Dejan Milojević, naš brat – Pojačalo specijal

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Dušan Basalo: Meni je najveći uticaj u vezi sa njim i tvojim odnosom s njim i mojim s njim. Koliko je sve nekako išlo brzo i koliko je išlo nekako spontano i lako. I to mi je možda najveći utisak u stvari iz celog tog perioda druženja, poznanstva i prijateljstva sa njim. Koliko je s njim sve nekako teklo jednostavno i lako. Kad pogledam taj vremenski period, koliko smo se mi poznavali i koliko smo se družili i radili taj podcast i još neke dodatne stvari koje inače ja radim. To je kratak vremenski period, to je nekih dve, dve i po godine ukupno. A imaš utisak kao da ga poznaješ ceo život i kao da ste bili najbliži prijatelji iz detinjstva i tako nešto. To mi je u stvari možda i najveći pomisao, najvažnija pomisao kad je on u pitanju. Koliko je bio veliki u svakom smislu, ne samo u ovom košarkaškom, fizičkom, nego pre svega u ljudskom. U smislu onoga šta je on radio, čim se on bavio, u kakvim je ulogama bio profesionalnim košarkaškim. A opet koliko, pored sve te veličine, je sve išlo nekako jednostavno, lako sa njim, spontano i brzo. I koliko u stvari on je jedan od ljudi u mom životu i karijeri, ali i privatnom životu, koji je bio najlakši za dogovore. Da je nešto mu pošalješ da ga pitaš, e, Deki, jel si zainteresovan, zove ili hoćemo ovo da radimo, ili kad smo radili podcast, ili možemo da se čujemo. On nikad nije odgovorio, ej, ne mogu, gužva sam sad narednih dan, dva, tri, a sigurno da je bio, imajući u vidu čime se bavio, da je bio jako često u gužvi. On je uvek, ej, ne mogu sad, ali ajde ja te zovem za dva, tri sata, ili ti pišem i mogu ti reći da se ne sećam uopšte situacije da nije ispunio to obećanje. Da nije pozvao, da nije pisao, da nije se odazvao na nešto. Tako da sve je išlo vrlo jednostavno, sve je išlo vrlo lako sa njim, nekako spontano i prirodno. I mislim da je to jedna od tih stvari koje utiču na možda tu našu percepciju te bliskosti sa njim, toliko da izuzetno veliki broj ljudi njega zove prijateljem i smatra ga prijateljem i nekim ko im je bio blizak. To je neverovatno koliko je to ljudi, to se videlo, eto, posle tog 17. januara i kasnije koliko je on značio ljudima i za koliko veliki broj ljudi on predstavljao nešto posebno. 

Ivan Minić: Mislim da je stvar u tim dubinskim odnosima koje možeš da ostvariš samo sa nekim ko je otvoren i iskren, a otvoren i iskren može da bude samo neko ko je srećan i zadovoljan. I on je bio u stanju da zarazi druge ljude time. Mislim, ja sam živi dokaz više puta toga, ali hteo bih samo da te vratim na jednu stvar koja isto mislim da je važna. Jer nas dvojica smo u tom smislu drugačiji prema tom, u odnosu prema njemu i njegovom delu. Jer njegovo delo je kompleksno, ima mnogo elemenata. On je bio tvoj kapiten. 

Dušan Basalo: Jeste. On je bio kapiten i on je bio, stvarno ako mogu za nekoga da kažem da je bio moj idol i uzor, ne u smislu da sam ja hteo da postanem košarkaš pa da igram kao on, više u smislu uzora sportiste i čoveka. Ja smo puno puta pričali o Dekiju i onda znam da smo još dosta puta razgovarali o tome i ja sam im to pričao i u nekim podcastima i tako dalje. Ali ja njega pamtim kao mog i košarkaškog idola, sportskog idola, idola kao čoveka. I kad je igrao u Partizanu, ja sam bio prosto naravno neko ko je navijao za taj tim i navijam danas, ali sam za njega navijao s nekom dodatnom emocijom. I posebno je Deki ostavio na mene utisak i ostao mi prosto kao neka, ajde kažemo onako, svetla tačka u celom tom periodu jer je to bila poslednja utakmica na koju sam ja išao sa mojim ocem kad je Deki igrao za Partizan. To je bila neka 2005. godina i ta rečenica koju je moj otac izgovorio dok smo gledali Dekija na terenu, gde je on postigao ko zna koliko poena, ali mnogo više od toga bio borben, bio hrabar, bio odlučan, delovao onako kao neko ko može da te povede u svaku vrstu borbe. Tada je moj otac rekao jednu rečenicu, a to je: “Vidiš, sine, vidiš ovog Milojevića, to je sine pravi čovek, pravi borac, tako se bori u životu.” I to je bila, igrom slučaja, poslednja utakmica na koju sam ja išao sa mojim ocem, on je nekih 8-9 meseci kasnije preminuo. I ja sam došao u situaciju da nekih skoro 20 godina kasnije upoznam Dekija, da se družim s njim, da budem prijatelj, i za mene taj trenutak kad sam ga upoznao lično, pre neke skoro tri godine, bio stvarno jedan od najposebnijih trenutaka u mom životu. Sećam se da sam tada napisao jedan post na LinkedInu da je to jedan od trenutaka koji mi je doneo toliku radost zbog posla kojim se bavim, što mi je posao omogućio nešto što nema veze sa poslom, a to je da upoznam svog idola iz detinjstva i nekoga koga je i moj otac toliko cenio i toliko poštovao. I zato kažem, to je sigurno doprinelo tome da za mene Deki bude tako jak simbol i sa sportske strane i sa ljudske strane, i moje lične neke životne priče, i stvarno jedna sveobuhvatna pojava u mom životu koja, evo, i godinu dana nakon što nas je napustio, taj osećaj da je on tu, da podržava, da je nekako prisutan na različite načine, i dalje i dalje izuzetno jak. 

Ivan Minić: Kažu da ne treba upoznati svoje idole, svoje uzore. Ja se ne slažem sa tim. I imam tu sreću da skoro svi koje sam upoznao su mi potvrdili to da su sjajni ljudi, ne samo sjajni u onom malom domenu onoga što sam ja iz nekog javnog prostora mogao da saznam o njima. Ali posebna stvar je što sam sa nekima od njih izgradio jedan lep odnos, da kad se vidimo, pozdravimo se i slično. Ali sam sa nekima od njih postao prijatelj i tek kada postaneš prijatelj, shvatiš koliko je to veće prostranstvo od onoga koje i možeš da zamisliš. Prijateljstvo sa njim je bilo neverovatno u smislu – znaš ono kad si mali pa kažu: “Upao si u loše društvo.” E, on je činio sve da upadneš u dobro društvo. Ja nisam nešto u životu mnogo upadao u loše društvo. Klonio sam se toga uvek, ali nisam nešto imao mnogo ni dobrih društava. Moja društva su bila prilično mala, intimna, i nisam ja to nešto nikad voleo – velike grupe i slično. Sad, naravno, sticaj okolnosti i činjenica da imamo taj ugostiteljski objekat u kome smo proveli dobar deo budnog stanja kad smo na Novom Beogradu. I reći ćemo, u pitanju je kafe restoran Flert. Pozdrav za Zokija. To je prosto bilo mesto uvek u kome je bila neverovatno pozitivna energija. I prvo je došla ta energija, pa je onda to postalo popularno mesto, pa je puno, pa sad za ručak ne možeš da nađeš sto i sve ostalo. Ali sećamo se mi dok to nije bilo tako i dok smo se tu skupljali da gledamo košarku, jer znamo da tu imamo i SBB i Arenu, pa možemo da gledamo i jedno i drugo, šta god da treba. Deki je dok je bio u Srbiji, što je prethodnih godina bilo uglavnom u letnjem periodu, manje-više svako jutro tamo imao svoj separe ili jedan deo lokala gde bi okupljao ljude, gde bi pozivao ljude i gde bi se pričala priča. 

Dušan Basalo: I on je imao unutra i napolju, kad nije previše vrućina, onda dva stejdža je imao, tako da je kombinovao spolja.

Ivan Minić: I mislim da je imao omiljena mesta, sad nisu baš uvek bila slobodna, možda, imao je jedan trosed koji je baš mnogo voleo. Toliko ga je voleo da, nakon što ga više nije bilo, niko nas nikada nije seo tu i na kraju je Zoki promenio raspored sedenja i izbacio to potpuno. Ja sam ga pitao je li zbog toga, on tvrdi da nije, ali mislim da jeste. Ti momenti su bili neverovatni. Osim što smo imali prilike, i ti i ja, da se igramo sa NBA prstenom, što nije nešto što možeš da doživiš mnogo puta u životu – NBA prstenom aktuelnog šampiona u tom trenutku. I da upoznamo razne neke interesantne ljude. Moram da, o tome sam i pisao, ali ne verujem da je mnogo ljudi to čitalo, i nije ni važno. Suština negde jeste da je on umeo da oseti ljude i umeo je da vidi ono dobro u ljudima čak i kada oni nisu dobro. A to je bio jedan period u kome ja nisam baš bio sjajno iz raznih nekih i ličnih razloga i svega. Imao je tu sposobnost da ti se, naravno, uvuče pod kožu i on je imao nadimke za sve ljude koji su mu bliski. I to mi je bilo super zanimljivo u jednom trenutku kad smo se u nekom društvu gde su svi bili njegovi bliski prijatelji, a svi su negde iz košarke, pa su svi objasnili svoje nadimke. I sad dobro, više nas je imalo nadimak debeli iz objektivnih razloga, ali bilo je tu još nekih jako interesantnih nadimaka. I onda to krene tako što meni stigne poruka recimo u 8.45: “Debeli, ajde na doručak.” Pa ja ne odgovorim na to. Pa onda u 9.15 stigne poruka: “Ajde, stig’o sam, naručio sam, silazi polako.” Pa ja ne odgovorim ni na to, pa me zove posle 15 minuta: “Ajde, stiglo je, ladi se.” Ja opet, ja ne mogu, moram nešto, da ne ide mi se ovo, ono. I onda me pozove još jednom ili mi pusti poruku: “Ajde bre, ne znaš koga sam ti doveo.” I uvek je to, mislim, nije morao nikog da mi dovede, apsolutno. I nije on meni doveo nikog, ali uvek su to bili neki divni ljudi koji su pričali te priče koje su nam ostale na nivou mita tokom odrastanja. O nekim generacijama, o nekoj JUBA ligi, o nekom tadašnjem Partizanu, tadašnjoj Zvezdi, tadašnjem Hemofarmu, svemu tome. Jer su svi oni, naravno, njegovi prijatelji iz detinjstva. On je uz njih i sa njima odrastao i to su njegovi najbliži prijatelji i danas. I u svim tim pričama bilo je mnogo toga što smo mi obožavali kod košarke. Ali mnogo više je bilo onoga što smo obožavali kod Dekija. I sve te priče su se završavale padanjem pod sto od smejanja, od njihovih smicalica koje su smišljali jedni drugima, jer su jednostavno, valjda se slično sličnom raduje, pa su se neka spadala družila međusobno. I onda je to stvarno bilo i pripreme, i klub, i sve, i svašta. I nikad neću zaboraviti taj moment gde priča on sa mnom i zna da imam nešto da radim, ali da nisam raspoložen, sa time da se bavim, da odlažem. Neću sad da davim previše, ali odlažem i ne ide mi se na posao i sve. I on završava svoju jutarnju vizitu u Flertu, zagrlimo se i on kaže: “A dobro, sad sam te popravio, sad možeš na posao.” I mnogo puta me je popravio. I celo to leto me je popravio. Imao je taj neverovatan osećaj da zna kad treba da pusti poruku i da pozove. I iz nekog neobjašnjivog razloga imao je dovoljno vremena da pozove, ispostaviće se, prilično veliki broj nas i da održava odnos. Ali pre svega da on održava nas, jer on je bio najjači, on je mogao da održava sve nas. 

Dušan Basalo: I to koliko je on vremena posvećivao ljudima oko sebe, prijateljima koji fizički nisu bili tu, pošto je on bio u San Francisku, meni je bilo fascinantno. Ti si imao osećaj kao da si mu jedan od tri, četiri najbliža prijatelja po tom količini komunikacije, o njegovom odgovaranju na te poruke u vrlo kratkom roku, po dužini razgovora, da on pozove preko WhatsAppa i onda pričaš sat vremena s njim kao da on otprilike sad ne radi ništa u životu i ima vremena. I onda ti kažeš: “Pa dobro, verovatno ima malo ljudi s kojima ovoliko komunicira.” On je u stvari imao veliki krug prijatelja i toliko se posvećivao njima i toliko pažnje i vremena da to jednostavno… To može da radi samo neko ko istinski voli ljude. I kome je stalo do ljudi i ko to radi prirodno i spontano, ne usiljeno. Posebno on, koji realno nije imao nikakav interes. On se nije družio iz interesa, nije imao potrebu da komunicira s nekim iz nekog interesa, već je to radio onako na jedan tako spontan i fin način. Ja sam mu hteo da kažem, prosto, kad smo on i ja snimali taj podcast, te skoro cele dve sezone, mi smo uvek govorili da nećemo da ga reklamiramo. I mi nikad nismo puštali reklame za podcast i objavljivali, itd. I onda se mnogo ljudi iznenadilo kad naiđu na neku epizodu podcasta, posebno, eto, nakon januara prošle godine, kad nekako otkriju da je Deki bio jedan od dva voditelja u nekom podcastu, pa je to bilo kao: “Otkud sad ovo?” i mnogima to kao neko skriveno blago koje su našli. Ali evo, ja ću sad iskoristiti priliku da, po znakom navoda, izreklamiram taj podcast koji se zvao Talks with Folks, pošto sa tim januarom prošle godine i Dekijevim odlaskom i taj podcast je završen. Zašto hoću da ga izreklamiram? Zato što tamo može mnogo sjajnih stvari da se čuje o Dekiju i od Dekija pre svega. Neverovatan broj pametnih saveta, uvida, informacija, to je zaista onako fascinantno. I to u nekim temama koje nemaju veze sa košarkom. Jedan od nekih zahteva, kad sam ga ja pitao da zajedno snimamo taj podcast i da on bude voditelj zajedno sa mnom, samo je molio nemoj da pričamo o košarci. Možemo pričati o svemu, nema problema, ali da košarka ne bude glavna tema, i to je uvek ponavljao. I u poslednjoj epizodi koju smo snimili isto je to rekao gostu: “Eto, ja sam s Duletom dogovorio da o svemu pričamo, samo ne o košarci, da to ne bude fokus.” To što smo mi snimili, to što je on pričao, ostaje zabeleženo u večnosti. I ostaje u tom nekom klaudu, u tom nekom oblaku, ostaje kao jedno svedočanstvo toga kakav je on bio kao čovek, kakav je bio kao intelektualac. Najmanje smo se bavili time kakav je bio kao sportista. I ja zaista hoću da pozovem i one ljude koji će gledati ovo što ti i ja pričamo da pogledaju epizode tog podcasta. U nekima smo nas dvojica bili sami, Deki je više pričao, u nekima smo imali goste, gde je Deki ubacivao svoje uvide, zato što može od njega da se čuje neverovatan broj sjajnih i pametnih stvari. I ono što ja uvek navodim o njemu, što je meni možda u početku bio najveći utisak, dok ga još nisam bolje upoznao kao čoveka, to je ta njegova posvećenost, predanost. Mislim da, da je radio u nekoj kompaniji, napravio bi takođe izuzetnu karijeru. Taj nivo njegove predanosti, orijentisanosti na ciljeve, samodiscipline, fokusa… On je bio neko ko je, recimo, kad ustane ujutru, pre nekog treninga koji imaju obično jutarnji u Golden Stateu, ali i ranije dok je trenirao Budućnost i tako dalje, imao taj ritual da nekih sat, sat i petnaest minuta odvoji sebi vreme za čitanje. E sad, kad neko kaže čitanje, on je govorio: “Ja ne čitam knjige, ja slušam knjige.” I bio je zagovornik slušanja audio knjiga ili čitanja nekih stvari kao što su vesti, ali ne klasične političke, nego vesti iz oblasti tehnologije, investiranja na berzi i tako dalje. Jako je voleo, recimo, jako su ga zanimale kriptovalute, ali ne iz ugla trgovanja i špekulativnog trgovanja, nego iz ugla psihološkog profila osnivača tih kriptovaluta – koliko su oni rizični, koliko su pouzdani kao ličnosti, kao ljudi, samim tim i taj ceo biznis model. I onda je ulazio u tehnologiju na kojima se zasnivaju različite kriptovalute. I to je meni bilo fascinantno, prosto nespojiva dva sveta. I ja verujem da si i ti imao tu situaciju s njim da si otkrivao tako vremenom ta neka blaga skrivena u njemu, gde te iznenadi odjednom s nekim uvidima, imaš osećaj da ti priča ono što zna i veruješ mu. Ja sam srećan što sam mu poverovao za mnoge stvari, ali jedna mi je, onako, i dan-danas interesantna – to je za neke njegove savete koje mi je dao poslednji put kad smo se uživo videli, kada je bio u Beogradu, za investiranje u neke određene akcije na berzi. Jer on mi je rekao: “E, ovo ti je ok, ovo ima smisla, ovo ne. E, ovo ti je bez veze, to odmah rešavaj i tako dalje.” I znam da za tu jednu akciju, reću koja je za Paypal, da mi je stalno govorio, zvao, pa propitivao me je li si prodao? Jesi izvršio, jesi zatvorio to, poziraj, što nisi, pa šta čekaš sad? Pa smo imali prvu epizodu, jer smo pričali o San Kostu, sad si ti u San Kostu, daj, završi to, prodaj, i na kraju sam to uvek radio, ali recimo savete za neki par akcija, na primer na Berzi koje mi je dao, je stvarno bio u pravu, i to je bio vrhunski u pravu. Tako da, moj utisak je da ništa od toga što je on davao kao savet i uvid, nije davao ni paušalno, ni olako, ni bez nekih činjenica, nego da je to stvarno radio toliko promišljeno, toliko pametno, da jednostavno sam ja bio fasciniran da ono što je on radio u košarci, koliko je bio uspešan u košarci, minimum toliko je radio kvalitetno kao čovek i kao stručnjak u mnogim drugim oblastima. I zato kažem, mislim da čime god da se on bavio u životu, van košarke, da bi bio makar podjednako uspešan, to mi je utisak.

Ivan Minić: Imali smo razne teme, meni je naravno tehnologija najbliža i njemu je bila veoma interesantna i često bismo pričali o tome i o nekim gedžetima i o tako nekim stvarima, ali meni je najjači utisak zapravo iz vašeg podcasta, a i iz nekih mojih razgovora, ali u podcastu to mogu da vide svi. Taj trenutak gde imaš čoveka kome je košarka život, ko je došao iz izuzetno skromne radničke porodice, izuzetno teških okolnosti, probio se, došao do toga, napravio karijeru kroz košarku, ostao u košarci. Većina ljudi koja dolazi iz takvog backgrounda su vezani za tu košarku, u najboljem slučaju se usavršavaju u profesionalnom smislu, trenerski ili možda, ne znam, sa strane agenta, skauta, slično, ali vrlo retko imaju druga interesovanja. On ih ima beskonačno, ali je bilo stvari koje ne zna. I način na koji on postavi najdivnije, dečije, radoznalo pitanje, najpametnijeg deteta, sa najiskrenijim osmehom i sjajem u očima, da ti poželiš da provedeš naredne dve godine pričajući sa njim o tome. I potpuno, na neverovatan način, prožimajući sve te stvari, očigledno, imao je dobra pitanja, a imao je genijalna potpitanja. Što znači da stvarno razume o čemu se priča, da mu je stalo, da mu je interesantno, da on to vidi i iz nekih drugih uglova. Jer da se razumemo, on nije bio običan košarkaš. A naročito nije bio običan trener, jer on je bio trener koji je radio stvari koje drugi treneri nisu mogli ili umeli da urade. Ok, nećemo da kažemo da je napravio trostrukog MVP-a, jer nije napravio trostrukog MVP-a, samo je značajno pomogao u celom tom putu. Imao je najvažniju ulogu. Ali je našao način da nađe zajednički jezik sa toliko potpuno različitih ljudi, potpuno različitih tipova igrača, u različitim fazama njihovih karijera, koji su svi, nakon rada sa njim, bili drastično bolji i doživeli svoje najsvetlije trenutke. Pa sad, neko nema granicu, ima jedan mali debeli iz Sombora, nema granicu, a nekima je granica da budu ABA liga igrači. Ali dostigli su svoj maksimum nakon rada sa njim, jer, i super mi je bilo interesantno, slušao sam neke od tih priča, na koji način je on to analizirao. I onda mi je pričao kako zapravo ta analiza dolazi, naravno, iz njegovih igračkih dana, jer povreda koju je imao, zbog koje bi svako normalan završio karijeru, a on nije, pa je korišćen kao medicinski fenomen na fakultetu, da može da se igra bez prednjeg ukrštenog ligamenta, je podrazumevala da mora da igra pametnije, da neko ko je mogao da pipne vrh table i više ne može da zakuca, i dalje je snažan, i dalje zna svašta, ali ono osnovno na što je mogao da se osloni, sada više ne može, a mora da nađe način da bude jednako dominantan, jer u suprotnom neće imati svoje mesto u celoj toj priči. Znači da je on to uradio na pamet. Mislim, i to je jasno svakome ko je gledao njegovu igru, osim nadljudske snage, za koju svi kažu da… Sećam se, to mi je rekao, mislim da je u podcastu rekao da mu je žao što se nikad nije porvao sa Šekilom, i meni je žao što se nikad nije porvao sa Šekilom. 

Dušan Basalo: To bi bio spektakl. 

Ivan Minić: Jer to bi zaista, zaista bio spektakl. Ali bilo je tu par ljudi koji mogu da se mere, pa ako oni kažu da je to na nivou, onda verujem da zaista jeste. Ali stvarno, bio je toliko slojevit, toliko ga je stvari interesovalo, toliko je bio radoznao i toliko je bio dobronameran u svakoj svojoj akciji prema bilo kome. Jedan od onih ljudi koji vidi nekoga ko je nadrndan, ali vidi nešto dobro u njemu i nakon njega ta osoba više nije nadrndana, jer je on nekako pripitomio, nekako učinio, učinio boljom. I stvarno, to što ste radili kroz Talks with Folks je meni bilo jako važno. Ja sam tu čuo mnogo interesantnih stvari i mnogo tema za razmišljanje i čuo sam neke uglove razmišljanja koje nikad ne bih čuo od ljudi koji se linearno bave tom profesijom. Što si sam rekao, outperformovao je mnoge berzanske stručnjake zato što su oni ljudi berzanski stručnjaci, a on je bio Dejan Milojević.

Dušan Basalo: I on je gledao vrlo konkretno, na stvari praktično. I to što ti kažeš, ta pitanja koja on postavlja u podcastu, mi kad počinjemo neku epizodu, pa sam ja spreman, uvek ti je kao da će postaviti neko fenomenalno pitanje koje će gosta izvući. I onda Deki je, evo ja da počnem sa pitanjima. Moje prvo pitanje je, kako se postaje hirurg? I sad ja pomislim, dobro, ok, ovo su osnovna pitanja, doći ćemo do ovih kompleksnijih. Međutim, on kroz ta pitanja, dobro, ali kako si ti odlučio sada da hoćeš ovu oblast, a ne onu oblast i tako dalje, i onda u stvari shvatiš kuda ide taj njegov tok misli. I da on kroz ta potpuno neka jednostavna pitanja dolazi do takvih uvida i zaključaka. Kroz ta njegova pitanja koja je postavljao tokom podcasta, ali i u našim razgovorima sa njim, vidiš koliko on pristupa svemu vrlo analitično, na jedan zdrav način, jednostavan, a opet istovremeno tako dubok način. I svakoj temi je pristupao na taj način. I kad kažu, ono, u košarci najspektakularniji igrači rade stvari tako da izgleda vrlo jednostavno, vrlo jednostavno izgleda to što rade, e tako je i on funkcionisao. Dakle, delovalo je sve vrlo jednostavno, vrlo smišljeno, vrlo logično, vrlo lako, a u stvari je bilo vrlo kompleksno. I njemu je taj način ležao. On je bio dobar u tome. On je bio dobar u tome da ti objasni, recimo, da li neku akciju, zašto kupiti ovu, a ne onu akciju na berzi, ili zašto će ovaj tim vrlo verovatno biti dobar, a ovaj neće. Da ti to objasni na tako jednostavan način da deluje na ivici banalnosti, a onda shvatiš koliko je to tačno i koliko je to duboko promišljeno. I zato mislim, i ovo što si rekao, da je povredu koju je doživeo i način na koji je prilagodio svoju igru nešto što mogu da uče na fakultetu. Mogu da predaju na fakultetu, ali za taj nivo prilagođavanja koji je on radio treba stvarno imati introspekciju, način razmišljanja i inteligenciju kakvu je on imao. Mislim da nema puno ljudi sa takvim sposobnostima. I zato je mogao to da uradi. I zato je mogao napraviti takvu karijeru sa takvim fizičkim hendikepom koji je u svetu košarke, kao što si rekao, potpuno eliminacioni. 

Ivan Minić: Danas možda i nije, ali pričamo o povredi koja se desila pre 27 godina. Tako. Tada je to u 90% slučajeva značilo kraj karijere. Već 5-6 godina kasnije operacija je bila opcija, ali većina ljudi se nije vraćala na nivou na kojem su bili. Ali bila je operacija. Sada je to, ajde nećemo da kažemo rutinska stvar, jer nikad nije, ali jeste relativno rutinska. Ti si posle 3 meseca na treninzima, posle 4-5 meseci si na parketu. Napreduje medicina, ali sila prirode je nekad jača od medicine. 

Dušan Basalo: Vrlo često. 

Ivan Minić: Imao je tu neverovatnu sposobnost da neke stvari objasni i opiše na način koji ja nikad na drugim mestima nisam video. Ja mnogo volim da pričam o košarci sa ljudima koji znaju nešto o košarci i sa prosečnim ljudima kad pričam o košarci, ja sam neko ko se razume u košarku. Kad pričam sa ljudima koji se stvarno razumeju u košarku, ja sam ljubitelj. Ljubitelj prilika i lepe igre pod obručima i sve to. I ja imam tu sreću da imam blesavog strica koji je veliki košarkaški trener, kog svi izuzetno poštuju i koji je težak kao crna zemlja. Minići su generalno teški. I neki ga je obožavao i redovno se takođe čuo sa njim. Tako da sam mu ja povećao bio kvotu Minića s kojim sam se čuo. Poduplo. I uvek kada sedim sa njima i pričam, postoji nivo do koga ja to savršeno lepo pratim i razumem, ali postoji nivo kada oni uđu u neke specifične stvari koje ja jednostavno ne znam, jer moj nivo košarke je bio do 14. 15. godine, ne preterano ozbiljno takmičarski, sa nekim okej lepim rezultatima na nivou škole i svega toga, ali klupski ne, nije tu bilo prostora nikakvog. A sa njim kad sam pričao, svaki put, da li on to želeo da ja razumem ili je to malo drugačije, možda je to taj američki princip ove cele priče, ali on je to meni objašnjavao na način na koji bi objašnjavao performanse u timu, u visoko performantnom timu, u korporaciji ili tako negde. On je meni vadio specifičnosti koje ne bi nijedan evropski trener izvukao i rekao kao nekakav argument. Ne mogu sad tačno da se setim, ali otprilike šta treba da ima ekipa koja ima šanse da osvoji NBA titulu? Može da se desi anomalija izvan toga, ali pogledaš u poslednjih deset godina, jer se igra drastično promenila u poslednjih deset godina, šta treba da ima ta ekipa da bi mogla da osvoji titulu? On sad meni je nabrojao nekih pet stvari, svaka od tih stvari je savršeno logična, ima smisla i nikad ne bi pomislio na nešto. Mislim, pomislio bi, ali kao prva stvar, mora da ima centar koji zna da doda. Nije loše da zna da šutne, ali mora da zna da doda. I ti pogledaš i kao, pa da. Golden Stejt je imao centre koji su realno bili ispodprosečni centri na nivou NBA lige, i Bogut, i Pačulija, i tako dalje, ali su znali da dodaju. Moraš da imaš jednog vrhunskog defanzivca koji ne mora da bude u prvoj petorci, koji može uvek da čuva najboljeg igrača kog mora da čuva. I u svakoj šampionskoj ekipi si imao tog jednog. Moraš da imaš jednog, najmanje jednog, vrhunskog pouzdanog strelca koji, ako je sam, sigurno će da da. I opet, svaka ekipa je imala bar jednog, neki su imali igru baziranu na tome. Moraš da imaš top pet igrača u ligi. I mi sad pričamo, dosta smo pričali o tome. Recimo, ok, Boston je na kraju uzeo titulu. Ali Boston je godinama bio ubedljivo najbolja ekipa u ligi. Kad pogledaš roster, brate, imaju četiri top petnaest igrača, ali nemaju ni jednog top pet igrača, jer ovi su još uvek mladi, malo im fali i nemaju to i ne može. Kao, eto, Toronto. Toronto je, mislim, ništa specijalno, ali ima top pet igrača u ligi koji može da sačuva bilo koga kad je zdrav i igra mu se košarka i sve ono ostalo. Ali, da, i još tu ima nekih parametara, ali to su potpuno oni parametri koje bi izvukao data miningom, a ne bi izvukao gledajući košarku i praveći analizu i radeći kondicionu pripremu i koliko šta je. I to mi je potpuno bilo neverovatno. Kao, zašto smo mi ove sezone slabiji nego što smo bili prošle? Kao, pa suštinski se ništa nije promenilo. Promenilo se. Promenili su se deveti i deseti igrač. Ti misliš da to nije važno, ali nama to znači da nam je druga petorka 20% slabija i da prva petorka ne može da nadoknadi ono što druga izgubi. Što u drugim ekipama koje su kandidati može. I to su finese. 

Dušan Basalo: To su finese koje je Deki prepoznavao i video, i zato je i cela ta priča, znači, gde smo mi pravili paralelu kao, ok, njegovo iskustvo iz sporta i njegovi uvidi koje je donosio iz sporta, i kad nije govorio o sportu, su potpuno bili relevantni za biznis i za neke druge profesije. I meni u suštini toliko je to bilo relevantno i te paralele su bile jake da je onda i on u nekom trenutku, počevši od snimanja tog podcasta, počeo da uživa u onome što pričamo i gostima koje dovodimo, jer je video, u stvari, da odjednom taj svet u kome je on bio izuzetan, a to je košarka, kroz različite uloge, da ti principi važe i za neke druge oblasti. I zato se on uvek radovao kad kaže: „Koga imamo u sledećoj epizodi, koga si zvao za gosta?” Pa on kaže: „Uu, ovoga hirurga, vau”, pa smo onda, ne znam, imali i enologa, pa i tako, znači, imali smo različite profesije gde je njemu bilo interesantno da istestira te svoje neke principe, ta svoja razmišljanja, da vidi da li to važi i u tim drugim profesijama. I ispostavljalo se stvarno da važi i da prosto i gosti i on i ja, sa neke treće strane, pričamo o stvarima koje idu jedna uz drugu. I zato, kad smo završili tu prvu sezonu, moja ideja je bila da imamo svaku sezonu snimljenu sa drugim ko-domaćinom, tj. s drugim domaćinom pored mene. I kao, prva sezona s Dekijem to je bila kao vau, ali sam ja računala, ok, kad završimo prvu sezonu s Dekijem, sigurno neće želeti dalje, neće imati vremena, možda ima još treninga, NBA šampiona i tako dalje. Međutim, kad smo završili, ja ga zovem i kažem: „Deki, nameravamo da nastavimo dalje, drugu sezonu, ja sam te hteo pitati da li bi ti eventualno…”, a on: „Da, pa kako da ne, ovo je super, taman smo”, rekao je, „taman smo postali dobri, pa nećemo sad da stajemo” i tako dalje. I onda je rekao: „Što se mene tiče, mi možemo ovo da snimamo zauvek”, i ta rečenica mi je ostala u sećanju. Dok smo snimali i dok je to bilo među nama u jednom kontekstu, sad mi je ostala nekako u drugom kontekstu, to njegovo „možemo ovo da radimo zauvek”. Ali, on je bio spreman da nastavimo i da odvoji vreme, i kad je na turneji da se javlja iz hotelske sobe, s ovakvim netom i onakvim. I mislim, eto, neke sitnice koje, po meni, najbolje govore kakav je bio Deki. Mi smo snimali u ovom ovde studiju kod tebe, u malo drugačijem setupu, i uvek je backup snimanje za slučaj da se on javljao preko Zoom-a. U stvari, imali smo tu konekciju, on je radio na svom kompu, znači, njemu nije bilo teško da uključi snimanje, da kad se završi sačuva fajl, pošalje preko WeTransfera da imamo taj backup snimak i tako dalje. On je to radio, i on kaže: „Ja sad ću samo, čim završimo snimanje, moram da trčim na trening ili na timski sastanak koji je tim organizovao, i onda kad se vratim, onda ti šaljem WeTransfer da vi to imate”, i nikad nije kasnio s tim. Znači, meni, to su te neke sitnice koje ti govore o čoveku, znači, da on nije bio u fazonu „ma, ono, ja sam tu da doprinesem i već to što doprinosim je dovoljno samo po sebi, pa vi se snađite, šta me to briga”. On je bio taj. Pa sećam se jedne, mislim da je bila pretposlednja epizoda koju smo snimali. Mi smo završili snimanje i ja sam išao do auta, i on mene zove na WhatsApp, i sad, on mene skoro uvek, ili ja njega, ili on mene zvao posle epizode da prokomentarišemo, i uvek je bilo: „Kako nam dobro ide, sve smo bolji.” I sećam se, tad me zove i kaže: „Dule, sad sam se isekao…”, i imao je problem. „Šta je bilo?” Kaže: „Kako sam završio snimanje, isključio me, i komp mi se resetovao, nije mi sačuvao, ja nemam fajl.” Pa, kako ćemo sad? Mislim da je to bila epizoda sa Acom Stojanovićem, koja je ono, kao, bilo Aca došao, pa kao zanimljive priče, i on se toliko nasekirao oko toga. On je rekao, pa ja evo tražim, ja sam dva puta, pa sad sam gledao na netu da nađem neko uputstvo, da vidim kako da pronađem, da li ima negde, pa toga nema, pa šta to sad znači, mi nećemo imati epizodu i tako dalje. Koliko sam bio nasikiran oko toga i koliko sam se iscimao bio oko toga, eto ti neki primeri, te sitnice meni u stvari govore o tome kakav je on bio prosto čovek i nekako mi je drago da ti ja u ovome sada što pričamo, u stvari pričamo ne o njemu kao košarkašu, košarkaškom treneru, ekspertu u nekoj oblasti, nego pričamo kao o čoveku i većina ljudi će pričati o Dekiju kao o šampionu, kao o košarkašu, spomenuće naravno njega kao sjajnu ličnost, jer mora to da ide nekako jedno uz drugo, taj ceo paket kad je on u pitanju, međutim, jako mi je drago da mi pričamo potpuno o tom nekom drugom aspektu Dekija, a to je kakav je čovek bio, kako je razmišljao, kako je pristupao stvarima i kako je pristupao ljudima. I to je ovo što si ti malopre pričao i tvoje iskustvo sa njim. Ja uvek kažem, Deki u mom prisustvu nikada nije ružno pričao o drugim ljudima. Imao je loše mišljenje o nekima, ali kad to iskaže, iskaže kroz neku šalu ili kroz neku foru ili više preleti onako, ma dobro, pusti ono, to nije važno. I to je bilo onako fascinantno i to se i videlo u stvari koliko su različiti ljudi njega obožavali i koliko su različiti ljudi njemu ukazivali poštovanje. Dakle, jednostavno je, znaš ono, neverovatno je da neko ko je toliko velik, uspešan, poznat, da je okupio toliko ljudi i okupljao toliko ljudi oko sebe koji su ga cenili i voleli. Obično ti ljudi polarizuju, pa imaš one koji te obožavaju i one koji te ne podnose ili koji su protiv tebe, u njegovom slučaju je to bilo potpuno drugačije. 

Ivan Minić: Za početak, mislim da nije u jednom trenutku bila situacija da ga nisu voleli navijači oba kluba. 

Dušan Basalo: Da. 

Ivan Minić: Što, znaš, mi poštujemo velike borce. Ja sam prijatelj sa Novicom. Mi smo na terenu, naravno da ga nisam voleo, kao i sve dobre igrače Partizana u tom periodu, ali, mislim, i na terenu i van terena beskonačna količina poštovanja za sve to što ti predstavljaš. Ili ti predstavljaš vrednosti iza kojih ja hoću da stanem uvek. I taj momenat i to koliko je Dekiju bilo stalo do svega, ne do svakog, ali do mnogo, do mnogo nekih dobrih ljudi i svima je on bio stariji burazer. Nekima i koji su stariji od njega je bio stariji burazer. Svakako je bio veći i jači burazer svima, jer je on bio taj najlepši čovek na svetu. Mislim, kada se sve desilo i Golden State, način na koji su ga oni ispratili, sa koliko ljubavi, pažnje, detalja, sa koliko iskrenih emocija, to je nešto zaista neverovatno i mislim, i ekipa je došla, delegacija je došla na sahranu sa Kjerom. Ja sam imao, kao što znaš, mi smo se dogovarali da se vidimo u Americi, jer tamo imam i zajedničke prijatelje i svašta nešto i trebao sam da idem poslovno, privatno, nešto kombinovano i dogovorili smo se da se vidimo, da on napravi roštilj, da okupi ekipu i sve ostalo i dogovarali smo se to u noći kada se sve zapravo zbilo. Sve smo se dogovorili, ali sam bio sprečen da dođem tad. Ja sam odlučio bio da ispoštujem svoj deo priče, jer sam želeo da održim obećanje, ispunim dogovor i želeo sam da vidim te ljude dok su još na okupu, tu ekipu. Zahvaljujući, kažemo, drugarima sa Arene, dobio sam akreditaciju i sve što treba, imao priliku da porazgovaram i sa Steveom, i sa igračima, i ta količina ljubavi, to je nešto potpuno neverovatno. Neću da pričam previše o tome. Svima je, verujem, jasno, ko zna bilo šta o životu i karijeri Stevea Kerra, zna koliko je to jedan predivan čovek, prvo i osnovno. To koliko je on voleo Dekija kao rođenog brata. I to se vidi iz svake rečenice i svake knedle koje je progutao dok ih je izgovarao, a već ih je dva meseca izgovarao i istrenirao se. I čovek je koji je doživeo mnogo ličnih tragedija, neću da kažem istreniran je za nešto tako, ali na neki način jeste. I svi ljudi sa kojima sam pričao tamo su bili neverovatni, ali meni je poseban utisak ostavio Draymond Green, zato što sam mnogo voleo da pričam sa Dekijem o njemu. Jer ja Draymonda mnogo volim, iako je očigledno čovek budala. On je taj lik, on je moderni Barkley, on je čovek koji je napravio triple-double sa 4 poena. I on je taj koji je bezobrazan, koji je prepametan, koji će naći način da dođe do onoga što želi, zarad ekipe, ne zarad ličnog nečega, jer da je hteo, mogao je verovatno da bude neki hall of famer, ali ne, on je radio sve sa ciljem ove ekipe. I naravno, kad je Draymond nervozan, iskustva nam govore, i pojedini snimci, da je možda najbolje da se skloniš. Ja sam bio u svlačionici, snimio sam nekoliko momaka, malo duže se zadržao sa Darijom Šarićem, jer prosto dosta je lakše na ovim našim jezicima. Bili su jako bliski. A Draymond nije bio tu u tom trenutku, kad sam završio, konačno je bio tu, ali je bio full sređen. Na onaj način na koji bogati, tamnoputi ljudi budu sređeni. Išao je u neki restoran i pričao je, galamio je kako kasni u restoran. I ja sam mu prišao i pitao: “Izvini, je l’ može izjava?” i on je odmah rekao: “No, man, no, I’m late.” Ja sam samo rekao: “It’s about Deki.” I on je stao, stavio ruku preko lica i seo nazad na svoje mesto. Pogledao me, a ja sam mu rekao: “Voleo vas je sve i vi ste sigurno svesni toga, ali tebe mnogo. Ja sam mnogo pričao sa njim o tebi, kako ti gledaš na to, vaš odnos.” I relativno je sve to kratko snimljeno, nema to neku veliku vrednost, ima meni emotivnu i možda će nekad neko pogledati. Ali i on, koji je potpuno, mislim, pokazao kakav je zapravo u tom trenutku – potpuno ranjiv, emotivan – rekao je da je on njegov brat i da će on zauvek biti njegov brat, njegov stariji brat, njegov snažni brat, koji je njega mnogo naučio, koga je obožavao, koji je svaki dan dolazio i svaki dan im dizao energiju i ekipa je bila bolja zato što je on tu. I ti vidiš da je to sve istina, da to nisu fraze koje je neki PR rekao da treba da kažu, zato što Draymonda baš briga. On nikad ne kaže ono što mu PR kaže da treba da kaže. I taj osećaj je bio toliko snažan. Naravno, u celoj dvorani su bile male oznake sa srcem, sa Dekijem na terenu, na svim papirima, svi su nosili bedževe, svi su imali oznake na dresovima. Narednog dana sam išao u Sakramento. I u Sakramentu su igrali Kingsi protiv Houstona i izgubili su. Mike Brown je takođe bio sa bedžom na konferenciji i nisam stigao da napravim snimljenu izjavu jer on nije mogao, ali je i on u jednom navratu onako, ponovo se dotakao toga i u trenutku kada priča pomazio je bedž. Priča o nečemu i pomazi bedž – ti znaš koliko mu je teško. Čovek je nedavno dobio otkaz, što samo govori koliko je ta ekipa besmislena, ali oni su se relativno malo preklopili u Golden Stateu. I iz razgovora sa Dekijem, iz razgovora sa Džiletom, iz razgovora sa još par ljudi koji imaju svoje konekcije, jasno je da njega njegova ekipa obožava, ali bilo je mnogo ljudi u NBA-u koji znaju ko je Dejan Milojević, koji su želeli Dejana Milojevića. I ako pričamo profesionalno, a nije to bila tema, ali ajde da se i toga dotaknemo, Dejan Milojević je bio mnogo više profesionalno poštovan u najjačoj ligi na svetu nego u svojoj kući. 

Dušan Basalo: Ljudi nisu svesni da je on praktično za dve godine boravka u Americi – gde pre toga, kažemo, ti si glavni trener budućnosti nekog tima koji je negde na Balkanu za ljude iz NBA-a – dakle, da je on došao tamo i napravio takvo ime tako što je bio pomoćni trener. I to je jedan od šampionskog tima, ali jedan od stranaca, neko ko je stranac, i da je on napravio takvu reputaciju za tako kratko vreme, da mu je i NBA i Golden State ukazao takvo poštovanje. Mi da ne zaboravimo da je na tom oproštaju od Dekija puštena himna Republike Srbije i da je to, valjda, pored američke i kanadske himne, jedina himna koja je puštena pre neke NBA utakmice. Mislim, ja ne znam da su ljudi svesni te časti i počasti koja je ukazana, dakle, gubili su se životi na različite načine, veliki broj ljudi je prošao kroz tu NBA ligu i odavana je počast. Međutim, ono što je način kako je Dekiju data počast od strane cele lige Golden State-a, to je zaista nešto što je fascinantno. I odmah se razumemo, on nije bio head coach u NBA ligi, on nije bio zvezda i igrač kao što je to bio Kobe i dobio je takvu količinu poštovanja i ljubavi. I ljubavi, tako je, to si u pravu. I to je meni nekako primer kako čovek koji nije u toj prvoj liniji, u smislu promocije, promocije, promocije, na Deki, nije imao društvene mreže. Mi smo to stalno se zezali kako nema društvene mreže, a hoće da bude tamo head coach ili ovde head coach, znači, moraš prosto Deki marketi. Imao je nalog na Twitteru sa gomilom potpuno random simbola, gde niko nije znao da je iza tog naloga Deki, nikad ništa nije pisao, to mu je služilo da se informiše, da čita, ima svoje liste i to je to, nikad se nije promovisao, nikad nije stavljao sebe u prvi plan. I sa takvim pristupom, skromnim, povučenim na neki način, uspeo je da zasluži takvo poštovanje, kao što si rekao, takvu ljubav. To je u stvari za mene pobeda ne profesionalnog znanja, to je pobeda u stvari toga kakav si čovek i pobeda te ljudskosti. I zato kažem, ono što, sve to što je on radio i način kako je komunicirao i pričao je toliko specifično. I taj njegov osmeh i na njegov svaki razgovor koji pamtim, to je bio neki osmeh. Čak i neke teške teme, meni je, ono, u pamćenju odmah minut nakon toga, ostao njegov veliki, široki osmeh. I eto, i taj nekako splet tih celih okolnosti. I Deki je počeo u Beovuku, ja sam trenirao u Beovuku, tamo je bila moja osnovna škola, gde je Beovuk trenirao u Karadžić. Upoznavanje sa tobom, taj fleš gde sam se ja s njim video prvi put, gde ste vi sedeli, gde se sve to odvijalo, pa i kasnije, znaš, ta, nekako ja kažem, ta poslednja epizoda gde je on u tom poslednjem segmentu pričao o tome koliko voli te svoje četrdesete godine, da nikad se ne bi vratio nazad, da je to jedan predivan deo života, da on uživa, da bi svima preporučio da uživaju što više je moguće i kako je rekao tu jednu rečenicu koja, naježim se kad se setim, kad je rekao da bih mogao sad da se zamrznem, da ostanem u ovim godinama, to bih najradije uradio. I to je bilo, eto, to je rekao u toj poslednjoj epizodi, u poslednjih dva minuta možda. Mi smo tu epizodu snimili nekih malo više od 24 sata pre nego što nas je napustio. Mi smo razmenili poslednje poruke dva, tri sata pre tog celog događaja i u tim poslednjim porukama, eto, to je još jedna slučajnost ili što bi Jung rekao, sinhronicitet, a to je da smo spomenuli i tebe i da je poslednja poruka bila kako nam je bila dobra ta epizoda, kako smo sve bolji u vođenju podcasta, zezali smo se. On je rekao, čim dođe, moramo da idemo u taj restoran koji smo spominjali, obavezno idemo tamo. I onda sam mu rekao, e, rekao mi je Minić da dolazi kod tebe ovog februara, on je rekao, da, dogovorili smo se i on je super lik, baš ga gotivim. I to je poslednja poruka njegova koju čuvamo u telefonu. Mnogo tih nekih stvari koje mi nazivamo slučajnostima su se dešavale, ima dosta njih koje možda nisu za ovu našu priču i koje ćemo mi zadržati za sebe, ovako, na ličnom nivou. Ali to šta je on ostavio iza sebe, ja opet kažem, profesionalno, jedna stvar, apsolutno vrhunski, međutim, ljudski i koliko ljudi dan-danas oseća nedostatak, to što on više nije tu i što više ne priča, ne smeje se sa nama, ne razmenjuje neke stvari, to je ono što je meni zaista retko. I da se razumemo, svi mi gubimo mnogo ljudi bliskih u našim životima i s kojima smo dugo vremena proveli puno vremena, ali to što je on predstavljao je nekako više od jednog čoveka. Možda onako pretenciozno zvuči, ali to je moj utisak, kao da je on bio veći od jednog čoveka, od jedne osobe. 

Ivan Minić: Ja sam to rekao i znam da to možda zvuči ljudima i čudno i strašno, ali njegov odlazak me je potresao više nego skoro svi koji su mi se desili u životu. Bilo ih je mnogo i bilo je mnogo ljudi koji su mi bili važni, jer je način na koji je on uticao na mene i na druge ljude upravo ono što je toliko retko i čega nema. I ja volim da kažem i pokušavam, sa mestimičnim, delimičnim uspehom, da nam je ostavio za domaći zadatak da nadoknadimo sad to. Ja računam da nas tridesetak možemo bar donekle da nadomestimo jednog Dekija. Želeo sam da danas ispričamo ove stvari koje niko drugi neće ispričati jer prosto ne tiču se nekog velikog broja ljudi. Verovatno će doći neki ljudi koji su ga voleli kao košarkaša, pa će saznati da je bio mnogo više od toga i mislim da je to jako važno, jer mi često ostanemo zarobljeni u nekim ulogama i nikada ne izađemo iz njih. Neki sjajni ljudi protraće život zarobljeni u nečemu što su bili do neke svoje godine, a on je grabio kroz taj život i živeo ga punim plućima, velikim plućima, velikim punim plućima. Ono što isto želim da kažem, nešto što bih voleo da za sam kraj pomenemo, jeste da smo želeli na razne načine da napravimo neku vrstu traga, pisanog, snimanog, kakvog god, i shvatili smo da ne umemo to još uvek, da je previše sveže, da sigurno ćemo nekad napraviti nešto, ali za sad nismo sposobni za nešto tako. Ali su se onda javili naši drugari iz Videostroja i oni umeju. Oni umeju i kroz razgovore sa njima smo videli koliko je njima to negde važno, tako da nas polovinom aprila, oko Dekijevog rođendana, očekuje premijera dokumentarnog filma koji oni rade o njemu. Nećemo ulaziti u previše detalja, nedavno su izašle prve fotografije sa snimanja, čisto da ljudi znaju da se to dešava. Deo materijala i neki razgovori su snimljeni u ovom studiju, u ovom setupu koji mi koristimo, jer je Deki voleo taj intervju koji smo snimili za “Pojačalo”. Mislim, i ja sam ga voleo i volim ga i dalje, pa je to bio možda dobar način da se neki od ljudi ovekoveče, što je mali deo priče. Bili smo pozvani i uključeni i zahvaljujući tome smo upoznali ostatak porodice. I da ne ulazimo u previše detalja, ali postalo nam je potpuno jasno kako je on bio takav i kakva može da bude porodica takvog čoveka. Videćemo na kraju u filmu kakvu će oni imati ulogu i koliko će oni želeti da podele deo svoje intime. Ja bih voleo da to urade iz prostog razloga što je to nešto najmagičnije od svega što se desilo u prethodnom periodu. Ali svakako, eto, svi koji su voleli Dekija, a ja ne znam nikog ko nije, imaće za par meseci priliku da vide i dokumentarni film i verovatno dokumentarnu seriju. Seriju malo više sa fokusom na košarku, jer to jeste, da kažemo, nešto što Videostroj dosta aktivno radi, ali i film koji je sa malo drugačijim pristupom i gde Dekijev sin Nikola priča priču o svom ocu. 

Dušan Basalo: To je svaki način na koji može Dekijev život da se obeleži i mislim da je vredan. I meni je drago i ovo što smo ti i ja danas uradili, i nadam se da ćemo imati priliku da to radimo i u godinama koje dolaze, da čuvamo to sećanje i da se podsećamo, pa makar to bile iste priče, ali makar da ih se podsećamo, zaista vrednih pamćenja. Svi ćemo mi jednog dana da odemo u neki drugi svet i biće mnogo uspešnih i poznatih i naših idola koji će takođe krenuti tim putem, ali Deki je jedinstven u svakom smislu i mislim da je važno čuvati to sećanje na njega. Sjajno je što je Mega uradila sa nazivom trening centra i ABA liga sa nazivom MVP nagrade, ako se ne varam. Sigurno će biti još tih načina u budućnosti. 

Ivan Minić: Beovuk s adresovima. 

Dušan Basalo: Beovuk s adresovima, tako je. I mislim da će biti takvih načina i u budućnosti, a eto, ti i ja ćemo pokušati na ovaj način da čuvamo to sećanje na njega, da ga držimo, da to sećanje držimo živim i taj njegov osmeh, koji je onako prva asocijacija kad se setimo njegovog lika i svakog našeg razgovora sa njim. 

Ivan Minić: Hvala ti što si bio. Hvala vama što ste slušali. Ako ste ga znali, ne moramo ništa da vam kažemo. Ako ga niste znali, i dalje nije kasno da ga upoznate. Ostavio je dovoljno tragova da možete makar malo da zagrebete i vidite kakav je bio ispod površine i da onda to možda i na vas utiče da budete bolji ljudi, jer na nas sigurno jeste. Hvala vam puno. To bi bilo to. Do neke sledeće prilike.