na posao i onda se nedeljom na parkingu organizuje buvljak. Onda je tu crkva prepoznala biznis šansu da oni otvore svoju portu i da naprave svoj buvljak, koji je faktički spojen sa ovim. I onda ljudi kad dolaze, dolaze i kod njih. A stvari nabavljaju tako što Srbi njujorški kad nešto hoće da izbace sa gajbe, oni pozovu nekog crkvenog volontera. On donese kauč, kolekciju ploča, tako nešto u crkvu. I onda mi to iznosimo iz magacina, tu budemo kad se to prodaje ili kad su crkvene žurke pečemo ćevape.

Ivan Minić: Crkvene žurke?

Aleksandar Šćepanović: Crkvene žurke. A to je tek ludilo! Baš je ovo zato što sećam se jednom pekli ćevape ortak i ja, a bila je neka pevačica i pevala je i naši ljudi za stolovima, što je potpuno nadrealno na sred Menhetna. I vrhunac je da u jednom momentu oni su naručili neku pesmu i ona sad tako ide po toj porti i peva. I sećam se stiha: U mene je đavo ušao! Rekoh: Vau, Njujork, bejbi! Inače je crkva – to je isto interesantno – sa te neke preduzetniče strane tamo, Srpska crkva koliko sam ja skontao pošto sam ja družio dosta tamo i sa tim ljudima koji vode. Pošto crkva je… Popovi su tamo zaduženi za duhovnu stvar, a za svetovne stvari postoji menadžment crkve. I ti ljudi… Sve je počelo dunuo neki jak vetar na Menhetnu, odneo pola krova Srpske crkve. To je letelo po Menhetnu. I onda su njima vlasti rekle: Ako se ne ozbiljite, gubite dozvolu. I onda je taj crkveni bord se sastao i onda su na kraju isparcelisali su portu, tu su prodali kao za parking za automobile ljudima, pa su onda ovu crkvenu zgradicu pošto se na Menhetnu svaki dan snimaju filmovi stavili za bazu, za ketering, za to. I onda imali tako brdo tako nekih, da kažeš, preduzetničkih aktivnosti. Onda je crkva postala self-sustainable biznis. I, nažalost, to je crkva ona koja je izgorela pre nekoliko godina. Ja stvarno, koliko god sad malo i ovo sve duhovito pričali, meni je to onako moja druga kuća i stvarno mi je jako žao toga. Baš sam teško to podneo. Čak sam i bio u Americi tad kad se to dešavalo. Tako da smo mi živeli u toj crkvi taj crkvenjački život. Jedan drugar bi rekao: Nisi ti našao Boga, nego je Bog našao tebe. To je možda i najbolje objašnjenje. I sećam se kad smo odlazili, ja sam spakovao u kovertu neku kintu koliko sam mogao da priuštim i odneo popu i bio sam u fazonu ovo vredi mnogo manje nego što vredi život na Menhetnu da se plaća. I on se smejao i bio je u fazonu OK, uzeću, vidim da ti znači, ali znaš da si prvi koji je ovo ponudio. 🙂 I u svakom slučaju, ispalo je super. Na kraju smo vratili te dugove, zaradili kintu, kupili stvari, kupili poklone. Isčupali smo se. I vratili smo se u Srbiju. Ali, ja sam se tad stvarno vratio kao drugi čovek. Jer taj momenat padanja na dno u slobodno padu me je baš dosta promenio. I onda sam skontao koliko stvari radim onako kako ne treba da se radi i kako mi nekako prolazi život. I onda sam to – bukvalno sam maltene pravo sa aviona otišao na Građevinski fakultet, podigao dokumenta. Tad je FMK bio dva bloka odatle, kod Vukovog spomenika. Kod njih sam predao dokumenta. Tad sam upoznao, malo posle toga i Milicu, sa kojom sam se posle i oženio. Godinu dana posle toga smo napravili hostel na Kopaoniku. Tako da sam tu napravio neki reset. Malo posle toga se i bend ugasio. Tako da sam se vratio kao novi čovek odande.

Ivan Minić: Te varijatne kad dovedeš sebe u situaciju da si primoran, a nemaš nikakav backup, jer ovde kad si, uvek možeš da ne izlaziš iz kuće, imaćeš šta da pojedeš toplo, kuvano…

Aleksandar Šćepanović: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Imaćeš gde da se istuširaš i sedećeš i gledaćeš televiziju, šta god. Jer kad se izmestiš tako negde i kad kao odabereš da preuzmeš odgovornost, a nema nazad – mislim, ima, ali vratićeš se kao gubitnik, pa malo je besmisleno.

Aleksandar Šćepanović: Potpuno, tako je.

Ivan Minić: A sam si to tražio, na kraju dana. To su uglavnom trenuci koji ljudima promene život. Iz korena promene život nadalje. I to je bio i tvoj slučaj. Sad, pomenuo si priču sa hostelom na Kopu i kako si krao zanat – dobro. Ali, ta priča sa hostelom je zapravo dosta kompleksnija nego što si je predstavio dosad. Vi ste imali neku zemlju koja je bila porodično nasleđe, ali to je zemlja i tu treba da se napravi nešto. Ako je hostel, to podrazumeva da to bude nešto malo veće za neki malo veći broj ljudi. Ne praviš brvnaru da vi porodično možete da dođete, nego da to ipak ima nekog smisla, da od toga može da se pravi neki profit i slično.

Aleksandar Šćepanović: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Kako je krenula ta priča? Pošto ta priča i dalje živi i razvija se i ispričaćeš sve o njoj, ali šta je početak?

Hostel Montana – ugodna brvara na Kopaoniku

Aleksandar Šćepanović: Da, krenulo je to – ispričao sam to da smo prošli tu obuku, da smo dobili kredit i onda smo krenuli. Tu je postojala jedna osnova, jedna brvnara mala, koju je trebalo – to bukvalno su bili samo naslagani bavlani, ničeg nije bilo. Nije bilo ni stepeništa, ni izolacije, betonski pod je dole bio. Znači, nije bilo upotrebljivo. I to je tako stajalo. I mi smo krenuli da to – napravili smo projekat kako da se to proširi, u skladu sa onim što smo već znali iz ugostiteljstva. I moj brat je bio godinama u ugostiteljstvu. Uostalom, on me je i uveo u tu priču. I to je krenulo sa gradnjom. I onako je to bilo – meni je drago što pojma nisam imao šta me čega. Da mi je neko napravio listu šta će da se desi u narednih godinu-dve, ja bih verovatno odustao. Bio bih u fazonu ah, da sačekamo to ipak još malo da sazri. U svakom slučaju, mi smo se tu zaleteli. To je bilo vreme… To je bila 2009. g. I našim roditeljima je jako bilo značajno to. I, znaš kako, matorci, oni prosto vole nekretninu. Njima je ulaganje u neku kuću, koja ostaje. Ima vrednost mnogo, značajnija nego da napraviš platformu koja ima dnevni obrt od ne znam koliko. I oni su to stvarno jako puno uključili. Moja keva je bila građevinac, pa je imala i ona tu svojih saveta, kontakata, ideja. Ćale elektrotehnikom se bavio, znao je – imao je zanat. I nas dvojica smo dosta toga i sami radili u kući. U svakom slučaju, jako puno su nam pomogli. Kako se taj novac od kredita trošio oni su uletali sa svojim. Svi smo ušli u minuse koliko smo mogli. Rate, čekovi, pozajmljivanje, da uspemo nekako da završimo kuću do sezone. Bilo je baš u cajtnotu. I u jednom trenutku se pokazalo da mi ne možemo to da završimo. Prosto nije bilo novca. Sve smo potrošili i još fali. A sarađivali smo – bila je ta neka dole strugara pored Raške, blizu Kopaonika, i taj neki matorac sa kojim sam se ja sve dogovarao – kad kažem matorac, baš matorac. To je čovek u tom trenutku bio 80+. Sad je još stariji, hvala Bogu živ je. Viđamo se redovno, baš dobar tip. I on me pozvao na sastanak i kaže: Mali, je li bi ti mogao da dođeš kod mene u strugaru da ti i ja pričamo? I ja onako odem isfrustriran, ubeđen da me on zove da me pritiska, tipa hej, moraš da mi kažeš kad još treba da ti ostatak isporučim; nemam ja vremena i to. I odlazim tamo ja onako i on kaže: Sedi, mali. Donese mi kafu i kaže: Vidi, ti mene ne zoveš. Ja znam šta to znači. To znači da ti nemaš para. A ti si dobar dečko i dobri su ti roditelji. I baš se cimate i ti i brat. Ja hoću da vam pomognem da vi to završite. Uzmi ti onog mog Gvošu i vozi ga gore da ti on izmeri kuću, da vidi gde je šta ostalo od naših radova. I siđite dole da vidimo gde smo i šta smo. I dođe taj majstor, izmeri sve on koliko tu treba još pošto sve smo od borovine pravili. Pa, drvenih zidova, koliko ovog, onog. Mislim, bilo je tu baš puno. I on siđe dole, on to stavi na papir i kaže: Vidi, ja ću sve ovo da ti uradim. Od sutra ovi moji već kreću to da delju za tebe. Da si ti i ja dogovorimo samo hoćeš da te ja zovem za pare ili da te ne zovem za pare. I ja mu kažem: Ja bih da me ne zoveš. I to je stvarno tako bilo. Oni nama to završe. Mi krenemo da radimo. Od smo se ono malo koliko od sezone, pa posle zapošljavaj se, pa burazer opet išao u Ameriku. Pa, malo po malo, mi smo to njemu vratili. Samo je jednom pozvao. I to mu je bilo glupo da zove nas, zvao našeg ćaleta i rekao: Hej, nešto sam zaglavio jako. Ako bi mogli tvoji sinovi bilo šta da donesu, bilo bi super. I ćale nam javi i mi se pokupimo i odnesemo. On se čovek najstrašnije izvinjavao. Ja se izvinjavam, pogazio sam reč. Tražio sam, a rekao sam da neću. 🙂 I tako smo to završili. I sad kreće, bliži se ta prva sezona – treba da krene. Rasprodali smo Novu godinu. Moja drugarica s Građevinskog faksa – eto, neke koristi sa Građevine – koja se u međuvremenu udala u Sloveniji, skupila je ekipu Slovenaca da napune gajbu. Oni dođu, odradi se ta Nova godina. Kuća skoro pa završena, ali sve vreme dok oni odu na skijanje mi još nešto raduckamo i to. I odu oni. I kao super, oni nam to plate. Mi kao vau, počeli smo i da zarađujemo; strava! Međutim, to je godina čudna bila. To je zima 2009/10 uopšte nije bio, a pao sneg. Za Novu godinu si mogao da izađeš u košulji. Ma, mogao si u majici da izađeš napolje. Znači, uopšte ništa se ne… Znači, mi nemamo ni jednu rezervaciju. Napravimo tu grešku hajde, mora gajba da živi, mora da ima vajb. Sad imamo neki kapital od Nove godine. Pozovemo društvo iz Beograda, sve ljude koje znamo da tu budu na gajbi, da gajba vibrira: da jedemo, pijemo pivce, družimo se. I mi na tu akciju potrošimo sve što smo zaradili za Novu godinu. Ljudi su prosto došli na odmor, uživali, pokupili se i zapalili. I šta ćemo, vratimo se u Beograd. Nemamo nijedan upit, nemamo nijednu rezervaciju. Pusti reklame na net. Ma, džabe, nema nikog na Kopu. Tad nije bilo ni veštačkog osnežavanja, plus temperatura. Mi odemo kući, sedimo onako.

Ivan Minić: Samo jednu stvar. Pošto nisi to rekao, koliko je veliki hostel?

Aleksandar Šćepanović: 18 kreveta u tom trenutku. I tu mi, kažem ti, sedimo u Beogradu. Nemamo gostiju, nema ništa. U jednom momentu, Kop kakav je već ćudljiv, padne temperatura na -21. Mi se vratimo na Kop. Nama svi radijatori u kući pukli na pola od zime. Jer nama kad je majstor radio grejanje, nije sipao one antifrize i to. Mi to nismo znali. I niko neće da ti menja puknuto rebro. I onda smo ja i ćale odemo kod majstora u Beograd da nam on demonstrira kako to izgleda. Nikad se time nismo bavili. Pa nam da njegov ključ, pa odlazimo na Kop, pa svaki radijator skidaj, pa vraćaj, pa nameštaj. I kreću prvi gosti. Ali se desi stvar – ovo sad može da zvuči kao ona preduzetnička mitomanija – ali mi stvarno, kad su nam došli prvi gosti u kuću posle tih novogodišnjih, mi dinara nismo imali. Da, kad smo krenuli da određujemo cene i kako ćemo da radimo, ja nisam tad bio baš siguran kako bi trebalo to da formiramo. I odem kod nekog dečka tu blizu nas koji nešto slično radi. Ja ga pitam: Pa, kako ti naplaćuješ? Kako to cene? I on kaže: Pa, pazi, ja ti radim na polupansion. Dajem im doručak pre skijanja, večeru posle skijanja. I to može više da se naplati, a njima je to gotivnije. I mi kao: Ma, to ćemo i mi da radimo. I razglasimo mi polupansion. I dođe ta prva grupa ljudi. Sad ovi za Novu godinu što su bili, bili su u društvu, pa mi donesemo namirnici, oni kuvaju. Mi nismo toliko osetili. E sad, dolazi prva grupa, mi nemamo kinte ni za namirnice. Ali, bukvalno. Ja se sećam odlazimo u lokalnu kafanu da molim onog lika: Hajde mi za ono spremi ćevape za deset ljudi i spakuj mi u karton od pice, pa ću ti ja platim sutra. I onda ona neprijatna scena: Može, ali zato što ti znamo ćaleta – dobar je čovek, ali mi ne radimo na veresiju i to. I ti moraš da otrpiš, kao: Dobro, dobro. Ja se izvinjavam. Jest’ malo neprijatno i to. I onda OK, naplatimo. Onda kreće: sledeći vikend smo opet puni, već se to malo pročulo, ljudi jedni drugima u Beogradu to pohvale i to kreće. I tad je bila fora: mi odemo u Novi Pazar, kupimo ćevape, smrznemo ih u paketiće. Petko je uvek ćevapi i pire krompir, a subotom mešano povrće i bečka. A bečka – ideja je bila gore u Konacima. Ja okrenem onog šefa i kao: Je li možeš da spremiš deset bečkih? Ja ću da dođem. On spremi, ja to naređam na tanjire. Oni: Uf, što je ovde dobra klopa! 🙂 I onda krenu ljudi da zovu: Je li možemo mi na sedam dana? Je li možemo na deset dana? A mi imamo neke osnove kuvanja, ali nismo mi baš kuvari. Ali, kao gotovo, već si krenuo u to. I onda malo po malo, malo po malo, malo zoveš kevu. Tad nismo imali ni smartfonove, nismo imali – tad na Kop još stigao kabl – nismo imali net. Nego odeš na trafiku, kupiš Top recepti za domaćice, pa čitaš i to. I malo po malo, malo po malo, to kreće. Ljudi u početku vide da tu ima fejlova, ali vide da se mi cimamo, da smo srčani, simpatično smo im. I tu ono sličan se sličnom raduje. Kreće da se kod nas profiliše skroz neka kul ekipa dolazi. Mi vidimo šta se od jela jede, šta se ne jede, šta sipamo previše, šta premalo. Tu se isprofiliše i fin jelovnik. Mi sad na svim ovim Bookingu, Airbnbu, TripAdvisoru. Ovde-onde imaš devet zarez nešto, na klopi nam je svuda desetka. To smo masterovali. 🙂 I malo po malo, to krene i krene jedno po jedno. Krenu stranci da nas otkrivaju. I tako sezona za sezonom, mi smo sve puniji, to sve ide bolje. To već postane neka vrsta maltene haba tamo. Svi ti ljudi koji imaju ta neka slična interesovanje se pojavljuju kod nas. Nekoliko gostiju Pojačala upoznao tako što su bili gosti kod nas, pre nego kod tebe. 🙂 Tako da se tu napravio jedan, da kažem, network svih tih ljudi s kojima smo ostali u kontaktu i to je raslo. I na TripAdvisoru je neko otvorio naš profil, čak nismo ni mi, on je skočio na prvo mesto na Kopu. Na Bookingu smo dugo. Na Booking ću da se vratim, to je isto interesantna priča. To je krenulo da raste. I sećam se baš, bili smo na nekom putovanju u Slovačkoj i uhvati nas kiša i uđemo u neku knjižaru, pobegnemo. I video sam Lonely Planet vodič za jugo-istočno Evropu. I kao: E, hajde da vidimo je li ima Srbija i Kopaonik. I kao recommended places hotel Grand, JAT apartmani i hostel Montana. I ja kao vau, onako usred Bratislave gledam i ne znam. Dolazili su nama stranci i novinari. I ja sad ne znam ko je od njih bio taj reviewer koji nas je pohvalio. A što se Bookinga tiče, tu je sad da se vratim da sam u Njujorku naučio da tražim šta mislim da mi pripada. Mi smo se prijavili – zvali su me iz Beograda ortaci, hostelijeri i kaže: Hej, pojavio se Booking.com! Kida, jede sve hostelske sajtove! Vidi da se tamo prijaviš. I ja se prijavim i stigne mi odgovor od njih: Vi imate pet jedinica za smeštaj gostiju, a Bookingov minimum je deset. I ja nađem njihovu centralu u Zagrebu i pozovem i kažem: Dobar dan! Ja zovem s Kopaonika. Kopaonik je top srpsko turističko mesto! Kakva Srbija, takav i to.

Ivan Minić: To zvuči tužno, ali… 🙂

Aleksandar Šćepanović: I ja kažem: Pogledao sam, vi imate četiri hotela izlistana. Ovde su desetine hiljade turista. Vi zbog neke administrativne prepreke mene neće da ulistate. Ja mislim da je to glupo. I oni kažu: Hajde, pozvaće vas neko. I pozovu me odmah neki čovek, valjda mu to bilo simpa. On smeje i kaže: Može! Ulistavaj! Hajde! I mi kako smo se ulistali na Booking.com, to je eksplodiralo. Znači, samo jedna za drugom rezervacije stižu. I kao OK, super. I jednu sezonu mi tako fino na tom talasu izguramo. I onda pred sledeću sezonu mi zvoni telefon i zove neke, na primer: Halo, dobar dan. Ovde Gordana iz Booking.com. Mi smo krenuli da ulistavamo sve kuće na Kopaoniku. Da li ste vi zainteresovani? Ja sam bio u fazonu: Pa, mi smo već na Bookingu. -Stvarno. Jeste sigurni? -Pa, jesmo. I onda sam ja provalio. I onda je samo sledeće godine Booking.com bio zatrpan. Nije imao više 4, nego 404 smeštaja. Ali smo se mi dotle isprofilisali, imali smo dobre ocene i stalne goste. Mi smo maltene bili prestali da se reklamiramo, jer je bio relativno mali kapacitet. U međuvremenu smo odlazili u Kolorado. Tamo je burazer šljakao. Mi smo mali gledali kako se tamo radi, pa je on doneo neku kintu, pa smo još se nešto proširivali. I to je tako išlo. Bilo super, ali sad se tu dešavaju neke druge stvari. Dešava se to da ti ljudi koji su došli prve sezone kod nas i imali 25 ili 30 g., sad imaju 40. I imaju klince i njima hostel više nije neki fazon da dolaze. I onda stalno nekako moraš neke nove goste, što za turizam nije baš kul. Uvek je dobro da vrtiš jedne iste zadovoljne goste. I onda smo krenuli ka tome, da se širimo. Tako da krenuli smo da gradimo još jedan objekat koji je odmah preko puta ovog i nismo ga još završili. To je onako malo megalomaski projekat, ali to kad završimo, to će da bude baš strava.

Ivan Minić: Taj biznis je sezonski. Sezonski biznisi nove niz izazova sa sobom. Za početak, to što jedan deo godine se raspadaš od posla, a drugi deo godine nema posla defakto uopšte ili ga ima u tragovima.

Aleksandar Šćepanović: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Kako ste se vi organizovali po tom pitanju? Pošto to je ono zabava za celu porodicu.

Izazovi sezonskog biznisa

Aleksandar Šćepanović: Tako je, tako je. Pa, iskreno da kažem, dosta me dobro išlo tokom zime. I uvek smo imali tokom leta nešto posla. Tako da je to moglo za neki – pričamo o našem momačkom životu. Sad smo obojica roditelji postali, to više nije baš tako jednostavno. Ali, mogli smo fino da to razvučemo na celu godinu, a pritom smo radili i razne druge stvari. Odlazili smo i u inostranstvo, i radili po ugostiteljstvu. Ja sam radio u nekim marketinškim agencijama da ispunim svoj dečački san i vrlo brzo sam pobegao.

Ivan Minić: Logično.

Aleksandar Šćepanović: Da, da. To je još jedan pakao. To ti je ono kad ti ubiju Deda Mraza. Ti misliš da to sve puca od kreativnosti, ali, u stvari, puca od formalnosti. Tako da smo to uklapali, ali smo sve vreme negde u podsvesti znali da moramo da se širimo. I to je onako jedan projekat na kom dugo radimo i svake godine smo odvajali sa strane i štedeli i razmišljali. I sada se dešava slična stvar sa gradnjom ove nove Montane koja se dešava sa prvom, tako što su krenuli ljudi sami da nam se jave da pomognu, da investiraju, da dodaju. Neki gosti sa kojima nismo ni toliko bliski, koji su verovali, videli su način na koji mi radimo, tu posvećenost, i koji su želeli to da podrže. Tako da to ide super, nego uhvatila – malo nam je prošle godine… Nova Montana nas je spasila od korone. U smislu, cele godine smo imali smisao. Imali smo bebe koje rastu i kuću koja raste. I onda te vesti oko korone su baš bile loše, ali smo mi sve vreme imali neki svoj mali progres. Na gradilištu po ceo dan s majstorima, projekti, metar, meri, razvači. Tako da smo celu prošlu godinu proveli u gradnji. I onda kad je bilo da prelomimo da li treba da damo gas da završavamo za sezonu na brzinu ili da iskuliramo ovu sezonu, odlučili smo da iskuliramo. Tako da za sledeću sezonu bi trebalo da bude gotova i nova Montana.

Ivan Minić: E sad, to je, da kažemo, jedan deo priče. Tokom trajanja cele priče sa hostelom bilo je i drugih nekih aktivnosti. Između ostalog, kao što si rekao, još nekoliko puta si išao i u Ameriku.

Aleksandar Šćepanović: Jesam.

Ivan Minić: Generalno, proširivao si vidike koliko je to moguće. Šta su neke ključne poente iz tih ostalih aktivnosti koje su bile?

Porođajne muke Zanaterije

Aleksandar Šćepanović: Da. Pa, to sa Montanom je tako išlo nekako uphill. Jedno vreme rasle su nam recenzije, broj zadovoljnih gostiju, neki ugled. Bilo je strava. I tu je dostiglo taj neki svoj, da kažem, vrhunac. 2014. je bila jako zeznuta godina nama. Nama se majka prilično mlada, u svojim ranim 50-im razbolela od Alchajmera. I mi smo celu 2014. bukvalno u paklu proveli. To je bila jedna baš mučna godina, gde smo i pre toga – mislim, to je bolest koja imaju svoju progresiju. To je bilo nekoliko godina ranije. I to je nas nekako se stalno tišlilo i ta godina je bila godina tog negovanje pred kraj. To je bilo jako teško i nama je majka umrla u sred sezone. I ti je onaj momenat kad shvatiš da si preduzetnik, kad ti jave majka ti umrla, a ti si iz fazona: Meni je puna kuća Engleza. Moram to da rešim, pa ću posle sa svojim emocijama da se bavim. I izgurali smo tu sezonu 14/15. I meni se opet tu desilo jedno slično zasićenje, kao ono prvo o kojem smo pričali. Isto mi je bilo tako, kao: OK, nemamo para da izgradimo novu Montanu. Ovo je već počelo jedna sezona na drugu da liči. Ja bih nešto da se desi. A tad moja žena Milica, ona je scenograf, i ona je dok je nama trajala sezona na Kopu imala nekoliko velikih mjuzikala, predstava radila. I tačno nekako se nama završila sezona, završila sezona i njoj. I nekako smo bili: OK, šta sad? I znali smo da je sav taj užas nekako iza nas, ali gde ću sad. I ja sam razmišljao i rekao sam joj kao: Znaš šta, po nekom zakonu verovatnoće, ako smo imali toliko lošu 2014., 2015. mora da bude dobro. Ako će da bude dobra, hajde da bude dobra u Njujorku. 🙂 I mi smo se tu grlom u jagode krenuli u Njujork. Ja sam od tog društva koje sam znao iz prvog Njujorka uspeo sam preko nekih kombinacija da nađem neki stančić u Bruklinu za nas, tamo dole niže. I to će se ispostaviti kao jedna baš dobra ideja. Prosto ponovo moj sudar sa Njujorkom i ponovo sada ne znam već koliko to – 7-8 g. kasnije. Odlazili smo mi u Ameriku pre toga. Imali smo i neke road tripove i taj Kolorado i sve, ali taj Njujork mi je nekako bio da se… I Njujork je, znaš i ti, to je jedan specifičan grad, koji je miks svih – do te mere su se umiksovale sve kulture, rase, nacije, religije, seksualna opredeljenja, polove, postojeći, nepostojeći. I do te mere da su čak supkulture nestale. Svaki čovek je postao supkultura za sebe. I taj grad jako, ako mu se prepustiš, ako ne ideš samo da se slikaš kod Kipa slobode i to, nego ako stvarno nekako uđeš malo u dubinu Njujorka, to je grad koji te stvarno radi. I to je i Milici i meni onako jedan dobar vetar produvao kroz glavu tog leta. I imali smo priliku i neke ljude smo dobre poznavali tamo, pa je ona imala prilike da vidi kako se u njujorškim studijima snima, kako se snimaju reklame, kako se snimaju filmovi, kako se snima… Odlazili smo na Brodvej. Prosto, dobro nam je bilo. I vratili smo se onako poprilično nam se taj neki mojo vratio i skontali smo… Jer zašto su dobra putovanja? Zato što koliko mi bili kul i čitamo kul knjige i družimo s kul ljudima, mi podsvesno usvajamo stalno neke šablone. I onda ti kad se izmestiš u potpuno drugo okruženje, tvoji šabloni nemaju nikakvog smisla. Ti si weirdo ako ih tamo koristiš. Moraš da usvojiš neke druge, a onda ti moraš da se menjaš. A kad se menjaš, onda postaješ nekako i kreativniji. Krenu te neke iskre da ti rade. I te godine smo proveli u Njujorku nekoliko meseci. Onda smo se vratili svojim obavezama u Beograd. I onda smo otišli sledeće godine ponovo u Njujork. Jer smo provalili vraćamo se na to sezonske poslove, da je moj i njen su sezonski i imamo tu rupu – ona je dosta stvari radila i onlajn, te neke scenografske skice, projekte mogla je i odande da radi, tako da smo mi odlazili. I te druge godine, to je 2016., smo otišli – mene je vuklo, bilo je tu još neko naše beogradsko društvo, iznajmili smo kola, mene je vuklo da odem opet u Vermont, da se vratim. 🙂 Bio sam u fazonu hajde, ostao sam nekako dužan tom Vermontu. On je bio toliko dobar prema meni, ti ljudi su toliko fini, i on je tako nekako – jako je specifičan. Jako neamerička država. To je kao Kanada, pretpostavljam. Nikad nisam bio u Kanadi, ali je tako zamišljam. I onda smo mi otišli u Vermont. Ja sam hteo još jednom da sad kao sa nekim pametnijim mozgom to vidim. I bilo je strava. Obilazili smo te neke lokalne kraft pivare, koje su proglašene najboljim u svetu, i tako razne stvari smo viđali. I ja sam se setio jedne prodavnice u koju smo mi voleli da idemo kad smo bili u Vermontu, a koja je svuda kada odeš ti, recimo, hoćeš things to see in Burlington in one day, tu uvek ti stoji ta neka prodavnica, ta neki city market. Ja kao: Brate, šta će prodavnica u turističkom vodiču. I mi odemo i to je to. Uđemo unutra i bum! Ogromna radnja, veličine našeg možda ne hipermarketa, malo manje, ali baš onako velika. I svi udruženi lokalni vermontski proizvođači na jednom mestu. Ali, to je baš – ta njihova scene je do te mere razvijena da ti kao da uđeš u neki supermarket. Sve postoji: od lokalnih pekara, proizvođača kraft praška za veš preko kozmetike i sve vrste hrane. Sve živo! I to je ludilo! Možeš da zamisliš ne znam koliko hiljada proizvoda, kako ta pakovanja izgledaju, kako to miriše, kako je to… A ispod svakog proizvoda stoji cena i ceduljica gde je proizvodeno, kako. Taj storytelling sa svih strana te napada. I kao vau! I onda smo mi tu pokupovali brda stvari, izlazimo i kao: Jao, kad bi ovo bilo u Beogradu! Kad bi ovo bilo u Srbiji! Imamo i mi neke kraft proizvode kad bi to moglo. Ali sve ne pada ti na pamet, nismo mi ljudi iz retaila, mi nešto drugo radimo. I to ostane kao neki naš san i onda smo se mi tog leta – namestilo nam se da se venčamo u Njujorku. I venčali smo se na plaži. Kupili smo burme preko Etsyja. I stižu burme preko Etsyja, onako oni juveliri napisali nam poruke: Dear Aleksandar, srećno ti u braku i to sve. Potpisuje se majstor koji je to brusio i sve. I kao: Hej, pa možda ovo?! Hajde da probamo ovo! I tu je zaista krenula ta ideja za Zanateriju. I onda kad smo se vratili u Srbiju, ja sam zvao Ivana Gaćešu, koji je sa Milicom i sa mnom u tom osnivačkom timu Zanateria. To je isto interesantno. Mi kad smo s Montanom krenuli, pa onda su oni, Smart Kolektiv je tada bio mlada NGO, pa su oni hteli da podržavaju preduzetništvo, pa su išli tamo – dobili su od države spisak koje dobije te subvencije, pa su našli nas, pa su nas pozvali da učestvujem u nekom programu mentorstva, pa sam ja tu Ivana upoznao. On je imao svog mentora iz Koka Kole, ja svog mentora iz Droga Kolinske. I mi smo se tu upoznali. I ja sam mu sad jako zahvalan zato što on je tu video da tu ima nekog materijala za saradnju. On je mene redovno, na svaka dva-tri meseca, zvao na kafu. I on je pritom čovek iz tog IT sveta, malo geekovskiorijentisan. Ja sam više kao u nekom alternativnom tripu bio. I nikad nismo uspeli ništa da napravimo. Nismo ni pokušavali, ali smo redovno pili kafe. I kad je nama kliknulo to – za to što će kasnije postati Zanateria, ja njega iscimam u Beogradu kad smo se vratili. Kažem: Ivane, imam ideju za biznis. Dođi da pričamo. I ja mu to ispitchujem, on onako pije pivo, sluša me, gleda me i kaže: Pa, strava! -Pa, jesi li zainteresovan? -Nisam. Ja kažem: Pa, što nisi?!On kaže: Ne mogu ja… Ne mogu ja tebi da naplatim za to programiranje. To je mnogo cimanje. Znaš, bićeš nezadovoljan i ti i ja. Ja mu kažem: Ja tebe ne zovem da mi programiraš za kintu, nego da budeš naš partner. I on kao: Mmm, OK, OK! 🙂 Kao: Je li može još jedno pivo da se ovaj razgovor nastavi? I tu je krenulo sa Zanaterijom. I sad ti i ja smo pričali pre emisije, kad smo se dogovarali o ovom razgovoru, i ti si me tad pitao zašto mi toliko dugo vremena trebalo. I ja sam ti tad odgovorio: bolesti u porodici, rodila se bebe, imao sam probleme. I onda kad sam se vratio kući, nekako mi to nije bilo ubedljivo. Onda sam ja sebe pitao: Što smo mi stvarno ovoliko čekali? Jer to nisu dovoljni izgovori bili. I onda sam razmišljao, i hvala ti što si me naveo na to. Zato što sam shvatio zašto mi je trebalo. Mi smo bili u početku potpuno nekompatabilni. Znači, ja sam s jedne strane neko ko je srcom išao u biznise, srcem ih pravio, pa onda u hodu – ne znam ko je to rekao, da li su ljudi Airbnb-ja, neko je rekao: Preduzetništvo je kad skočiš niz liticu i dok padaš sklapaš avion. E, ja sam tako preduzetnički radio. Dok je Ivan čovek brojki, istraživanja, cickanja. I mi, mi smo govorile različite jezike. Mi smo želili da uradimo istu stvar, mi se nismo razumeli. Nama se desilo da pokušavamo najprostije problem da rešimo, na primer, kažem: Hajde da uradimo da na sajtu ove rasporedimo ovako stvari i da to vuče ovo, a on, na primer, kaže: A na osnovu kojih parametara si baš to zaključio? I onda drugo, slao mi je – ja sam sad vremenom naučio i Vordpres i te neke izraze koje nisam… Ja sam čovek iz analognog biznisa stigao. I nama trebalo jako vremena da počnemo da govorimo isti jezik. On da razume mene koji mu govorim: Naš biznis mora da bude seksi, a on je u fazonu: Objasni mi to seksi. Kako se meri?

Ivan Minić: Definiši seksi.

Aleksandar Šćepanović: Kako se to broji? Po kom parametru je seksines? OK, hoćemo da napravimo anketu kupcima da li smo mi seksi od 1 do 10? Tako da trebalo nam je puno vremena iskreno da se nađemo negde na pola puta, da se skontamo. Da on razume nas i da mi razumemo njega. Ali, imali smo tu sreću što stvarno Ivan je jako dobar – dobar je lik, dobar je čovek, dobar je tip. I onda je on imao strpljenja za nas, mi smo imali strpljenja za njega. I zato se Zanateria toliko dugo rađala, dok se nije porodila. Tako da, eto, sad sam ti malo dopunio taj odgovor iz kafića. 🙂

Ivan Minić: Ta priča se razvijala nekoliko godina. I, da kažemo, poslednjih godinu dana je ozbiljna.

Aleksandar Šćepanović: Tako je.

Ivan Minić: Odnosno, i dalje je ona u fazi rasta i razvoja, ali poslednjih godinu dana je to nešto realno opipljivo, nešto što ima smisla.

Aleksandar Šćepanović: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Šta se dešava… Mislim, prvo, koji je taj trenutak kad kažeš: Uf, ovo je sad već ozbiljno?

Usložnjavanje priče

Aleksandar Šćepanović: Da, pa to je krenulo zapravo i tu smo se nešto – to je tako išlo, stani-kreni, stani-kreni. Mi smo svi imali svoje poslove. Ja sam se bavio i Montanom, Milica je radila sve više scenografije, Ivan je imao svoje projekte. I to smo mi tako – zaletimo se, radimo Zanateriju deset dana, pa deset dana ne radimo ništa. I nije se tad ni zvala Zanateria. To je posle tek smo smislili ime. Opet, imamo red smešnih priča i red mračenja. Ali, onda se meni i ćale razboli i onda je tu krenulo frke i s njim. I ja se tačno sećam da je meni ime – ja sam na sebe preuzeo da smislim ime, kako će da se zove taj sajt. I mene je to muči. I onda stao sam i razmišljao sam u dva pravca: na srpskom ili na engleskom. I to me muči. I onda sam u jednom trenutku, jer sećam, baš sam ćaleta sam odvezao na hemoterapiju u Bežanijsku kosu i sedim i kao: Kako, kako? Kraft proizvodi? Kratferija? Kao neka kafeterija. I odem da vidim – na prodaju je, možeš da ponudiš. I ja ponudim 100$. I lik mi odgovori kontraponudom 5.000 i kao imaš foru za još jednu da povećaš. I ja mu stavim 110. 🙂 Ma, neću da dam pet soma dolara za ime. I onda kao: Hajde da razmišljam na srpskom. I onda sam samo bio u fazonu: A čekaj?! Kraft, zanat, zanaterija. I ja se sećam tačno kako sam sedeo tamo ispred Bežanijske kose i da nisam ni Milici ni Ivanu ništa javio. Odmah sam otišao na Namecheap i kupio. I onda sam im javio: E, imam predlog da se zovemo Zanateria. I kao: Um, OK, može. Tako da to je išlo i malo smo se mi tu zaglavili. Bili smo Zanateria, krenulo je. Hoćemo-nećemo, hoćemo-nećemo. Ja nisam znao kakva je to poruka. Ćale mi je umro isto usred sezone i isto sve, sve. I kad se to završilo, ja sam opet se osećao nekako bez veze. I da bih nešto napravio, tad Trag fondacija imali su konkurs za Zelene ideje. I ja sam pročitao, nije ovo ekološki, ali Zelena ideja je mnogo više okrenuta ka socijalnom preduzetništvu i podršci lokalnim zajednicima, nego samoj ekologiji u tom smislu. I hajde da probam. I ja sam napisao: Mi smo sajt. Sajt sam po sebi ne može da bude zelen, ali mi možemo da budemo kišobran za sve te male biznise koji ne mogu to… Vi ih svi učite kako da razviju biznis, a oni nemaju gde to da plasiraju. Mi možemo da napravimo impact u tom smislu. I to prođe. Mi dobijemo nagradu. Tri nagrade su se delile, po 5.000 $, i mi dobijemo jednu od te tri nagrade. Posle smo išli na to finale balkansko, na kom ništa nismo uradili. Ali, tih pet soma dolara nam donelo tri stvari: donelo nam je obavezu da moramo da isteramo to da kraja, nije bilo više odugovlačenja; i donelo nam je tu nagradu finansijsku koja nam daje push da možemo sad da isfinansiramo, jer smo mi sve to plaćali sami taj razvoj; i treće, donelo nam je neki legitimitet. Onda si ti i kad kontaktiraš prodavca i kad kontaktiraš ljude iz medija, ti si nagrađena platfroma. Ako si nagrađen, tu je bio neki žiri. Ako su u tom žiriju bili ljudi iz poznatih firmi i banaka, pa valjda oni znaju koga su nagradili. I onda je to malo pomoglo da prokrčimo put. I 2019. smo mi to u decembru pustili. I ja sam baš… 21. decembra smo je pustili Zanateriju. Meni je bio trip. Trebalo je 20. da pustimo, meni je bio 21. trip, jer meni uvek taj 21. mi je bio smor datum – tad je keva umrla, tog dana. Ja sam u fazonu pravimo preokret, 21. lansiramo Zanateriju. To je dan kada je krenula Zanateria. I kad shvatiš da je veliko? Znaš kako, krenulo je kao i svaki početak. Krenulo je fino, podržete prijatelji. Znači, mi smo u 12:00 pustili sajt. Mi smo do dva popodne imali 30 prodaja. Ali ja sam 25 ljudi poznavao od tih 30. Znači, ne bi oni kupovali na nekom random sajtu. I malo po malo, to je krenulo da raste. I fino je bilo. Mediji su izveštavali. Imali smo relativno dobru prođu kod proizvođača, Prihvatali su da dođu na platformu koja nije isprobana, za koju ne znaju da li će da radi. I to je išlo super do vanrednog stanja, do korone. I tu smo imali jedan ponor. Tu je sve stalo. Nije stalo… Mislim, tu su ljudi krenuli da strahuju za život. Ne juriš kraft proizvode, nego juriš brašno i asepsol.

Ivan Minić: Kraft asepsol. 🙂

Aleksandar Šćepanović: 😀 Krafta se kraft brašno. I tu smo se mi iskreno malo bili pogubili. Nije što je prestala prodaja, prestala je poseta sajtu. Znači, ti odeš na analitiku, nema žive duše. I sad si ti u onom lošem trenu: Šta, da puštam kampanju: Kupujte kraft proizvode! Znaš, nekako nije ni to. I onda smo mi krenuli tako malo iznutra. Slali smo poruke proizvođačima: Hajde da svako od nas da iskoristi da sredi shop. Hajde, ovo su vam saveti da poboljšate prodaju. Ovde većina vas nije dobro odradila posao. Hajde to! Stavili smo pop-up na sajtu, kao: Hej, Zanateria radi! Sve je kul! I malo po malo, to je krenulo, krenulo. I onda, kad kažeš kad skontaš da je to nešto, od juna kreće rast svakog meseca 100% u odnosu na prethodni mesec. I sad dok su manje cifre, to nije, ali taj trend se nastavlja. I mi rastemo, rastemo, rastemo, rastemo. U jednom trenutku potrošili smo onih pet soma dolara. Tu je puno – ti to znaš, većina i tvojih gledalaca zna – to je toliko operativnog posla. Strašno puno! I onako se umaramo, to i košta, ali nastavljamo. Jer meni je Zanateria, svima nama, ali meni možda i najviše je bila mnogo me je vukla zato što sa Montanom je bilo strava, a nekako Montana nije game changer. Ona je strava smeštaj, da ljudi dođu da skijaju i strava je nama da mi od toga živimo i da to raste. Ali, nekako nije stvar koja može da utiče na neku širu populaciju. I druga stvar, analogni biznis je to: Imaš 20 kreveta. Došlo je 20 ljudi. Kad te zove onaj 21, onda nema mesta za njega. I uvek vuklo me je to, a kažem ti, nisam baš bio verziran za te digitalne poslove. I onda gurali smo to. Bio je dobar drive. Taj rast je znak da radiš kako treba. I onda se tu baš, kad smo se i mi umarali, pojavio taj konkurs OTP banke. Ja ova dva konkursa spominjem jedan za drugim, ali između njih je prošlo dve i po godine. I tu smo se prijavili i tu smo stvarno prošli nekoliko koraka selekcije. Baš ozbiljne su se kompanije takmičile. I tu smo uspeli da dobijemo prvu nagradu. I to nam je bio baš veliki push, i medijski i… Jer cimaš se ti, cimaš se ti, ali ono kad banka pošalje saopštenje u mejnstrim medije i tamo objave link ka tvom sajtu, samo ti vrti Gugl analitika. Tako da to nas je baš dosta poguralo. I to nam je dalo dosta legitimiteta, dosta je bilo tih nekih malih-velikih brendova koji bi na platformu, ali se boje da im to i ne naruši brend, pa da vide. Dosta njih je posla toga došlo. I onda kad smo skontali da je ovo stvarno ide je bio decembar, kad je eksplodirala prodaja. Znači, mi smo imali neki naš optimistični biznis plan, mi smo ga skoro za duplo premašili. I sada smo još uvek na tom talasu. Sad mi hvatamo konce. Uradili smo u januaru veliku – sve smo registrovane kupce anketirali i uradili smo sad anketu da izmerimo šta im se sviđa, šta im se ne sviđa, kako funkcioniše… Videli smo negde na čemu treba da radimo, šta moramo da poboljšamo i to je to. Napravljen je biznis plan za ovu godinu i teramo dalje. Lepo ide.

Ivan Minić: Rad sa malim proizvođačima, sad posebno ovde, je uvek izazovan. I lep.

Aleksandar Šćepanović: Jeste.

Ivan Minić: Ima on svoje lepe strane, bez daljnjeg. I daje ti tu neku širinu, taj neki momenat dođeš u kontakt sa nečim nesvakidašnjim. Jer sve ovo što je mejnstrim, to je sve u redu, ali je dosta i već viđeno i sve.

Aleksandar Šćepanović: Tako je.

Ivan Minić: Ovde možeš da naletiš na neke stvari koje su neobičnije, drugačije. Neke sjajne stvari koje su na početku, koje ti vidiš na početku i gledaš njihov razvoj.

Aleksandar Šćepanović: Tako je.

Ivan Minić: Ali, raditi sa malima je veoma izazovno, jer… Ja često kada pričamo na tu temu, a znaš i sam da sam imao dosta projekata koji su se bavili malima, i onda kažem kada analiziraš male biznise, uvek postoji razlog zašto su oni mali. Ako ti nije jasan taj razlog, biće ti jasan nakon 20 min. razgovora.

Aleksandar Šćepanović: Tako je.

Ivan Minić: Neko je mali, jer je to prosto trenutni status njihovog razvoja, previše je rano i to, ali they are built for greatness.

Aleksandar Šćepanović: Tako je!

Ivan Minić: Sad kad će to da se desi i da li će, nije uvek… Ali, vidiš da oni imaju to nešto u sebi. Kod neki vidiš da nemaju, i da su tu problem ljudi, očekivanja, to nešto ja mislim da meni pripada, a tržište kaže da meni ne pripada, pa se ja i tržište baš ne slažemo po tom pitanju, itd. Ono gde je poseban izazov je što vi radite sa baš mnogo njih.

Aleksandar Šćepanović: Tako je.

Ivan Minić: Što meni govori da je to noćna mora.

Napori u saradnji sa malim proizvođačima

Aleksandar Šćepanović: Zna da bude, nije uvek. Zna da bude noćna mora. I, jeste, tu si u pravu. Znači, negde čini mi se da postoje tri vrste malih proizvođača: oni mali koji će postati veliki u jednom trenutku; oni mali koji su jako dobri, ali su svesno mali ili se ne izdržavaju od toga – to im je side projekat i žele da sve bude idealno i pod konac.

Ivan Minić: Da, za svoju dušu.

Aleksandar Šćepanović: Tako je. I njima je sasvim dovoljno neka mala proizvodnja. I oni mali koji su mali, jer ne mogu da budu veliki. I mi u ovom trenutku imamo nešto malo preko 500 proizvođača na sajtu. E sad, od tih 500 – to je brojka. To nije realnih 500 proizvođača. Ima dosta njih koji nisu ni ulistali, koji se jave, dogovorimo se, otvorenu prodavnicu, dobiju pristupna uputstva sva i nikad ne ulistaju proizvode. I ima onih koji rade. I, recimo, njih 400-ak ima svoje proizvode na sajtu i malo više od polovine ima koliko-toliko redovne prodaje. Ima dosta onih koji nikad ništa nisu prodali na sajtu. To je prosto tako. E sad, da li je noćna mora? Jeste. Noćna mora je, ali sad već posle ovih godinu dana sve polako malo sistematski, a i malo instinktivno, kod nas razvijaju nekakvi filteri koji znaju da prepoznaju… Pošto postoje mali proizvođači s kojima jeste u početku jako teško da sarađujete, jer oni su prosto tehnološki nepismeni. I onda se dešava da oni… Ima jako puno ljudi koji nemaju internet na telefonu ili nemaju imejl na telefonu, nego oni tako jednom dnevno, jednom u par dana sednu, pa se uloguju na kompjuter, desktop, pa vide. To može da bude uhvati vikend, pa promaši se narudžbina, ne pošalje se po 4-5 dana. Dešavaju se stvari da ljudi prosto ne znaju da to tehnički, iako je prilično prosto – prosto iz naše perspektive. Tako da postoje mali proizvođači kojima treba da se posvetiš, treba im push, i oni uhvate fazon i nastave da rade. Postoji oni koji prosto – mi smo neki 10-15 proizvođača morali da sklonimo sa platforme. Neki prosto tako… To što kažeš, unose privatno, ne šalju narudžbine, pa ih ti pozoveš: Zašto ne šaljete?, kaže: Selim se. Dete mi menja vrtić. Tako. U svakom slučaju, da ne idem u sitna crevca, OK je. Ulazimo polako u fazon. I dosta smo stvari automatizovali, što je dobro. I zato je jako dobro – sad je taj momenat, možda u samom lansiranju i dobijanju medijske pažnje, je ovaj srčani momenat koji smo mi doneli, Milica i ja, bio bolji. Ali, sad u ovom nekom periodu razvoja biznisa, sad je tu Ivan ključni. I sad je on čovek koji nas tera na sistematizaciju svega. Koji je iz fazona: Jeste li realni? Jeste li stvarno proizvođaču preko Instagrama poslali poruku? Pa, onda napravite Instagram profil za prodaju! Nemojte preko Instagrama da radite to! Tako da unapredili smo dosta stvari i što se tiče komunikacije na sajtu, i olakšali smo proizvođačima kako da hendluju te svoje narudžbine. Još uvek ima puno posla. Još uvek ima mnogo proizvođača koje bismo voleli na sajtu, koje čekamo da nam se pridruže. Neki će morati da pale. Najveći problem nam je trenutno sa neozbiljnim proizvođačima, koje ti ne možeš da provališ da su neozbiljni, jer to dobro izgleda. Lepo je ufotkano, imaju lep logo, lepo komuniciraju. Ali, na primer, ako naprave jednu haljinu i ona se proda danas u nekom butiku, oni ne skinu sa sajta, pa se onda ona proda sutra kod nas. Pa, onda moraš da imaš taj krizni menadžment, jer ta haljina treba da bude poklon za 8. mart, a oni to nisu uradili, a oni su zaboravili da to… I tako.

Ivan Minić: I tu ima onaj veliki problem koji često ljudi koji ulaze u takve priče ne kapiraju, a to je: Ne kupuje on od proizvođača, on kupuje od vas.

Aleksandar Šćepanović: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Kupac kupuje od vas, bez obzira što se svuda vidi ko je proizvođač.

Aleksandar Šćepanović: Tako je.

Ivan Minić: Jednostavno, percepcija ljudi je, da pojednostavimo i banalizujemo pošto ja to volim da radim, vi ste me zajebali.

Aleksandar Šćepanović: Tako je. Tako je.

Ivan Minić: A to što je on vas, to je vaš problem. Ali, vi ste mene.

Aleksandar Šćepanović: Tako je, tako je! To je tačno! I to je još jedan od izazova. E sad, ja sad kada o tome razmišljam, tu je donekle i naša greška. Jer mi smo kad smo krenuli u celu ovu priču i kad je krenula priča o logou i celom konceptu, nama je bio dobar taj fazon da se zakačimo na priču starih robnih kuća: SFRJ, robne kuće, kad porodice srećne odlazile u kupovinu. I kao: Šta je Zanateria? Zanateria je mesto gde uživaš kad kupuješ. Ne ono trpaš random kečap ili ne znam šta, nego kupuješ jedinstven proizvod, koga nema svuda, koji pokazuje da imaš stila i probaš neki nove ukuse. Znači, samim tim uživaš. Ako uživaš, gde se uživalo, uživalo se u tim robnim kućama.

Ivan Minić: Uživalo se u SFRJ. 🙂

Aleksandar Šćepanović: Da, da. 🙂 I hajde mi da se nadovežemo na tu estetiku. I onda smo mi krenuli da komuniciramo s tim kovanicom kraft robna kuća, koja je mnoge ljude zbunila. Kao, robna kuća – robna kuća ima jednu kasu. I onda smo mi – to smo rešavali na više načina. Na dobrom smo putu da to iskomuniciramo. Prosto, svaki kupac u procesu kupovine na tri mesta mu se stavlja do znanja da ako kupi tri proizvoda od tri proizvođača, stići ćemu ti paketa i biti naplaćene tri poštarine, osim u slučaju da neko daje besplatnu poštarinu. I bilo je problema u početku. Najteže nam je bilo kad su ti problemi krenuli da se javljaju kad je Zanateria počela oživljavala za vreme vanrednog stanja i da su svi ti proizvođači bili jako pogođeni tim. I ko je god imao oflajn prodavnice, to je zatvoreno. Neki od njih su i istupili sa platforme, nisi mogli više da rade. I tu smo imali nekoliko slučajeva vraćanja. Kao: Šta da vam plat… Ma, ne! Neću da uzmem ništa! I onda se to njima vraća, oni vraćaju duple poštarine. To je bilo baš bez veze. Ali, to je nama bio signal da na tome mora da se poradi. Tako da oni i pri kupovinu kliknu – ne mogu da kupe dok ne kliknu da su razumeli to. Zatim im u potvrdi kupovine stiže, kad im stiže mejl: Potvrđujemo vašu narudžbinu. I još jednom napominjemo da ako ste kupili od više proizv… I to se dosta smanjilo, ne više toga. Ali, taj deo, Moj paket nije stigao! Zanateria je kriva!, to je nešto što možemo da rešimo samo tako što ćemo da isfiltriramo prodavce. Prosto da bude s nama ljudi koji šalju pakete.

Ivan Minić: Aleksandre, hvala ti što si podelio priču do ovog trenutka. Siguran sam da ćemo kroz neko vreme ponovo da pričamo o nekim narednim faza i jedne i druge tvoje priče, a i ko zna čega sve ne. Da li imaš nešto što bi za kraj voleo da podeliš kao neku tvoju poruku svakome je bio u bilo kojoj od ovih faza u kojima si ti bio, kroz koje si prošao i koje si ovde podelio sa nama?

Savet za kraj

Aleksandar Šćepanović: Sad ću k’o Bob Dilan da malo ćutim da mi slegne pitanje. 😀 Pa, pokušavam da kažem nešto što ne bi bio kliše, ali već sam rekao to: Ljudi kad krenu u biznis, dobijaju jako puno saveta ljudi koji im žele dobro, koji nisu dobri saveti. I tu je negde umetnost preduzetništva znati da isfiltriraš šta je dobar savet, šta nije dobar savet. Mi kad smo krenuli na Kopu da gradimo, bilo je: Da li ste normalni da uzimate kredit?! Šljakete u hostelima. Kako ćete to da vratite ako propadne?! Da li ste normalni da započinjete biznis 300 km od Beograda?! I to su sve ljudi s kojima smo i mi danas jako bliski, koji prosto nisu verovali da je to dobra ideja. Sad veruju, tad nisu verovali.

Ivan Minić: Da, ali sad ako im predstavite sledeću, isto će vam reći.

Aleksandar Šćepanović: Tako je. I druga stvar koju bih možda… Gde je isto umetnost preduzetništva? Da ljudi ne pomisli da je to prosta stvar kao odeš u Kolorado, vidiš brvnare, dođeš na Kop, napraviš brvnaru. Kupiš burme preko Etsyja, i dođeš u Srbiju i napraviš ti Etsy. Ili, pošto mi nismo o tome pričali, možemo nešto i za sledeći put da ostavimo, mi imamo i tu ketering kompaniju koju smo pokrenuli tako što smo videli naše prijatelje u Njujorku kako oni to rade, pa smo mi ovde našli neke kuvare i s njima smo napravili super dil. Isto je odande stiglo. Ali, zapravo, umetnost preduzetništva čini mi se da ako je taj ideja koju ti uzmeš, ne znam, u Americi neka kockasta ideja i ti je doneseš sa sobom u Srbiju, a u Srbiji je na tržištu ta rupa okrugla, ti si dobar preduzetnik koliko možeš da klešeš tu kocku. I sad, neko će malo da je oguli, i da je zavuče, da zakrpi rupu. Neko će da je ispolira do mermernog sjaja. Tako da to je možda taj momenat znati – smejaće ti se ljudi ako ti uzmeš ideju sa strane i doneseš je ovde na copy/paste.To isto – mora da se razume kontekst. Tako da, to je možda moj savet, da ljudi stalno vide taj kontekst i to je to. Da sam se spremao, ko zna šta bih još mogao da kažem, ali eto.

Ivan Minić: Polako, ovo je tek prvi put.

Aleksandar Šćepanović: Da, prvi put je najteže.

Ivan Minić: Hvala. Hvala što si bio, što si podelio priču. Hvala Vama što ste nas slušali. Hvala našim dragim prijateljima iz Epsona koji nas podržavaju. Svi vi, kao i dosada, sve svoje predloge, komentare, sugestije, ideje, ostavite na za to predviđenim mestima na društvenim mrežama i u komentarima na Jutjubu. A mi se čujemo i vidimo sledeće nedelje.